Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3326  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Ćero mila, gde si sinoć bila poslato: Februar 15, 2011, 02:58:43 pm
*

Ćero mila, gde si sinoć bila




Izvor: knjiga
Stevan Stojanović Mokranjac
Etnomuzikološki zapisi
Priredio Dragoslav Dević
Beograd, 1996.
3327  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Notni zapisi — Ć poslato: Februar 15, 2011, 02:58:17 pm
*




S A D R Ž A J

Ćero mila, gde si sinoć bila  
3328  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Fesliđen mi se njiha poslato: Februar 15, 2011, 02:57:00 pm
*

Fesliđen mi se njiha




zvor: zbirka knjizica
1000 najlepših pesama i romansi
Skupio i priredio
Romčević Goran
Beograd, 1997.
3329  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Notni zapisi — F poslato: Februar 15, 2011, 02:54:34 pm
*




S A D R Ž A J

Fesliđen mi se njiha
3330  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Džanum, nasred sela poslato: Februar 15, 2011, 02:53:34 pm
*

Džanum, nasred sela




Izvor: knjiga
Mile Bogdanović
Zavičaju, mili kraju
Beograd, 2004.
3331  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Notni zapisi — DŽ poslato: Februar 15, 2011, 02:51:59 pm
*




S A D R Ž A J

Džanum, nasred selo
3332  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Đorđe Karaklajić — Razgranala grana jorgovana poslato: Februar 15, 2011, 02:50:47 pm
**

RAZGRANALA GRANA JORGOVANAZAPISI I ARANŽMANI NARODNIH PESAMA ZA SOLO I HORSKO PEVANJE






RAZGRANALA GRANA JORGOVANA je jedna nova, izuzetno dragocena muzička zbirka, u kojoj se nalazi veliki broj naših narodnih i gradskih pesama. Njen autor je istaknuti folklorista, muzički i kulturni pregalac — Đorde Karaklajić, koji, na žalost nije doživeo ovo njeno prvo izdanje.

Đorđa sam upoznao u jesen 1956. godine po mom dolasku u Radio-Beograd. U to vreme on je bio čovek srednjih godina, u punoj životnoj i stvaralačkoj snazi, jedan neosporan autoritet za narodnu muziku. Kao urednik programa tog muzičkog žanra delovao je strogo, ali sam ubrzo shvatio da se iza te njegove strogosti krije jedna velika radna ozbiljnost, odgovomost i rešenost da se i toj narodnoj muzici, često osporavanoj i omalovažavanoj, da pravo mesto u našem muzičkom životu. Počeli smo uskoro lepo i kolegijalno da sarađujemo na raznim muzičkim poslovima i ta naša saradnja se nastavila sve do njegovih poslednjih dana...

Ova zbirka pesama je samo deo duga, koji mu sa poštovanjem vraćaju — njegova porodica, njegovi prijatelji i njegov verni, dugogodišnji izdavač.
[Radoslav Graić]


S A D R Ž A J

I LIRSKE I LJUBAVNE PESME

Ah, moj doro
Aj, šta ću, nane
'Ajde, Jano
Ali-paša na Hercegovini
Anđelija vodu lila  
Bol boluje mlado momče
Bulbul mi poje
Čaj, goro čarna
Čuvah ovce tri godine
Djevojka je pod đulom zaspala
Djevojka pita slavića
Dude, mori, Dude
Džanum, nasred sela
Đul Zulejma
Ej, slavejče
Godilo mi se  
Gradinom cveće cvetalo
Ja prošetah zelenijem lugom
Ja zagrizoh zeleniku jabuku
Jablane
Kafu mi, draga, ispeci
Karanfil se na put sprema
Kaži, Vaske Evgova
Kopa cura vinograd
Leptirići mali
Lipe li su mlade Kaštelanke
Magla padnala
Majka na Marika dumaše
Mlad se momak  
Mnogu mi ja faljat
Moj dilbere.
Moj Milane
Na brigu kuća mala
Ne si go prodavaj, Koljo
Nevesto, crven trendafil
Oj, devojče, Piroćanče ....
Oj, golube
Oj, veselo, veselice
Otkako je Banja Luka postala
Otvori mi, belo Lenče
Po gradini mesečina
Pošla mi Milka
Pošla Rumena
Pomračina, cijelo selo spava
Povela je Jelka
Sadilo mome
San zaspala
Sejdefu majka buđaše
Se smejat, mamo, mori
Slavuj pile, ne poj rano
Snošti ja vidov
Snošti sakav
Stojna moma
Što si, Leno, na golemo
Što taj sokak
Tankosava  
U agana, u moga dragana
U selo kavga golema
Uzeh dugum i maštrafu
Včera sum bil vo Bitola
Zemi me, zemi
Žal za mladost (Da znaješ, mori, mome)

II PESME O KRAJEVIMA, GRADOVIMA, PLANINAMA I REKAMA

Došla Drina
Dunave, Dunave
Kolika je Jahorina planina
Mošćanice  
Oj, Vrbasu  
Oj, Vrsuto
Po jezeru bliz' Triglava
Sarajevo, behara ti tvoga
Slavonijo, zemljo plemenita
Širok Dunav
Tekla voda Karasica
Zlatibore, moj zeleni bore

III BALADE I STARE BORBENE PESME

Igrali se vrani konji
Izlegol Delčev vojvoda  
Kako što e taja čaša
Kaleš Anđa (Ajde slušaj, slušaj)
Karamfilo, filfilc
Kaži, libe Stano
Marika, moma ubava  
Marika na slol sedeše
Mile Pop-Jordanov  
Oj, Moravo, moje selo ravno
Po pole odat
Prođe junak
Raslo mi je badem drvo
Sagradiću šajku
Što Morava mutno teče

IV PESME O CVEĆU I PTICAMA

Bejturane, jado
Polećelo jato golubova  
Simbil cveće

V SVADBENE PESME

Fesliđen mi se ne njiha  
Oj, Coko, Coko
Vrani se konji igraju
Zapevala sojka ptica

VI VESELE PESME I POSKOČICE

Banaćansko kolo
Bre, devojče, bre, đavolče
Četir' ribe i karaš
Der, javore
Dva Bračanina
Hajd' na rogalj, momče
L'jepa Nera vodu ljela
Nejdeme dime
Oko moje plavo i garavo  
Prošeta Dimčo
Se skarale, se stepale  
Starinsko slavonsko kolo
Tam' deka ima
Tri jabuke i polak
U Korčuli kolo krete
Vrti kolo

VII HORSKE PESME

Boljarka
Đe si bila te si rosna
Eleno, kerko
Kraj Dunava
Lepo ti je u našemu Sremu
Razgranala grana jorgovana  
Sva su sela
Valjevska podvala



RAZGRANALA GRANA JORGOVANA


Godine prolaze i iza sebe ostavljaju civilizacijske tragove, koje samo oni najuporniji i zaljubljeni u prošlost ne žele da prepuste zaboravu.

Jedan od tih upornih zaljubljenika bio je i Đorđe Karaklajić. Neumorno je sakupljao narodne melodije, zapisivao ih i darovao danas već dovoljno muzički opismenjenom narodu.

Možda se onima koji narodnu muziku smatraju sredstvom za materijalno bogaćenje, koji je beskrupulozno uništavaju unoseći u nju arapske, grčke, meksikanske i ostale — tuđe motive, ova knjiga izgledati anahrono. Ali, ni autor ove knjige, a ni ostali sakupljači i čuvari narodnih tradicija, ne rade to što rade da bi se njima dodvorili. Oni to čine zato što poštuju prošlost, što su se opredelili da je sačuvaju, a sebe duhovno obogate.

Zato je pisac ovih redova smatrao da mu je učinjena posebna čast kada ga je gospođa Vera Karaklajić zamolila da pogleda zaostavštinu njenog supruga i bude jedan od sastavljača zbirke.

Činjenica da je zbirka bila drugučije zamišljena, a zbog objektivnih okolnosti nije mogla biti realizovana na taj način, dovela nas je u nedoumicu: kako od materijala napraviti celinu a, opet, poštovati želju i zamisao Đorđa Karaklajića. Najzad, mislim da smo pronašli najbolje rešenje, u skupovima zapisa koji obrađuju pojedine motive. Tako je knjiga podeljena na sedam poglavlja: lirske i ljubavne pesme; pesme o krajevima, gradovima, planinama i rekama; balade i stare borbene pesme; pesme o cveću i pticama; svadbene pesme; vesele pesme i poskočice i horske pesme.

Takvim rešenjem iskorišćen je veliki deo zapisa, knjiga je dobila potrebnu formu a vizija autora o njenom izgledu najviše je ispoštovana. I — pred vama je knjiga koja, osim što će smanjiti fond neobjavljenog narodnog blaga, može služlli na čast izdavaču "Noti" iz Knjaževca. Bar se tako nadamo!

Kada smo već kod izdavača i autora moram reći sledeće: čuvanje kulturnih dobara u dobroj meri je privilegija bogatog društva, a za nas se nikako ne može reći da smo to. Zato, samo entuzijasti, kakvi su bili autori i izdavač iz Knjaževca, mogli su da učine toliko mnogo za muzičku kulturu tokom dvadesetak godina. Uz puno odricanja, flnansijskih akrobacija, nerazumevanja, pa čak i nipodoštavanja od strane odgovornih za kulturu, oni su pokolenjima ostavili materijale, koji nedvosmisleno pokazuju da i mala zemlja može imati veliku muzičku kulturu.

I sačuvati je, čemu je čovek u čiju se počast ovi redovi pišu, posvetio ceo svoj život.

Završiću ovo neuobičajeno uvodno slovo pohvalom izdavačima i pozivom etnomuzikolozima: udružite se i budite na polzu svom narodu!


Dimitrije Panić

Đorđe Karaklajić | RAZGRANALA GRANA JORGOVANA | Za izdavača Ljubiša Stojanović, direktor | Nota 1991 Knjaževac

[postavljeno 16.01.2012]
3333  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Foklorna tradicija Vranja poslato: Februar 15, 2011, 02:34:28 pm
**

FOLKORNA TRADICIJA VRANJA I OKOLINE



Folklorni ansambl "Đido" Bogatić


Posebno mesto u foklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vrijeme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom profinjenošću izvodile erotske pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultiviran, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan.

Sličan doživljaj po raznovrstnoti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje. Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjanskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola — igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem sudeluju svi, često se i umorni spavači pridruže veselju.

Dok su u to vrieme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza s prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.


Tekst: Nošnje i plesovi Jugoslavije

[postavljeno 02.07.2009]
3334  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Pregled narodnih igara Srbije / Područje jugoistočne Srbije poslato: Februar 15, 2011, 02:33:35 pm
**

PODRUČJE JUGOISTOČNE SRBIJE




Jugoistočna Srbija graniči se na jugu i istoku sa državnim granicama Makedonije i Bugarske, na severu sa celinama centralne i severoistočne Srbije, a na zapadu sa središnjom i južnom zapadnom Srbijom. Na prostoru jugoistočne Srbije živi veliki broj starosedelačkog stanovništva (starovremaca ili čutuklija), potomka doseljenika kosovsko-metohijske i moravsko-vardarske struje, a najmanje Dinaraca. Blizina Bugarske i Makedonije i burna istorijska zbivanja ostavila su trag i u tradicionalnim igrama. Šopska oblast koja se proteže od Pirota do Sofije u zapadnoj Bugarskoj i severoistoka Makedonije predstavlja jedinstvenu celinu u svim oblastima stvaralaštva, pa i u narodnoj muzici i igri. Osim toga, uticaj drugih kultura i tradicija prati se daleko u prošlost. Stariji uticaj Levanta iz Grčke dospeo je preko Vizantije u Nemanjića Srbiju i u Prizrenu i u okolini uticao na stvaranje dostojanstvenog gradskog igračkog repertoara, a potom se preneo i u seosku sredinu. Drugi, mlađi uticaj dospeo je u Vranjsko Pomoravlje sa Osmanlijama i ostavio trga najviše u stilu igranja.

Etnokoreološka istraživanja pokazuju da je oblast jugoistočne Srbije najraznovrsnija i najzanimljivija celina u Srbiji. Ovde postoji veliki broj osnovnih igračkih obrazaca (tipova), raznovrsna muzička pratnja (od vokalne, vokalno-istrumentalne do instrumentalne), brojni instrumenti, sve poznate formacije igre na našem prostoru (od solo igranja do kruga), raznolikost stila igranja, veliki broj obrednih igara vezanih za godišnji ciklus običaja (koledari, sirovari, lazarice, kraljice) i životni ciklus (svadba).

Od igara zabavnog repertoara, izvođene uz instrumentalnu pratnju, igra čačak predstavlja dominantnu igru jugoistočne Srbije. O brojnim igračkim i muzičkim varijantama ove igre govore i nazivi: banjski čačak, svrljiški čačak, niški čačak, stara bosara, piperana, pirotski čačak, šilovački čačak, pčinjski čačak... Pored ovih igara zastupljene su sledeće: jednostranka, osamputka, (osmača, čiča Drišlja), četvorka, selsko oro (staroselsko, novoselsko), samački (po same, lile, lilka, katanka), trojanac, rumenka i polomka (u severnom delu ove celine), vlasinka, bugarka (bugarčica, pešački) i šestorka (u južnom delu celine).

Osim pesme, igru je pratila svirka duduka, gajki, kamena, gajdi i tupana, zurli i tapana, orkestra trubača i harmonike.

Način igranja jugoistočne Srbije prepoznatljiv je po izraženoj vertikali, tj. treperenju tela, što je posledica povijenih i elastičnih kolena, koja se ispružaju samo na tren. Telo je ispravljeno i neprestano sitno treperi. Stiče se utisak da se stopala ne odvajaju od tla. Igra se punim stopalima, snažno i oštro. U severnijem delu celine (Banja, Timok) specifičan način igranja naziva se podvoženje - jedna noga grabi prostor, a druga je potiskuje što se odvija istovremeno uz potresanje celog tela po vertikali. U Šopluku igra se posebno veoma snažno, a igrači pre nego što se spuste na tle isprave kolena i udahnu punim plućima. U toku igranja prelaze malo prostora. Stanovnici Leskovačke Morave i Vlasine su brzonogi, slobodnih pokreta, ali opet veoma snažno izvedenih. I u Branjskom Pomoravlju igra se veoma čvrsto, ali laganije i smirenije. Kosovci igraju uzdržano, dostojanstveno, bez preteranih i naglašenih pokreta.

Posebnost u igri i muzici jugoistočne Srbije, koja se u drugim celinama Srbije retko sreće, je nepoklapanje dužine igračke i muzičke faze (npr. u igri čačak, vlasinka...). Sestre Janković su ovu pojavu nazvale pravilno u nepravilnome ili asimetrija i posvetile su ovom problemu poseban rad. Osim toga, dinamičnost u igrama jugoistočne Srbije doprinosi raznovrstan ritam-2/4 i 3/4 preko 5/8, 7/8 i njihovih kombinacija.


Vesna Bajić, etnomuzikolog
http://www.folklorsrbija.org.sr
3335  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Rad na proučavanju narodne muzičke tradicije / Narodne melodije iz Sjenice prema zapisima Miodraga Vasiljevića poslato: Februar 14, 2011, 11:13:44 pm
*

NARODNE MELODIJE IZ SJENICE PREMA ZAPISIMA MIODRAGA VASILJEVIĆA

Istraživanje narodne muzike Sandžaka Miodrag Vasiljević (1) je započeo pre Drugog svetskog rata (okolina Tutina i Novog Pazara), da bi neposredno po oslobođenju započeti posao i nastavio. Sakupljena, (2) klasifikovana i analizirana građa objavljena je u zborniku pod nazivom Narodne melodije iz Sandžaka. (3) Pored velikih gradova kao što su Bijelo Polje i Novi Pazar, značajan broj primera zabeležen je i u Sjenici (od ukupno 400 zapisanih pesama, 61 pesma je zabeležena od sjeničkih pevača), ali i u selima Kladnica, Žitniće i Pravoševo iz okoline Sjenice (3 primera). Miodragu Vasiljeviću je pevalo ukupno deset pevača. To su: Simo Kojović, Murat Nalović, Dana Petrović, Lenka Veljović, Hajro Spahović, Raif Pećanin, Hamdo Begović (svi iz Sjenice), Hazir Čolaković (Kladnica), Simo Perović (Žitniće) i Radunka Katić (Pravoševo). Od svih njih, u odnosu na broj i žanrovsku raznovrsnost otpevanih pesama, (4) kao najbolji pevač pokazao se Simo Kojović. On je Miodragu Vasiljeviću otpevao 32 pesme različite funkcije: božićnu pesmu (1), svatovske pesme (7), slavske (1), dečije (1), vojničke (1), ljubavne (16) i pesme za igru (5).5 Ostali pevači su pevali mahom svatovske pesme (što je i logično s obzirom na značaj koji svadba ima u narodnoj obredno-običajnoj praksi), ali i veliki broj ljubavnih pesama. Na osnovu žanrovski različitih primera koje je Simo Kojović otpevao može se steći delimičan uvid u vokalnu tradiciju ovoga područja.

"Božićna pesma" pod nazivom "Božić, Božić, bata" (primer 1) (6) pripada grupi korindaških napeva koje su u prošlosti deca u gradovima izvodila na Badnje veče korindajući. U odnosu na uobičajene "korinđe" koji su "po karakteru na granici između pevanja i recitovanja", (7) ovaj primer se razlikuje po svojoj utvrđenoj, relativno razvijenoj melodici. Tekst pesme "Božić, Božić, bata se", međutim, ne razlikuje od pesama iste funkcije iz drugih krajeva Srbije:

Božić, Božić, bata,
Nosi kitu zlata,
Da pozlati vrata
I oboja poboja
I svu kuću do krova.


Uz "svatovske pesme" sakupljene na području Sjenice, osim u nekoliko primera nije posebno naznačen trenutak svadbenog ceremonijala u kome su se izvodile. Precizno saznajemo da su se pojedine svatovske pesme mogle izvoditi u toku prosidbe, (8.) "po putu" (9) i uz "sofru", (10) ali ne saznajemo ništa o drugim momentima svadbenog rituala u kojima su zasigurno svadbene pesme takođe imale istaknutu obrednu funkciju. Na osnovu sadržaja teksta pojedinih primera se može pretpostaviti i njihova konkretna obredna konotacija, (11) ali u većini primera ona ipak ostaje nerazjašnjena.

Kako po svojoj tematici, tekstovi svatovskih pesama sakupljenih u Sjenici su veoma heterogeni i u odnosu na dužinu stiha. Pored simetričnog osmerca VIII (4, 4) i epskog deseterca X (4, 6), zastupljeni su i asimetrični osmerac VIII (5,3), šesterac VI, jedanaesterac XI (4, 4, 6), a moguća je i naizmenična alternacija stihova različite dužine, kao na primer u pesmi "U tom polju Drenopolju" (12) u kojoj su zastupljeni simetrični osmerac i peterac.

Melodije svatovskih pesama su takođe izrazito heterogene. Gotovo svi primeri su ispevani na različite meloritmičke obrasce. Drugim rečima, sve svatovske pesme zabeležene u Sjenici otpevane su na različite melodije! Osim primera Za gradom voda studena (primer 2), (13) čija melodija nalazi analogije sa karakteristikama globalnog uobličavanja svadbenih glasova14 registrovanih širom Srbije15, sve ostale zabeležene melodije su toliko raznovrsne da se ne mogu svrstati ni u jednu u našoj etnomuzikologiji do sada poznatu kategoriju svadbenih napeva. Naprotiv, razvijena, melizmatična melodika širokog ambitusa većine zabeleženih primera16 pripada varoškoj vokalnoj tradiciji.

Simo Kojović je, kao što je već napomenuto, otpevao i jednu slavsku pesmu. Ova pesma pripada grupi slavskih napitnica koje su se u prošlosti pevale za slavskom trpezom. Tekst ove, kao i svih slavskih napitnica, izražava želju upućenu domaćinu da naredna godina u njegovom domu bude srećna i berićetna:

Na kuću slama, u kuću slava
Nek' nam je živa domaćinska glava,
Nek mu rodi po dolu 'šenica,
Nek' su mu živa mala dečica!


Meloritmičke karakteristike ovog primera takođe odgovaraju osobinama većine zabeleženih pesama istog žanra (17): blago talasasta melodika bazirana je na dijatonskom tonskom nizu; izvodi se silabično u distributivnom ritmu.

Pored slavske, isti pevač je otpevao i jednu pesmu koju Miodrag Vasiljević označava kao "dečiju pesmu".18 Jednostavna, silabična melodijska linija ovog primera ispevana u binarnom ritmu se odvija na susednim tonovima sa povremenim skokovima male terce. Započinje dvotaktnim meloritmičkim motivom koji se u toku izvođenja varirano ponavlja, što predstavlja jednu od osnovnih karakteristika "dečjeg folklora", (19) a što opravdava navedenu Vasiljevićevu klasifikaciju ove pesme. Pesma rodoljubivog teksta U toj čarnoj gori (20) je, po rečima Miodraga Vasiljevića nastala u vreme Prvog svetskog rata. (21) Upravo je ova činjenica navela autora zbornika narodnih pesama iz Sandžaka da pomenutu pesmu odredi kao "vojničku". Bez obzira na to, tonalna melodika i trodelan ritam ove pesme ukazuju na njeno nesumnjivo gradsko poreklo. (22)

Osim svatovskih pesama, u Sjenici i tri navedena okolna sela Miodrag Vasiljević je zabeležio i brojne pesme koje označava kao "ljubavne". Sam naziv za ovu grupu pesama ukazuje na njihovu veliku međusobnu različitost. Ono što ih povezuje jeste ljubavna tematika tekstova, dok su melodije ovih primera izrazito heterogene.

Iako sam autor u predgovoru zbirke eksplicitno ukazuje na seosko poreklo svih zabeleženih primera, (23) razvijena melodika "ljubavnih pesama" zapravo ukazuje na veliki uticaj varoške vokalne tradicije. Miodrag Vasiljević i sam to oseća, te prethodnu tvrdnju donekle ublažava rečima: "U sandžačkim pesmama selo ima prevagu u tekstu, grad u lepoti interpretacije melodije." (24)

Najveći broj ljubavnih pesama ispevan je u dramskoj dijatonici kvintnog ili sekstnog ambitusa (primer 3). Pored njih, veliki broj je baziran i na durskom (f, g, a, b, c, d, es, f) ili molskom (f, g, as, b, c, d/des, es, f) dijatonskom tonskom nizu oktavnog ambitusa, sa čestim prisustvom prekomerne sekunde (primer 4), a takođe gotovo u jednakom broju zastupljene su i pesme sa definisanom tonalnom melodikom isključivo durskog karaktera (primer 5).

Većina ljubavnih pesama izvedena je rubato , a u pojedinim primerima, za koje se može pretpostaviti da su ih izveli zaista vešti i iskusni pevači, prisutno je ukrašavanje osnovne melodijske linije melizmima. (25)

Posebno su interesantne pesme (ukupno 5 zabeleženih primera) koje su pratile igru. Sadržaj njihovih tekstova, kao i njihova melodija su raznovrsni: svaka pesma je različita. Ono što ih objedinjava je čvrsto ritmičko ustrojstvo, što je i logično s obzirom na njihovu funkciju - pratnje igri. U ovoj grupi zabeleženih primera posebno je interesantna pesma Đevojčice, zlato materino (primer 6) (26) uz koju stoji naznaka "svatovska igra s pevanjem". Ovaj podatak nam direktno ukazuje na to da je svadbeni obred ovog područja u prošlosti sigurno bio višeslojan, te da je uz obredne pesme u njemu bila zastupljena i obredna igra. (27)

Zainteresovan za narodnu muziku oblasti u kojoj se formirala i oblikovala srednjovekovna srpska kultura, Miodrag Vasiljević, je sa posebnim žarom pristupio istraživanju Sandžaka. Stacioniran u većim centrima, on je logično bio prinuđen da zapisuje pesme od pevača koji su mu bili dostupni, odnosno onih koji su u tim većim centrima i živeli. Tako, sakupljena građa nije ipak imala mnogo veze sa arhaičnim vokalnim nasleđem, već je naptotiv, pružila sliku varoške vokalne tradicije prve polovine dvadesetog veka. Deset sjeničkih pevača otpevalo je šezdesetak pesama različitih žanrova, a u najvećem broju svatovske i ljubavne pesme. Kroz njih saznajemo i o tome koje su pesme Sjeničani voleli i najradije pevali sredinom XX veka. Iako je ta tradicija sada već daleko iza nas, zbornik Miodraga Vasiljevića Narodne melodije iz Sandžaka čuva uspomenu na njih.


______________________________________________


01. O značaju i doprinosu "prvog srpskog etnomuzikologa" Miodraga Vasiljevića razvoju ove nauke u našoj zemlji vidi piše u: Mladen Marković, "Kako je nastao prvi srpski etnomuzikolog (prilog proučavanju... srpske etnomuzikologije)", Raskovnik, časopis za književnost i kulturu, Narodna biblioteka "Vuk Karadžić", Beograd, 1993,124—131.
02. Miodrag Vasiljević je sakupio i zapisao pesme iz: Bijelog Polja, Bistrice, Nove Varoši, Sedobora, Novog Pazara, Đonlije, Vojkovca, Donjeg Krnjina, Priboja, Pljevalja, Potrlice, Prijepolja, Sjenice, Kladinca, Žitića, Prvoševa, Zvijezda i Seošnice.
03. Miodrag Vasiljević, Narodne melodije iz Sandžaka, Srpska akademija nauka, posebna izdanja, knjiga CCV, Muzikološki institut, knijga 5, Beograd, 1953.
04. O pevačkom kvalitetu pomenutih  ljudi ne može se danas govoriti, jer su nam dostupni samo Vasiljevićevi notni zapisi, a ne i snimci pesama.
05. Ovoga puta zadržana je Vasiljevićeva klasifikacija pesama u odnosu na njihovu namenu. Radi se o lirskim pesmama koje Vasiljević svrstava u: božične, slavske, svatovske, dečije, vojničke, ljubavne i igre s pevanjem. Važno je takođe napomenuti da pomenuta podela nigde eksplicitno nije naznačena, već da se u zaglavlju svakog notnog primera nalazi posebna naznaka koja označava njegovu funkciju
06. Miodrag Vasiljević, navedeno delo, primer 41, 34
07. Dimitrije O. Golemović, Narodna muzika Jugoslavije, Muzička omladina Srbije, Beograd, 1997. 17.
08. Miodrag Vasiljević, navedeno delo, primer 120, 103
09. Isto, primer 32, 2627.
10. Isto, primer 90 b, 75.
11. Na primer, na osnovu teksta pesme   Kolika je gora božurova   može se pretpostaviti da se ova svadbena pesma izvodila "po putu" od mladoženjine do mladine kuće. Miodrag Vasiljević, navedeno delo, primer 91,16—11.
12. Isto, primer 249, 211—212
13, Isto, primer 169, 149.
14. Termin "glas" je u narodnoj terminologiji najčešći i najrasprostranjeniji naziv za melodiju pesme. Dimitrije O. Golemović, navedeno delo, 9.
15. Dragoslav Dević, "Stilsko genetska osobenost tonalnog glasa u srpskim narodnim pesmama", V Međunarodni simpozijum Folklor umetnost delo, Izuzetnosti sapostojanje, Fakultet muzičke umetnosti, Beograd, 1997, 216-218.
16. Na primer, vidi pesme Šta se čuje iza grada primer 179, Zora rudi, majka ćerku budi primer 121, Mesec kara danicu zvijezdu primer 261...
17. Isto, 185—191
18. Miodrag Vasiljević, navedeno delo, primer 80, 67—68
19. O karakkteristikama "dečijeg folklora" vidi više u: Nice Fracile, Vokalni muzički folklor Srba i Rumuna u Vojvodini
20. Miodrag Vasiljević, navedeno delo, primer 274, 232 66 Isto, 232
21. Isto, 232
22. Meloritmičke karakteristike ove pesme pripadaju grupi "gradskog stila" sa stranim obeležjem i to u ovom slučaju srednjoevropskog porekla. Dragoslav Dević, "Stilsko genetska osobenost...", navedeno delo,218—220
23. "Zabeležena muzička građa, kako po notnim zapisima tako i po tekstovima, ukazuje na seosko poreklo". Miodrag Vasiljević, navedeno delo, predgovor, X.
24. Isto, X.
25. Na primer, vidi pesmu Sinoć dođe tuđe momče, Miodrag Vasiljević, navedeno delo, primer 206a, 177.
26. Isto, primer 298, 251
27. O karakteristikama svadbenih obrednih igara peštersko-sjeničke visoravni vidi više u: Olivera Vasić, "Narodne igre Peštersko-sjeničke visoravni", Narodne melodije, igre i nošnje Peštersko-sjeničke visoravni, Radio-Beograd, Beograd, 1984. 191—315.


Piše: Selena Litvinović
3336  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Muzička narodna tradicija na Zlatiboru poslato: Februar 14, 2011, 11:12:29 pm
*

MUZIČKA NARODNA TRADICIJA NA ZLATIBORU


U zlatiborskom i užičkom kraju od davnina neguje se instrumentalna i vokalno instrumentalna muzička tradicija. Najstarije i najviše zastupljeno bilo je jednoglasno pevanje, na različite načine i za posebne prilike. Bilo je uobičajeno pevanje u jedan glas jedne osobe za tihe uspavanke, pevanje uz tepsiju, uz paljenje lila, pesme rabadžija, uz pečenje rakije, ophode krstonoša i naricanje za pokojnikom. Jednoglasno pevanje korišćeno je istovremeno i za pevanje "na glas" i kao tako poznato je pod imenom "usjecanje".

Veoma staro je i pevanje u dva glasa, naročito pevanje "iz vika". Ovakva vrsta izvođenja pesme očuvana je do današnjih dana i često se može čuti na slavama, svadbama, vašarima i drugim seoskim svetkovinama.

Stara zlatiborska pesma ima svoj karakterističan ritam, melodiju i intonaciju. Najčešće je pevana na otvorenom odjekivajući beskrajnim prostranstvima nepreglednih pašnjaka, gustih borovih šuma i stenovitih kanjona. Kada se sluša u nekom drugom prostoru ili predelu na najbolji način može da dočara dubinu planinskih pejzaža.

Izuzetno su interesantni i pažnje vredni tekstovi pesama i njihov sveden, poslovičan karakter, kao i umne, iskustvene poruke.

Instrumentalna tradicija bila je raznovrsna, mada danas u znatno skromnijem obliku. Najčešće su se koristile različite vrste svirala-u obliku dvojnica, frula, paljki i sličnih narodnih instrumenata klarinetskog tipa. Najčešće zastupljena vokalno instrumentalna kombinacija u tradiciji našeg karaj bilo je pevanje uz gusle koje je posedovala i posebno čuvala svaka kuća. Do naših dana običaj pripovedanja istorijskih događaja osobenim ritmom i zvukum gusala izgubio se na selu, ali se ponegde neguje u gradskim sredinama.

Bogata muzička tradicija Zlatibora još uvek traje. Brojni učesnici koncerta koji se organizuje u prilog etnomuzikološkim istraživanjima tradicionalnih instrumenata i dvoglasnog pevanja to i pokazuju.


Serbia | 10.08.2007.
3337  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Muzički gradovi i varoši u sećanjima i zapisima / Salonske priče iz Banje Koviljače poslato: Februar 14, 2011, 11:11:41 pm
*

SALONSKE PRIČE IZ BANJE KOVILJAČE


"Banja! Ona lepa Koviljača..." — kao da joj duša najednom jecala, sjetno je rekla sagovorniku, sredinom 20. vijeka, jedna beogradska gospođa kada joj je ovaj pomenuo da je rodom iz Banje Koviljače. Poslije toga je zaćutala, na trenutak zažmirila, a na licu joj se pojavio slatki osmijeh. Uspomene.

Još jedna od salonskih priča koje su ime dobile po "Kur-salonu" — rijetkom arhitektonskom zdanju koji je simbol Banje Koviljače. Ranije su ga zvali Banjski dom. Ima dvije kule i veliku polukružnu terasu sa stubovima. U Banji sve počinje i završava u centralnom dijelu parka — u "Kur-salonu". U njemu i o njemu se kazuju priče.

Neke su nastale u prizemlju "Kur-salona", u kafanskoj sali, bivšoj pivnici, salonu za igranje karata, sobi za šah... Priče nastaju i kod fontane, kod "Tri česme", na klupama, u hotelskim sobama, ali su mlađe, svakodnevne i nikako da uđu u usmenost.

Salonske priče su slikovitije i životnije — imaju pedigre. Nastale su, najčešće, u vrijeme "ludih tridesetih" godina, kada je bilo važnije svratiti u Koviljaču nego otići u Karlove Vari, u Viši ili u neko drugo mondensko evropsko mjesto. Te, salonske priče su "slatke ptice mladosti".

U salon su dolazili posebni gosti. Odabrani — ministri i ministarke, generali i generalice, dvorjani i dvorkinje, boemi i bonvivani, glumci i glumice. Klijentela. Dolazili su Čiča Ilija Stanojević, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić, Ben Akiba... Brojne su salonske priče i o Dušanu Krsmanoviću - Čakiji, konobaru rodom odmah preko Drine, iz semberskog sela Bjeloševac.

Nadimak Čakija dobio je jer je došao iz kraja gdje se nož i čakija brzo potežu. Učio je za konobara i postao je najpoznatiji ugostitelj u Podrinju. U Dušanovo vrijeme u Koviljaču je dolazila beogradska i srbijanska elita. Svirali su šabački Cicvarići, a pjevala je kraljica pjesme i tuge Sofka Nikolić. Zabilježeno je da je i boem Rade Drainac, za koga su savremenici rekli da se nikada nikome u životu nije molio i da nikada nije uspijevao da prikrije svoje simpatije i antipatije, bio ludo zaljubljen u neku nesrećno udatu Šapčanku Milicu - Cicu.

U jednom pismu otvara joj široko srce i moli je da dođe, bar na jedan dan, u Koviljaču. Ako se sa njom tamo i sastao vjerovatno ih je posluživao Čakija, kojem jedno vrijeme ugostiteljstvo nije išlo od ruke, pa je prodao šivaću mašinu supruge Mare, naručio fijaker i proturio banjom glas da ide u Vrnjce — da gradi hotel. Ispraćen je dostojanstveno. Međutim, Čakija je imao samo para da ga fijaker doveze do Šapca, a onda je molio kočijaša da, kada se vrati, priča u Koviljači da ga je odvezao do samog centra Vrnjaca.

Po brzom povratku podno Gučeva uspio je da izgradi svoj hotel u Koviljači koji je bio stjecište probranih gostiju, onih sa istančanim osjećajem za pjesmu, dobru kapljicu i gurmanluke. Čakija je svakome znao dušu — navike, običaje i prohtjeve. Znao je kada muzika treba da zaćuti, a kada, opet, da udari u sve žice. Bilo je to vrijeme kada se kartalo za mermernim stolom i kada su se dolasci u Banju najavljivali i po mjesec dana unaprijed.

Onda opet nevolja — Čakijin hotel u Drugom svjetskom ratu izgori do temelja. Poslije rata Dušan je radio u državnom ugostiteljstvu i ponovo je bio glavni, najbolji... Vremenom je postao živa istorija Banje Koviljače. Pripovijedao je o vremenima kada je Smrdan bara (tako se u Vukovo vrijeme zvalo područje na kome se sada nalazi Banja Koviljača) podno kudrave gore Gučeva bila najmodenskije mjesto na Balkanu. Imao je stan ali je zimi, pošto je bio sam, živio u sobici nekog od banjskih hotela. Kada je umro sahranjen je podno Gučeva.

U Banji Koviljači ima salonskih priča i o konobaru Kaplaru, koji je, da bi sačuvao ugled restorana u kojem je radio, progutao muvu iz supe, zatim o fontani u centru velikog parka, o Zvorničanima koji "poslom" idu u Banju, pa kada se vrate kući djeca ih, po nagovoru majki, pitaju šta su tamo radili. Ima salonskih priča i o zanosnoj Leni sa "Tri česme", o Cicvarićima, o violini Ljubiše Kilibarde...

Oni koji su tražili lijeka bili su u drugom dijelu Banje, pa nisu ušli u salonske priče, jer njihove priče ne ulaze u usmenost.


SVI GA VOLJELI

Dušan je posluživao krunisane glave, pjesnike, bjelosvjetsku gospodu, vrckave gošće, mrgodne goste i najokorelije pijanice. I svi su ga voljeli.


VIRENJE IZ DŽAKOVA

Priča se da su ljubomorni muževi krišom dolazili u Koviljaču, pa su u dogovoru sa muzičarima, ulazili i u dzakove, iza muzike. Kroz prorez na dzakovima posmatrali su kako im se "liječe" žene.


Tihomir Nestorivić | 8.08.2008.  
http://www.glassrpske.com






Banja Koviljača / Kur-salon


3338  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Muzički gradovi i varoši u sećanjima i zapisima / Muzički život u Novom Bečeju i Vranjevu do II svetskog rata poslato: Februar 14, 2011, 11:00:48 pm
*

MUZIČKI ŽIVOT U NOVOM BEČEJU I VRANJEVU DO II SVETSKOG RATA


Bilo je mnogo zaljubljenika pesme i pozorišne umetnosti u Novom Bečeju, a posebno u Vranjevu, ali — na žalost —pomenuće se samo oni čije je stvaralaštvo zabeleženo na plakatima iz tog perioda, koje se i danas čuvaju u Radničkom domu u Novom Bečeju, ili za koje se čulo iz priča njihovih savremenika i saradnika u tom poslu. Učinjen je napor da se ta saznanja iskoriste, ali je i pored toga obuhvaćen samo deo njihovog stvaralaštva.

Vranjevo je oduvek imalo vrlo dobrih pevača i pesma je bila negovana. U pojedinim porodicama bila je prosto neka vrsta nasledstva. Mladi su paralelno sa pesmom negovali i pozorišnu umetnost za koju je postojala izuzetno bogata tradicija. Ovo posebno, jer je pozornica bila mesto gde se najbolje moglo da izrazi ono unutrašnje bogatstvo koje čovek nosi i oseća želju i drugima da ga pokaže.

Tako se objašnjava okolnost da se u porodici pop Luke Popovića iz Vranjeva, a slično je kasnije bilo i sa porodicama Stankov, Pecarski, Galetin, Rakić i dr. svi članovi bili dobri, a pojedini i izvrsni pevači. Otuda i činjenica da su prvi pevači u Beogradskoj operi, od njih četvoro iz redova Srba, troje bili iz Vranjeva: Teodora Arsenović rođena Boberić, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić-Tucaković.

Nije preterano reći da su muzika i pesma pustili duboke korene u Vranjevu pa i u Novom Bečeju još polovinom 19. veka. Kćeri vranjevačkog sveštenika Luke Popovića istakle su se kao talentovane glumice u prvom srpskom profesionalnom pozorištu i kao izvrsne pevačice u ulogama sa pevanjem. Koliko su one bile velike u tom poslu govore i zapisi iz tog doba. Naime, prilikom opraštanja Draginje Ružić rođene Popović od pozornice za njeno pevanje je dugogodišnji upravnik Srpskog narodnog pozorišta i dugogodišnji predsednik Matice srpske Antonije Hadžić rekao: "... Tako pevati, srpski pevati kao Ružićka, niti je ko umeo u nas, niti ume i danas".

Kompozitor Isidor Bajić komponovao je za njenu poslednju predstavu "OPROŠTAJNI POZDRAV DRAGINJI RUŽIĆ", a pesnik Vladislav Kaćanski je ispevao još 1886. godine svoju najbolju ljubavnu pesmu, prilikom Draginjinog dvadesetpeto-godišnjeg jubileja:

"Oh, ta sklopi oko crno,
Pokri lice milokrvno,
Sakri tvoju belu grud!
Ta ako ih lud primeti,
Lud će da se opameti
a pametan-staće lud..."

Pored Jovana Kneževića i njegovog pozorišta nije beznačajan i njen uticaj na mladog (u to vreme dečaka) Josifa Marinkovića da se posveti muzici. Svi mladi su u Novom Bečeju i Vranjevu u glumcima gledali malte ne narodne heroje. On je možda baš pevanjem izvođenim na pozornici video i poželeo da se vine u te sfere i dostigne na kulturno-prosvetnom stvaralaštvu Draginju i njene koleginice sa pozornice. Možda mu je ona baš i bila uzor sa njenom muzikalnošću.

Kao što u pozorišnoj umetnosti nije bilo, ili nije sačuvano, nasledstvo, tako, toga nasledstva nema ni u muzici. Srednji vek u muzici Srba nije mogao poslužiti kao inspiracija za stvaranje srpske muzičke umetnosti.

Slučaj je hteo, kao što se to desilo i s pozorinom umetnošću da iz Vranjeva zasvetli iskra, ili možda oganj iz koga će se razviti autentična srpska muzička umetnost. Kada kažem iskra, možda je to malo pretenciozno, jer je tu iskru zapalio Kornelije Stanković, a on je bio iz Budima. Kornelije je — na žalost — mlad umro i nije realizovao svoje zamisli o muzičkom stvaralaštvu kod Srba. Na sreću, naše muzičke umetnosti, javlja se Josif Marinković iz Vranjeva koji je Kornelijevu ideju nastavio da oživotvoruje.

Josif Marinković, sin ratara iz Vranjeva, završio je muzičke studije u Pragu i po povratku prihvatio se da diriguje Beogradskim pevačkim društvom, potom i akademskim horom "Obilić", a zatim radi kao muzički pedagog i kompozitor sve do svoje smrti 1931. godine.

Marinković je još kao učenik niže gimnazije počeo da osniva đačke družine (u periodu od 1965—1868). U svojoj kratkoj autobiografiji, pri prijemu za dopisnog člana Srpske akademije nauka, o tome piše:

"Za vreme školskog odmora sastavljao sam tamburaški orkestar od drugova, a od starijih ljudi (trgovaca, zanatlija, činovnika i seljaka), sklopio sam hor, koji sam učio po sluhu da pevaju liturgiju i o praznicima smo pojali u crkvi."

Nekoliko godina kasnije kada je postao đak Učiteljske škole u Somboru o tome piše:

"Za vreme školskog odmora i sad sam imao hor, ali ih nisam učio po sluhu... priređivali smo besede u Vranjevu i Turskom Bečeju u korist jednog siromašnog studenta i narodnog pozorišta."

Nastojao je da što više razvije ljubav svojih sugrađana prema pesmi i muzici, da po ugledu na Jovan Kneževića koji je stvorio prvo srpsko profesionalno pozorište u Vranjevu, učini slične poduhvate u muzici. Koliko je cenio Kneževićevo delo govori i činjenica da je prihod sa svojih beseda namenjivao za razvoj mesne pozorišne družine u Vranjevu.

Vranjevo je odnegovalo nekoliko vrsnih pevača u našim najuglednijim pozorištima i Beogradskoj operi. Što su se posvetili pozorištu i pesmi nema sumnje da je doprineo Jovan Knežević sa svojom muzikom i svojim kompozicijama. Ovi pevači su bili nadgradnja onom što je Marinković počeo da stvara za vreme školskog raspusta u Vranjevu (horove i tamburački orkestar).

TEODORA ARSENOVIĆ-BOBERIĆ rođena 22. decembra 1886. godine u Vranjevu. Isticala se svojom lepotom i darovitošću za pesmu i glumu još u Diletantskoj družini "Napredak" u Vranjevu. U Narodnom pozorištu u Beogradu je od 1906. godine gde je upočetku pevala u pozorišnom horu, a zapaženije uloge je dobila već 1907. godine "Čučuk Stana" i od tada dobija u komadima sa pevanjem i operetama glavne uloge. U Beogradskoj operi je pevala od njenog osnivanja 1908. i imala je zapažene uspehe. Ali, kako nije školovala glas, izuzev što je polazila nekoliko časova pevanja kod Miroslave Binički — supruge Stanislava Biničkog, vratila se drami. Tada je počela sa uspehom da igra Koštanu u istoimenom komadu. U toj ulozi publika ju je dočekivala aplauzom. Ulogu Koštane nasledila je od vrsne glumice i još bolje interpretatorice vranjanskog melosa Drage Spasić, što je za svakog mogao da bude veliki hendikep. Teodora se tu vrlo brzo potvrdila, pa se čak i danas smatra za jednu od tri najbolje Koštane na beogradskoj sceni.

U komadima sa pevanjem bila je nenadmašna i prosto je — kako je to neko zapisao — omilela narodnu melodiju na sceni.

Skoro od početka rada Radio Beograda, pa do godinu, dve pred svoju smrt (1960. godine), bila je interpretator narodnih pesama na Radio Beogradu.

Imala je Teodora tu čast, da u našem prvom igranom filmu "Karađorđe" snimljen još 1911. godine, da igra ulogu Jelene supruge Karađorđeve.

Umrla je u Beogradu 18. oktobra 1960. godine.

VOJISLAV TURINSKI rođen 11. januara 1884. godine u Vranjevu. Spada u pionire srpske opere. Bio je pevač visoke umetničke vrednosti. Njegov lirski tenor bio je posebno osećajan i topao.

Turinski je kao austro-ugarski vojnik prebegao iz Novog Sada u Srbiju, gde je učestvovao u Balkanskim ratovima. U Prvom svetskom ratu prešao je Albaniju i sa ostalom vojskom prebačen na Krf, odakle je kasnije upućen u Rim da se usavršava kao pevač na konzervatorijumu.

U prvoj sezoni, posle Prvog svetskog rata, 1920. godine bio je reditelj opere. "Madam Beterflaj", "Minjon" i "Boemi". Smatran je jednim od najobrazovanijih naših glumaca.

Osnovao je 1924. godine dečije pozorište u Beogradu i pisao za njega komade pretežno rodoljubivog karaktera.

Umro je u Pragu 7. decembra 1933. godine.

ALEKSANDAR NEŠIĆ-TUCAKOVIĆ rođen 13. novembra 1878. u Vranjevu. Od 1902. godine pa do kraja Drugog svetskog rata — sve do osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta — član je Narodnog pozorišta u Beogradu. Po osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1947. godine postao je njegov član i tu ostao do penzionisanja 1952. godine.

Do Prvog svetskog rata igrao je karakterne i komične uloge i pevao u operetama. Bio je darovit glumac i dugo godina nezamenljiv bas u Beogradskoj operi. Sa Teodorom Arsenović, Vojislavom Turinskim i Dragom Spasić predstavljali su pionire Beogradske opere iz redova Srba.

Svojom posebnom muzikalnošću i svojim kultivisanim i vrlo dubokim basom bio je pevač visoke klase.

Umro je u Beogradu 1956. godine.

Novi Bečej i Vranjevo ni posle njih nisu ostali bez svojih dičnih interpretatora narodne i staro-gradske pesme. Još u vreme dok su Arsenovićka, Turinski i Nešić bili istaknuti nosioci uloga na sceni našeg najuglednijeg pozorišta, javlja se mlad ali vrlo talentovan glumac i još bolji pevač MILORAD MAJIĆ-KRKA. Rođen je 5. septembra 1906. godine u Novom Bečeju. Igrao je u mnogim našim pozorištima od 1928. pa sve do kraja šesdesetih godina 20. veka. Bio je glumac jakog tempreramenta i pevao je darovito prijatnim baritonom.

Njegove glasovne kavalitete nasledila je kćerka Dubravka Nešović, naša nenadmašna interpretatorka gradske pesme i romansi.

DUBRAVKA NEŠOVIĆ je svojom muzikalnošću proslavila ime Novog Bečeja. Ali kako ona spada u pevače i muzičke pedagoge posle Drugog svetskog rata, to podatke o njoj neću iznosti.

Pored istaknutih imena i dela onih Vranjevčana i Novobečejaca koji su proslavili svoje rodno mesto na području pesme i muzike, postoje i oni koji se nisu pročuli van Vranjeva i Novog Bečeja, a učinili su mnogo i zadužili svoje sugrađane pa ipak iščezli — tako reći — nezapaženo. To su oni entuzijasti, koji su se trudili da svojom darovitošću i radom postignutom veštinom učine život svojim sugrađanima lepšim, sadržajnijim, a iznad svega veselijim.

U Novom Bečeju je još početkom 20. veka postojala privatna muzička škola. Tako na jednoj razglednici istaknutoj u knjizi "POZDRAV IZ NOVOG BEČEJA" od Andreja Karolja na str. 56 gde 1906. godine "izvesni Dušan piše: Naša micika sa svojim učiteljem i učenicima slavne Tursko Bečejske privatne muzičke škole".

Sve do Drugog svetskog rata Novi Bečej nikad nije bez 2—3 privatna učitelja muzike (klavir, violina, truba}. Posebno je vredno istaći dolazak za učitelja 1909. godine Žarka Ciplića. Preduzimljiv vredan i svestrano obdaren (slikarstvo, muzika, pozorište) on već 1910. godine osniva crkveni hor pri pravoslavnoj crkvi u Novom Bečeju. Ovaj hor je pojao Mokranjčevu liturgiju u crkvi, a učestvovao je i na mnogim akademijama i priredbama. Kasnije 1918. godine odmah po završetku Prvog svetskog rata osniva Zemljoradničko kulturno-umetničko društvo OMLADINSKO KOLO. On je vodio hor tog društva i bio je reditelj, scenograf amaterskih pozorišnih predstava. Tridesetih godina pa sve do odlaska iz Novog Bečeja 1937. godine horovođa je Sokolskog hora. Hor je godinama na takmičenjima u okviru Severnobanatske sokolske župe zauzimao drugo mesto. Po pravilu je primat pripadao sokolskom horu iz Velikog Bečkereka ne samo što je zbog sedišta župe uživao izvesne privilegije, već je taj hor svojim izvšačkim kvalitetima to zasluživao. Hor novobečejskog sokolskog društva pod dirigentom Žarka Ciplića učestvovao je na svim proslavama u Novom Bečeju, i u Banji Rusandi priredio je koncert. Na sokolskim akademijama najveći deo programa popunjavao je hor svojim tačkama.

Po odlasku Žarka Ciplića iz Novog Bečeja 1937. godine hor preuzima Mihajlo Tucakov učitelj iz Vranjeva takođe sposoban horovođa i dobar organizator.

Žarko Ciplić je za svo vreme od 1909—1937. godine bio i privatni učitelj violine.

Od svojih mladih dana pa skoro sve do svoje smrti 1937. godine privatni učitelj klavira bila je kćerka nađeg čuvenog dirigenta Pančevačkog crkvenog pevačkog društva, kompozitora i pozorišnog reditelj a Nikole Đurkovića, Irena. Skoro sva obdarena ženska deca za muziku bile su učenice Tanti Irene kako su je svi Novobečejci zvali.

Posle pobede Oktobarske revolucije u Rusiji u Novi Bečej je preseljen iz Harkova tz. Harkovski institut. To je bila ženska gimnazija čije su učenice bile deca ruskih izbeglica koji su bili nastanjeni u Kraljevini Jugoslaivji. Sa institutom pored profesora nastanilo se u Novom Bečeju i tridesetak ruskih porodica i tu stvorili vrlo uglednu rusku kulturnu koloniju. Kao nastavnik muzike i horovođa ženskog hora Instituta bio je Jakov Pavlović-Kobec, vrstan muzičar i muzički pedagog, koji je takođe davao privatne časove iz violine.

Harkovski institut je davao najmanje dvaputa godišnje svoje priredbe, koje su svojom muzičkom sadržinom i kvalitetom izvođenja odskakale od svih đačkih priredbi.

Ako ovom dodamo da je i Novobečejska privatna gimnazija na svojim priredbama nastupala sa đačkim horom i solo pevanjem, i Građanska škola sa svojim horom na priredbama Građanske škole, onda to znači da je skoro svakog meseca (izuzimajući letnje mesece (maj-septembar) bila po jedna đačka muzička priredba. Imajući pri ovome u vidu i aktivnost Sokolskog hora i hora Omladinskog kola i hora Srpskog pravoslavnog pevačkog društva iz Vranjeva koji su takođe nastupali javno 2—3 puta godišnje ona se dobija prava predstava o bogatstvu muzičkog života u Novom Bečeju.

Trgovačka omladina iz Novog Bečeja imala je tamburaški orkestar, koji je nastupao skoro na svakoj zabavnoj priredbi, a svake nedelje na igrankama u Sokolani. Ovaj orkestar je svake godine u zajednici sa horom Sokolskog društva iz Novom Bečeja učestvovao na sokolskom takmičenju i takođe osvajao drugo mesto u Severnobanatskoj sokolskoj župi. Trgovačka omladina je imala 1936. i 1937. godine i vrlo dobro uvežban oktet koji je nastupao sa svojim tačkama na mnogim zabavnim priredbama u Novom Bečeju i Vranjevu. Oktetom je dirigovao Radivoj Markuš iz Vranjeva.

Zadržaću se malo više na Srpskom zanatlijskom duplirskom društvu. Ovaj pevački hor osnovan je 27. januara 1881. godine na Svetog Savu. Cilj društva je bio da učestvuje sa duplir-ima (duple velike svece nazivane su duplirima) na ispraćaju prilikom sahrana svojih članova i članova njihovih porodica i kao osnovno da učestvuje u crkvenim svečanostima i svečanim liturgijama.

Osnivači su bili: Aca Aradski stolar iz Vranjeva, Proka Cukić voskar, Velizar Pavlović voskar, Josif Milinkov krojač, Mladen Nešić kolar, Svetozar Pavlović kovač, Petar Ubavić kazandžija, Joca Jovanović berberin i drugi iz Vranjeva.

Članstvo se iz godine u godinu povećavalo pa je Društvo 1890. godine brojalo preko pedeset članova.

Društvo su potresale nesloge posebno oko uloge barjaktara. Novobečejci su smatrali da njima pripada to pravo jer je sedište Društva u Novom Bečeju, a Vranjevčani su opet smatrali da su oni pokretači akcije za osnivanje Društva te da im zbog toga treba da pripada ta privilegija. Zbog ovoga je došlo do cepanja Društva.

Vranjevčani u zajednici sa nekoliko poljoprivrednika osnivaju Srpsko pravoslavno pevačko društvo još devedesetih godina 19. veka. Društvo je 1905. godine brojalo 32 člana, a horovođa je te godine bio Dimitrije St. Vasić. Ovo Društvo je do Prvog svetskog rata vodio učitelj Petar Zuban, a posle njegove smrti u Ratu učitelj Galetić.

Društvo se nije zadovoljavalo samo pojanjem u crkvi, ili na sahranama, nego je učestvovalo i na raznim proslavama i zabavama. Neposredno posle Prvog svetskog rata 1919. godine Društvo je dalo koncert u Beodri (danas Novo Miloševo). U međuvremenu dolazi do bolesti horovođe učitelja Galetića i rad pevačkog društva se svodi u skromnije okvire kao crkveni hor i učešće sa pojedinim tačkama na zabavnim priredbama u Vranjevu, pod vodstvom učitelja Žarka Nikšića.

I Mađari u Vranjevu osnivaju 1934. godine pevački crkveni hor kojim je dirigovao Jožef Kovač otac katoličkog sveštenika u Vranjevu. Hor je brojao oko četrdesetak članova.

Pored Trgovačke omladine svoj tamburaški orkestar do 1932. godine je imala i Zanataska omladina Novog Bečeja. Pored ovih postojao je, a i danas valjda postoji duvački orkestar Dobrovoljnog vatrogasnog društva Novi Bečej.

Ako svemu ovome dodamo i brojne muzičke sastave profesionalaca po kafanama, a bilo ih je desetak, među kojima su posebno mesto zauzimali gudački orkestar Pište Ciganina koji je svirao u restoranu "Vojvodina" i tamburaški orkestar KROMPE kod Arsena Pecarskog u Vranjevu, onda je to čitavo muzičko bogatstvo.

Imajući u vidu ovako razvijen muzički život, a u želji da muzičku kulturu podignu još na viši nivo učitelj Žarko Čiplić u zajednici sa Jakovom Pavlovićem-Kobecom okupili su skoro sve muzički obrazovane građane i otpočeli sa radom na stvaranju filharmonije u Novom Bečeju. Prvo delo koje su pripremili bila je uvertira za operu Seviljski berberin od Rosinija.

Filharmonija je nastupila na jednom koncertu, ali i pored velikog truda nije naišla na očekivani odziv publike pa su osnivači došli do zaključka da je to nagli i veliki skok koji Novobečejci nisu mogli da prihvate, i filharmonija se ugasila.

Pokušano je kasnije da se dalje razvija muzički život pa je 1937. godine pri Sokolskom društvu Novi Bečej pripremljena opereta-parodija na operu "Kavaljerija Rustikana" "Artiljerija Rustikana" od Brane Cvetkovića, koja je vrlo lepo primljena od mladih Novobečejaca i Vranjevčana da je više puta reprizirana.

Na kraju treba istaći da je Vranjevo iznedrilo još jedno veliko muzičko ime. Vladimir Boberić vladika Bokokotorski rođen je u Srpskoj Klariji 16. novembra 1873. godine gde mu je otac Mladen kratko vreme bio paroh. Majka mu je Aneta rođena Maširević bratanica patrijarha Samuila Maširevića. Otac je ubrzo, posle rođenja Vladimira, premešten u Vranjevo. Tu je Vladimir završio osnovnu školu, a u Novom Bečeju je pohađao Jevrejsku srednju školu. Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu od 1886/7. uvek sa odličnim uspehom.

Za episkopa Boko-Kotorskog postavljen je 11. oktobra 1911. godine.

Bio je kompozitor ne samo sakralnih već i svetovnih kompozicija. Na žalost — nemamo sačuvanih podataka, ili ih mi nismo našli iako smo pokušali preko Muzikološkog instituta Srpske akademije nauka u Beogradu i Istorijskog arhiva u Kotoru, ali bez rezultata.

Umro je 17. februara 1918. godine u Budimpešti. Sahranjen je u Vranjevu u porodičnoj grobnici.

Nema sumnje da su pesma i muzika od vajkada bili omiljeni kod mladih Vranjeva i Novog Bečeja, ali je — na žalost — ostalo malo pisanih tragova i zabeležaka iz ranijeg vremena.

Sve ovo što je ovde izneto novijeg je datuma i zabeleženo je na osnovu sećanja savremenika, a to je vrlo skromno u odnosu na ono kakav je stvarno bio muzički život u Vranjevu i Novom Bečeju.


Život prolazi sećanja ostaju, Lazar Mečkić

http://www.novibechej.com
3339  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Muzički gradovi i varoši u sećanjima i zapisima / Kulturno-zabavna aktivnost Titeljana između dva rata poslato: Februar 14, 2011, 10:59:39 pm
*

NARODNA IGRA

Kulturno-zabavna aktivnost Titeljana između dva rata

Narodna igra je ranije bila važan sastavni deo života ljudi i bila je, u njenom izvornom obliku sa svim značenjima i funkcijama koje je imala, jedino moguća u seoskim sredinama. Tradicionalna igra u selima je bila manje podložna promenama i uticajima sa strane. Istraživači i proučavaoci narodne igre poredeći seosku igru, koju vide kao potrebu svakodnevnog življenja, sa igrom u gradskim sredinama kažu da ova potonja ima rekreativni karakter. I ne samo to, igra je u gradu izgubila raniju funkciju i značenje.

Iako je narodna igra jedna od najčešćih ljudskih aktivnosti, u kojoj čovek učestvuje i duhovno i fizički, poznato je da ona ostavlja najmanje materijalnih svedočanstava. Tako je i u Titelu. Ovo je priča o igrankama i zabavi u Titelu između dva svetska rata i nešto posle. Sećanja nekih ljudi, koji su u ono vreme bili momčići. Titel koji je oduvek slovio kao varoš, imao je, i danas ima, raznolik nacionalni sastav stanovništva, pa je u igrama na zajedničkim skupovima bivalo međusobnog prožimanja i mešanja igara i time su menjale osnovni oblik, trpeći uticaje onih drugih.

Međutim, svaki od pripadnika ovih naroda imao je u Titelu i svoja mesta gde je negovao igru sa nacionalnim karakteristikama, te su održavane i "nacionalne igranke". Srbi su nedeljom išli u kafanu "Kod Čavića" i igrali "ukolo". Nemci su svoje igranke održavali u kafani "Kod Hesa" svake nedelje i svirao je duvački orkestar vatrogasnog društva. Kasnije, kada je otvoren, u domu Kulturbunda. Učitelj igranja je bio Ludvig Štarc. Mađari su svoj čardaš igrali u kući kod Vukovih, a kasnije u Katoličkom domu i vodila ih je učiteljica Šarika.

S druge strane, postojala je raznolikost i u pogledu socijalnog statusa, te se i to odražavalo na kulturno-zabavni život Titeljana. Titelsko društvo je bilo podeljeno na klasnoj osnovi, pa su i igranke bile po istom principu. Seljaci (ratari) su se okupljali na raskrsnici današnjih ulica Mošorinske i Šajkaške ("slepački šor") na rogalj. Mali građanski svet je išao u Sokolanu "na selo" (poselo), gde su igrali narodna kola i imali su svoj tamburaški orkestar, kojim su rukovodili Nikola Kirić i Stevan Vujkov. Bio je to zanatlijsko-trgovački stalež. Onaj viši trgovački stalež išao je u hotel "Anker" na tanc-šule. Bilo je to pre Drugog rata i nešto posle njega. Oni su već imali pravi orkestar za igranke. Za klavirom je svirala Marija Klugenau, izbeglica iz carske Rusije, na udaraljkama (bubnjevi) je svirao Ivan Vukov, a tanc-majstor je dolazio iz Bečkereka / Petrograda (današnji Zrenjanin), izvesni Mrkšić. Škola igranja je radila samo tokom zime.

Između dva svetska rata u Titelu je bilo više društava i družina koje su se pored igre (folklora) bavile i drugim kulturnim aktivnostima. Diletantsko društvo "Olimpija" osnovano je 1935. godine. Osnivač, predsenik i umetnički rukovodilac bio je Miloš Mika Stefanović, koji je pored vojne akademije završio i muzički konzervatorijum (Beč-Budimpešta). Društvo je imalo gudačko-duvački orkestar i džez-orkestar. Gudački deo orkestra činili su muzički obrazovani članovi, a duvački deo su činili članovi vatrogasnog orkestra.

Mađarsko-katoličko društvo je osnovano 1938. godine. Društvo je bilo mešovitog nacionalnog sastava. Prvi predsednik je bio Mihajlo Janković, a umetnički rukovodilac Lala Kolar. Pored raznih mešovitih priredbi izvedena je i opereta "Havajska ruža" na mađarskom jeziku uz učešće celog orkestra Diletantskog društva "Olimpija". Operetu je režirao i dirigovao orkestrom Mika Stefanović, glavni izvođači su bili brat i sestra Tatai.

Posle Drugog svetskog rata u Titelu je 1945. osnovano Kulturno-umetničko društvo "Braća Lukač", sa dramskom sekcijom, horom i orkestrom. Osnivač i umetnički rukovodilac bio je Ivan Vukov. Muzički rukovodilac bio je Bogdan Bogdanović Rudi, nastavnik muzike. Članovi orkestra bili su B. Bogdanović, Braca Cigljarev, Sava Rošulj, Ivan Vukov i pripadnici mesnog vojnog bataljona. U sastavu hora bila je titelska mladež i dirigovao je pripadnik bataljona, poznat pod partizanskim imenom Papica, rođen u Mošorinu, koji je kasnije postao pravoslavni sveštenik, zapopivši se negde u Slavoniji. Pevane su najpoznatije borbene pesme iz tog vremena, ali su pevali (u originalu) jugoslovensku, rusku, englesku i američku himnu. Muzička pratnja u predstavi "Krajišnik", dramske sekcije ovog društva, bio je Tamburaški orkestar "Pataki". Odlaskom Ivana Vukova 1946. u profesionalno pozorište zamire rad ovoga društva.

Po sećanju Ivana Vukova i Laze Čurčića napisao Dragan Kolak.


http://www.ravnica.info/clanak.php?r=br-2190/Narodna-igra.html







3340  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Prikaz kompakt diskova — Tradicionalna muzika Srba u Vojvodini poslato: Februar 14, 2011, 10:09:27 pm
**
Članak primljen 22. 11. 2007.
UDK 78(=163.41)(497.13)(049.3) Fracile N.

PRIKAZI KOMPAKT DISKOVA


NICE FRACILE: TRADICIONALNA MUZIKA SRBA U VOJVODINI
Antologija, SD 1, Matica srpska,
Novi Sad, 2006.



Istraživanja tradicionalne muzike Vojvodine započeta su još 1912. godine kada je Bela Bartok (Bela Bartok) snimio dvadesetak vokalnih i instrumentalnih primera muziciranja Srba u Banatu. Sredinom i tokom druge polovine 20. veka srpsku muzičku praksu ovog prostranog područja istražuju Danica i Ljubica Janković, Miodrag Vasiljević i Dragoslav Dević. Kod svih pomenutih istraživača muzika vojvođanskih Srba bila je samo segment ukupnih profesionalnih aktivnosti, kome su se u određenoj meri posvetili u jednom trenutku svoje karijere. Međutim, profesor etnomuzikologije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, dr Nice Fracile, proučavanju vojvođanske muzičke prakse posvetio je čitav radni vek. Njegova terenska istraživanja započeta su još 1979. godine, a može se reći da još uvek nisu završena, odnosno da će trajati sve dok i profesor Fracile bude profesionalno aktivan. Zahvaljujući činjenici da je godinama sarađivao sa kolegama iz RTV Novi Sad, njegova lična audio zbirka broji preko 2500 hiljade kvalitetnih snimaka, od kojih je mnoge danas nemoguće snimiti.

Sticajem okolnosti, ova obimna terenska građa donedavno je bila nedostupna široj slušalačkoj publici. Tek 2006. godine, u izdanju Matice srpske, objavljen je prvi od dva planirana kompakt diska, objedinjenih u okviru antologije pod nazivom Tradicionalna muzika Srba u Vojvodini.

Na prvom kompakt disku antologije Tradicionalna muzika Srba u Vojvodini nalazi se 40 karakterističnih primera vokalne i vokalno-instrumentalne prakse starosedelaca, ali i Krajišnika, Kordunaša, Banijaca, Ličana, Dalmatinaca i Hercegovaca, koji su u Vojvodinu naseljavani u etapama počev od vremena nakon Prvog svetskog rata. Njihove veoma različite muzičke prakse (jednoglasno i višeglasno pevanje Srba starosedelaca, pevanje "na glas" Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, izvođenje pesama "na bas" u maniru novije seoske tradicije), objedinjene su žanrovskom klasifikacijom prema godišnjem, a potom životnom ciklusu obredno-običajnih radnji uz koje su se ove pesme nekada izvodile. Nažalost, većina zabeleženih primera, prvenstveno obrednih pesama, pripadaju, kako to Nice Fracile u uvodnom tekstu formuliše, "pasivnom repertoaru", odnosno više se aktivno ne izvode. Kao i većina etnomuzikoloških audio izdanja, prvi kompakt disk antologije Tradicionalna muzika Srba u Vojvodini predstavlja zvučnu rekonstrukciju nekadašenje pevačke prakse. Pored toga što rekonstruiše zvučni prostor koji ne postoji aktivno u današnjem vremenu, ovaj kompakt disk, zbog odluke profesora Fracilea da u odabir pesama uključi i primere Srba iz raznih krajeva bivše Jugoslavije koji su se doselili na teritoriju Vojvodine, predstavlja i svojevrsnu etnomuzikološku (re)konstrukciju geografskog prostora. Ličani, Banijci, Bosanci, Hercegovci, Krajišnici i Kordunaši u jednom trenutku istorije su se našli na istoj teritoriji sa vojvođanskim Srbima i, ne mešajući se, nastavili da neguju svoju muzičku praksu. Pevali su pesme koje su se nekada izvodile, na prostoru na kome se nikada nisu izvodile. Zbog toga ovaj kompakt disk predstavlja specifičan "iskorak" iz vremena i prostora, ali baš na taj način neposredno, a simbolično, odslikava heterogenost i višeslojnost "vojvođanske" muzike.

U okviru pesama koje su se izvodile tokom godišnjih obreda i običaja najraznovrsnije su one koje su se pevale tokom zime. Među njima su jedna materinska, nekoliko korinđaških i po jedan vertepski i vučarski napev. Za njima slede lazaričke, kraljičke i dve đurđevdanske pesme. U okviru napeva koji su se izvodili tokom leta su dodolski, ivanjski, kosački i žetvarski primeri, a jesenji ciklus običaja predstavljen je jednom prelskom pesmom.

Posebnu dragocenost na ovom kompakt disku predstavljaju primeri koji pripadaju tzv. dečijem repertoaru, koji su retko predmet etnomuzikoloških interesovanja. U pitanju su jednostavne melodije koje prate raznovrsne dečije igre, kao što su "Ringe, ringe, raja" ili "U Severnoj Americi", a koje se mogu naći i u repertoaru drugih naroda Vojvodine.

Među pesmama koje su se nekada izvodile u okviru svadbenog rituala, objavljeno je ukupno šest primera svatovaca, koji su izvođeni na različite meloritmičke obrasce, a pripadali su repertoaru banatskih Srba starosedelaca. U rekonstrukciji zvuka svadbenog obreda, zbog ograničene minutaže ukupnog trajanja kompakt diska, koja je uobičajeno svedena na oko 60 minuta, ovoga puta su, nažalost, izostali primeri svatovskog pevanja Srba iz drugih krajeva. Nadajmo se da će bogata zvučna kolekcija profesora Fracilea u budućnosti ipak ugledati svetlost dana.

Srazmerno najveći broj pesama sa ovog audio izdanja pripada svakodnevnom pevačkom repertoaru. S obzirom na činjenicu da potiču iz različitih muzičkih kultura, one su po svojim muzičko-poetskim karakteristikama veoma raznovrsne. Pored banatskog bećarca, tu su groktalice iz Bosne i Kninske krajine, banijske i kordunaške ojkače, a narativno pevanje je ilustrovano sa dva primera: pesmom Vila gnezdo ptica lastavica u izvođenju krajiške muške grupe pevača i poznatom baladom Seja brata na večeru zvala, koju je otpevao Srbin Banaćanin iz Banatskog Novog Sela.

U okviru prvog kompakt diska iz serije Tradicionalna muzika Srba u Vojvodini objedinjene su veoma različite muzičke prakse Srba iz raznih krajeva bivše Jugoslavije: hristijanizovani tekstovi mnogih vojvođanskih pesama, naročito božićnih, mešaju se sa neposrednim paganskim idejama iskazanim u vučarskim pesmama, a melodijski razuđeno, gotovo "horski" artikulisano pevanje vojvođanskih Srba smenjuje se sa grleno izvedenim sekundnim sazvucima dinarske muzike. Pored toga što neposredno oslikava raznovrsnost muzičkih kultura koje postoje na teritoriji "severne Srbije", kompakt disk Tradicionalna muzika Srba u Vojvodini neposredno oslikava i suštinu svake antologije, a to je neminovna heterogenost. Posebnu dragocenost ovog izdanja predstavlja raskošna prateća knjižica štampana na 75 strana, u kojoj se nalazi obimna studija o tradicionalnom pevanju, na srpskom i engleskom jeziku, upotpunjena brojnim fotografijama i kartom Vojvodine sa naznačenim mestima u kojima su primeri snimljeni.

Drugi kompakt disk iz ove serije je u pripremi. Biće posvećen srpskoj instrumentalnoj muzici koju je profesor Nice Fracile beležio širom Vojvodine poslednjih dvadesetak godina. Kao i prvi, i ovaj kompakt disk predstavljaće pravi kuriozitet među retkim etnomuzikološkim izdanjima sa ovog prostora, odražavajući svu raznovrsnost muzičkih tradicija koje se među vojvođanskim stanovništvom i danas neguju.


Selena Rakočević

[postavljeno 29.09.2010]
3341  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Razvoj malih i velikih tamburaških sastava poslato: Februar 14, 2011, 10:08:12 pm
*

RAZVOJ MALIH I VELIKIH TAMBURAŠKIH SASTAVA

"Zajednički život raznih naroda na istom prostoru dovodio je do međusobnih uticaja i do bogaćenja duhovnog stvaralaštva"

Muzička tradicija Vojvodine je bogata, zanimljiva i raznovrsna. Ona je zapravo konglomerat stvaralaštva naroda i narodnosti cele bivše Jugoslavije, neiscrpno bogatstvo narodnih pesama i igara koju odlikuje velika šarolikost stilova izvođenja ali i narodnog instrumentarija, što je izraz duhovne snage jedne sredine koja je, u toku svoje burne istorije, uspela da sačuva značajan deo folklorne baštine.

Pojava tambure na ovim prostorima je povezana sa pojavom raznih naroda, jer osim oružja, narodi koji su se selili ili osvajali nove krajeve, nosili su neke delove svoje kulturne baštine kao što su nošnja i običaji, usmena književnost, pesma, igra i naravno muzički instrument. Zajednički život raznih naroda na istom prostoru dovodio je do međusobnih uticaja i do bogaćenja duhovnog stvaralaštva, jer narodi poprimaju jedni od drugih običaje, način oblačenja, pesme, igre, instrumente.

Tamburaški orkestar čine muzičari koji sviraju na tamburama različite veličine. Njihovo sviranje može biti u tercetu, kvartetu, kvintetu, sekstetu, septetu, oktetu i većim sastavima. Već od samog početka kolektivnog muziciranja, oformile su se dve kategorije tamburaških orkestara: profesionalni i amaterski.

Osnovna karakteristika profesionalnih malih tamburaških sastava je mali broj svirača, od tri do osam članova, dobrih instrumentalista koji su istovremeno i pevači. Sviraju pretežno u ugostiteljskim objektima. Repertoar je sastavljen od narodnih pesama i igara, kao i od dela lake orkestarske i koncertne muzike, domaćih i stranih kompozitora.

U drugoj polovini XIX veka, pa sve do konca Drugog svetskog rata, broj ovih orkestara u Vojvodini i Slavoniji, bio je velik. Preko šezdeset orkestara iz ovih krajeva svirali su širom Evrope u koncertnim dvoranama i najboljim hotelima i restoranima. Neki od poznatijih orkestara tog vremena su: Vokalno instrumentalni umetnički ansambl "Srbobran", kapelnika Nikole Kerca, VIUA "Beli orao", kapelnika Vase Jovanovića, Prva Srpska tamburaška kapela Prag "Javor", kapelnika Petra Agičevića.

Pored brojnih malih tamburaških sastava, pre i posle Drugog svetskog rata, oformili su se i profesionalni veliki tamburaški sastavi u radio stanicama u Sarajevu, Zagrebu, Osijeku, Novom Sadu, Beogradu i Titogradu (Podgorici).

Svoj puni zamah u tom periodu dostižu i tamburaški orkestri kulturno-prosvetnih i kulturno- umetničkih društava. Njihov broj stalno raste a takođe i broj svirača u njima.

Paralelno sa razvojem profesionalnih, razvijaju se i veliki amaterski tamburaški sastavi. Skoro da nije bilo sela u Vojvodini i Slavoniji, koje nije imalo svoj amaterski tamburaški orkestar. Oni su se u Vojvodini formirali u okviru vatrogasnih i sokolskih društava, a u Slavoniji u okviru seljačke sloge. U većim kulturnim centrima tamburaški orkestri su se formirali kao samostalna društva.

Značajni kompozitori, aranžeri, pedagozi, rukovodioci i tamburaši koji su znatno uticali na razvoj tamburaške muzike i tamburaškog pokreta su: Vasa Jovanović (1872—1943), Marko Nešić (1873—1938), Isidor Bajić (1878—1915), Sava Vukosavljev (1914—1996), Jovan Janika Balaž (1925—1988), Mita Orešković (1824—1875), Pera Ž. Ilić (1869—1957), Spasoje Tomić (1877—1942), Pera Tumbas Hajo (1891—1976), Aleksandar Šandor Radu (1892—1971), Branko Čenejac (1903—1980), Ondrej Mudroh (1871—1956), Maksa Popov (1911—1972 ), Irinej Timko (1913—1986), Joco Mlinko Mimika (1876—1962), Aleksandar Šaca Aranicki (1892—1977), Isidor Hadnađev (1909—1990).

Radi objedinjavanja i unapređenja rada tamburaških orkestara, osnovan je u Osijeku 1937. godine, Hrvatski tamburaški savez, interesantno je napomenuti da je prvi ovakav savez osnovan 1902. godine u Pragu, dok je kod nas 2004. godine osnovan Savez tamburaških društava Vojvodine sa sedištem u Subotici.

Rešavanju problema tamburaške muzike i njenog unapređenja znatno su doprineli i brojni časopisi, bilteni i ostale publikacije, koji su se bavili pitanjima iz ove oblasti.

To su pre svega bili: "Slavljanska lira" iz Slovenije, "Tamburica" iz Siska, "Tamburaški vestnik" iz Praga, "Tamburica News" iz Amerike i drugi.

Da bi se rešili brojni problemi tamburaške muzike na celom području stare Jugoslavije, održana je 1958. godine u Novom Sadu prva koferencija tamburaških entuzijasta na kojoj je doneto nekoliko važnih zaključaka, od kojih su najvažniji:


  • Jedinstvena partitura za tamburaški orkestar,
  • Održavanje Jugoslovenskog festivala tamburaške glazbe u Osijeku,
  • Stvaranje originalnih dela za tamburaške orkestre.

Tamburaški pokret dobio je mnogo osnivanjem i održavanjem festivala na području cele stare Jugoslavije. Tokom razvoja festivala rastao je broj vrednih kompozitora, koji su pisali značajna dela za tamburu i udarili temelj novom stvaralačkom poletu. Neki od njih su: Isidor Bajić, Vasa Jovanović, Maksa Popov, Marko Nešić, Josip Andrić, Tihomil Vidošić, Lorenc Antoni, Julije Njikoš, Sava Vukosavljev, Božo Potočnik, Branko Rakijaš, Mihajlo Vukdragović, Konstantin Babić, Vlado Milošević, Branko Čenejac, Isidor Hadnađev, Rudolf Bruči, Miroslav Štatkić, Zoran Mulić i drugi. Njihove kompozicije su postale sastavni deo repertoara tamburaških orkestara, a prisutne su i na programima radija i televizije.

http://worldmusic.autentik.net/razvoj_tamburaskih_sastava.html
3342  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Žice tamburice — Najstarija generacija kompozitora Vojvodine poslato: Februar 14, 2011, 10:06:37 pm
**

ŽICE TAMBURICE — Najstarija generacija kompozitora Vojvodine


MITA OREŠKOVIĆ

U doba kada je naš prvi melograf, muzikolog i ideolog našeg narodnog muzičkog stvaralaštva FRANJO KSAVER KUHAČ (20.11.1834 — 18.6.1911.) otkrio našoj muzičkoj istoriji Osječanina PAJU KOLARIĆA (17.1.1821. — 13.11.1876. g.) kao osnivača Prvog tamburaškog orkestra u nas (1847. u Osjeku) i kompozitora popularnih pesama uz tamburu ("Miruj, miruj srce moje", "Šeto sam se gori, doli" itd.) upoznao je u Šidu MITU OREŠKOVIĆA (Šid, 1824. — 1875.)| izvrsnog tamburaškog primaša i narodnog pevača koji je znao i sam napisati pesmu uz tamburu. Kuhać, koji ga 1870. godine spominje kao "pokojnoga" — zapisao je u Šidu još za Oreškovićevog života nekoliko njegovih pesama od kojih su najpoznatije "Zar ako si moja mati", "Mladi momci s proleća", "Nemam časti ni kredita", "Držte čaše svi u ruci", "Čuj diko", "Ženidba", "Pomen", i "Prag je ovo milog Srpstva" iz 1849. godine.


STIPAN MUKIĆ

STIPAN MUKIĆ (Subotica 1838 — 1903) istaknuti tamburaš svoga vremena i tamburaški stvaralac. Komponovao je više pesama i igara od kojih se do današnjih dana sačuvala pesma "Kolo igra tamburica svira" na tekst pesnika Nikole Kujundžića.


PERA Ž. ILIĆ
 
Najistaknutiji predstavnik tamburaške muzike osamdesetih godina prošlog stoleća bio je PERA ILIĆ. Rodio se 2.7.1868. godine u Sremskim Karlovcima, gde je još kao dečak počeo svirati tamburu. Gimnaziju je pohađao u Karlovcima, Smederevu i Beogradu. Muziku je učio kod Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca, a kasnije u Beču, Minhenu i Pragu. U Zagrebu je osnovao Tamburaški zbor sveučilištaraca "Hrvatfika lira", koji je pokrenuo osnivanje tamburaških orkestara u Hrvatskoj. U isto se vreme Ilić počinje baviti tamburom. Prvo u Sremskim Karlovcima, a zatim od 1882. godine u Smederevu gde je pohađao školu. Od 1885. godine počeo je da svira u Tamburaškom orkestru, a već nakon dve godine osniva pri ZANATLIJSKOM PEVAČKOM DRUŠTVU U SMEDEREVU Tamburaški orkestar.

Pera Ilić uveo je u svoj tamburaški orkestar troglasne kruškolike tambure naštimovane u kvintana — dakle skoro pola veka pre nego što su se u Hrvatskoj počele više širiti troglasne tambure. Od njega su troglasne tambure prihvatili i ostali tamburaši po Sremu, Bačkoj i Banatu. Početkom dvadesetog veka počinju se troglasne tambure zamenjivati četvoroglasnim. Tada se pod uticajem mađarskih graditelja tambure iz Budimpešte javljaju na području Vojvodine tambure oblika gitare ugođene u kvartama, koje su postizale veću zvučnost. Ovakve tambure u nešto izmenjenom obliku počeli su onda izrađivati najpoznatiji graditelji tambura: LAJOŠ BOCAN, st. u Senti i KAROLY KUDLIK u Subotici. Narod ih je prozvao "sremskim tamburama". Taj naziv zađržao je ovaj sastav tambura do današnjeg dana. Sa svojim tamburaškim orkestrom Illć je otišao 1890. godine na koncertnu turneju u Prag, a godinu dana kasnije i u Beč. Nastupali su i u raznim gradovima Austrije, Nemačke, Bugarske i Rumunije. U Rusiju je otišao 1896. godine i obišao mnogo gradova od Moskve do Odese. Za tamburaški orkestar komponovao je veliki broj plesova u narodnom duhu od kojih su mu najpoznatiji KOLO DUŠANA SILNOG, ZMAJ - JOVINO KOLO, KOLO ALEKSE ŠANTIĆA, GIMNASTIČKO KOLO, KUGLARSKO KOLO, te HERCEGOVAČKO KOLO. Poznat mu je i VENAC RUSKIH PESAMA, zatim balet KOSAČI, gluma s pevanjem RAK OSMOKRAK i dečja opera u jednom činu BONBONI. Neke njegove partiture štampane su i u izdanju časopisa TAMBURICA u Sisku.

Umro je 16.11.1957. godine u Aranđelovcu gde je proživeo poslednje razdoblje svoga života.



ONDREJ MUDROCH
 
ONDREJ MUDROCH (Novi Sad 1871. — 1956.) muzikom se bavio od rane mladosti. Učitelj mu je bio Karlo Belohorsky. Učio je klavir, a kasnije pod uticajem brata Šćefana (koji je i sam bio vrstan tamburaš) opredelio se za tamburu. Sarađivao je sa Markom Nešićem i Vasom Jovanovićem. Imao je svoj profesionalni orkestar sa kojim je proputovao Nemačku i rusiju. Komponovao je niz potpurija slovačkih narodnih pesama i igara.


VASA JOVANOVIĆ
 
Savremenik Mite Oreškovića, bio je Vojvođanin VASA JOVANOVIĆ, (rođen 13.1.1872. godine u Novom Sadu). Iako samouk (u muzičku umetnost upućivao ga je kompozitor i dirigent Dragutin Hruza, Čeh, koji je službovao u Vukovaru) bio je jedan od najvrsnijih vojvođanskih tamburaša i gotovo je celog života imao "svoju školu" u kojoj je obrazovao mnoge tamburaše. Njegov orkestar, koji je u to vreme bio najbolji u Bačkoj gostovao je po Austro-Ugarskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Rumuniji, Češkoj, Rusiji i Engleskoj. Tokom I Svetskog rata boravio je u Parizu, gde je 17.8.1917. godine napisao i koračnicu SLOBODA. Priredio je 77 SMESA NARODNIH PESAMA I IGARA za tambure i komponovao je 50 koračnica od kojih su najpoznatije KOVILJ, STRAŽILOVO, MARŠ UDRUŽENJA, VARDAR, VARDAR, NEMANJIĆ i BEZIMENI MARŠ  — još 1943. godina, za vreme okupacije, koji je po njegovoj želji kasnije nazvan NARODNI FRONT. Osim navedenih koračnica Vasa Jovanović je autor i kola NESTAŠKO, DANICA i drugih kojih je bilo ukupno 15. Umro je 21.6.1943 godine u Kovilju.


MARKO NEŠIĆ
 



JOCA MLINKO — MIMIKA

Jedan od najznamenitijih bunjevačkih tamburaša JOCO MLINKO — MIMIKA rođen je 3.7.1876. godine u Subotici. Bio je vrstan tamburaš, pa se i danas izvodi VELIKO BAČKO KOLO onako kako ga je Mimika izvodio. U nekim krajevima Vojvodine nazivaju ga i MIMIKINO KOLO. Komponovao je 1 kolo BUNJEVKA, te još nekoliko izvornih dela za tambure od kojih mu je najpoznatija pesma PRID PENDŽEROM PROCVETALA RUŽA na stihove bunjevačkog pesnika Ivana Petraša. Umro je u Molu 9.11.1962. godine. Jedna ulica u Subotici naziva sa njegovim imenom.


SPASOJE TOMIĆ

U Šidu je, posle Mite Oreškovića, radio SPASOJE TOMIĆ (rođen 1877. godine u Starom Keru — sada Zmajevo — kraj Novog Sada). Učiteljsku školu završio je u Somboru, a kao ušitelj i školski nadzornik službovao je u raznim mestima Vojvodine. Poslednje mesto službovanja bio mu je Šid. Kao školski nadzornik podsticao je mlade učitelje da osnivaju tamburaška društva. Bavio se teorijom tamburaške muzike, pa je o raznim tamburaškim problemima pisao članke i rasprave u časopisima TAMBURICA, a osim toga u izdanju urednika TAMBURICE, Janka Stjenušina u Sisku izdao je 1909. godine tamburaški udžbenik. Latinično izdanje nosi naslov NAŠE TAMBURE, a ćirilično UPUSTVO ZA TAMBURANJE PO NOTAMA. Takođe mu je onda objavljeno i njegovo TAMBURAŠKO KOLO, a od njegovih kompozicija, spleta narodnih pesama i igara i koračnica treba spomenuti valcer PRIZREN. Tragično je poginuo krajem avgusta (30.8.1942. godine) u Sremskoj Mitrovici.


ISIDOR BAJIĆ
 



ŽICE TAMBURICE II | Glavni i odgovorni urednik BORIS ČERNOGUBOV | Izdavač: SAVEZ MUZIČKIH DRUŠTAVA VOJVODINE
Izbor kompozicija pripremio Sava Vukosavjev | Novi Sad, aprila 1985.


Prilog člana Skypi

[postavljeno 18.02.2010]

Više na odeljku: « Muzički stvaraoci — najstarija generacija «
3343  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Muzički gradovi i varoši u sećanjima i zapisima / Zmajevo — tambura u srcu poslato: Februar 14, 2011, 10:05:40 pm
*

ZMAJEVO — TAMBURA U SRCU


Prema raspoloživim izvorima, mesto Zmajevo datira iz 1267. godine, kada se prvi put javlja pod nazivom Ker. Srbi su ga naselili 1698, a vec 1703, osnovana je prva srpska škola. Pravoslavni hram Sv. Nikolaja sagrađen je 1793. godine.

U to vreme, pored Srba, u selu su živeli Nemci i Madari. Godine 1793. osnovana je madarska, a 1840, nemacka škola, pa otuda i ovi nazivi mesta: Alt — Keer 1853, O-Ker 1854—1984, Stari Ker 1859—1897, O ili Nagy, Alt ili Gross Ker 1864, Ker Stari 1905, Oker 1905—1922. godine, Pašicevo od 1922-1946. i Zmajevo od 1947. godine, do današnjih dana.

Pored poljoprivrede kao glavnog zanimanja i izvora prihoda Zmajevo je imalo i poznatu kudeljaru i ciglanu, a u vreme procvata izmedu dva rata postojalao je lepo uredeno javno kupatilo, bazeni, teniska igrališta, dva konjicka kluba, sokolsko društvo dva fudbalska kluba, kasnije citaonica, biblioteka, bioskop...

Kao i u vecini vojvodanskih mesta muzika je u to vreme imala znacajnu ulogu u životu sela i njegovih žitelja, posebno u zimskom periodu kada je bilo manje obaveza u poljima. Bilo se to svojevrsne zabave karakteristicne za ono vreme, kao što su prela, mobe i drugi oblici medusobnog pomaganja i druženja, gde su posebno mladi, pevali i veselili se uz šale i rad. Pevalo se i igralo nedeljom i svecom u crkvenoj porti ili na kakvom znamenitom roglju, gde su se okupljali momci i devojke da se uz šalu i igru provesele i razonode, da se vide i budu videni, razmene poneku tajnu poruku... Sve to odvijalo se uz svirku gajdaša i samicara, a kasnije i tamburaša. Tako je poznati samicar onoga vremena bio Jevta Rackov. Iz tog vremena verovatno i poticu stihovi poznate pesme: "... konji belci, to su, babo Kerci..." ili "cela Backa nema lepši sela, od Kiškera i od Starog Kera".

Jedan od prvih poznatih tamburaša rodenih u Zmajevu, bio je Spasoje Tomic. Rodio se 1877. godine. Kao ucitelj i školski nadzornik službovao je u raznim mestima Vojvodine, podsticuci mlade ucitelje da osnivaju tamburaška društva. Pored predagoškog i kompozitorskog rada, (pisao je spletove, odnosno obrade narodnih igara i pesama za tamburaške orkestre, koracnice, valcere, a medu kompozicijama koje se još i danas izvode nalazi se valcer za tamburaški orkestar "Prizren" i "Tamburaško kolo". Tomic se bavio i teorijom muzike, pisao clanke i rasprave u casopisu "Tamburica", Pod pokroviteljstvom ovog casopisa 1909. godine izdao je "Tamburaški udžbeniik".

Iako su podaci o društvenom životu u selu dosta oskudni, može se zakljuciti da je pored negovanja narodnih i crkvenih obicaja društveni život polako napredovao, razvijao se i prerastao u nešto složenije oblike. Do 1941. u ondašnjem Pašicevu, delovao je hor pod rukovodstvom dr Vase Vukovica. Hor je pevao u crkvi, ali i na raznim svetovnim i javnim skupovima i svecanostima. Takode, u selu deluje amatersko pozorište negujuci, za ono vreme uobicajenu formu komada s pevanjem, kakvu su negovala u to vreme mnoga putujuca pozorišta. Tako je zabeleženo da je medu pozorišnim predstavama bila najpopularnija predstava "Ciganske cerge", koju je priredio Sava Vukosavljev. Još i danas može se ponekad cuti popularna pesma iz tog komada "Cergo, moja cergice, od cadava platna" na stihove Milorada Petrovica Seljancice.

Pored crkvenog hora i amaterskog pozorišta, koje je predstave davalo u kafani kod Mike Vukosavljeva i Toške Kobilarova, priredivane su s vremena na vreme, razne prigodne priredbe, besede, balovi s pozivnicama, ali i sleteske vežbe. Isto tako, igrale su se narodne igre podvoje – Todore, Cigancica, Rici, kao i Backo kolo na dve strane. Najbolje igracice, bile suBudimka-Budica Bugarski i Vida Kobilarov, a od momaka Nenad Kobilarov.

Medu žiteljima Zmajeva bilo je uvek puno tamburaša i sviraca na drugim muzickim instrumentima pretežno iz redova domacina i gazda koji su svaki slobodan trenutak koristili da sviraju za svoju dušu okupljajuci se u manje ili vece sastave. Svirali su popularne vojvodanske, odnosno backe narodne pesme i kola ali i kompozicije Marka Nešica, Vase Jovanovica i Isidora Bajica. Svirali su prilikom velikih zabava na majalosu u šumici, ali i u poznatim kafanama onoga vremena.

Kafanski život u Zmajevu bio je uvek na zavidnom nivou. Pored pomenutih kafana Milana Mike Vukosavljeva "Jugoslavija" i kafane Toše Kobilarova "kod Racka" ili kod "Toše", poznate su bile i kafane (izmedu dva rata i posle II svetskog rata) "Kod Laze Rulje" tj., kod "Mancike" , zatim kod "Mace", Rakidžinica "Kod Toškeca" (kod željeznicke stanice), "Jadran"  nekada "Rihter"), "Jezero", "Matajzova kafana", "Kel", "Kafana Lojza Kisa" (okolina nekadašnjeg omaldinskog doma), "Etelina" (danas "Bahus"), "Švapska kasina" (danas deo doma kulture) itd.

Od znamenitijih sviraca onog vremena (period izmedu dva rata i nakon II svetskog rata) pomenucemo Peru Kobilarova, Tošu Kobilarova, Vasu Rackova, Jocu Rackova (svirao prim, teca Save Vukosavljeva, Sava u mladosti ucio kod njega), zatim harmonikaša Savu Rackova, violinistu Peru Markovica Zurku, Ivana Žižakova (Kecke), svirao kontru), celistu Miloša Murgaškog Šucu, Peru Marinkova Peraša (svirao violinu, otac cuvenog krojaca Milenka "Šaroša" fudbalera "Obilica"), zatim tu su Laza Džama Pašanski (bas i celo), Steva Murgaški (bas prim), Aleksandar Rackov (gitara), Pavle Žižakov, Paja Rackov, Rajko Rakic, Miša Diviki (harmonika) i poznati harmonikaš Milan Koca Vukosavljev (živi u Nemackoj) isto tako, iz redova romske populacije to su i poznati muzicari; basista Cira Nikolic sa sinovima Spasojem i Djuricom, bas primaš Laza i Rade sa sinovima Lacikom i celistom Branetom Debelim. Kako izgleda, Zmajevo je bio svojevrsna "Meka" za muzicare, pa su na svirku u Zmajevo dolazili i poznati muzicar iz Šova Dudaš, violinista Jojkaca iz Turije i Mita Midža Nikolic basprimaš iz "Šova" odnosno Ravnog Sela.

U periodu izmedu dva rata po svedocenju Save Vukosavljeva Zmajevo je posetio i cuveni kompozitor i tamburaš Marko Nešic, koji je u kafani kod Mike Vukosavljeva slušao odlicne tamburaše.

Krajem pedesetih godina pod rukovodstvom ucitelja Vlade Botica u OŠ "Jovan Jovanovc Zmaj" osnovan je tamburaški orkestar. Orkestar je imao solidan program, svirao je na školskim priredbama, a godine 1963. ucestvovao je na III muzickom festivalu dece Vojvodine u Somboru.


http://www.savavukosavljev.org.yu/page.php?pageid=zmajevo


Citat
Još i danas može se ponekad čuti popularna pesma iz tog komada "Čergo, moja čergice, od čađava platna" na stihove Milorada Petrovića Seljančice.

Stihove "Čergo, moja čergice, od čađava platna" napisao je pesnik Milorad Popović Šapčanin a ne Milorad Petrović Seljančica. Originalni naziv pesme je "Cigani". Snimili su je pored ostlih: Joca Mimika i Dragan Laković.
Angelina
3344  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Raspevana Vojvodina XIX veka & Muzičko stvaralaštvo u Vojvodini poslato: Februar 14, 2011, 10:04:55 pm
*

RASPEVANA VOJVODINA DEVETNAESTOG VEKA

BEOGRAD — Srpska muzika 19. veka razvijala se širom Srpstva, u Srbiji i austrougarskim gradovima naseljenim srpskim življem, s centrima u Beogradu i vojvođanskim mestima.

Dok je muzika imala istaknutu ulogu u srpskoj srednjovekovnoj državi (od 12. do 15. veka), zvanično muziciranje bilo je zamrlo u doba robovanja pod Turcima. U evropske muzičke tokove uključivali su se Srbi u Vojvodini u 18. veku, u granicama Habsburške monarhije, ne zaboravljajući svoje tradicionalne korene, piše Roksanda Pejović, a javlja sajt "Rastko".

Naručioci ikonostasa, portreta i mrtvih priroda uživali su u muzici koja se odvojila od orijentalnih uzora. Ipak, ostalo je malo podataka o crkvenoj i svetovnoj muzici toga doba.

Iako iz 18. i 19. veka, crkvene osmoglasnične melodije, pojane u Hilandaru, i još neke crkvene pesme, nastajale su po uzorima iz 15. veka (D. Petrović, Osmoglasnik u muzičkoj tradiciji Južnih Slovena, Beograd, 1982). Postoji verovatnoća da je u prvoj polovini 18. veka nastalo crkveno pojanje na osnovu kasnovizantijske tradicije i srpskog narodnog pojanja (od 1713. ono je na crkvenoslovenskom jeziku).


ZAMETAK ROMANTIZMA  U MUZICI

Građani su u to doba sticali muzičko obrazovanje. Oličenje tadašnje narodne muzike bio je Irig, gde su se okupljali guslari iz raznih krajeva.

To je bilo vreme obeleženo amaterizmom, ali se u njemu začela srpska muzika romantičarskog stila, zasnovana na narodnom melosu. Pored srpskih muzičara domorodaca, njenom usponu su doprineli i stranci, osobito Česi, koji su bili horovođe u srpskim pevačkim društvima, svirali u orkestrima i predavali po školama.

Muzika je pretežno bila u službi rodoljubivih ideja i očuvanja naroda, što su pokazale i besede (koncepti s takozvanim mešovitim programom — horovima, solističkim i orkestarskim kompozicijama, kao i pozorišnim komadom) koje su organizovala crkvena pevačka društva, stožeri srpskog muzičkog života.


SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (osnovano 1861), koje je izvodilo predstave za srpsku publiku u vojvođanskim i slavonskim mestima, kao i u beogradskom Narodnom pozorištu (osnovano 1868).

Autor većine aranžmana i muzike za komade bio je Slovenac Davorin Jenko (1835—1914), koji je trideset godina bio dirigent Narodnog pozorišta.

Pod ruskim se uticajem kanti, oblici ruske neliturgijske muzike, javljaju u srpskim dramskim delima. U Beogradu, tada pod vlašću Austrijanaca, osnovana je 1721. grčka škola pojanja, a krajem 18. i početkom 19. veka u Sremskim Karlovcima, središtu srpske mitropolije, nastalo je karlovačko pojanje.

Do vrhunca na polju negdašnje horske muzike prispelo se u Pančevu sedamdesetih a u Beogradu, Subotici i Kikindi osamdesetih godina 19. veka. U kragujevačkom teatru negovana je scenska muzika već u doba Miloša Obrenovića.


RTV | 13. januar 2009.
3345  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Muzička kultura Srba i Bugara između 1830 i 1920. godine poslato: Februar 14, 2011, 10:04:06 pm
*

O MUZIČKOJ KULTURI SRBA I BUGARA IZMEĐU 1830. I 1920. GODINE


Izabrani period od oko sto godina muzičke kulture Srba i Bugara bio je vrlo dinamičan i opterećen procesima koji će značajno odrediti čak i njihovu budućnost.
 
Mnogo je sličnosti u istoriji obe nacije, Srba i Bugara. Jedno zajedničko iskustvo je i duža vladavina Turaka u njihovim zemljama, za Bugare od 1396. do 1878, a za Srbe od 1459 do 1878. Pokret hajduka postojao je kod oba naroda i borio se protiv turske represije. Obe nacije, odnosno zemlje, učestvovale su u Prvom svetskom ratu. Bio je period kada je Srbija delimično bila deo Austrije, ili neki drugi kada je bila kao zemlja vazal Turske imperije (1830—1878); u nekim drugim periodima Srbija je bila nezavisna kraljevina. Sve ove različite političke situacije kao i status zemlje imali su velki uticaj na muzičku kulturu.
 
Druga značajna komponenta je stvaranje gradova Balkana koji su imali, usled istorijskih uslova, već tada kosmopolitski karakter.
 
Istočno pravoslavna vera obe nacije je još jedan zajednički činilac kulture.
 
U navedenom periodu postojala su tri tipa muzičke kulture: folklor, crkveno pojanje i muzika urbane sredine u nastajanju.
 
Srpski kompozitori Kornelije Stanković (1831—1865) i Stevan Mokranjac (1856—1914), i bugarski kompozitor Dobri Hristov (1875—1941) učinili su značajan doprinos muzičkoj kulturi svojih zemalja.
 
K. Stanković, St. Mokranjac, i D. Hristov bili su tri visoko obrazovana muzičara u najvećim centrima tadašnje Evrope. Pored primetnog uspeha koji su zadobili u mestima studiranja, želeli su da se vrate i doprinesu stvaranju nacionalne kulture svojih zemalja. Imali su različite aktivnosti, kao dirigenti ili pedagozi, muzički teoretičari, folkloristi i zapisivači narodnih pesama.
 
Tipično za sve njih je intersovanje za narodne pesme. Srpski i bugarski kompozitori nisu bili izuzetak u to vreme, obraćajući se narodnoj pesmi, kada su već formirani nacionalni stilovi i osnova za njihovo postojanje. Ovakav proce se već bio odigrao u drugim sredinama, odnosno nacijama i zemljama.
 
Novoformirani horovi u obema zemljama radili su sa entuzijazmom. Štaviše, publika je pokazivala interesovanje i razumevanje za ove aktivnosti. Kako su horovi imali tada nekoliko uloga, bili su i najpogodniji mediji za predstavljanje novostvorene muzike. Među njima najpoznatije je Beogradsko pevačko društvo, inače veoma uspešno u popularizaciji Mokranjčevog dela u višse evropskih država. U podizanju nivoa muzike zaslužni su bili i ruski kao i češki muzičari, kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj.
 
Kornelije Stanković piše najčešće za glas i klavir, a i samo klavirska dela. U srpsku muzičku praksu je uveo klavirsku muziku.

Mokranjčev talenat je nedvosmisleno dokazan sa njegovih petnaest Rukoveti, neke od njih su potpurii narodnih pesama, dok su druge nosile karakter rapsodija. U rokovođenju horom Beogradskog pevačkog drustva, Mokranjac je takođe dokazao posebnu veštinu i u dirigovanju pa je značajno podigao nivo izvođenja, pevanja, ovog amaterskog hora, na profesionalni.
 
Dobri Hristov započinje karijeru 1897. pisanjem spletova, a kasnije usmerava rad prema prerastanju materijala narodne pesme u čitavu horsku kompoziciju. Njegova kreativnost se razbuktala u dvadesetim godinama prošloga veka.
 
Sva tri kompozitora bila su aktivna i u drugim žanrovima, vokalnim i instrumentalnim, ali su vokalne kompozicije ostale nosioci distinktivnosti i simbola njihovog rada. Ova tri kompozitora su se takođe okrenula pisanju duhovne muzike, nečemu sto višestruko ujedinjuje njihove nacije i što je doprinelo patriotskom zamahu. Sva trojica su prilagodila crkveno pojanje koje se tako udaljilo, odvojilo, od Vizantijske tradicije a prema nacionalnim karakteristikama ("srpsko narodno crkveno pojanje", "bugarsko pojanje"). Svaki od njih napisao je Liturgiju po Svetom Jovanu Zlatoustom i dosta drugih crkvenih pesama .
 
Dobri Hristov je kao i Stevan Mokranjac ostavio poseban, koliko i značajan, trag svojim stvaranjem u svojom muzičkoim kulturom. Mnogi kompozitori, čak i danas, idu njihovim stopama na različite načine.
 
Da bi se jasnije ocrtao nihov rad u svojoj ukupnosti treba svakako dodati, uz prethodne informacije, i njihov doprinos muzičkoj teoriji (D. Hristov, Ritmičke osnove folklorne muzike, 1913; Tehnička struktura bugarske narodne muzike, 1928; St. Mokranjac, Osmoglasnik/Oktoih, 1908).
 
Rukoveti Mokranjca kao i pesme Hristova deo su standardnih horskih koncertnih programa u srpskoj, odnosno bugarskoj, horskoj muzici. Njihov rad je bio uvažavan i od savremenika zbog stvarne vrednosti koju je nosio, pa je zato St. Mokranjac bio izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije u Beogradu, dok je Hristov postao dopisni član Bugarske akademije nauka.


dr Agapia Balareva,
Institut za umetnost i muziku, BAN, Sofija
MUZIKOLOŠKI INSTITUT S A N U ▪ MATICA SRPSKA AKADEMIJA UMETNOSTI NOVI SAD
3346  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Narodna muzika Srba u Vojvodini poslato: Februar 14, 2011, 10:02:55 pm
**

SRPSKA MUZIKA


VOJVODINA. Narodna muzika Srba u Vojvodini odraz je kulture višeetničke zajednice i njenog specificnog razvitka. Njena osnovna karakteristika je grupno muziciranje (pevanje i sviranje) zasnovano na troglasnim ili četvoroglasnim harmonijama. Ova vrsta višeglasja umnogome se razvila pod uticajem starih jednorednih ili dvorednih harmonika nemačkih doseljenika, kao i pod uticajem velikog broja pevačkih društava u kojima se glas kultivisao i uho navikavalo na sazvučja terce, kvinte, sekste ili oktave. Međutim, iako je narodna muzika brzo primila nove forme svog umetničkog izraza, ona je skoro do danas zadržala svoje starije funkcije u okvirima društvenog života.

Ustaljene forme drustvenog ponasanja dugo prenosene s kolena na koleno predstavlaju sistem u kome nista nije bilo prepusteno slucaju, a u kome je narodna muzika imala svoje prilike i mesta, prateci ljudski zivot i rad, veselja, zabave tuge i zalosti. Te prilike, koje su predstavljale drustveno kulturna zbivanja, Vojvodjani svrstavaju u dve kategorije, u male i velike prilike[/i]. Kad se dete rodi, krstava, slavi rogalj ili cosak i sl. bile su male prilike. Velike prilike na kojima se pevalo, sviralo i igralo, bile su nedelje, blagdani i svadbe.

Zalazeci jos dublje u finkcije narodne muzike, kod Banacana na primer nailazimo na novu kategorizaciju po mestu izvodjenja. Dom, kafana i sokak predstavljali su tri glavna mesta za sire drustveno komuniciranje, pa narod deli muziku na domaću, sokačku i kafansku.

Domaće pesme. U prvi kategoriju spadaju pesme koje su se izvodile u kuci. U tim domacim, intimnijim prilikama, i malim i velikim, pevale su se razne pesme, veselo ali tise i mirnije. Takve prilike nisu prolazile bez sviraca, ali je to mahom bio neko od ukucana ili iz rodbine. Pored velikog broja raznih pesama u ovim prilikama pevale su se i hajducke epske pesme koje danas zive jos samo u secanju najstarijih ljudi. Instrumentalna pratnja izvodi se na tamburi samnici, a poznato je da se ranije pevalo uz gusle.





Drugu kategoriju, mozda najobimniju, cine sokačke pesme. Ove su se pesme pevale pod vedrim nebom, na sokaku, bile su tvorevine veselih devojackih i momackih raspolozenja i predstavljale su brojni repertoar u kome se tacno znalo kako, sta i kad se peva. Sokacke pesme su imale siroki drustveno-zabavni karakter i uglavnom su bile vezane za period momkovanja i devovanja. Repertoar sokackih pesama i melodija bio je izvanredno bogat, jer je cesto ispunjavao vreme od popodne  do zore. medjutim, u okviru tog velikog broja pesama i melodija, postojala je dublja organizacija koja je izvesne pesme — vise po tekstovima nego po melodijama — i vremenski opredeljivala. Posle pozivarske pesme devojkama da dodju na sokak ili bar da izadju na prozore, pevale su se pesme koje odgovaraju vremenskom periodu "uvece", zatim "nocu", i potom, kad se momacko drustvo dobro zagreje i raspolozi, pesme "u zoru":





Pored ove vremenske kategorizacije postoji kod Banacana, na primer, jos i podela sokačkih pesama prema nacinu izvodjenja, tj. da li pevaci stoje ili hodaju i pevaju. Prva se grupa zove pesme kad se stoji u mestu, a druga kad se ide sokakom ili u 'odu. Sve pesme u 'odu zvale su se becarci. Prema objasnjenjima kazivaca sa terena, becarci su se pevali na samo dve dve do tri melodije, odnosno dve do tri sorte ili arije, ili, kako kazu u istocnom Banatu, na dva glasa. Ove sorte becaraca razlikovale su se medju sobom po melopoetskoj strukturi, pa otuda medju becarcima imamo sedmerce (4+3), osmerce (3+2+3) i deseterce (4+6). Ova tradicijom ustaljena melopoetska forma becaraca predstavljala je svakako veliku mogucnost za darovitog pojedinca da u momentu inspiracije improvizuje nove tekstove, pa onda mozda ovoliko bogastvo tekstova i njihovih varijanata na mnogo manje melodijskih okosnica:





Trecu grupu cine kafanske pesme, koje izvode uglavnom tamburaski orkestri, a i harmonikasi. Prvobitno kafana je predstavljala steciste i sastajaliste mladih ljudi zimi, kad je hladno i kad nije moglo da se ide na rogalj, i jos manje da se dugo stoji na cosku, pa se logicno i repertoar sa rogljeva preneo u kafane. Medjutim, razvitkom tamburaskih zborova koji su vremenom prerastali u poluprofesionalne i profesionalne sastave, sirio se i njihov repertoar, pa otuda ima veoma mnogo kafanskih pesama koje donesene iz drugih krajeva.


Muzička enciklopedija III
3347  NASLEĐE / Nematerijalna kulturna baština Srba / Principi oblikovanja banijske ojkače u Prigrevici poslato: Februar 14, 2011, 09:29:20 pm
**
nastavak





1. Danju orem, noću kod volova
ojkača

Banijska muska pevacka grupa
"prvači" Mihajlo Mrdjenovic, 72 god.
Prigrevica, 23. I 1999.


Danju orem, danju orem,
nocu kod volova.
Oj djevojko, oj djevojko,
drago jagnje moje.





2. Još me niko ne poljubi, diko
ojkača

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Draginja Precanica, 59 god.
Prigrevica, 23. I 1999.


Jos me niko,
oj, jos me niko ne poljubi, diko.
Jos me niko ne poljubi, diko,
k'o sto znaju tvoja usta mala.





3. Grlo moje, što si mi promuklo?
ojkača

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Draginja Precanica, 60 god.
Prigrevica, 23. I 1999.


Grlo moje,
grlo moje, sto si mi promuklo?
Maro rano,
Maro rano, gon' goveda ravno.





4. Blago tebi, zelena gorice
ojkača

Banijska muska pevacka grupa
"prvači" Mihajlo Mrdjenovic, 72 god.
Prigrevica, 23. I 1999.


Blago tebi, oj, djevojko, zelena gorice
blago j' tebi, zoro plava, djevojko garava.
Blago tebi, zelena gorice,
ti se mladis svake godinice.





5. Dođi moje, i večeras, milo
ojkača

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Stana Brankovic, 69 god. ?
Prigrevica, 23. I 1999.


Dodji moje, dodji moje, i veceras, milo
i veceras milo,
oj, devojko, jagodo(j).
Dodji moje, i veceras, milo
davno j' ono u nedelju bilo.





6. Bećar bio, pa sam ostario
ojkača
— u kolu —

Banijska muska pevacka grupa
"prvači" Milan Ostojic,
Prigrevica, 23. I 1999.


Becar, becar bio,
becar bio, pa sam ostario, jagnje moje.
Becar bio, pa sam ostario,
pa me stara ne volebecara.





7. Mene ćaća sikiricom gura
ojkača

Banijska muska pevacka grupa
"prvači" Milan Ostojic,
Prigrevica, 11. I 1999.


Mene caca sikiricom gura
Crnogorko djevojko, Crnogorcice moja(j).
Mene caca sikiricom gura:
"Ajmo, sine, da trazimo cura."





8. Drugarice mila, ne odaj me
ojkača

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Draginja Precanica, 59 god.
Prigrevica, 23. I 1999.


Drugarice mila, ne odaj me
mila, ne odaj me
drugarice mila, ne odaj me.
Drugarice mila, ne odaj me
odacu ti sve sa srca tajne.





9. Ljub' me dragi, s koje 'oćeš strane
ojkača
— u kolu —

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Milka Golubovac, 49 god.
Prigrevica, 23. I 1999.


Ljub' me, ljub' me dragi, s koje 'oces strane
sve je, sve je tvoje, milo janje moje.
Ljub' me dragi, s koje 'oces strane
sve je tvoje, milo janje moje.


IVKOV, Vesna 2004
Principi oblikovanja "banijske ojkače u Prigrevici.
U: Zbornik matice srpske za scenske umetnosti i muziku 30—31.
Ur: dr Bozidar Kovaček.
Novi Sad: Matica srpska, 7—26.

[postavljeno 19/20.11.2008]
3348  NASLEĐE / Nematerijalna kulturna baština Srba / Principi oblikovanja banijske ojkače u Prigrevici poslato: Februar 14, 2011, 09:28:54 pm
**
nastavak

Banijsko ojkanje u Prigrevici ima ukupno 9 dvoglasnih napeva, koji u melopoetskom smislu predstavljaju modele na osnovu kojih se pevaju svi primeri (videti notni prilog). Muška grupa je izvela četiri različita napeva (Muz. primer 1,4, 6, 7), a ženska grupa pet (Muz. primer 2, 3, 5, 8, 9).

Dvoglasno pevanje ojkače karakteriše struktura sazvučja, koja odgovara stilovima starije i novije seoske tradicije.

A) Prvu grupu čine napevi koji pripadaju stilu starije tradicije (Muz. primer 1—6). Njih odlikuje nestabilna intonacija, neprecizno temperovani tonski odnosi, preovladavanje sekundnog sazvuka sa unisonim ili sekundnim završetkom.24 Melodijsko-ritmičke ćelije čine nukleus nastanka melodijske linije i svojim razvijanjem, putem ponavljanja, dobijaju centralnu ulogu u formiranju napeva.25 Melodiju započinje solista oscilatornim polustepenim ili celostepenim pomacima, dok se prateći glas priključuje nakon ispevanog prvog dela (članka) stiha. Koristeći ornamente, melizmatiku, vibrato, predudar, postudar tokom melodije, solista postiže svoju izrazitost u odnosu na prateći glas. Silabičan melodijski tok primećuje se samo prilikom igranja u kolu, jer puls igre nameće drugačiji karakter melodije (Muz. primer 6). Estetsko-funkcionalni odnos glasova pri pevanju ojkače baziran je na visokom stupnju međusobne zavisnosti i manifestuje se čestim stupanjem u unison sazvuk iz intervala sekunde, umanjene ili male terce kao i unisonim kretanjem oba glasa. Pored sazvuka velike i male terce, posebnu pažnju privlači pojava umanjene terce (Muz. primer 3), koja se javlja kao posledica hromatizovanog tonskog tkiva, a svojim prizvukom asocira na elemente istarskih melodija.26 Kao u Istri, kretanje melodije u intervalu umanjene terce sreće se i u severozapadnoj Bosni, a pojava ovog intervala uočena je i na području Banije.27 U ovim primerima ojkače nema ukrštanja glasova, osim u slučaju kada viši glas dotiče niže tonove nejasne visine i vrlo kratkog trajanja u vidu predudara ili postudara.

Notni primeri 1 i 2, u izvođenju muške i ženske grupe, međusobno su veoma slični. Ako pratimo kretanje oba glasa, primećujemo skoro identične talasaste konture melodije. Počeci melodije su isti u oba primera, kao i unisoni sazvuci na tonovima a1, as1, g1. U toku melodije upadljivo se ističe pauza koja je u oba primera približno jednakog toajanja, te ima konstruktivnu ulogu i razdvaja melostih na dva strukturalno podjednaka dela. Na osnovu njihovih osobenosti, pr. 1 i 2 možemo posmatrati i odrediti kao melodijski model ili obrazac, odnosno glas, koji je zajednički banijskoj ženskoj i muškoj grupi pevača.

Ritam napeva, koji pripadaju stilu starije seoske tradicije, pripada sistemu parlando rubato, a izuzetak čini primer koji se peva u kolu (pr. 6) i zasniva se na distributivnom ritmičkom sistemu, gde se naizmenično ponavljaju dvodelne i trodelne grupe:



Odeljci unutar melostrofe su izometrični (pr. 1, 3, 4), a u širem smislu i izoritmični, jer u ovim primerima postoje 3 ritmička motiva, koji ponavljanjem trpe izvesne promene:

(pr. 1)  
1. motiv
2. motiv
3. motiv



Veoma često je produženo trajanje 4. sloga, pa se i taj ritmički moto izdvaja kao tipičan (pr. 1, 2, 4):

(pr. 1)



U pojedinim primerima uobičajeno je duže trajanje pretposlednjeg sloga na kraju melostiha ili melostrofe (pr. 1—4):

(pr. 3)




Tonski nizovi sačinjeni su od vrlo uskih, najčešće polustepenih tonskih rastojanja:



Primer br. 3 sadrži polustepeni niz sa nestabilnim visinama tonova, dok je celostepeni razmak redovno sačuvan u odnosu hipotonike (f) i tonike (g1):



Obimi melodija obuhvataju interval čiste kvarte (pr. 6), prekomerne kvarte (pr. 2), čiste kvinte (pr. 1, 4, 5) i male sekste (pr. 3). Uski ambitusi melodija su odraz arhaičnosti muzičko-folklorne baštine, a njihovom analizom mogli bismo pobliže razjasniti poreklo napeva. Kadencijalni završeci melostrofa ovih primera većinom su statični, sa unisonim (pr. 6) ili sekundnim završetkom, a ređe su dinamični (pr. 5).

B) Drugu grupu čine napevi koji pripadaju stilu novije seoske tradicije. U banijskom ojkanju ovakvo pevanje je prisutno u samo tri primera (pr. 7, 8, 9) i njega karakterišu stabilnije intoniranje, sekundni, tercni, a ređe unisoni sazvuci sa završnom kadencom u intervalu čiste kvinte. Solista izlaže deo stiha (pr. 9) ili ceo stih (pr. 7, 8 ) i nakon toga mu se, često posle kraće pauze, pridružuje prateći glas (pr. 7, 8 ). U pojedinim primerima se uočava pojava troglasa, kada solista intonira finalis (g1), a prateći glas se deli i peva u intervalu čiste kvarte (pr. 7):



Takva pojava troglasa, koji istovremeno objedinjuje sekundni i kvintni sazvuk, može se protumačiti kao vid prožimanja starije i novije tradicije.28 Ritam ovih napeva pripada sistemu parlando rubato (pr. 7, 8 ), a primer, koji se izvodi u kolu, pripada distribugivnom ritmičkom sistemu (pr. 9). U metro-ritmičkoj organizaciji postoje različite strukture:

— heterometrična i heteroritmična (pr. 7, 8 )
— izometrična i heteroritmična (pr. 9)

Tonski niz ovih primera je većinom dijatonski (pr. 8, 9), a ređe je uočljiva hromatika (pr. 7).



Ambitus melodija obuhvata oktavu (pr. 8 ), ili malu septimu (pr. 7, 9). Pri tom se gornji glas kreće u okviru tetrakorda (pr. 8 ) ili trikorda (pr. 7, 9), a donji glas ima kretanje u pentatonskom okviru. Završeci melostrofa su statični, sa intervalom čiste kvinte, koja sledi nakon sekundnog (pr. 7, 8 ) ili kvintnog sazvuka (pr. 9).

*  *  *

Kao što je bećarac jedna od najomiljenijih pesama među Srbima starosedeocima, tako i ojkača zauzima značajno mesto u muzičkom repertoaru Srba iz Hrvatske, koji danas žive u Vojvodini. Banijska muška i ženska pevačka grupa iz Prigrevice sa velikom ljubavlju i nadahnućem neguje ovu muzičko-poetsku formu u kojoj nema većih poetskih opisa, već je sve svedeno u markantnu i jasno spevanu poruku. U pogledu melodije, razlikuje se 9 različitih napeva, u okviru kojih postoji jedan zajednički u izvođenju muške i ženske grupe. Dok napevi koje je pevala muška grupa pripadaju stilu starije seoske tradicije ili imaju prelazni karakter između ova dva stila, ženska grupa podjednako uspešno peva u stilu starije i novije tradicije, pa se na osnovu toga može govoriti o svojevrsnoj bimuzikalnosti Banijske ženske pevačke grupe u Prigrevici. Na osnovu 9 notnih primera i melopoetske analize, donekle je osvetljena banijska ojkača kao svojevrsni muzičko-folklorni žanr, sa posebnim osvrtom na zakonitosti njenog oblikovanja u Prigrevici. Dalja komparativna istraživanja biće usmerena ka proučavanju muzičkih osobenosti ojkače u izvođenju ostalih doseljenih Srba u Vojvodini. Dobijeni rezultati će doprineti proučavanju ovog starog rudimentalnog oblika srpske vokalne muzike.


____________________

24 D. Dević. Razvrstavanje višeglasnih oblika. — Rad XVII kongresa SUFJ u Poreču 1970, Zagreb. 1972, 320.
25 O pevalju u Prigevici pisao je i B. Marijaš, O nekim zakonitostima muzičkog oblikovanja arhaičnog narodnog pevanja "Baninaca" u Vojvodini. — Rad XXXVII kongresa SUFJ, Plitvička jezera, 1990, 40.
26 Glavna obeležja polifone prakse Istre i Kvarnera su istosmerno kretanje glasova u umanjenim tercama i unisoni završetak. B. Širola, Hrvatska narodna glazba, Zagreb/1942, 101.
27 M. Fulanović-Šošić. Polifoni oblici Istre i sjeverozapadne Bosne. — Rad XVII kongresa SUFJ u Poreču 1970, Zagreb, 1972, 330.
28 O tome piše D. Golemović, Novije seosko pevanje u Srbiji. — Glasnik stnografskog muzeja, knj. 47, Beograd, 1983, 117 — 156.


Vesna Ivkov, 2004
3349  NASLEĐE / Nematerijalna kulturna baština Srba / Principi oblikovanja banijske ojkače u Prigrevici [Vesna Ivkov] poslato: Februar 14, 2011, 09:28:31 pm
**

PRINCIPI OBLIKOVANJA BANIJSKE OJKAČE U PRIGREVICI


SAŽETAK: Uočavajući bogatstvo vokalne muzičke tradicije, autor ovog rada pokušava da izdvoji pojednne aspekte vokalne muzike Srba doseljenika u Vojvodini. Kao svojevrsni pandan bećarcu, koji je omiljen među Srbima starosedeocnma, Šokcima i Bunjevcima, ojkača je zauzela značajno mesto u pevačkom repertoaru Srba doseljenika, te kao takva predstavlja interesantan predmet istraživanja.


Zahvaljujući povoljnom geografskom položaju, teritorija današnje Vojvodine bila je i ostala poprište strujanja raznih etničkih grupa. Procesi migracija traju i danas, u većem ili manjem obimu.

Po završetu Drugog svetskog rata, organizovano ili pojedinačno, prostor današnje Vojvodine naselile su brojne porodice iz planinskih i ratom opustošenih krajeva tadašnje Jugoslavije.1 Srpski živalj sa područja Banije, Korduna i Like, naselio je 14 mesta u bačkim opštinama Sombor, Apatin i Odžaci.2

U selu Prigevica, koje pripada apatinskoj opštini, žive Srbi iz Like, Banije i Bosanske Krajine.3 U okviru seoskog Kulturno-umetničkog društva (KUD-a) osnovana je Lička, Banijska i Krajiška folklorna grupa, čiji članovi na svoj način neguju pesme i igre iz rodnog kraja, nastojeći da sačuvaju svojstva svog duhovnog identiteta.

Veoma značajno mesto u repertoaru muške i ženske banijske pevačke grupe zauzima ojkača. To je forma nod čijim imenom je izraženo jedno od najarhaičnijih načina nevanja. Pretpostavlja se da je izraz ojkanje nastao od glagola ojkati, što znači otegnuto i tužno pevati, naglašavajući glas o.4

Ojkanje, kao način nevanja, privlačilo je mnoge sakupljače muzičko-folklorne građe i muzičke stručnjake koji su nastojali da zapišu, analiziraju, i protumače ovu izrazitu, muzičko-folklornu pojavu. Najstarije podatke o ojkanju dao je Alberto Fortis 1774. g. u svom delu Putovanje po Dalmaciji5 Prvi jednoglasni zapis ojkanja sa tremoliranjem, ali bez teksta, načinio je Franc Peter.6 O terminologiji i načinu ovog koloraturnog pevanja raspravljao je i Ludvig Kuba.7 Antun Dobronić je pisao o jednoglasnom i dvoglasnom ojkanju, a o ojkanju u Bosanskoj Krajini pisao je Dušan Umićević.8 Proučavajući višeglasne oblike u Bosni i Hercegovini, Cvjetko Rihtman je zapazio otezalicu i potresalicu, a na području Sinjske Krajine Jerko Bezić je zabeležio mušku i žensku treskavicu.9

Ojkanje je bilo naročito omiljeno i negovano u krajevima koje je naseljavao (ili u manjoj meri i danas naseljava) srpski narod na području Hrvatske (Dalmatinska Zagora, Lika, Banija, Kordun) i Bosne i Hercegovine.10 U pojedinim krajevima ojkanje se naziva drugim imenima, npr: vojkanje, zavijanje,11 grohotanje, zerzavanje, a forma se naziva: redalice, kantalice, rozgalice, dikice, skratice, čaranac,12 gange, rere13 itd.

Krajem XX veka, umesto naziva ojkanje češće je u upotrebi termin ojkača. To znači da se ojkanje, tj. pevanje, sada posmatra u sintezi sa poetskom komponentom, dakle, kao jedinstvena muzičko-poetska forma. Prateći svojevrsni evolutivni proces narodne terminologije, pod pojmom ojkanje smatralo se tremoliranje na slogu o, a sada se ono u današnjem smislu tumači kao pevanje, odnosno izvođenje ojkače. Stoga se opravdano pretpostavlja da je naziv ojkača novijeg datuma, jer se ne pojavljuje u starijim literarnim izvorima. Srbi sa Banije, Korduna i iz Like, koji danas žive u Vojvodini, upotrebljavaju ovaj nov izraz ojkača, dok Srbi iz Dalmacije sličnu formu nazivaju pesma.14

Iako u Prigrevici, na svoj način, ojkaču neguju Ličani, Krajišnici i Banijci, predmet ovog rada biće banijska ojkača.15 U cilju od ređenja ove vokalne forme, u odnosu na opšta znanja u pogledu strukture i stila, posmatraćemo je sa više aspekata, nastojeći da proniknemo prvenstveno u bit melopoetske misli.

Ojkaču odvojeno izvode žene i muškarci sedeći, stojeći ili uz igru (u kolu). Broj pevača nije striktno određen, ali ih čini najmanje troje. Solista započinje melodiju, počima, kasnije tremolira u vidu vibrata, a ostali se uključuju u određenom momentu i prate mirnim melodijskim tokom. Ulogu soliste ima onaj pevač koji peva iz sveg grla ima zvonak i prodoran glas, dobru dikciju, kako bi slušaoci jasno razumeli pevani tekst.

U izvođenju ojkače nezaobilaznu ulogu ima tambura samica sa četiri žice, na kojoj se svira instrumentalni uvod satkan od melodijskog jezgra pesme koja sledi. Uloga tambure je dvojaka: estetska (sa svrhom jasnog odvajanja primera i prevazilaženja monotonog ispredanja teksta) i funkcionalna (kao predah pevača i momenat prisećanja na dalji tekst). Tambura je zastupljena u sviranju instrumentalnog uvoda pri pevanju muške grupe, dok je u pevanju ženske grupe izostavljena zbog neadekvatnog štimovanja.16

Prilikom sedenja ili stajanja, solista se uvek nalazi u sredini nolukruga, a ostali se malo nagnu prema njemu kako bi usaglasili svoje nevanje. Ako se peva u kolu, ritmička pulsacija pokreta i pesme je usaglašena. Muškarci se hvataju na jednu stranu zatvorenog kola, a žene na drugu stranu zbog usaglašavanja u naizmeničnom nevanju — natpevavanju. U izvođenju često naizmenično peva muška i ženska grupa. Jedna grupa može ispevati jednu ili više ojkača, a zatim nastavlja druga grupa.

U prošlosti, ojkača se najčešće pevala na sajmovima, prelu, u minugima predaha pri obavljanju poljskih radova nir. u kopnji, žetvi, berbi grožđa ili vlačenju vune. U svadbenom običaju ojkača je nezaobilazni deo slobodnog — nefunkcionalnog, dela muzičkog repertoara. Ona se pevala i pri nošenju mladenkine opreme, na putu od mladenkine do mladoženjine kuće, od kuće do crkve i nazad. Neretko su se ojkačom komentarisali određeni momenti u toku svadbe, ili ličnosti, pa se na taj način može govoriti i o njenoj funkcionalnoj ulozi. Pored toga što je prisutna u svadbenom običaju, ojkača se rado peva za trpezom u raznim prilikama o krsnoj slavi, a takođe i prilikom ispraćaja momaka u vojsku, kada je tematika pesme obično rodoljubivog i ljubavnog sadržaja.

Poetska osnova ojkače je, poput bećarca, svedena na dva rimovana deseterca sa cezurom iza četvrtog sloga (X: 4.6), a tekst je proizvod prilika u kojima je pevana.17 Pevani tekst banijske ojkače odaje karakteristike ijekavskog izgovora, a pojedine reči pevaju se ekavskim (Muz. primer 5, reč devojko), što je verovatno uticaj govora vojvođanskog podneblja. Posmatrajući integralni tekst sa književnog aspekta, rima je često parna, rimuju se završeci prvog i drugog stiha (Muz. primer 1, 3, 4, 5, 7, 8 ): Npr.    

Danju orem, noću kod volova,
Nikad s malom nemam razgovora.

Ako se rimuju delovi jednog stiha, javlja se tzv. leoninska rima18 (Muz. primer 9):

Sve je tvoje, milo janje moje.

Savršeniju leoninsku rimu čine rimovani delovi oba stiha (Muz. pri mer 6):

Bećar bio, pa sam ostario,
Pa me stara ne vole bećara.

U pevanim primerima možemo uočiti reč ili skup reči — refren, koji ne ulazi u integralni sastav deseteračkog distiha.19 Jedna od njih je i eksklamacija oj, koja u melostihu ili melostrofi ima ulogu zapeva, upeva ili pripeva.20 Upotrebom eksklamacije oj kao zapeva i pripreva, A. Dobronić stvara uslovnu trodelnost oblika: uvodno oj, pevani tekst, završno oj.21 Eksklamacija oj se sreće samostalno, ili u sklopu dužih refrena (Muz. primer 1,4,5). Ponekad se suglasnik j nađe na kraju stiha, u reči gde mu po pravopisu nije mesto, pa je moguće pretpostaviti da je to oj, koje je istakao A. Dobronić (Muz. primer 5,7,8).

Polazeći od jednostavnijih ka složenijim melopoetskim oblicima, najpre pomenimo onaj koji je zasnovan na jednom melostihu. Ponavljanjem fragmenata stiha dobija se poetski materijal koji čini sklop melostiha.22 Ako se integralnom tekstu dodaju refreni, dobijaju se raznovrsni načini:

(Muz. primer 2) — a1, (r1), a1, a2
                           4     1     4   6

(Muz. primer 6) — a1/2, a1, a1, a2, (r1)
                           2      4    4    6    4

Dvodelna forma u okviru melostrofe zasnovana je na:

a) različitim tekstovima sa istim raščlanjivanjem stiha i minimalnim melodijskim razlikama A A1
   (Muz. primer 9)
b) na istom tekstu sa različitim raščlanjivanjem stiha i jasno izraženim melodijskim razlikama A V
   (Muz. primer 8 )

Od kolikog su značaja refreni složenije strukture svedoči njihova oblikotvorna uloga u građenju melostrofe.

Po načinu nastupa, ovi refreni mogu biti:

a) dodati — na kraju stiha
   Oj, djevojko, drago jagnje moje (Muz. primer 1)
   Maro, rano, gon' goveda ravno (Muz. primer 3)
   Oj, devojko, jagodo(j) (Muz. primer 5)
   Jagnje moje (Muz. primer 6)
   Crnogorko, đevojko, Crnogorčice moja(j) (Muz. primer 7)
b) umetnuti — između delova stiha
   Oj (Muz. primer 2)
v) kombinovani — između delova i na kraju stiha23
   Oj, djevojko... zoro plava, djevojko garava (Muz. primer 4)

Samostalnost refrena ogleda se u formi i sadržaju, ako se uzme u obzir tekstualna i muzička komponenta. Njihovom upotrebom dvodelnost melostrofe zasnovana je na:

— istom oblikovanju teksta, u čijem okviru postoji mogućnost minimalne izmene u melodiji A A1 (A1 = R, Muz. primer 1), veći stepen različitosti melodije A Av (B = R, Muz. primer 3), ili izrazit stepen razlike u melodijama A B (B = R, Muz. primer 4), sa kombinovanim nastupom refrena.
— različitom oblikovanju teksta sa većom izmenom melodije A Av (Muz. primer 5,7)


____________________

01 P. Vlahović. Migracioni procesi i etnička struktura Vojvodine. — Glasnik etnografskog muzeja, 41, Beograd, 1977, 119.
02 To su Bački Brestovac, Doroslovo, Sonta, Bački Gračac, Bezdan, Kolug, Kljajićevo, prigrevica, Riđica, Sombor, Apatin, Stanišić, Čonoplja i Bajmok. N. L. Gaćeša, Radovi agrarne istorije i demografije, Novi Sad, 1995, 27.
03 Pre Drugog svetskog rata u Prigrevici su živeli Nemci, a selo se zvalo Sent Ivan.
04 Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, Matica srpska-Matica hrvatska, Novi Sad-Zagreb, 1976, knj. 4, 88.
05 A. Fortis, Viaggo in Dalmazia, Vol Primo, Venezia, 1774. 91—92.
06 F. Petter, Dalmatien in sienene verscheidenen Beziiehungen, 1, Gotha, 1857, 200.
07 L. Kuba. Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji. — Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena. knj. IV, Zagreb. 1899. 8—9.
08 Detaljnije videti A. Dobronić. Ojkanje, Prilog za proučavanje geneze naše pučke glazbe. — Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena. HH/1. Zagreb. 1915, 13; D. Umićević. Ojkanje u Bosanskoj Krajini. — Razvitak. br. 3—4. Banja Luka. 1939. 89.
09 V. C. Rihtman, Polifoni oblici u narodnoj muzici Bosne i Hercegovine. — Bilten instituta za proučavanje folklora, sv. 1, Sarajevo, 1951, 14; Isti, Narodna muzika jajačkog sreza. — Bilten instituta za proučavanje folklora, sv. 2, Sarajevo, 1953, 7; J. Bezić. Muzički folklor Sinjske Krajine. — Narodna umjetnost, 5—6, Zagreb, 1968, 181.
10 U sadašnjim okolnostima teško je govoriti o tome koliko je ojkača danas prisutna u ovim krajevima.
11 N. d., 7, 9.
12 M. Rodić, Partizanski dvostih — kozarčica. — Zbornik od XXXI KSUFJ, Radoviš, 1984, Skopje, 1986, 200.
13 D. Rihtmant, Polifoni oblici II kategorije u narodnoj muzici Hrvatske. — Rad XVII kongresa SUFJ u Poreču 1970, Zagreb, 1972, 327.
14 V. Ivkov, Ojkača — savremen vojvođanski vokalni oblik Srba iz Hrvatske, diplomski rad, rukopis, Novi Sad, 2000, 14.
15 Terenska istraživanja sam obavila 23. I 1999. pod mentorstvom prof. dr Dragoslava Devića. Pored muzičkih primera, tom prilikom su snimljena i važna kazivanja izvođača koja se odnose na način izvođenja i funkciju ojkače, kao i narodnu terminologiju.
16 N. d., 14, 15.
17 Najznačajniji, do sada, objavljeni rad o ojkači je knjiga Nenada Grujičića Ojkača, u kojoj se razmatra prevashodno poetska osnova ovog žanra. N. Grujičić, Ojkača, Banja Luka— Beograd, 1996, 19.
18 N. d, 17, 29.
19 J. Dokmanović, Analiza refrena dužih od pevanog stiha. — Zvuk, br. 4, Sarajevo, 1981,69.
20 Satvornici se sećaju da se pre pevalo joj, a sada oj.
21 A. Dobronić, N. d., 8, 20.
22 R. Petrović, Morfološke strukture srpskih narodnih pesama. — Zbornik radova o Stevanu Mokranjcu, SANU, Beograd, 1971, 208.
23 N. d., 19, 69.


Vesna Ivkov, 2004
3350  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Alaj smo se sastali bećari poslato: Februar 14, 2011, 09:22:49 pm
*

Festival bećaraca,
kratkih veselih pesama u desetercu,
održan u Bašaidu kod Kikinde



ALAJ SMO SE SASTALI BEĆARI

Svakodnevica predaka današnjih Banaćana bila je ispunjena teškim paorskim poslovima. Kada su želeli da se zabave po bircuzima ili svadbama, natpevavali su se u veselim i vrcavim pesmama — bećarcima — kratkim formama pisanim u desetercu. Bećarci se prenose s kolena na koleno već dva veka. U njihovu čast, u Bašaidu kod Kikinde preksinoć je održan treći etnomuzikološki festival "Alaj smo se sastali bećari".

— Želeći da doskočimo našim komšijama iz Iđoša i Mokrina, čije su manifestacije odavno poznate širom naše zemlje i inostranstva, opredelili smo se za ono što najbolje znamo — bećarce. Želja nam je da Bašaid postane prestonica bećaraca. Poštovaocima bećaraca i turistima, sem provoda, nudimo đakonije banatske kuhinje i čuvene bašaidske krofne — kaže Dragica Marković, predsednica mesne zajednice.

Bećarci potiču iz 18. veka, kada su nazivani poskočicama. Njihovo sadašnje ime prvi put se sreće u 19. veku. Postoje bački, sremski i banatski bećarci. Iako se bećarac najpre pojavio u Vojvodini, preko Slavonije se proširio do Like. U Mađarskoj nije bila retkost da je pola stiha na mađarskom, a pola na srpskom jeziku. Dugogodišnji sakupljač bećaraca iz Rume Jasmina Vukmanović utvrdila je da su se bećarci pevali i u južnoj Srbiji.

Prema saznanjima kikindskog publiciste Dušana Dejanca, ove šaljive pesme nekada su se pevale i u Bosanskoj krajini. Dejanac je deceniju i po dug istraživački rad na polju etnološkog i istorijskog blaga nedavno pretočio u knjigu "Banatski bećarac", u kojoj se nalazi 1.800 bećaraca. Osim onih koji govore o ljubavi, o komšiji, kumu, priji ili vojniku, u Dejančevoj knjizi zastupljeni su i nezaobilazni masni bećarci. Za razliku od bećaraca, koji prkose zubu vremena, u ovom delu Banata nestale su narodne pesme šalajke. One su se najviše pevale po velikim vašarima. Šalajke su na šaljiv način govorile o momcima koji su na vašare dolazili iz drugih sela.



ZLATNI FENJER

Ovo neobično takmičenje inicirali su bašaidski KUD "Rajko Mišković" i kikindsko Istorijsko-zavičajno društvo "Kinđa". Titula najboljeg bećara i Zlatni fenjer pripali su Milošu Jovanovu iz Bašaida. Prošlogodišnja pobednica Jelena Trajkovski, takođe iz Bašaida, osvojila je drugo mesto i Srebrni fenjer. Odlukom žirija, Stevica Zarić iz Vincaida morao je da se zadovolji trećim mestom i Bronzanim fenjerom.


Autor: Agencija SINA
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-03-10-2007/alaj-smo-se-sastali-becari
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »