Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
2651  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Mira Vasiljević poslato: Februar 23, 2011, 05:25:36 pm
*




Mira Vasiljević — singl 1970. | RTB PGP EP 12 596

01. Mira Vasiljević — Sini munjo (M. Vasiljević)
02. Mira Vasiljević — Nemoj da me kuneš (M. Vasiljević)
03. Mira Vasiljević — Prazan medaljon (M. Vasiljević)
04. Mira Vasiljević — Kod druge utehu traži (M. Vasiljević)
2652  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Mira Vasiljević poslato: Februar 23, 2011, 05:25:29 pm
*




Mira Vasiljević — singl 1970. | TB EP 12 587

01. Mira Vasiljević — Nikad neću voleti (B. Jovanović — V. Grujić)
02. Mira Vasiljević — Bolujem dragi, bolujem (B. Jovanović — V. Grujić)
03. Mira Vasiljević — Ljubavi zašto nisi večna (B. Jovanović — V. Grujić)
04. Mira Vasiljević — Plači moja mladosti (B. Jovanović — V. Grujić)
2653  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Mira Vasiljević poslato: Februar 23, 2011, 05:25:21 pm
*




Mira Vasiljević — singl 1969. | PGP RTS EP 12379

01. Mira Vasiljević — Danas mi je dragom rođendan (I. Spasojević — E. Fifić)
02. Mira Vasiljević — Još se sećam ljubavi naše (I. Spasojević — E. Fifić)
03. Mira Vasiljević — Plačem jer ja nemam sreće (Slobodan Spasojević)
04. Mira Vasiljević — Zašto srećem tvoje oči (I. Spasojević — E. Fifić)
2654  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Mira Vasiljević poslato: Februar 23, 2011, 05:25:13 pm
*




Mira Kostadinović Vasiljević — singl 1967. | RTB PGP EP

01. Mira Kostadinović Vasiljević — Zašto me ostavi (B. Jovanović)
02. Mira Kostadinović Vasiljević — Pitam sebe (B. Jovanović)
03. Mira Kostadinović Vasiljević — Srušiše se snovi sreće (B. Jovanović — M. Rafajlović)
04. Mira Kostadinović Vasiljević — Duni vetre nek' planina huči (B. Jovanović — M. Rafajlović)
2655  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Mira Vasiljević poslato: Februar 23, 2011, 05:24:48 pm
*

S A D R Ž A J


1967. — Zašto me ostavi
1969. — Danas mi je dragom rođendan
1970. — Nikad neću voleti
1970. — Sini munjo
1972. — Momak za jedno veče
1974. — Iz dana u dan
1974. — Imam jednu želju
19XX. — Otići ću u pastire
1973. — Zri, zri tamnjanika
19XX. — Što se vrati
19XX. — Veštački muškarac (Mira Vasiljević i "Đerdan")
19XX. — Moj dragane (Mira Vasiljević i "Đerdan")
2656  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Anđelka Govedarević poslato: Februar 23, 2011, 05:04:52 pm
*




Anđelka Govedarević — singl 1978. | RTB SF 13 252

01. Anđelka Govedarević — Svet pripada lepoj ženi (M. Popović — D. Knežević)
02. Anđelka Govedarević — Ja sam dete Vojvodine ravne (M. Popović — B. Milošević)
2657  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Anđelka Govedarević poslato: Februar 23, 2011, 05:04:41 pm
*




Anđelka Govedarević — singl 19XX. | Jugoton SY 23649

01. Anđelka Govedarević — Puca jelek tesan kroj (R. Graic — M. Pijevac — Z. Bahucki)
02. Anđelka Govedarević — Dim se puši, al' se odžak rusi (R. Graić — M. Pijevac — Z. Bahucki)
2658  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Anđelka Govedarević poslato: Februar 23, 2011, 05:04:32 pm
*




Anđelka Govedarević — singl 1976. | RTB SF 13 131

01. Anđelka Govedarević — Drugarice uteši mi majku (I. Spasojević — M.Ilić)
02. Anđelka Govedarević — Koga hoću ljubiću (I. Spasojević —  B. Boljanović)
2659  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Anđelka Govedarević poslato: Februar 23, 2011, 05:04:24 pm
**




Ađelka Govedarević — singl 1973. | RTB EP 11 101

01. Anđelka Govedarević — Ne znam, dragi, koji ti je đavo (D. Živković — Lj. Popović)
02. Anđelka Govedarević — Imam kuću do šora (D. Živković — M. Živojinović)
03. Anđelka Govedarević — Ja sam lepa i vesela (D. Živković — B. Popović)
04. Anđelka Govedarević — Niko nema takvo lolu (D. Živković — V. Ivković)
2660  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Anđelka Govedarević poslato: Februar 23, 2011, 05:04:16 pm
*




Anđelka Govedarević — singl 19XX. | RTB S 10 267

01. Anđelka Govedarević — Birala sam, birala (A. Gabrić — M. Pjevac)
02. Anđelka Govedarević — Moj garavi lolo (A. Gabrić — I. Aleksić)
2661  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Anđelka Govedarević poslato: Februar 23, 2011, 05:04:08 pm
*




Anđelka Govedarević — singl 1967. | Jugoton EPY 3727

01. Anđelka Govedarević — Pitao je bijeli danak zoru (Danilo Živković)
02. Anđelka Govedarević — Hanifa, kćeri jedina (Danilo Živković)
03. Anđelka Govedarević — Vesela sam kao ptica (Danilo Živkovic — Dragisa Jovović)
04. Anđelka Govedarević — Ej kad bi tvoje srce znalo (Danilo Živković)
2662  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Anđelka Govedarević poslato: Februar 23, 2011, 05:02:47 pm
*

S A D R Ž A J


1967. — Pitao je beli danak zoru
19XX. — Birala sam, birala
1973. — Ne znam, dragi, koji ti je đavo
1976. — Drugarice uteši mi majku
19XX. — Puca jelek tesan kroj
1978. — Svet pripada lepoj ženi
2663  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Petar J. Odavić — Muzika poslato: Februar 23, 2011, 02:05:02 am
**

"Kao umetnici mi nećemo da se kaže: da je Umetnost nepotreban i frivolan luksuz; da je lepa slučajnost neka, ili neko zadovoljstvo višega reda, osuđeno da ga nestane pred jačom kakvom, preciznijom ili naučnijom teorijom o životu. Vodeći računa o divnoj ulozi Umetnosti do naših dana, mi još stalno verujemo u trajanost njenu, s obzirom na primitivni insitnkt iz kojeg je nikla, i verujemo u budućnost njenu, na najveću slavu i draž ovoga sveta i kroz neizbežne transformacije misli, kojoj je Umetnost, bez i najmanje sumnje, samo osveštani omotač."


MUZIKA

Malo je ljudi, koji se ne uzbuđuju, i kad samo iz daljine vide ljude u očajanju, u nesreći, i vide im one karakteristične gestove i izraze lica i tela, zajedničke, više manje, svima nama, što prate duševne patnje i jadna srca ljudska u mukama. A šta tek da se kaže kad jednovremeno još i čuju one krike i jauke, te zvučne izraze bola? Mi držimo da nema normalnog čoveka, koga ti izražajni tragični tonovi ne potresaju. Isto tako ne ostavljaju nas indiferentne, ni oni mnogi raznovrstni usklici, što potiču iz radostnih srca kao rezultante prijatnih i srećnih doživljaja, i ako, kako se bar nama čini: zvučni izrazi radosti i sreće imaju u sebi više karakter individualnog, a izrazi tuge i žalosti više opšte ljudskog. U tim dvema krajnjim tačkama i onim mnogim drugim momentima iz života ljudi, gde se skala osećajnosti naše glasno ispoljava, i u zvučnim manifestacijama pojava u prirodi, leži, kako se nama čini, poreklo i jedinstvena sila muzike. U tim jednolikim jaucima, kricima i uzvicima zajednica ljudi i istovetnost sudbine njihove kanda se najjasnije ispoljava. U tim momentima nestaje granice među ljudima, i nestaje raznolikosti u govorima, običajima, sredinama i civilizacijama.

Dejstvo tih pojava još je jače kad ih čovek samo čuje, interpretirane još i prostorom, a ne vidi i, recimo, ožalošćena lica. To će biti da dolazi otuda, što u glasovima i izrazima lica kojima se prate vapaji i bolovi duša, pored onoga nečeg opšteg ljudskog, ima i mnogo ličnoga u načinu izražavanja, a što raznolikošću svojom može popre u nekoliko da ojača ili da oslabi efekat glasnog izraza, a međutim, moć i snaga tih glasnih izraza leži u tome, što mi u njima najpre čujemo odjek neoličenoga čitavoga roda ljudskog.

Kad slušamo muziku mi nemamo jednovremeno pred sobom i kakve svetlostne pojave, no svaki od nas, prema svojim ličnim podobnostima, i na osnovu preživele istorije svoje duše i svojih snova, stvara u isto vreme i vizualni unutarnji svet jedan, koji verno ocrtava odnos između njega lično, i sveg spoljnjeg sveta i vidivog i nevidivog. I prema tome: pošto je čovek u stanju da razvija svoje duševne i duhovne sposobnosti i ono bogatstvo što mu te sposobnosti stavljaju na raspoloženje, u kolikoj tek meri može te njegove sposobnosti da izazove i da ih u akciju stavi jedna muzička produkcija, koja u dušama stvara te, samo dušom viđene vizualne pojave, koje, kao duhovne, mogu biti samo pojave višega reda!?

Što dakle vredi i za ostale pojave iz čulnoga sveta naše prirode: da se na svaku od njih pokrene više ili manje komplikovani mehanizam našeg individualnog sveta, to isto vredi i za muzičke produkcije i vokalne i instrumentalne, samo za tu vrstu produkcija vredi u toliko više, u koliko su one nepreciznije i neopredeljenije.

I za muziku, kao i za ostala umetnička dela, kaže se na svima modernim jezicima, da govori čoveku. Međutim, i kad se rečima, i kad se ma kakvim drugim sretstvima kaže, predstavi ma šta iz opsega svetova u kojima živimo: fizičkog, intelektualnog, osećajnog, psihičkog, to što se kaže i iznese, predstavljeno je u tačno obeleženim granicama, a što se jedino ne može reći o onome, što nam muzika govori.

Tom odlikom svojom muzika se diže nad ostalim umetničkim kreacijama, i mogla bi se sravniti jedino sa onim, što nam priroda govori, priroda, čiji je govor isto tako složen, komplikovan i dubok baš s toga, što, kao i govor muzike, nije preciziran nikakvim određenim termovima, na koje bi imao da reaguje naš intelekt i osenajnost naša, i na osnovu kojih bi imali da izvodimo logične zaključke, no daje povoda ukrštenim raznovrstnim persepcijama, kojima je, na žalost, fatalna rezultanta uvek jedna ista: misterije, misterije i samo misterije. A duhovne i duševne i umne sposobnosti naše, retko se kada mogu da razviju u toj meri, kao kad se nađu licem u lice sa nikad neobjašnjivim, sa večno tajanstvenim, što se na sve strane u beskraj širi oko nas.

Ovde opet smatramo za potrebno da ponovimo: kako se ta opservacija naša ne odnosi na ljude u opšte, nego samo na one, koji su najsavršeniji egzemplari svoga roda; jer kad se o dobrim stranama sviju drugih rodova i plodova govori prema najboljim i najlepšim egzemplarima njihovim, zašto da se tako isto ne govori i o rodu ljudskom prema najboljim i najsavršenijim predstavnicima njegovim.

Do kakvog savršenstva jedinka ljudska može doći, nalazeći se licem u lice s večitim misterijama, mislimo da ne treba većega dokaza tražiti od onoga, što ga imamo u ličnostima Baha, Hajdna, Mocarta i Bethovena. Šta se iz carstva ljudske duše, pameti i osećajnosti može naporedo staviti sa muzikom jednoga Bethovena? Slično haosu iz kojeg se ovaj fizički svet naš postepeno razvio, kao što to naučari tvrde, iz haotičnoga stanja uzbuđene, osetljive i setne duše svoje, stvorio je i on svoj svet, ako ne po dimenzijama, a ono po dubini i komplikovanosti sličan ovome sunčanome svetu našem, i to ne po muzičkim oblicima kojih je bilo i pre njega, no po sadržini, po motivima, po muzičkim frazama. Mi naročito nećemo da navedemo ni jedno delo njegovo, ni jedan detalj, da bi ga vernije predstavili, pošto nalazimo da je to nepotrebno, i da time ne bi ništa više kazali, kao god što se nikakvim detaljom ne može ništa više reći, no kad se samo kaže: ovaj sunčani svet naš.

U koliko se dakle pojedini umetnik muzičar delima svojim, čak i u najoriginalnijim, i najličnijim konsepcijama, približio svetu simfonija i sonata Bethovenovih, u toliko je više dao dokaza o talentu svome, i protivno tome: u koliko se pojedini među njima shvatanjem i izvođenjem muzičkih kreacija udaljuje od Bethovenovih muzičkih horizonata, u toliko više, daje dokaze o svojoj majušnosti. I što je glavno: takvo jedno merilo u umetničkom svetu može se primeniti sa najviše razloga i opravdanja u muzici.

Zar može biti osetljivih ljudi, zar može biti finijih priroda ljudskih, naročito onih, za koje se može reći: da im je zemaljski ovaj život naš već širom otvorio dveri pred tajnama svojim, koji, u prijatnim kakvim momentima i sredinama, nisu pod uticajem muzike, doživljavali radosti slične blaženstvu, i nisu se, i kao prolazna zemaljska bića, osećali duhom i dušom večni? Na te se mi obraćamo kao na najpozvanije, da oni utvrde: da li je išta preterano u tome navodu našem.

Veliki umetnici muzičari sa Bethovenom na čelu, bili su u stanju da do takvoga rezultata dođu jedino s toga, što su iznosili muziku duše svoje, bez obzira na to, šta će ljudi o njihovom delu reći. Njihova je duša pevala i oni nisu mogli drugče. Muzika i komponovanje bila je za njih životna potreba. I s njihovim delima muzički je svet došao do apogeje svoje.

I ako i mi verujemo u progres ljudske delatnosti, mi verujemo isto tako, da u umetničkome svetu ta teorija uvek ne vredi. Tako na primer: kao god što smrtni čovek neće moći u skulturi dati veća i savršenija dela no što su ih dali Fidijas i drugi grčki skultori; kao god što u slikarstvu neće moći ništa savršenije dati, no što su u svojoj vrsti rada dali Davinči, Mikelanđelo, Rafajlo i njihovi savremenici, — isto tako u muzičkom svetu, nikada više neće smrtni čovek moći dati većih i savršenijih umetničkih dela, no što su ih dali Bah, Hajdn, Mocart i Bethoven. Mi to tako kategorički tvrdimo s toga, što i ako je u umetnički svet uneseno novih elemenata, njima se umetničkim delima nije dalo ni malo više snage i zamaha, no se na protiv njima vrednost i smisao umetničkih dela popre umanjila, i popre spustila na nivo običnoga, svakdašnjega, realnoga, takvog kakvo je, a ne viđenoga i začetog onom večitom inklinacijom duša naših ka naslućenima samo, ali nikad jasno ne viđenim lepotama, o kojima nam duše sanjaju, što je kvintesencija začeća svakog velikog umetničkog dela.

Estetičko dejstvo, onako kako smo ga mi definisali, nigde se u tolikoj meri ne ispoljava u sili i carstvu svome kao u velikim muzičkim produkcijama. U stvari, nema u istini umetničkoga dela, koje reflektovano na dušu i osećaje kakve finije ljudske prirode, ne proizvodi ono, što se podrazumeva pod rečju estetičko dejstvo, ali kad je ta ljudska duša u podesnoj dispoziciji, muzika je može da zanese više no i jedno drugo umetničko delo.

Bogatstvo utisaka pojedinaca i iz stvarnog, budnog života, i iz života snova i maštarija, samo pod dejstvom muzike može da ispolji bezgraničnu raznovrstnost svoju. Svetovi evocirani muzikom i u opšte umetničkim delima komplikovaniji su, savršeiniji i širih i sjajnijih horizonata, od svetova rođenih samo iz misterija metafizičkoga i religijoznoga, carstva i iz slabomoćne realnostn carstva nauke i njenih pozitivnih dedukcija.

Zato mi i verujemo, da je svaki pravi umetnik veća i blagotvornija ličnost u rodu ljudskom, od svakoga samo propovednika ili prvosveštenika ma kakve religije, ili prvoklasnog radenika na pozitivnoj nauci. Ni jedno polje ljudske delatnosti, nije širega obima i trajnijeg značaja, no što je polje Umetnosti. I ako i nauka i naročito religija, tretiraju takođe pitanja od univerzalnog ljudskog, značaja i vrednosti; i ako su i nauci i religiji život i smrt jedina dva arkana, dva carstva tajne, kojima se bave u cilju, da naporima svojim doprinesu opštem dobru ljudi, — ipak, sretstva kojima se služe, i naročito rezultati koje oni daju, ne mogu se sravniti s rezultatima što ih ljudima Umetnost pruža.

Ako pođemo sa nesumnjivog fakta: da je svima religijama pojam smrti, i strah od uništenja, bio jedini kamen temeljac na kojem su se podizale i razvijale, i da je, što se zemaljskog života tiče, ono strašno vanitas vanitatum bila prva i poslednja reč svih njihovih Credo; i ako pođemo sa toga fakta: da se opet naučnim rezultatima čovek može da koristi jedino za života, i da zadovoljava jedino materijalnu stranu svoje prirode (u koju rubriku podvodimo i čisto misaona zadovoljstva) — tek tada možemo videti, koliko su svećenici kulta Lepoga jasnije prozreli tajne što nas okružuju, i koliko je blagotvorniji uticaj njihov na duše ljudske.

Da proživiš ovaj život, u sredini koju su već odavna krstili i dolinom plača, i da ipak budeš u stanju da imaš retkih zadovoljstava; da, kad ti vreme dođe, iz ovoga sjajnog tajanstvenoga sveta, sađeš u drugi tajni, mračni svet, s uverenjem, da te i tamo radosti čekaju, — sretstva i mogućnosti za to, napitak sa takvim jednim dejstvom, može ti pružiti samo kult Lepoga, ili bar pružiti ga sa mnogo jačim dejstvom, no što to može bilo nauka bilo religija.

Dok se pod konsepcijom reči nauka evocira jednovremeno pojam o životu u njegovim zemaljskim granicama i potrebama, i dok se pod konsepcijom reči religija, evocira pojam i o životu i o smrti, ali isključivo s obzirom na sudbinu našu posle smrti, dotle se, pod rečju Umetnost, evocira pojam i o životu i o smrti, sa beskrajnim horizontima i beskonačnim dubinama njihovim, pojam i o seti i o tugi, ali jednovremeno i o radostima, što nam život pruža, pojam o snazi i veličini nas smrtnih ljudi na dogledu prirode, i u odnošajima našim i sa ovim sunčanim svetom, i svima ostalim svetovima koji u stvari postoje, ili koje samo maštom svojom stvaramo i izvodimo.

Dok se pod skiptrom nauke, i pod skiptrom religije čovek, hteo ne hteo, oseća pod depresijom nekom, pod skiptrom nauke s toga, što mu ona analitičnim skalpelom svojim disekuje istoriju materijalne strane njegovoga bića; pod skiptrom religije, naročito najrasprostranjenije: budističke i hrišćanske s toga, što se, propovedajući mu o večiom životu, tek kao uzgred osvrće i na njegov zemaljski život, dotle pod skiptrom Umetnosti, čovek dostiže do najvećih visina do kojih u opšte ima mogućnosti da dospe, i tvoračkom snagom svojom od ličnosti svoje stvara ovaploćenu himnu i ovome zemaljskome svetu i radostima što nam ih pruža, a isto tako i onom tajanstvenom, što nas posle smrti čeka. I ako je smrtni čovek u veku cvetanja alhemije i mađike, u tvoračkom samopouzdanju svome išao čak tako daleko, da hemijskim, da veštačkim putem pokuša da stvori hommunculus-s, i eliksir mladosti, i eliksir života, i kamen mudrosti i u tome nije uspeo, u Umetnosti čovek je, upravo bogovima ravan, stvorio dela, koja su po lepoti svojoj i savršenstvu slična delima stvorenim mističnim tvdračkim silama, poznatim pod opštim imenom silama prirodnim.

I tu na prvo mesto dolaze velike tvorevine iz muzičkog sveta zato, što dok su sve druge grane umetnosti crpile i mogle crpeti uzore svoje u prirodi, čovek se u stvaranju muzičkih dela nije mogao da koristi onim, što mu je priroda u glasovnim produkcijama svojim pružila. Sa toga razloga, u hijerarhiji umetničkih grana, stavili smo mi muziku na prvo mesto, i velikog umetnika muzičara stavljamo ispred ostalih velikih umetnika.

Sva velika umetnička dela stvorena su prvenstveno duhom i dušom. I dok i pesnik, i slikar, i skultor, i arhitekta, koristeći se još i čulima svojim, na prvom mestu čulom vida, stvaraju dela i svoja, dotle se muzičar, pored svoga duha i duše svoje, ne koristi stvarno čak ni čulom sluha, na kojem, kao na jedinoj osnovi diže, on i stvara umetnička dela svoja.


Stvarajući simfonije svoje, Bethoven ih je samo duhom i dušom svojom slušao, upravo slušao ih je neme, kad su se na tajanstven način dale čuti samo u dubinama njegovoga bića, a ne i fizičkim čulom sluha, posle reperkusije zvučnih talasića na njegov organ za sluh. A stvarati na taj način dela koja je on stvorio, znači biti inicijiran, biti blagosloven u ljudskom rodu.


Mišljenje o umetničkim delima i o Umetnosti, bilo je, a i danas je još podeljeno. Po nalaženju mnogih, Umetnost raznežava čustva, do krajnostn razvija osetljivost, i daje maha seti i melanholiji, i prema tome, popre nanosi uštrba potrebnoj vitalnoj energiji ljudskoj, no što joj koristi. U atmosferi Umetnosti kontemplativnost sputava aktivnost, a odavno je već rečeno: da mnogo raznežene, sentimentalne, kontemplativne prirode, ne prolaze dobro u ovome svetu.

Čak je, na žalost, i Platon delio mišljenje slično tome, ali istina, — tek pošto se i sam, kao mlađi, oduševljavao Umetnošću, i tek pošto se intimnije poznao sa Sokratom, i posretstvom njegovih umovanja došao do zaključka: da je Dobro savršenije od Lepoga, smećući s uma, da je i u svakome Dobrom, osnovni elemenat Lepo, i to moralno Lepo. I kako mi držimo, to je morao biti najinteresantniji momenat u evoluciji duha Platonovog.

Kad se već bio rešio da se definitivno odrekne daljega rada na poeziji, i da spali sve što je na poeziji radio, prijateljma, koje je, povodom toga, pozvao na bogatu večeru i svečanost, obratio se u jedan mah, i rekao: "Ovo je poslednja svečanost, na koju sam vas pozvao. Od danas se odričem zadovoljstava što nam ih život pruža, i posvećujem se jedino mudrosti i učenju Sokratovu. Odričem se i poezije, jer sam se ubedio, da je i ona nemoćna da izrazi istinu za kojom žudim. Više neću ni jedan stih napisati, i sve stihove što sam do sada napisao, spaliću evo u vašem prisustvu". I prinoseći zapaljenu buktinju piramidi jednoj od papirusa stavljenoj na žrtvenik, rekao je: "Vulkanu, odi, Platon te u pomoć zove".

Šta je to moglo pobuditi Platona da se odrekne poezije, da se odrekne Umetnosti? Kakva je to kombinacija misaonih zaključaka njegovih morala biti, kad je on bio došao do toga, da porekne božansku misiju komplikovanoga i dubokog misaonog, i osećajnoga sveta, što su ga ljudi nazvali umetničkim svetom? Mi, koji u Platonu gledamo jednog od nekoliko samo najsavršenijih i najvećih ljudi što su od iskoni zemljom koračali, jako žalimo zbog toga. Da je još i on, sa visine svoga genija, podržavao tezu koju mi ovde iznosimo, i koja glasi: da je svet Umetnosti najsavršenija, najplemenitija i najblagotvornija konsepcija duha ljudskog, — pred pogledima i mislima ljudi višega reda, taj bi svet još sjajniji izgledao.

Biti zanesen onim, što se podrazumeva pod umetničkim delima i naročito muzikom; drhtati u jednom naročitom duševnom raspoloženju na dogledu Lepota što nam ih svetlostni ovaj svet tako izobiljno pruža, to je, kako se nama čini, kventesencijalna smisao i uloga zemaljskog kratkog života našeg. Samo u takvom stadijumu ispoljava čovek božanstvo prirode svoje, i preživljuje časove srotstva, što ga vezuju sa tajnim pratvoračkilm silama.

Već i po samome tome: što su ljudi disponirani da se oduševe lepotama u prirodi i lepotama umetničkih dela, vrlo lako uzbudljivi, potreseni, krajnje osetljivi, i što zbog toga lako idu s jedne krajnje tačke osećajne skale ka drugoj krajnjoj, oni su time osposobljeni i za radosti kakve retko doživljuju obični ljudi, ali isto tako, i za setu, tugu, i žalost, kakvu retko doživljuju drugi obični ljudi. I po nama, baš u tome leži dokaz njihove savršenije prirode.

Kad nam već svakome od nas predstoji smrt, to onda ne može biti sve jedno, na kakav ćemo način provesti svoj kratki život. Pomno ih pratiti i biti u intimnoj vezi sa tajanstveiim manifestacijama života i materijalnog, i duševnog i duhovnog; pronalaziti u tome lepote pred kojima kao zanetim često puta i disanje nam stane, znači biti u isto vreme na putu saznanja i istine. A imati sretstva i dara, povesti sobom i druge istim putem, znači provesti život svoj načinom izabranih. U tome cilju radila je i baštila se umna, duševna i duhovna elita ljudska, ali i u njoj niko za to nije više uslova imao, no što ga imaju oni, što su intuitivnim putem prešli sve stepene inicijacije i postali svećenici u hramu Lepote.

A ta inicijacija, to jest ta kulminacijona tačka na koju se duh čovekov može da obre, postizava se u stvari sa malo truda i rada. Misliti maalo češće na tajne što nas okružuju, i u koje čovek nikada ali apsolutno nikada neće pronići, tajne, iz kojih ničemo i u koje uviremo; prema njima donositi zaključke o svemu ljudskom; u sunčanome svetu i svetu Lepote tražiti jedini put što ka sreći vodi, — i samo toliko dovoljno je, pa da svaki od nas provede život svoj u sferama, u kojima ni vreme nn prostor, ne postavljaju niti obeležavaju nikakve granice svoje.

Kako se nama čini: pod uticajem nikakve druge koncepcije o životu i o svetu, ne može se osećati čovek tako veliki i tako silan, kao pod tom. I to vredi za sve ljude bez razlike, koji se obru na tome putu, i idu tamo u pravcu Lepota što se, rođenim u duši, reflektiraju oko njih.

I najveće akcije iz moralnoga sveta ljudske prirode, odjeci su samo i refleksi ekstatičnoga stanja u koje svet Lepoga stavlja čoveka.

O, kada bi samo oni mnogi obični i mali ljudi, kakvih vrlo često ima i na najvišim položajima, najvišim po savremenim i lokalnim pojmovima, kad bi samo mogli ma i približno shvatiti duševno stanje i prostog seljaka nekog, kad u kakvom lepom momentu jutra, dana ili večera, zastane časom, i zadrži pun ljubavi i nežnosti pogled na vidik oko sebe, vidik, koji mu je isto tako srodan kao što su mu i mati, i žena, i deca, i braća, i sestre! U takvom momentu i taj prosti seljak veliki je u ljudskom rodu, i na svečaniji način praznuje tajne ovoga sveta, od mnogih njih, koji su nesposobni da i takve časove imaju, a koji bi ga, međutim, sa visine gledali kao beznačajnoga i malog.

Ako se za slikare, skultore i arhitekte, ne može reći, da ne mogu stvoriti nikakvo delo od vrednosti, ako to delo svoje nisu prethodno u duši preživeli, — to za muzičare i za pesnike vredi u punoj meri. Ali u tome preživeti, osetiti, treba razlikovati. Osetiti, biti potresen i uzbuđen spontano, bez ikakvih refleksija i ikakvog prethodnog spremanja, to je ono pravo uzbuđenje, bez kojeg nije stvoreno ništa veliko. Tražiti pak nešto, što bi nas uzbudilo i potreslo, kako bi u takvom raspoloženju seli da stvaramo; truditi se, da bi eksitirali u sebi tvoračku moć, znači na protiv, u napred biti osuđen na neuspeh. Dok su pravi umetnici stvarali iz sebe i za sebe ne misleći o publici, i trudeći se, da svoj lični sud zadovolje, dotle su oni bezbrojni, koji se samo u svome selu i između sebe nazivaju umetnicima, delima svojim preživljavali doba i sredinu u kojoj su živeli.

Koliko je na primer njih muzičara, kojima je odmah, još u početku njihove karijere, bilo jasno: "da je u muzici melodija sve i sva, da je životni nerv muzičkoga sveta? Ili, zar je odista potrebno tako mnogo teorijskoga znanja u muzici, pa da se dođe do zaključka: da jedan solo pevač, jedna solo violina ili solo čelo, može da nas više muzički potrese, no jedan komplikovan orkestar izvodeći kakvo delo iz, recimo Vagnerovog repertoara? Međutim, čitave su škole muzičara koji su melodiju podvrgavali harmoniji, ili koji su se preteranom raznolikošću instrumenata trudili, da postignu što veći efekat. Pa ipak zato, sa mnogo manje instrumenata klasični muzičari dali su nam mnogo veću muziku no moderni. Sem toga, svi su oni, zahvaljujući urođenim naklonostima svoga genija, znali, da je melodija najsavršeniji izraz muzičkoga sveta. Znali su, što je sasvim logično: da je kao jedinka međ ostalim stvorenjima čovek lep, i da su mu odelo, draperija, koafire i nakiti samo zato tu, da lepotu njegovu, ako je moguće još više istaknu, i prema tome jasno im je bilo, da je u muzičkom svetu harmonija zato tu, da melodiji, ako je moguće još više snage da, i da je ako je moguće još više istakne.

I ako umetnička dela: muzička, slikarska, skultorska i arhitektonska govore ljudima opštim, univerzalnim, večito nemuštim jezikom svojim, kao i sve svetlostne i zvučne pojave u prirodi, ipak nad svima njima, uticajem što ga ostavlja na nama, stoji muzika. Uticaju njenom ne može se ravnati ni jedan drugi s toga, što dok sve ostale umetničke produkcije utiču na nas preko čula naših jednovremeno i na intelekt naš, pa posretstvom intelekta i na osećajnost našu, dotle muzika utiče isključivo na osećajnost, na tajne dubine duša naših, bez obzira na ma šta zemaljsko, pa dakle bez obzira i na ma kakve zakone stvarane intelektom ljudskim. Samo pod uticajem muzike čovek ne vidi ništa jasno, ali baš s toga, roni u najdublje konsepcije. I posretstvom muzičkih tempo-a, largo, lento, adagio i adante, nošen na krilima snova i mašte, toga pravog čistilišta kroz koje nam duše prolaze baveći se na zemlji, čeznući ka tajanstvenim sferama iz kojih su nikle, — umetnik muzičar, stupa u direktnu vezu sa tim sferama. Iznoseći u tom obliku ono, što mu je u dubini duše, umetnik muzičar u stanju je, da se najjasnije seti i onoga, što mu je duša preživljavala pre no se na zemlji obrela. I kad se poveri violini ili čelu, harfi, harmonijumu ili orgulji, da mu pomogne da snove svoje realizuje, muzičar umetnik u stanju je, da nas pre i od jednog drugog umetnika, odvede u ekstazu, to jest, da postavi u idealan ekvilibar naše ljudsko biće i naše misli o svemu znanom i neznanom, i osećajnost i dušu našu i sa ovim svetom i sa svima drugim svetovima večno tajnim za nas. Ali takva mogućnost stoji umetniku muzičaru na raspoloženju samo pod jednim uslovom a to je: da mu je melodičan motiv, da mu je Lied sve i sva, i da mu je harmonični deo muzičkoga dela samo pomoćno sretstvo, da svoj Lied što više istakne i snage mu da. Veliki muzičari, oni bogodani, znali su to zahvaljujućn genijalnosti svojoj.

Druga jedna karakteristika svih velikih muzičara, kao u ostalom i svih velikih umetnika u opšte, bila je ona, kako bi je mi krstili, veličanstvena prostota materijala, sretstava i oblika. A jedan čuveni muzičar već je odavno rekao: "Faire trop fut toujours le cachet de l' ingorance. Ne pouvant rein produir avec peu, elle se jette dans l' abondance ou elle reste ensevelie".

Sa tih karakterističnih odlika čisto muzičke umetnosti, izvesti muziku iz njenog muzikalnoga sveta, i dati je kao saradnika, kao pratnju, bilo kakvoj dramskoj interpretaciji, bilo kakvoj recitaciji, znači, kako se nama čini, a da se izrazimo u jednom pojačanom obliku, to isto, što i dati obojenu skulturu, ili reljefno izrađenu sliku. Kao god što slikarstvo, kao god što skultura, čine pravu celinu kad su upućene na samu sebe, na svoja sopstvena sretstva, čak i kad su primenjene kao dekorativni delovi kakvih arhitektonskih celina, isto tako i muzika bez obzira na sve ostalo, čini celinu za sebe, i samo kao takva ima svog dubokog smisla, a dovedena — u vezu bilo sa koregrafskom veštinom, bilo sa dramskom interpretacijom, ona izlazi iz svoje sfere; spušta se sa visina, do kojih je u stanju svojim sopstvenim sretstvima da se izdigne, i tako neminovno gubi od svojih preimućstava. Muzika je, u najvišoj i pravoj konsepciji njenoj, predstavljena jedino u sonati, odnosno simfoniji. Samom muzikom lakše je stići do najvišega lirskog, najvišega dramskog i najvišeg tragičnog, no kad joj se još za saradnika dadu glasovne i mimske inter-pretacije živih ljudi.

Među svim granama Umetnosti, kako se nama čini, mi Srbi kanda imamo naročito pogodnih uslova da s uspehom radimo na muzici. Začeta u najdubljim dubinama našega bića, tamo, gde se glasi prošlosti, i priče o sudbini ljudi najjasnije čuju, muzika, prema tome, najjače uzbuđuje i ustalasava senzitivnost, osećajnost, i neizbežnu setu i imaginaciju našu. A naša srpska prošlost, kao prošlost malo koga drugog naroda, puna je tragičnih elemenata, jer je puna borbe za ideale, u kojoj su borci kao snoplje padali. Velimo borba za ideale, jer u istoriji svojoj ljudstvo nije imalo viših konsepcija, no što je ljubav prema Otadžbini, to jest, ljubav prema narodu svom, i prema nepravedno potištenima i mučenima. I kako su velike moralne odlike ljudi krajnji, najuzvišeniji cilj sviju civilizacija, i sveg napornog rada čovečanstva, i kako smo mi Srbi za vreme ovoga strašnoga rata*, te prave slike lažne evropske civilizacije ovoga našeg XX veka, dali dokaza o moralnim konsepcijama svojim, upravo o moralnoj veličini svojoj u sravnenju s drugim rasama i s drugim narodima, — to onda znači: da je duševno blago našega naroda od neprocenjive vrednosti.

To veliko blago eksploatisali su i srpski umetnici, ali još sve do danas u vrlo, vrlo slabim razmerama.

Sada pak pred svima njima stoji široko polje rada, i stoje uslovi bolji no što su do sada bili. Jer, ako smo se i do sada inspirisali na tradicijama iz narodne prošlosti naše, srpski je narod ovo dana na tabulama svoje istorije, ispisao novi jedan, isto tako veličanstven, kao oni raniji, ako ne još veličanstveniji ep, idući putevima smrti. A ep taj, po sudbini sviju epova, tek idući naraštaji srpskoga naroda, u senovitom sjaju prošlosti i perspektive, biti u stanju da ocene po pravoj vrednosti i veličanstvenosti njegovoj.

I eto, tu će, kako mi čvrsto verujemo, doći ustalasane, senzitivne duše naših muzičara, potomaka tvoraca toga velikoga epa, da delima svojim, da muzički, pošto su reči blede za to, predstave svetu veličinu duše našega srpskog naroda. I tek, ako takvim delom, kao zlatnom krunom, umetnici naši budu u stanju da slavom uvenčaju bezbrojne žrtve, što su, kao Srbi, padale u borbi za ideale ljudstva, padali kao svete žrtve prinesene na oltar Otadžbine i ljubavi, ljubavi koja najsilnije potresa mistične dubine duša naših, tako srodnih sa misterijama koje nas posretstvom muzike potresaju.

A i Platon je već rekao: "da je muzika jedan moralni zakon; da muzika i kosmosu dušu daje, i daje krila misli i potstreka mašti". Rekao je: "da muzika diže ljude ka svemu što je Dobro i Lepo, pošto i sama ništa drugo nije, do neviđeno obličje oboga toga".


——————

* odnosi se na I svetski rat.


Petar J. Odavić "O umetnosti i o umeticima"

[postavljeno 14.12.2008]
2664  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Dušica Stefanović Bilkić poslato: Februar 22, 2011, 03:26:00 am
*




Dušica Stefanović — singl 1972. | Jugoton EPY 44494

01. Dušica Stefanović — Jedno je život, drugo su snovi (K. Kostić)
02. Dušica Stefanović — Sad on drugu ljubi (K. Kostić)
03. Dušica Stefanović — Dođi mojim ružama (R. Živković — S. Kafedžić — B. Ilić)
04. Dušica Stefanović — Vrti kolo (narodna — obrada B. Ilić)
2665  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Dušica Stefanović Bilkić poslato: Februar 22, 2011, 03:25:52 am
*




Dušica Stefanović — singl 19XX. | xx ESK 3006

01. Dušica Stefanović — Zarudela rujna zora (D. Živković — D. Jovović)
02. Dušica Stefanović — Kad pojašeš konja vrana (D. Živković — B. Popović)
03. Dušica Stefanović — Dika mi je majko vragolan  D. Živković — D. Jovović)
04. Dušica Stefanović — Šta će meni zvezde sjajne (D. Živković — B. Popović)
2666  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Dušica Stefanović Bilkić poslato: Februar 22, 2011, 03:25:45 am
*




Dušica Stefanović Bilkić — singl 1969. | Jugoton EPY 4255

01. Dušica Stefanović Bilkić — Ne poklanjaj crveno cveće (Antus Gabrić — Marija Pijevac)
02. Dušica Stefanović Bilkić — Volela sam ja (Antus Gabrić — Marija Pijevac)
03. Dušica Stefanović Bilkić — Zbod tebe suze neću liti (Antus Gabrić — Marija Pijevac)
04. Dušica Stefanović Bilkić — Čemu tihi uzdisaj (Antus Gabrić — Marija Pijevac)
2667  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Dušica Stefanović Bilkić poslato: Februar 22, 2011, 03:25:37 am
*




Dušica Bilkić — singl 1968. | Jugoton RTB PGP EP 12366

01. Dušica Bilkić — Što se ćeri ne udaš (P. Tanasijević — B. Arsić)
02. Dušica Bilkić — Sutra mi je dan venčanja (P. Tanasijević)
03. Dušica Bilkić — U mom plotu kupina je nikla (P. Tanasijević — M. Milutinović)
04. Dušica Bilkić — Što me pitaš za godine (P. Tanasijević — M. Milutinović)
2668  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Dušica Stefanović Bilkić poslato: Februar 22, 2011, 03:25:30 am
*




Dušica Stefanović — singl 1966. | Jugoton EPY 3694

01. Dušica Stefanović — Na starom bunaru (Mića Stojanović — Mića Stojanović)
02. Dušica Stefanović — Sviraj harmoniko (Mića Stojanović — Mića Stojanović)
03. Dušica Stefanović — Kako da te zaboravim (Mića Stojanović — Mića Stojanović)
04. Dušica Stefanović — Pozdrav pesmom (Mića Stojanović — Mića Stojanović)
2669  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Dušica Stefanović Bilkić poslato: Februar 22, 2011, 03:24:53 am
*

S A D R Ž A J


1966. — Na starom bunaru
1968. — Što se ćeri ne udaš
1969. — Ne poklanjaj crveno cveće
19XX. — Zarudela rujna zora
1972. — Jedno je život, drugo su snovi
1984. — Ti si čovek za ljubav


Dušica Bilkić, rođena Stefanović, izvrsni interpretator narodnih pesama iz Srbije i Bosne, dugogodišnji pevač Radio Beograda, rođena je u Aleksincu. Rasla je u radničkoj porodici... više »»»
2670  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Milomir Delić poslato: Februar 22, 2011, 03:20:38 am
*




Milomir Delić — singl 19XX. | Jugoton EPY-4104

01. Milomir Delić — Jovane, Jovo, jedini sine (Budimir Jovanović)
02. Milomir Delić — Lutam po svijetu (Budimir Jovanović)
03. Milomir Delić — Ne pitajte što lumpujem (Budimir Jovanović)
04. Milomir Delić — U noći toj (Budimir Jovanović — Vladimir Grujić)
2671  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Milomir Delić poslato: Februar 22, 2011, 03:20:17 am
*

S A D R Ž A J


19XX.  — Jovane, Jovo, jedini sine
2672  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Milan Babić poslato: Februar 22, 2011, 02:55:42 am
*




Milan Babić — singl 1978. |  RTB PGP S 10578

01. Milan Babić — Nije ona ono što je bila (N. Urošević — arr. Lj. Pavković)
02. Milan Babić — Nema puta do njenoga srca (N. Urošević — arr. Lj. Pavković)
2673  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Milan Babić poslato: Februar 22, 2011, 02:55:34 am
*




Milan Babić - singl 1976. | RTB PGP S 10439

01. Milan Babić — Daj mi jedan poljubac na zajam (P. Vuković — S. Vuković)
02. Milan Babić — Istorija naše ljubavi (P. Vuković — S. Vuković)
2674  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Milan Babić poslato: Februar 22, 2011, 02:55:27 am
*




Milan Babić — singl 1975. | dt SN 0115

01. Milan Babić — Šta bi jedno bez drugoga (P. Tanasijević — M. Ilić — I. Lemeš — S. Šešić)
02. Milan Babić — Hiljadu devojaka a ja sam (P. Tanasijević — M. Ilić — S. Šešić)
2675  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Milan Babić poslato: Februar 22, 2011, 02:55:20 am
*




Milan Babić — singl 1975. | RTB PGP S 10 371

01. Milan Babić — Kad mi pišeš što u dušu diraš (P. Tanasijevic — Đ. Boljanović)
02. Milan Babić — Živim život i momkujem (P. Tanasijević — P. Radivojević)
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »