Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
326  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Srpsko kolo — Hajd' povedi veselo, naše kolo šareno poslato: Oktobar 30, 2013, 05:27:05 pm
*

HAJD' POVEDI VESELO, NAŠE KOLO ŠARENO


Srpsko kolo je imalo burnu prošlost kao i srpski narod. Menjalo se i oblikovalo zajedno s vremenom. Prihvatalo novotarije savremenog doba, ali i očuvalo ono iskonsko u sebi.





Nacija i država ne mogu napredovati bez negovanja tradicije, istorije, simbola i znamenitosti. Međutim, da bismo nešto negovali, moramo ga poznavati. Kao što roditelji poznaju svoje dete, hrane ga i neguju, tako je i narod roditelj i čuvar svoje tradicije. Tradicija, narod i država se prožimaju. Pitanje je, ipak, koliko poznajemo svoju narodnu tradiciju?

Nešto najlepše i najvedrije što je iznedrio srpski narod, čega se držao i u najtežim trenucima jesu narodna pesma, muzika i igra. Narodna igra se u Srbiji i na Balkanu uglavnom vezuje za reč kolo. Burna prošlost, uticaj različitih država i kultura imale su i svoje dobre strane. Načinili su narodnu igru raznovrsnom i bogatom. Kolo je jedna reč koja povezuje najrazličitije oblike, načine i stilove igranja u lancu ljudi koji igraju po zamišnjenom krugu. Tako imamo kolo otvorenog i zatvorenog tipa, zavijeno u spiralu, kolo koje se igra po pravoj liniji, takozvanoj lesi. Negde se ono zove i oro, horo ili tanac. Svaki kraj u Srbiji ima posebne karakteristike, način igranja i kretanja, specifičnu ritmiku i značaj. Time se bavi etnokoreologija. Ipak, prvi igrač u kolu — kolovođa (ponegde tancovođa ili tanac) svuda je predstavljao glavnu figuru. Bio je to onaj koji plaća muziku da svira, ili onaj koji ima vodeću ulogu u nekom ritualu. Ponekad i neki poseban virtuozni igrač. Poslednji igrač u kolu nazivao se — kec. Prekinuti lanac igrača u kolu bila je velika sramota i uvreda za kolovođu.

Kolo je vekovima predstavljalo instituciju i društveni fenomen. Bilo mesto gde se pokazivalo umeće, spretnost, ali i lepota i bogatstvo. U kolu su se "gledali" momak i devojka, tu se birala životna saputnica. Igralo se u najlepšoj i najskupocenijoj garderobi okićenoj različitim nakitom od plemenitih metala. U decenijama posle Drugog svetskog rata polako je počelo da iščezava i gubi svoj značaj sa migracijom stanovništva i sve većim prosekom starosnog doba na selu.





Igralo se uz melodije svirane na fruli, gajdama, tamburama. U novije vreme (etnokoreolozi za to koriste termin novija tradicija) pojaviće se tu i harmonika i violina. Narodna melodija pomešana sa zveckanjem dukata na devojačkom vratu, pesmom i vriskom oslikavala je svojevrsnu atmosferu srpskog sela stolećima unazad. Predivne boje narodnih kostima, oblici obuće, oglavlja i odeće činili su ovu sliku još bogatijom. Pojedina kola igrala su se i bez muzike ili samo uz pratnju ritma (tapan/goč, tarabuka, daire).

Kolo se igralo uglavnom na praznik i povodom nekog veselja u porodici (Nevestinsko oro, Svekrvino). Igralo se i u sklopu nekog rituala (dodole, lazarice, rusalije, koledari). Postojala su u nekim krajevima kola koja su se igrala unazad radi ozdravljenja osobe oko koje se igra. Igralo se i u ratu. Iza fronta u trenucima razonode. Brojne su fotografije srpskih vojnika i oficira sa Solunskog fronta prilikom igranja u kolu. Razlozi za igru su bili raznovrsni. Tako su neke od najtežih i najdostojanstvenijih igara nastale u patnji za rodnim krajem onih koji su morali da ga napuste trbuhom za kruhom. Stvaranjem novovekovne srpske države kolo je lagano dobilo svoje mesto i u urbanoj sredini. Prilagođeno novoj sredini konaka, dvorova i balskih dvorana, kolo se razvilo u ono što danas prepoznajemo kao starogradske igre (Kraljevo kolo, Srpkinja, Dorćolka, Kolo kraljice Natalije, Bojarka). Odlikovale su se otmenošću i dostojanstvom novonastalog građanstva i dvorske elite.

Poreklo kola je mnogo starije nego što se u javnosti misli. Ono predstavlja još jedan od ostataka paganstva u našem narodu. Kao i mnoge druge paganske rituale, crkva ga je prihvatila i odenula ga u hrišćansko ruho. Shvatila je koliko je kolo značilo narodu pa ga možemo naći i na nekim freskama. Vremenom je ono postalo jedno od glavnih obeležja crkvenih sabora i vašara. Postalo je slika crkvene porte nedeljom posle liturgije.

Duže od pola veka u Srbiji se amaterski razvija pravac u umetnosti koji se bavi tradicionalnom narodnom igrom, muzikom i pesmom. Laicima je uglavnom poznat pod jednom, inače, širokom odrednicom — folklor. I danas se razvija kroz rad kulturno-umetničkih društava.

Stručnjaci kažu da su Srbi bili veoma kreativni u stvaranju kola i da postoji oko 1100 tzv. igračkih obrazaca. Nazivi su raznovrsni, a mnogi sadrže i toponim prema kome saznajemo gde se igralo to kolo. Neka od njih su: Veliko i Malo bačko kolo, Paorsko kolo, Banatsko momačko kolo, Bunjevačko kolo, Mađarac, Erdeljana, Tandrčak, Žikino kolo, Moravac, Đurđevka, Baričko, Gružanka, Nova vlahinja, Užička čarlama, Ersko kolo, Kolubarac, Moravac, Pop-Marinkovo kolo, Ruzmarin, Banjski čačak, Svrljiški čačak, Šilovački čačak, Leskovačka četvorka, Vlasinka, Selsko oro, Katanka, Rumenka, Todorka, Bugarka, Svekrvino oro, Šestorka, Basara, Vranjski čoček, Begovsko oro, Teško oro, Deli Aguš, Memete, Pembe...

Kolo je imalo burnu prošlost kao i srpski narod. Svoje uspone i padove. Menjalo se i oblikovalo zajedno s vremenom. Prihvatalo novotarije savremenog doba, ali i očuvalo ono iskonsko u sebi. Iako retko, i danas se može videti van pozornica folklornih ansambala. Katkad možemo videti one najupornije kako posle venčanja ispred crkve pokušaju da odigraju kolo uprkos visokim potpeticama i priučenim trubačima. Ipak, veliki korak bar ka očuvanju svesti o narodnoj tradicija, pa i o kolu, jeste nedavno uvođenje Narodne tradicije u izborne predmete osnovnih škola.


Miloš Mitić (1990), član je i asistent umetničkog direktora ansambla narodnih igara i pesama AKUD ''Ivo Lola Ribar'' iz Beograda.
Srpski akademski krug
327  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Što se bore misli moje — pevana i svirana, iz generacije u generaciju poslato: Oktobar 26, 2013, 01:20:07 am
**

MIHAILO OBRENOVIĆ (1823—1868)


Ljubavi kneza Mihaila

... Knez Mihailo je imao četiri velike ljubavi. U ljubavnu priču sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz, kćerkom jednog lekara iz Rogaške Slatine (Slovenija) ušao je 1848. godine. Neki hroničari su zabeležili da je otac Marijin bio poštanski činovnik. Iz te ljubavi sledeće godine u Rogaškoj Slatini rodio mu se sin Vilhelm (Viljem). Dečak se rodio 8. maja 1849. godine. Po smrti majke uzeo ga je knez Mihailo. U Beograduje prešao u pravoslavnu veru i dobio ime Velimir. Stanovao je kod poznatog slikara Steve Todorovića koji se starao o njegovom vaspitanju. Jedanput mesečno Steva Todorović je dovodio Velimira u dvor knezu Mihailu. Knez ga je primao uvek sa posebnim zadovoljstvom, "gutao ga očima kako veli Steva Todorović, ali u ophođenju prema Velimiru nikada nije prelazio onu granicu koju su između oca i sina postavljali obziri morala, društvene konvencije i ličnog ugleda kneza. Ma koliko da mu je teško padao ovaj odnos prema rođenom sinu, knez nikad nije ni pomišljao da Velimiru nameni neki položaj ni u porodici ni u državi. U Beogradu je Velimir završio osnovnu školu i gimnaziju. To je vreme kada je u Beogradu slikar, a kasnije akademik Steva Todorović otvorio slikarsku školu i od svojih učenika obrazovao "Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje". Družina je priređivala javne časove sa vežbanjem i takmičenjima.

Knez Mihailo je bio oduševljen idejom da se omladina vežbanjem razvija i jača, pa je pomogao da se na prostoru u blizini Knez Mihailove ulice, gde je danas zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti, poravna zemljište, ogradi i naprave drvene sprave za vežbanje. Velimir je bio član te gimnastičke družine. On je i po liku i karakteru bio sušta slika kneza Mihaila, duboko je osećao svu gorčinu svoga vanbračnog rođenja. Kad ga je jednom prilikom Steva Todorović upitao zašto se ne ženi, Velimir mu je sa suzama u očima poverio kako je bio zavoleo ćerku ruskog poslanika u Minhenu, i kako se ona ljubavlju odazvala, ali njeni roditelji nisu dali svoj pristanak, jer je on vanbračno dete. Svojevoljno živeći u izgnanstvu, bio je veoma skroman, pošten čovek i oduševljen Srbin. Umro je u Minhenu 1898. godine u 49. godini života.

Posle smrti kneza Mihaila Namesništvo je izdejstvovalo da Velimir nasledi imanje u Rumuniji i 35 hiljada dukata. Prihode od nasledstva trošio je na Društvo iz Srbije koje je materijalno pomagao. Da bi dokazao koliko je voleo svoju otadžbinu, sve svoje imanje od blizu dva miliona dinara, testamentom od 3. februara 1889. godine ostavio je otadžbini "svome jedinom i isključivom nasledniku na unapređenje nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanata u Srbiji". Osnovao je Zadužbinu Velimirijanum. Preko nje je podsticao talente u srpskom narodu i pomagao nauku i umetnost. Zadužbina je preselila njegove posmrtne ostatke iz Minhena u Beograd. Sahranjen je na Novom groblju. Zgrada zadužbine je bila u Beogradu u Ulici Svetog Save br. 11. Na glavnom ulazu zgrade bila su ispisana slova Zadužbine koje je neko povadio tako da se sada nalaze samo rupe gde su nekada bila bakarna slova.

Zatim je u knežev život ušla jedna Nemica, ali su njeni roditelji bili protiv ovog braka.

Potom je knez Mihailo zavoleo Juliju, groficu Hunjadi, kćer grofa Franje Hunjadija. Poticala je iz poznate mađarske porodice (potomci su Janka Hunjadija opevanog u našim narodnim pesmama kao Sibinjanin Janko). Na njega i danas podseća poznata kula u Zemunu. Venčanje je obavljeno u ruskoj kapeli u Beču 20. jula 1853. godine. Sa Julijom je bio u braku devet godina i nisu imali dece. Kada je knez Mihailo po drugi put (1860) došao za kneza Srbije, bio je oženjen Julijom katolkinjom, koju ni knez Miloš ni narod nisu voleli. Sem toga, on je sa jezuitski vaspitanom Julijom često išao u katoličku crkvu što nije lepo primano od beogradske čaršije. Nadmena Julija nije volela sredinu u kojoj se udajom našla. Češće se bavila van zemlje državnim ili svojim poslovima. Za vreme ovih odsustvovanja je upoznala kneza Karla Arenberga i postala njegova ljubavnica. Kada je knez Mihailo pročitao Julijino pismo nemačkom grofu iz kojeg se naslućivala i neka dublja veza, optužio je Juliju za neverstvo. Od tada do razvoda nije bilo daleko.

Pismo je knezu dao upravnik dvora Anastas Jovanović. Knez Mihailo i kneginja Julija su se rastali od "postelje i stola" pismenim sporazumom od 18. novembra 1865. godine, izričito izjavivši da to čine iz pobuda koje apsolutno ni u čemu ne vređaju čast, niti umanjuju njihovo uzjamno poštovanje. Tim sporazumom je utvrđeno da knez Mihailo Juliji poklanja svoju palatu u Beču, pored godišnje rente od 5500 dukata. Sa svoje strane Julija se odriče titule srpske kneginje, zadržavajući naziv kneginje Julije Obrenović po rođenju Hunjadijeve i pristajući uz to, iako katolkinja, na zakone pravoslavne crkve za slučaj ako bi knez tražio konačan razvod braka. Jedanaest godina posle Mihailove smrti Julija se udala za kneza Arenberga. Umrla je u Beču 1919. godine u 88. godini.

Pošto sa kneginjom Julijom nije imao dece stalno se postavljalo pitanje Mihailovog naslednika. Videli smo kakav je imao iz određenih razloga uzdržljiv odnos prema svom rođenom sinu Velimiru, ali je zato uvek u prvi plan isticao i u dvor rado primao, svoga sinovca Milana, koji je bio sin Miloša, a unuk Jevrema Obrenovića. (Jevremov Miloš je rođen u Šapcu 1829. godine, a njegov Milan u Manasiji u Vlaškoj 1855. godine. Biće knez Srbije od 1868—1882. i kralj od 1882—1889. godine).

Kada je u jesen 1867. godine po povratku sa Miholjske skupštine knez Mihailo teško oboleo u svome vinogradu u Smederevu, njegovi su ministri, čim se oporavio, navaljivali da proglasi Milana za svog naslednika. Knez taj predlog nije odbio ali ga je odložio. Ima znakova da je on pomišljao na novu ženidbu i na direktno potomstvo. Nasilna smrt u Košutnjaku prekinula je sve njegove planove i Milana takoreći automatski dovela na presto.

Knez Mihailo je flertovao sa svojom sestrom od strica Ankom, kćerkom Jevrema Obrenovića. Njena majka Tomanija bila je kći lozničkog vojvode Ante Bogićevića iz Klubaca. Kada je kneginja Ljubica, Mihailova majka to saznala, sa kuburom u ruci pitala je knez Mihailovog ađutanta Aleksandra Karađorđevića: "Kume, ima li šta između Mihaila i Anke da bi ih poubijala!" Aleksandar je odgovorio: "Nema ništa."

Anka je odrasla u Šapcu u konaku gospodara Jevrema Obrenovića. ...  

Anka je sebi za muža izabrala temišvarskog finansijskog magnata Aleksandra Konstantinovića. ... Aleksandar Konstantinović je ubrzo umro (1858). Mlada udovica Anka nije se odmah vratila u Srbiju u kojoj je vladao knez Aleksandar Karađorđević. ... Anka se vratila u Srbiju kada je knez Mihailo po drugi put došao na presto.

Četrdesetogodišnja Anka sa svojom izvanredno lepom ćerkom Katarinom ulazi u život kneza Mihaila, koji se ubrzo vatreno zaljubljuje u svoju sestričinu Katarinu. Ova tajna veza se uskoro pročula i našla brojne protivnike. Javnost i beogradska čaršija su se zgražavali nad "rodoskrnavljenjem i nemoralom". Anka je činila sve da na srpskom prestolu vidi svoju kćer i u tom pravcu je išla sa velikom upornošću. Kao najbliža kneževa rođaka ušla je u dvor i uzela sve kućne poslove u ruke. Kada se nameravanom kneževom braku suprostavio ministar Ilija Garašanin, knez ga je na Ankin predlog uklonio. Udružena sa ministrom vojnim Milivojem Blaznavcem počela je da utiče na pravce Mihailove državne politike i postala veoma uticajna na srpskom dvoru. Zbog nameravane ženidbe sa Katarinom (tu nameru je knez ispoljavao i pre razvoda sa Julijom), pobožni knez Mihailo je došao u sukob sa sveštenstvom. Mitropolit Mihailo je taj budući brak nazvao "bezbožnim i nečuvenim delom". Interesantno je i to da je knez Mihailo, da bi ostvario brak sa svojom rođakom Katarinom kontaktirao hrvatskog biskupa Jurja Štrosmajera. U hladni dvor, u kome je knez svojom ćutljivošću davao ton raspoloženja, Anka je unela veselost priređujući zabave i sedeljke na kojima se sve vrtelo oko nje i njene lepe kćeri. Neizlečivo zaljubljen u svoju šesnaestogodišnju sestričinu, Mihailo je javno govorio da bez nje ne može živeti i da će se pre ubiti nego se od nje rastati. Nesrećni i zaljubljeni knez često je usamljen sedeo u svom kabinetu, razmišljao i pisao. Sa jednog listića bačenog u korpu za otpatke izletela je među građane tužna kneževa jadikovka:

"Što se bore misli moje?
Iskustvo mi ćutat, zbori,
Bež'te sada vi oboje,
nek mi srce govori!

Mio pogled oka tvoga,
sjajnom suncu podoban,
plenio je srce moje,
učinio robom ga,

Tebi ljubav javit, ne smem,
jer tvoj biti ne mogu,
a da s drugim srećna budeš
moliću se ja Bogu."

Ovu pesmu punu sete i elegancije, ispovest našeg plemenitog i lepog kneza Mihaila Obrenovića, prihvatila je i beogradska omladina i javno je pevala učestvujući u njegovom bolu.

Ne zna se pouzdano ko je autor muzike na kneževe stihove. Inače, knez je bio veoma obrazovan. Voleo je operu i svirao klavir. Od kompozitora najviše je voleo Mocarta. Žalio je što mu narod nije muzički obrazovan. Zbog toga je pozvao Kornelija Stankovića da iz inostranstva dođe u Beograd. Kod "Srpske krune" održao je tri koncerta, a onda ga je knez zamolio da pođe po Srbiji i da od naroda notama zabeleži srpske pesme i spase ih od zaborava. Imajući ovo u vidu neki su zaključili da je Kornelije Stanković i autor muzike za pesmu "Što se bore misli moje". Naravno, ovo je teško dokazati. Postoji i dilema da li je knez ove stihove posvetio nevernoj Juliji ili svojoj najvećoj ljubavi Katarini. Dilema 42-godišnjeg kneza da se oženi 16-godišnjom sestričinom trajala je pune tri godine. Katarinu je verio ali se njome nije oženio. Taj san sentimentalnog kneza krvavo je razvejan atentatom na kneza Mihaila u Košutnjaku.

Ubistvo u Košutnjaku

... U levom džepu Mihailovog kaputa nađena je Katarinina slika, notes s koricama presvučen svilom i na njemu izvezene reči: Vera, Ljubav, Nada. Izvezla ih je verovatno njegova sestričina Katarina. U Košutnjaku gde je Mihailo poginuo postoji kamenim zidom ograđeno mesto i krst u koji je urastao fenjer u kome je Katarina nekada palila kandilo. Sa njim je poginula Anka Jevremova, njegova nesuđena tašta. Katarina je prebolela rane i šest meseci kasnije se udala za Milivoja Petrovića - Blaznavca, ministra vojnog, koji je bio dvadeset četiri godine stariji od nje. Interesantno je da je Blaznavac odobravao raniju vezu kneza Mihaila i Katarine i bio za njihov brak. (Ima mišljenja da je M. Blaznavac bio vanbračni sin Kneza Miloša.) ...


Tekst iz knjige "Srbija — naši velikani" izbliza, autora Bogdana Sekendeka, prenet je u delovima.
328  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — T poslato: Oktobar 25, 2013, 11:13:47 pm
*

TERA LENKA

Tera Lenka, jao jao jao,
Tera Lenka, sine Stojane,
Tera Lenka riđu i zelenka,
Tera Lenka riđu i zelenka.
 
Stani, Lenka, jao jao jao,
Stani, Lenka, sine Stojane,
Stani, Lenka, prodaj mi zelenka,
Stani, Lenka, prodaj mi zelenka.
 
Ja bih stala, jao jao jao,
Ja bih stala, sine Stojane,
Ja bi' stala kad bi ga prodala,
Ja bi' stala kad bi ga prodala.




Iz bogatog repertoara čuvene družine "Cicvarići" u izvođenju šabačkog ansambla "Dilberi"
329  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — U poslato: Oktobar 24, 2013, 09:50:45 pm
*

UDADE SE, JAGODO

Udade se, Jagodo,
Udade se, draga dušo,
Udade se Živka Sirinićka
Udade se Živka Sirinićka

Udade se, Jagodo,
Udade se, draga dušo,
Udade se za Đorđa Đakovca
Udade se za Đorđa Đakovca

Kad to čuo, Jagodo,
Kad to čuo, draga dušo,
Kad to čuo Mika Prizrenlija
Kad to čuo Mika Prizrenlija

Dzipnu Mika, Jagodo,
Dzipnu Mika, draga dušo,
Dzipnu Mika, kaj' da se pomami
Dzipnu Mika, kaj' da se pomami

Pa otide, Jagodo,
Pa otide, draga dušo,
Pa otide pred Živkina vrata
Pa otide pred Živkina vrata

Zašto Živke, Jagodo,
Zašto Živke, draga dušo,
Zašto, Živke, ti mene prevari
Zašto, Živke, ti mene prevari

Nesam Miko, Jagodo,
Nesam Miko, draga dušo,
Nesam Miko ja tebe varala
Nesam Miko ja tebe varala

Mene dali, Jagodo,
Mene dali, draga dušo,
Mene dali, nesu me pitali
Mene dali, nesu me pitali

YouTube: Jordan Nikolić — Udade se, Jagodo
YouTube: Čedomir Marković — Udade se, Jagodo
YouTube: Usnija Redžepova — Udade se, Jagodo
330  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — L poslato: Oktobar 17, 2013, 10:08:32 pm
*

LICE JEDNE ŽENE
P. Vuković — A. Savić — arr. P. Vuković

Noćas neka plaču žice na gitari
svirajte mi tiho tamburši stari.
Zaljubljeno srce bol rastanka krije
kako da ga tešim da to ništa nije.

Ref:
Lice jedne žene kroz život me prati,
ja ljubim to lice i ljubim te oči;
kako mi je sada, suza nek svedoči.

Bez tebe je draga tužno svako veče
Nema tvoje ljubavi, život prazan teče.
Sećaš li se mene u noćima dugim
il si možda srećna u životu s drugim.

Kada krenem kući, tuga biće jača
pratiće me pesma umornih svirača.
Pomisliće ljudi da za ljubav molim
ali ja ti pevam jer te silno volim.

Tekst: 2 CD-a / Miroslav Radovnaović / Da se ne zaboravi  / DISKOS CD 2172 / 2009

YouTube: Miroslav Radovnaović — Lice jedne žene
331  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Mihailo Spasojević (1823—1896) poslato: Oktobar 17, 2013, 09:42:01 pm
**
nastavak

MIHAILO SPASOJEVIĆ (1823—1896)
ZABORAVLJENI SRPSKI MUZIČAR I ČUČUK STANIN BIOGRAF


Pogled oka tvoga plava, solo pesma Mihaila Spasojevića, po sećanju melodiju zapisao njegov unuk, arhitekta Dragomir Tadić.





POGLED OKA TVOGA PLAVA

Pogled oka tvoga plava
raj Božiji osvetljava
i blaženstvom svakim krasi
sav tvoj sastav prelepi.

Mogu li ja da t' ne ljubim
i za tobom da ne žudim?
ili veliš trud svoj gubim
sanjajući sanak taj.


Tuga Menelaja*, kompozicija Mihaila Spasojevića, po sećanju melodiju zapisao njegov unuk arhitekta Dragomir Tadić





Đorđe Perić

_____________

*Menelaj, grčki kralj, suprug kraljice Jelene koja je odbegla za trojanskog princa Parisa zbog čega je izbio Trojanski rat.

BUKTINJA časopis za književnost, umetnost i kulturu | Broj 36 
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2013.
332  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gusle poslato: Oktobar 12, 2013, 03:39:32 pm
*
ETNO PRIČA


GUSLE — dve žice sačuvale istoriju jednog naroda

"Ne možemo s guslama u 21. vijek! Srbi napred — gusle stoj! Šta da se radi? Što to nisu rekli ranije? Dvadeset vjekova je moglo, a sad odjednom ne može, kao da je 21. vijek gori od svih prethodnih vjekova. Da smo znali ne bismo s guslama ni kretali na toliki put. Na jedvite jade smo se nekako dopeljali do pred kapiju 21. vijeka i sad treba da se tu razdvojamo. I ne znamo ko je koga dovde doveo: one nas ili mi njih. Ni ko je postao sporan: mi, gusle ili ono što gusle pamte i govore. Nemoguće je da mi valjamo, a gusle ne valjaju. Možda bi trebalo da mi ostanemo u 20. vijeku, a one neka prođu dalje da pričaju našu pogibiju. Ili da uđemo odvojeno, ako ne možemo zajedno..." početak je besede Matije Bećkovića na svečanoj akademiji pod nazivom "Čujete li kolo kako peva" kojom je Društvo guslara "Student" obeležilo pet godina trajanja pri Univerzitetu u Beogradu.

NASTALE IZ "TESNOG" ŽIVOTA DA KAŽU ISTINU

"Ne zna se tačno kada su gusle nastale, niti kada će nestati, ali se tačno zna njihova istorijska, muzička, i njihova etno — muzikološka uloga. Nastale su verovatno iz tesnog životnog "škripa" — da isprate suštinu života. One su izvanredno skromnih muzičkih, i izvanredno mocnih intelektualnih mogucnosti. Na guslama ne može da se napravi više od pet tonova — one su tu da jednu suštinu pomognu da dođe do auditorijuma. U vremenima kada su naši preci bili nepismeni i kada nisu bili u prilici da korišcenjem klinastog ili nekog drugog pisma zabeleže životnu istinu i istoriju koju su nataložili tokom svog života za svoje potomstvo, oni su to mogli ispričati u ambijentu u kom su živeli — meljuci žito u vodenici, pored ognjišta u kuci, povodom nekih prigodnih svečanosti kao što su slave, čak sahrane, rođendani, ako su uopšte slavljeni, i slave koje su izuzetno slavljene. U tim trenucima su naši preci hteli i imali potrebu da ostvare svedočanstvo za svoje potomke o životnim istinama koje su bile važne... o tome kako se rađalo, nijansiralo i uvažavalo čojstvo i junaštvo, o narodima koji su ih okruživali, o normiranom, moralnom i viteškom pogledu na život... Gusle su bile najpogodniji instrument da im pomogne u toj priči", priča o guslama Branko Konatar, književnik, predsednik Društva guslara "Student".

KAD NESTANE JEZIKA NESTAĆE I GUSALA

U besedi s početka Matija Becković govori o opstanku, kako gusala, tako i srpskog naroda, te neraskidivoj vezi istih u vremenu i prostoru koji smo živeli i koji živimo. "Kraj guslara će doći kada nestane i jezika koji se govori uz njih, tako da je sasvim dovoljno da na ova dva kanala tragamo za istorijskim pretpostavkama nastanka samih gusala. Važnija je suština, ono zbog čega one postoje. Karakterističan izraz koji gusle promovišu jeste gnomski izraz. To je zgusnuta priča koja nije mogla da se prenosi putem romana, priča, pripovetki, putopisa, anegdota... Gnoma je čitavo jedno iskustvo kazano na najekonomičniji i najjednostavniji mogući jezički način. Naš jezik uvažava ekonomiju. Kao reka Tara je, kada mora da zaobiđe prepreku, ali najkraćim putem. Naši veliki pisci, poput Andrića i Njegoša, veliki su upravo po tome koliko su uspeli da pređu takvih prepreka najkraćim putem. Naša najveća životna ostvarenja u umetnosti i pisanoj reči ispričana su u desetercu, i mi smo rodili ljude koji su napravili bravure kojima se divi čitav civilizovani, a onaj drugi svet i da ne pominjem.

Tu su izvanrednu i posebnu zaslugu imale gusle, ali ne u muzičkom smislu, već u prenošenju i pravljenju suštinske priče. Kada je Gete pročitao Hasanaginicu, izjavio je da narod koji ima takvu poeziju zaslužuje da bude prestižan evropski narod, narod koga ce svi evropski narodi izučavati upravo zbog toga. Potom sledi period istorijski, koji pokriva NOB i, dalje... za koji tvrde da su gusle zabranjivane. Možda jesu, možda i nisu, ali sve što je zabranjeno, to je retko, ali i veliko — sve što je u mnoštvu ne može biti veliko. Ako je i postojala takva društvena tendencija prema guslama i umetnosti deseteračkoj, onda je upravo pravila reklamu. Gusle su se vratile u svoj prvobitni ambijent da deluju kao i kada su bili prisutni tuđini na ovim prostorima”, objašnjava Konatar.

STRUNE OD KONJSKOG REPA

Branko Arsenijevic u svojoj studiji "Sa dna Lepenskog vira" govori o prvom trenutku nastanka gusli: "Primitivni ljudi su živeli u sevardacima, kućama koje su bile građene za dan, i za dan se palile. Na ulasku u te kuće bile su pobodene dve sove, dva koca, kao slovo A, a da bi stajale morale su biti preprečene preprekom. Kasnije je čovek na toj prečki trljao drvo o drvo da bi došao do vatre. Prvi pokret drveta preko drveta dao je zvuk, a prva asocijacija je bila da čovek napravi primitivni muzički instrument. To se razvijalo, kako se razvijao i čovek, pa su ljudi počeli da koriste strunu od dlake konjskog repa, i druga pomoćna zatezala". Jedna od teza je i ona dr Olge Vuković Pjanović koja u naučnoj studiji "Srbi narod najstariji" kaže da je prapostojbina Srba područje Indije i Avganistana, i da otuda Srbi nose svoje nauke, običaje, pratnju. Društva guslara su osnovana 70-ih godina prošlog veka. Prvo je u Sarajevu osnovano Društvo "Filip Višnjić", i to je organizovano uz učešce naroda, bilo kao izvođača, bilo kao slušalaca, ljubitelja epske poezije, bilo kao samih stvaralaca. Danas ih ima oko 60.

Kod nas su Društva guslara najniža instanca organizovanih guslara, potom su tu Savez Republike Srbije, Savez Republike Srpske, Savez Republike Crne Gore i savezni nivo organizovanja koji čine predstavnici tih saveza. To je amaterska organizacija, ali vrlo važna, jer je postigla masovnost na svim prostorima gde su se gusle slušale. Društvo guslara "Student", zauzima vodeće mesto, osvaja nagrade na takmičenjima... a interesantno je upravo po mladima koje okuplja.

I GUSLE MOGU BITI ZLOUPOTREBLJENE

Ko su ljudi koji danas pripovedaju uz gusle, u danajšnje vreme kada su vrednosti i kriterijumi življenja okrenuti ili ka zapadnoj kulturi, ili ka pukom preživljavanju, što ne ostavlja prostor za bavljenje pitanjima nacionalne pripadnosti, istorijskih pozicija i očuvanja priče? Društvo "Student" je osnovano od strane entuzijasta, mladih ljudi koji su uglavnom naseljavali studentski dom, iz provincija, oni čiji su roditelji ostali kod kuće. Šta je prirodnije nego da u okviru svoga zavičaja prepoznaju i suštinu svog života, naravno usavršavaju se i normiraju svoje poglede na život u prema standardima savremenog čoveka i savremenog življenja. Međutim, danas se uz gusle peva o nekim novim, pravim i nepravim junacima, opevaju se periferni događaji, a oni veliki i bitni se ili marginalizuju ili su diskutabilne umetničke vrednosti. Stručnjaci kažu da je neophodno vratiti gusle u prostor umetnosti odakle dakle one i dolaze. "Ne kažem da bi Filip Višnjić, da je ostao da čeka da prođe još sto godina od Mišarskog boja, ili Prvog srpskog ustanka napravio bolju pesmu, ali Filip Višnjić je bio pesnik, koji je po zakonitostima pesme mogao da iznese takav događaj i da ga preseli u prostor poezije. Danas imamo jako malo ljudi koji to mogu. Odgovorno mogu da navedem samo dva imena — Matiju Bećkovića i Momira Vojvodića. Ostali ne poznaju razvoj događaja od koga pesma može da živi. Zato su ti ljudi skrenuli u komercijalizaciju i poezije i proze.

Danas su ljudi zloupotrebili gusle zato što su tekstovi koji su kazivani bili na temu dnevno političkih događaja, jeftinih ljudi, nemoralnih ili jeftino moralnih kategorija promovišući jedno socio-psihološko, socio-kulturološko dno. Gusle su imale mogućnost da svrstavaju ljude uz stub srama i uz stub časti. Ostale su da se pamte i jedni i drugi. Svi normalni i moralno vredni ljudi borili su se da se svrstaju uz priču koja stoji uz stub časti. Srbi su samo tri nerazdvojne stvari nosili sa svojom glavom, a to su kandilo, gusle i ikone. Bilo šta da se odvoji od toga, ostaje sakato ono što je ostalo, dodao je Branko Konatar.


Jelena Milutinović - 23.12.2011. | Balkan media
333  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srba u Hrvatskoj / Lika — Lički običaji [svadba & prelo & kolo] poslato: Oktobar 12, 2013, 03:31:57 pm
*

LIČKA NARODNA KOLA


ĐIKAC

Đikac je najizvornije starinsko zatvoreno mješovito poskočno ličko narodno kolo.


Osobine kola

Spada u takozvana gluva ili njema narodna kola, jer se izvodi bez instrumentalne i vokalne pratnje. Tokom igranja samo se čuje komanda kolovođe, zveckanje toka na čermama momaka, đendara na prsima djevojaka i veoma naglašeni udarci stopala igrača. Naziv Đikac je izveden iz riječi ''đikati'', ''đisati'' ili ''đipnuti'', što znači skočiti, skakati, visoko sa poskocima igrati, jer je to karakteristično kod ovog kola. Ovo kolo postoji i u ostalim krajevima dinarskog područja istog ili sličnog naziva, na Kordunu je Đikac, u Bukovici Bukovačko kolo, a u Bosanskoj Krajini Glamočko kolo, koje se igra na istovjetan način ili sa malim razlikama. U Đikac-kolu ne preovladava ljepota igranja, već snaga momaka i djevojaka.


Igranje kola

Đikac je veoma živahno i energično kolo, a izvođači ga, uhvaćeni u krug licem u lice, držeći se čvrsto za ruke, sa polusavijenim tijelom i koljenima, sa raširenim nogama, izvode grubo, oštro i iz sve snage, da se zemlja trese, pod komandom jednog od igrača kolovođe, koji svojim gromoglasnim komandama, usmjerava tempo i način igranja odnosno izvođenja. U ovom kolu je posebno naglašeno udaranje nogama odnosno stopalima od podlogu na kojoj se igra, sa oslanjanjem tijela na čitavo stopalo, takozvano tabananje. Igra se slobodno, opušteno, bez čvrstih pravila (koreografije), osim što se sluša i postupa po komandi kolovođe, prema prethodno taksativno navedenim komandama. Na komandu kreni kolo igrači kreću lijevom nogom u lijevu stranu, koračanjem i tabanjem tri puta, a četvrti iskorak desnom nogom prema centru kola (unutra), nakon toga opet tri koraka, pa tabananje u mjestu, pa poskakivanje, pa tako naizmjenično redom, s tim da se oštrina igre i tempo, kako god kolo odmiče, sve više pojačava i igrači poneseni igrom ne znaju stati, a prostor na kom se igra bude sve manji, nakon čega dolazi do izvijanja kola. To znači da kolovođa komandom obrni kolo, na trenutak razdvaja kolo i okreće ga u suprotnom smjeru za 180 stepeni, tako da igrači dolaze u položaj da su okrenuti leđima jedni prema drugima odnosno prema centru kola. Na komandu kolovođe povrati kolo, igrači se ponovo vraćaju u prvobitan položaj licem u lice, to jest spajaju se ponovo u krug. Kada se kolo sve jače zahuktava i ubrzava, a na komandu kolovođe Kolo stoj! ili Veli Kosta, da je kola dosta!, kolo staje. Tokom igranja djevojke i momci su spontano vriskali, a znalo se i spontano zapjevati.

Iz knjige: "Ličke narodne pjesme, kola, plesovi i lički narodni muzički instrumenti", autor Dobrivoje Pavlica | Lika u srcu
334  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vukašin Jevtić Vule (1913—1981) poslato: Oktobar 11, 2013, 02:08:57 pm
*

100 GODINA OD ROĐENJA VUKAŠINA VULETA JEVTIĆA

Sećanje na Vuleta Jevtića, jednog od prvih radio pevača, interpretatora narodnih pesama

Voleći čovek — jedanaesta emisija serije Dok je sveta i veka. Vukašin Vule Jevtić jedan je od prvih radio pevača koji su izvodili narodnu pesmu i sačuvali od zaborava neprocenjivo blago naše muzičke baštine. Široku popularnost stekao je kod ljubitelja narodne muzike zbog emotivne interpretacije i boemske duše. Rođen je 7. januara 1913. godine u selu Rosica kod Kruševca. Muzikalnost i ljubav prema pesmi odveli su ga u Beograd 1930. godine gde je bio čest gost beogradskih kafana u kojima je bilo popularno "astalsko pevanje". U jednoj kafani zapevao je pred Vlastimirom Pavlovića Carevca koji ga je i posavetovao da ode na audiciju u Radio Beograd. U Drugom svetskom ratu bio je zarobljenik austrijskih i nemačkih logora, pa i tamo je pevao zatvorenicima, ne bi li i njima i sebi olakšao logorske muke.

Posle oslobođenja dolazi u Radio Beograd i pored profesije radio pevača obavlja  zadatak muzičkog saradnika sve do 1955. godine. Zajedno sa Đorđem Karaklajićem bio je pomoćnik šefa Odseka narodne muzike Miodraga Vasiljevića. Na pitanje jednog novinara kako se tada birala pesma za program, Vukašin je odgovorio: "Ne kao danas. Onda se jedna ista pesma nije smela ponoviti nekoliko dana. Sve su to bile žive emisije i radio pevači su, zajedno sa orkestrom, pevali odnosno svirali direktno iz studija. Pregledavali smo pažljivo tekst svake pesme, probali po nekoliko puta i tek onda puštali emisiju u program. Svako pevanje uvek je bilo premijera. Danas je lako nametnuti slušaocima i lošu pesmu, kad se ona emituje nekoliko puta dnevno, preko mnogobrojnih radio stanica." Poznanstvo sa Carevcem doprinelo je da i sam sakuplja, a kasnije i komponuje pesme koje su u duhu narodnog stvaralaštva, pa su njegove pesme "Još litar jedan", "Čaj goro, lane moje", "Mnoge li sam pjesme pjevo" i druge postale u narodu toliko prihvaćene da mnogi misle da su izvorne.

Njegov specifičan, a prirodan način pevanja Carevac je nazvao "vulizam", a vrsni muzičari iz tog vremena govorili su da je njegova interpretacija škola za svakog pevača narodne muzike. Prvi je nosilac Estradne nagrade Jugoslavije, koju su kasnije dobijali samo vrhunski pevači. Poslednji nastup imao je 26. marta 1981. godine gostujući na maratonskom susretu Predraga Gojkovića Cuneta i Miodraga Bogdanovića. Njegov glas, koji je publiku širom sveta ostavljao bez daha, utihnuo je 10. avgusta 1981. godine u Ribarskoj Banji, mestu nadomak rodnog sela Rosica. ...


RTS | 07.02.2013.
335  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Branka Radović — Njegoš i muzika poslato: Oktobar 09, 2013, 12:57:58 am
**
nastavak

Gusle kao znamen

Nijedno razmatranje o Njegoševom vrhunskom ostvarenju Gorskom vijencu ne smatramo dovršenim i zaključenim. Upliv muzike u ovom delu je veliki. Postoje pretpostavke da je ono nekada u celini bilo izvođeno uz pratnju gusala, kao velika epska pesma, a i sam autor je o ovom delu, u susretima sa savremenicima, govorio kao o pesmi.

Stih korišćen u delu, tipičan epski deseterac sa odnosom stopa 4, 6 i cezurom na karakterističnom mestu između stopa, upravo je obrazac starijeg tipa pevanja uz gusle (pripovedanje otegnutim glasom), za razliku od novijih tipova koje karakteriše spuštanje glasa na poslednjim slogovima. Treća vrsta silabičnog pevanja protiče u snažnom i odsečnom izgovaranju svakog sloga, uz predah pred poslednjim slogom i njegov skoro nečujan izgovor.

Prisustvo gusala, guslara, obraćanje njima u svim ostalim delima, u pesmama, celokupioj zaostavštini, kao i u Njegoševom svakodnevnom životu, u životu njegovih savremenika i celog naroda zaslužuje posebnu studiju i poseban rad.

Gusle u Njegoševom delu daleko prevazilaze značenje samog muzičkog instrumenta i muzičkog simbola (kao i diple u Lažnom caru Šćepanu Malom). One postaju onaj deo tradicije i stvarnosti koji dobija smisao egzistencijalnog. Tamo gde ima života, ljudi, tamo se čuju gusle:

"đe se gusle u kuću ne čuju
 tu je mrtva i kuća i ljudi".


             (Gorski vijeiac, st. 1620—1621)

Istraživanje o tome kako je jedan muzički instrument mogao dobiti tako visoko mesto i značenje u životu čoveka i nacije i takav poseban i izuzetai tretman u jednom društvu i društvenoj zajednici vodi nas u pradavna vremena naše istorije, kulture i civilizacije — u vreme starih rodovskih zajednica.

Po svojoj građi gusle se ne mogu vezati za najjediostavnije muzičke instrumente koji su korišćeni u tom najranijem periodu razvoja ljudskog društva (npr. ljudska ruka, šaka, noga, svirala, list, pero i dr.), jer su mnogo složenije građe. Najstarijim slojevima folklora pripada i način pevanja uz gusle, prozodija rečitativnog tipa, preciznije rečeno — nešto između govorenja i pevanja ili nešto što započinje govorenjem, recitovanjem, pa se dugotrajnim izgovaranjem epskog i narativnog teksta, već i iz samih fizioloških razloga, u trenutku nužno pretvara u pevanje (poznato je, naime, da govorenje mnogo više zamara glasne žice od pevanja).

Začeci melodijskih formula tipa "makama" (formule od nekoliko tonova malog obima i isto tako malih pokreta u uzlaznom i silaznom kretanju), isti su za sve civilizacije i sve kulture koje se nalaze na određenom stupnju društvenog i kulturnog razvoja.

U prvobitnim sinkretičkim formulama, često magijskim, koje su dolazile do izražaja prilikom magijskih obreda, upravo su se javljali ovakvi mali muzički obrasci i, kao najarhaičnij i slojevi folklora, zadržali su se do danas u sredinama sa tzv. konzervirajućom kulturom kakva je kineska, ali i crnogorska, koje su svoje umetničke oblike sačuvale u takoreći neizmenjenom vidu do danas.

To je pevanje — govorenje u kome dominira tekst, jer je cilj da se ispriča određena priča, da se donese poruka koja je imala vaspitni, informativni, umetnički značaj, ali i zabavljački, što znači da je preuzela mnogobrojne uloge u životu ljudi, pa je time i postavila gusle na tako visoko mesto. To mesto najpre im obezbeđuje tradicija.

U opisu mentalitsta i tipologije Crnogoraca, junaka i ratnika nekoliko karakterističnih elemenata omogućuje i obezbeđuje nacionalnu identifikaciju: narodna nošnja, posebno kapa na glavi, zatim puška i gusle. Gusle predstavljaju onaj znak prepoznavanja koji je isto tako važan kao sopstveni deo oruđa, oružja, lika.

Gde nema gusala, tu nema ni ljudi

U patrijarhalnom društvu guslaju samo muškaraci, koji se smatraju "glavom" kuće, a nikada žene. Kao što ne idu u boj niti učestvuju u ozbiljnim muškim razgovorima i dogovorima, tako i ne guslaju. Gusle su isključivo muški atribut, atribut muškosti, muževnosti.

Pojam slepog guslara takođe pripada najstarijim slojevima te tradicije, kao i uverenje da slepci najbolje guslaju. Teško je naći prave razloge takvog uverenja. U "Gorskom vijencu" moguće objašnjenje pruža serdar Vukota obraćajući se serdar Ivanu:

"pjesna dobra spava u slijepca,
 pogled smeta misli i jeziku."


                          (st. 2370—2380)

Jedan od razloga svakako je u činjenici da čovek u nedostatku vida sve svoje umne snage koncentriše na samu pesmu, na kazivanje, na tekst i muziku. Pevaču tako ne smetaju i ne odvlače pažnju ličnosti i predmeti u njegovoj okolini, jer inače:

"um se smuti, a jeznk zaplete:
 češće ne znaš što si htio reći.
 A slijepu oči ne smetaju
 no se drži sve jednoga puta,
 ka pjan plota kada se prihvati."


                             (st. 2370—2380)

Pored koncentracije na zvučne fenomene, koja je bolja kod slepog čoveka jer je ne ometaju vizuelni utisci spoljnog sveta, tu je još jedna važna osobina — pevanje o započetom događaju bez digresija, dakle memorisanje i jednosmerno prikazivanje događaja iz pesme. U citiranim stihovima izraz "držati se ka pjan plota" nema pejorativno značenje, već afirmativno. Neodstupanje od zadate teme smatra se posebnom vrlinom slepog guslara. Poznato je da su i u Njegoševo vreme najbolji guslari bili slepi. Pevanje uz gusle se upražnjava u naročitim trenucima. Na primer, vojvoda Batrić moli Vuka Lješevostupca:

"uzmi gusle da nas razgovoriš:
 kad je dobro, neka je i bolje."


                             (st. 1730—1734)

I on zaista uzima gusle i peva pesmu o bici na Čevu. Dakle, to je onaj uobičajeni trenutak razgovora, razonode, stvaranja dobrih osećanja i emocija prilikom evociranja slavnih bitaka i pobeda iz prošlosti.

Tekstovi epskih pesama sadrže najdramatičnije i najsudbonosnije trenutke u životu i istoriji naroda. Ali epske pesme su služile i u trenucima razonode. Upravo takve trenutke opisuju skoro svi Njegoševi posetioci koji su dolazili na Cetinje i bili vladičini gosti.

Po kazivanju Matije Bana, te zajedničke večeri u bilijarskoj sali, u isključivo muškom društvu, sadržale su na svome kraju, kao vrhunac zabave, obaveznu pesmu uz gusle. On o tome svedoči u svojim sećanjima:

"Dugo se veselo razgovaralo, svašta pričalo, pa se i šalilo i napokon se i jedna otpevala uz gusle."6

Dalje navodi kako je sam Njegoš ovako komentarisao:

"Sada imate originalnu sliku jednog crnogorskog salona — rekao je vladika smešeći se — a zatim su poredili ovaj salon sa beogradskim u kojem je prisutan i veliki broj dama, za razliku od ovog, muškog i junačkog."

Da je sam vladika u svakoj prilici tretirao gusle kao posebnost svoga kraja, dostojnu za prezentaciju strancima, govori i činjenica da su saksonskom kralju Fridrihu II, prilikom obilaska Cetinja i okoline, takođe, prikazali pevanje uz gusle.

Mnogi savremenici govorili su o tome da je Njegoš često sam provodio večeri uz vatru, ispred Biljarde, uz pevanje guslara. Guslalo se noću, uz svetlost sveća ili na mesečini. Pevalo se svake večeri, ali posebno u dane crkvenih praznika, slava, u posebnim i svečanim trenucima. U izuzetnom raspoloženju nalazi se stari i slepi iguman Stefan kada na Badnje veče traži od đaka da mu donese gusle. On nije profesionalni guslar, već instrument uzima u ruke u posebnim prilikama kakva je noć uoči Božića. Čak se i Bogu izvinjava što je u ovaj čas poželeo da zapeva, da se proveseli, iako to odavno nije činio. Kako bi se proveselio bez gusala! Njegova napitnica, poput prave slavske pesme uz gusle, ima ubrzani unutrašnji ritam, sa više dvosložiih nego trosložnih reči. Reklo bi se da ima ritam igre, kola:

"Nema dana bez očnoga vida
 niti prave slave bez Božića ..."


                            (st. 2450—2455)

"puške puču, vrte se peciva,
 gusle gude, a koča pjevaju,
 s unučadi djedovi igraju."


                             (st. 2460—2465)

I u Gorskom vijencu se, s jedne strane, gusle uzimaju u ruke u svakidašnjim i običnim prilikama, ali neizostavno i u posebnim, prilikom velikih crkvenih i narodnih praznika kakav je Božić.

Može se pretpostaviti da, pored ove kraće napitnice, iguman Stefan i svoj sledeći monolog peva uz gusle. To je onaj najčešće citiran u literaturi o Njegošu, koji ima izrazita filozofska svojstva, a započinje stihovima:

"Ja sam proša sito i rešeto ... "

                              (st. 2486)

U svom srednjem delu ovaj monolog sadrži pravu muzičku formu pesme u kojoj se prvi polustih ponavlja devet puta, na isti, način i uvek isti, dajući specifičan ritam i sugerišući svaki put istu melodijsku formulu, obrazac u pevanju guslara:

"U nj ratuje duša sa tijelom,
 u nj ratuje more s bregovnma,
 u nj ratuje zima i toplina,
 u nj ratuju vjetri s vjetrovima,
 u nj ratuje živina s živinom,
 u nj ratuje narod sa narodom,
 u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
 u nj ratuju dnevi sa noćima,
 u nj ratuju dusi s nebesima.. "


                         (st. 2500—2510)

Posle uvoda u pesmu usledio bi njen srednji deo koji smo upravo citirali i na kraju bi, kako to najčešće biva, usledila ne ni reminiscencija ni koda, već završna kadenca, najdramatičniji i najuzbudljiviji deo (koji je karakterističan za pevanje najstarije guslarske tradicije), povišenim tonom, zaključkom značajnim za celu pesmu:

"Niko srećan, a niko dovoljan,
 niko miran, a niko spokojan:
 sve se čovjek bruka sa čovjekom:
 gleda majmun sebe u zrcalo!"


                          (st. 2512—2520)

Ritam završne kadence obezbeđuje višestruko ponavljanje negacije "niko" na posletku svakog polustiha.

Nije bez značaja pomenuti da je stari, poštovani i umni iguman Stefan (koji nije istorijski lik u Gorskom vijencu) takođe slep, kao i većina guslara.

Guslari su mogli biti i profesionalci, oni koji su se samo time bavili i ničim drugim, a pevanje uz gusle se podrazumevalo kao umeće svakog odraslog muškarca — Crnogorca, pri čemu su se uvek znali oni koji to rade i izvode bolje, ubedljivije i lepše od drugih. Iguman Stefan moli da mu se, u trenutku njegovog raspoloženja i naročite situacije, dodaju gusle, vojvoda Batrić moli da mu se svira i peva radi razonode, da drugi to učini — ko ume i bolje i lepše, jer bi u protivnom to učinio sam.

Pored toga što su predstavljale deo tradicije, legende, ali i svakodnevice, gusle su postale simbol cele crnogorske kulture koja se time direktio suprotstavlja zapadnoevropskoj kulturi i umetnosti.

Scena u kojoj vojvoda Draško priča događaje iz Mletaka veoma je zainteresovala prisutne, pa Vuk Mićunović, podstaknut pričanjem, pita:

"pojahu li uz gusle lijepo? "

                           (st. 1615)

A vojvoda Draško mu odgovara ljutito:

"Kakve gusle i kakvu nesreću
tu za gusle ni zbora ne bješe!"


                          (st. 1617)

Tim odgovorom deklasirana je ne samo zapadnoevropska muzika, pozorište, pevanje, zabava, nego i čitava kultura koja se smatrala izvitoperenom, izveštačenom, udaljenom od naroda, nenacionalnom, samim tim i nepotrebnom, a po mišljenju crnogorskih junaka — neukusnom, čak sramotnom.

Ovakvo mišljenje zadržalo se duboko do XX veka. Ceo dijalog zaključiće Vuk Mićunović rečima:

"A da za svu igru bez gusalah
 ja ti ne bih paru tursku dao.
 Đe se gusle u kuću ne čuju,
 tu je mrtva i kuća i ljudi."


                            (st. 1615—1621)

Možda bi mletačko pozorište nekako i moglo biti prihvaćeno kad bi uz igru, uz "maškare", svirale gusle, ali bez gusala nema ni muzike u stvarnosti, a ni u mašti, kao igrarije, razonode, bajke. Da su se Mlečani mogli iskazati kao pevači uz gusle, Crnogorci bi svakako mogli da ih prihvate za partnere i sagovornike, bilo kao prijatelje ili kao protivnike. Nemajući gusala, Mlečani su u potpunosti odbačeni od Crnogoraca kao "drugi" svet, neshvaćen i neprihvaćen, sa kojim nije moguća nikakva komunikacija.

Kao instrument, gusle pripadaju porodici žičanih instrumenata. Imaju nekoliko glavnih delova: kruškastu karlicu preko koje je razapeta štavljena koža; preko kobilice prelazi struna koja se zateže čivijama. Gudalo ima oko četrdeset konjskih struna, lučnog je oblika i drži se desnom rukom, pri čemu se gusle drže u krilu. Izrađuju se od javorovog drveta, ubranog sa određene strane planine, ređe od orahovog ili hrastovog. Gusle se najčešće izrađuju od jednog komada drveta. Postoji nekoliko tipova koje je uočio nemački etnomuzikolog Valter Vinš (Walter Wunsch): bosanski tip, srpski tip i crnogorsko-herceegovački tip.

Gusle se javljaju najčešće kao jednostrune, ređe kao dvostrune. Jednostrune uglavnom podržavaju melodiju koju peva pevač u tenorskoj "lagi". Za razliku od jednostrunih koje prate epske pesme, dvostrune su za to nepogodne i one služe za pratnju lirskih, šaljivih pesama. Ova druga vrsta rasprostranjena je u južnoj i istočnoj Srbiji.


Gusle u Gorskom vijencu imaju još jednu ulogu u životu junaka. Pored toga što opisuju i veličaju nacionalnu prošlost, slavne bojeve i bitke, one mogu imati i intimniji karakter. One čak mogu da uteše i utru suze žalosnice onima koji oplakuju mrtve:

"svi padali u krvave borbe,
 pali za čest, ime i svobodu:
 i naše su utirali suze
 vješti zvuci divnijeh gusalah.
 Proste naše žertve svekolike ..."


                           (st. 270—275)

U trenucima patriotskih nadahnuća, u kolu koje vodi narod na Skupštini o Malome gospođin danu na Cetinju, sintagma "divnijeh gusalah" zvuči kao nebeski, kao zvuk večite tešiteljice naroda — onima koji su preživeli u najdostojanstvenijoj borbi za slobodu, za očuvanje ognjišta, imena i časti pojedinaca. Zvuci gusala u ovom trenutku stišavaju bol i prizivaju zaključak ("Proste naše žertve svekolike ...").


Autor teksta: Branka Radović

______________

6 Memoarska proza XVIII i XIX veka, zbornik, Nolit, Beograd, 1989, str. 100.

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 38 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2013
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
336  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Branka Radović — Njegoš i muzika poslato: Oktobar 08, 2013, 11:49:38 pm
**





NJEGOŠ I MUZIKA

(Odlomak iz istoimene studije)


MUZIKA U NJEGOŠEVOM ŽIVOTU

O mestu muzike u Njegoševom životu može se saznati iz njegovih ličnih, mnogobrojnih pisama koja su deo zaostavštine, zatim iz zapisa putopisaca, diplomata, književnika, državnika, umnih ljudi koj i su posećivali vladiku na Cetinju, kao i iz spisa u arhivama Beča, Trsta, Dubrovnika, Kotora i Zadra, u kojima se nalaze podaci iz Njegoševog vremena i vladavine. Putovanja po evropskim prestonicama, kao i susreti na putovanjima po Italij i, Austrij i i Rusij i, imali su mnoga državnička i crkvena obeležja, ali u slobodnom vremenu vladika i državnik, koji je prevashodno bio pesnik i umetnik, posvećivao je svu svoju pažnju upoznavanju kulture i umetnosti zemalja, gradova i mesta u kojima je boravio. Sa puta po Italiji svedočanstvo pružaju ne uvek pouzdana Pisma iz Italije Ljubomira Nenadovića, kao i mnogobrojne zabeleške, novinske vesti, arhivski podaci, državnički spisi Njegoševih domaćina.

Iz ove materije biografi su istražili mnogo toga, rekonstruisali su skoro svaki dan Njegoševog kratkog života. Samoj muzici nisu posvetili nikakvu ili, pak, sasvim neznatnu pažnju. Za razliku od Njegoševih veza sa slikarstvom i slikarskim delima, za razliku od ličnih književnih interesovanja, o domenu njegovih muzičkih interesovanja, ili samo o prisustvu muzike u njegovom svakodnevnom i državničkom životu, nije rečeno i napisano takoreći ništa.

U dvadesetogodišnjem periodu njegove vladavine (od ustoličenja do smrti) vladiku su posetili mnogi gosti. Veliki broj njih ostavio je svedočanstva o svojoj poseti i svim aspektima susreta sa ovim izuzetnim čovekom. Tom prilikom nije se razgovaralo samo o državničkim ili umetničkim pitanjima već se slobodno vreme ispunjavalo različitim sadržajima. Među tim sadržajima značajno mesto zauzimalo je pevanje uz gusle, koje je prikazivano visokim državnicima, političarima, ali i prijateljima. Skoro svake večeri vladika je slušao guslara koji je ispred Biljarde, pored vatre, grupi muškaraca pevao epske pesme. Na takve "predstave" vodio je i svoje goste.

Nekada bi guslara pozivao i u svoje prostorije. To svojevrsno pozorište, u nedostatku evropskog, bilo je jedina zabava narodu pretežno sviklom ratovanju, a malo zabavljanju. Vladika je, pored bilijara, čitanja knjiga, prevođenja, rada na mnogobrojnim državničkim i crkvenim dužnostima, provodio vreme i kao slušalac, ali i kao izvođač muzike. Sam je svirao u gusle.

Malo je istoričara književnosti koji su, kao Miodrag Popović, ocenili značaj muzike za Njegoša:

"Kao i neki evropski romantičari, i on sluti da je muzika egzistencijalna suština svemira, a vidljivi svet samo spoljna materijalizacija zvuka. Otuda, za snežnih zimskih noći, prepoznaje u jeci gusala isto ono što i evropski romantičari u muzici: ozvučeno biće sveta. Ono se njemu, junaku među pesnicima, javlja kao čist herojsko-akustični doživljaj."1

Odmah po dolasku na vlast 1830. godine, Njegoš je razmišljao o putovanjimai na svoj prvi put u Rusiju krenuo je 1833. godine. Tom prilikom kratko se zadržao u Trstu (dva dana), a nešto duže u Beču (dve nedelje). Vratio se zavladičen u Crnu Goru preko Halea, Lajpciga, Drezdena, Beča, Graca i Ljubljane, zadržavajući se ovoga puta u Trstu mesec dana. U Rusiji je kupio štampariju, a svoj Glas kamenštaka izdao je 1833. godine.

Vladika i vladar Crne Gore tada je imao dvadeset godina. Prvi susret sa Bečom, Mlecima i Petrogradom predstavljao je i njegovo prvo iskustvo u stranom, evropskom svetu. Važna poznanstva u Beču obeležiće njegov dalji život. Pored susreta sa Vukom Karadžićem, sa kojim će ga vezivati doživotno prijateljstvo i druženje, upoznao je i Jerneja Kopitara i karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića. Beč je u to doba bio kulturni centar Evrope, nadmećući se u toj ulozi sa Parizom.

Kada je reč o muzičkim zbivanjima, upravo su svoju karijeru i bogatu ostavštinu za Beč bili vezali najveći muzičari toga vremena (a može se slobodno reći i do današnjih dana): Mocart (umro je 1791), Betoven (umro 1827) i Šubert (umro 1828). Njihova dela uveliko su se izvodila na koncertnim podijumima Beča. Italijansko pozorište, italijanska opera i balet bili su preplavili čitavu Evropu, a njihova gostovanja u Beču imala su izvanredan uspeh. Najpopularniji od svih operskih stvaralaca toga doba, Đoakino Rosini, gostovao je u Beču 1822. godine. Nijedna od značajnijih umetničkih ličnosti toga vremena nije mogla ni želela da preskoči Beč.

Koliko je Beč u prvoj polovini XIX veka bio stvarna evropska prestonica, toliko Petrograd u to isto vreme postaje druga važna metropola kulture i umetnosti, centar kojem su težile mnogobrojne strane muzičke i igračke trupe. Davno osnovano Petrogradsko filharmonijsko društvo (1802) izvodilo je sva značajna orkestarska dela, a 1824. godine i Betovenovu Мissu solemnis. Gostovanja italijanskih, francuskih i nemačkih trupa bila su spektakularna i imala su veliki odjek. Izvođene su Kerubinijeve opere spasa, kao i komične opere Boaldjea, Obera, Gretrija, Dalejraka. Ali iako su celokupna francuska kultura, umetnost i opera imale visok ugled, rukovodilac petrogradske opere K. A. Kavos i sam se ogledao u scenskom stvaralaštvu postavljajući ruske balete. Na ruskoj sceni su, osim slavnih stranaca, počeli da se pojavljuju i talentovani ruski pevači (Samojlov, Semjonova i dr.).

Neposredne posledice Njegoševog boravka u Rusiji bile su vidljive već iduće godine, kada stiže štamparija na Cetinje (1834) i počinje sa radom. Na Cetinje tada prvi put dolazi i Vuk Karadžić. Njegoš osniva prvu školu na Cetinju, a u toj školi jedan od predmeta bio je crkveno karlovačko pjenije. (Ovo je svakako iznenađujući podatak za one koji ne veruju u visoko mesto muzičkog obrazovanja u sklopu opšteg obrazovanja kojem je Njegoš pridavao izuzetan značaj.) To je isto ono karlovačko pojanje koje će, neku deceniju kasnije, Kornelije Stanković sistematizovati, zapisati i izdati, fiksirajući ga za sva buduća pokolenja.

Kornelije Stanković je rođen 1831. godine u Budimu. Kao student našao se u Beču 1850. godine i počeo da se bavi kompozitorskim radom. Njegova Treća Knjiga Pravoslavnog crkvenog pojanja u srbskog naroda štampana je i izdata 1864. godine. Stanković je umro mlad, godine 1865, od iste bolesti kao i mnogi mladići toga doba, od bolesti od koje je bolovao i umro Njegoš. Nije doživeo da otputuje u Rusiju i ispita sličnosti i razlike između ruskog i srpskog crkvenog pevanja.

Upravo u to vreme počelo je uvođenje višeglasnog pevanja u Crkvi, što se nije dopalo ortodoksnim crkvenim ocima koji su želeli da zadrže starinsko jednoglasje kakvo je vekovima bilo karakteristično i za Rusiju i za Srbiju i za srpske krajeve van Srbije. Optužbe koje su se čule sa raznih strana ublažavao je mitropolit Josif Rajačić, koji je insistirao na modernom višeglasju i na njegovom uvođenju u Crkvu, pa je sam direktno rukovodio i nadgledao Kornelijev rad na beleženju pravoslavnog pevanja, pomagao ga i ocenjivao. Upravo na karlovačkom pojanju Kornelije će zasnovati svoj rad.

Osim duhovne muzike, o kojoj je Njegoš kao vladika morao da vodi računa, za potrebe svog velikog prijatelja i istomišljenika Vuka Karadžića sakupljao je narodne pesme i omogućavao mu da prilikom poseta Crnoj Gori sluša i upoznaje najbolje guslare i pevače epskih pesama. U tom pogledu izuzetno je značajno Njegoševo pismo napisano Vuku Karadžiću na Cetinju 1834. godine (16. novembra). Na Vukovu molbu da mu nađe najbolje pevače i pesme koje se u njegovom kraju mogu pronaći, Njegoš odgovara:

"Zasad nema boljega pojača od popa Jovana i popa Vasa. Oni se kod nas slave svojijem glasom kao Zontah i Katalani u Evropu."2 Iako je po prvi put bio u Evropi i tek kročio na tle kulturne prestonice sveta — Beča, Njegoš je već čuo za dve najznačajnije i najpopularnije muzičke umetnice toga doba — Henrijetu Zontag i Anđeliku Katalani.

Širina umetničkih interesovanja ovog pesnika bila je ogromna, kao i njegova moć apsorpcije znanja. Sjajni popovi Jovan i Vaso ne bi Vuku Karadžiću pevali crkvene pesme i držali "leturđiju" u crkvi i samo za pravoslavne vernike, već bi, kao iguman Stefan iz Gorskog vajenca, pevali pesme o vojevanjima Crnogoraca, pevali bi ih narodu, napolju, ispred crkve. Upravo kao takve narodne umetnice bile su pomenute dve zvezde operskih teatara Evrope.

Henrijeta Zontag (Henrietta Sonntag, 1803—1854), nemački koloraturni sopran, studirala je na Konzervatorijumu u Parizu. Karijeru je započela u Pragu i sa velikim uspehom nastavila u Beču. Čuvši njen glas, K. M. Veber angažovao ju je da peva glavnu ulogu na premijeri njegove opere Eurnjanta (1823), a Betoven ju je angažovao za solističke partije svojih kapitalnih poslednjih dela: Мissa solemnis i IX simfonije (1824). Gostovala je po celoj Evropi, a 1830. godine i u Moskvi i Lenjingradu. Njen repertoar bio je veoma širok. Pored operskih arija, pevala je i solo pesme ruskih kompozitora.

Vrhunske partije ostvarila je u Veberovoj operi Čarobni strelac (Agata), Mocartovom Don Đovaiiju (Dona Ana), kao i u operama Belinija, Donicetija, Rosinija. Bila je jedna od najpopularnijih pevačica prve polovine XIX veka.

Da li je Njegoš imao priliku da vidi i čuje Zontagovu ili je, pak, slušao o njenoj slavi, teško je reći, a da se pri tom izdigne iznad nivoa pretpostavki. Sigurno se zna da je ona nastupala 1830. godine u Petrogradu, a pre i posle toga u Beču, tako da je u oba ova grada u kojima je boravio Njegoš mogao čuti o njoj. Međutim, sa operske scene se povukla te iste 1830. godine i nastavila da nastupa samo na koncertima. Njegoš je, znači, 1833. nije mogao gledati na sceni, već samo kao koncertnu pevačicu i tumača lida, odnosno solo pesme.

Drugo slavno ime toga doba, Anđelika Katalani (Аngelica Catalani, 1780—1849), italijanski je sopran. Nastupalaje po celoj Evropi, kao i u Moskvi i Petrogradu (1823—1825). Ostvarila je vrhunske partije u operama Paizjela, Pučinija, Rosinija, Čimaroze, u svim tada značaj nim operskim spektaklima, kao i na koncertnom podijumu pevajući izrazito virtuozne koncertne i operske arije.3

Slavne operske pevačice, tumači najznačajnijih dela svojih naroda, zaista su za Njegoša značile isto što i dvojica crnogorskih popova u tumačenju narodne poezije i muzike crnogorskog naroda. Kao da je ovim poređenjem to dvojstvo evropske kulture i male, ali herojske, Crne Gore na neki način izmirio. Pišući na ovaj način, kao da je želeo da Vuku Karadžiću istakne upravo glasovne mogućnosti dvojice popova, zanemarujući u trenutku sadržinu onoga o čemu su pevali (jer se to podrazumevalo).

Nema sumnje da je prvi Njegošev "izlazak u svet" doprineo ogromnoj količini znanja i podataka iz veoma širokih oblasti civilizacije i kulture, koje je Njegoš kao veoma pametan i znatiželjan mladić upijao na izvoru.

Već Njegošev drugi boravak u Rusiji i Beču (1836/37. godine) odvijao se u novim kulturnim i istorijskim okolnostima. U Beču, na večeri kod kneza Meterniha, sada je mladi gospodar i vladika Crne Gore izazvao veliku pažnju gostiju, kao i domaćice Melanije Meternih, tako da su svoje utiske sa ove večere i susrete opisali mnogi prisutni. Podaci o tome mogu se pronaći u bečkim arhivama i u beležnici Melanije Meternih.

Zauzvrat nastala Njegoševa pohvalna pesma knezu Meternihu svakako je imala prevashodno sasvim određenu umetničku namenu. Godina 1837. jeste i godina kada je vladika mesec dana boravio u Trstu i kada je počeo da uči francuski jezik kod učitelja Antida Žoma, koga će dovesti na Cetinje.

Boravak u Rusiji imao je svoj neprijatniji deo — zatočeništvo u Pskovu, i prijatniji — dolazak sa svim počastima u Petrograd. U Rusiji toga doba jača nacionalni talas u sferama života, kulture i umetnosti. Probuđena nacionalna svest veliča sve što je u korenu rusko i vezano za rusko tle. Puškin postaje ne samo najznačajniji pesnik, duboko lirski, slovenski, već i inspiracija mnogim kompozitorima tokom XIX veka. Opera, kao najpopularniji žanr, uglavnom je veoma razvijena u Petrogradu, pa zatim u Moskvi, zahvaljujući, pre svega, najboljim stranim trupama i pevačima koji su izvodili sve ono što se upravo pojavljivalo u Evropi.

Jedan veliki muzički događaj poklopio se sa drugim Njegoševim boravkom u Rusiji. Značajan datum u razvoju ruske i svetske opere predstavlja novembar 1836. godine, kada je u Petrogradu premijerno izvedena opera Ivan Susanjin Mihaila Glinke. Iako je car Nikolaj I zahtevao da se naziv dela promeni u Život za cara (pa se pod tim nazivom ova opera i izvodila do Oktobarske revolucije), iako je aristokratiji naviknutoj na italijansku, francusku i nemačku operu Glinkina opera zvučala kao "kočijaška" muzika, kako su govorili, ona je imala ogroman uspeh, odjek i značaj u kulturnom svetu. To je istovremeno i prva nacionalna ruska opera, čiji je muzički jezik u potpunosti iznikao iz ruske narodne tradicije, iz ruske pesme, a snaga naroda izražena je ulogom hora koji je u ovoj operi "drugi glavni lik" dok je "prvi glavni lik" sam Susanjin. Od trenutka pojave ove opere snažna grana ruske opere razvijaće se u pravcu herojsko-istorijskog žanra, počev od Glinkinog Susanjina, pa sve do nastanka opera Boris Godunov Musorgskog i Knez Igor Borodina. Druga grana vodi od druge Glinkine opere Ruslan i Ljudmila (1842) ka žanru opere — bajke i kulminiraće krajem XX vekau nizu ostvarenja Rimskog — Korsakova.

Sledeće, 1837. godine na kulturnom prostoru Rusije daleko je odjeknula vest o smrti Puškina, pesnika koji će nadahnuti preko pedeset libretista da napišu operska libreta i opere, kao i mnogo drugih kompozicija, solo pesama, vokalnih minijatura i sl. Nadahnjivao je i pesnike i književnike. Poznato je da mu je i Njegoš posvetio jednu svoju pesmu.

Najkontroverzniji događaji zbili su se povodom Njegoševog trećeg boravka u Beču, Trstu i Mlecima 1844. godine. Već mnogo godina pre toga stalni pogranični problemi rezultirali su gubljenjem dva važna crnogorska mesta i utvrđenja u Skadarskom jezeru — Vranjine i Lesendra, što je Njegoš veoma teško doživeo i sporo odbolovao. Mnogobrojni kontakti sa različitim ličnostima iz Rusije i Poljske, kao i sve sigurniji sopstveni uvid u svetske tokove istorije i civilizacije, sasvim su izgradili vladiku i vladara Crne Gore. O potpunoj izgrađenosti ličnosti pesnika, filozofa i estetičara svedoči Luča mikrokozma, objavljena sledeće, 1845. godine.

Iako je Mletke ovom prilikom upoznao sa najrazličitijih strana, slika koju je stekao bila je veoma sumorna i našla je svoj odraz u pričanju Draška iz Mletaka u delovima Gorskog vijenca. Sam je te sumorne misli zapisao u Bilješci pod datumom 14. mart 1844. godina, a Milorad Medaković, jedan od Njegoševih najranijih biografa, u svojoj knjizi o Njegošu zapisao je:

"Iđaše i u operu Feniče, ali je samo jednom bio, nalazeći da vladici ne priliči ići u takvo zborište..."4

Da li je to tačno ili je glavni razlog češćeg neodlaska u operu "Feniče" samo očuvanje crkvenog dostojanstva ili prosto — nedopadanje, neodgovarajući repertoar i sl.? Tim pre izjava pobuđuje sumnju što je isti vladika iz opere u Trstu poneo najlepše uspomene i, po svoj prilici, jednu dobro čuvanu tajnu iz privatnog života.

Sećanje na boravak u Trstu ovekovečeno je u lirskoj pesmi Tri dana u Trijestu, za koju su svi oduvek tvrdili da je zasnovana na stvarnom događaju iz života. Njegoš je bio očaran izuzetnim likom mlade Flore, za koju se pretpostavlja da je ili igračica ili pevačica. Po istraživačima iz ranijih vremena, to je bila balerina koja je igrala glavnu ulogu u baletu Žizela Adolfa Adama. Međutim, kasniji istraživači su u Flori videli junakinju Majerberove opere Robert đavo (Helena).

Najpre o stvarnom događaju. Naime, Njegoš je tokom januara 1844. godine proveo tri dana u Trstu. Njegovi domaćini su ga vodili u pozorište. Posle toga je otputovao u Beč i tamo proveo vreme do polovine marta, a po povratku iz Beča zadržao se u Mlecima, gde su i nastale sumorne slike života, kulturnih zbivanja, kao i utisci o samom pozorištu "La Feniče".

Verovatno je da posle sjaja Petrograda Njegoša više nije bilo tako lako oduševiti, naročito posle očaranosti Florom. Jedni misle da ovo ime krije plesačicu Fic-Džems, dok drugi tvrde da je u pitanju pevačica Fabri-Bertini. Verovatno je da mu nijedno pozorište ni Beča ni Venecije nije više izgledalo tako bleštavo kao tršćansko.

Oba kompozitora, koje je (možda) Njegoš slušao u Trstu 1844. godine, bili su rani romantičari čiji je izraz isključivo i dominantno — scenski. Adolf Adam je vrhunac doživeo sa svojim prvencem, baletom Žizela, premijrno izvedenim u Parizu 1841, a ubrzo potom i na svim svetskim scenama. I danas, sto šezdeset godina od nastanka, ovo delo predstavlja jedan od temelja tzv. belog baleta. Adam, kao francuski kompozitor, nije ni u ovome ni u svojim drugim delima izbegavao da se osloni na opersku i scensku tradiciju svojih velikih prethodnika i sunarodnika, pre svih Boaldjea i Obera. Međutim, svu slavu francuske velike opere u prvoj polovini XIX veka proneo je svetom jedan stranac u Parizu — Jakob Libman Ber, koji je sebe nazvao Đakomo Majerber (Giaccomo Mezerbeer, 1791—1864). Učeći muziku u Nemačkoj, kod najboljih profesora, pokušavajući da sa svojim operama prodre u Beč, London i Italiju, upoznajući sva svetska dostignuća na ovome polju (od Mocartove do Rosinijeve opere), nastanio se u Parizu i ubrzo postao vodeća operska ličnost svoga doba. U pariskoj fazi nastaju njegova najbolja dela: Robert đavo (1831), Hugenoti (1836), Prorok (1849) i Afrikanka (1864). Međutim, svetski uspeh donela mu je opera Robert đavo. Već tri godine posle svoje premijere bila je izvedena na sedamdeset sedam pozornica u preko deset zemalja. Bila je izvedena i u Trstu 20. januara 1844. godine (u vreme Njegoševog boravka u ovom gradu).

Majerber je umro na vrhuncu slave, ne doživevši premijeru svog poslednjeg ostvarenja, opere Afrikanka, 1864. godine. I u svojoj prvoj operi iz ovog razdoblja, kao i u mnogim drugim, poslužio se libretom francuskog pisca Ežena Skriba koji je bio libretista mnogih operskih stvaralaca svoga vremena (Boaldje — Bela gospođa, OberNema iz Portičija i Fra Djavolo, Alevi — Jevrejka).

Pompeznost, patetičnost, sklonost ka scenskim efektima svih vrsta, tipizirani raspored arija, dueta, ansambala i horova tokom pet činova — elementi su svake Majerberove opere. U Robertu đavolu sadržaj je asocirao na aktuelne političke događaje, a sin demona i princeze, Robert đavo, na samog vladara — Luja Filipa. Veliki baletski čin, bez kojeg nema francuske opere, ovde je zamišljen sa kaluđericama koje igraju u ponoć, u ruševinama manastira (mogla je i u tom činu da se pojavi Njegoševa Flora). Inače, delo je u celini eklektično, sa krajnjim, pomalo i neukusnim kontrastima između crkvene atmosfere i bahanala, između pitke romantičarske melodike i melodija gregorijanskog korala, koje su se smenjivale u, takođe eklektičnom, Majerberovom muzičkom jeziku.

Snažan utisak koji su na Njegoša ostavila oba pozorišta našao je odraza u njegovim delima: pozorište u Mlecima u poznatim delovima iz Gorskog vijenca, a u sasvim drugačijim utiscima ostalo je da živi u njemu pozorište u Trstu. Ova dva pozorišta, iako geografski veoma blizu, uvek su se razlikovala. Tršćansko pozorište bilo je malo provincijsko pozorište, bez većeg odjeka u Italiji, dok su venecijanska opera i samo pozorište "La Feniče" i tog doba, kao i ranij ih vremena, težili ka preteranoj raskoši, monumentalnosti, često snobovskoj i malograđanskoj potrebi za spoljašnjim sjajem i dekorom, iza kojeg je često stajala igra nemuštog sadržaja na sceni.

Mleci su bili prestižno mesto tadašnjih bogatih slojeva stanovništva, a Trst je i po tome bio mnogo bliži srednjim staležima, trgovačkom i pomorskom življu. Daleko skromnije scenske postavke u Trstu jedino su po čemu je ova opera "zaostajala" za najvećim, dok po savremenosti i bogatstvu repertoara nije ustupala mesto Napulju, Milanu i Veneciji.

Teško bi bilo sasvim pouzdano reći da li su ove bitno različite karakteristike predstava u Trstu i Veneciji uticale na različitost doživljaja velikog pesnika ili su, pak, sentimentalni razlozi, poznanstvo sa lepom Florom, doprineli drugačijim utiscima iz dva velika italijanska umetnička centra, od kojih su, po svemu, Mleci toga doba i značajniji i veći.

Možda te iste, 1844. godine, ili naredne, nastaje ljubavna pesma Noć skuplja vijeka na osnovu istinitog događaja i susreta u Perastu. Do sledećeg putovanja, najznačajnijeg po izdavanju Gorskog vijenca u Beču 1847, dočekivao je mnoge strance na Cetinju i podigao kapelu na Lovćenu.

Sa poslednjeg putovanja po Italiji 1850. i 1851. godine najviše podataka beleži Ljubomir Nenadović u Pismima iz Italije, kao i sam Njegoš u ličnim pismima. Karakteristična su dva pisma koja je on napisao Vuku Karadžiću 25. decembra 1850. i dr Petru Marinkoviću 10/22. avgusta 1850. godine.

Napisao je i svoj testament i poslao ga ruskom konzulu u Dubrovniku Jeremiji Gagiću, čija mnogobrojna pisma razotkrivaju najveći deo Njegoševe biografije. Počeci bolesti iz te prepiske su vidljivi od 1849. (godina Šopenove smrti, od iste bolesti). Obilazeći vruću, vlažnu i nimalo prijatnu Italiju u letnjim mesecima, Njegoš je sve vreme boravka posvetio proučavanju njene istorijske i kulturne prošlostii, posebno, umetnosti.

U godini kada je umro (19/31. oktobra 1851) štampan je Lažni car Šćepan Mali. Ne zna se da li je Njegoš imao u rukama svoje treće veliko delo. U pismu Vuku Karadžiću od 25. decembra 1850. godine iz Mletaka postoji detaljan opis izvanrednog vladičinog smeštaja, uz opasku: "U sobi je veliki i moderni fortepjano".5

Veliki i luksuzan apartman koji je bio dat na korišćenje vladaru i vladici Crne Gore imao je koncertni klavir. On je bio znatno većih dimenzija od uobičajenih, salonskih i polukoncertnih klavira koji su se mogli naći po svim boljim kućama tadašnjih gradova Italije, a bio je i "moderan". Navođenje baš ovih epiteta, a ne nekih drugih nije nimalo slučajno, kao ni drugi detalji faktografskog opisa sobe, stana, svih, i najmanjih delova nameštaja. Njegoš, kao pravi slikar, oštrim okom zapaža i u pismu opisuje čak i svod svoje sobe i stana koji je islikan anđelima sa trubama i klavirima. Prema tome, ni oznaka "moderan" nije stavljena slučajno uz kratak opis klavira.

Kako je poznato, do druge polovine XVIII veka u upotrebi je bio preteča današnjeg i modernijeg oblika instrumenta — čembalo (klavsen). Ekspanzija klavira kao boljeg, savršenijeg, modernijeg instrumenta započinje krajem XVIII veka i nastavlja se intenzivno u XIX, kada ovaj instrument postaje kraljica instrumenata. Utoliko je Njegoševa opaska sasvim umesna, jer je i u velikim kulturnim centrima koje je obilazio (Beč, Petrograd, Trst) češće sretao stara čembala nego nove i moderne klavire.

Istovremeno, Njegošev opis navodi na pomisao o tome da je pesnik morao videti i tu razliku, tako da proističe kako ni u pitanjima muzike i muzičkih instrumenata nije bio sasvim neuk.

Znatan udeo muzike u Njegoševom životu činilo je svakodnevno bavljenje njome, bilo u okviru crkvenih dužnosti ili u dokolici, u trenucima provedenim uz gusle. Kako je i sam bio dobar guslar, dakle muzički stvaralac i muzički izvođač, davao je sebi oduška u posebnim časovima kada je slušao druge kako sviraju i pevaju uz gusle.

S druge strane, boraveći u tadašnjim svetskim prestonicama, on nije mogao ostati van snažnih događaja koji su upravo tih godina, u prvoj polovini XIX veka, doneli muzici, kao jednoj među umetnostima, veliki zamah i ugled.

Između dve muzike — crnogorske epske i guslarske poezije, kao i pravoslavne duhovne muzike koju je često sam izvodio ili joj je svakodnevno prisustvovao u crkvi, i one druge, zapadnoevropske (svetske) — kreću se Njegoševa muzička interesovanja. Kao veoma obrazovan čovek svoga doba, on se posebno interesovao za domen kulture i umetnosti, što znači da ni muzika nije ostala van njegovog kruga interesovanja.

U ovom radu nije nam bila namera da dokazujemo "nedokazivo" i da se bavimo izučavanjem Njegoševe biografije, njegovog života, pretresajući raznorodnu građu po arhivima, mada se i tu još uvek može niz novih podataka pronaći (kako je dokazao i Krunoslav Spasić radeći na svojoj disertaciji "Njegoš i Francuzi"). Dotičući samo neke elemente, važne za našu temu, a iz oblasti Njegoševe biografije, vratićemo se i bavićemo se njegovim delima kako bismo dodirne tačke i muzičke ideje sagledali iz konkretnih ostvarenja — pesničkih i proznih.

Koliko god podaci iz života umetnika bili nezanemarljivi, ponekad bizarni, intrigirajući, naučnoj studiji je primereniji pogled iz same suštine autorovog dela nego "pogled sa strane", iz nepouzdanih, često i pogrešnih biografskih podataka. Tim pre nismo želeli da naši zaključci budu formirani na poluistražeiim podacima i na pretpostavkama, već nam je namera bila da čitaoce uverimo, takoreći i bez naših intervencija, u obilje sakupljenih podataka iz dela koja svedoče o mnogim oblicima, žanrovima i vezama koje je Njegoš uspostavljao u odnosu na muziku. Naša "zasluga" u tome je, pre svega, sam izbor teme i iščitavanje Njegoševih pesničkih i proznih dela iz muzičkog ugla, iz ugla muzičara. Nismo se bavili izmišljanjem i dograđivanjem nečega što ne postoji.

Sledeći hronološki tok nastanka i izdavanja dela, onih najmanjih, kao i najvećih, nećemo narušiti prirodni tok i razvoj stvaraoca.

Neminovno će doći do nekih ponavljanja kako bi se, po završetku čitanja celog rada, dobila što potpunija slika problema kojim smo se bavili.

Pitanja tek nagoveštena u prvom poglavlju biće razrađivana tokom sledećih poglavlja i zaokružena tek na samom kraju rada. Pokušaćemo da spojimo naučni i literarni pristup kako bismo održali pažnju svih čitalaca.

Iščitavajući Njegoševu poeziju i prozu iz muzičkog ugla, ne pretendujemo da takav pristup bude drugačiji ili originalniji od ostalih. Međutim, svesno smo izbegli razmatranja o njegovim drugim delima koja su prisutna u ogromnoj literaturi o ovom velikom piscu.

Izostavljajući prepričavanje dela, scena, situacija, opisa likova, sadržaja, radnje, ne objašljavajući glavne i sporedne ideje, lišavajući tekst filozofskih, lingvističkih i ostalih rasprava želeli smo da damo lični doprinos proučavanju Njegošsvog stvaralaštva, izbegavajući pri tom opšte teme i opšta mesta i ograničavajući se jednim izazovom — muzičkim.

______________

1 Miodrag Popović, Romantizam!, Nolit, Beograd, 1968, str, 207.
2 Celokupna dela Petra II Petrovića Njegoša, knjiga VI, Sabrana pisma, Prosveta, Obod, 1980, str. 47.
3 Podatke nalazimo u svim većim svetskim enciklopedijama stvaralaca i izvođača
4 P. P. Njegošu slici i reči, Grafički zavod — Titograd, 1974, str. 194.
5 Celokupna dela (Izabrana pisma), tom VI, Prosveta — Obod, Beograd, 1980, str. 200.
337  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Budimir Jovanović (1933—1987) poslato: Oktobar 08, 2013, 11:09:41 pm
*
Dani Budimira Buce Jovanovića, Ilije i Milije Spasojevića i Radoja Mitrovića – Barajevca


ODRŽANA JUBILARNA MANIFESTACIJA U GUNCATIMA

U organizaciji Centra za kulturu Barajevo, opštine Barajevo, mesne zajednice Guncati i FK Guncati, u Guncatima je održana trodnevna — jubilarna, deseta po redu, manifestacija koja nosi naziv "Dani Budimira Buce Jovanovića, Ilije i Milije Spasojevića i Radoja Mitrovića – Barajevca". Program ove opštinske manifestacije posvećen je muzičarima koji su pesmom i kolom negovali Šumadijski melos, afirmišući estradne zvezde kao što su: Šaban Šaulić, Zoran Kalezić, Zorica Brunclik, Bora Spužić – Kvaka, Gvozden Radičević, Vida Pavlović...

Koncert eminentnih izvođača izvorne narodne pesme "Raširi ruke o majko stara" održan je 18. jula 2013. godine. U čast barajevskih muzičara pevali su njihove i svoje pesme. Rade Petrović, Miško Pavić, Nedeljko Neđa Kostić, Milenko Živković, Milivoje Đurišić, Života Jovanović — violina, Dževad Ibrahimagić, Raša Pavlović

Angel Dimov, Milanče Radosavljević, Ivan Kukolj – Kuki, Novica Neogovanović, Svetlana Ceca Tanasić, Marija Trajkovska i Zoran Popović samo su neki od izvođača koji su te večeri pevali na ovoj tradicionalnoj manifestacije.

Uobičajeno, koncert je otpočeo Bucinom pesmom "Raširi ruke o majko stara", i kolom u izvođenju orkestra
Zorana Vlajića. I ove godine, Centar za kulturu Barajevo je učesnicima programa podelio prigodne nagrade u znak zahvalnosti za ovogodišnje učešće na manifestaciji, kao i šefu orkestra Zoranu Vlajiću koji je te večeri pratio estradne umetnike.[/color]


"S ONE STRANE LIPOVICE" U sklopu programa manifestacije u Guncatima održan je program "Veče barajevskih pevača i instrumentalista narodne muzike" sa posebnim imenom "S one strane Lipovice". Uz pratnju orkestra Milana Minića, po dve pesme naših muzičara pevali su: Dževad Ibrahimagić, Svetlana Ceca Stanković, Dragan Ilić – Barajevac, Rade Gajić, Dejan Milanović, Mića Minić – Šale, Vlada Ješić, Neša Jovanović, Zoran Šuša – harmonika i po jednu pesmu učesnici muzičkog takmičenja "Prvi glas Barajeva i Vranića".

Barajevski glasnik — bilten Skupštine opštine Barajevo | broj 52 | septembar 2013


338  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Prvo beogradsko pevačko društvo poslato: Oktobar 07, 2013, 01:51:12 am
**
nastavak

Decenijsko tkanje Koste Manojlovića

Od oktobra 1919. u Društvo je došao Kosta Manojlović.

Od 1923. promenjen je naziv u Prvo beogradsko pevačko društvo. Te godine izvršen je prenos Mokranjčevih posmrtnih ostataka iz Skoplja u Beograd. Na velikom koncertu u Narodnom pozorištu povodom 75-godišnjice Društva učestvovalo je 25 pevačkih društava. Godine 1925. putovali su na Njegoševu proslavu na Cetinju i u Sarajevo na kongres Južnoslovenskog pevačkog saveza. Nisu prihvatili poziv Saveza hrvatskih pevačkih društava da učestvuju na proslavi hiljadugodišnjice hrvatskog kraljevstva i pedesetogodišnjice rada, jer Hrvatski savez nije stupio u Južnoslovenski savez. Povodom 75-godišnjice Društva uz osvećenje zastave organizovana je Pevačka utakmica u kojoj je učestvovalo jedanaest horova i svečani tematski koncert Jugoslovenske muzike 23. i 24. juna 1929. godine. Uz saglasnost Pevačkog društva "Obilić" njihov dirigent Lovro Matačić spremio je sa PBPD Palestrininu "Misu Pape Marčela".

Kosta Manojlović je muziku učio kod Stevana Mokranjca (kasnije je studirao muziku u Moskvi, Minhenu i Oksfordu), ali je ostao privržen svom prvom učitelju, te osnovao i Muzičko društvo "Mokranjac", bio sekretar Južnoslovenskog pevačkog saveza (i Beogradske filharmonije), profesor u Muzičkoj školi i na Teološkom fakultetu, a kasnije i na Muzičkoj akademiji, gde je bio i prvi rektor. Kao i Mokranjac i on je smatrao da umetničku muziku treba izgrađivati na tekovinama narodne tradicije, te i njegov opus uglavnom čine svetovne i duhovne horske kompozicije i solo pesme: "Na rekama vavilonskim", "Pesme zemlje Raške", "Pesme zemlje Skenderbegove", "Žalne pesme", "Liturgija", "Opelo"... Izdao je i "Spomenicu St. St. Mokranjcu", njegove Rukoveti i Zapise crkvenih napjeva.

Potom je devet godina, sve do Drugog svetskog rata dirigent Društva bio Predrag Milošević, koji je studirao u Minhenu i u Pragu, a od 1932. godine u Beogradu je razvio višestruku delatnost. Pod njegovom palicom Društvo je osvojilo prvu nagradu na Međunarodnom horskom takmičenju 1937. u Budimpešti, koje je organizovano povodom sedamdesetogodišnjice Mađarskog saveza pevačkih društava. Istovremeno je radio i kao dirigent Opere i profesor klavira u Muzičkoj školi, a po osnivanju Muzičke akademije profesor kompozicije. Pevačko društvo "Mokranjac" osnovano je (kao i PBPD) 14. januara ali 1935. godine. Naredne godine organizovan je konkurs za a kapela kompozicije u okviru obeležavanja godišnjice vladavine Petra Drugog. Godine 1937. učestvovali su na osvećenju Akademije i Srednje muzičke škole. Tom prilikom otkriveni su i baljerefi kompozitora Kornelija Stankovića, Davorina Jenka, Josifa Marinkovića, Stevana Mokranjca i slepog guslara Filipa Višnjića, rad vajara Josifa Majznera, koji su danas u prostorijama PBPD. Društvo je učestvovalo i na proslavi stogodišnjice Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva i obnovilo veze sa Južnoslovenskom pevačkim savezom koji je organizovao ovu proslavu, mada se na Četrnaestom kongresu JPS u Somboru diskutovalo o formiranju samo Srpskog pevačkog saveza, jer su Hrvati imali svoj savez, odobren od Državnog saveta. Društvo je na vanrednoj sednici promenilo naziv u Prvo beogradsko pevačko društvo.

Neposredno pre izbijanja rata u biblioteci je bilo preko osam hiljada kompozicija (8.178); poslavljena je i pedesetogogodišnjica pevačke službe bibliotekara Društva Stevana Klokića; sutradan, 6. aprila, Beograd je bombardovan.

Legenda horskog dirigovanja

Posle ulaska nemačke vojske u Beograd 1941. godine Prvo beogradsko pevačko društvo ostalo je bez svojih prostorija u osnovnoj školi "Kralj Petar Oslobodilac" pored Saborne crkve. Ormani su bili obijeni, biblioteka delimično uništena, zastava isečena, ostala imovina odneta. U toku rata i u prvim godinama po oslobođenju Društvo je retko nastupalo, jedino na dobrotvornim koncertima. Od 1942. do 1946. godine (a i kasnije u nekoliko navrata, 1956. i 1965) Društvo je vodio Vojislav Ilić, bogoslov i stipendista BPD. Po povratku iz Berlina (gde mu je profesor dirigovanja bio slavni Furtvengler), on je pokušao da pokrene i dečji hor. Društvo je redovno pevalo na nedeljnim liturgijama (čak i na dan bombardovanja 16. aprila 1944, na dan Uskrsa). Pored toga, Vojislav Ilić je bio i dirigent Filharmonije i osnivač i direktor Opere u Novom Sadu, a od 1951. profesor horskog dirigovanja na Muzičkoj akademiji. Ostavio je za sobom znatan broj duhovnih kompozicija (liturgije na svih osam glasova Osmoglasnika, Spomen na ustanak, Narodne zagonetke)...

Vredan poštovanja

Kratko vreme 1947. Društvo je vodio Milivoje Crvčanin, kome je muziku predavao takođe Stevan Mokranjac i koji je kasnije završio studije kompozicije u Pragu kod profesora Ferstera i filozofije i koji je na Konzervatorijumu držao predavanja o pravoslavnoj crkvenoj muzici. I najveći deo njegovog stvaranja vezan je za vokalnu muziku, posebno za duhovne kompozicije pisane po tradiciji Marinkovića i Mokranjca, na tradicijama narodnog crkvenog pojanja ("Opelo", "Božanstvena liturgija", "Duhovna koncertna muzika").

Malo poznati

Pet godina (od 1948. do 1953) horom PBPD dirigovao je Aleksandar Gavanski, učenik Cvetka Manojlovića, pravnik po struci, koji je raznim horovima dirigovao od svoje osamnaeste godine, a bio i osnivač i prvi dirigent Katedralnog okteta Saborne crkve u Beogradu. Pisao je crkvenu muziku, uglavnom za potrebe hora, i "Opelo" koje nikada nije objavljeno. Bilo je to veoma teško vreme: u biblioteci je preostalo nešto manje od hiljadu dela, a radilo se sa 53 člana hora. Ubrzo se krenulo sa nabavkom notnog materijala, uglavnom duhovnih kompozicija srpskih autora. Godine 1951. Savez srpskih pevačkih društava u Americi izabran je za dobrotvora PBPD jer im je poklonio aparat za umnožavanje partitura. "Avala-filmu" je pozajmljen materijal za film o Stevanu Mokranjcu. Te godine priređen je i svečani koncert povodom proslave stogodišnjice rođenja dirigenta Društva Josifa Marinkovića, u organizaciji Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja muzičkih umetnika Srbije na Kolarčevom univerzitetu. Društvo je pevalo i na pomenu Stanislavu Biničkom, povodom desetogodišnjice smrti u Vaznesenjskoj crkvi.

Stigao je i ovde

Naredne četiri godine Društvo je vodio Svetolik Pašćan-Kojanov, kompozitor, dirigent i muzički pisac. U toku svoje 45-godišnje karijere vodio je mnogobrojne horove u Zagrebu, Novom Sadu i u Beogradu, nastupajući na mnogim koncertima u zemlji i u inostranstvu. I kao kompozitor prvenstveno se obraćao vokalnoj lirici, pišući dela za mešovite, muške, ženske i dečje horove. Proslavljena je stogodiošnjica Društva na Kolarčevom narodnom univerzitetu, pod upravom Aleksandra Gavanskog. Bio je to prvi samostalni koncert PBPD posle rata. Godine 1956. proslavljen je stoti rođendan Stevana Mokranjca.

Dirigentski mozaici

Kratko vreme horom PBPD dirigovao je proslavljeni bas Žarko Cvejić (1951), koji je u beogradskoj operi ostvario oko osamdeset velikih uloga. I njegov brat Bogdan Cvejić, sin prote Branka Cvejića, velikog poznavaoca i melografa srpskog narodnog crkvenog pojanja, takođe je pored vođenja hora Bogoslovskog fakulteta povremeno dirigovao i u PBPD (1954, 1965). Sedam godina (od 1957. do 1964) vodio ga je Dimitrije Gortinski, dete ruskih emigraiata, koji je kasnije otišao u Ameriku; u međuvremenu, takođe ruski emigrant Aleksandar Zaliev, koji je dirigovao i horom poštara KUD "Đoka Pavlović" radio je i u PBPD (1959—1960); dr Dimitrije Stefanović (1969), osnivač Studij skog hora Muzikološkog instituta kratko vreme vodio je i hor PBPD i Beogradske madrigaliste. Pet godina (od 1966—1971) Horom je dirigovao bogoslov Luka Gavrilović, zemunski učitelj, koji je dirigovao i horom Zanatlijske pevačke i prosvetne zadruge u Zemunu.

Naš poznati operski i horski dirigent Dušan Miladinović koji je godinama vodio Beogradske madrigaliste povremeno je dirigovao i PBPD (1971).

U toku tih god ina obeležena j e 110-god išnjica PBPD (1963) i pedesetogodišnjica smrti Stevana Mokranjca (1964). Godine 1966. gostovali su u Grčkoj, a 1967. pevali su na opelu i sahrani dr Momčila Mokranjca, profesora Beogradskog univerziteta, člana uprave, sina Stevana Mokranjca. Naredne godine gostovali su u Carigradu, a sledeće na Krfu. Svečana proslava 1100-godišnjice smrti Ćirila i Metodija bila je 1969. godine i proslava 750-godišnjice samostalnosti srpske pravoslavne crkve.

Dragomir Radivojević Jumba dirigovao je PBPD od 1971. do 1979. godine, osvežavajući hor mladim članovima i radeći i kao korepetitor u Operi. Zajedno sa njim radila je u PBPD i Olivera Dušanić, koja je završila Srpsku muzičku nškolu i koja je sopranske deonice pevala i u Jugoslovenskom akademskom pevačkom društvu u Zemunu (pre 1940) i kasnije u pevačkom društvu "Stanković". Nasledila je Gavanskog na mestu dirigenta Katedralnog okteta. Georgije Maksimović, horski dirigent i kompoziotor, vodio je hor sveštenika u Sabornoj crkvi i paralelno i PBPD (1980—82).

Trostruka obdarenost

Kompozitor, pijanista i dirigent Aleksandar Vujić, osnivač kamernog orkestra "Simfonijeta" i Madrigalskog hora FMU, koji je sa somborskim horom "Iuventus cangat" osvojio zlatnu medalju na Drugoj olimpijadi horova u Južnoj Koreji, horom PBPD dirigovao je od 1981. do 1985. godine i tokom jubilarne 2003. Na međunarodnim konkursima nagrađivane su njegove a kapela horske kompozicije. Godine 1984. gostovali su u Grčkoj.

Prvi kompakt disk

Potom je na mesto dirigenta došao komiozitor Vladimir Milosavljević (1985—1988 i 1993—1998), koji je napisao nekoliko duhovnih neliturgijskih horskih kompozicija i sa PBPD izdao kasetu i kompakt disk.

Sa njim je ostvarena evropska turneja po pravoslavnim crkvama u Austriji, Nemačkoj, Švedskoj i Danskoj (1987. godine; naredne je bilo putovanje u SSSR, u Moskvu i Zagorsk, na proslavu hiljadugodišnjice hrišćanstva u Rusiji, a 1989. učestvovali su na proslavi 600-godišnjice Kosovske bitke u Sava centru i na proslavi 150-godišnjice Srpskog pjevačkog društva "Jedinstvo" u Kotoru i ponovo preduzeta turneja po Nemačkoj. Kasnije je otišao u Nemačku.

Prva žena za dirigentskim pultom

Od 1990. do 1992. sa horom je radila Divna Ljubojević. Paralelno s njom radio je i Pavle Janković, profesor muzike. Obeležena je 300-godišnjica velike seobe Srba. Sledeće godine Njegova svetost patrijarh Pavle postao je pokrovitelj Društva. Hor je gostovao u Grčkoj, sa dirigentkinjom Divnom Ljubojević, a sa dirigentom Vladimirom Milosavljevićem učestvovao 1994. na Prvom međunarodnom festivalu pravoslavne muzike "Putevima pravoslavlja" u Novom Sadu. Godine 1995. ponovo su gostovali u Nemačkoj.

Studentska palica

Darko Jovanović, student Fakulteta muzičke umetnosti i član Hora PBPD od 1991. stajao je za dirigentskim pultom od 1998. do 2002. godine. Vodio je i hor Voždovačke crkve, Oktet Saborne crkve, hor crkve na Karaburmi, muški hor "Artis" i "Beogradski nonet".

Pod njegovim vođstvom prvi put je PBPD učestvovalo na Jugoslovenskim horskim svečanostima u Nišu (1998) i osvojilo nagradu za izvođenje duhovne kompozicije savremenog autora (Miodraga Govedarice); učestvovali su i na festivalima "Horovi među freskama" (1999. i 2001) i "Mokranjčevi dani" (istih godina). Naredne 2002. osnovan je dečji hor, koji je vodila studentkinja FMU Emilija Ušljebrka.

Ponovo gospodstvena palica

U godini velikog 150-godišnjeg jubileja ponovo je za dirigentskim pultom stao Aleksandar Vujić, sa kojim je izveden i završni koncert na "Mokranjčevim danima" i otvorena sezona u Galeriji SANU; učestvovali su na BEMUS-u, imali koncert na Kolarčevom univerzitetu.

Još mozaika

Povremeno su dirigovali Horom PBPD i Bojan Suđić, Feder Prodanov, Olga Dušanić.

Čudesno istočno svetlo

Godine 2004. za predsednika Društva (ponovo) je došao protojerej-stavrofor Petar Lukić, a za dirigenta Svetlana Vilić. Ona je u rodnom Sankt Peterburgu diplomirala na Državnom konzervatorijumu "Rimski Korsakov". Od 1989. bavi se pedagoškim i izvođačkim radom u Srbiji, radeći sa horeovima Bogradske opere, Radio-televizije Srbije, Beogradskim nonetom i Kamernim horom Servikon. Nastavili su se radovi na renoviranju prostorija. U Galeriji SANU otvorena je izložba povodom 150-godišnjice Društva. Hor uzima učešća na Svečanoj akademiji povodom dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka i u predstavi kojom je obeležena 600-godišnjica od kada je despot Stefan Lazarević dobio upravu nad gradom Beogradom od Ugara. Celovečernjim koncertom učestvovao je na Festivalu "Horovi među freskama" i na Letnjoj duhovnoj akademiji u Studenici. Takođe je ostvario turneju po Grčkoj i priredio koncert na Svečanoj akademiji povodom 165-godišnjice postojanja Srpskog pjevačkog društva u Kotoru.

I naredne godine priređen je koncert u Narodnom pozorištu uz učešće i Dečjeg hora; hor je takođe učestvovao na Festivalu "Horovi među freskama" i osvojio prvo mesto i nagradu "Vojislav Ilić" u kategoriji velikih horova. Priredio je i celovečernji koncert na 40. Mokranjčevim danima i dobio specijalnu plaketu. Održao je i celovečernji koncert u Velikoj sali Ruskog doma. Ostvario je dvodnevnu turneju u Kosovskoj Mitrovici.

Godine 2006. izdat je dupli kompakt-disk pod nazivom "Hvalite Gospoda s nebes". Hor je učestvovao na devetom Božićnom koncertu u novosadskoj Sinagogi.

U Kolarčevoj zadužbini održan je celovečernji koncert povodom izdanja dvostrukog CD-a i obeležavanja jubileja svojih dirigenata: 175-godišnjice Kornelija Stankovića, 150-godišnjice Stevana Mokranjca i 153-godišnjice života i rada Društva. U Madlenianumu u Zemunu na Svečanoj akademiji povodom 150-godišnjice Nikole Tesle i Stevana Mokranjca i 125-godišnjice od rođenja Nikolaja Velimirovića. Priređen je i koncert Dečjeg hora. Priređeno je i dvodnevno gostovanje u manastiru Mileševa, na svečanostima u Dolovu, na "Ubskim letnjim večerima", posećuje Crnogorsko-primorsku Mitropoliju, učestvuje na Dvanaestim duhovnim svečanostima "Dani Rače ukraj Drine" u Bajinoj Bašti i drugi put na Beogradskim muzičkim svečanostima (prvi put 2003. godine).

Na početku 2007. godine Prvo beogradsko pevačko društvo izabrano je za počasnog člana "Mokranjčeve zadužbine". Dr Radmila Milentijević upisala se u velike dobrotvore PBPD. Hor je krenuo na pokloničko putovanje u Svetu zemlju. Emisija "Agape" Studija B dala je bogatu reportažu o ovom putovanju. U okviru serijala "Klasične destinacije" emisija o Srbiji urađena je kroz muziku Stevana Mokranjca, koju je interpretirao Hor PBPD. U Valjevu je Hor otvorio Gospojinske susrete crkvenih horova, a u Beogradu učestvovao na "Duhovnim susretima" crkvenog pojanja. Povodom osvećenja riznice manastira Mileševa Hor je priredio koncert. Koncert su priredili i u novosadskoj Sinagogi. Učestvovali su i na Festivalu "Horovi muđu freskama" i na manifestaciji obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma.

U 2008. godini hor je priredio koncert duhovne i svetovne muzike u Domu kulture u Srebrenici i u Narodnom pozorištu u Tuzli; u Zadužbini Ilije Kolarca otvorio je Svetosimeonsku akademiju. Priređuje i koncert u dvorani centra "Milenium" u Vršcu. Hor je nastupio na svečanom otvaranju Moskovskog pashalnog festivala; priredio je koncerte i u Sankt Peterburgu; otvorio je Četrnaesti Festival "Horovi među freskama" i učestvovao na Devetom internacionalnom festivalu folklornog stvaralaštva dece "Ivanjsko cveće". Otvorio je i u Budimpešti Festival pod nazivom "Pozdrav iz višenacionalne Vojvodine — Evropa čeka Srbiju", a u Preobraženoj crkvi u Sentandreji služena je sveta arhijerejska liturgija. U Etnografskom muzeju priređen je zajednički koncert PBPD i Srpskog muškog hora "Kosovo" iz Klivlenda. Pevali su i na "Mokranjčevim danima" u Negotinu i na Jedanaestom međunarodnom festivalu „Pančevački dani duhovne muzike" povodom obeležavanja 170-godišnjice Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva. Nastupili su i u Dolovu. Imali su celovečernji koncert u Kolarčevoj zadužbini i tom prilikom promovisali novi kompakt disk sa kompozicijama izvedenim u Rusiji. Hor je nastupio i u Ruskom domu, a Dečji hor u Bečeju na Smotri crkvenih horova.

Naredne godine Hor je učestvovao na Osmom moskovskom pashalnom festivalu i priredio i humanitarni koncert u Domu za nezbrinutu i decu sa posebnim potrebama u Južnom Butovu. Snimljen je dokumentarni film "Pesmom kroz duhovni svet" reditelja Petra Stanojlovića sa turneje hora po Rusiji. Održan j e i koncert u Sremskoj Mitrovici. Hor je i ove godine nastupio na Festivalu "Horovi među freskama" i u Dolovu. Na Internacionalnom festivalu "Ivanjsko cveće". 15. novembra 2009. upokojio se Nj. Svetost Patrijarh srpski Pavle; PBPD pevalo je na zaupokojenim Svetim Liturgijama u Sabornoj crkvi 16. 17. i 18. novembra.

Prvo beogradsko pevačko društvo sa predsednikom protojerejom-stavroforom Petrom Lukićem i dirigentkinjom — Svetlanom Vilić gostovalo je u emisiji "Agape na TV Studio B, kod Aleksandra Gajšeka. Na Badnji dan priredili su podnevni koncert u Ruskom domu. Uzeli su učešća prilikom intronizacije novog Patrijarha srpskog Gospodina Irineja. Na uskršnjim koncertima učestvovao je i Dečji hor. Ostvarena je i turneja po Rusiji, na Devetom moskovskom Pashalnom festivalu. Takođe su priredili i celovečernji koncert u Dolovu na Festivalu "Ivanjsko cveće", na "Raškim duhovnim svečanostima" u Raškoj, na "Mokranjčevim danima", u Crkvi Svete Trojice u Negotinu i u Mokranju, na manifestaciji "Dani evropske baštine" u Zaječaru. PBPD učestvovalo je na solunskom Festivalu "Svetog Dimitrija" i gostovalo je pritom i u Vranju. Takođe su imali turneju i na Festivalu "Protoklitija 2010" u Patri i održali su koncert i u Atini. Uzeli su učešća na duhovnoj akademiji povodom godišnjice upokojenja Patrijarha srpskog Gospodina Pavla.

Godine 2011. Hor je ostvario turneju u Belorusiju i u Poljsku i uzeo učešća nsa festivalu pravoslavne duhovne muzike i na Svetim Liturgijama. Posetio je i Bihaćko-petrovačku eparhiju u Bosni, posećujući i priređujući koncerte i Svete Liturgije u Mrkonjićgradu, Šipovu, Drvaru i Bosanskom Petrovcu. Hor je održao i koncert u Glini pod nazivom "Svjeh skorbjaščih Radoste" (Svih žalosnih Radosti) u Spomen domu na obeležavanju 70-godišnjice velike tragedije u crkvi, kada su ustaše ubile gotovo 3.000 ljudi. Prvo beogradsko pevačko društvo svečano je otvorilo 19. manifestaciju u Despotovcu "Dani srpskog duhovnog preobraženja". Gostovalo je i u Italiji, u Trstu na 34. internacionalnom festivalu "Setembre musicale 2011" i u Veneciji. Na povratku, održali su koncert i u Ljubljani pod nazivom "Hvalite Gospoda s nebes". Uzeli su učešća i na proslavi 200-godišnjice Hrama Svetog Nikole u Dolovu. Održali su i celovečernji koncert u Zrenjaninu povodom 20-godišnjice Pevačkog društva "Prepodobnog Rafaila banatskog".

Pored uobičajenih koncerata i proslava u 2012. Prvo beogradsko pevačko društvo gostovalo je u Poljskoj, u Bjalistoku i u Varšavi. Najveća državna nagrada — zlatna medalja uručena je najstarijem beogradskom pevačkom društvu na Sretenje 2013. godine.


Autor: Gordana Krajačić

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 38 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2013
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića


[07.10.2013]


* * *



Beogradsko pevačko društvo na izletu kroz Đerdap u Negotin
90-tih godina 19. veka
339  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Prvo beogradsko pevačko društvo poslato: Oktobar 07, 2013, 12:34:46 am
**

PRVO BEOGRADSKO PEVAČKO DRUŠTVO


Evropska muzika sredinom XIX veka ...

Sredina veka romantizma donela je već najlepše operske stranice najvećeg majstora operske scene — Verdija — "Rigoleta", "Trubadura" i "Travijatu"; nemački genije muzičke pozornice već je imao za sobom "Holanđanina" i "Tanhoijzera", već je razmišljao o nibelunškoj "Tetralogiji"; da ne govorimo o velikanima koji nisu više zemljom hodali — Bahu, Hendlu, Hajdnu, Mocartu, Betovenu, Šubertu, Šopenu, Mendelsonu... Evropa je već uveliko znala za muzičke drame i komične opere, simfonije i simfonijske poeme, oratorijume i rekvijeme, pratila koncertne turneje Lista i Paganinija, okupljala se u salonima grofice D'agu i Žorž Sandove...

A Beograd...

Beograd je bio pod dvojnom srpsko-turskom upravom; turska varoš je, doduše, stalno slabila, a srpska se sve više razvijala, dobijajući polako evropske obrise, prvo pozorište, čitaonicu, muzej i "Veliku školu"...

Član Francuske akademije Alfons de Lamartin putovao je kroz Srbiju vraćajući se iz Carigrada 1833. Zapisao je:

"Evropa će videti kako se na ruševinama Turske diže nova država i prekriva prostrane i lepe krajeve što se šire između Dunava, Jadranskog mora i balkanskih planina".

Još više su se divili lepoti srpske poezije svetske poete; Gete j e pod staknut "Hasanaginicom" učio srpskij ezik; pridružili su mu se Grimovi, braća Jakob i Johan. Adam Mickijevič 19. marta 1841. završavajući ciklus predavanja o srpskoj narodnoj poeziji na Francuskom koledžu u Lozani rekao je i ovo:

"Srpski narod će i dalje živeti zatvoren u svoju prošlost, predodređen da bude muzičar i pesnik celog slovenskog plemena, ne predosećajući čak ni to da će jednog dana postati najveći književni ponos Slovena".

U knjizi putopisa "Pesiikov bazar" Hansa Kristijana Andersena iz 1842. stoji i ovo:

"Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje plannne i kao što Danac voli more".

Nikola Tomazeo je 1844. zapisao:

"Od poezije u kojoj nema ničeg suvišnog, i u kojoj svaka reč teži ka cilju, ja poznajem svega dva modela: Dantea i srpsku narodnu poeziju".

Zigfrid Kaper je 1848. ovako opisao Beograd sa prozora svoje sobe u centru varoši:

"Dovoljno je samo malo mašte pa da čovek zamisli da je usred jedne priče iz 'Hiljadu i jedne noći'. Sve radnje su otvorene. Kupuje se, prodaje, razmatra, pregovara, prepire, a uz to se čuju neko kuckanje i lupnjava, propraćeni vikom i ponekom psovkom".

Najznačajniji rumunski pesnik XX veka Nikita Stanesku veli:

"U Srbiji vazduh nije za disanje, ovde je vazduh za pevanje".

Uz elegične zvuke gusala orile su se srpske narodne pesme, čak i u vremenima robovanja. U revolucionarnoj 1848, koja je zahvatila čitavu Evropu, pevale su se rodoljubive pesme: "Ustaj, ustaj Srbine", "Već se srpska zastava", "Ja sam Srbin, srpski sin"... I tada na našu sreću dođe u Beograd 1852. Milan Milovuk, sin uglednog peštanskog knjižara Josifa, koji je još kao trinaestogodišnjak u rodnoj Pešti bio član tek osnovanog srpskog hora (1838, kada je u osnovano Pančevačko srpsko crkveno pjevačko društvo, prva naša instirucija ove vrste), a šest godina kasnije je "položio teorijski i praktički ispit iz muzike" na Muzičkoj akademiji u Pešti. Tu je završio gimnaziju i Prava a potom je kao ekonom vodio imanje Miše Anastasijevića u Vlaškoj. U našem glavnom gradu bio je najpre profesor u Ratarskoj školi, a potom profesor i direktor Trgovačke škole. Pored toga objavio je prve udžbenike teorije muzike na srpskom jeziku. Njegovom zaslugom osnovano je 14. januara, na Dan Svetog Vasilija, 1853. Pevačko društvo u Beogradu.

Šta se još dogodilo 1853. godine...

Te davne 1853. u Rimu je opersku premijeru imao Verdijev "Trubadur" (19. januara), a 6. martau Veneciji prvi putje izvedena njegova "Travijata".

Knez Aleksandar je 1853. doneo Zakon o građansko-sudskom postupku, čime je želeo da poboljša privrednu delatnost u Srbiji. Tako je te godine u Topčideru podignuta fabrika za izradu sukna i osnovan je trgovački odbor, počeo je razvoj rudarstva (u Majdanpeku), školstvo je podignuto na viši stepen...

Narodna biblioteka u Beogradu dobila je prvog praviteljstvenog bibliotekara, Filipa Nikolića, koji je kompletirao i sredio fondove i sve publikacije inventarisao i katalogizirao.

U Subotici je izgrađeno pozorište, prepoznatljivo po šest klasicističkih, korintskih stubova.

Jovan Jovanović Zmaj je 1853. prvi put objavio veći broj pesama, mada ih je pisao i ranije.

Od 1853. do 1856. Rusija je učestvovalau Krimskom ratu, sa carem Nikolajem I, koji je umro 1855.

Ove godine zabeleženo je prvo uspešno livenje topova u kragujevačkoj topolivnici. Buknuo je ustanak u Polimlju. 18. februara 1853. pokušan je atentat na austrijskog cara Franju Josifa. Godine 1852/53. Đura Jakšić je započeo zamenu ikona u pravoslavnoj crkvi u Srpskoj Crnji, ali nije zamisao izveo do kraja. U beogradskom Liceju je formirano novo Prirodno tehničko odeljenje; tada je osnovana Katedra za hemiju (prvi profesor bio je Mihailo Rašković) i Zoološki kabinet, na čelu sa Josifom Pančićem.

Godine 1853. knez Mihailo Obrenović venčao je u Beču ugarsku groficu Juliju Hunjadi.

Drugi hotel u Beogradu pod nazivom "Srpska kruna" otvoren je u zgradi Beogradske opštine iz 1846. godine. U njemu su se održavali balovi, pozorišne predstave, muzičke priredbe, izložbe slika...

A šta se zbilo 14. januara

Dalekog 14. januara 379. godine upokojio se u pedesetoj godini Sveti Vasilije, arhiepiskop keserijski, rođen u vreme cara Konstantina, školovan u Atini. Petnaest godina je učio retoriku, filozofiju, astrologiju i ostale nauke tog vremena. Bio je luča moralne čistote i verske revnosti, te se s pravom naziva Veliki.

Zbilo se još mnogo toga ...

— 1842. u Irigu je sriski pisac i iguman manastira Krušedol Dimitrije Krestić otvorio prvu srpsku čitaonicu s bibliotekom;

— 1865. godine Beograd je dobio javnu rasvetu (doduše, još 27. aprila 1830. dobio je fenjere sa svećama);

— 1875. rođen je Albert Švajcer, lekar, filozof i teolog, književnik i muzički istoričar i orguljaš, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1952. godine;

— 1890. rođen je srpski slikar Petar Dobrović, majstor intenzivnog kolorita i ekspresivnog crteža;

— 1892. rođen je srpski klasični filolog Miloš Đurić, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge i jedan od najvećih svetskih helenista XX veka; objavio je preko dve stotine radova iz književnosti i filozofije;

— 1897. rođen je istoričar Vasa Čubrilović, profesor beogradskog Univerziteta i član SANU;

— 1912. rođen je pisac Milorad Panić Surep, čiju poeziju odlikuje lirski naboj, muzikalnost i kompoziciona koherentnost;

— 1922. umro je srpski general Pavle Jurišić Šturm, junak iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, zaslužan za pobede u Cerskoj i Kolubarskoj bici;

— 1929. rođen je istoričar umetnosti i likovni kritičar Lazar Trifunović, direktor Narodnog muzeja, jedan od najznačajnijih evropskih estetičara XX veka;

— 1965. Radivoj Korać je protiv švedskog Alvika postigao 99 poena, čime je postao rekorder po broju koševa na utakmici Kupa evropskih šampiona;

— 1991. umro je filolog Mihailo Stevanović, profesor beogradskog Univerziteta, član SANU; objavio je više od šest stotina radova.

Pevačko društvo u Beogradu

Tog dalekog 14. januara 1853. osnovao ga je Milan Milovuk, uz školu za violinu i violončelo, iz koje je izašlo nekoliko muzičara koji su kasnije svirali u pozorišnom orkestru. On se u nekoliko navrata vraćao za dirigentski pult (1853—57, 1858—60, 1864—65, 1870), uvek kad Društvo nije moglo da obezbedi dirigente. Ipak, najznačajnija je njegova pionirska delatnost utemeljivača ove institucije. Kasnije je postao profesor i direktor Realke i na tom položaju ostao je do smrti 1883 (iste godine kada je umro i Rihard Vagner). Docnije se odomaćio naziv — Beogradsko pevačko društvo, a od 1913. pominje se prvi put kao Prvo beogradsko pevačko društvo, što se potvrdilo i statutom deset godina kasnije, a u državnoj administraciji od 1941. godine.

Prvi statut Društva

Napisao ga je Emilijan Josimović, bečki đak, član Srpskog učenog društva, profesor u Liceju i Vojnoj akademiji. On je sadržavao samo nekoliko članova, ispisanih na jednoj strani i bio je oslikan (izgubljenje 1881, kada je osnovana Pevačka družina "Kornelije"). Zadatak i smer Društva "beše zabava i međusobno uživanje i obučavanje u muzici". Najviše su se pevali nemački horovi, najpre na nemačkom i na francuskom jeziku. Kasnije su Emilijan Josimović, Ljubomir Nenadović i Jovan Ilić počeli da prevode tekstove.

"Bogaština leži u našem pojanju"

Tako je govorio nežni Kornelije Stanković, koji je poživeo samo 34 godine i od toga jednu godinu (od 1863—64), pretposlednju godinu svog krhkog, tuberkulozom načetog života podario Beogradskom pevačkom društvu. Pisao je takođe:

"... U svetom pojanju u crkvi, iščeličila se naša, do zla boga gonjena vera i obrana njena u naših otaca. Pa zar toga, što mi je očuvalo ime i narodnost, da se ja odrečem?"

Srećom za sve nas — nije se odrekao! Dokle god je u njegovom tanušnom telu tinjala iskra života, on je beležio i harmonizovao ono što je čuo na crkvenim obredima, gradskim sedeljkama, prelima i poselima. Ovaj savremenik Vuka Karadžića, Branka Radičevića, Milice Stojadinović-Srpkinje, Zmaja, Đure Jakšića došao je na školovanje u Beč, grad sveslovenske revolucije, ilirskih ideala, naših patriota i intelektualaca želeći, kao i Vuk, da upozna evropsku javnost sa srpskim narodnim stvaralaštvom. S pravom ga je Irena Grickat nazivala "pravim Vukovcem"!

Zapisao je celokupno "Karlovačko pojanje", koje se dotle prenosilo isključivo usmenom tradicijom. Izvestan broj tih pesama izvedenje 1861. sa delom Hora Bečke opereu Muzikferajnu.

"Pesma nas je održala, njojzi hvala"

Kornelijev jednogodišnji rad u Beogradskom pevačkom društvu nije mogao ostaviti dublje tragove. Ipak, on je pokušao da umetnički izmeni stavku Statuta da je "zadatak i smer Društva zabava i međusobno uživanje i obučavanje u muzici", želeći da uvrsti u repertoar lepotu naših narodnih napeva: "Pade listak drenjine", "Devojka junaku"... Savremenici su njegove pesme omalovažavali, ali on je svoj im stavom utro put budućim horovođama ovog društva koji su se izborili za nacionalni repertoar i sopstvenim stvaralaštvom značajno ga obogatili.

Koliko je plemenita i altruistička bila Kornelijeva priroda, svedoči i činjenica da je, već teško zahvaćen tuberkulozom, mislio o Beogradskom pevačkom društvu, želeći da ono dobije hvale vrednog horovođu. Tako je preporučio svog naslednika, Davorina Jenka, "kao veštaka, koga su dela muzikalna dobro poznata".

"Svom dušom predan svojim idealima i dužnostima"

To je o Davorinu Jenku zapisao naš prvi doktor muzikologije, Miloje Milojević. Autor dve himne (slovenačke i srpske), počasni član Beogradskog pevačkog društva, "Zore" (u Karlovcu), "Kola" (u Zagrebu), "Obilića" i "Radničkog pevačkog društva" (u Beogradu), "Pančevačkog srpskog crkvenog pjevačkog društva", počasni kapelnik Beogradske požarne družine, počasni predsednik Pevačkog društva "Davorje", počasni član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Matice srpske - on je (kao i Milovuk svojevremeno) u nekoliko navrata dolazio na mesto dirigenta u Beogradskom pevačkom društvu (1865—69, 1870—72, 1873—75, 1877)... i neumorno komponovao... "Što ćutiš Srbine tužni", "Ustaj, rajo", "Vse mine"...

Kroz vremeplov

Za to vreme u Srbiji su se dogodile krupne promene. Godine 1865. pokušalo se sa osnivanjem Saveza pevačkih društava u Srbiji; dve godine kasnije knez Mihailo je u Carigradu izdejstvovao predaju gradova: te 1867. na zahtev mitropolita beogradskog Mihaila članovi Društva su počeli redovno da pevaju u crkvi; 10. juna 1868. u Topčideru je ubijen knez Mihailo; na vlast je došao knez Milan Obrenović; smenjivali su se direktori i predsednici Društva; od 1869. učestvovalo je u izvođenjima komada s pevanjem u pozorištu. Godine 1870. štampana su nova pravila Društva; u članu 4 ističe se "isključenje politike iz zadataka društva, čiji je jedini cilj pevanje i kultivisanje jugoslovenske muzike pojedince, a slovenske u obšte". Dve godine kasnije, prvi put se govorilo o danu BPD, a 1875. povodom desetogodišnjice smrti Kornelija Stankovića raspravljalo se o osnivanju fondaza podizanje muzičke škole "Kornelijanum" (bilo je prerano i prva muzička škola osnovanaje 1899, današnja škola "Mokranjac", a "Stanković" — dvanaest godina kasnije). Te 1875. prvi put se pojavljuje u BPD Stevan Stojanović, koji se od sednice 23. oktobra prvi put potpisuje sa Stevan Mokranjac. Izabran je za nastavnika u pripravnoj školi Društva, umesto Jenka, koji je tada šesti put napustio Društvo. Dve godine potom, na vanrednoj skupštini 6. marta, rešeno je da se Stevan Mokranjac pošalje na studije u inostranstvo "da izučava i da se usavršava u muzici", te je naredne godine otišao u Minhen.

Zbog rata sa Turskom Društvo nije radilo od aprila 1878. do maja 1879. godine.

"Pesmom srcu"

To je naziv jedne od kompozicija koje je tadašnji dirigent Josif Marinković komponovao za proslavu tridesetogodišnjice BPD 1883 (Marš o tridesetogodišnjici", "Pesmu Kraljeviću", "Pred spomenikom"), koji je kao "prvi Srbin dirigent posle Kornelija stao na čelo Društva godinu dana ranije. Na trodnevnoj proslavi učestvovalo je više pevačkih društava. Sa dolaskom Marinkovića za dirigenta nastupa nacionalni muzički pravac mnogo intenzivnije nego ranijih godina.

Pored gajenja srpske pesme krenulo se i ka širenju i unapređenju muzičkog znanja u našem narodu; Društvo je od kraljice Natalije, koja je bila njegova kuma, dobilo koncertni klavir; doneta je odluka da Hor nastupa i van Beograda, te je prvi put 16 članova otišlo u Karlovce, prilikom svečanog prenosa kostiju Branka Radičevića. Pokušalo se i sa uvođenjem dečjih glasova u hor, ali se ta novina nije dugo održala (dečji hor se oformio tek 1981. godine). U toku rata Društvo nije radilo i članovi su se okupili tek posle sklapanja Bukureštanskog mira u martu 1886. godine.

Marinković je neumorno komponovao: već je stvorio šest (od ukupno jedanaest) kola, sjajne prethodnike Mokranjčevim rukovetima i mnoge druge solo pesme i horske kompozicije: "Potočara", "Zadovoljna reka" "Pevačka himna", "Narodni zbor", "Jadna majka". Od 1886. napustio je Društvo i otišao u Beč da nastavi muzičko usavršavanje.

U ritmu marša

Uprava Društva zamolila je višeg vojnog kapelnika prve klase Josifa Svobodu, po narodnosti Čeha, koji je završio Konzervatorijum u Pragu, da prihvati dirigentsku palicu. On je u Društvu ostao manje od godinu dana (1886—87), a onda je tu došao Stevan Mokranjac i proveo ovde svoje najkreativnije i najzrelije godine.

"Periklovo doba" Beogradskog pevačkog društva

Mada nije završio studije, posle Minhena, Rima i Lajpciga, Mokranjac se vratio u Beograd i zaposlio kao učitelj pevanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji gde je i sam nekada bio ne mnogo uzoran đak. I već naredne 1888. počinje njegova nesebična delatnost: učestvuje na proslavi stogodišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića i za tu priliku komponuje Opelo. Piše Dve pesme iz XVI veka po zapisima Petra Hektorovića...

Iz godine u godinu rad Društva se intenzivirao: na koncertima se udruživalo sa vojnom muzikom i operskim pevačima. Preuzimane su mnoge turneje po Hrvatskoj, Crnoj Gori, Južnoj Srbiji, Bugarskoj, Austrougarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rusiji. Mokranjac je izabran za stalnog dirigenta 1894.

Sa svih strana stizale su pohvalne kritike; u "Pester Lojdu" je zapisano:

"Beogradsko pevačko društvo nalazi se na takvoj umetničkoj visini da se ne boji upoređenja ni s kakvim društvom pa ni najčuvenijim na evropskom kontinentu..."

Mokranjac je radio neumorno: u Prizrenu je zapisao preko dve stotine narodnih pesama, od kojih je neke uvrstio u Osmu i Dvanaestu rukovet; stvarao je, dirigovao, uvežbavao hor, pevao sve glasove, putovao, pregovarao, obeležavao godišnjice i jubileje, svuda stizao. Društvo je doživljavalo svoje najviše umetničke domete; dobijalo lovorove vence; njega su na ramenima iznosili iz sala obožavaoci. Na proslavi pedesetogodišnjice Društva od 24. do 27. maja 1903. godine učestvovala su 23 hora, među kojima je osam bilo iz Austrougarske; Beogradom je išla procesija sa vojnom muzikom i devojkama sa amblemima i zastavama pevačkih društava.

Dan posle proslave, u noći između 28. i 29. maja, ubijen je kraljevski bračni par Aleksandar Obrenović i Draga Mašin, što je stvorilo nove neprilike u zemlji koje su se odrazile i u BPD. Za novog kralja izabran je Petar I Karađorđević...

Godine 1911. Mokranjac je izabran za počasnog horovođu. Po njegovoj želji, primljen je Miloje Milojević za dirigenta. Branislav Nušić izabran je za predsednika Društva. Od naredne godine Mokranjac više nije dolazio u Društvo "zbog ličnih prilika".

Austrougarska je 16. jula 1914. objavila rat Srbiji, a 29. septembra iste godine u izbeglištvu u Skoplju preminuo je Stevan Mokranjac.

Za vreme Prvog svetskog rata grupa članica i članova pevala je u Sabornoj crkvi; dirigovala je Sofija Predić, nastavnica pevanja u beogradskim gimnazijama i solista u BPD (od 1912—19).

"Ohridska legenda"

Posle Velikog rata za dirigenta je došao (na kratko vreme) Stevan Hristić, sa kojim je Društvo izvelo njegovo Opelo, komponovano u spomen palih za oslobođenje i ujedinjenje.
340  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Aleksandar Stepić (1932) poslato: Oktobar 07, 2013, 12:11:30 am
*

NEMA PEVAČA BEZ KAFANSKOG HLEBA

Čuveni kompozitor i harmonikaš Aleksandar Aca Stepić (78) smatra da prava, srpska narodna muzika nije uništena i da njeno vreme tek dolazi. A, najvažnije od svega, smatra on, postoje pevači koji mogu i znaju da neguju ovu vrstu muzike.

Mislim da ponovo dolazi vreme čiste narodne muzike, jer publika voli da sluša ovakve pesme.

Gledajući konkretno Grand video sam da većina te dece koja se takmiči peva narodni melos, pa posle pevaju šta im se da. Uzeću primer mladog Darka Lazića.

Kada sam ga čuo pomislio sam što mi Bog nije dao tako mladog pevača, sa takvim glasom.

Šta bi ja stvorio od njega samo da prođe sve ono što se moralo proći u muzici u vreme kada sam ja počinjao — kaže Stepić.

Znači sviđaju vam se mladi pevači Granda?

Deca su me obradovala, sviđa mi se što su maltene svi muzički obrazovani, sviraju neki instrument. Dugo sam van estradnih tokova, ali znam da procenim ko je dobar pevač. Za Radmilu Manojlović, recimo, odmah sam znao da će biti odlična. Počela je u kafani i to je odlična škola.

I mali Lazić peva u kafani, restoranima, na svadbama i to je odličan potez. Tamo se ne peva zabavna muzika, jer se to ne traži. I ja sam uspeo u poslu, jer sam 12 godina proveo u kafani i jeo taj hleb. I ovi mladi bi trebalo da prođu tu školu. I Milan Stanković je rođen da bude na estradi. Potpuno je drugačiji, žao mi je što mu se desio ovaj kiks sa Sašom, ali valjda će se srediti. Šteta je da takav talenat propadne.

Sa vašim pesma se proslavila Silvana Armenulić. Ima li ona naslednicu na srpskoj estradi?

Za sada ne. More njih peva njene pesme kao na primer "Šta će mi život", ali niko nije pogodio. Trebali su to bolje da odrade. Mogli su da okrenu moj broj da ih posavetujem. Pevač koji prvi put otpeva pesmu to ostaje za vek vekova. Možda otpeva neko i bolje, ali izvođač koji je prvi put izveo tu pesmu daje joj lični pečat.

Zato Silvanina interpretacija nije prevaziđena. Sećam se da je Merima Njegomir otpevala pesmu "Tecite suze" od Bebe Selimović, super je to odradila, ali nije to to.

S kim od mladih pevačica biste danas radili?

Ima ih dosta, ali pre svih to je Radmila Manojlović. Ima dikciju, pojavu, radi na sebi i mnogo je drugačija nego kada se pojavila. Saša Popović je tražio od mene nekoliko mojih hitova, koje mi je platio da se posluži tri, četiri godine.

To su pesme "Jednom sam i ja voleo", "Za ljubav sam mladost dao", "Moj život je tužna priča", "Ispijam čašu sreće" i daće tim mladim pevačima da pevaju, jer oni pevaju sve.



TREBA VIŠE MUZIČKIH KUĆA
Radim na postprodukciji svojih dela i biram pesme koje ću sabrati na jedan CD. To sam uradio da bi moje pesme ostale sačuvane iza mene, da bih poklonio nekoj radio stanici da imaju moje pesme na repertoaru - kaže Stepić.
Da se vi pitate da li bi srpska muzička scena bila drugačija?
Da, nije dobro što postoji samo Grand. Treba da postoji još muzičkih kuća.

BEZ ODGOVORA ZA NACIONALNU PENZIJU
Da li ste dobili nacionalnu penziju?
Nisam, iako pokušavam od 2006. godine i ništa. Niti mi bilo šta odgovore, niti objasne zašto sam odbijen. Da sam na mestu onih koji su je dobili, ja bih se stideo da nacionalnu penziju dobijem na takav način. Rekao sam i Merimi da to nije u redu.
Plaćam lekove, preglede, a oni su izdejstvovali penzije, pa mi koji treba da je dobijemo ne možemo. Neću tim putem da idem. Hoću da pogledaju moj materijal, pa ako ne zaslužujem sa mojih 78 godina i pored svih mojih nagrada ništa. Ali, ne odustajem i ponovo ću da predam zahtev i papire, iako vidim da je slaba vajda.


S. Đurić | 18.02.2011. | Pravda
341  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubomir Ljuba Manasijević (194?) poslato: Oktobar 06, 2013, 10:52:16 pm
*
LJUBOMIR MANASIJEVIĆ:


DRINA JE MEĐA PLEMENITA

Beograd — Gde se čuje prava srpska reč i gde se obeležava nešto važno za Srbe, tu je Ljuba Manasijević. Danas je na takmičenju povodom povodom Bogojavljenja koje je organiovao "Svebor"  Ljuba otpevao Vostani Serbie, pesmu koju je Dositej Obradović posvetio Srbiji i hrabrim njenim ustanicima i njihovom voždu Karađorđu Petroviću. Oko 5.000 Zemunaca i onih koji su pristigli iz drugih delova grada na oballu Dunava kod restorana Venecija bilo je oduševljeno Manasijevićevim pevanjem, baš kao što je bilo pre plivanja za časni krst kada  su srpski mladići zapevali i kad se zaorila Ljubina pesma "Sa Kosova zora sviće".

Koji vam je naintenzivniji dojam s današnjeg događaja?

Najinteresantniji utisak je da sam primetio da je na pontonu sa koga su skakali plivači, bio postavljeno platno sa natpisom "Pamtimo kosovske duše". Ja sam to video kao simbol i pravoslavnog i kosovskog osećanja plivača i naroda, a  posebno me obradovalo što su plivači u dolasku na ponton onako muški otpevali Sa Kosova zora sviće ili kako se više ta pesma naziva Oj Kosovo, Kosovo. To me posebno dirnulo kao autora. Time su izrazili svoj patriotski, srpski, pravoslavni i kosovski duh koji nas je sve na  neki način ispunio.

Kome se oni zapravo obraćaju?

Oni su se i svesno i nesvesno obratili svima nama koji su bili prisutni, našem patrijahu, našoj crkvi, našim ljudima i državi, ali i celom pravoslavnom svetu i svima drugima.

Kada i kako je nastala ta pesma?

Nastala je u porti manastira Gračanica 1989. godine, tokom noćnog bdenja uoči Vidovdana tokom proslave 600-godišnjice kosovskog boja. Imao sam tu sreću da budem učesnik te večeri i svedok okupljanja hiljada Srba koji su došli sa svih strana i paleći sveće za pokoj duša kosovskih junaka obasjali Gračanicu. Bilo je tada zapaljeno na hiljade sveća.  Taj prizor sa neprekidnim pevanjem crkvenih horova i susreti sa ljudima koji su oživljavali  kroz istorijske i druge priče vreme  kosovskog boja učinio je da se ta noć doživi vanvremenski i da mi svi, po mom ubeđenju, osetimo dah i prenesemo se u to vreme kada se bitksa odigrala. To je bila posebna inspiracija za mene jer sam posle kraćeg vremea napisao pesmu  pod nazivom "Sa Kosova zora sviće", snimljenu 1999. godine na kaseti pod nazivom "Vostani Serbie".

Koje još pesne volite da izvodite?

Najčešće pevam "Prizren Dušanov grad", "Moiitva za Srbiju", "Balada o kralju Urošu i Jeleni Anžujskoj", "Iznad istoka i zapada", "Nebo je visoko", "Srbijo" i druge.

Proslavljamo stogodišnjice događaja iz najsvetlije srpske istorije, Balkanskih ratova, oslobođenja Kosova. Vi ste skoro neizostavni kada je reč o takvim manifestacijama. Koje su vam se posebno urezale u sećanje?

U Kosovskoj Mitrovići smo obeležili 100 godina oslobođenja Kosova  i takođe u Podgorici u kripti  nove srpske pravoslavne crkve koja je osveštena pre nekih godinu dana. Oba događaja su bila sadržajna i nezaboravna i dostojno obeležila  blistave dane naše, srpske istorije koje nikada nećemo zaboraviti i kojima ćemo se uvek ponositi.

Ovih dana je mnoge kontroverze izazvalo izvođenje koračnice "Marš na Drinu" u sedištu UN. Kako ste to doživeli?

Marš na Drinu, sjajna kompozicija i remek delo u malom Stanislava Biničkog, koji je inspirisan veličanstvenim pobedama srpske vojske nad okupatorom u Prvom svetkom ratu, je marš koji nas Srbe najviše inspiriše jer mi smo ratovali protiv okupatora, za slobodu. To je marš  kojim su Srbi marširali u slobodu i pobedu. Da li bi, ako bi se svirao Radecki marš u Generalnoj skupštini, iko protestovao protiv toga, a pri tome Radecki marš je marš onih koji su išli da kupiraju Srbiju i Bosnu, a danas mi za svaku novu godinu slušamo "Radecki marš" i prihvatamo to kao umetničko delo?  Ako uporedimo te dve umetničke tvorevine, onda ja pitam: a koji je to marš pozitivan, a koji negativan.

Otkuda takva reakcija da su i UN morale da se izvinjavaju Bošnjacima?

Drina nije samo reka, ona je i pojam koji nas povezuje. Možda bi mnogi hteli da nas razdvoje, ali, eto, u pesmi je rečeno da je Drina međa plemenita, pa onda i nije čudo što mnoge to iritira.


D. Bašović| 10.01.2013. | Pravda
342  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Muzički gradovi i varoši u sećanjima i zapisima / Značajne i zanimljive ličnosti Valjevskog kraja poslato: Oktobar 06, 2013, 03:53:32 am
*

PRVI ODSVIRAO "MARŠ NA DRINU"

Čuveni "Marš na Drinu" Stanislava Biničkog nastao je u vihoru Prvog svetskog rata, a prvi ga je u Beogradu izveo Predrag Gračanin, violinista rodom iz Valjeva. Zato je kasnije uzeo običaj da nastupe u kafanama započinje i završava uvek isto, "Maršom na Drinu".

Predrag nije bio samo izuzetan majstor na violini, nego i za kafanski štimung. Umeo je da raspoloženje dovede od veselja do usijanja. Radio je kao šef orkestra u poznatim beogradskim kafanama, poput "Toplice", "Uroševe pivnice", "Kod Kolarca".

Svojom violinom pratio je i mnoge pevačice na glasu, a najviše Vuku Šeherović i Olgu Jančevecku. Repertoar mu je bio bogat, najviše srpskim narodnim pesmama i igrama, ali mu nisu bile strane ni nove, salonske melodije, šlageri i romanse.

Komponovao je i sam. Njegovo delo je i danas omiljena pesma među boemima "Ciganska je tuga pregolema".

Počev od 1928, orkestar Predraga Gračanina svirao je i na radiju, samostalno, ili kao pratnja pevačima kada su snimali ploče. Naročito ga je tražio jedan od najboljih srpskih pevača svih vremena Mijat Mijatović.
 
Između dva svetska rata braća Gračanin su snimili nekoliko ploča, ali se do danas zadržala samo jedna. Čuva se u Muzikološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i na njoj su dva kola, "Sremčica" i "Oleg", koje su braća sama komponovala.

U porodičnom životu Predrag nije imao sreće. Prvi brak sa suprugom Martom je propao, a iz njega je imao kći Divnu. Ona je bila udata za izvesnog Svetu, policijskog službenika i radila je u trgovini. Imala je divan glas i ko zna da li bi nastavila muzičku tradiciju Gračanina da nije umrla mlada. Sa drugom ženom Pepicom Predrag nije imao dece.
 
Posle Drugog svetskog rata se penzionisao i povukao u miran život, prodavši deo porodične kuće na Čuburi. Braća su se i dalje volela i poštovala, ali su se sve ređe posećivala.
 
Primaš Predrag Gračanin umro je tiho, 1969. u Beogradu. Tek poneke novine su ga ispratile malim nekrologom.


IZMISLILI PROVOD Dnevni list "Pravda" od 6. januara 1935. doneo je oglas tada popularne "Uroševe pivnice", koji je izumeo krilaticu "ići u život" koja dan-danas označava večernji provod, zabavu. Tu piše: "Beogradski život. Restoran je iz osnova renoviran, raspolaže odličnom domaćom kujnom kao i svima gurmanskim specijalitetima sa roštilja, svake srede i petka riblja čorba. Od danas, pa svako veče za vreme praznika svira najbolji orkestar Predraga Gračanina Valjevca".

Vesti online | 27.06.2010
343  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — U poslato: Oktobar 05, 2013, 12:01:51 am
**

U ŠABAČKOJ MALI
Tekst: Živadin Kojić Žića
(ob. motiv)


U šabačkoj Mali neko se veseli
iz daljine vidim jedan šator beli
Odjekuje pesma cura i mladića
svira violina braće Cicvarića:
cvaka cvak, cvaka cvak,
cvaka cvak, cvaka cvak

Odjekuje pesma kao vihor lak
a muzika svira: cvaka cvak, cvaka cvak
Peva mala Sofka, bacaju se novci
to u Mali lumpuju šabački trgovci:
cvaka cvak, cvaka cvak,
cvaka cvak, cvaka cvak

Odjekuje pesma, pesmom žale njega
nema više starog kafeđije bega
njegovu kafanu neko drugi drži
beginica više kajganu ne prži
cvaka cvak, cvaka cvak,
cvaka cvak, cvaka cvak

Cicvarića nema a ni trgovaca
stari deda ne lumpuje jer nema novaca
u kafani nema lampe ni fenjera
nema kočijaša, starih fijakera
cvaka cvak, cvaka cvak,
cvaka cvak, cvaka cvak

344  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Šabačka družina "Cicvarići" poslato: Oktobar 04, 2013, 12:06:27 am
*
AVDO CICVARIĆ, MUZIČAR IZ GORNJEG MILANOVCA


ČUVAR SEĆANJA NA STARE PREDKE

Cicvarići počeli da sviraju 1850. godine i u naredna dva veka kroz orkestar prošlo sedam generacija





U Gornjem Milanovcu o poreklu Avde Cicvarića malo se zna, u Šapcu još manje, ali i o tome da u Srbiji još ima muzičara Cicvarića, koji nisu čuveni kao Avdovi preci, čukundeda Omer, pradeda Mujo, deda Penco i otac Mujo, koji su, svi u svoje vreme, bili na čelu šabačkih majstora violine.

— Priču o Cicvarićima, čuvenim muzičarima, započeo je moj čukundeda Omer koji je bio sluga kod nekog turskog age koji je živeo u Šapcu. Taj aga bio je zaljubljenik u muziku i žene. Između ostalog, svirao je i na violini, a jednom prilikom kada ga je ostavila lepa Šapčanka koju je neizmerno voleo, u besu je razbio violinu.

Tu polomljenu violinu Omer je odneo u mahalu gde su živeli Cicvarići, ponovo je sastavio i izlepio i na njoj počeo da svira. Kako se ispostavilo, čukundeda je bio muzički veoma nadaren, a njegova braća sinovi i sinovcu su nabavili violine, i tako su Cicvarići počeli da sviraju. Decenijama su svirali isključivo na violinama i postali su pravi virtuozi, a samo za pojedine pesme i u pojedinim prilikama koristili su poneku šargiju. Tek kasnije neki od njih počeli su da sviraju na basu i harmonici, a zatim i na duvačkim instrumentima — kaže Avdo, uz objašnjenje da su Cicvarići uglavnom dobijali imena po dedovima ili stričevima, ali i to da su nekad bili pravoslavci i da su silom prilika prešli u islam, a zatim su mnogi od njih vratili svoju prvobitnu veru.

Cicvarići su, prema Avdinom kazivanju i prema mnogobrojnim zapisima, počeli da sviraju oko 1850. godine i u naredna dva veka kroz orkestar je prošlo sedam generacija i 57 članova orkestra koji su bili u bliskom srodstvu. Koliko su kao muzičari, ali i kao ljudi bili poznati i poštovani, govore podaci da gotovo ni jedno slavlje na dvorovima i Obrenovića i Karađorđevića nije moglo ni da se zamisli bez Cicvarića.

— Najviše je voleo da ih sluša, pa čak i da zapeva sa njima kralj Milan Obrenović, koji je Cicvariće vodio na svadbeno putovanje. Njihovu muziku voleo i kralj Petar Prvi Karađorđević, kao i drugi iz knezovi i kraljevi iz dinastija Obrenovića i Karađorđevića. Često su gostovali i u najelitnijim hotelima tog vremena u Beogradu, Sarajevu, Skoplju, Podgorici... Ipak, najbolje su se osećali u šabačkim kafanama, a posebno u kafani Devet stubova, gde su danima bez prestanka svirali i boemisali, a po onome što znam, svi su voleli dobro i da popiju. Svirali su drugima, ali dešavalo se da se dobro zapiju i po nekoliko dana i da svu zaradu daju drugim muzičarima. Prema onome što se zna, Cicvarići su bili najpoznatiji u periodu od 1900. do 1912. godine, kada su snimili 44 ploče, koje su sačuvali naši ljudi koji danas žive u Americi i drugim delovima sveta — ostalo je u sećanju Avde Cicvarića.

Svi Cicvarići su svirali na sluh, osim Losa koji je jednom prilikom, za potrebe neke pozorišne predstave, morao da nauči note, ali i to je bilo samo ofrlje jer je i onda svirao onako kako je osećao.



IME DOBIO PO STRICU Avdo je dobio ime po stricu, koga su 1942. godine streljali Nemci. Od najranijeg detinjstva se spremao da jednom bude jedan od čuvenih muzičara Cicvarića, ali nije bilo onako kako je želeo njegov deda Penco, jedan od nekoliko kapelnika među Cicvarićima.
— Deda Penco je bio poslednji veliki violinista među Cicvarićima, a kad je 1965. godine umro, to je, zapravo, bio kraj Cicvarića — kaže Avdo.

OSTAO BEZ RANKE Kada je Avdo svatio da Cicvarića više nema, a njegov otac Mujo prestao da svira, postao je član muzičke grupe Humanisti. Jednom prilikom, kad su svirali u milanovačkom hotelu Šumadija, zaljubio se u Milanovčanku Ranku i odlučio da tu i ostane. Njegov muzički talenat nasledio je njihov sin Slobodan, koji je haromonikaš i ima svoj orkestar.


Z. Marjanović | 07.04.2011. | Vesti online
Fotografija: RTS
345  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Predrag Živković Tozovac (1941) poslato: Oktobar 03, 2013, 02:53:29 pm
*
TOZOVAC:


JOŠ SAM ŽELJAN PESME

Legenda narodne muzike za "Novosti" o muzici, nacionalnoj penziji i sećanju na detinjstvo: Toliko sam popio vruće rakije da majka nije znala šta da radi. Niko me nije obavestio da sam dobio nacionalnu penziju





Legenda narodne muzike Predrag Živković Tozovac, posle tri sjajna koncerta u Sava centru, družiće se u nedelju uveče ponovo sa Beograđanima i to u restoranu "Jezero", na dočeku srpske Nove godine. Slavni pevač, pesnik, kompozitor, aranžer i instrumentalista naglašava da se raduje ovom nastupu i da posetioce očekuje prava žurka. Na početku intervjua za "Novosti", u pomenutom restoranu na Adi Ciganliji, Tozovac nam objašnjava da je odavno prestao da puši, ali da po navici drži cigaretu u ruci.

Nikad nisam znao da pušim, već sam se samo trovao. Morao sam da biram imeđu cigareta i pevanja, jer su mi stalno bile upaljene glasne žice. Duvan je veliko zlo i u tome nikad nisam bio umeren, za razliku od alkohola. U životu sam se napio samo nekoliko puta, a špricer pijem od kad znam za sebe. Prvi puta sam se napio kada sam bio klinac. Imao sam deset godina. Toliko sam popio vruće rakije da majka nije znala šta da radi sa mnom — priča za "Novosti" Tozovac, koji će 8. marta pevati u novosadskoj hali "Spens".

Dugo Vas nije bilo na sceni, šta vas je pokrenulo posle toliko godina?

Od 2000. godine sam vrlo malo radio kao umetnik i pevač. Posle bombardovanja ugasila mi se želja za putovanjima i sve što se desilo ubilo je u meni onu pravu detinju radost. Na odluku da se ponovo aktiviram uticao je prošlogodišnji koncert Ane Bekuta u Sava centru, na kojem sam bio gost. Kada sam se pojavio na sceni, nastala je prava euforija u dvorani. Tada sam sebi rekao da bi trebalo da održim koncert i okupim publiku koja će sa mnom pevati uglas. "Najmlađa" pesma koju sam pevao na beogradskim koncertima je stara 20 godina. To je kompozicija "Danče", dok sam "Mirjanu" snimio 1971. godine.

Planirate li da obradujete publiku novim albumom?

Imam čitav buket novih pesama, ali ih sigurno neću sve snimiti. Nema potrebe, a ni smisla! Planiram da objavim novi album i pripremaću ga temeljno. Istinski verujem u te pesme. Na proleće ulazim u studio, a izlazak diska očekuje se oko Đurđevdana. Ako budemo živi i zdravi, biće koncerata i ove godine! Čovek nije gospodar svog života i niko od nas nema ugovor s Bogom. Beogradski koncerti bili su najlepši poklon za moju dušu. Imam 76 godina, mnogi u mojim godinama su umorni od života, a ja sam željan da i dalje pevam. Ta želja nije ni prestajala.

Da li ste svaku svoju pesmu proživeli i u nju utkali deo sebe?

Uglavnom je bilo tako. Ako pevam o selu, u glavi imam slike šumadijskih sokaka, kuća, ulica... Još pamtim ovce, livade, prvi miris pokošene trave osetio sam kod familije moje pokojne majke, u njenom selu o kome sam ispevao pesmu.

Šta Vas još asocira na detinjstvo i zavičaj?

Sećam se Kraljeva, Ibra... Pamtim prve igranke, pubertet, prvo zaljubljivanje. I, naravno, školu koja me je uvek mučila.

Vaše ime je na spisku ovogodišnjih dobitnika nacionalne penzije za doprinos kulturi...

Još me niko nije obavestio da sam dobio nacionalnu penziju. Kao Predrag Živković smatram da bi Tozovac trebalo da je dobije, baš kao i njemu slični umetnici. Žao mi je što ovo priznanje nije dobio Milutin Popović Zahar, jer je odličan kompozitor. Prvi put sam konkurisao pre dve-tri godine, ali ne verujem da je neko uopšte tada gledao ono što sam napisao o sebi. Takođe, smatram da nije lako komisiji koja odlučuje o tome ko zaslužuje nacionalnu penziju, a ko ne.

Izrazili ste nezadovoljstvo zbog načina na koji SOKOJ vrši raspodelu sredstava za autorska prava i da je iznos koji dobijate ponižavajući?

Imajući u vidu koliko su moje pesme slušane i koliko me ima na radiju i televiziji, to što dobijam je zaista smešno. Na godišnjem nivou to iznosi oko 100.000 dinara. Ne bih voleo da zvuči kao da se žalim, jer znam kako ljudi teško žive, ali neki izvođači dobijaju nerazumne svote novca koje iznose čak 30.000 evra.

Za Vas kažu da ste jedan od poslednjih beogradskih boema. Da li sebe tako doživljavate?

Možda sam bio boem kada sam bio mlađi. Biti boem za mene znači biti gospodin, dovoljno školovan, pristojan u društvu, galantan, džentlmen, da poštuje dame i da ima umetničku kulturu. Boem treba da bude neko koga je vredno poznavati. Istina je da volim društvo i kafanu. Iako se mnogo toga promenilo, boemski život, srećom, nije nestao.



POEZIJA Tozovac ističe da voli da čita, da se dobrim knjigama vraća i više puta, a o velikoj ljubavi prema poeziji, pevač kaže:
Poeziju pišem od kada znam za sebe, ali nisam očekivao da ću nešto od toga da objavim. Jednostavno, to su bili moji razgovori sa samim sobom. Nekad je razlog tome bilo neko oduševljenje, nekad određeni događaji, a ukoliko odlučim da objavim još neku zbirku poezije, zvaće se "Auto psihoanaliza". Takve teme su mi vrlo interesantne.

KAFANE Koliko danas provodite vremena u kafani?
Ranije mi se noć završavala u kafani "Užice", ali je to vreme daleko iza mene. Rado idem u "Maderu", Klub književnika i "Vilu", a kada se otkačim svratim kod svog druga Raleta u malu podzemnu konobu, gde uživam uz živu muziku. Samo molim Boga da se neko ne doseti da mi kaže da nešto otpevam.


Slavica Dobrosavljević | 11.01.2013. | Večernje novosti
346  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Živadin Kojić Žića poslato: Oktobar 03, 2013, 02:16:12 pm
**




2010 — album Mačvo moja 2010

01. Živadin Kojić Žića — Mačvo moja
02. Živadin Kojić Žića — Zašto si mi obećanje dala
03. Živadin Kojić Žića — Daće bog da te prebolim
04. Živadin Kojić Žića — Stara ljubav
05. Živadin Kojić Žića — Tamburaši tiho mi svirajte
06. Živadin Kojić Žića — Stara vodenica
07. Živadin Kojić Žića — Ne miruje đavo
08. Živadin Kojić Žića — U šabačkoj mali (ob. motiv)

Muzika i tekst: Živadin Žića Kojić Aranžman S. Radivojević Prateći vokal: S. Tanja Radivojević
347  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Živadin Kojić Žića poslato: Oktobar 03, 2013, 01:30:41 pm
**




Živadin Kojić Žića — album Moji biseri

01. Živadin Kojić Žića — Lepa Jana (tekst, muzika B. Jovanović)
02. Živadin Kojić Žića — Banja Luko (tekst, muzika Ž. Kojić)
03. Živadin Kojić Žića — Moj živote šta te truje (tekst, muzika Ž. Kojić)
04. Živadin Kojić Žića — Bez žena života nema (tekst, muzika Ž. Kojić)
05. Živadin Kojić Žića — Odlazi jedno leto (B. Jovanović, V. Grujić)
06. Živadin Kojić Žića — Otišla si kao vihor (B. Jovanović, V. Grujić)
07. Živadin Kojić Žića — Rob ljubavi (tekst, muzika Ž. Kojić)
08. Živadin Kojić Žića — Nemoj više da me varaš (tekst, muzika Ž. Kojić)
09. Živadin Kojić Žića — Idi bez povratka (tekst R. Drezgić, muzika Ž. Kojić)
10. Živadin Kojić Žića — Nikad kući ne dođem do zore (R. Drezgić, muzika Ž. Kojić)
11. Živadin Kojić Žića — Oj devojko malena (tekst, muzika Ž. Kojić)
12. Živadin Kojić Žića — Nek uvenu ruže (tekst, muzika Ž. Kojić)
13. Živadin Kojić Žića — Javljam ti se majko iz tuđine (tekst, muzika Ž. Kojić)
14. Živadin Kojić Žića — Ne živi se hiljadu godina (tekst, muzika Ž. Jovanović)
15. Živadin Kojić Žića — Teško je biti sam (tekst, muzika Ž. Kojić)
16. Živadin Kojić Žića — Živim od uspomena (tekst, muzika S. Spasojević)
17. Živadin Kojić Žića — Kad bih smela da ti kažem majko (tekst R. Drezgić, muzika Ž. Kojić)
18. Živadin Kojić Žića — Ti si meni zlatnu burmu dao (tekst, muzika Ž. Kojić)
19. Živadin Kojić Žića — Zelen lišće goru kiti (narodna)
20. Živadin Kojić Žića — Kićeni svatovi  

Napomena: Stihove "Zelen lišće goru kiti" napisao je Đura Jakšić 1876. godine. Originalni naziv pesme je "Siroče".
348  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Šabačka družina "Cicvarići" poslato: Septembar 27, 2013, 01:15:01 pm
*
ONO NAŠE, ŠTO NEKAD BEJAŠE


BOEMSKE ZORE U ŠAPCU


Poznati predratni profesor i književnik Mile Pavlović Krpa jednom prilikom je zapisao: "Neko je u svoje vreme novosadskoj 'Zastavi" nagovestio, a to su posle donele još jedne beogradske novine, da nijedna varoš u Kneževini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, čak ni sam Beograd, koliko ih ima varoš Šabac, a i to, da su sve one jako posećene i uvek pune gostiju. U pojedinim kavanama stalno se orila muzika i pesma." Da ovo nije bilo puko hvalisanje, govori i odluka Načelstva sreza pocerskog da među ugostiteljima napravi reda. Kafane su razvrstane u četiri klase, pri čemu su dve poslednje morale da se zatvore do 10.30 uveče. Lokali prvog i drugog reda, koji su primali i putnike, mogli su da rade 24 časa, a "prostitutske radnje do jedan sat noću". Po svim kafanama su goste uveseljavale razne kapele, muzičke bande i družine, a među njima su bili najčuveniji Cicvarići i Vasa Stanković Anadolija. Cicvarići su poticali iz ciganske ma(ha)le šabačke, a veruje se da su tu stigli iz Crne Gore. Tvrdilo se i da su se zvali Reljići, a da im je prezime koje ih je proslavilo i van granica Srbije zapravo bilo umetničko. Bilo kako bilo, sigurno je da su Cicvarići rodonačelnici novokomponovane narodne pesme. Stihovi i muzika koju su iznedrili, bili su kao stvoreni za velika druženja i lumperajke. O tome su svedočili najstariji Šapčani kada su kao momci bančili u "Zelenom vencu", "Zlatnom šaranu" ili kod "Točkonje" uz orkestar Cicvarića. Tako se i dan-danas u kafanama i svadbama mogu čuti njihove najbolje pesme kao što su "Prošetali šabački trgovci", "Oj Ilija, Ilija, ubila te rakija" i, neizbežna "Hoćemo li u Šabac na vašar".

Na čelu orkestara Cicvarića bili su poznati Salko, Osman Loso i Ibro Milić, koji je sa Cicvarićima nastupao kao "Ibro Milić i sinovi", ili "Braća Milić". Boemsko društvo se najradije sastajalo u kafani "Devet direka", čiji je redovni gost bio i nekada najbolji učenik Šabačke gimnazije, a tada već plodni pisac Janko Veselinović. Često je sa Cicvarićima lumpovao. Oni su voleli, a naročito Salko, da udari u šargiju i sa Jankom da otpeva "Hasan-aga na kuli seđaše". Kada su majstori i trgovci polazili izjutra da otvaraju dućane, Janko je sa Salkom iz kafane kretao. Šargija je u veštoj ruci Salkovoj milozvučno odjekivala, a Janko bi, zagrlivši Salka, divno i umiljato pevao. Neko je zapisao da je Šabac baš u to vreme bio "grad bezimenih trubadura i slatkog sevdalisanja".


PRAŠKI ALBUM Cicvarići su sa kapelnikom Ibrom Milićem bili u jesen 1923. u Pragu, gde su nastupali i snimili gramofonsku ploču. Tih godina su najviše boravili u Beogradu, a svirali su u kafani "Makedonija" i u bašti "Trandafilovića", u boemskoj Čuburi, pod imenom "Orkestar braće Milić". Beogradski slikar Mihailo Petrov je toliko zavoleo Šabac koji su donosili u prestonicu, da je počeo u njega da odlazi, a po Šapcu je lumpovao i književnik Rade Drainac. Trifun Đukić, Crnogorac koji je predavao u Šabačkoj gimnaziji, zapamćen je po setnim stihovima koje je pisao o poslednjim Cicvarićima. Vesti online | 05.09.2010.
349  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Šabačka družina "Cicvarići" poslato: Septembar 27, 2013, 02:51:09 am
**




CICVARIĆI — KRALJEVI ŠABAČKIH KAFANA


ISTORIJAT

Otkud Cigani muslimanske vere u pravoslavnoj srpskoj varoši zvanoj Šabac?! Neki izvori trde da su to potomci bivših turskih Cigana koji su odlaskom nizama (turskih vojnih garnizona) iz južne Srbije krenuli na sever, nastanili se u Semberiji, a odatle se infiltrirali u obližnje varoši, kao što su Šabac, Loznica i Valjevo. Budući da nisu bili skloni ni jednom od zanimanja kao što je zemljoradnja ili stočarstvo, bavili su se svim i svačim, a ponajviše muzikom. Od vremena kneza Miloša, nepismena i potpuno neobrazovana, poluorijentalna Srbija, teško se uklapala u evropski koncept života. Početak stvaranja novog građanskog sloja društva začeo se poglavito u pograničnim varošima i varošicama. Tu su se izdvojili pre svega trgovci stokom, koji su se počeli bogatiti izvozeći svinje, ovce i goveda preko Save u Austrougarsku.

Prvobitna akumulacija kapitala i dodir sa naprednim evropejskim načinom života, preko trgovačkih poslova poglavito sa Austrougarskom, menjali su i životne navike nove generacije koja je postepeno prihvatala mnoge ideje i običaje zapadne civilizacije i trudila se da nekako pobegne od svog orijentalnog nasleđa, koje je nametnuto viševekovnom turskom okupacijom.

Sa novom materijalnom bazom, oslobođeni turskog ropstva posle petovekovne agonije, bogati srpski trgovci su počeli slati svoje sinove i kćeri na visoke škole, pre svega u Austrougarsku, Češku, a ne retko i u Nemačku i Francusku. Nije čudo što se upravo Šabac, ta možda najisturenija srpska pogranična varoš, među prvima izdvojila i krenula ka Evropi kao svom novom Eldoradu, i to uporno i bez ikakvog ograničenja.

Tako se vraćamo na sam početak naše priče, čija je tema kulturni život u jednom ambijentu samostalne i državotvorne Srbije na čelu sa dinastijom Obrenovića.

U Šapcu je knez Miloš ustoličio svog najmlađeg brata Jevrema, čoveka veoma sklonog evropejskom načinu života. Ovaj mladi čovek je doveo češke učitelje muzike, i to iz sasvim određenog razloga. Srpska deca, koja su veoma sporo učila nemački ili francuski jezik, mnogo su se bolje razumevala sa svojom češkim vaspitačima, zbog jezičkih sličnosti i prepoznatljivog slovenskog duha. To je plastično opisao i Mihailo Vukdragović, profesor muzičke akademije u Beogradu opisujući razvoj muzičkog života u Šapcu:

Ovaj grad, nevelikog broja stanovnnka, ali grad bogate muzičke tradicnje, skrenuo je na sebe pažnju još tridesetih godina 18. veka, kada se u njemu pojavio Josif Šlezinger, prvi organizator muzičkog života u Miloševoj Srbiji. A od 1902. do 1911. godine u Šapcu je živeo jedan od najdarovntijih iz plejade čeških muznčara ... koji su mnogo doprnneli razvoju muzičkog života u Srbiji. Bio je to Robert Tolinger, koji i danas počiva na šabačkom groblju.

Kasnije je i sam knez Miloš oko 1831. godine zatražio od brata Jevrema da mu pošalje tog svirca — Josifa Šlezingera da bi osnovao dvorsku muzičku bandu u Kragujevcu, što je Jevrem i učinio. Tako je Šlezinger postao prvi kapel majstor kneževe dvorske bande, sa stalnom mesečnom platom. Šlezingerov doprinos muzičkoj kulturi u Srbiji bio je nemerljiv. On i njegove češke kolege preobrazili su muzički ukus obrazovanog stanovništva, uveli ga u više svere shvatanja evropske klasične muzike i operske umetnosti. Opismenjavajući muzički talentovanu mladež, podigli su nivo muzičke kulture i ostavili najlepši legat za budućnost srpskih muzičkih pregaoca. Ono što je još važnije, bila je činjenica da su se ti evropski muzički učitelji i sami upoznali sa folklornim blagom srpskog naroda, koji ne samo da nisu voleli, već oduševljeno prionuli da ga unaprede i obogate višeglasnim orkestracijama. Ne retko su i sami počeli stvarati kompozicije u duhu srpskih narodnih motiva. (Setimo se samo nekoliko: Na Drinu — marš, Stanislava Biničkog ili današnja srpska himna — Bože pravde Davorina Jenka, zatim niz pevanija komponovanih u srpskom tradicionalnom duhu za pozorišni komad Janka Veselinovića Dragomira Brzaka Đido od istog autora i bezbroj drugih).

Taj njihov plemeniti napor iznedrio je u daljem razvitku muzičke pismenosti, najvećeg horskog i muzičkog velikana Stevana Mokranjca, čije su rukoveti direktan plod temeljnog pedagoškog pristupa obogaćivanju kulturnog blaga jednog slovenskog naroda autohtone epske i lirske kulture, tako dugo skrivenog u tami turske okupacije.

Na proslavi 50-togodišnjice Beogradskog pevačkog društva, Šabačko pevačko društvo pod dirigentskom palicom maestra Roberta Tolingera, osvojilo je prvo mesto među još desetak horova, izvodeći Mokranjčevu X rukovet. Na tome im je čestitao i sam kompozitor Stevan Mokranjac.

Zaključio bih sa pomalo smelom tvrdnjom da su ovi muzički prosvetitelji napravili u duhovnoj sferi razvoja srpske muzičke reformacije sličnu revoluciju koju je u književnosti započeo i završio Vuk Karadžić. Treba li podsetiti da je Vuk, veliki reformator srpskog jezika i književnosti, rođen u tom istom Podrinju, čija su glavna urbana središta bili Loznica i Šabac. Pomenuta kulturna revolucija je počela već prvim direktnim dodirima sa evropskom civilizacijom, iako sa velikim zakašnjenjem i dosta sporo, bar kad je u pitanju adaptacija evropskim životnim standardima šire građanske populacije. Šabac je kao najisturenija pogranična varoš, prednjačio u tome do te mere, da je izazivao surevnjivost i samog kneza Miloša, koji je često prekorevao svog mlađeg brata Jevrema što tako bezrezervno prihvata običaje i kulturne vrednosti katoličkog zapada. Ali jednom probijena brana pred otvorenom bujicom hrišćanskog građanskog morala i kulture, našla je u Šapcu vernog sledbenika, pa su Šabac čak i pojedini evropejski umovi nazivali Malim Parizom. Ipak, ponavljam, sve je to išlo nekako presporo i sa puno otpora, naročito među nižim slojevima društva, koje se uporno opiralo evropskim novotarijama i čuvalo svoje konzervativne navike, čak i kada je u pitanju muzika, pogotovo ona koja se prenosila sa kolena na koleno.

Uz osnivanje pevačkih društava, stvorene su pre svih, vojne muzičke kapele, sa obrazovanim muzičarima koji su sticali nova znanja i muzička iskustva. Otvorena su i prva pozorišta, kasnije i bioskopi. Jednom rečju, evropski kulturni uticaji su plavili plodnu podrinjsku dolinu, tako žednu viših duhovnih uzleta. Prvi klaviri doterivani su iz Austrije pravo u Šabac, u salone bogatih udavača i frajlica, ćerki imućnih trgovaca.

Međutim, šta se događalo sa duhovnim životom onog sloja varoškog stanovništva sastavljenog pretežno od zanatlija, sitnih trgovaca i proste radne snage? E, oni su posebna priča... Šabac je još u osvit devetnaestog veka imao razgranatu iako rudimentarnu, poslovnu berzu, smeštenu u nebrojenim kafanama smešnih imena, gde se odigravao glavni, poslovni ali i duhovni život varoši: Kasina, Devet direka, Hotel Pariz, Gradska pivnica, Tešmanovića kafana, Velika gostionioca, Kafana kod lepe Keje, samo su mali deo od blizu stotinu kafana koje su nicale u Šapcu kao gljive posle kiše. U njima su se zaključivali svi veliki i mali trgovački poslovi, ugovarali brakovi, organizovale političke diskusije, a ne retko održavale i pozorišne, a kasnije i bioskopske, predstave i balovi. Nešto kasnije sam centar, gde su se sklapali najvažniji poslovi, postao je Evropa — luksuzno zdanje, sa reputacijom evropskog salona u Šapcu. To je bila i prva javna kockarnica, u kojoj su se u velike sume kockali najbogatiji šabački trgovci, a i sam kralj Milan Obrenović je tu svraćao da se oproba u kartaroškim igrama sa bogatim Mačvanima. Taj poslovni i trgovački deo Šapca se nazivao i Velika pijaca. U njoj je život bujao u svim svojim mnogobrojnim vidovima, 24 sata, bez prestanka. Tek nedeljom u ranim jutarnjim časovima, još poneki budni stanovnik Šapca mogao je da čuje skakutanje i trupkanje točkova lakih čeza i fijakera po kaldrmi. Čula se ne retko i kakva tugaljiva pesma anonimnog pijanca ili smeh i dovikivanje mlađarije, sinova, naslednika sloja poslovnog sveta koji je tek krčio sebi put ka slavi i bogatstvu.

Zapravo i Šabac je imao svoju boemsku elitu, koju je predvodio slavni književnik Janko Veselinović, inače naočit momak sa mnogo pevačkog dara. Upravo on je najviše proslavio bandu Cicvarića, kao i muzički sastav poznatog svirača i muzikanta Andolije ... Najburnije večeri u pobrojanim kafanama su se odigravale uz muziku ovih poznatih muzičkih sastava, obično u ime dobro zaključenih poslova. Šabac je bio uzavreli lonac, iz kojeg su se orile pesme i svirkaćemaneta, daira, šargija, frula, zurli i svih onih instrumenata tako karakterističnih u tom prelaznom dobu koje mirne duše možemo nazvati raspevanom revijom šabačkih muzičkih bandi. Njoj nisu odoleli, pored Janka Veselinovića, ni pesnici kao što je Rade Drainac, zatim mnogi drugi pesnici i književnici od Stanislava Vinavera sve do Oskara Daviča i drugih slavnik likova Podrinja.


CICVARIĆI — ŠABAČKI MUZIKANTI SA PEDIGREOM

U okvirima kafanskih muzičkih zbivanja u Šapcu, postojale su dve sviračke bande: jedna pod upravom ćemaniste Vase Stankovića - Andolije, a druga je bila familijarna banda Cicvarića, koju je osnovao Omer Cicvarić. Cicvarići su svi bili nastanjeni u šabačkoj Mahali, i bavili su se svi, skoro bez izuzetaka, muzikom. U vreme najsjanijeg doba šabačke kafanske muzike, prepoznatljive su tri sviračke družine Cicvarića. Omerova, Begina i Bakina družina. Prvobitno taj period može se smestiti u vremenski okvir od 1870. godine do 1913, do završetka balkanskih ratova. Dalji potomci Cicvarića bili su prepoznatljivi do završetka Prvog svetskog rata, 1918. godine, kada nastavljaju rad parcijalno pod drugim imenima (Milići i Zejići).

Generacije Cicvarića su mnogobrojne. U dva veka postojalo je 7 generacija ove porodice, i sve su se nasleđivale. Kapele su nastavljale da žive prenoseći tradiciju od oca na sina i svaka je završavala muzički period smrću jednog od kapelnika.

Najpoznatiji primaš i tvorac novih pesama bio je poslednji autentični izdanak ove muzičke familije Begin sin Baka. Upravo kompozitorski opus tog talentovanog muzikanta počeo me je zanimati još iz vremena gimnazijskih dana.


TRAGANJE ZA TAJNOM CICVARIĆA

U čemu je, ustvari, tajna Cicvarića? Moja istraživanja su me dovela do zaključka da je u pitanju dvostruki kreativni legat ove kolonije migranata sa juga Srbije, koji je ostao zabeležen na četrdesetak grafitnih ploča. Prvo, velika misterija je bila u tome kako je taj prenakićeni stil izvođenja uspevao da osvoji srca kako pesnika, književnika i ostale intelektualne elite tako i običnog, priprostog naroda koji je prepoznavao lepotu njihovog muziciranja nekim šestim čulom, više instinktom, više srcem, nego nekim razvijenim estetskim smislom. Bez obzira da li su poklonici ove crnopute muzičke družine (obučene u neku varijantu orijentalnog i srpskog ruha), bili carevi, kraljevi, slavni pesnici i muzički pedagozi — niko od njih nije bio ravnodušan pred čudesnom omamljujućom energijom ciganske balkanske magije Cicvarića.

A svirali su svima njima sa istom energijom i bez straha, kao Ciganka gatara koja gleda u dlan i caru i prosjaku, osećajućio nadmoć svog prirodnog talenta i vidovidosti čiji su koreni u dalekoj prošlosti njihovog plemena.

Cicvarića zvuk čini poglavito grupno pevanje u kojem dominira solista ili ređe solistkinja, sa veoma malo višeglasja. Pevalo se skoro unisono, sa uskakanjem glasova članova kapele, koji su bili istovremeno i pevači i svirači. Dugim slušanjem i analizom, stekao sam utisak da je njihovo izvođenje neka vrsta ciganskog, balkanskog soula, koji deluje hipnotički na slušaoca bio on visokoobrazovani muzički stručnjak ili običan čovek. Interesantno je da ta Cicvarića magija deluje i dan-danas kad slušamo njihove snimke sa grafitnih ploča snimnjenih u nekoj od evropskih prestonica pre više od jednog veka.

Na Vikipediji — slobodnoj encikopediji, na internetu, nalazim definiciju njihovog stila sa kojim sam u potpunosti saglasan. Tamo stoji otprilike sledeće:

Krajem 19. i početkom 20. veka Cicvarići unapređuju svoj stil i bržim ritmovima, gromkom i ne retko višeglasnom pevanju, složenijim i vitruoznijim delovima, miksujući svoj repertoar od veselih poskočica do sevdalinki sa makedonskim pesmama i romansama.

Odlikuje ih umešnost, sinhronicitet ... ajkanje (prateći vokal pri kraju pojedine fraze) višebojni registri, promene ritma itd.


Dodao bih da je najkarektističnije u njihovim komponovanim pesmama sinkpopirana fraza pred refrenom, čime se postiže zavodljiv efekat sličan znaku uzvika na kraju muzičke rečenice. Izdvaja se vijugavi ton violina, najčešće na visokoj E žici, pun glizanda i trilera koji zavode svojom prenaglašenom preteranošću poništavajući svaku estetiku današnjeg violinskog izvođenja. Taj violinski stil je arhaičan, prirodan, virtuozan, plemenit, često redukovan na najmanju moguću meru kao podrška glasovima. Vodeći glas, pomalo komičan današnjem slušaocu zbog svog drhtanda na krajevima dužih pevačkih fraza, pleni i danas nekom čudnom rustičnom atmosferom prepunom sevdaha, kao čaša crnog mačvanskog vina pretočena i zalivena slatkom tugom naslućujućeg zaborava i prolaznosti života.

Budući da sam i sam violinista i zemljak ove muziikantske bratije sa pedigreom, dolazim do neoborivog zaključka da je tajna Cicvarića u njihovoj obdarenosti da iznesu iz dubina podsvesti mnoge duševne vibracije iz skrivenog arhetipskog sadržaja, iz dubokog arteskog bunara genetskog sećanja, ponekad nerazumljivog ali tako stvarnog! Ta muzika je puna neke neodoljive tuge, neke čudne sete, spomena na dane duševnog spokoja koji su iščezli u burnim nesrećama kroz koje je prolazio Balkan, ta ruža vetrova, vesnik i svedok svetskih krvoprolića i kataklizmi svih vrsta.


PESME CICVARIĆA — PRVIH PREPOZNATLJIVIH KOMPOZITORA NARODNIH PESAMA

Cicvarići su snimili oko 20 ploča sa oko pedesetak pesama u vremenu od 1909. do 1922. godine. Uz pretežno izvorni repertoar pesama, često se mešaju uticaji bosanskih sevdalinki, makedonskih i turskih obrada. Snimali su i originalne potpurije, od kojih je jedna veoma karakteristična. To je vrsta animir muzike koju su Cicvarići izvodili verovatno u toku samog obeda, ne želeći da skreću pažnju slušaoca sa tako važnog čina kao što j e uživanje u prebogatoj šabačkoj kuhinji. Jedna od tih snimnjenih potpurija je, rekoh, posebno interesantna. U dvanaestominutnom trajanju, sa čuđenjem otkrivam da se u njemu pojavljuju melodije koje danas prepoznajemo kao Svilen konac i Nizamski rastanak. Mnogo godina docnije, dok sam svirao kao gost u orkestru Carevac Radio-Beograda, sreo sam šefa tog slavnog srpskog orkestra — Vlastimira Pavlovića i izjavio da sam očaran načinom na koji je izveo te dve kompozicije. Ipak, mislim da su te kompozicije stvorili još dvadesetih godina proteklog stoleća, Cicvarići iz Šapca.

Naravno da je tako, mladiću — mirno je odvratio Carevac — ja ništa ne komponujem, samo se trudim da pratim dušu srpskog naroda. Ja sam samo dao ime tim dvema kompozicijama iz istog potpurija, stvarajući dve nezavisne numere, pa sam ih tako i snimio.

Voleo bih da neko na njih jednog dana napiše dostojan tekst, tako da mogu sebi da obezbede večito trajanje u srpskom narodu. Možda to možeš da uradiš upravo ti, momče, kad mene jednog dana ovde više ne bude.


Petnaest godina posle Carevčeve smrti, ja sam, čini mi se veoma uspešno, napisao tekstove i aranžmane na dva Carevčeva evergrin izvođenja. Jedno je bilo Svilen konac, a druga Nizamski rastanak. Obe ove kompozicije delo su besmrtnih Cicvarića, a ja sam ponosan što sam ih dostojno obradio. Pre nego što završim ovo, svakako selektivno i skraćeno, izlaganje o fenomenu Cicvarića, želim da objasnim svoju ulogu u otkrivanju tajne velikog umeća ovih crnoputih majstora štimunga.

Mene je još iz ranih momačkih dana počeo interesovati istorijat ovog plemena, jer mi je učitelj violine bio isto tako crnoputi muzičar, ogranak šire familije Cicvarića iz Loznice. Taj genije violine zvao se Naif Amzić. Bio je to čovek iz lozničke male koji je napamet svirao dela Pabla Sarasatea, Mocarta ili sonate od Dvoržaka i Čajkovskog. Iznad svega mrzeo je Cicvariće kao nepismene muzikante i kleo zlu sudbinu što su oni poznatiji od njega, pravog barda ciganske violine iz Podrinja. Možda je zaista bilo tako?! Kad je moj učitelj umro, prvo što sam namerio, bilo je da odem u Šabac i potražim od poslednjih potomaka Cicvarića što više podataka, saznam sve o njima, zapišem i notiram skoro sve pesme koje su oni pevali. Učinio sam to, aranžirao sve njihove glavne muzičke numere i snimio ploču u Studuju B u Beogradu, sa poznatim zvezdama estrade i odličnim orkestrom RTB-a. Pokušavajući da savremenim aranžerskim postupkom obogatim svoje zapise Cicvarića pesama, otkrio sam, da ne samo da nisam ništa dobio polifonom orkestracijom (1962), već sam, naprotiv, izgubio onaj fini osećaj magije koji me obuzimao kad sam slušao snimke prastarih gramofonskih izdanja na kojima su snimnjena mnoga Cicvarića izvođenja. Čak sam snimio i TV emisiju o Cicvarićima, sa Cunetom Gojkovićem kao glavnim izvođačem i sa svojim orkestrom. Sve je bilo lepo prihvaćeno, ali ja još uvek nisam bio zadovoljan rezultatom svojih istraživanja. Onda sam nesvesno utonuo u sopstvenu iluziju da sam i sam jedan od Cicvarića, na granici sna i jave, kao u transu, komponovao prvu pesmu-omaž nekadašnjim majstorima šabačkih kafana i evropskih dvorova Cicvarićima. Bila je to pesma Nema više Cicvarića, koju je sjajno doneo odlični pevač Radiša Marković. To je bio pun uspeh, hit koji kao da je Cicvariće vaskrsao i spasao zaborava. Kasnije sam, na stihove šabačkog pesnika Dragiše Penjina, komponovao još desetak novih numera posvećenih starom Šapcu i Cicvarićima, od kojih su najpoznatije: Kad je deda lumpovao, Nad Šapcom je mesečina, Kad pevaju Čivijaši itd ...

Tada sam pomislio da sam se odužio Cicvarićima na najbolji način, jer su vazda surevnjivi i sumnjičavi Šapčani prihvatili prvu od ove dve pesme kao svoju nezvaničnu himnu, ali meni kao Lozničaninu nikad nisu oprostili što nisam Šapčanin! I dan-danas kad dođem u Šabac, nailazim na ambivalentna osećanja Šapčana. Dok me jedni dižu u nebesa, drugi mi šaraju bojom automobil, tek da se zna ko su Čivijaši. Ali ovo nije priča o meni već o slavnim Cicvarićima, kraljevima šabačkih kafana.


PRIMERI KOMPONOVANIH CICVARIĆA PESAMA

Cicvarići su komponovali oko tridesetak svojih pesama, i sa pravom sam više puta tvrdio da su oni rodonačelnici komponovane muzike u duhu izvorne usmene muzičke tradicije Srbije i Balkana. Oni su i hroničari jednog vremena u kojem se kroz njihove pesme jasno kao na dlanu oseća duh vremena u kojem su živeli. Bilo da je reč o patriotskim pesmama nastalih kao odgovor na invaziju austrougarske soldateske na Šabac i Srbiju Na Šabac je udario Švaba ili da se plastično prikazuje slatki život šabačkih novopečenih parajlija Pošetali šabački trgovci, zatim ljubavne zgode poznatih šapčana Angelino, bela Grkinjo, mi uvek ostajemo zadivljeni opijajućom naivnošću njihovih tekstova, uz potpuno originalnu muziku, koja je sva u narodnom duhu i po metrici i po frazama, ali netipična i pomalo puna vulkanske erupcije njihovog muzičkog senzibiliteta.

Cicvarići se upravo kroz te svoje komponovane pesme prikazuju kao pravi rodoljubi, totalno adaptirani dođoši koji više i ne znaju kojoj veri zapravo pripadaju. Imaju muslimanska imena, ali slave sve srpske verske praznike, učestvuju u svim nacionalnim pobedama i porazima srpskog naroda, ginu kao vojnici zajedno sa svojim pravoslavnim drugovima u mnogim bitkama od Balkanskig ratova, preko Prvog svetskog rata, do onog Drugog, koji je označio i njihovo potpuno nestajanje sa karte muzičke pozornice Srbije i Šapca.

Cicvarići su, dakle, hroničari jednog vremena, plastični spomenici razvoja muzičke i svake druge kulture jednog naroda i jednog grada koji stvarno zaslužuje ime Mali Pariz. Pedeset godina kasnije, ja sam napisao jednu od svoji najlepših pesama Nema više Cicvarića, koju mnogi i danas smatraju za kultni omaž vremenu Cicvarića, tih careva kafanske muzike Srbije.

Adeti se promeniše,
Sokaci se proširiše,
Starog Šapca nema više,
Al još pamte čivijaši,
Ostareli bekrijaši:
U kafani punoj dima,
Ko nekada, svega ima,
I kelnera potrkuša
I šabačkih namiguša,
Ima jela, ima pića
Lepih cura i mladića
ALI NEMA, OJ, MLADOSTI,
ALI NEMA, OJ, ŽALOSTI,
NEMA VIŠE CICVARIĆA!


(Mr Milutin Popović Zahar)


ORGINALNI TEKSTOVI KOMPONOVANIH PESAMA CICVARIĆA

Za kafanu Devet direka vezuje se pesma Pošetali šabački trgovci. Pesma Rod rodila kruška ranka nad Milošićem nastala je, po pričanju, između ostalih i M. St. Đuričića, tako što ju je ispevao Milan Šanić, koji se pominje u dopevima pesme. Varijante nekih dopeva imaja, na primer, vlasnik kafane Šaran, "sve se potreskuje u kafani Steve Popovića". Dakle ako bi pesma bila pevana u kafani Šaran, završavala bi se sa ovakvom konkluzijom, a onda bi i dalje bila pevana u takvoj varijanti. Autor pesme Rod rodila kruška ranka pod Milošićem je sin Lijepe Šane, Bairčanke u koju su se zaljubila dva šabačka bega, od kojih jedan iz ljubavi joj pokloni han na Malom pijacu, po kojem će se posle ceo taj kraj grada zvati Šanin šor.


ROD RODILA KRUŠKA RANKA

Rod rodila kruška ranka pod Milošićem,
Pod njom sedi mlado momče Srbiju peva,
Sve Srbija do Srbije Obrenovića.
U ruci mu tamburica Berberovića,
Na tamburi zlatne žice Cicvarića,
Na plećima dikli džube Riste Bajića,
Na glavi mu tunos fesić Joce Gašića,
Na prsima zlatan lanac Koste Spužića,
A na vrancu šimšir sedlo Kurteševića,
A po sedlu zlatna aša Topuzovića,
Kad uzdahne i zapeva Milan Šanića,
Sva se kuća potreskuje Koste Džambića.


POŠETALI ŠABAČKI TRGOVCI

Aj, pošetali šabački trgovci, cvaka, cvak,
Aj, prvi ide Todor Kneževiću, cvaka, cvak,
Aj, a za njim Crnalija Panta, cvaka, cvak,
Aj, a za Pantom Kolarica Joca, cvaka, cvak,
Aj, pravo idu u šabačku malu, cvaka, cvak,
Aj, oni bude Begu kafedžiju, cvaka, cvak,
Aj, ustaj, Bego, podeli nam šlage, cvaka, cvak,
Aj, beginica nek prži kajgane, cvaka, cvak.


ANGELINA, BELA GRKINJO

Oj, Angelina, ti bela Grkinjo,
Oj, sve se plašiš udati se nećeš.
Sedi, gidi Saro, što te kući nema,
Sedi gidi Stojane a što mi ne dođeš?

Oj, okreni se niz đul baštice,
Oj, da ti ljubim tvoje belo lice.
Sedi, gidi Saro što te kući nema,
Sedi, gidi Stojane, a što mi ne dođeš?

Aj, nisi dunja da te mirišem,
Aj, već devojka da te begenišem.
Sedi, gidi Saro, što te kući nema,
Sedi, gidi Stojane, a što mi ne dođeš?


Milutin Popović Zahar

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 38 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2013
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića


Cicvarići su često pevali pesmu "Angelino" a Jevrem Obrenović je rado slušao.
350  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — P poslato: Septembar 27, 2013, 01:48:14 am
*

PAMTIM JOŠ
Muzika i tekst: M. Marković

Prolazi moja mladost
dolaze druga vremena
ono što je nekad bilo
toga sada više nema

Ref. 2x
Ali pamtim još
one livade, one reke
one šume i puteljke
staru majku što se smeje
i ognjište dok me greje

Sada imam što sam htela
o čemu sam nekad snila
trebalo bi da sam srećna
a ja sam to nekad bila

Došli su novi dani
drugim se životom živi
uzela sam što sam htela
drugi mi nisu krivi

YouTube: Merima Njegomir — Pamtim još
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »