Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
301  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — O poslato: Decembar 27, 2013, 12:51:20 am
**

OJ MORAVO, TIJA REKO
Obren Pjevović

Oj Moravo, tija reko
Koje sam se ja odreko.

Volesmo se ja i ona,  
Sirotica i siroma.

Sirotica nema dara,
Ja siroma, nemam para.

Oj Moravo, mutna vodo
Ti ostajes a ja odo'.

Oj Moravo, mutna reko,
Odlazim ti na daleko.  

YouTube: Miroslav Ilić — Oj Moravo, tija reko
302  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — O poslato: Decembar 27, 2013, 12:38:20 am
*

OJ, MORAVO

Oj Moravo,
Moje selo ravno...
  
Kad si ravno,
Što si vodoplavno?
  
Kiša pade
Te Morava dođe...
  
Te poplavi
Moje ravno
U u selu Jovanove dvore.

YouTube: Nikola Kolaković — Oj, Moravo uz pratnju Save Jeremića
303  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — M poslato: Decembar 27, 2013, 12:27:11 am
**

234.3
MAN'O BI SE ŠORA I SOKAKA
narodna / Mačva


Mano bi' se šora i sokaka,

PRIPEV

Dil, dil, dil! Šeferveli Julka, Julka!
Dum lađa, dum, sa, lađa,
Dum, sa, ćeri, dum, šalaj, dum!

Al' ne mogu lepi' devojaka!

PRIPEV

Ja poljubi' curicu na vodi,

PRIPEV

Pa mi neđe paprnka da rodi.

PRIPEV


Pevali: Sima Kandić, Svetislav Petrušić, Ljubisav, Ranisav, Dragan i Predrag Ristić, Dragorad Laušević, Vlado Tošić i Berislav Timotić, s. Badovinci

3 Ljubinko Miljković / Muzička tradicija Srbije II MAČVA / Str. 377


304  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — R poslato: Decembar 26, 2013, 11:51:38 pm
**

RANO TI RADA PORANILA, MALE
Ljubavna pesma, gradskog porekla
Zapis: Miodrag Vasiljević


Rano ti Rada poranila, male,
rano na vodu studenu,
rano na vodu studenu

Rano ti Rada poranila, male,
rano na vodu studenu, može je rosa orositi,
na tu livadu zelenu:
može je mlado zaludeti,
kroz tu livadu zelenu:
može je dvoru odmamiti,
ili u goru zelenu!
305  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Mačvanski jarani & Stanarice poslato: Decembar 22, 2013, 02:23:07 pm
**

SET' SE DRAGA TIH PROŠLIH VREMENA
narodna / Mačva

Set' se draga tih prošlih vremena
Ja još momak a ti tuđa žena

Ti si meni tri poljupca dala
To je tvoja devojačka šala






163.1
ROD RODILE ŽUTE KRUŠKE

Rod rodile žute kruške

PRIPEV

Vermeni meni,
Vermeni tebi!
Met' meni, ago!
Gde je moje drago?
Stalo zadremalo,
Leglo, pa zaspalo:
"Ne krnji sana,
Ne gubi dana!
Neda mene moja mila nana!
Neda mene za godinu dana!"


Pevala: Dragoslava Marinković, s. Lipolist


211.2
ROD RODILE ŽUTE KRUŠKE

"Rod rodile žute kruške".

PRIPEV

Za gradom, za vinogradom,
Za lozom, za vinolozom,
Za onom belom stenom studenom.

"Ko će kruške potkupiti?"

PRIPEV

"Potkupić'u mladi momci".

PRIPEV


Pevali: Dragoljub Srdanović, Živan i Milić Drezgić, Radosav i Tatomir Đurković, s. Dublje





234.3
MAN'O BI SE ŠORA I SOKAKA


Mano bi' se šora i sokaka,

PRIPEV

Dil, dil, dil! Šeferveli Julka, Julka!
Dum lađa, dum, sa, lađa,
Dum, sa, ćeri, dum, šalaj, dum!

Al' ne mogu lepi' devojaka!

PRIPEV

Ja poljubi' curicu na vodi,

PRIPEV

Pa mi neće paprika da rodi.

PRIPEV


Pevali: Sima Kandić, Svetislav Petrušić, Ljubisav, Ranisav, Dragan i Predrag Ristić, Dragorad Laušević, Vlado Tošić i Berislav Timotić, s. Badovinci





KAŽI PRAVO, ŠIKARO ZELENA
šaljiva narodna / Mačva

Kaži pravo, šikaro zelena
Da l' je moja draga poljubljena.

Ref.
Odrmaj, zadrmaj, širi ruke, ne mrdaj
Pusti mlade neka rade,
puste stare nek' udare
Drm košuljom, drm, drm.

Poljubljena a kaže da nije
Fina cura ume da sakrije.

Devojka je biber kupovala
Otkud novci za biber devojci.

Meni mala u podrumu dala,
Dala mi je da pijem rakije.






DRINO VODO, POZDRAVI MI DRAGO! (VAJ, VAJ)
narodna / Mačva

Drino vodo, /v/aj! V/aj!
                 Aj! /V/aj! V/aj!
Drino vodo, pozdravi mi drago

Nek ne pije, /v/aj! V/aj!
                  Aj! /V/aj! V/aj!
Nek ne pije vode sa bunara

Tu su vodu,  /v/aj! V/aj!
                  Aj! /V/aj! V/aj!
Tu su vodu otrovale vile

I tebe će,  /v/aj! V/aj!
                Aj! /V/aj! V/aj!
I tebe će otrovati, Mile!





1 Ljubinko Miljković / Muzička tradicija Srbije II MAČVA / Str. 345
2 Isto
3 Ljubinko Miljković / Muzička tradicija Srbije II MAČVA / Str. 377
306  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Božidar Milošević Boki (1931—2018) poslato: Decembar 09, 2013, 12:26:54 am
*

U BOLNICI MI JE NEDOSTAJAO KLARINET

Virtuoz na klarinetu Božidar Boki Milošević (81) odlično je raspoložen. Oporavio se i gotovo da je zaboravio da je početkom meseca imao operaciju na Kardiovaskularnoj klinici "Dedinje".

Super sam, kod kuće sam, redovno šetam i, hvala Bogu, duvam u moj klarinet. Operacija je prošla u najboljem redu, dobro sam je podneo. Kada sam se probudio iz anestezije nisam osećao ni najmanji bol. Moram samo da napomenem da je moje srce odlično, skoro kao u mladića. Kažem ovo jer su pojedini mediji objavili netačnu informaciju da sam imao hiruršku intervenciju na srcu. Ne, ja sam operisao zapušene krvne sudove — kaže Boki.

Da li ste imali nekih smetnji i kako ste otkrili da morate na operaciju?  

Vraćao sam se iz Beča, zadremao u automobilu u kojem je radila klima. Kada sam se probudio zabolelo me je u predelu ramena, pa sam pomislio da sam se verovatno prehladio od duvanja rashladnih uređaja. Po dolasku u Beograd otišao sam kod lekara i on je zaključio da je potrebna hirurška intervencija, pa sam se već sutradan našao bolnicu, a ubrzo i na operacionom stolu. Blagovremeno sam otišao na pregled, otkriveno je šta nije u redu, operisali su mi krvne sudove i sada sve funkcioniše kako treba.

Poznati ste kao veliki borac i optimista. Ipak, jeste li se bar malo pribojavali kako će sve proći?

Nisam se plašio, nije bilo razloga. Verovao sam u medicinske stručnjake, znao sam da sam u principu zdrav i vitalan, pa mesta za strah nije bilo.

Bolnicu ste hteli da napustite ranije, ali vam nisu dali?

Hteo sam da odem kući, ali su mi lekari naredili da ostanem u bolnici da bih što više ležao. Morao sam da ih poslušam. Šalio sam se sve vreme sa osobljem bolnice, pa je vreme brzo prošlo. Jedino mi je nedostajala svirka i moj klarinet. Jedva sam čekao da uzmem svoj instrument u ruke.

Koliko je trajala pauza od sviranja?

Ogromnih 11 dana. Ali, sad je sve po starom, opet svakodnevno vežbam na instrumentu koji me je proslavio i sa kojim se družim više od sedam decenija.

Tokom boravka u bolnici i oporavka posle operacije uz vas je bila supruga Biljana, sa kojom ste nedavno proslavili sedam godina braka...?

Hrabrila me je, davala podršku, baš kao i moje ćerke Tijana i Ksenija, zetovi, unuci. Svi smo jedva čekali da dođem kući, na domaći teren. Doduše, Biljana je malo i pretila da će me baciti na dijetu posle operacije, da ću privremeno da zaboravim na slaninu i čvarke. Dobro se osećam, a ona je sjajna kuvarica, tako da šta god spremi, to je prste da poližeš. Supe i čorbe su joj prva liga. Moram da pohvalim i bolničku hranu, tamo sam jeo pasulj, koji je bio odličan.


USKORO I ALBUM

Najavljivali ste izlazak albuma. Hoće li uskoro promocija novih pesama?

Naravno, produkcija Sezam, čiji sam član već nekoliko godina, objaviće moj CD na kojem su numere ozbiljne muzike, narodne i neke koje sam ja komponovao. Veoma sam zadovoljan ovom saradnjom, jer su korektni, ima svoje TV emisije koje se emituju preko satelita, kvalitetne muzičare. Nadam se da će posle letnjeg zatišja, promocija albuma biti s jeseni — kaže Milošević.

D. Dušanić | 27.06.2013 | Vesti online
307  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Božidar Milošević Boki (1931—2018) poslato: Decembar 09, 2013, 12:03:38 am
*
BOKI MILOŠEVIĆ:


VREDIŠ ONOLIKO KOLIKO SU TI USPEŠNA DECA

Svoje ime preobratio je u sinonim za klarinet. Magistar je muzike, ali i ponosni otac tri kćerke i sina, koji su danas svoji ljudi. Boli ga činjenica da unuke viđa samo preko interneta


Lična karta
ROĐEN: 31. decembra u 1931. u Prokuplju
OBRAZOVANJE: diplomirao i ma­gistrirao klarinet na Muzičkoj akademiji
PORODICA: kćerke Gordana, Tijana i Ksenija, sin Milan, unuka Tea, unuci Milan i Nikola, zetovi Radovan i Zoran
HOBI: klarinet

Božidar – Boki Milošević dočekao nas je u svom prostranom ali jednostavnom stanu u ulici Tadeuša Kočćuška na Dorćolu, jedinom delu grada, kako naglašava, koji direktno izlazi na reku, tačnije na Dunav. Uistinu, do Dunava od Bokijeve zgrade ima ne više od tridesetak koraka. Čuveni magistar klarineta od smrti svoje supruge pre četiri godine, živi u tom stanu sa najmlađom kćerkom Ksenijom, dvadesetčetvorogodišnjakinjom, koncert-majstorom Beogradske filharmonije. Ostatak porodice, sin Milan i kćerke Gordana i Tijana, otišao je svojim putem i živi širom sveta.

STAN BEZ TEPIHA

Stan Miloševićevih kupa se u predivnim mirisima koji Ksenija uredno dozira na utičnicima u stanu, pa se čovek oseća kao da je u predivnoj mirisnoj bašti. Domaćin ističe da ne pati od potrebe da mu sve u stanu bude luksuzno, pa kao najvredniju stvar ističe stari klavir na kome je njegova supruga učila da svira nekada davno, u svojoj mladosti. Kćerka dodaje da je njihov stan karakterističan po tome što nema tepiha jer se tako lakše održava čistoća.

Pogled sa dve prostrane terase koji pada na Dunav uliva ovom stanu mir vikendice na reci. Na jednoj od terasa gazduje prelepi crno-beli haski Vučko, za koga domaćini kažu da zna da bude vrlo neprijatan prema nepozvanim gostima. Nas nije dirao, štaviše.

DA NIJE BILO KRAĐE...

O svojim precima i početku karijere Boki priča s lakoćom, kao da recituje, kao da mu je drago što će se podsetiti nekih davnih dana i nekih ljudi kojih više nema:

Ja sam rođen zahvaljujući jednoj krađi. Moja majka Vidosava je Leskovčanka i bila je udata za izvesnog gospodina Petrovića. Bili su imućni i imali svoju radnju. Mafijaška organizacija je i tada, tridesetih godina dvadesetog veka, imala svoju podružnicu u Leskovcu (smeh!) i opljačkala je njihovu radnju, robu, novac iz kase. Sve. Taj gospodin, njen muž, doživi moždani udar i umre. Tako se moja majka sa mojim polubratom Gligorijem ponovo udala u Prokuplju, za mog oca Krstu, a i on je iz prvog braka imao kćerku Jelicu. Priča mog oca je takođe tužna, jer i njemu je žena umrla na porođaju sa dvojkama. Kasnije su provodadžije uzele stvar u svoje ruke i spojile mog oca i majku. Eto, da nije bilo te krađe, ne bi bilo ni mene. Imam još brata Momčila i sestru Paraskevu.

SUZE NA SVADBI

Sledećeg leta navršava se tač­no pedeset godina kako gos­po­din Milošević druguje sa svojim klarinetom. Ipak, nije to jedini instrument koji je svirao. Njegova prva muzička ljubav je violina i kasnije ju je preneo na svoje dve kćerke, Tijanu i Kseniju. Klarinet je zavoleo na jugu Srbije odlazeći kod svog dede po majci Milana.

Odlazeći često u Leskovac kod rođaka po majci slušao sam taj melos, veoma jedinstven i specifičan, i tako zavoleo klarinet i zvuk koji njime proizvodim. Svirao sam na početku oko šest godina violinu, a od 1947. do danas ne razdvajam se od klarineta. Ako izistinski želite da naučite da svirate, za jedan instrument potrebna su dva života.

Proizvod talenta i ljubavi prema klarinetu vinuo je Božidara do muzičkih visina koje niko pre ni posle njega nije dosegao. O njegovoj muzičkoj karijeri sve je poznato, a i, kako on to kaže, šta tu ima da se priča. Tema koja otvara srce i pokreće bujice rečenica jesu njegova deca i unuci:

Živim sa kćerkom Ksenijom, supruga mi je umrla pre četiri godine i nas dvoje živimo sami. Uskoro očekujemo i kćerku Tijanu i zeta Zorana da se vrate iz Grčke. Moja Tijana je ona lepotica što je svirala sa Željkom Joksimovićem na Evroviziji pesmu "Lane moje". Najstarija kćerka Gordana jedina se ne bavi muzikom. Ona i njena porodica trenutno žive u Americi, gde su otišli 1999. godine. Sigurno znate da je moj zet Radovan iz grupe "Zana" — govori Boki u jednom dahu. — Gordana je radila u američkoj ambasadi i pred rat je prebačena u Budimpeštu. Tamo su je uslovili ili da se vrati ili da pređe da radi u Ameriku, i od tada žive preko bare. Diplomirala je prava i tečno govori četiri jezika.

Moj sin Milan magistrirao je flautu, tako da je sada profesor na konzervatorijumu u Vankuveru. Treba da doktorira na mojim kompozicijama koje, inače, izvodi na svojim koncertima širom Severne Amerike.
— Moram jedno da naglasim: svaki čovek, bez obzira na to kojim se poslom bavi, koliko je uspešan u svojoj karijeri i u ličnom životu, niko je i ništa ako nije uspeo da od svoje dece napravi prave uspešne i ostvarene osobe. Jedino me boli to što moram svoje unuke da gledam na slikama preko interneta, ali šta ćete... svako ima svoj put i svoj život.

Boki Milošević je veli­ki emo­tivac, iako on kaže da je to karakteristika svih muzičara. Na svadbi kćerke Tijane, kada se udala za perkusionistu Zorana Čauševića Kikija, nije uspeo da zadrži suze:

Roditeljska ljubav je nešto za šta ne postoje reči. Posebno mi je teško palo to što im majka nije bila među živima, pa sam ja u tom trenutku bio i otac i majka. Mi muzičari malo smo emotivniji od "običnog sveta".

OD TOZOVCA DO SEKE

Borba koju je celog veka vodio za očuvanje narodnog melosa kao da je dobila senku kada je odlučio da založi svoje ime i autoritet u "Grandovim" emisijama. Boki taj svoj gest brani ne pristajući na našu kvalifikaciju da je zloupotrebljen.

Ja sam upotrebljen, nisam zloupotrebljen! Pre svega, svoju ulogu vidim kao ulogu pedagoga. Svako vreme ima svoje junake i svoj način razmišljanja. Nekada su alfa i omega kod nas u muzici bili Staniša Stošić i Tozovac, a sada su Stoja i Seka. To je tako. Ne mogu ja da određujem koga će oni da puste da peva. Ima tu mnogo detalja koji se ne vide na ekranima. Pošto ti pevači ne idu u muzičke škole, mnogima pokazujem kako da dišu dok pevaju, kako da ne promuknu pevajući iz dijafragme, pa čak i kako da hodaju ako uočim neki problem u tome. Ono što imam, ja kažem u lice, to niko drugi ne sme da im izgovori. Jednostavno, ja sam za njih autoritet jer znaju da sam dobronameran.

ŽENA JE DEO NAMEŠTAJA

Pitanjem kojim spuštamo loptu na zemlju, a koje se odnosi na lepši pol, dobijamo jednog sasvim drugog Bokija Miloševića. Kao da nikada nije kročio na Balkan. Iz garda u kojem na sve načine brani svoje stavove i postupke, čuveni muzičar pretvara se u nežnog gospodina koji sa nekom posebnom toplinom, biranim rečima, dešifruje svoje decenijama građene stavove prema ženama. Nekada je izjavio da se žena udajom pretvara u deo nameštaja:

Nažalost, mi Balkanci imamo čudan odnos prema braku. To parče papira koje se potpiše veoma često deformiše buduće odnose u braku. Skoro sam za taj svoj stav dobio potvrdu od kolege koji je lično prisustvovao događaju na svadbi tu kod nas u Srbiji. Pred ulaz u restoran gde ih je čekao matičar, došli su mla­denci. Mladoženja se isprsio i kupio novu venčanicu, onako pravu, sa onim delom koji se vuče za mladom. Pošto je mlada, nenaviknuta na takvu odeću, nekoliko puta zgazila venčanicu i izbušila je na par mesta, mladoženja je pobesneo i rekao joj: "Kravo jedna, ja sam to toliko platio, a ti je upropasti!" Mlada je sačekala da je matičar pita da li želi da se uda, odgovorila "ne" i izletela napolje. Eto. Tako se na Balkanu većina muškaraca ponaša prema svojim ženama. Zato sam i rekao da, kad se uda, žena postaje deo nameštaja.

KAKVO CRNO PECANJE
 
Iz muzičke radionice Bokija Miloševića upravo je izašao album instrumentalne muzike "Porodični album", gde osim magistra, sviraju i njegova deca: Milan klarinet, a Tijana i Ksenija violinu. Naravno, tu su i vrhunski umetnici iz njegove branše na harmonici, gitari i klavijaturama. Imena kompozicija dao je po svom ocu, majci, dedi, supruzi i unucima, ali i rodnom gradu. Ističe da jevrlo ponosan na ovo svoje ostvarenje i da bi ostao dužan svima koji su spomenuti da to nije uradio.

Dok nas je ispraćao, priupitali smo ga da li koristi blizinu reke za pecanje i opuštanje i dobili neuobičajen odgovor:

Kakvo crno pecanje?! Ne, verujte mi, ja te ljude ne razumem. Ceo dan bulje u plovak, meditiraju, opuštaju se, šta li... Ako mi se jede riba, ja odem kod svog prijatelja koji drži riblji restoran, nisam blesav da izgubim ceo dan za pola kile ribe. Pecanje je zabava za neradnike i dokone ljude. Gde me nađoste s pecanjem?! Ha, ha, ha!

ZAŠTO TAJ "GRAND"

Zašto sam prihvatio da sviram za "Grand"? To je najgledanija televizijska emisija kod nas. "Grand šou" gleda preko deset miliona ljudi širom sveta, a ne samo u ovoj zemlji. U vreme kada je meni nuđena saradnja, još šest šefova orkestara čekalo je na red da prihvati ponudu ako je ja budem odbio. Muzika je postala industrija, a sve se, pa i muzika, menja. Ako se ne budem menjao i prilagođavao duhu vremena i ako ostanem na nivou gusala i gajdi, u današnjem vremenu nemam šta da tražim.

Nenad Milenković | 23. 11. 2010. | Puls online
308  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864) poslato: Decembar 05, 2013, 05:14:40 am
**

G U S L E  I  M I


VUK I GUSLE

Kada je snimana televiziska serija "Vuk Karadžić", jedan poznati režiser je, između ostalog, rekao: "Vuk Karadžić je nesrećni intelektualac, koji je svoj narod teglio u Evropu, a niti je Evropa znala gdje se nalazi Vukov narod, niti je Vukov narod znao šta je Evropa''!? Gusle i srpska narodna epopeja su u toj teškoj borbi za jezik i pravopis, imale nemjerljivu ulogu za srpsku prosvetu i kulturu, ali i istorisku ulogu u PRVOM i DRUGOM SRPSKOM USTANKU, kada je srpska država vaskrsavala. Na tom trnovitom putu, mnogi bi odustali, ali "pravopisni megdandžija'', kako ga naziva Meša, istrajao je, i kako reče Matija: "Izveo srpsku reč iz tame usmenosti na svetlo pismenosti''! Hromom Vuku su gusle i epska narodna poezija, bile pasoš po Evropi i lična karta srpskog naroda s' početka davetnaestog vijeka!...

Te gusle danas vise u Vukovoj rodnoj kući u Tršiću; na njima je više prašine i paučine nego struna!? Njih je Vuk držao u lijevoj ruci, kada se rukovao sa velikim Geteom, iako se Gete rijetko rukovao, iz higijenskih razloga. Svi normalni narodi bi te gusle konzervirali u najfinijem kristalu, ne kao "muzejski eksponat'', već kao "duhovnu fontanu'', sa koje žubori najbistrije vrelo, srpske epopeje! Ta prašina i paučina sa Vukovih gusala je brlog, nataložen na našoj, kolektivnoj savjesti. Dok gumicom zdravog razuma ne izbrišemo taj talog, sa nacionalne, kolektivne i prilično uspavane svijesti, tonućemo u provaliju beznađa, moralnog slepila i zaborava...

Uz te gusle su samouki i nedouki, slijepi a vidoviti srpski guslari kazivali stihove kakvih do Njegoša nije bilo, koje je Vuk pretočio perom u "Zbirku'', koja je neprocenjivo blago srpske literature!... Ne dozvolimo, da nam se to najbistrije vrelo, prilično zamućeno našim nemarom, ulije u ponornicu ravnodušnosti i nehaja!...

...Pjevao je Filip Višnjić
a Vuk perom zapisiva':
"Srpsku bunu na dahije'',
Za Tadiju i za Iva;

Pa i Tešan Podrugović,
Pjevao je pjesme Vuku
I presvjesno temeljio,
Srpski rečnik i azbuku!

Starci Raško i Milija,
Umrli su nisu znali,
Koliku su dragocjenost,
Srpskom rodu darivali...

O srpskoj epopeji, najblistaviji umovi Evrope: Gete, braća Grim, Adam Mickijevič, Nikola Tomazeo i drugi izjašnjavali su se sa najvećim divljenjem!

...Kad u Beču, carskom gradu,
Vuk ispusti dušu staru,
Nad uzglavljem, visile su
Srpske gusle o duvaru;

To mu bješe amajlija,
Porijekla i predaka,
Koju oni donesoše,
U Tršiću iz Drobnjaka;

Amajlija javorova,
Karadžiću bješe preča,
No cijeli sjaj i raskoš
Iz carskoga grada Beča!

Pa u času samrtnome,
Pozvao je ćerku Minu:
Okreni me da još jednom,
Vidim srpsku domovinu!

Prekrsti se sa tri prsta
Uz molitvu Pomoz' Bože...
Zastakljeni pogled osta,
Na parčetu suve kože!...

Ode Vuk Karadžić sa guslama pred lice Gospoda, a danas na "Vukovom Saboru'' nema gusala!? Da li bi Vuk, kada bi banuo, poznao svoj sabor?... Zamislite Mocartove i Bahove dane bez klavira i violine; Da Vinčijeve dane bez "Tajne večere'' i "Mona Lize''; Tesline dane uz petrolejku i lojanicu!? Samo tako ćemo razumjeti odsustvo gusala na "Vukovom saboru''!...

Besmrtni Vožd, u toku priprema za Mišarsku bitku, učinio je sve, da u tabor pored mišarskog šanca pribavi Filipa Višnjića. Pošto je tom slijepom dalekovidcu predočio moć turske sile i skromnu snagu svojih ustanika pitao ga je: Koekude Filipe, smemo li ih čekati? Višnjić je odgovorio: Gospodaru ja vidim tvoju pobjedu!? Da imam trista slijepaca i trista ždrijebaca, ja bi ih čekao, a ti kako te Bog uči!... Odluka je pala a turcima majka zakukala! Na vijest o srpskom podvigu, slijepi Višnjić je latio gusle a Vuk pero; Tu i tako nastade pjesma "Boj na Mišaru''. U pjesmi "Od Orašca do Mišara'' ja o tome ostavih skroman poetski trag:

...Sa Mišara, toga srećnog dana,
diže Višnjić dva crna gavrana,
da potraže jednu bulu mladu
u Vakufu, Kulinovu kadu,
da joj aber na muštuluk jave,
vraća joj se gospodar bez glave,
jer je glavom, bez tijela poša
u zobnicu Pocerca Miloša...

Sve ovo govorim, da bi doprlo bar do ušiju ministara prosvete i kulture, pošto do srca i savjesti neće; možda se smiluju i stave misao u pogon!...

No kako se Srpske gusle bore da očuvaju cjelovitost srpskog naroda, razasutog po Balkanu i svijetu? Koliko smo ih dostojni?...

U "Srpskoj Sparti'' Crnoj Gori "dukljanski inkvizitori'', proglašavaju "Srpstvo'' za jeres, a Srpskim guslama hoće da izbrišu prezime. Jezik pismo i djelo Vladike Rada, Marka Miljanova, kralja Nikole, Stjepana Mitrova Ljubiše i ostalih literarnih gorostasa Srpske Sparte, skrnave nebulozama srbofobije!? "Ogledalo Srpsko'' razbiše, nekadri da se u njega oglednu; "Primjere čojstva i junaštva'' baciše pod noge; "Vuku Dojčeviću'' zabranjuju da priča; odriču se svetilišta "Onamo 'namo za brda ona''!? Ali su "Snovi i sinovi'', Novaka Kilibarde, udarili u manite... Nema manje etničke skupine sa više maternjih jezika po glavi stanovnika; više jezika je u današnjoj Crnoj Gori nego na tri kontinenta!? Ali " nije vino pošto pređe bješe''! Na braniku stadoše "Savez guslara Dušanovo Carstvo'' i Crnogorsko Primorska Mitropolija, kadre da se odbrane
od nasrtaja "dukljanskih srbofoba''; to nam je jedino uzdanje; opet nas gusle brane od sebe samih!

Republika Srpska, opravdava ime i prezime i njeguje Srpske gusle na dostojanstven način! Ne dajte se sinivi junački, krvlju ste platili svaki pedalj Republike Srpske!!!


Pjesnik Dragoslav Brnović

Izvor: ZBORNIK RADOVA "Hoće li Srbi sačuvati gusle kao što su gusle sačuvale njih"
Izdavač: Društvo guslara "Nikola Tesla" Obrenovac, 2011
309  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Radovan Bećirović Trebješki (1897—1986) poslato: Decembar 05, 2013, 04:52:31 am
*

PRKOSNIK ISKUŠENЈU VREMENA
(ili pjesnički manifest Radovana Bećirovića Trebješkog)

I

Hadži Radovan Bećirović Trebješki (1898—1986), poslednji epski bard srpskoga naroda, djelovao je u srpskoj književnosti kao pjesnik više od šest decenija (od sredinedvadesetih godina pa sve do smrti — 1986.). Za čitavo to vrijeme on je bio, i do danas ostao, najveći pjesnik novije epske narodske poezije u srpskom narodu. Kao autor velikog broja deseteračkih i osmeračkih pjesama ispjevanih "na narodnu", Radovan Bećirović se potvrdio snagom istrajnog, darovitog i nadasve omiljenog stvaraoca. Njegove će pjesme biti rado čitane i slušane sve dok ne zamukne jauk strune ispod gudala srpskoga guslara. Jer, kako reče mitropolit Amfilohije, nema kolibe, crnogorske ni bosanske, ni hercegovačke, gdje se ne čuju zvuci gusala i gdje se ne pjevaju pjesme Radovana Bećirovića. Iako je književno-kritički ocjenjivan i od strane istaknutih kritičara, istoričara književnosti i pjesnika (Dragiša Vitošević, Novak Kilibarda, Jevrem Bjelica, Amfilohije Radović, Matija Bećković, Momir Vojvodić, Komnen Bećirović i akademik Milosav Babović), Radovan Bećirović nije dobio cjelovitu i pouzdaniju književno-kritičku ocjenu. Osim usputnih i djelimično površnih impresija, književna kritika mu nije posvetila neophodnu pažnju; njegovo pjesničko djelo nije analitički ni studiozno razmatrano pa se o njemu, nažalost, ne može steći potpuno i sintetičko mišljenje. Evidentan je, dakle, raskorak između popularnosti Bećirovićevog pjesničkog opusa odnosno njegove percepcije na jednoj, i kritičkih razmatranja o njemu, na drugoj strani. Da bi taj raskorak bio premošćen, potrebno je stvaralaštvu ovog pjesnika pristupiti sa više književno-analitičkih zahvata. Miovom prilikom takvih ambicija nemamo, samo ćemo u najkraćim potezima predstaviti pjesnikove tematsko-motivske i idejne prostore i pokušati da pretpostavimo mjesto njegove poezije u genezi književno-istorijskih i knjižеvno-estetskih vrijednosti. Zato smo ovaj predgovor i zamislili samo kao prilog za buduće analize Bećirovićeva pjesničkog opusa.

Izbor iz njegove poezije u ovoj knjizi podijelili smo, prema tematici, na nekoliko odjeljaka. Ta tematika je raznovrsna, ali joj je okosnica sam predmet pjesnikova inspirativnog oduševljenja — viteška hiljadugodišnja istorija srpskog naroda, bremenita velikim bojevima i megdanima, podvizima glasovitih junaka i svijetlim primjerima njihovoga čojstva. Bećirović je takoreći opjevao čitavu srpsku istoriju. Nema vladara, od kralja Bodina do kralja Aleksandra Karađorđevića, niti istaknutijeg srpskog junaka koji nije našao mjesto u Bećirovićevoj poeziji. Isto tako, nema značajnijeg događaja u srpskoj istoriji (od Kosovske do Mojkovačke bitke) koji nije bio predmet njegovog pjesničkog interesovanja. Te su teme i danas privlačne i ne samo u Crnoj Gori, a naročito su to bile u vrijeme kad je Bećirović otvarao dveri srpskog pjesništva. Zato je on i postao najpopularniji pjesnik u Crnoj Gori između dva velika rata, a opstao kao bard srpske epike na širokim prostorima koje su pokrivala srpska plemena dinarske struje. ...

Budimir Aleksić
Mihailo Šćepanović
310  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — P poslato: Decembar 05, 2013, 04:33:56 am
*

PROLAZI JESEN, NA PRAGU JE ZIMA
muzika: Miodrag Todorović Krnjevac
tekst: Panta Radivojević


Prolazi jesen, na pragu je zima
Al' u srcu mome još topline ima
Ako me još voliš, dođi mi na grudi
Srcem da te grijem od ledne studi

Odlaze ptice nekud prema jugu
Tamo da prezime hladnu zimu dugu
Zato i ti dođi mome kraju starom
Jer još grudi moje gore vrelim žarom

Ljubavi moja ja te zovem sebi
Stalno na te mislim i sanjam o tebi
Znaj, srce je moje toplije od juga
Jer u njemu nikad nije bila druga

YouTube: Raša Pavlović — Prolazi jesen na pragu je zima
311  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Pavle Irić (?—?) poslato: Decembar 05, 2013, 04:18:01 am
*

PAVLE IRIĆ


Pavle Irić je bio jedan od pevača Vuka Stefanovića Karadžića. Vuk je od njega zapisao pesme Đurđeva Jerina i Janko i Sekula.


BIOGRAFIJA

Pavle Irić je rođen krajem XVIII veka. U mladosti je bio hajduk, a zatim je služio kao momak kod Knjaza Miloša. U zvaničnim spisima (Knjažeska kancelarija, knjiga II, 1815—1827) se spominje u kao stražar koji je avgusta 1819. godine pratio optuženika od Kragujevca do Beograda.


SARADNJA SA VUKOM

Do susreta Pavla i Vuka je došlo u proleće 1816. godine.

U Srpskom rječniku objavljenom 1818. godine, Vuk je u objašnjenju pojma bezumlje naveo stihove iz pesme koju je zapisao od Pavla.

Pesme Đurđeva Jerina (o Jerini Branković, supruzi Đurđa Brankovića) i Janko i Sekula (tj. Sekula se u zmiju pretvorio, o Sibinjanin Janku) su objavljene 1823. godine. Pripadaju po svojem sadržaju pesmama o Brankovićima i Ugričićima. Pesma Janko i Sekula postoji i u drugim izvorima. Pavlova varijanta je specifična po tome što je kod njega motivu rastanka junaka i porodice posvećena skoro polovina pesme. Kod drugih izvora tom motivu je posvećen tek mali deo pesme. Najverovatniji razlog za to je hajdukovo lično sećanje na težinu svog rastanka sa porodicom. [Wikipedia]
312  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gusle poslato: Decembar 05, 2013, 03:51:04 am
**

O GUSLAMA I MOCARTU


Guslarsko veče u domu kulture "Vuk Karadžić" u Beogradu. Puna sala. Guslar M. Miljanić i rimovani deseterci izvjesnog Jakšića, koji je, izgleda, na cijeni kod ove publike. Miljanićevi gosti, guslari, Jeknić i jedan naš Krajišnik od Grahova... Govorili smo Žarko Komanin i ja. Žarko, pun strahopoštovanja prema klasičnom zlatu našeg jezika i stiha. Moj pokušaj kratkog protrčavanja kroz Vukove zbirke, sa poentom da se današnji siroti lirski pjesnik, koji baštini "našu klasiku, jedinu i pravu" (V. Popa) kao Bolani Dojčin uteže, umjesto krpom platna, vezanim stihom — "Stih je što i platno Bolanom Dojčinu" — da mu se riječi ne razminu mimo riječi...

Poslije, u bifeu, sa guslarima Slavkom Aleksićem i Boškom Vujačićem, i nekim pozorišnim čovjekom iz Kninske Krajine, razgovaramo, dok ne udarismo u bizarno, brđansko upoređivanje gusala i Mocarta! Pričamo o biološkom reagovanju na guslarevu davoriju. Da nema srpskog uva, dok sluša gusle, ma koliko se opiralo, a da se kroza nj ne protrese čitav organizam... Bezbroj guslarevih monotonih istosti uvijek nanovo uzbuđujuće zvuče. To je kao kada pada snijeg; isto, ali na hiljade raznih načina... To je kao kad slušaš Mocarta, tu čaroliju iz koje se svijet iznova rađa, uvijek u istim a bezbrojnim varijacijama. Sa puno pretjerivanja zaključismo da Mocart katkada zvuči kao sofisticirane gusle...

Govorim da sam nedavno pročitao reportažu Miloša Crnjanskog o guslarskoj večeri u Sarajevu, tamo neke daleke, možda 1939. godine. Tamo ga je, čini mi se, poslalo "Vreme". Crnjanski prvo, na svome putovanju, opisuje ljepotu, tišinu i začaranost Drine i prekodrinskih predjela, koje prvi put gleda. I govori o anahronizmu: sa automobilskih trka u Beogradu — pravo na guslarsko veče! Rođen u rumunskom Banatu, na obodu srpstva, šta bi on imao sa guslama i guslarima — tim indijancima u neobičnoj nošnji koji vrat i glavu atavistički zaokreću nebu — i sa tom tmolom, jednoličnom, žalobnom melodijom? A pogledaj kako ga polako ta davorija uzima, i kako ga, mic po mic, razbija u fundamentu, i kako, uzbuđen, ni sam ne zna zbog čega, skoro plače. Deseterac je kalup za srpsku osjećajnost, pisao je Andrić... Taj kod ugrađen je u naš arhetip.

Ne propuštamo da progovorimo o savremenom, rimovanom, degenerisanom desetercu, u kome, osim kod Bećirovića, rijetko ima istinske poezije. U komunizmu se taj deseterac kompromitivao udvorištvom: "Uz gusle će molbu podnijeti, / Dvostruk oro ko čoček igrati", veli Matija. Šta takav deseterac može u savremenom rasulu, šta u poplavi feljtonistike? Šta on danas znači u ovoj sali ovolikom svijetu koji, kao u zbjegu, živi u razdrndanoj prestonici, i u guslama, evo, traži utjehu.

Tamo, preko Drine, u Republici Srpskoj, koju još zovu i Vestendorpija (po gaulajteru Vestendorpu) zvanično zabranjuju guslarske večeri. Biće da su okupatori dobro osjetili — ili imaju verzirane savjetnike — da je deseterac i danas izoštreni moralni sudija, a možda i najsnažniji mobilizator. Da se Srbima savjest ne uspava.

Slušao sam sa pomiješanim osjećanjima tu našu vajkadašnju tugu. Čak i kad je degenerisan, u onom što je glavno, deseterac ne griješi. Snažnim, primordijalnim obručima drži nas da se ne prospemo: okupatori ne mogu biti prijatelji, sluge i kukavice ne mogu biti junaci. U deseteračkoj pljevi prizemne i anahrone publicistike uvijek bljesne koji laser, da opštu pomrčinu osvijetli. Najčešće tako što se komotno nasloni na velike "Vukove pevače", ali i na pisanu poeziju koja je u kolektivnom pamćenju. Ti opiljci velike poezije, kao žiške, sjajkaju u pomrčini — čas Njegoš, čas Zmaj, čas Šantić, recimo — kao ona zavjetna predaja koja spaja "vek sa vekom i čoveka sa čovekom". Međutim, publika, i to ova u epiku upućena, ne reaguje burno na ove žiške, na srećno uposlene stihove naše klasike, već upravo na onu novinarsku paljevinu, na sirovosti i prostakluke. To me rastužuje u detalju, ali i ohrabruje u cjelini. Jer deseterac ne umije da uvija, već sa žudnjom zaziva da se rodi novi bič tirjanah... I ovakav, surogatski deseterac, kao odbljesak onog drevnog i visokostilizovanog stiha, prokazuje savremeno američko varvarstvo, spram koga su Turci vitezovi, takoreći... A kada su guslari, na kraju, zajednički zapjevali: "Imam brata, jelika ga krije, / Usred čarne gore Romanije", nisam odolio da ne dodam — da znam i koji je...

Okupatori i njihovi savjetnici imaju dobrih razloga da guslarske večeri zabranjuju. Jer to što nam se sada događa, već nam se događalo, i deseterac to spontano i lako razvrstava u vajkadašnji koordinatni sistem epskog svijeta. I unazad i unaprijed, deseterac zna ko je ko i šta je šta.

Usput, pričao mi je Svetozar Koljević da mu je Jovan Ćulum pričao, a biće da je o tome i pisao, kako su Stari i Novi zavjet, te Ilijada i Odiseja, nenadmašno na srpski jezik prevedeni — Daničić i Vuk, Maretić i Miloš Đurić — i zato što su one stare agrarne kulture i ova naša, takođe agrarna kultura — komplementarne, pa se, u saglasju, dozivaju i čuju preko vijekova. (U inače prosječnoj knjizi Normana Majlera Jevanđelje po sinu Božijem, prevodilac je funkcionalno uposlio upravo te prevode, i od tih starinskih evokacija knjiga povremeno živne.)

Gledam kako pada snijeg i kako tišinu posvećuje. Sa hujom mećave, u daljini, čujem prigušenu ridanicu gusala. A iz sobe moga sina Petra Mocartov rog po crnim germanskim šumama zagasito prebira i tugu i radost, kojom se, u ponavljanju, zvukom, iz ničega, jedinstveni svijet stvara...

Zaspi, nespokojni. I ne sumnjaj da će te, kao i uvijek, oštar, kratak rez probuditi i po srcu posjeći: sve je tako strašno, i besmisleno, i čarobno, najzad...

Rajko Petrov Nogo
(Iz Bilježnice, krajem 1998. godine)

СЛОВО језика српскога, часопис за српски језик, књижевност и културу
број 33 август 2011. • година VIII


Prvih šest brojeva ovoga časopisa izišlo je pod imenom Raspeće jezika srpskoga. Časopis je nastao 2004. godine kao izraz otpora grupe nikšićkih srednjoškolskih profesora nasilju nad imenom srpskog jezika u Crnoj Gori. Od avgusta 2006. izlazi pod imenom Slovo.
313  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Povodom albuma "Ajde Jano, kuću da ne damo" poslato: Decembar 05, 2013, 03:07:37 am
*

PESME U DUHU NAŠE VERE I TRADICIJE

Sarvan kaže da bi voleo da njegova verzija pesme sa novim stihovima "kuću da ne damo" uđe u narod kao što je nekad ušla prva verzija sa "kuću da prodamo"

Muzičar Asim Sarvan ovih dana objavio je novo CD izdanje "Ajde Jano kuću da ne damo", koje je najavljeno kao album muzike u duhu vere i tradicije.

Sarvan je u promenio reči narodne pesme "Ajde, Jano, kuću da prodamo" na svom novom albumu koju je objavio PGP RTS.

O promeni reči i imena pesme nastale početkom prošlog veka na Kosovu i Metohiji, Sarvan je rekao da ona u skladu sa mentalitetom srpskog naroda, njegovim duhom i duhom vere koja ga održava zapravo treba da glasi "Ajde Jano kuću da ne damo".

Sarvan kaže da bi voleo da njegova verzija pesme sa novim stihovima "kuću da ne damo" uđe u narod kao što je nekad ušla prva verzija sa "kuću da prodamo". Posle promene stihova, Sarvan se nada da mu je "pošlo za rukom da vaskrsne pesmu i vrati joj izvornu lepotu, čistotu i drevnu retoriku naših otaca koji su čuvali svoje ognjište".

— Može li se reći da je ta prva verzija original? Verujemo da smo baš mi na ovom albumu pronašli original, a da je prva verzija zapravo falsifikat. Budući da su svakojaka čuda moguća na Balkanu, realno je da se prvo pojavi falsifikat, pa onda original - kaže Sarvan.

Album Asima Sarvana i prijatelja "Ajde Jano, kuću da ne damo" zajedničko je izdanje manastira Podmaine iz Budve i PGP RTS-a, u čijem stvaranju je učestvovala brojna ekipa muzičara iz Srbije i Crne Gore.

Na albumu se nalazi i pesma "Nebo" etno-muzičara Slobodana Trkulje, koji je sa njom učestvovao na ovogodišnjoj Beoviziji i osvojio drugo mesto. Nekadašnji član akustičarskog sastava "S vremena na vreme" na svom poslednjem izdanju potpisanom sa Asim Sarvan i prijatelji, pored Trkulje, sarađuje sa saborcem iz pomenute grupe Ljubom Ninkovićem, ženskom vokalnom grupom "Moba", ali i mnogim drugim muzičarima. Materijal je sniman u studiju "Barba" Vlade Georgieva.
 

Autor: M.V. | 13.12.2007 | Glas javnosti
314  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Povodom albuma "Ajde Jano, kuću da ne damo" poslato: Decembar 05, 2013, 02:57:36 am
*

POVODOM ALBUMA "AJDE JANO KUĆU DA NE DAMO"


Album "Ajde Jano, kuću da ne damo", prvo muzičko izdanje manastira Podmaine iz Budve, pojavio se na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Za sada, može se naći tek u nekoliko manastirskih prodavnica, prodavnicama crkvenih predmeta i knjižarama. Sa blagoslovom Mitropolita crnogorsko primorskog, vladike Amfilohija, ostvaren je zanimljiv muzički projekat, u kome su učestvovali muzičari iz Srbije i Crne Gore, uspešni izvođači duhovne i etno muzike.

Inicijator ovog zajedničkog albuma je beogradski muzičar Asim Sarvan, nekadašnji član grupe "S vremena na vreme" koji, za Pravoslavlje priča:

POVOD

— U iščekivanju PGP-ovog izdanja ovog priložničkog albuma i njegovog plasmana, lagano distribuiramo naše, manastirsko izdanje, pripremajući se za predstojeću promociju u Beogradu.

Budući da se obraćam, pre svega, hrišćanima, mogu slobodno reći, da je ovaj album pravo malo čudo Božjeg Promisla što se vidi i iz samog naslova. Ko je uspeo da se skloni sa promaje savremenog života, primetiće da album prevazilazi muzičko izdanje kao takvo i predstavlja svojevrstan zvukopis iskustvom hrišćanskog života.

Dabome, naslov "Ajde Jano, kuću da ne damo", najveći je povod i argument te kao takav, on je glava i uvodna reč u album koji, rekao bih, objavljuje pitomo, pokajničko i stradalno, ali radosno življenje jer se u toj radosti sluti predukus večnoga života. Album zatvara autorska pesma u duhu tradicije "Ajde Jano, ajde rano", autorke Svetlane Spajić - Drine, koja potvrđuje da je tradicija živa i ima predanjski karakter. Ona obodruje i mobiliše unutrašnje snage, ali majčinskom i sestrinskom toplinom, istovremeno, obraćajući se rečima; "Spremaj Jano, konje vrane, za svatove nagizdane". Očevidno, album je realizovan sa potpuno različitom svešću i savesti od onoga kako se inače radi izvan crkvenog iskustva života. Naime, od samog početka je krenulo kao po nekom već unapred utvrđenom planu. Odlično se sećam toga dana.

Mislim, da je bilo rano proleće prošle godine, vozeći se u automobilu, nekoliko nas, prođosmo kroz Košutnjak i nađosmo se u blizini crkve Sv. Petra i Pavla, započevši priču o muzici. "Ko o čemu baba o uštipcima". Razgovarali smo o tome koliko je ko dobar u onome što radi, dakle, uobičajeno, a onda se neko dotakao dobro poznate pesme sa Kosova, "Ajde Jano, kolo da igramo"... Ajde Jano, konja da prodamo, samo da igramo, pa kola da prodamo samo da igramo i, najzad, kuću da prodamo samo da igramo". ...

Odjednom, puklo mi je pred očima. Kao da mi je neko stavio nekakve naočari kojima se vidi nevidivo i ja sam tek tada, u stvari, ušao u tekst i od tada se ne odvajam. Pokušao sam da podstaknem ostale na priču u vezi toga rekavši da je neverovatno šta nam je promaklo svih ovih godina. Jedan brat se složio sa mnom dok su ostali branili originalnu verziju, ljuteći se: "Vređaš sve one koji vole tu pesmu, to je deo nacionalnog blaga i sl." ...

HRISTOLIKI BUNT I MOTIVACIJA

Prepravljajući originalan tekst za pesmu "Ajde Jano, kuću da ne damo", po prirodi stvari, i u meni se dogodila izvesna promena jer, takav susret sa istinom menja i doteruje čoveka. To se pokazalo sve vreme rada na albumu jer sam kao kormilar proživljavao svaki momenat, svaku plimu i oseku, imajući u vidu sve što se događa i ima eventualni pozitivan uticaj na projekat. Zaista, sve vreme sam bio budan, dakle, godinu dana, koliko je trajalo snimanje, strogo vodeći računa da se ne pretera niučemu. ...

BRAĆA PO DUHU I ORUĐU

... Rečju, sve vreme, osećao sam se kao neki drevni hrišćanin sa dalekog istoka koji je nekim čudom u pustinjskom pesku pronašao prelep, blještav i veoma skupocen dragi kamen. Međutim, znao sam, da to ne pripada meni lično, niti ga je neko izgubio. Čak i da ga je izgubio, izgubio ga je Božjim Promislom, da bi ga neko od onih koji za sebe misle da su večiti dužnici Bogu pronašao i obavio zadatak. Znao sam, da tom dragulju moram naći njegovo mesto, a njegovo mesto ne može biti pesak u pustinji.

Prepravkom teksta pesme "Ajde Jano ...", našli smo mu pravo mesto.

Ko bi očekivao tako nešto u narodnoj muzici novijeg vremena? Još manje u popularnoj muzici, zar ne? Ali, kao što lotos uspeva na močvarnom zemljištu tako je i ovaj album sazdan, upravo, na takvom mestu, u vidu bunta ZA ono što je neprolazno tj. u večnosti.  

Pesma "Ajde Jano, kolo da igramo" je novokomponovana pesma i pojavila se početkom 20. veka, upravo, u vreme kada su se iz Evrope, koja je već odavno proterala Boga, izrodile nove filosofske i druge teorije i ideje o novom svetu i novom društvu. Autor teksta pesme "Ajde Jano, kolo da igramo", hteo je da se prikloni novom duhu, duhu vremena, tvoreći stihove potpuno strane našem mentalitetu, do tada, ukorenjenom duboko u veri i tradiciji. Sklop tih reči je kao laser za oslepljivanje duhovnog vida ...


Asim Sarvan za Pravoslavlje
Napomena: tekst je preuzet u delovima
315  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Povodom albuma "Ajde Jano, kuću da ne damo" poslato: Decembar 05, 2013, 01:51:53 am
*

AJDE JANO, KUĆU DA NE DAMO

Ajde Jano, ajde dušo kolo da igramo
Ajde Jano, ajde dušo kolo da igramo
Ajde Jano, ajde dušo da se pogledamo

Ajde Jano, pesme da pevamo
Ajde Jano, ajde dušo, da ih sačuvamo
Ajde Jano, ajde dušo blago da čuvamo.

Ajde Jano, konja da sedlamo
Ajde Jano, ajde dušo da se prošetamo
Do Bistrice da idemo da se umijemo.

Ajde Jano, kuću da ne damo
Da ne damo, Jano dušo, da je ne prodamo,

Kad prodamo, Jano dušo, kako da igramo?
Kad prodamo, Jano more, kako da igramo?

Da ne damo, Jano dušo, da je ne prodamo,
Kad prodamo, Jano more, kako da igramo?


Album Asima Sarvana "Ajde Jano, kuću da ne damo" snimljen je 2007. godine u studiju Vlada Georgieva, besplatno. Osim Sarvana pojavljuju se gosti: Slobodan Trkulja, Goran Milošević, Ljuba Ninković, Nebojša i Bojan Brdarić, Branko Isaković...

"Na pitanje 'Blica' zašto je promenio tekst pesme 'Ajde Jano kolo da igramo', u kojoj je suština upravo u tome da se sve proda zbog igre (ljubavi), Asim Sarvan odgovara: 'Pitanje u pravi čas i na pravom mestu. Da li ste primetili da sve vreme, zapravo, govorim o buntu? Naime, ovaj album je istinski bunt i to je pravo otkriće. Međutim, taj bunt nije uperen 'protiv' nekoga ili nečega niti protiv svega, kako je to u rokenrolu, već se radi o buntu 'za' vrednosti koje čoveka grade, koje mu omogućavaju da sazreva u svakom pogledu i bude od koristi drugima. Prema tome, album 'Ajde Jano, kuću da ne damo' je mnogo više od muzike jer je rađen sa drugačijom svešću i savesti od mnogih albuma istog ili sličnoga žanra, otvarajući jedan potpuno nov prostor za slične poduhvate, tj. bunt koji je uvek aktuelan, uvek uzbudljiv samo zbog toga što ispravan u svakom pogledu'."

Poslušajte pesmu "Ajde Jano, kuću da ne damo" na YouTube
316  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Ana toči, Ana služi, al' za Milom srce tuži... poslato: Novembar 25, 2013, 09:18:09 pm
*

AL' ZA MILOM SRCE TUŽI


Jedna žena, jedna pesma, jedna slika

Đura Jakšić posvetio je lepoj krčmarici antologijsku pesmu "Mila" i remek-delo svog slikarstva "Devojka u plavom"



Pred čitaocem je istorija jedne ljubavi iz godine daleke, 1856.

Ovde su svi: lepa krčmarica Mila iz Kikinde i pesnik i "moler" Đura Jakšić, a on i sa ispovestima svoje duše — antologijskom pesmom "Mila" i slikom "Devojka u plavom", remek-delom.

U našoj umetnosti nema sličnog primera da je jedna ljubav ostavila tako visoki artizam i u lirici i u slikarstvu kao što su to ovi kikindski blizanci — elegični uzdah u četiri strofe "Mila" i blistavi portret "Devojke u plavom".

Ta pesma i ta slika su jedina autentična, Jakšićeva, svedočanstva iz 1856. Mila se ne pominje u obimnoj knjizi njegove prepiske (201 pismo), a njeno ime se sreće samo nekoliko puta među gotovo 900 naslova literature o Đuri u njegovim Sabranim delima (Priredio Dušan Ivanić. Beograd, "Slovo ljubve", 1978). Kako se i šta zbivalo, prvi put je pisano tek pedeset godina kasnije, a potonji istraživači su to donekle ispravljali i dodavali novo, ali ponekad nedorečeno, pa će ta priča verovatno zauvek ostati nedovršena.

Đura se obreo u Kikindi, oktobra 1855, ubrzo posle nezaboravnog druženja sa Zmajem u Beču i pola godine učenja slikarstva u Minhenu. "Kako sam došao ni sam neznam" — javio je prijatelju Đorđu Popoviću, uredniku "Sedmice" u Novom Sadu. Imao je tek 23 godine — "pun ognja pesničkog, ali još u vrenju". Nadao se da će u banatskoj varoši moći da živi od slikarstva — od "molovanja" ikona za crkve, svetaca za porodice, portreta za bogate.

Ali, dočekala ga je hladna Kikinda, paorska, daleka od svake umetnosti. Životario je u kući Save Prekajskog, prizemljuši, a u susednim dvorištima "dizali su se plastovi sena i odasvuda mirisalo je na balegu". U sobi s ulici — delaonici, kako će zvati svoj siromašni atelje, Đura je "kičicom radeći, hleba sebi zarađivao, a perom opet davao oduška svojim osećanjima". U njemu se bore "dva duha, dve muze, dve umetnosti: slikarstvo i pesništvo" — pisaće Ljubomir Lotić.

Đura danju samuje, a zimske večeri provodi u krčmi "Kod belog krsta", na glasu u varoši, gde se pilo dobro vino i bermet iz Karlovaca. Neočekivano, tu ga je obuzela nova muza — ljubav. Tu se sve i zbilo: i Mila, i zanos, i pesma, i slika.

LJUBAV "KOD BELOG KRSTA"

U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplaćivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona — Mila — i privlačila goste" — otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj prijateljski zapis Ben Akibe — "Mila. (Prva ljubav Đure Jakšića)", prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "malda, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je i Đuru — pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice: "Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo drugi da ga posluži, čekao je dok Mila prođe kraj stola pa joj je ćuteći dodao čašu. A kad mu je ona donela punu bledog iđoškoga rampaša, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna".

Đura se toliko zagledao u Milu "da namisli da se oženi njome", ali nije imao "kuraži da joj otkrije svoju ljubav... ma da je i Mila pokazivala interesovanje za nj. On je po vazdan po stolu ili na hratiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio, da ju je napamet radio, što je Mili jako godilo" — tvrdi Milorad Pavlović, a ovi fragmenti iz njegovog zapisa iz 1925. liče na uvod o nastajanju portreta "Devojka u plavom". Ushićen Milom, Đura je ponovo propevao, posle dužeg ćutanja, pa javlja Popoviću u Novi Sad: "Pesama imam sjaset božji a bićeji i više"... Zaljubljeni Đura ne izbija iz krčme: tamo je Mila, tamo Ana. Mili je 21, Ani 19 godina.

"MILA" ZVUČI ČEŽNJOM

A jednog dana — priča Nušić — Mila nestade, ode u goste: "Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo... da se neće nikad ni vratiti". Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila".

Ali, ta pesma odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji doživljaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše. A harmoniju njenih jednostavnih reči, za grlo steže refren čežnje za Milom: "Ana toči, Ana služi, / Al' za Milom srce tuži". Ta pesma iz stegnutog grla je Đurina istina, a refren, jedinstven u našoj lirici, opekotina neuzvraćene ljubavi.

Đurin udes počeo je krajem 1856, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen upravnik bio je Jova Knežević, a glavni reditelj i dramaturg Đura-Đurka Rajković. Tada se Đuri dogodilo da nije moglo gore: pesmu "Mila" pokazao je "nikome drugom no Đuri Rajkoviću" A on, Rajković, već se bio zagledao u Milu, na što ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više od "molera"!

"Ubio ga Bog molerski, samo da ne štampa a kakav je i to će učiniti — govorila je preplašena devojka.

A 'moler' bome ni pet ni šest, nego odista štampa pesmu u 'Sedmici'" — svedoči Nušić o velikom obrtu idile.

U tom "listu za nauku i zabavu" u Novom Sadu, "Mila" je objavljena "U nedelju 19. avgusta 1856". Đura se sakrio iza pseudonima "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše? Ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta"?

SLIKA ZA SVETSKE GALERIJE

Što jedan Đura nije učinio, požurio je drugi: "Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svoga ideala, dotle je drugi Đura, prvo kod devojačkog oca, a posle i kod same devojke udesio stvar"... i već posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne moluje Milu jer je ona njegova verenica!

"Nema nama Mile više!" — tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile, nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? "Ana toči, Ana služi, / Al' za milom srce tuži".

U srećnim večerima "Kod belog krsta", zaljubljeni Đura je "mlad, duševno zdrav plebejac, s korenjem duboko puštenim u život", pa voli Milu ovozemaljski — ovakvog ga vidi profesor Miodrag Popović, najbolji poznavalac Đurinog života i dela. Zanemeo od tuge za Milom, Đura oseća da ona odlazi drugome, nestaje kao san. ("San je bio, a san i preteče"). Pesma "Mila" je nastala "kao krik, kao rana, topla i bolna, kojoj je pesnik... dao vinsko poetski kolorit": Sećanje na Milu naslućuje se u nekoliko pesama iz toga vremena, a ona je bila "jedan od izvora one gorke niti koja se tako snažno oseća u pesnikovom stvaralaštvu u Kikindi i docnije".

Jakšićev bol "duboko ljudski, sunčan, topao, lepota i intenzitet unutrašnjeg doživljaja nadahnuli su pesnika ove izuzetno lepe pesme da ih ovekoveči i savršenstvom oblika. U 'Mili', kao retko gde u svojoj poeziji, Jakšić je postigao umetničku meru, ono što je najteže kod stvaranja. U pesmi je sve umiveno, nema neravnina, nijedna reč ne štrči, nijedan ton nije bio bez potrebe podignut".

Duboka Osećajnost izlila se u još veće umetničko majstorstvo na portretu "Devojka u plavom". Pesma je harmonija reči o čežnji, a portret harmonija slikarskog i psihološkog. "Devojkom u plavom" mogla bi da se podiči svaka galerija u svetu — verovao je slikar Mića Nikolajević. Jakšić je majstorski "našao i proosećao plavu boju bluze, boju nenapadnu, a čistu i dovoljno zvonku, koja se izvanredno usklađuje sa prozračnom ružičastom bojom lika i poprsja, pa crnu boju pantljike oko vrata, nepogrešivo postavljenu i živo nacrtanu, kao i senzibilno vijugavo povlačen crni obrud bluze".

Pusta Kikinda! Koliko nade u dolasku, a koliko tuge kad je iz nje odlazio! O Banaćanima u zavičaju ostavio je gorke prekore: "Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti za molovanje, al sam se ljuto prevarijo, ja nisam za ove ljude nit su oni za mene, razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak ugnjetavajući. — Bogati su cicije, zvaničnici su globitelji, a svi pakostni" — jadao se u pismu Đorđu Popoviću, maja 1856.

"SETI SE ONIH LEPIH DANA"

Kuda da ode i šta da radi? S Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo u manastiru Krušedolu — nameravao je da se zakaluđeri". Pesma "Iskušenik" iz tih dana, najtežih u Đurinom životu, tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u sudbonosno — u učiteljska bespuća u zaostala srbijanska sela i varoši. "Škola je vlažna i prokisue tako da me ne prestance boli glava, a leba nema u selu, no kačamak (kulja) me rani" — vajkao se iz Podgorca, vlaškog sela. Iz Podgorca u Sumrakovac, pa u Požarevac, Kragujevac, Sabantu, Raču... A svuda ga prati naramak sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima. ("Sinoć neki Đura Jakšić... muzikantima zapovedao da se svira Marseljez i premda to nije ništa, opet je u moim očima to pogana demonstracija bezobrazna da se kinju mirni građani"):

A šta je sa Milom? Udala se za Rajkovića, novembra 1857, i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu — "Mila, kao jedna od prvih pozorišnih umetnica kod Srba". Bila je i u Narodnom pozorištu u Beogradu, a u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nekoliko meseci 1864. Igrala je epizodne uloge.

"Je l' tako bilo tetka Milo? Bilo je... sve je to bilo, bilo nekad kad je bilo proleće, kad je sasa cvetala, a ljubičica mirisala" — Nušić je ove reči uputio samoj Mili, koja je tada živela u Beogradu. Sve govori da je on Milu poznavao i verovatno je od nje i saznao pojedinosti priče "Kod belog krsta": "Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu svoju ljubavnu pesmu, nije niko drugi do današnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo kroz dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici a koja danas traje teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara". Iako već u starosti, Mila se još drži: "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom" — oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907, dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku: "... pođi, pođi sa tvojih sedamdeset godina, tetka Milo, ... i seti se, seti se onih lepih dana".

VELIČANSTVENE TARABE

Mila u Đurinoj pesmi i na Đurinoj slici živi evo već vek i po, a Mila sa pozornice — samo u nekoliko rečenica scenske hronike. "Bila je mala glumica" — tvrdi profesor Popović, a skicu ljudskog lika "vesele i dobroćudne palančanke" senči pokuda: Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. "Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici; time se valjda tešila što nije pošla za njega. Umrla je u dubokoj starosti, 1916, u Jelisavetgradu u Rusiji, trideset i osam godina posle Đure Jakšića, četrnaest godina nakon smrti muža Đurke Rajkovića".

"Devojka u plavom" utemeljena je u riznicu naše umetnosti kao remek-delo, a "Mila" ne izbija iz prestižnih zbirki. U istoriju naše poezije ušla je na najlepša vrata — u Antologiji novije srpske lirike (Zagreb, 1911). Sastavljač Bogdan Popović, rukovodeći se u izboru pesama "obzirima čisto estetičkim", uvrstio je "Milu" zato što je "CELA lepa". I vek i po posle nastanka, "Mila" se peva u krčmi, na estradi, na televiziji. Kao klasike ljubavne i vinske lirike, ona je "CELA lepa" i danas — eno je i u Antologiji srpske boemske poezije Časlava Đorđevića (Titovo Užice, 1989).

Đura i Mila ponovo su bili zajedno — na Đurinom 150. rođendanu, oktobra 1982. Za taj praznik naše kulture, u hiljadama primeraka štampana su dva velika plakata: portret Đure Jakšića i "Devojka u plavom". Plakati su ukrasili ulice u selima i gradovima — svuda gde su Đuru pratila sećanja na Milu.

Ali, najlepše i najradosnije viđeni su u Srpskoj Crnji. U ulicama Đurinog rodnog sela, plakati su danima bili čudesna scenografija velike proslave. Na njima Đura i Mila. "Devojka u plavom" zagledana u Crnjane i oni u nju, a svi znaju, još od detinjstva, bolni refren Đurine nezaboravne sete:

"Ana toči, Ana služu,
Al' za Milom srce tuži!"


Izvor: Svet pića, juni 2000.
Ljuba Vukmanović
/ Agro +
317  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Ana toči, Ana služi, al' za Milom srce tuži... poslato: Novembar 25, 2013, 09:13:29 pm
**

AL' ZA MILOM SRCE TUŽI


MILA

"Vina, Milo!" — orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.
 
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.
 
Iz Milinih ruku mali',
— Ma se rastō bela sveta —
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.
 
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? —
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!


Stihovi Đure Jakšića, 1856




Đura Jakšić: Devojka u plavom, 1856 / Narodni muzej

YouTube: Miki Jevremović — Mila
318  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Poreklo melodije narodne pesme "Kad ja pođoh na Bembašu" poslato: Novembar 25, 2013, 08:50:13 pm
**

IZ VUKOVE PESMARICE
                       "DRAGA SE RASRDILA"



DRAGA SE RASRDILA*

I sinoć sam sam sedeći mislio:
nisam drage za godinu vidio.
Ja pošeta dole gore sokakom,
svakog draga na pendžeru stajaše,
moja draga na vratima čekaše;
ja joj reko: "Dobar veče, dilberče!"
Ona mene: "Dođ' doveče, biserče."
Ja ne odo ono veče, već drugo;
na mene se moja draga rasrdi,
i od mene bele dvore zatvori.
Ne srdi se, moja draga, na mene,
srezaću ti crven kaftan do zemlje,
kupiću ti kovan pojas od zlata.


KAD JA POĐOH NA BEMBAŠU

Kad ja pođoh na Bembašu
Na Bembašu na vodu
Ja povedoh bijelo janje
Bijelo janje sa sobom

Sve djevojke Bembašanke
Na kapiji stajaše
Samo moja mila draga
Na demirli pendžeru

Ja joj nazvah, dobro veče
Dobro veče, djevojče
Ona meni, dođ' doveče
Dođ' doveče, dilberče

Ja ne dođoh ono veče
Već dođoh sutradan
Ali moja mila draga
Za drugog se udala



* Vuk Stef. Karadžić
 "Narodne srpske pjesme." str. 156.
  Knjiga 1: u kojoj su različne ženske pjesme
  u Lipisci u štampariji Brejtkopfa i Ertla 1824.


YouTube: Mirjana Aleksić — Kad ja pođoh na Bembašu
319  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Rade Vučković (1949) poslato: Novembar 25, 2013, 07:30:27 pm
*
RADE VUČKOVIĆ:


MOJE PESME SU DUŽE OD ŽIVOTA

Legendarni Rade Vučković za oko pola veka komponovao je više od dve hiljade kompozicija. I danas se slušaju "Dođi da ostarimo zajedno", "Nisam te se nagledao", "Šumadijo, ko bi tebe ostavio"...

Naslov jedne od njegovih pesama glasi "Nisam te se nagledao". Sve ono što je prošao u životu i muzici, takođe sažima u jednoj rečenici: Svega sam se nagledao!

A, imao je Rade Vučković, kompozitor i pevač, svega da se nagleda tokom više od pet decenija bogate karijere. Dok sedimo u jednoj kafani, koja je takođe deo njegove sudbine, beležimo kroz šta je prošao čovek koji je napisao više od dve hiljade kompozicija.

Za početak voli da naglasi da ima dva zavičaja: rodnu Kuršumliju, za koju je i danas posebno vezan, i Beograd, kome je darivao neke od svojih najlepših stihova. Ljubav prema knjigama nasledio je od majke Nade, a s vremenom je zavoleo i muziku. Početkom šezdesetih obreo se u Beogradu, da bi se upisao u prvi razred Srednje muzičke u "Mokranjcu". Diplomirao je posle četiri godine u Prištini. Potom je upisao beogradsku Muzičku akademiju i studirao na odseku za kompoziciju. Završio je prvu godinu, a onda je sve počelo...

Imao sam 19 godina kada sam sa sestrom Gordanom stigao u Beograd — seća se Vučković. — Ona je upisala psihologiju, a ja Muzičku akademiju. Živeli smo kao podstanari. Brzo sam se snašao u velikom gradu i skoro svake večeri nastupao sam u "Topčiderskoj noći". U to vreme ovaj restoran je bio omiljeno stecište Beograđana, a posebno muzičara.

Otac Bogoljub, naravno, nije imao pojma o ovoj dopunskoj delatnosti njegovog sina, ali jedne noći je banuo i zatekao ga na radnom mestu. Tata je rekao da mu je sve jasno, ali da mu novac za školovanje više neće slati.

Celu tu zategnutu atmosferu relaksirali su glumac Zoran Radmilović i pevač Zlatko Golubović, koji su udarili brigu na veselje. Ocu je bilo milo što se njegov sin nalazi u tako poznatom društvu. Rade je kasnije napisao pesmu posvećenu upravo toj noći: "A, onda sam počeo da lutam, ja ne znam više s kim, venčavao sam se i razvodio sa kafanama beogradskim".

Otac je znao šta sam hteo da mu poručim tim stihom. Ali, strašno mi je žao što nije doživeo da vidi kako akademika Vojina Šulovića i mene proglašavaju za počasne građane Kuršumlije.

Posle te čuvene topčiderske noći, sve je krenulo svojim tokom. Susret sa Borisom Bizetićem bio je presudan za njegovu karijeru. Bilo je to početkom sedamdesetih. Bizetić je tada radio sa Mikijem Jevremovićem, ali je, iz nepoznatih razloga, Radetu ponudio da otpeva njegovu pesmu: "Tako je plakala Isidora". Za kratko vreme ploča je prodata u više od 400.000 primeraka. Mnogi roditelji su zbog te pesme svojim ćerkama davali imena Isidora.

Vučković je u "Topčiderskoj noći" ostao četiri godine i polako ulazio u čudesni svet estrade. Njegova prva kompozicija sa kojom se predstavio muzičkoj javnosti bila je "Nikad joj oprostiti neću". Bila je na B strani singla na kojoj je bila i pesma "Zbogom, Mari". Desilo se da je ova sa B strane preko noći postala hit.

Priliku da ih snimim dobio sam kao pobednik "Maksovizije" čuvene emisije Televizije Beograd — kaže Rade. — Onda sam se sasvim posvetio komponovanju i nastale su i danas poznate kompozicije "Viki, Viki, Violeta", "Ana, napiši mi pismo", pa "Ciganin i violina", "Srećne godine", "Zbogom, Aleksandra". Ukupno sam snimio dvadeset pet "singlova" i četiri albuma, a potom sam otišao u Pariz da četiri godine provedem u "Raspućinu".

Sve dok nije upoznao Budimira Jovanovića, koji je komponovao za Šabana Šaulića, Vučković se bavio zabavnom kafanskom muzikom. Kada je upoznao narodnu muziku, nastao je pravi bum, tako da su njegove prve kompozicije u tom duhu sve do danas ostale veliki hitovi. Da nabrojimo neke najpoznatije: "Kako si majko, kako si oče", "Dođi da ostarimo zajedno", "Dva galeba bela", "Sneg je opet, Snežana", "Sanela", "Danima te čekam", "Šumadijo, ko bi tebe ostavio", "Rado, lepa Rado", "Nisam te se nagledao"... Komponovao je više od dve hiljade pesama, od toga samo za Šabana više od stotinu. Kroz njegovu majstorsku radionicu prošli su, između ostalih, Zoran Kalezić, Snežana Đurišić, Mitar Mirić, Džej, Vida Pavlović, Dobrivoje Topalović, Ljuba Aličić...

Sve posle toga, manje više, u njegovom životu je pesma. Ali, Vučković nije samo kompozitor i pevač, već i poeta. Napisao je roman o Vlahovićima i Vučkovićima, svojim precima. Njegova majka Nada bila je ćerka čuvenog vojvode Rada Vlahovića, koga je kralj Nikola poslao u Toplicu da pomogne ustanike. S tim Radetovim dedom su bila i njegova braća Toško i Milinko, takođe veliki junaci. Priču je gradio na tome što su bili ratnici, a škole pre toga završili u Beču, u prosvećenoj Evropi. Pitamo ga da li će mu notne sveske zameniti neki novi romani i da je digao ruke od komponovanja.

Kakvi, bre, taman posla. Imam još puno hitova u mojoj glavi. U čuvenoj Skadarliji još se sviraju i pevaju moje kompozicije. Šta ću ja bez muzike.



NASLEDNICI

Stalno sam u kontaktu sa mojom decom — kaže Vučković. — Moj najstariji sin Aleksandar živi u Kembridžu, drži tamo dva restorana. Dolazi svake godine u Beograd. Kada je jednom dolazio, njegovu ćerku Stelu vodio sam u zoološki vrt. Bio je i Aleksandar sa nama i slatko mi se smejao. Rekao mi je da se vidi da nisam talentovan ni za tatu, ni za dedu. U pravu je. Moj najmlađi sin Vuk ide u školu i svira violinu. Ćerka Jelena, koju sam dobio sa Gocom Božinovski, krenula je u velikom stilu mojim stopama i postala poznata pevačica.

NEZABORAVNA DRUŽENJA

Nekad sam se družio i pomalo "zalivao" sa Šabanom, Zoranom Radmilovićem, Tomom Zdravkovićem, Mikom Antićem... — seća se s nostalgijom Vučković.
— Bila su to divna vremena. Nema više pravih boema. Nema više ljudina, nema više konstantnih druženja. Sve sam to opisao u pesmi "Kusur od života". Ode voz pun uspomena. Sada bih pevao, ali džaba. Svi bi rekli da sam mator. Samo na Balkanu pevač i kompozitor mogu biti matori.


Ivan Lovrić | 24.11.2013. | Večernje novosti
320  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Rade Vučković (1949) poslato: Novembar 19, 2013, 02:37:36 am
*
KOMPOZITOR RADE VUČKOVIĆ NE ODUSTAJE OD SVOG NAČINARADA


ĆERKA JELENA ME KRITIKUJE

Objavio tri knjige pesama, a četvrta u pripremi

Rade Vučković (63) pevač i kompozitor objavio je treću knjigu pesama "Mekana duša", a već priprema i četvrtu. S ponosom ističe da veruje u uspešnu karijeru ćerke Jelene, koju je dobio sa Gocom Božinovskom.

Hteo sam da se sve moje pesme nađu na jednom mestu. Imam dosta hitova koje sam želeo da pretočim u knjige. Počeo sam kao pevač zabavne muzike, da bi prešao i to veoma uspešno, u narodnjački fah, tako da ima dosta toga. Prve dve knjige su doživele uspeh, pa se nadam da će i ova treća. Uskoro treba da izađe i CD sa starim hitovima, kao i četvrta knjiga sa šansonama i gradskim pesmama — kaže Rade Vučković.

Ima li ste buran život, da li, možda, nameravate da sve to pretočite u autobiografju?

Pa, za sada ne, ali ko zna. Možda jednog dana.
 
Priznati ste kompozitor, šta fali današnjim pesmama?

Ovi mladi autori su danas nekako razoružani. Više se bave kompjuterima i prepisivanjem, slabo se hvataju za našu izvornu muziku. Moja generacija je išla na taj izvorni melos i zato smo mi matori ostali još uvek da živimo u svim generacijama. Drago mi je da se naše pesme, pa i moje i danas pevaju u svim kafanama. Ja sebi na taj način produžavam vek kroz pesmu i život koji živim.
 
Jesu li zahtevni današnji mladi pevači?

Slabo ja sa mladim pevačima sarađujem. Imam tu svoju staru generaciju koje se još uvek držim. Verovatno ću morati malo da se trgnem i pridružim Grandu i Saši Popoviću. Mada oni mene stalno zovu da učestvujem u njihovim emisijama i da budem u žiriju. I vrlo rado se odazovem. Čak se i dosta mojih pesama peva. Mali Darko Lazić je pobedio sa mojim hitom "Ti si kraljica moga srca". Drago mi je da moja ćerka Jelena ide mojim stopama.

Da li komponujete za ćerku?

Ona sprema novi album i već je snimila dve, tri pesmice koje se vrte i slušaju. Na njenom albumu biće i naš duet na šansonjersko — zabavnjački način. Jelena mi uvek daje neke sugestije i kritike, često kaže: "Pa, tata kako to pišeš", ja je gledam i odgovaram: "Ja pišem priču, a ne ono — sestro napio ti se brat..." Moje pesme imaju poruku. Nadam se da će Jelena uspeti i verujem u nju. I Gordana je podržava maksimalno.
 
Da li smo talentovana nacija?

Da, ova naša deca su stvarno izuzetno muzikalna. Ali, mislim da je sve mnogo načičkano i da Saša mnogo brzo radi. Razumem ga ja, ali bukvalno preko noći i lakšim putem dovodi pevače do zvezda. Meni se iskreno dopada kako Grand to radi, a koliko vidim i pratim ima mnogo divnih pevača i pevačica. Ne treba se birnuti za pevače, treba malo više kompozitora. Pevača imamo, ali pravih kompozitora je malo.

  

NAPIĆU SE OD SREĆE

Imam dosta planova, ali izvesno je da idem u Ameriku kod mog prijatelja Zorana Kalezića na jedno dva meseca. U ovoj zemlji imam puno prijatelja, kumova koje želim da obiđem. A, kada se sretneno od sreće ću da se napijem — kaže Vučković.
 
S. Đurić | 30.01.2012. | Vesti online
321  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Ana Bekuta (1959) poslato: Novembar 19, 2013, 01:29:57 am
*

Ana Bekuta: Nastaviću da pomažem bolesnima i nemoćnima

Saopštenje za javnost folk pevačice povodom netačnih tekstova o njenoj pomoći bolesnoj devojčici Ljubici

Više od tri decenije pevam u humanitarne svrhe. Nisam o tome javno govorila. Smatram da je dobročinstvo čin lične sreće i zadovoljstva, što drugima mogu da pomognem u njihovoj nesreći.

Sada moram da se obratim javnosti, posle serije zlonamernih, tendencioznih, zluradih, s moralnog aspekta neprihvatljivih tumačenja moje donacije dvogodišnjoj bolesnoj devojčici, maloj Ljubici, koju je očekivala teška i skupa operacija u Beču, a koju njeni roditelji nisu mogli da plate.

Šta se u stvari dogodilo?

Moja firma "Brojanica" dobila je posao za koji je Opština Gornji Milanovac raspisala tender u martu ove godine, a ugovor sam potpisala u aprilu. Ukupan honorar za moj koncert iznosio je 780.000 dinara, iz kojih su morali biti plaćeni troškovi organizacije orkestra, tehničkih sredstava, angažovanje službenih lica... Teško mi je, ali moram da spomenem da sam maloj Ljubici darovala ukupno 10.000 evra od prihoda od koncerata koje sam imala ove godine.

Tada je, nažalost, kroz neke ljude, kroz neke medije kao zli duh iz boce izronila pakost, mržnja, zavist i laž. Sve na moju adresu i usput na adresu jednog dobrog čoveka inž. Milutina Mrkonjića, koji sa svim ovim nije imao nikakve veze,da bi se tome valjda dala i neka politička dimenzija.

Neki lokalni političari u Gornjem Milanovcu kao da nemaju preča posla, počeli su da prebacuju jedni drugima, da li je ili nije uopšte trebalo organizovati koncert povodom dana opštine, kako je sve to plaćeno, pritom ne prezajući da svojom malograđanštinom blate i mene.

To, svakako, neću dozvoliti pa se zato obraćam na ovaj način i široj javnosti. Neću dozvoliti da se moj višedecenijski trud da usrećim ljude oko sebe i pomognem onima kojima je to neophodno, na ovako ružan način pokuša da dovede u pitanje.

Da li je zabranjeno pevati i slobodno raspolagati tako zarađenim novcem? Kome smeta humanitarni angažman neke javne ličnost? Gde su u takvim akcijama milosrđa i neki drugi ljudi? Što se mene tiče, nastaviću svojim putem... I niko me neće sprečiti da pomažem ljudima u nevolji.

P. S.

Nikada neću da zaboravim presrećno lice Šimija Adamića, oca male Ljubice, kada je prikupljen novac za tešku operaciju njegovog deteta.


Večernje novosti | 01.07.2013
322  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Čedomir Marković (1949) poslato: Novembar 04, 2013, 07:48:11 pm
*

ČEDA MARKOVIĆ: ISTINSKI PEVAČ LEPE PESME

Poznati pevač izvorne muzike govori za "Novosti" o četiri decenije dugoj karijeri i koncertu u Sava centru 1. novembra





Pesme za merak i dušu — naziv je koncerta koji će pevač izvorne narodne muzike Čeda Marković, pod medijskim pokroviteljstvom "Novosti", održati 1. novembra u beogradskom Sava centru (karte 1.000, 1.200 i 1.500 dinara). Solista Radio Beograda, koji od početka plodonosne karijere duge pune četiri decenije uporno neguje pravi narodni melos, koncert je zakazao na nagovor prijatelja. Svestan je da je Sava centar veliki izazov, ali istovremeno smatra da najlepše izvorne pesme iz Vranja, Makedonije, Kosova, Šumadije, Vojvodine, pa sve preko Drine i Crne Gore, zaslužuju da se nađu na koncertnom repertoaru. Čeda je, kako nam kaže, upijao način interpretacije svih pevača, od Vardara do Triglava, i često su ga pitali da li je Bosanac, budući da odlično peva sevdalinke. Ipak, direktna asocijacija na njega je vranjanski melos, sevdah, karasevdah, dert i merak. Na pitanje koliko se razlikuju vranjanski i bosanski sevdah, Marković za naš list kaže:

Veoma se razlikuju, ali su bliski po tematici. Vranje kao podneblje uvek je bilo na granici Srbije i Turske. Tu su se susretali karavani i kulture istoka i zapada, a trgovina je cvetala. Kao i svaki jug, i Vranje je bilo veoma siromašno, ali zato prebogato muzičkom baštinom. Tamo gde je velika nemaština, tamo je muzika bogata! Kao što je Nju Orleans u SAD izuzetno bogat džezom i crnačkom muzikom, tako je jug Balkana, i Evrope uopšte, bogat — od španske muzike, preko italijanske kancone i napolitanske pesme, dole ka Siciliji... Jedan od najfinijih sevdaha je sandžački, izuzetno lep, pevljiv i melanholičan. To su pesme "Grana od bora" ili "Tamburalo momče u tamburu". Ima sevdaha i na ivici Šar-planine. Tamo gde je Dragaš, tamo su najlepše pesme Kosova, kao što je "Marijo, bela kumrijo."

Pevački zanat pekli ste u kafani?

Da, i ne stidim se toga. Muzički programi u kafanama se mnogo razlikuju. Ne samo orkestri, nego i pevači. Pre 30 godina pevao sam u tada kultnom beogradskom restoranu "Romanitar", na petom spratu Beograđanke, u restoranu "Crvena zvezda", u Klubu inženjera i tehničara, uglavnom na finim mestima. Tadašnji kafanski život bio je izuzetno bogat. Danas se takva muzika, i to tek delimično, može čuti u skadarlijskim restoranima i ponegde u unutrašnjosti. Rado pevam na narodnim veseljima. Toga nijedan pevač ne treba da se stidi, pa niko nije ponikao u Karnegi holu. Nažalost, pevači koji nisu prošli kroz kafansku školu i ispekli zanat su siromašni.

Iza vas je uspešna karijera duga 40 godina?

Glas nisam arčio, jer sam naučio pravilno pevanje u učiteljskoj školi, kod profesora pevanja Stojadina Pešića. Ako neko peva iz grla, brzo se umori, naporno je za glasne žice, grlo se opterećuje i haba i pevanje s godinama opada na kvalitetu. Kod mene nije takav slučaj. Ni danas se ne libim da otpevam pojedine pesme, poput "Zajdi, zajdi", iz istog tonaliteta iz kojeg sam pevao pre 30 godina.

Kad se pomene Vranje, okojni Staniša Stošić i vi ste neprikosnovena asocijacija?

Staniša i ja smo se poznavali, išli smo u istu školu, s tim što je on bio stariji od mene. Zajedno smo pevali i u horu kod profesora Pešića. Za sve pevače važi da onaj ko ne dođe u Beograd sigurno neće imati pravu karijeru. Ja sam se otisnuo na jug, ka Skoplju. Snimao sam za Radio Skoplje, išao na koncerte više po istočnoj Evropi nego po zapadnoj. Bio sam mnogo popularniji u Bugarskoj nego kod nas. U Beograd sam došao tek osamdesetih. Bez obzira na vrsne pevače koji su snimali vranjanske pesme, kao što su Cica Radojčić ili Jordan Nikolić, našao sam svoje mesto. Nisam bio u senci Staniše Stošića. Mnogo smo lepo drugovali na "Vranjanskim večerima" koje su se 25 godina održavale u beogradskom hotelu "Jugoslavija". Jedne godine trajale su čak 21 dan uzastopce, toliko je prestonička publika volela taj melos.

Takmičili ste se na Zlatiborskom festivalu, da li biste se prijavili i na "Grandov" festival?

Zašto da ne? Slušao sam malog Adila, dečko izuzetno lepo peva, na granici pop muzike, i zaslužio je pobedu. Ne takmičim se često na festivalima. Guču obožavam, čak sam imao solistički koncert kod Doma kulture i pevao sam sa trubačima. Ali, malo je mojih kolega koji se usuđuju da to urade, jer je zahtevno pevati uz trube.[



UČIO OD BAKIJE

Koju pesmu najradije pevate?

Mnogo ih je, ne znam koju da izdvojim. Možda "Koga si trgnav v tugina", koju je izvodio Kiril Mančevski, a ja je prvi put otpevao na prošlom koncertu u beogradskom Domu sindikata. Ili "Oči moje, kletvom bi vas kleo" koju je interpretirao Safet Isović. Rado pevam i "Ja prošetah kraj Morave", a prelepu "Magdo mori, Magdo, ubava devojko" naučio sam od jednog od naših najboljih trubača svih vremena Bakije Bakića. Želim da te pesme ne budu zaboravljene.


Vesna Pantelić | 14.10.2012. | Večernje novosti | foto: P. Mitić
323  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gajde poslato: Novembar 04, 2013, 06:32:40 pm
*

JANOŠ VRABEL: Banatske gajde, njenjara i čardaš


Banatske ili mokrinske gajde od svih gajdi na svetu su najkomplikovanije i za izradu i za sviranje, uverava profesor likovnog vaspitanja u penziji Janoš Vrabel iz Čoke. Za izradu mnoštva narodnih arhaičnih instrumenata u Panoniji, posebno za banatske gajde, Vrabel je isto što i u graditeljstvu violina čuveni italijanski majstor Antonio Stradivari. Banatske gajde iz radionice čokanskog majstora poručuju i kupuju stvaraoci arhaične muzike iz celog sveta.Vrabela je još od srednjoškolskih dana zainteresovala tradicionalna narodna muzika i drevni instrumenti na kojima se ona izvodi. Odrastao je u paorskoj porodici, na izvoru običnog života u banatskoj ravnici. Otac, deda i pradeda, svi su paori za dubokim korenima.

— Kada odrastaš i stasavaš u seljačkoj porodici, snalažljivost i privrženost prirodi i tradiciji su ono što je sudbinski neizbežno — priča Janoš Vrabel. — Zato je i sasvim normalno što smo se od malih nogu igrali sa onim što je bilo pri ruci i od prirodnih materijala. Zove, vrbe i trske oduvek je bilo u izobilju, pa smo kao deca, od onoga što nam je priroda darivala kraj Tise i Zlatice, uspevali da napravimo dobre sviraljke. Posle, kada sam već bio srednjoškolac i student, svesno sam počeo da se bavim starim instrumentima, skupljao ih, zapisivao i crtao sve što me je interesovalo, da bi i počeo da pravim narodne instrumente.

Napravio je Vrabel za nekoliko decenija predanog i marljivog rada više hiljada instrumenata, ali što je retkost, on pravi oko četrdeset vrsta narodnih instrumenata koji izumiru i se sve ređe koriste u Panonskoj niziji. U toj lepezi arhaičnih instrumenata, pored karakterističnih za mađarsku tradiciju, nalaze se i instrumenti svih narodi sa kojima Mađari pod svodom Panonije žive zajedno vekovima, ili preciznije, čak više od jednog milenijuma.

— Ako se proučavaju instrumenti, u izvornoj tradiciji bilo kojeg naroda, mora se znati i tradicija naroda sa kojima su živeli, ko je šta od koga preuzeo, pa se onda mnogo lakše snalaziš i plivaš u tim vodama. Tako su Mađari, Rumuni, Srbi, Slovaci i svi drugi narodi u Panoniji i okruženju koristili gajde. Gajde sa panonskih prostora i okoline se mnogo razlikuju od gajdi koje koriste Škoti. Oni gajde koriste za vojne parade, a naše gajde su narodni instrument koji je u upotrebi odvajkada, da bi se ljudi veselili i čuvali izvornu tradiciju — priča Vrabel.

KOZJI MEH JE NAJBOLJI

Za gajde, ali i ostale instrumente Vrabel koristi prirodne materijale. Za gajdaski meh najbolja je kozja koza, zna se da trebaju Vrabelu, pa je nekako postalo i normalno u Coki, Jazovu, Sanadu i drugim okolnim mestima da ga pozovu da zakolje i odere koze. kozji meh je najbolji, bolji je od ovcijeg cija je koza meksa. Sviralo gajde pravi se od drveta sljive koje se u Coku doprema iz srca Sumadije. Drugi instrumenti zahtevaju orahovinu ili neku drugu vrstu drveta, a za citre najbolje drvo su omorike sa Karpata iz Erdelja, ali je teze nabaviti ga pa se citre cesce prave od "masnije" bosanske čamovine.

Pravi maestro Vrabel mađarske gajde, karakteristične po tome što imaju nešto kraće karabe, za razliku od banatskih ili mokrinskih, koje su prepoznatljive po tome što su im karaba, rog, prdaljka i laktača u odnosu na druge ogromni. Zna majstor iz Čoke i sve tajne erskih, vlaških, pa i levčanskih gajdi, koje su najstarija vrsta starih srpskih gajdi. Na područja Srbije i Balkana, u raznim krajevima, u upotrebi su i druge razne gajde, poput makedonskih, pomoravskih, baranjskih. Gajde su na prvi pogled slične, ali su po nečemu ipak razlikuju.

Srbi i Makedonci su koristili gajde sa jednocevnom sviralom, a banatske i erske gajde su sa duplocevnim sviralama. U Karpatskoj niziji Vrabel je jedini graditelj gajdi i drugih narodnih instrumenata. Doduše, pokušavaju i drugi da prave gajde, ali kada nešto zapne eto ih po instrukcije i pomoć u Čoku! Vrabel se najduže i najpredanije posvetio gajdama i narodnim instrumentima. Po gajde iz radionice Vrabela u Čoku dolaze svirači arhaične muzike iz Italije, Švedske, Japana, Kanade…

Ova vrsta banatskih gajdi koju je narod sačuvao vrlo su zanimljive. Plene karakterističnim zvukom, izgledom, pa nije čudo što su banatske gajde zahvaljujući graditeljskom umeću Janoša Vrabela stigle na mnoge maridijane. Sada se do banatskih gajdi dolazi jednostavnije i porudžbinom preko interneta, o čemu brigu vodi Janošov sin koji i svira arhaičnu muziku. A i muzičari posvećeni arhaičnim zvucima su povezani nekom vrstom iskonskih niti koje nemaju dodirnih tačaka sa internetom, ali ko zna kakvim su sve drevnim i modernim silama povezani gajdaši ove planete. Sreću se na festivalima u Engleskoj, Francuskoj, Mađarskoj i drugim zemljama, pa se i tako pročulo da se u Čoki prave najbolje banatske gajde u Panoniji, Karpatskom basenu pa i šire na ovom svetu.

Uz banatske gajde u produkciji čokanskog Stradivarija za drevne instrumente je i redak narodni instrument njenjara, neka vrsta vrteće laute, koga Vrabel uz druge drevne instrumente, takođe spasava izumiranja. U instrumentu, koji izgledom podseća na violončelo, točak koji se okreće dodiruje žice i pravi zvuke. Vrabel objašnjava da su vrsta gajdi odomaćenih kod nas azijskog porekla, a njenjara je srednjeevropski instrument. Njenjara je uveseljavala Francuze, Flamance i druge Evropljane. Ima ih raznih oblika, sličnih po izgledu na laute, violine, ali i nekog broda, još uvek spremnog da zaplovi Panonijom laganim taktovima čardaša.

Njenjere ili njenjara, kako Srbi zbog lakšeg izgovora zovu ovaj instrument, verovatno su srednjevekovni evropski trgovci doneli u ove krajeve. U 15. i 16. veku koristio se kao dvorski instrument. Na dvorovima gospode je izumro, ali je seme ostalo u okolini Segedina na salašima, gde su se ljudi uz njih veselili. Njenjara je bio instrument "običnih" muzičara, siromašnih ljudi, koji su išli da sviraju za disnotore ili na siromašnijim svadbama, gde domaćini nisu imali novca da plate ozbiljniji orkestar. U tim prilikama uz svirku na njenjari igrao se najžešći čardaš.

Janoš Vrabel je na salašu kraj Segedina pre tri decenije upoznao starog, sada već pokojnog Mihalja Baršonja, koji je na njenjaari još svirao, pa i dobro pravio ovaj instrument. Vrabel je od Baršonja naučio kako se svira i pravi njenjara. I pored ogromnog uloženog truda, pre toga nije u Čoki i okolini uspeo od njenjare pronađe ni traga.

Pravi Janoš i kobzu, vrstu azijskog instrumenta koja ima oblik sličan lauti. Kobza je opstala u rumunskom Erdelju i Moldaviji, gde se svira uz frulu, a u kombinaciji eventualno može da dođe i bubanj. Kobza ima veliko telo i kratak vrat. U najvećem je srodstvu sa turskim sazom, bosanskim šargijama, srpskom samicom. Svirka na kobzu uz pratnju frule i bubnja zvuči slično makedonskim zurlama i bubnjevima.

Kobzu su i kod nas u poslednje vreme prihvatili da sviraju neki mlađani muzičari nastavljači drevne muzičke tradicije, ali ipak za Mađare u Vojvodini najkarakterističniji instrument je citra. Pravi se u različitim oblicima. Vrabel je nekada pravio i frule, ali pošto u Kikindi frule majstorski najbolje u ovom kraju pravi Antika Sabo, već dugo se ne meša u njegovu specijalnost. Majstor iz Čoke se posvetio izradi takozvanih "tečnih instrumenata", razne vrste okarina od gline, u oblicima ptica. Od trske pravi karabe, neku vrstu jednostavnijih gajdica, na kojima je nekada mlađarija učila da svira jer gajde su bile skup instrument da bi se odmah dao početnicima.

— Banatske gajde je najteže naučiti svirati, pa zato početnicima preporučujem da krenu sa levčanskim gajdama, jer lakše su i za držanje i za sviranje — veli Vrabel. — Levčanske gajde imaju jedno sviralo i jedan bordon, zgrabiš ih, naduvaš i sviraš, a banatske imaju sviralo, rog i bordon, ukupno tri piska. Karabe, deo na kome se svira, težak je za držanje, treba raditi laktačom, u mehu održavati jednak pritisak vazduha, pumpati drugom rukom i istovremeno svirati. Zbog jednostavnijih melodija koje se sviraju na ovom instrumentu, bome treba i zapevati. Kada se sve sabere, nije lako biti gajdaš na banatskim gajdama, ali zbog lepog gajdaškog zvuka ne treba žaliti truda.

Gajdaši su nekada svirali na svadbama i drugim veseljima, a Vrabel sada najčešće zasvira na posebnim svečanostima, kada ga domaćini manifestacija pozovu. Gajdaši na severu Banata su gotovo izumrli, a najpoznatiji je svakako Kikinđanin Branislav Zarić. Kod nas se svirka na gajdama ne može naučiti nigde u muzičkoj školi, za razliku od Budimpešte gde je zaživela škola za gajdaše i sve vrste narodnih instrumenata, pa mladi mogu da uče, a Vrabel smatra da bi i kod nas bilo potrebe da se organizovano i stručno nadležne institucije pozabave očuvanjem tradicija starih narodnih instrumenata.


Milorad Mitrović | 27.05.2006. | Dnevnik — Rubrika: Društvo
324  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srba u BiH / Bosna i Hercegovina — Običaji, nošnja, igra i muzika poslato: Oktobar 30, 2013, 09:24:59 pm
**

BOSNA I HERCEGOVINA — NARODNE IGRE I NARODNA MUZIKA


NARODNE IGRE Bosne i Hercegovine, premda danas prisutni u vrlo siromašnim i reproduktivnim programima foklornih grupa, veoma su složene prostorno-koreografske građe. Mesta za igru kao i prilike vrlo su brojne — to su kuće i dvorišta, prostor pred crkvama, livade, proplanci uz neku reku, na raskrsnici puteva, na trgovima, vašarima i većim narodnim skupovima koji su tradicijom određeni.

Igre su bili sastavni deo porodičnih svečanosti, narodnih običaja i radnih uspeha. Najstarije igre sačuvali su se u Bosanskoj krajini i zapadanoj Bosni; to su polagana šetana kola, koja se izvode uz pevanje. Dinamičnija kola izvode se bez muzičke pratnje, a zovu ih nemo ili gluvo kolo. U nekim varijantama se događalo da se pojedini par odvoji od kola i nastavi igranje unutar kola. U tim kolima često se uvodni deo izvodi njihanjem na mestu pa se nakom komande počne življe i snažnije igrati. Takvo je starobosansko kolo iz okolice Glamoča, u kojem su se razvile brojne stilske i prostorne figure i varijante. Na kraju se kolo posve raspada na parove te muškarci snažnim pokretima ruku iskušavaju fizičku izdržljivost žena, toliko nephodnu za težak gorštački život.

U zapadnoj Hercegovini izvode se igre uz pevanje ili bez muzičke pratnje, takvi su plesovi tiha trusa, nema trusa, i slični. Uz svirku na diplama izvodi se poskočnica. Iz okoline Dubrovnika unešeno je opisano kolo-poskočlca uz pratnju lijerice i uz zapovedi kolovođe.

U istočnoj Hercegovini najčešći su igre uz pesmu i mimičko-dramska kola. Lagano, šetano kolo izvodi se tu kao kolo na kolo, na dva kata ili kao čador-kolo, na tri kata. Osim igri u obliku kruga izvode se i igre u dvema linijama.

U srednjoj Bosni, povrh uobičajnih kola te mimičko-dramskih: paun, bimber, pletikolo i drugih. Posebni su tipovi kola s dijalogom jednog momka i više devojaka. Osim igre bez muzičke pratnje u Fojnici, Zenici i Travniku igralo se uz tamburu šargiju ili bugariju.


NARODNA MUZIKA Bosne i Hercegovine u osnovi razlikuje dva osnovna stila; prvi je gradski, nastao pod snažnim islamskim uticajem za vreme turske vladavine. Drugi se stil odnosi na seosko stanovništvo. Obredne pesme, kao najmanje podložene stranim uticajima, zadržale su najviše od svoje autohotonosti. Najčešće su to svatovske pesme, zdravice kad ih izvode muškarci a, različitog sadržaja kad ih odvojeno izvode žene.

Gradska vokalna muzika izrazito je prilagođena zatvorenim sredinama. Žene pevaju bez instrumentalne pratnje a muškarci uz pratnju saza.

Tekstovi pesama, danas poznatih pod imenom sevdalinka, ljubavnog su ili baladnog sadržaja. Višeglasje je potpuno isključeno iz muzičke prakse.

Foklorni tradicionalni instrumentarij Bosne i Hercegovine vrlo je bogat. Tu susrećemo svirale-jedinke i dvojnice, dile, sa ili bez meha, truba od kore drveta, zurle i životinjski rog. Među stanovništvom severne Bosne zurle prate dva bubnja. Od žicanih instrumena najpularnije su gusle, zatim lirica za pratnju igre, a u srednjoj i severnoj Bosni tambure i šargije i njihove podvrste karađuzen i bugarija. U muslimana je veoma raširen već spominjani saz. Dvožična tambura služi za pratnju epskih pesama, četvorožična za pratnju pesmama i igre. Osim bubnja upotrebljavao se i def.


Nošnje i plesovi Jugoslavije | Biblioteka: turističke monografije broj 9
325  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Radovan Bećirović Trebješki (1897—1986) poslato: Oktobar 30, 2013, 07:53:48 pm
*

HADŽI RADOVAN BEĆIROVIĆ TREBJEŠKI


[...] Od svih pobrojanih mesta gde se pevalo uz gusle, najdublji trag one su ostavile u srpskim krajevima. U prevodu Starog i Novog zaveta Đure Daničića i Vuka Karadžića gusle se pominju od biblijskih vremena. Sa sigurnošću se može reći da su se gusle slušale na dvoru kralja Stefana Prvovenčanog početkom 13. veka. Ovaj instrument se često pominje u pisanim izvorima, ali likovnih predstava nema do dolaska Turaka. Najstariji likovni prikaz gusala je iz XVII veka. Od tada pa do današnjih dana one prate srpski narod u vremenima slave i poraza, junaštva i izdaje. Do početka srpske revolucije 1804. godine guslari uz gusle pevaju o Dušanovom zemaljskom i Lazarevom carstvu nebeskom. Gusle ječe o Obilićevoj hrabrosti, borbi Marka Kraljevića sa Turcima i Vukovom izdajstvu. U teškim danima pod turskim ropstvom podsećaju srpski narod na negdašnju slavu i veličinu. Iako su često događaji izmišljeni, oni ostaju priča i istorija za daleka pokolenja. Značaj guslara u ovom teškom periodu najbolje oslikavaju reči najpriznatijeg novovekovnog pesnika-guslara Hadži Radovana Bećirovića:

...Kad je Srbin najviše strepio
Guslar ga je nadom krijepio
Oštrio je pjesmom jatagane...


Ideja je bila samo jedna: podstaći srpski narod u borbi za opstanak i dati mu primere kako se valja ponašati u teškim danima. [...]

Socijalistička izgradnja zemlje i stvaranje zajedničkih kultova i heroja jugoslovenskih naroda i narodnosti sredinom XX veka, kao i ubrzana industrijalizacija i veliki odlazak stanovništva iz sela u gradove, nisu ostavljali puno prostora za gusle i pesmu uz njih. Jedan od najvećih i najpriznatijih pesnika i guslara bio je Hadži Radovan Bećirović Trebješki (1897—1986). Za sebe je govorio da su mu život omeđila dva vladara koja su ga držala u zatvoru: "od Josifa do Josipa". Ovaj pesnik iz Bijele kod Šavnika svojim pesmama obeležio je srpsko stradanje od Kosovskog boja do Mojkovačke bitke čiji je učesnik i sam bio. Iako polupismen, sa tek dva-tri razreda osnovne škole, posedovao je veliki dar za pisanje. Često je govorio:

"Čovjek ako ne čita, on je ograničeno pametan. Jedan doktor ili pravnik, ako ne čita, ako ne putuje — on je zanatlija... Sveznanje se ne može imati ako čovjek ne putuje, ne čita, ne opšti s ljudima koji znaju i koji ne znaju.

Njegove pesme "Zirka Kajović", "Žena je život", "Krivošijska buna" neke su od najpevanijih pesama uz gusle. "Mojkovačka bitka" je vratila popularnost guslama, a guslaru Bošku Vujačiću donela veliku slavu i poštovanje. Ova pesma je osamdesetih godina prošlog veka bila prodata na više od milion gramofonskih ploča. Koliko je Radovan Bećirović popularan među guslarima i koliko su njegove pesme imale dubinu i poruku, svedoči i jedna epizoda iz vremena dolaska Josipa Broza u Crnu Goru šezdesetih godina. Crnogorsko rukovodstvo, u želji da što bolje dočeka maršala, odredilo je guslara Milivoja Nikčevića. Ovaj, opijen čašću, nije vodio računa o pesmi. Pevao je uz gusle poznatu Bećirovićevu pesmu "Dolazak kralja Aleksandra u Crnu Goru". Skamenjeno partijsko rukovodstvo nije znalo šta se dešava dok je predsednik Josip Broz netremice slušao izvođača. Na kraju mu je aplaudirao i poklonio sat. Pesme Radovana Bećirovića bile su rado slušane, recitovane i pevane, ali i zabranjivane. Takva je pesma "Jama" koja govori o strašnim zločinima komunista nad monarhistima u Crnoj Gori tokom Drugog svetskog rata. Skromni mlinar i bard epske narodne pesme, stvaralac i umetnik, na svom grobu u Nikšiću za života je isklesao epitaf čiju vrednost i danas mnogi filozofi i pesnici ocenjuju:

Pod ovom sam pločom lega
Kao sužanj željan svega
Još vapiju ispod zemlje
Nesvršene moje želje


Zbirka "Pjesme borbe, ropstva i slobode" čini celokupan pesnički opus velikog umetnika. U njoj je sažet njegov višedecenijski rad. Njegovim pesmama uz gusle se "pjane pokoljenja" i uči nepoznata istorija. Njegove životne poruke su škola čojstva i junaštva. Ono što se sve ređe u današnjem svetu sreće:

Svi su ljudi na svijetu braća,
To je vjera prava i najkraća,
Tako zdravi ljudski razum shvaća;
Nema vjere koja grijeh pere!


Autor teksta: Sava Samardžić (1989)
Apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu — smer istorija.
Deo teksta pod nazivom "Gusle moje" preuzet sa sajta: Strpski akademski krug  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »