Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
26  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Novembar 08, 2017, 04:05:32 am
**

POVELA JE JELKA DVA KONJA NA VODU
svadbena pesma / Srbija

Povela je Jelka dva konja na vodu,
jedno(g) vojnovoga, drugo(g) bratnjevoga,
vojnovoga konja bistrom vodom poji,
bratnjevoga konja mutnom vodom poji.

Gledala je majka s visoka čardaka,
gledala je majka, pa je govorila:
"Zašto tako, Jelko, zašto tako, ćerko,
vojnovoga konja bistrom vodom pojiš,
bratnjevoga konja mutnom vodom pojiš?"


POVELA JE JELKA

Povela je Jelka dva konja na vodu
Jednog bratovoga, drugog vojnovoga.

Bratovoga konja mutnom vodom poji
Vojnovoga konja bistrom vodom poji.

Pitale je druške: "Šta to radiš Jelke?
Šta to radiš Jelke, Jelke krivodelke?

Bratovoga konja mutnom vodom pojiš,
Vojnovoga konja mutnom vodom pojiš?

"Nisam mu ja kriva, sam je zagazio,
sam je zagazio, vodu zamutio."

YouTube: Danka Stoiljković — Povela je Jelka
YouTube: Ljuba Nedeljković — Povela je Jelka
27  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Pavle Stefanović (1925—2009) poslato: Novembar 08, 2017, 03:32:30 am
*

TUŽNO VETRI GOROM VIJU
 
Tužno vetri gorom viju,
Goro zelena.
Vinogradi suze liju,
Tugo golema.

Imao sam jednu dragu,
Dragu ljubljenu,
Kitio je rosnim cvećem,
Ružom rumenom.

Ruža mi uvenula,
Ruža rumena.
Draga me je ostavila,
Draga ljubljena.

Koj će mi te draga grlit'
Draga ljubljena!
Koj će mi te draga ljubit'
Draga neverna!

YouTube: Najomiljenija pesma Pavla Stefanovića "Tužno vetri gorom viju"
28  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Pavle Stefanović (1925—2009) poslato: Novembar 08, 2017, 03:22:38 am
*

PAVLE STEFANOVIĆ
(Paraćin, 05.08.1925 — 02.12.2009)

Pavle Stefanović, dugogodišnji izvođač narodnih pesama i vokalni solista Radio-Beograda


Pavle Stefanović, pevač narodnih pesama, rođen je 5. avgusta 1928. godine u Paraćinu. Ljubav prema pesmi nasledio je od roditelja koji su veoma lepo pevali. Osnovnu školu započeo je u Paraćinu, a završio u Smederevskoj Palanci. Tu je završio i gimnaziju. Kao učenik ispoljio je muzički talenat igrajući u pozorišnim komadima sa pevanjem, a zajedno sa sestrom pevao je i u školskom horu. Postao je vokalni solista KUD "Abrašević" u Smederevskoj Palanci u kome je pevao sve do 1949. godine kada se seli u Beograd. Ubrzo postaje solista Drugog programa Radio Beograda. Bio je član i KUD "Branko Krsmanović'" sa kojim je dosta putovao i pronosio slavu našeg narodnog melosa. Nakon reorganizacije Radio Beograda, polaže audiciju kod Vlastimira Pavlovića Carevca i pridružuje se plejadi zlatnih glasova koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj muzičkoj baštini.

Pavle Stefanović preminuo je 2. decembra 2009. godine u Beogradu. ... rts.rs
29  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Milan Prunić Duma (1949) poslato: Novembar 08, 2017, 02:57:53 am
*

MILAN PRUNIĆ VOKALNA PODRŠKA JUBILARNOM DESETOM BEAN FESTU


Milan Prunić, poznati vojvođanski kantautor i interpretator "klasične" narodne muzike, ove godine na jubilarnom X Bean Fest-u u Temrinu, takmičarskog dana (u subotu 7. juna), na velikoj bini, biće jedan od headliner-a, i mini koncertom, u trajanju od 45 minuta, počastvovaće takmičare, domaćine i goste svojom pesmom.

Milan Prunić Duma, Kikinđanin, prvi put se pojavio na festivalu Zlatna tamburica 1987. godine sa pesmom "Dobro jutro Vojvodino", za koju sam napisao tekst i muziku, i bio nagrađen Zlatnom tamburicom. Naredne godine, nastala su smutna vremena, kada se sve što je vojvođansko guralo u stranu, sve do 1995. godine, kada je ta nagrađena pesma, skinuta sa TV programa, što mu je onemogućilo da se s njom probije u prvi ili drugi plan.

Do pesme, Milan Prunić je svirao harmoniku, pa bas prim, imao stalne angažmane po restoranima (devet godina je nastupao u restoranu "Žal za mladost" u Novom Sadu) i festivalima, radio u banci. Od kada je otišao u penziju ostala je samo pesma i uživanje u njoj.

Svoj muzički izraz gradio je polako i temeljno, ugledajući se na Predraga Živkovića Tozovca, Predraga Cuneta Gojkovića, Aleksandra Acu Dejanovića, naravno na Zvonka Bogdana, ali ne imitirajući nikog i "kupeći" od svakog po nešto, trudeći se da ostane svoj. Tako ga je savetovao Dragan Aleksandrić, veliki srpski kompozitor i aranžer narodnih pesama i kola, rekavši mu: "Kada te čuju, da znaju da si to ti, jer svaka kopija, ma kako bila verna, je samo kopija". Za gospodina Prunića bi se moglo reći da je pevač starog kova, pevač koji je uz pesmu negovao gospodstveni manir, kojem je do današnjih dana, ostao veran.

― Ja ne mogu sebi da dozvolim da se glupiram, da klečim, da neko pljuje u novčanicu i da mi lepi na čelo. To nisam nikad dozvoljavao. Uvek sam vodio računa, a što mi je još Dragan Aleksandrić usadio, da moram da imam sako i ispeglane pantalone, čiste cipele i mašnu.

Uvek sam ispoštovao satnicu, nikada nisam dozvolio da mi se "mikrofon zalepi za ruku", ne zato što nisam hteo više da pevam, nego da oni koji nastupaju iza mene, ne čekaju. Nikada nisam zakasnio, ne samo ja, već niko iz mog orkestra "Banatski štim".

Još svojevremeno, kao mlad čovek, dok sam svirao harmoniku na svadbama, a posle i bas prim, vodio sam računa šta pevam. Nikada nisam pevao gluposti, nikada nisam popuštao nekom lošem ukusu i po svaku cenu dodvoravao se publici u jurnjavi za parama. Mora da postoji profesionalna etika i držanje nekog nivoa, i zato sam i prestao da sviram svadbe. Kako sam bivao stariji sve više sam naginjao gradskoj muzici, romansama, koja na sreću još uvek traje, a ja se trudim da je očuvam koliko god mogu. I to ne samo ja ― naglasio je Milan Prunić, koji je uspeo da svoj privatan život sačuva od javnosti, a suprugu Danicu i sinove, Vasilija i Vladimira, danas obojica lekari, poštedi pritisaka javnosti, što je još jedna potvrda kulturnog nivoa ovog umetnika.

Iako je jedan od nekolicine zaštitnika vojvođanske pesme, za gospodina Prunića se ne može reći da je isključivo vojvođanski pevač, već pevač dobrih pesama.

― Za tu hiper produkciju novih tzv. narodnjaka, malo razumem jer od njih su ostale samo dve pesme: "Ivanova korita", Milutina Popovića Zahara, koju peva Merima Njegomir i "Crven konac", Ane Bekute. Ja imam sreću da su neke pesme koje sam pevao "Dva brata iz ravnog Banata" (1984), "Zavejan je put za salaš moj", "Dobro jutro Vojvodino", postale klasika. Nadam se da će mi ove godine izaći CD u izdanju PGP-RTS-a, gde će se od 20 pesma naći bar jedna do dve za pamćenje. Ja sam veoma zadovoljan onim što je ostalo iza mene, pa ako neke pesme i nisu popularne sada, možda će ih neko iskopati i pevati u nekom drugom aranžmanu ― rekao je Milan Prunić.

Zato, svi oni koji žele da uživaju u odabranim pesmama iz vremena prošlih, ali i vremena sadašnjih, mogu da dođu na Bean Fest i čuju pesme Milana Prunića. Po njegovim rečima vremena se menjaju pa je i pasulj postao neko romantično jelo za nove mame, novu decu, a himnu pasulju svira "Apsolutno romanitično", tako da je i muzika koju on peva postala romantična muzika nekih starih vremena, gradska muzika, muzika šlagera, uz našu dopunu, muzika koja nam baš nedostaje.

Top Srbija | 01.06.2014.
30  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Milan Prunić Duma (1949) poslato: Novembar 08, 2017, 02:45:54 am
*

MILAN PRUNIĆ DUMA
Kikinda, 1949

Milan Prunić Duma rođen je 1949. godine u staroj porodici, u Kikindi, gde je i zavrsio nižu muzičku škoLu. Pevač je narodne muzike i tradicionalnih pesama.

Milan dok nije počeo da peva bio je izvrstan u sviranju harmonike. Nastupao je u mnogim restoranima i festivaima, dok nije shvatio da je pesma njegov život. Milan Prunić bio je član ansambla "Uspomene", koji je osnovan 3. januara 1981. godine. Upravo sa ovim ansamblom Milan Prunić izdao je svoj prvi album 1984. godine, a nakon toga i dva solo albuma. Njegove najpozantije kompozicije kao što su "Moja životna priča", "Babo moj", "Dobro jutro Vojvodino" i druge bile su daleko poznate u mnogim zemljama Evrope. Bio je nenadmašan u interpretiranju tradicionalnih narodnih pesama. Za pesmu "Dobro jutro Vojvodino", koju smo već spomenuli dobio je i nagradu "Zlatnu tamburicu". Milan Prunić takođe ostaće zapamčen po pesmi "Jesen stiže dunjo moja". Čovek neobjašnjivo visokih i dobrih glasovnih mogučnosti, svakoj numeri koju izvede dodaje jednu notu više sufisticiranosti i prefinjenosti. Njegov pevanju morate se jednostavno prepustiti. tekstovipesama.net
31  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Novembar 08, 2017, 01:55:19 am
*

UMRO PREDRAG GOJKOVIĆ CUNE

Predrag Gojković Cune je rođen 1932. godine. Bio je pevač srpskih narodnih pesama, starogradskih, sevdalinki, zabavnih i meksikanskih pesama.

Cune je krenuo u prvi razred osnovne škole 1939. godine, u osnovnoj školi "Vojislav Ilić". Srednju školu je završio u Osmoj muškoj gimnaziji na Crvenom krstu u Beogradu, gde se družio i išao u školu sa kasnije proslavljenim glumcima Velimirom Batom Živojinovićem i Danilom Batom Stojkovićem.

Nakon gimnazije, studirao na Trgovačkoj akademiji, ali ga pevanje odvlači od studija, tako da nikad nije diplomirao.

Nadimak "Cune" je dobio, kako je sam objasnio u emisiji "Balkanskom ulicom" Radio-televizije Srbije, po majčinom dozivanju "Odi da te majka cune" (ljubi).

Čovek orkestar, vlasnik prve zlatne ploče na Balkanu, jedan od retkih koji ima apsolutni sluh, umetnik koji zna najveći broj pesama i sedam decenija neguje narodnu i starogradsku muziku, Predrag Cune Gojković, nagrađen Zlatnim mikrofonom za životno delo, poručio je, u poslednjem intervjuu datom Tanjugu, 2015. godine:

"Rodiće se novi Cune....".

U Kamenoj sali Radio Beograda za koji je snimio 1.000 pesama, trajno obogativši njegovu riznicu, proslavio je tada 83. rođendan, skoro 70 godina na muzičkoj sceni i 52 godine braka.

Pored Zlatnog mikrofona, Cunetu je uručen i srebrenjak sa Vukovim likom Vukove zadužbine za doprinos očuvanju tradicije u formi izvorne narodne pesme i Nagrada za životno delo Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

Kamena sala je bila mala da primi sve njegove prijatelje, a Cune je zahvalio svojoj matičnoj kući za to, za njega, vrhunsko priznanje.

"U Kamenoj sali smo učili nove pesme, pisali aranžmane za festivale - od San Rema do Beogradskog proleća. Tu smo se odmarali i zamarali, plakali zbog neuspeha i radovali se uspesima", prisećao se Gojković u razgovoru za Tanjug.

Pre rata, kaže, tamo je išao u bioskop, a posle rata prolazio je pored tog zdanja sa strahom od audicije kod "strašnog Carevca" Vlastimira Pavlovića.

Od debija na talasima Radio Beograda 1939. kada je nastupio u ženskom oktetu, preko položene audicije za radio pevača 1948, množili su se trajni snimci za zvučni arhiv Radio Beograda, nagrade i priznanja, nastupi sa raznim ansamblima, uključujući i Simfonijski orkestar RTS-a.

Godine 1962. napravio je bum sa pločom "Kafu mi, draga, ispeci" koja je dostigla tiraž od 100.000 primeraka.

"Preko noći sve radio i tv stanice su počele po više puta dnevno da puštaju moju pesmu. Nisam mogao ulicom da prođem. Na auto-putu su me zaustavljali naši gasterbajteri. Često se ne bi setili ni mog imena ni prezimena, nego bi doviknuli: Zdravo, kafu mi draga ispeci", prisećao se za Tanjug Gojković.

Pesma "Kafu mi, draga, ispeci", koju je naučio od Nade Mamule, slučajno se našla na ploči, jer se jedna pesma pokvarila pa su ubacili rezervnu, a sve se to dešavalo u vreme kada je Gojković uspešno izvodio zabavnu muziku.

Zanimljivo je i da je prvi njegov zapis na gramofonskoj ploči bila slovenačka pesma, tako da je "prvo zapevao Slovencima, pa tek onda svima ostalima".

Mnogi tvrde da je znao čak 4.000 pesama, a sam Gojković nije bio siguran.

Sa sedam godina, kada je prvi put zapevao, u Kolarčevoj zadužbini, znao je dvadesetak pesama koje je naučio od majke.

"Ona je imala naviku da i lepe i tužne trenutke leči pesmom, a ja sam slušao, učio, zapisivao u pesmaricu. Kasnije kada sam se opredelio za muziku, ne završivši školu, otišao sam u kafanu koja je najbolji univerzitet za pevača, jer tamo morate da zadovoljite mušterije da biste dobili bakšiš", pričao je Cune.

Da je čovek koji zna najviše pesama, Gojković je dokazao 1971. kada mu je "na megdan izašao" Miodrag Mile Bogdanović. Njihovo nadmetanje trajalo je 15 sati, uz njih je dežurao tim od pet lekara, otpevali su 300 pesama, a rezultat je bio 42:41.

Prva runda, prisećao se, bila je da jedan započne pesmu, a drugi završi, druga runda je bila "na slovo na slovo" — kojim slovom jedan završi pesmu, tim slovom kroz 10 sekundi treba da počne pesma drugog.

Treća runda bile su pesme na određenu temu — od vina i rakije, preko kose, cveća, taraba, do brojeva — 55 minuta su pevali pesme o brojevima.

Četvrta runda podrazumevala je pevanje po zadatku protivnika, a u petoj rundi bi jedan započeo pesmu bez da kaže orkestru tonalitet ili o kojoj numeri je reč, da bi protivnik nastavio u drugom glasu.

"Tada se pročulo da Cune zna najviše pesama, ali vremenom to iščili. I danas zapevam u sebi, idem po azbuci da vidim da li mogu da se setim tih pesama", rekao je Gojković, kome je moždani udar svojevremeno oduzeo izuzetan glas.

U lepom sećanju ostali su mu, kako je tada pričao, i nastupi sa Predragom Živkovićem Tozovcem i Miroslavom Ilićem, po ugledu na slavna tri tenora, ali i kako je sa Tozovcem i Zlatom Petrović "zaustavljao građanstvo" kraj malih ekrana u vreme emisije "Folk parada".

Sećao se i svakog detalja iz svoje bogate karijere i nagrada u Puli i Nišu za epizodnu ulogu u filmu "Jagode u grlu" Srđana Karanovića, učešća u filmu "I Bog stvori kafansku pevačicu", i kako je od jednog a capella glasa došao do višeglasja postavši čovek orkestar, sa rasponom glasa od tri oktave.

Snagu za dugo trajanje na sceni crpeo je iz porodice, a važan je i uredan život.

Na pitanje da li u nekom vidi svog naslednika, odgovarao je da smo "pevačka nacija".

"Imamo odlične pevače od sedam do 77 godina, ali mi je žao što postoje samo dva stila pevanja — Cecin i Šabanov. Niko se ne bavi svojim stilom, niko ne obnavlja narodnu muziku, svi jure hitove kako bi zaradili novac ili stekli prestiž", primetio je u tom razgovoru.

"Rodiće se novi Cune, sigurno", poručio je te 2015. Predrag Cune Gojković.

Dnevnik │ 21.07.2017 │Izvor: Tanjug
32  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Novembar 08, 2017, 12:08:05 am
*

P R E D R A G  G O J K O V I Ć  C U N E
Kragujevac, 06.11.1932. — Beograd, 21.07.2017.



"U Cunetovoj biografiji mnoštvo je dokaza da se radi o vrhunskom umetniku. Od debija na talasima Radio Beograda 1939. kada je nastupao u ženskom oktetu prerušen u devojčicu, preko položene audicije za radio pevača 1948. pa do danas množili su se trajni snimci za zvučni arhiv Radio Beograda i nastupi sa raznim ansamblima, uključujući i Simfonijski orekstar RTS-a..." Bojan Suđić

"Zakoračio je u ovu salu drhtavih nogu, stao pred Vlastimira Pavlovića Carevca i otpevao svoj zadatak. Kada je završio, Carevčevo gudalo se spustilo na njegovo rame. Da smo bili u Engleskoj, on bi spustio mač na njegovo rame i prozvao ga ser, ali mi smo u Srbiji i gudalo Carevčevo na Cunetovom ramenu značilo je da je Cune postao vitez tradicionalne pesme i on je to ostao tokom celog života." Nena Kunijević


POŠETALA CARICA MILICA

Pošetala carica Milica
Ispod grada, bijela Kruševca.
S njom šetaju dobre, mile ćeri:
Vukosava i lijepa Mara.

Susrete ih Vladeta vojvoda;
Vladeta je konja oznojio
I u belu penu pretvorio.

Pita njega carica Milica:
— Slugo naša, Vladeta vojvodo,
Zar izdade cara na Kosovu?!









33  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Dimitrije O. Golemović (1954) poslato: April 29, 2017, 02:29:33 am
*

GLASNO PEVA DA SE ČUJE I NA ZLATIBORU

U knjizi "Pevanje iz vika" dr Dimitrije Golemović ovekovečio muzičko stvaralaštvo zapadne Srbije. Pesma se ne sme prekinuti, pa na to pevači strogo paze, uzimajući vazduh naizmenično

Dok su pesme sličnog porekla i starosti u drugim krajevima Srbije skoro sasvim nestale iz narodnog života, pesme iz vika u zapadnoj Srbiji, koliko god delovale neprimerne ovom vremenu, nastavljaju da žive i kod mlađih pevača. Za to postoji više razloga, a osnovni je nesumnjivo taj što su oni postali svesni da je to njihovo pevanje vredno, jer je tradicionalno i istovremeno nešto što ovaj deo Srbije čini posebenim u odnosu na druge.

Ovako u knjizi "Pevanje iz vika" piše doktor etnomuzikologije Dimitrije Golemović, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. Sabrao je terenska istraživanja od četrdesetak godina u nekoliko desetina sela, ali i niz zapisa iz naučnih radova i pera kolega, kao i snimke sa diskova.

Uz redove o najvažnijim osobinama seoskog pevanja, kao ostatku iz davnih vremena, Golemović navodi da ono predstavlja pravu muzičku sliku ljudi koji su ga stvorili: jednostavno je u izrazu, a opet bogato detaljima i puno neke praiskonske snage. Ove pesme se, kaže, danas najčešće čuju u Starom Vlahu i na Zlatiboru, a rasprostiru se i do Rađevine, Tamnave i Dragačeva. Poseban akcenat autor poklanja osobinama teksta i napeva, odnosno melodije, te tonskim merenjima, ali i perspektivama za opstanak.

— Pevanje iz vika u narodnoj terminologiji poznato je i kao pevanje naglas, uz vik, na zateg, što ukazuju na osnovnu osobinu pevanja da se izvodi glasno, da ga karakteriše razvijenija melodijska linija i pojava dugih tonova, onih koji se "ispevavaju". Pesme iz vika se pevaju udvoje, u njima su jasno odvojeni prvi i drugi glas, pri čemu prvi pokazuje visok stepen krativnosti, najčešće ispoljen kroz takozvano usjecanje, dok je uloga drugog da omogući skladnu pratnju. Pesma se ne sme prekinuti, pa na to strogo paze, uzimajući vazduh naizmenično - naglašava profesor Golemović.

Pevači su, inače, podeljeni oko značaja vodećeg i pratećeg glasa i zahteva koji moraju da ispune. Jedni tvrde da je vodećem glasu teže da peva, jer "mora da usjeca", odnosno "predvaja", a i da zna kad treba da "skrene glasom" da bi oblikovao izvođenje pesme. Drugi, pak, tvrde da je napornije pevati drugom glasu, ili kako kažu, "zadnjaku".

Pesme iz vika pevaju se u različitim prilikama i autor navodi svedočenja iz istraživanja:

— Gde se sastanu dvoje, to viknu: kad se peče rakija, kad se žanje žito, kad se komiša kukuruz, kad se sa volovima rabadžija... Najčešći stihovi pesama su u desetercu i osmercu.

Novo vreme i običaji, kao i pustošenje sela, nisu pregazili staru pesmu, jer očuvanju i negovanju, proučavanju i sakupljanju pesama posebnu pažnju poklanja Društvo za negovanje tradicionalnog pevanja izvika u Novoj Varoši.


NOTNI ZAPISI I DISK

Među koricama knjige "Pevanje iz vika", u izdanju novovaroškog Društva za negovanje tradicionalnog pevanja, nalaze se i notni zapisi pesama, brojne fotografije, kao i 21 numera pevača na audio kompakt-disku. Izvođači su iz Rače, Kremana, Ribaševine, Azbukovice, Seče Reke, Trnave i sela novovaroškog dela Starog Vlaha.

Dragoljub Gagričić | 15.01.2017. | Večernje novosti
34  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Citra poslato: April 29, 2017, 02:14:04 am
*

CITRA


[...] Naziv citra grčkog je porekla i odnosi se na celu porodicu instrumenata. Pored njega postoje i drugi koji najverovatnije proističu iz načina odn. položaja instrumenta pri sviranju kao i prema obliku. Poznatiji nazivi su: citura, stolna citra, citra sa perom, citra sa duplim notama i dr.

Rezonator citre najčešće je pljosnata drvena kutija pravougaonog ili trapezoidnog oblika. Žice na citri, štimovane u kvartama ili kvintama, njih 30-45, su metalne, sa čivijama i pod njima se nalaze prečage. Javljaju se kao dijatonske (sa jednim redom prečaga) i kao hromatske (sa više redova prečaga). Pri sviranju citra se drži na nekoj ravnoj podlozi (sto, stolica..). Svira se okidanjem prstiju, metalnim naprscima ili za to podešenim posebnim čeličnim pločicama (plektrum).10 Citra je kod nas najviše u upotrebi bila u Vojvodini i to kod Mađara, kako kod onih u selu, tako i u gradu. Repertoar su činile pesme, ali i instrumentalna pratnja narodnih igara, valcera, čardaša, kola i dr. Što se tiče porekla citre, ona je veoma stara. U naše krajeve verovatno da su je doneli mađari iz Azije, svoje pradomovine. Ona se takođe javlja i na širem području Evrope.


10 Dimitrije O. Golemović, Narodna muzika Jugoslavije, Muzička omladina Srbije, Beograd, 1997. str. 58.


Tekst preuzet iz kataloga "Zvuci prošlosti"
Autor izložbe i kataloga: Vladan Radisavljević, dip. etnolog-antropolog
Izdaje: Zavičajni muzej Aleksinac
Maj, 2015.
35  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Ćemane poslato: April 29, 2017, 01:30:13 am
*

ĆEMANE


Ćemane je kordofoni (žičani) instrument koji pripada persijsko — arapskoj porodici gudačkih instrumenata. Sastoji se iz trupa kruškastog oblika koji postepeno prelazi u kratak vrat i glavu na kojoj se nalaze čivije za zatezanje žica (u prošlosti od životinjskih creva, a danas od metala), najčešće njih tri, ali ih može biti i četiri. Žice se najčešće štimuju na tri visine: prva i treća su u razmaku oktave, a druga — koja se nalazi u sredini, je za kvartu niža od najviše.8 Melodija se izvodi na najvišoj žici na taj način što se "skraćuje" pritiskom ali ne jagodica prstiju kako bi se dalo očekivati, već korenom nokta. Ostale žice su bordunske.

Gudalo ovog instrumenta veoma je dugačko, opuštenih struna koje se zatežu palcem prilikom sviranja. Pri sviranju instrument se drži na levom kolenu, ako se svira u sedećem stavu, ili zakačen za kaiš, ako se svira stojeći. Repertoar ćemana u sebi sadrži pratnju narodnih igara i pesama. [...]


_______________

8 Dimitrije O. Golemović, Narodna muzika Jugoslavije, Muzička omladina Srbije, Beograd, 1997. str. 65.


Tekst preuzet iz kataloga "Zvuci prošlosti"
Autor izložbe i kataloga: Vladan Radisavljević, dip. etnolog-antropolog
Izdaje: Zavičajni muzej Aleksinac
Maj, 2015.
36  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Frule dvojnice poslato: April 29, 2017, 01:23:08 am
*

FRULE DVOJNICE


Dvojnice su dve spojene svirale — frule, izbušene paralelno u jednom komadu drveta. Svaka svirala ima kao i frula prorez za uduvavanje vazduha, brid na kome se prelama vazduh /brid je sa prednje strane obe frule/ i otvore za prste na obe frule. U Srbiji na levoj fruli su tri, a na desnoj četiri otvora. Obim dvojnica je seksta u desnoj svirali a kvarta u levoj svirali, kako u osnovnom, tako i u okavnom registru. Na dvojnicama se svira dvoglasno, u dve varijante:

a) na levoj svirali se drži jedan ton, a na desnoj se svira melodija
b) na desnoj se svira melodija, a na levoj se melodija prati u donjoj terci.


panacomp.net
37  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gusle poslato: April 29, 2017, 12:01:46 am
*

GUSLE U XXI VEKU


Ne možemo s guslama u XXI vek!

Srbi napred — gusle stoj!

Šta da se radi? Što to nisu rekli ranije? Dvadeset vekova je moglo, a sad odjednom ne može. Kao da je XXI vek gori od svih predhodnih vekova. Da smo to znali ne bi smo s guslama ni kretali na toliki put. Na jedvite jade smo se nekako dopeljali do pred kapiju XXI veka i sad treba da se tu razdvojimo. I ne znamo ko je koga dovde doveo: one nas ili mi njih. Ni ko je postao sporan: mi, gusle ili ono što gusle pamte i govore. Nemoguće da mi valjamo, a gusle ne valjaju. Možda bi trebalo da mi ostanemo u XX veku, a one neka idu dalje da pričaju našu pogibiju. Ili da uđemo odvojeno, ako ne možemo zajedno...

Ima učenih ljudi koji tvrde da bismo još pre dvesta godina bili u XXI veku da nam nije bilo gusala i narodnih pesama. Mnogi se s stime slažu i predlažu da ih ostavimo, ali ne kažu kome. One i nemaju nikoga osim nas, a i nas je sve manje...

Ima mišljenja da se oni kji zahtevaju da se odreknemo gusala — u tom slučaju — ne bi na guslama zaustavili. I da bi odmah potom tražili da se odreknemo i svoga imena i svoga jezika...

Mogli bi smo da nađemo nekoga ko je manje sumnjiv pa da ih on pronese u XXI vek, ali nema tog carinika koji neće poznati da nisu njegove... A mi, ako se u XXI veku pojavimo bez gusala — ko će nas poznati i kako će znati ko je došao?

Daih smestimo u muzej? I to bi bilo rešenje kad bi one htele da ćute, ali ko će slušati kako nas otud kunu i zapomažu. (Zar to ne bi ličilo na one koji smeštaju majke u staračke domove?)

Ako gusle ne mogu u XXI vek, to znači da ne može ni majka Jugovića, ni mlada Gojkovica, ni Kosovka devojka, ni devet Jugovića, ni Predrag ni Nenad, ni Kajica vojvoda, ni krilati konji, ni vile ravijojle, ni utve zlatokrile, ni ognjeni zmajevi.

Moguć je i kompromis.

Ako Grci, ako Rusi, ako Englezi, ako Francuzi, ako Nemci, ako Kinezi, ako Japanci, ako Arapi...uđu u XXI vek bez svojih svetinja, spevova i mitova – nek im se pridruže goli i bosi Srbi.

U suprotnom — s guslama se nećemo razdvojiti. Ako nas neće s guslama — nećemo ni ulaziti. Vek dođe i prođe, a gusle ostaju. Imamo više obaveza prema guslama, nego prema XXI veku. I više se bojimo gusala nego XXI veka! Ako može XXI vek bez nas, možemo i mi bez njega. Ko je bio u pravu, videćemo u XXII veku.

Matija Bećković, akademik
Hoće li Srbi sačuvati gulse kao što su gusle sačuvale njih : zbornik radova
Izdavač: Društvo guslara "Nikola Tesla" Obrenovac
Obrenovac — 18.02.2012. god.
38  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — B poslato: April 28, 2017, 10:43:12 pm
*

BAČKI RUČAK

Bački ručak običan, ima red svoj logičan.
Dobra čorba kisela, žuta, mrka i bela.
Pa zakuska šarena, šunka, jaja barena.
Zatim riba pečena, sa limunom sečena.
Onda čorba kupusa s mesom dobra ukusa,
zatim koha činija, činija,
od svega najfinija, finija.

Pa pečenje punjeno, potpečeno, rumeno,
zatim ćurka nogata, i salata bogata,
gibanica makova, vina puna akova,
i sirevi, i voće, i kolača ko hoće.

Zatim kao što je red, što je red,
kafica i sladoled, sladoled,
orasi u šećeru, šećeru,
onda čekaš večeru, večeru.

S one strane Dunava gazda prati svatove;
velike, bogate, sve na travi zelenoj.



YouTube: Ansambl "Tamburica 5" — Bački ručak
39  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Narodni orkestar RTS poslato: April 28, 2017, 09:50:43 pm
*

ČUVARI TRADICIJE
 
...
Veliki jubilej — 80 godina rada, Narodni orkestar RTS obeležiće večeras u Kolarčevoj zadužbini, svečanim koncertom "Tradicija svilom povezana". Deo bogate muzičke riznice, decenijama sakupljane iz najdubljih i najskrivenijih "muzičkih kutija" našeg naroda, publici će predstaviti istaknuti pevači i instrumentalni solisti čije su interpretacije narodnih srpskih pesama, kao muzičko blago neprocenjive vrednosti, trajno zabeležene u fonoteci Radio Beograda.

Orkestar RTS je osnovao i utemeljio legendarni violinista Vlastimir Pavlović Carevac. Na njegovim temeljima, vodili su ga i violinista Miodrag Jašarević, klarinetista Božidar Boki Milošević i harmonikaš Ljubiša Pavković. Od 2009. godine, 19 članova Narodnog orkestra RTS predvodi harmonikaš Vlada Panović. Članovi su uvek bili vrhunski solisti i orkestarski muzičari, a orkestar je godinama učestvovao na festivalima narodne muzike u Srbiji kao i čuvenim emisijama Radio Beograda: "Selo veselo", "Dragovanje", "Karavan"...

— Orkestar je osnovan 1934. godine, ali je godinu kasnije počeo praktično da radi — kaže za "Novosti" Mirjana Drobac, etnomuzikolog muzičke produkcije RTS i autor koncerta. — Istoriju najstarijeg narodnog orkestra u regionu, obeležile su mnogobrojne pesme, ali jedina koja je uvek bila na repertoaru je numera "Svilen konac". Zato smo koncert tako i nazvali, iako ćemo muzikom, pesmom i pričom, večeras obuhvatiti ceo istorijat Narodnog orkestra.

Od osnivanja do danas, orkestar uglavnom baštini narodnu muziku nastalu u gradskim sredinama, ali to, kako ukazuje naša sagovornica, nisu starogradske pesme i romanse. Osim toga, orkestar neguje i komponovanu muziku utemeljenu na kvalitetnom nasleđu.

— Narodni orkestar RTS je bio i najveći branik srpske tradicije i u trenucima kada je naša narodna muzika najviše bila izložena stranim uticajima koje smo, nažalost, usvajali kao svoje iako nisu imali nikakvu umetničku vrednost. To i jeste naša obaveza. Zašto bismo se veselili uz tuđe melodije i nekvalitetne pesme kada imamo naše muzičko blago — priča Mirjana Drobac.

Da je za osam decenija rada Narodni orkestar RTS postao svojevrsna institucija srpske narodne muzike, koja je neizmerno doprinela očuvanju našeg muzičkog nasleđa, svedoči i maestro Ljubiša Pavković, koji je član orkestra bio četiri decenije, a vodio ga 28 godina. Narodni orkestar je, kaže, uvek bio velika škola i za instrumentalne soliste i za pevače, a najvažniji, zajednički zadatak bio je očuvanje srpske narodne muzičke baštine.

— Još od prvih dana orkestra, od vremena Carevca, kriterijumi za "ulazak" u Narodni orkestar bili su izuzetno visoki — priča Pavković. — Tako je bilo i sa pevačima koje je orkestar pratio. Da bi otpevao jednu srpsku narodnu pesmu tokom radio-programa, koji se do sredine pedesetih emitovao isključivo uživo, pevač je sa korepetitorom morao da vežba barem dva meseca. Potom je dobijao priliku da napravi probni snimak i samo ako je vrhunski, onda može da otpeva jednu ili dve pesme uživo na Radio Beogradu.

U Carevčevo vreme, visoko podignuta lestvica za sviranje i pevanje srpskih narodnih pesama, po rečima našeg sagovornika, omogućila je da stasa generacija vrhunskih svirača, ali i pevača poput Vula Jevtića, Anđelije Milić, Radmile Dimić, Danice Obrenić.

— Kada je 1963, Carevčeva violina utihnula, nasledio ga je Miodrag Rade Jašarević. Došla su i druga vremena, pa je osim srpske narodne muzike koja je bila alfa i omega našeg rada, povremeno "uplivavala" i muzika iz Makedonije i Bosne, kao i poneka starogradska pesma i romansa. Lestvica za ulazak u orkestar i dalje je bila podignuta visoko, ali je bilo svirača-solista koje je Jašarević u nekom momentu isticao. Govorim o Bokiju Miloševiću, Aleksandru Šišiću, legendarnom violinisti savršene tehnike i neverovatnog muzičkog impulsa, o Branimiru Đokiću, pa i sebi. Pojavljivanje takvih solista bila je velika afirmacija, a mi smo svojom popularnošću doprinosili ugledu celog orkestra.

Jašarevića je nasledio Boki Milošević, a naš sagovornik je na čelo orkestra došao 1981. godine. Tada se, kako kaže, ukazala potreba i za širim zvukom. To podrazumeva povećanje broja članova orkestra, najpre gudača, a potom su u orkestar "ušli" i bubnjar i gitarista. Orkestar je tada "dobio malo više orkestracije", a svaki instrument je imao svoju deonicu i počinje da se svira aranžmanski.

— Orkestar nije napustio ništa od onog što mu je podloga, zvuk ostaje autentičan, ali je širi i zvuči umivenije. Taj period je bio vrlo plodan, ali i izuzetno težak. Naša obaveza, ali i opredeljenje bili su da sačuvamo srpsku narodnu muziku. A, devedesetih godina to je bilo vrlo teško. Srećom, uspeli smo da sprečimo da "šatorsko krilo i muzika" uđu čak i u Radio Beograd, iako nam mnogo toga nije išlo na ruku. Možda je moglo bolje, ali časnije nije — priča Pavković.

Sve što je sačuvano od srpske muzike, ponosno kaže naš sagovornik, potiče od Narodnog orkestra. Reč je o hiljadama snimaka.

— U budućnosti, orkestar očekuju veliki izazovi. Najvažnije bi, ipak, bilo da Muzička akademija u Beogradu, konačno, otvori odsek za narodnu muziku koji će izučavati našu bogatu muzičku riznicu, pa i Balkana koji je muzički majdan. Narodna muzika je deo našeg genetskog nasleđa, mora se čuvati, negovati i izučavati kao jezik i pismo — kaže maestro Pavković.

Srpska narodna muzika je iskonska, zapisana u genima, i po mišljenju našeg sagovornika, s njom se ne sme eksperimentisati. Treba je, kaže, fino da se upakuje, a da joj se ne uzme ništa od onog što mi osećamo, što nam je u krvi.

NEPONOVLJVI JAŠAREVIĆ
— O Carevcu se mnogo govori i zna, ali povodom ovog našeg velikog jubileja želim da podsetim i na neizbrisiv trag i pečat koji je orkestru utisnuo Miodrag Rade Jašarević. Ovaj genijalni violinista, nastradao je 10. oktobra 1976. godine u saobraćajnoj nesreći sa Silvanom Armenulić i Mirjanom Barjaktarević. Bio je muzičar koji je imao celu melodijsku i harmonijsku sliku orkestra što je prava retkost za muzičare koji ne sviraju harmonski instrument. O Jašareviću se danas, nažalost, govori nedovoljno. Godinama je nepravedno skrajnut. A, imao je veliki izazov da posle Carevca, oko kog je stvoren kult, preuzme i vodi orkestar. I uspeo je — podseća Ljubiša Pavković.

NARODNA MUZIKA NA AKADEMIJI
— Mnogi bi moglo da se uči na odseku narodne muzike Muzičke akademije. Budući svirači i pevači naučili bi, na primer, da je balada setna, gradska pesma i da po formi nema ukrase, trilere, ni kićenja. Ne bi se desilo da najdivniju baladu "Zajdi, zajdi" skrnavi ko stigne. Došli smo dotle da je ta pesma uništena, jer ima onih koji od nje pokušavaju da naprave sevdalinku ili "šumadiju" — priča Pavković.

BARDOVI NA SCENI
Najpopularnije pesme srpske narodne muzike, u Kolarčevoj zadužbini, večeras će pevati Jordan Nikolić, Dušica Bilkić, Snežana Đurišić, Merima Njegomir, Miroslav Ilić, Ana Bekuta, Marinko Rokvić... Virtuoznost će još jednom pokazati i instrumentalni solisti Ljubiša Pavković, Božidar Milošević, Branimir Đokić i Vlada Panović.

J. Matijević / S. Dobrosavljević | 25. maj 2015. | Večernje novosti
40  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Novica Urošević (1945—2009) poslato: April 27, 2017, 01:11:41 am
*

MIROSLAV OBEĆAO, PA NIJE DOŠAO

Na trgu u Požarevcu u utorak uveče bila je nezapamćena gužva. Više od 15.000 ljudi došlo je na koncert u znak sećanja na pevača i kompozitora Novicu Uroševića, a nastupili su brojni pevači uz pratnju orkestra Novice Nikolića Patala, inicijatora i organizatora ovog događaja.

I dok su se na bini smenjivali pevači kojima je Ujka Nole (kako su mnogi zvali Uroševića) promenio život svojim pesmama, mnogi su se uz setu prisećali nekih lepših estradnih vremena. Međutim, bilo je i onih koji su zaboravili koliko im je pomogao, pa se nisu pojavili iako im je nekada čuveni kompozitor omogućio da se zahvaljujući njegovim pesmama vinu u estradne visine.

Koncert je organizovan pod pokroviteljstvom Grada Požarevca, a pošto su se učesnici odrekli honorara, gradske vlasti su obećale da će platiti izradu biste Novice Uroševića, koja će 15. oktobra na Dan oslobođenja Požarevca, biti svečano postavljena u centru njegovog rodnog sela Drmno.

Kako kažu organizatori Zorica Brunclik nije mogla da dođe zbog ranije ugovorenog gostovanja u Bosni, Jašar Ahmedovski je na odmoru u inostranstvu, Snežana Đurišić je odustala zbog bolesti u poslednjem trenutku, dok Nedeljka Bajića Baju nisu uspeli da pronađu.

Miroslava Ilića, koji je snimio Uroševićeve pesme "Tako mi nedostaješ" i "Šta sam ja u tvom životu" organizatori su iščekivali do poslednjeg trenutka, ali on nije došao.

— Rekao mi je da prethodnog dana ima nastup u Banjaluci, ali da sigurno stiže u Požarevac, makar i na jednoj nozi. Iako je obećao, nije došao, niti se javio da je sprečen. Ipak, niko mu ne zamera, ko dođe dobro je došao, a koga nema bez njega se može — rekao je Petar Crnobrnja, poznati požarevački radio i TV voditelj, jedan od organizatora i voditelj koncerta.

Prisutni su se prisećali anegdota sa Novicom Urošević, pa je tako Jasmin Muharemović ispričao da nije bilo Ujke, možda bi napravio fudbalsku a ne pevačku karijeru.

— Posle utakmice na kojoj sam postigao go koji se daje jednom u životu, pozvali su me da dođem u Crvenu zvezdu, na šta je Nole zakukao: "A šta će biti sa pločom koju pripremamo?" Sećam se i da me je tokom NATO bombardovanja danima čekao na železničkoj stanici da stignem u Beograd iz Beča. Nije vredelo ubeđivanje prijatelja da vozovi ne idu zbog srušenog mosta u Novom Sadu. Na kraju je Nole, iako je bio bez para, seo u taksi i došao da se sastane sa mnom — seća se Jasmin.

Na požarevačkom trgu pevao je i Era Ojdanić, koji je došao u pratnji zgodne 30-godišnje prijateljice, pa Stanojka Mitrović Ćana, Šaban Šaulić, Nada Topčagić, Vera Matović, Angel Dimov koji je izveo čuveni hit "Ovo je priča o nama".

— Ova pesma je moj pasoš, koji mi je omogućio da radim širom sveta. I danas je svi znaju, traže, pevaju sa mnom, uvek je aktuelna — priča Angel. Šeki Turković otpevao je pesmu "Poslednji boem" za koju mnogi kažu da je u njoj Nole sažeo svoj život i svoj kraj. Koncert je zatvorio Mitar Mirić, saradnik, prijatelj i kum čuvenog kompozitora. Kako reče, prošli su zajedno sito i rešeto, osvojili festivalske nagrade, dočekali mnoge zore, zaradili, ali i potrošili brdo para.

Novica Urošević rođen je u selu Drmno 1945. godine, a umro je 11. novembra 2009. u Beogradu. Bio je pevač, kompozitor, tvorac brojnih hitova: "Ne može nam niko ništa", "Ne daj da nas rastave", "Tako mi nedostaješ", "Imam dečka nemirnog", "Ne diraj čoveka za stolom"... Ostao je upamćen i kao čovek koji je početkom '80-ih godina platio najveći porez na kraju godine od prihoda i autorskih honorara od prodatih singl i LP ploča i kaseta. Njegove pesme i albumi prodati su u preko 50 miliona primeraka!

D. Dušanić | 04.09.2014. | Vesti-online
41  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — S poslato: April 26, 2017, 08:00:23 pm
**

STANI MALO KAFANSKI SVIRAČU1
Bora Đorđević

Stani malo, kafanski sviraču,
stani malo i ne sviraj više.
Nek odmore tvoje stare kosti;
s kolegama podeli bakšiše.
(s kolegama podeli bakšiše.)
 
Noći su ti izrezale čelo.
Svaka noć je novu boru dala.
Ujutro ćeš s taksistima kući,
i s damama sumnjivog morala.
(i s damama sumnjivog morala.)
 
Nek zaćute vaši instrumenti
isluženi, sa solunskog fronta.
Tuđe suze brisao si pesmom,
svake noći do poznog fajronta.
(svake noći do poznog fajronta.)
 
Ti ćeš sutra ponovo da sviraš
pijanima, u istom bircuzu.
Stavljaće ti novac među žice —
smejaćeš se, a skrivaćeš suzu.
(smejaćeš se, a skrivaćeš suzu.)

1 Dragoljub Rajić | Srpske starogradske pesme | Beoknjiga, Beograd, 2009
 
YouTube: Spomenari — Stani malo, kafanski sviraču
42  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nikola Grbić Grba (19xx) poslato: April 23, 2017, 11:50:36 pm
*

ROKERI SU UDBINA DECA

Muzičar Nikola Grbić Grba, iako se ne eksponira u medijima i TV emisijama, dugi niz godina iz prikrajka radi ono što najbolje ume u životu, svira i svojim performansima zabavlja publiku u beogradskim, ali i klubovima širom dijaspore.

Napisao je Grba hitove za brojne izvođače, a njegove pesme nastale pre 20 i više godina i danas se pevaju na koncertima, raznim slavljima i državnim proslavama.

Često osporavan zbog svojih stihova, muzičar je kako kaže, završio u narodnjačkim vodama, a za članove Južnog vetra, koje je tada predvodio Mile Bas, kaže da su pravi profesionalci.

Pesma "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja.

Odlazio je Grba u beli svet, ali uvek se vraćao u Srbiju.

Sa gitarom u ruci priseća se svog detinjstva, muzičkih početaka, životnih izazova...

CENA NAIVNOSTI

— Rođen sam u Novoj Varoši, u Beograd su me doveli na silu kad sam bio mali. Živeo sam prvo na Slaviji, pa sledećih 30-ak godina na Karaburmi. Posle me je put odveo u Švajcarsku, Nemačku, Englesku, Italiju. Sad sam opet ovde i tako sve ukrug. Valjda ću se jednog dana vratiti na Zlatar gde sam rođen. Karaburma je industrijsko naselje. Zvali su je mala Kolumbija, to sve govori. Moje prve pesme bile su o demistifikaciji socrealizma koji je bio nametnut kao kulturni obrazac. Čudno da ih je malo ljudi razumelo. Mislio sam da je to svima jasno, da je prosto. Pošto se u to vreme pojavio pank i Seks pistolsi su psovali kraljicu, ponadao sam se da je najzad došlo pet minuta da kažemo šta mislimo. Tu sam ispao naivan.

— Bilo je to vreme kad su, na primer, političarima podvodili maloletnice iz doma za nezbrinutu decu, vreme najvećih pljački i divljanja, "jagnjećih brigada", koje su preteča ovog sada.

Te komunističke glavešine su se iživljavale na nama, a mi smo im donosili cveće na državne svečanosti.

Naime, DB je oduvek držao muziku pod kontrolom, kao i danas, i oni su stvorili od dece novinara i zaposlenih u državnom aparatu novi talas.

U to vreme ljudi su za jednu pesmu, na primer "Oj, vojvodo Sinđeliću", išli u zatvor i dobijali batine.

— U svakom parku je bilo boljih bendova od grupe Idoli koju danas predstavljaju kao deo istorije naše muzike. Malo sve to boli, iz te svoje naivnosti i kad sam shvatio koliko je sati i da meni nikada neće dozvoliti prolazak u neke medije, s obzirom na to da se zna ko su mi deda i otac, i da potičem iz izrazito antikomunističke porodice, završio sam iz nju vejva u Južnom vetru. Napisao sam najveće gluposti narodne muzike koje se i danas slušaju. Često čujem danas da kukaju za rokenrolom, koji je uvek bio pod kontrolom i kojeg su finansirali da se omladina zabavlja za 25. maj, 1. maj, 29. novembar. Znači, država je iz svog budžeta davala da se to drži pod kontrolom i zna se koji bendovi su mogli da sviraju. Rokenrol je živeo na osnovu tih državnih praznika. Mnoge su oterali, a da bi ljudi mogli da žive, morali su da sviraju narodnjake i dobili su ono što su dobili. Na jednoj strani vrhunske muzičare u folk muzici, a na drugoj, neku kvazielitu koja se bavila sama sobom daleko od realnosti. Najbolje da izbegneš medije je da govoriš istinu, a tako je to i u životu. Ako počneš svima da govoriš istinu, niko te neće ni na slavu pozvati.

TREŠNJE SA LEŠĆA

— Još u srednjoj školi počeo sam da se bavim muzikom, a bend se zvao Promašeni život. Pobedili smo na Palilulskoj rok olimpijadi. To je sve bilo klinačko, ali je u našoj blizini bilo mnogo profesionalnih muzičara. Kad sam shvatio da je sve prevara, počeo sam da radim za pare i narodnjake. Pesma "Lešće", koja inače nije narodnjak, snimljena je 1985. godine, pa sam je je kasnije presnimio na albumu "Bogu u Beogradu", da bi je na kraju otpevao Aca Lukas koji je na prvom snimku svirao klavijature, po meni, u jednom od najboljih sastava sa kojim sam svirao, a zvao se Pirana servis.

BORBA ZA DUŠU

— Meni je žao ove dece koja se danas bave muzikom i što su u ovim muzičkim takmičenjima. Sve što guraš pod tepih jednog dana ćeš da staneš na to. Ne vidim tu neku karijeru, već više pokušaj da dobiješ diplomu bez fakulteta, a neko ih je ubedio da to tako može. Ne znam koliko umetnici mogu svesno da biraju svoj put. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje delova u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija pravo značenje, rad. Ima ona priča da je neko postao svetac postom, molitvom i odricanjem, neko velikom žrtvom, a neko zato što je morao. Kad gledamo sve unazad vidimo da je to bio jasno određen put. Sada je muzika kontrolisanija nego u Titovo vreme. Cela kulturna scena fingirana je uglavnom. Pa nama su ministri bili glumci, ljudi koji ceo život govore tuđe tekstove. Sve je to jedna velika borba, borba koja tek počinje. Borba za dušu, za opstanak, način života.

Priča o toj pesmi i nije baš lepa. Kao klinci mi smo gore krali trešnje i igrali se na tom brdu, a oni su hteli da prave groblje. Ljudi su se smejali i nisu verovali kako će tu biti groblje jer je mesto najlepše za stanove i kuće. Odatle se pruža prelep pogled na Pančevo, Slance, Zvezdaru. I oni su stvarno počeli da prave groblje.

— Nastala je pesma i ima ona svoju priču, mrtve i žive učesnike, ali da ne opterećujemo ljude time. Aci sam radio i ploču zato što je on prerastao tu gradsku scenu. Članovi Južnog vetra s kojima sam radio veliki su majstori. Mile Bas je jedan od najmuzikalnijih ljudi koje sam video. On je vrhunski majstor svog zanata od koga sam mnogo naučio. Pojedini kompozitori su imali privilegije u izdavačkim kućama i on uopšte nije mogao da živi od svog kreativnog rada. To je tako veliki talenat i darovit čovek tako da je to moralo negde da probije. Tuga je što ga tada nisu pozvali da radi pesmu za Evroviziju. Pesme Južnog vetra su poluzabavne, novogradske pesme.

LJUBAVNE JADIKOVKE

— Pošto živimo u burnim vremenima, takvi su nam i životi što je neiscrpan izvor inspiracije. To što autori izbegavaju da pišu o stvarnosti više je za neku psihološku studiju. U našoj tradiciji, koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno, postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Mi smo zemlja gde se desilo toliko ratova, toliko izbeglica, toliko socijalnih propasti, a naši muzičari pevaju samo kao da smo svi neki paćenici. Samo nas ostavlja neka žena, sedi se u kafani i pije, kao da se ništa ne dešava, samo smo neverni jedno drugom. Muzika trenutno služi za zamagljivanje stvarnosti i zamazivanje očiju. Ja sam u jednom momentu izdao ploču za RTS i u svim emisijama me je bilo osim u Dnevniku. Bio sam u Cirihu u vreme bombardovanja Republike Srpske kad je pogođena bolnica gde je bilo osam mrtvih. I svi mediji u Evropi su to preneli. Gledao sam satelitski program RTS gde niko ništa nije javio. Sat vremena su prenosili retrospektivu poslednjeg kola fudbalskog prvenstva, gde su igrali recimo Milicionar, Rad, Zemun.

IZBACILI REČ ZEJTINLIK IZ PESME "OVO JE SRBIJA"

— Imao sam problem kada sam sa 22 godine napisao pesmu "Ovo je Srbija". Ljudi su počeli da me izbegavaju zbog te pesme. Onda smo svirali tajno. Sakupila bi se ekipa i onda jedan stoji ispred vrata i gleda da ne naiđe neko. Jednom je snimljena ta pesma, pa je zabranjena na svim programima RTS. Jedino je Radio Studio B Drugi program emitovao tu pesmu. Kada su pokretali televiziju napravilu su emisiju o meni, i kad je trebalo da se emituje došli su inspektori i zabranili emitovanje programa. Danas je, čujem, na svim državnim manifestacijama, gde vrlo često potpišu aranžera i dirigenta, a mene ne. Ne odgovara nikome biografija nekog ko uvek ima nešto da kaže da to nije tako. Čak je sad pevana na Sretenje, ali je promenjen deo teksta, izbačena je reč Zejtinlik. I kad hoće da uzmu neku pesmu treba da me pitaju ili već nekog ko je malo pismen jer kad nešto izmeniš, pesma gubi smisao.

— I nešto je puklo u meni i rekao sam "hvala" i nigde se više nisam pojavio u medijima. Ispalo je da ja tu treba da zabavljam nekog dok ljudi ginu, kasnije kradu fabrike. Ja nažalost ne znam ništa drugo da radim osim muzike. Moji nastupi su performansi na kojima recitujem, držim govore... To jeste pop-rok sa nekom slovenskom crtom. Pokušavam da u svemu pronađem neku dubinu, poruku, da se probudimo. U Srbiji postoji mnogo dobrih svirača koje nikada nećete videti u medijima. Jednu stvar sam shvatio, ima taj zakon džungle — ne ubijaj više nego što možeš da pojedeš. Nema potrebe juriti okolo da se rasipaš. Dok je čovek živ, nije završio posao na Zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.

ODLAZIO SAM I VRAĆAO SE

— Odlazio sam i uvek se vraćao u Srbiju. Sad me pitaju zašto. Pa gledano matematički najbliži put od tačke A do tačke B je prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do Boga je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde, rodio bih se tamo. Bog to bolje zna nego mi. Tamo sam se bavio muzikom a moj odlazak nije bio stvar boljih uslova. Ja imam svoju misiju, svoj dug. Zamislite, svi ti moji preci koji su ginuli i robovali da gledaju svoj krajnji izdanak da služi njegovim neprijateljima. Ima gomila stvari koji ti mogu obezbediti komforniji život, ako ćemo da trgujemo. A koja je cena toga. Odavde su ljudi odlazili zato što su ih terali. Nisu baš srećno bežali zato što im je bolje. Imam pesmu koju sam sad snimio "Neću da idem" i baš o tome govori. Oni su stvorili uslove da svako sam dođe do genijalnog rešenja da je odavde najbolje pobeći. Ovde je bilo mnogo teže u prethodnim vekovima i da je trebalo da se beži, pobegli bi davno svi. Stalno sam putovao tamo-vamo, a 1997. godine sam se vratio natrag. Jako je teško živeti napolju kad se ovde dešava nešto. Nema veće tuge nego da živiš u inostranstvu za vreme bombardovanja tvoje zemlje. Znam mnogo ljudi koji su živeli napolju pa su se vratili. A sve je to povezano s muzikom. Davne 1914. ali i prethodnih godina devojke su pevale: "Što bi dike, ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta". To je bilo pre 100 godina. Zamislite koliko se kod nas promenio moral kad se sada peva o nekim kazinima, ferarijima. Malo smo se zaigrali u svemu. Šta znači bolji život? U Titovo vreme svi su kukali što nemaju više novca. A sad kukaju za tim Titovim vremenom i pričaju kako se dobro živelo. Dobro se živelo i u tursko doba ako si hteo da budeš Turčin. Ko je hteo da promeni veru, živeo je odlično. Ta priča o boljem životu je samo pitanje cene koju hoćeš da platiš za svoju granicu konformizma.

vesti-online.com 27.03.2017
43  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nikola Grbić Grba (19xx) poslato: April 23, 2017, 11:19:50 pm
*
Kucamo na vrata zaboravljenih asova!

NIKOLA GRBIĆ GRBA: ESTRADA JE MAŠINERIJA ZA PRAVLJENJE NOVCA!


Čuveni muzičar, kompozitor i tekstopisac Nikola Grbić već decenijama piše najveće hitove na našoj muzičkoj sceni. Njegove pesme izazivaju najdublje emocije, šira publika jednogasno na koncertima brojnih pevača peva stihove koje on piše. Izdao je četiri albuma: "Uspavanka za ozbiljne bebe" (1987.), "Stariš li i ti" (1990.), "Muškarci to ne rade" (1993.), i "Bogu i Beogradu" (2004.). Odrastao je na Karaburmi u Beogradu, a ovaj grad i država su duboko utkani u njega svakom svojom ulicom i predelom. Njegova pesma "Devet života" je himna boemskog Beograda, a "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja. Zaslužan je za karijeru Ace Lukasa, a nedavno je gostovao na koncertu Marka Bulata u hali "Pionir" i izazvao oduševljenje publike. Privilegiju da u autorovoj interpretaciji čuju pesme "Lešće", "Mi smo još tu", "Zauvek mladi" i druge imaju posetioci "T-Puba" i "Dunavske priče".

O svojim stavovima u životu, iskušenjima i verovanjima govori u ovom intervjuu.

Vaše pesme se horski pevaju na koncertima širom Srbije. Zašto niste hteli medijski da se eksponirate?

Pripadam generaciji koja je išla u školu kad je obavezan predmet bio "Odbrana i zaštita" i jedna od lekcija zvala se "Specijalni rat" tzv. spinovanje javnosti. Nismo predmet shvatali ozbiljno i ono šta je tu pisalo, međutim, doživeo sam pre deceniju i više uspostavljanje nove, lažne elite, bez ikakvih kriterijuma vrednosti. Distancirao sam se od medija zato što kad otvorim novine srećem se sa imenima ljudi koji mi ne znače ništa. Prava elita u muzici su Divna Ljubojević, Đorđe Stijepović, Zoran Todorović, Nemanja Radulović...  Od prave elite ljudi ovde jedino znaju za Novaka Đokovića. Za ostale ne znam zašto nisu prisutni, možda će da budu u rubrici zaboravljeni asovi. Zaboravili su Njegoša, zaboravili i mene.

Pesme koje pišete su proizvod burnog i bogatog života. Da li ste stvarno preživeli devet života?

Najveći životni uspeh mi je što sam u decembru proslavio dvadesetu godišnjicu tridesetog rođendana. Mislim da nisam svih devet proživeo. U našoj tradiciji koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Dok je čovek živ nije završio posao na zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.

Za vas kažu da ste najveći beogradski boem. Poslednji album koji ste izdali zove se "Bogu i Beogradu". U kakvoj su vezi Bog i beomski način života?

U Bibliji postoji misao da carstvo nebesko nije rezervisano za hrabre, bogate i pametne, nego za bezazlene. Bog je upravo najpotrebniji ljudima koji žive na ivici, što bi stari Srbi rekli, bez nevolje nema bogomolje. Opet ću ponoviti Hristove reči da Bog nije ni u palatama, ni u sjajnim zdanjima, nego je negde u srcu ljudi, a da bi otkrio sebe čovek kao u pesmi Vaska Pope "Igra" mora da padne na dno, da oseti stvaran život, jer se tu otkriva Bog, u nevolji, na ivici. Kad je Neron zapalio Rim, hrišćani su bili okrivljeni i proganjani, a Svetom Petru se dok je bežao iz grada ukazao Isus koga je pitao: "Quo vadis, Domine?" (Kuda ideš, Gospode?), na šta je dobio odgovor da ide u grad nazad da ponovo bude razapet na krstu kad njegovi učenici ne veruju u njega. Sveti Petar se podstaknut Hristovim odgovorom vratio u Rim, gde su ga razapeli. Pesma "Bogu i Begradu" nalazi se na istoimenom albumu, to je ta priča.

Pesma "Lešće" je dirljiva i duboka. Kakva priča stoji iza nje?

Lešće se nalazi blizu Karaburme gde sam odrastao, to je najlepše mesto za gradnju kuće iz snova, odatle se pruža pogled na Pančevo. Kad smo čuli da će na tom mestu da se pravi groblje nismo verovali. Nekad smo tu krali trešnje, igrali se, a danas je Lešće veliko naselje, sa sirotinjskim grobljem. Klinac iz kraja koji je bio mlađi od mene voleo je da svira gitaru, razboleo se i umro. Na njega sam mislio, iako on nije sahranjen na Lešću. Događaj je istinit, i kao što piše na omotu cd-a, ili se ide pravo na Lešće ili u inostranstvo. Lešće je kraj svih naših puteva.

Odlazili ste iz Beograda, iz Srbije, ali i stalno vraćali nazad. Zašto?

Zbog matematike. U školi su nas učili da je najbliži put od tačke A do tačke B prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do raja je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde rodio bih se tamo. Rodio sam se sa nekim razlogom, verujem da sam želeo da se rodim ovde, i da deca biraju roditelje i da ne postoji slučajnost. Postoji izreka da je konjima uvek trava zelenija na drugom brdu, tako je i sa ljudima koji su otišli. Većina je otišla privremeno, a to privremeno je mnogima postalo zauvek. Svako ima svoje razloge za odlazak i ostanak, ja sam uvek išao da bih se vratio.

Koliko su klinci različiti od srednje generacije kojoj vi pripadate? Šta je bilo dobro nekad a šta sad?

To je duh vremena. Dobro, zlo, ljubav, tuga su kategorije koje se nikad ne menjaju, jedino ih mi doživljavamo u različitim oblicima. Danas je neko tužan kad izgubi na video igrici, a u praistoriji je to izgledalo drugačije, padne mu kamen na glavu. Drugačiji je sistem obrazovanja, mi smo strašno bili hendikepirani sistemom pionirskih marama, imao sam veliku želju da se to promeni, međutim promenilo se na gore. Ne verujem u sociološku podelu, ne verujem u to kako sociolozi odrede, na primer rođene između sedamdesetih i osamdesetih kao jednu grupu. Verujem da su ista sociološka grupa onaj sa osamdeset i onaj sa osam godina koji imaju želju za sazrevanjem i traganjem, čovek je star onda kad se boji da započinje. Čak ne mogu da pravim podelu na žene i muškarce, oni koji hoće za njih nema izgubljenih bitaka. Postoje oni koje bih nazvao masa, koji se uobličavaju preko medija, novcem, ovako ili onako. Srećem sjajne klince, ima odličnih primera. Pitanje je i ko kakve naočare hoće da nosi, ja uglavnom želim da vidim te bolje, pametnije, a ima ih mnogo.

Na muzičkoj sceni koga biste izdvojili od pripadnika mlađe generacije?

Violinista Nemanja Radulović je sjajan, to nema veze sa vrstom muzike kojom se neko bavi, nego sa onim što nosi u sebi. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija novo značenje, rad. Mladi pevač, Dušan Svilar je upisao Akademiju i ozbiljno se bavi muzikom. Spomenuo bih i Acu Sretenovića iz Kragujevca i njegov bend "Propaganda 117". Ima sjajnih ljudi koji pišu, ali ne žive u Beogradu. Onaj ko nije u blizini centra, i ne šlihta se određenim grupacijama ne postoji. Estrada je mašina za pravljenje novca. Isfabrikuju ih, obuku, našminkaju da budu lepi i to je dovoljno. Oduševljen sam hiphoperima, imaju u sebi crtu pobune. Izdvojio bih bend "Mortal Kombat", klinci zdravo i normalno vide stvarnost, nadam se da će za njih tek da se čuje.

Šta za vas znači biti muzičar?

Najviše me nervira kad čujem kako se reč umetnost koristi. Umetnost je privilegija duhovne aristokratije, zahteva duboko traganje, kopanje po sebi. Da bi čuo muziku moraš da čuješ tišinu u sebi. Sve što mi radimo je polovina, kad sviram ja sam samo pola, a druga polovina je onaj ko sluša, ako se tu napravi celina onda je to-to. Upropaštavaju decu na raznim audicijama. Šta znači to što znaju da pevaju? Imaju svi noge pa ne mogu da trče maraton. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje polovina u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili.

Više na: svet.rs | Autor: Đurđa Vukšić | 08.01.2014
44  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Vladimir Savčić Čobi (1948—2009) & Pro arte (Sarajevo) poslato: April 23, 2017, 10:09:41 pm
*

BELO ODELO, BORSALINO, OLDTAJMER

Vladimir Savčić Čobi, pevač: "Toliko volim da pevam, a to nema nikakve veze sa finansijama. Hiljadu puta dolazio sam u priliku da otvorim butik ili kafić, ali to me nije interesovalo. Jedan moj prijatelj kaže: 'Da ne znaš da pjevaš, jado, mravi bi te pojeli!'"

Na nedavno održanom festivalu u Budvi veću pažnju od mnogih mladih kolega izazvao je legendarni Vladimir Savčić Čobi. Nekadašnji "mali debeli iz 'Pro arte'" dovezao se belim "oldtajmerom", a "stajling" je neodoljivo podsećao na Titov. Nastupio je kao specijalni gost, a ovom prilikom promovisan je i njegov novi CD "Povratak", prvi posle sedam godina.

Da podsetimo, Čobi je bio pevač grupe "Pro arte", koja je počela da "hara" po festivalima krajem šezdesetih. Jedanaest godina nastupali su na čuvenom Splitskom festivalu, ali i na Šlageru sezone, Opatiji, Skopskom festivalu, Beogradskom proleću... Sve u svemu, brojne pobede i hitovi ("Lola", "Jedna mala plava", "Elena", "Ljubav je, lutkice, balon sapunice", "Neće srce", "Orasi i med", "Pruži mi ruku ljubavi", "Tike tike tačke", "Tužna su zelena polja"). Prodali su preko osam miliona ploča, a interesantno je pomenuti da je verovatno najpopularnija, prodata u 400 hiljada primeraka — "Lola", bila samo "B" strana singlice, dok je noseća bila "Jedan dan života". Po raspadu "Pro arte", Čobi je nastavio solo karijeru, a jedan od većih uspeha je pobeda na Budvanskom festivalu 1998, kada je zajedno sa Mimom Karadžićem izveo "Anku Kotoranku". Bavio se i glumom — dobio je Oskar popularnosti za najbolje odigran lik u seriji "Složna braća", a igrao je i u Šijanovom filmu "Siroti mali hrčki".

Vladimir Savčić objašnjava da je promocija zakazana na Festivalu upravo zato što je znao da će tu biti puno medijskih kuća. A "prava" promocija u Beogradu biće na jesen.

CD se simbolično zove "Povratak"...

Da, to označava moj povratak na scenu. Ne volim da govorim o nemilim događajima, ali pre tri godine umrla mi je supruga, pa sam ja imao nekih zdravstvenih problema, ali sada je sve u redu.

Otkud ideja da se na omotu albuma pojavite kao Tito?

Od pesme koju sam izvodio 1975. na Splitskom festivalu, "Vratio se barba iz Amerike" (bili smo drugi, "prešla" nas je Tereza). Nastupali smo u belim odelima i sa borsalino šeširima, a u tom "izdanju" bili smo i na naslovnoj strani "TV novosti". Kada me je Đorđe Novković nedavno pozvao na snimanje svog šou programa u Zagreb, setio sam se da se ponovo tako obučem. A oldtajmer je napravila firma čiji je vlasnik moj prijatelj koji živi u Moskvi. Rekli su mi da mi taj auto tako dobro "stoji" kao da je Tito u njemu. Normalno je da svaki proizvod, pa i ovaj CD, mora da proprati neka slika. Kao što sam za pesmu "Jedna mala plava" izlazio sa biciklima i u kratkim pantalonama. Nije dovoljno da je pesma dobra, da se pokloniš i kažeš "Dobro veče" i "Hvala". Ovoga puta to je oldtajmer, "old Čobi", "old vino", sve na "old dobro"!

I na pres konferenciji imitirali ste Tita...

Sve je to sluh, talenat. Svojevremeno sam tako prešao jednog oficira koji je Titu predavao raport. Đorđe me je nagovorio da pozovem čoveka koji je radio na "Galebu": "Halo, da li je poručnik taj i taj, ovde kabinet maršala, sačekajte, treba vas maršal". Pa sam nastavio: "Slušaj, ti, Meho, boga ti poljubim, pa ti ćeš uznapredovati, ti ćeš postati kapetan ratnoga broda!" (smeh). Kažu da se čovek utronjao, da je pao, da mu je ispala slušalica. I kao mali glumatao sam i kod moje babe u Nišu pravio dečje pozorište. Kada sam u Bosni pričam bosanski, kada sam na moru pričam dalmatinski, u Crnoj Gori "viđu", u Sloveniji slovenački...

Ponekad u pola rečenice pređete sa ekavice na ijekavicu.

Da, jer mi je majka iz Niša, a otac iz Bosne. Kod nas se u kući uvek "miješalo" i "mešalo".

Rekli ste da vas najviše plaši rat. A upravo rat doneo vam je glumačko iskustvo, jer je bio inspiracija za seriju "Složna braća".

Žao mi je što to nije nastavljeno. Bilo je čak i napisa da se mi zezamo dok ljudi ginu. Nisu shvatili da je Nele Karajlić, koji je pisao scenario, hteo da kaže da rat ne treba nikome. Ismejali smo i srpsku i hrvatsku i bosansku stranu. Serija je završena jer je Vučelić otišao, pa su i nas oterali, a Nele je imao napisane još dve-tri epizode koje su ostale u fioci.

Pominjali ste zdravstvene probleme...

Da, operisan sam, i šest meseci nisam mogao da govorim. Prošle godine u Budvi, kada sam dobio nagradu za životno delo, izašao sam na binu i nisam mogao da kažem "Hvala". Hvala Bogu, povratio sam glas, a mislio sam da nikada neću progovoriti. Toliko volim da pevam da to nema nikakve veze sa finansijama. Hiljadu puta dolazio sam u priliku da otvorim butik ili kafić, ali to me nije interesovalo. Jedan moj prijatelj kaže: "Da ne znaš da pjevaš, jado, mravi bi te pojeli!". Kada ne pevam bavim se kulinarstvom, igram tenis, ali muzika mi je jedini izvor prihoda, od toga izdržavam svoju familiju i hvala Bogu da je tako.

Da li su vaše ćerke nasledile ljubav prema muzici?

Starija, Gorana, završila je etnomuzikologiju, stvarno je muzički nadarena i voli muziku.

Šta je sa Vladanom? Neko vreme pojavljivala se u medijima kao telohranitelj...

Studirala je stomatologiju, pa je odustala, sada je na Megatrendu, a usput radi. I njih je malo poremetilo ovo sa majkom, tako da uopšte ne insistiram na školi, neka su žive i zdrave i udaće se valjda jednog dana.

Osećate li nostalgiju za festivalima?

To je bilo jedno sasvim drugo doba, druženje, a pesme su trajale godinu dana, od festivala do festivala. A sada, dobro je ako pesma potraje mesec dana. "Presušili" su i autori. Hvala Bogu da je super ispala ova Graićeva pesma, lep je i tekst i Marija je to fenomenalno otpevala. Milo mi je što je jedna mlada osoba napravila takav uspeh.

Nedavno ste videli vaše prijatelje Terezu Kesoviju i Mišu Kovača, posle mnogo godina...

Da, na sahrani Đorđa Novkovića, gde sam bio u počasnoj straži. Tu su bili Gabi Novak, Vlado Kalember, bilo je ljudi koje nisam video trideset-četrdeset godina. Neke nisam mogao prepoznati koliko su se promenili, a neki su se "balsamovali" i lepo izgledaju. Ima i onih koji se više ne bave muzikom, što ne mogu da shvatim. Čim sam se zalečio ušao sam u studio i završio ovaj CD. Inače, menadžer Raka Marić bio je u pregovorima sa Đorđem da obnovi "Pro arte" i da nastupimo u revijalnom delu programa Festivala, a onda da krenemo na turneju po gradovima eks Jugoslavije. Svi su pristali — i Đorđe, i Sloba Kovačević, koji živi u Podgorici, i Vladimir Borovčanin, koji je u Sarajevu. Na disk sam kao bonus stavio "Dilajlu", u sećanje na Đorđa, jer me je, kada je čuo kako to pevam, pozvao u "Pro arte". Tu je i "Prvi čovek", koja je za mene najlepša melodija "Pro arte", u originalnom izdanju iz 1969, u sećanje na moga prijatelja Đorđa Novkovića.

Na Budvanskom festivalu ponovo je dodeljena nagrada akreditovanih novinara "Davorin Popović". A neko vreme "Indeksi" i "Pro arte" zajedno su nastupali...

Napravili smo fuziju 1973. i zvali smo se "Indeksi-Pro arte". Radili smo zajedno godinu dana. Kada smo svirali u Sofiji prvi put sam doživeo pravu slavu, jer nas je noću čuvala milicija na konjima. Ljudi su danju i noću stajali u redovima za kartu, i održali smo 17 koncerata zaredom. A o Davorinu sve u superlativu i kao čoveku i kao pevaču. Ja sam predložio vašoj novinarki Zorici Konić da se ustanovi nagrada "Davorin Popović".

Planirate li koncerte?

Biće turneja po Sloveniji i Hrvatskoj, ali to su letnje varijante, a ozbiljnije će biti na jesen, posle beogradske promocije. Videću da li ću ići kao Čobi ili Čobi i "Pro arte", još nisam načisto.

Šta vas čeka kada dođete u Beograd?

Svašta, da ne nabrajam! A kada se sve to završi, idem barem nedelju dana negde da se odmorim da bih napunio baterije.


SEKSI TORTA A LA ČOBI

Objavili ste i kulinarsku knjigu...
Da, "Čobi kuva i peva", ali je nisam prodavao, već delio prijateljima. Ima preko stotinu recepata posnih i mrsnih, slatkiša, ribe, tu je i "seksi torta a la Čobi". Putujući po svetu sakupljao sam recepte. Uz kuvar je i CD sa mojim starim pesmama.
Kako ste sakupljali recepte? Pitate kuvara ili...?
Ne pitam, mene ljudi pitaju! A volim da kuvam, kod kuće i u vikendici. Ujutru odem na pijacu, pa polako sve to sa ljubavlju radim. Moja supruga je govorila "Ti si staromodan, ceo dan spremaš ručak!". Pa, kakav je to ručak koji se spremi za 15—20 minuta? U tome treba uživati. Ja uživam u svemu što radim.


Piše S. Milić TV Novosti
45  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Miodrag Jevremović Miki (1941—2017) poslato: April 23, 2017, 09:35:09 pm
*

M i o d r a g  J e v r e m o v i ć  M i k i
Beograd, 27.03.1941. — Beograd, 13.01.2017.


PIJEM

Sam sam sa časom i tugom
staro smo društvo mi, zar ne
pričam sa vinom kao s drugom
sluša me mada zna već sve

Ref.
Pijem, al' ne znam čemu sve to
i pijan ja je ipak volim
pijem jer jedno davno leto
samo uz vino mogu da prebolim

Za mene niko sad ne mari
al' nikog neću ja da molim
pijem jer ima mnogo stvari
koje ja samo pijan mogu da prebolim

Sam sam sa čašom i tugom
društvo baš veselo, zar ne
ja nikad neću biti s drugom
uz vino ja sam pored nje

Ref.
Pijem, al' šta to sada mari
nećete valjda da je molim
pijem jer ima mnogo stvari
koje ja samo pijan mogu da prebolim









Miki Jevremović, jedan od najpopularnijih pevača zabavne muzike na prostorima bivše Jugoslavije, bio je miljenik naročito ženskog dela publike:
 
Iako me publika pamti po pesmama "Volim te više od muzike", "Staro vino", "U kamenu pesma piše", "Pesnikova gitara", "S kim si sada", "Moj mali beli pas", "Mama", "Osamnaest žutih ruža", "Razbiću noćas violinu", ipak je kompozicija "Pijem" nešto što uvek vezuju za mene kao interpretatora.

YouTube Miki Jevremović — Pijem
46  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Bogoljub (Teofil) Petranović (1830—1887) poslato: Mart 09, 2017, 03:55:16 am
*

BOGOLJUB TEOFIL PETRANOVIĆ
(Drniš, 1830 — Šibenik, 1887)


BOGOLJUB PETRANOVIĆ KAO SAKUPLJAČ NARODNIH PJESAMA

I

Bogoljub (Teofil) Petranović rođen je u Drnišu 1830, a umro u Šibeniku 1887. godine. Završio je bogosloviju u Zadru, i rukopoložen za prezvitera, 1852. U toku desetogodišnjeg službovanja u Dalmaciji Petranović se pokazao kao vrijedan učitelj i organizator srpskih škola. Osnovao je škole pri manastiru Praskvici u Paštrovićima i na Kosovu, da bi potom bio naimenovan za starješinu manastira Savine u Boki i rektora kaluđerske škole. Mjestom starješine najuglednijeg manastira u Boki i položajem rektora kaluđerske škole mogao je da bude zadovoljan i mnogo poznatiji kaluđer, ali Teofil je bez predomišljanja ostavio Savinu kad mu je 1862. godine ponuđeno mjesto učitelja Srpske škole u Sarajevu. Nije se obazirao na svoje slabo zdravlje kad se odlučio da ostavi sunčanu Boku, a morao je da zna da će mu se astma pogoršati u snjegopadnom Sarajevu. Ali nepokolebljivo ubjeđenje u ostvarljivost političkih planova kneza Mihaila Obrenovića jače je bilo od svega toga i odvelo je obrazovanog kaluđera u Bosnu. Upravo, otišao je u tursku pokrajinu na koju su i Ujedinjena omladina srpska i knez Mihailo gledali kao na srpsku teritoriju u najskorije vrijeme. Nacionalno egzaltiranom Petranoviću takva Bosna izgledala je kao obećana zemlja. Ne treba sumnjati u njegovu izjavu da je pošao u Sarajevo "sa plamenim oduševljenjem".

Turska vlast u Sarajevu gledala je s manje podozrivosti na ljude s austrijskim pasošem nego na došljake iz Srbije i Crne Gore. Osmanlijska uprava smatrala je da su austrijski državljani relativno pogodni službenici, jer je sve eventualne sporove s njima lako bilo riješiti preko Austrijskog konzulata u Sarajevu. I Beč je izbjegavao da zbog sitnih stvari dolazi u konflikte s Portom zato što se tada bavio dubljom politikom za kasniju okupaciju Bosne i Hercegovine. U takvim okolnostima učitelji i sveštenici iz Austrije lako su dobijali odgovarajuća mjesta u turskoj Bosni i Hercegovini. Međutim, Pravoslavna opština sarajevska bila je podstaknuta sugestijom iz Srbije da uputi poziv igumanu Savine, jeromonahu Teofilu Petranoviću. Srbija je preporučila čovjeka koji razumije značaj prosvjetnoga i kulturnoga rada kao predspreme za ustanak raje u Bosni i Hercegovini. Izgleda da je srpska vlada zapazila, preko svojih povjerenika, Petranovićev uspješni rad u Dalmaciji i onda se postarala da preduzimljivi kaluđer dođe u Bosnu. U vrijeme velike aktivnosti bugarske crkve protiv Fanara, crkveni i politički krugovi u Srbiji nastojali su da dovedu u Bosnu energične i preduzimljive ljude. Srpska crkva u Srbiji, Austriji i Crnoj Gori nastojala je da preko svojih povjerenika oslabi uticaj bosanskih fanariotskih vladika koji su svoje interese usaglašavali s interesima osmanlijskih vlasti u Turskoj. Posebna pažnja Beograda prema Petranoviću temeljila se svakako na jakom povjerenju u njegove sposobnosti koje je ispoljio u Dalmaciji. Beogradski arhiepiskop Mihailo, vrlo aktivna ličnost u političkom životu Srbije, preporučio je Srpskom učenom društvu da objavi narodne pjesme koje je skupio Petranović. A Knez Mihailo je preporučenu zbirku nagradio sa sto dukata i naredio da se knjiga štampa u Državnoj pečatnji pod najpovoljnijim uslovima. Inače, Petranović je kao povjerenik srpske vlade u Bosni dobijao više novčane potpore nego ijedan drugi povjerenik. Na primjer, Bogdan Zimonjić sa još tri druga dobijao je 16, a sam Petranović 25 dukata. A za razliku od nekih drugih učitelja u Srpskoj školi u Sarajevu, koji su platu dobijali u čaršijskim grošima, Petranović je dobijao u turskim. To je značilo da je svaki dukat koji je primio bio skuplji za sedam do osam groša.

Petranović je odbio u Bosni i najlaskavije ponude fanariota. Nije prihvatio episkopsko dostojanstvo, niti arhiepiskopsku stolicu koju mu je nudila grčka crkva. Očigledna je činjenica da je Fanar pokušao da korumpira opasnog protivnika. Odbijanje visokih crkvenih položaja sasvim je usaglašeno s političkim stavovima nacionalnog borca Petranovića, ali ovaj njegov stav definiše i povjereničku obavezu prema srpskoj politici koja ga je dovela u Bosnu. On je cijenio ukazano povjerenje, pa je za vrijeme svoga boravka u Sarajevu od 1862. do 1869. godine neprekidno širio srpsku propagandu, nastojao da pokaže da srpski živalj u Bosni ima bogatu duhovnu tradiciju, popularisao politiku i ugled Rusije, da bi najposlije prešao na organizovanje ustaničkih četa protiv Turaka.

Petranović je u Sarajevu bio na čelu odbora koji je imao cilj da se iskorjenjuje pogrdni naziv Vlasi, a da se populariše ime Srbin. Fra Grga Martić, koji je živio u Sarajevu u isto vrijeme kada i Petranović, sjeća se 1906, u svojim Zapamćenjima, da je Teofil Petranović bio glavni organizator srpske propagande u Bosni. Vladislav Skarić, odličan poznavalac sarajevske prošlosti, veli da je Teofil bio duša srpskog pokreta u Sarajevu i da je rukovodio srpskim odborom koji je imao "revolucionarnih ciljeva". Jovan Skerlić dokazuje da je Omladinsko društvo u Sarajevu osnovano 1866. godine, kada i Spomenica u Temišvaru i Srbenda u Pragu. Javno se zvalo Društvo za kupljenje narodnih umotvorina, a u stvari bilo je središte omladinskog pokreta u Bosni.

Petranović se odmah po dolasku u Sarajevo zauzeo da suzbija austrijsku propagandu koju su najviše širili franjevci. Ocijenio je da se mlađi franjevci mogu vještom propagandom, zauzimanjem i novčanom potporom iz Beograda okrenuti na srpsku stranu, pa je uspio da stvori neslogu između starih i mladih fratara. Srpska vlada je cijenila predloge Bogoljuba Petranovića, pa je svoje političke poteze prema franjevcima planirala na osnovu njegovih izvještaja i sugestija. Arhiepiskop Mihailo pribavljao je Petranovićeve predloge i podnosio ih srpskoj vladi.

Borba protiv grčkih vladika bila je važna oblast Petranovićeva političkog rada u Bosni. Kroz nastavu istorije u Srpskoj školi potencirao je neprijateljske poteze Carigradske patrijaršije prema srpskoj crkvi, ujedno preduzimao je i praktične poslove u borbi protiv fanariota u Bosni. Petranović je preko novosadske Zastave predstavljao fanariotskog mitropolita Dionisija kao "zloglasnog neprijatelja Srba, rušitelja srpskih škola i progonitelja naprednih učitelja". Dokazivao je da postupci grčkih vladika predstavljaju "groznu i užasnu sliku njihove krajnje pokvarenosti". Dokazuje on da se hrišćanska crkva ruši, jer grčke vladike "pri tajnama vrše nečovječnu i strašnu ulogu najprepredenije i najužasnije policije turske". U opširnom radu Običaji srpskog naroda u Bosni, Petranović opisuje fanariotsko koristoljublje i njihovu turkofilsku politiku. Pjesma koju je napisao povodom smrti Jova Bilbije, nacionalnog pregaoca iz Bosne, odlično pokazuje kako je prezviter Teofil duboko mrzio fanariotsko sveštenstvo. Poslije nabrajanja zala koja je narod pretrpio od fanariota u Bosni, pjesma prelazi u kletvu: "Hrana im prokleta i kap vode naše".

Romantičarski uzbuđeni Bogoljub Petranović nastojao je da se što više populariše Rusija kao moćna slovenska i pravoslavna carevina i zaštitnica Srba u Turskoj. Istovremeno je preduzimao mjere da Rusija što više pomogne materijalno Srbe u Bosni. Ovo njegovo nastojanje imalo je vrlo praktičan značaj — trebalo je bosanskom nepismenom svijetu, koji se priprema za oružani ustanak protiv Turaka i fanariota, predstaviti Rusiju kao slovensku zemlju koja ima svoju nezavisnu crkvu i koja preko novčane pomoći izliva ljubav prema bosanskim Srbima. Svaki bosanski seljak kome je objašnjena veličina Rusije mora da je osjećao ponos što je, kao Sloven, dio jednog moćnog naroda. Učitelj i jeromonah Teofil sačekivao je pazarnim danom seljake na sarajevskim prilazima i objašnjavao im šta su i ko su Srbija i Rusija. Morao je ubjedljivo djelovati kao čovjek na čiju je preporuku Rusija poslala novčanu pomoć od po pedeset dukata godišnje na dvadeset novih škola u Bosni.

Romantičarsko raspoloženje nije dozvolilo nacionalnim radnicima u Bosni, kao uostalom i mnogim članovima Ujedinjene omladine srpske u Vojvodini, da sagleda suštinu evropskog političkog kompleksa. Dok se svijet na Balkanu do usijanja zagrijevao Rusijom i gajio najbolje nade u slovensku predvodnicu, ruski dvor je 1865. i 1866. godine preduzimao diplomatske mjere da ne dođe do rata na Balkanu. Rusija je tada izgrađivala željezničku mrežu i nastojala da se prvo ekonomski stabilizuje, pa joj nijesu odgovarali ratovi i ustanci oko kojih bi se morala angažovati. Ruski car je savjetovao srpskoj vladi 1865. godine da ne održava proslavu pedesetogodišnjice takovskog ustanka, a 1866. nagovarao je kneza Mihaila Obrenovića da učini zvaničnu posjetu sultanu. Ovi potezi izvođeni su vrlo oprezno, a panslavisti i romantičari, kao Bogoljub Petranović, ushićivali su se Rusijom i čekali od nje spas za srpski narod na Balkanu. I kad su 1878. godine propali svi planovi za oslobođenje Bosne i Hercegovine, Petranovića je i dalje oduševljavala Rusija i njena snaga — osjećanje koje je gajio nekoliko decenija nije moglo lako da splasne.

Po širini zamišljenih planova Petranović je bio romantičar, ali umio je da iskoristi raspoloženje narodnih masa u Bosni i Hercegovini i političku klimu u Evropi za intenzivnu srpsku propagandu, koja je imala za krajnji cilj dizanje oružanog ustanka protiv Turaka. Pošto je propagandom pripremljen teren, prešao je Petranović 1868. godine na organizovanje ustaničkih četa. Iz spiska njegovih "ustalaca", koji je dostavio srpskoj vladi, vidi se da je bio organizator širokih razmjera. Organizovao je čete u Osječanima, Glasincu, Jahorini, Kosatiću, Borku, Zagorju, Lovnici, Konjicu, Lijevnu, Dobrunu, Mileševi, Prijepolju i Pljevljima. Izlažući se najvećem riziku, redovno je spremao izvještaje srpskoj vladi o svom radu i kretanju političkog barometra u Bosni. Kako to sam kaže, Petranović je "junačke radnje spremio bio za Srpstvo i Srbiju, kako prvi srpski top pukne na Drini, da se čete na najpovoljnijim tačkama nađu". Ali, taman kad je bio razvio ustaničku aktivnost, morao je da napusti Bosnu.

Turske i fanariotske vlasti tražile su zgodan povod da se riješe Petranovića, ali samo konkretni dokazi o antidržavnoj djelatnosti mogli su da protjeraju austrijskog podanika. Kad je uhvaćena čestitka knezu Mihailu Obrenoviću, kojom su sarajevski Srbi izrazili oduševljenje zbog oslobođenja srpskih gradova, paša je imao otvorene dokaze i odmah je naredio Pravoslavnoj opštini sarajevskoj da otpusti iz službe Petranovića. Uticajni ljudi zauzimali su se za učitelja Teofila, ali protivnici su stalno podrivali položaj osumnjičenog jeromonaha, te paša 1869. godine "nasrne ognjevito na općinu da će ih surgunisati" ako Petranoviću ne otkaže posao.

Petranović je bio žustar i prijek čovjek i zato je imao više ličnih neprijatelja. Njegove objavljene polemike i sačuvana pisma to dobro pokazuju. Mrzjeli su ga ljudi koji su bili ekonomskim interesima vezani za fanariotske vladike. Imao je elokventni Teofil neprijatelja i među imućnim trgovcima koji nijesu bili radi kavzi, jer su se zbog imovine plašili buna i prevrata. Petranović najviše okrivljuje trgovce za svoje progonstvo: "Po turskom poznavanju ljudi ja sam i sad mogao biti u Bosni, ali naši neki trgovci, Brankovići, podle udvorice turske jednako predstavljali su turskoj vladi kako sam ja opasan duh za državni mir..." — kaže Petranović u pismu srpskoj vladi. Davao mu je podršku samo prost narod koji je izgnanika iz Bosne "listom izpratio dva sahata, od Sarajeva do Ilidže".

Ubrzo poslije protjerivanja Petranović je došao u Beograd i zadržao se u srpskoj prijestonici do novembra 1870. godine. Za to vrijeme postigao je dogovor s Namesništvom o nastavljanju propagandnog rada u Lici i Dalmaciji. Dobio je novčanu potporu u visini godišnje plate koju je primao u Sarajevu. Pošao je u svoje rodno mjesto Drniš, nastanio se u kući svoga brata i nastavio nacionalno-politički rad s nesmanjenim oduševljenjem. [...]

Dr Novak Kilibarda

Predgovor knjizi "Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine, lirske", sakupio Bogoljub Petranović, Knjiga I, "Svjetlost" OOUR Izdavačka djelatnost, Sarajevo, 1989.
47  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — T poslato: Mart 09, 2017, 03:04:40 am
*

TRI METERA SOMOTA
narodna
kafanska, bećarac


Tri metera somota, zar te nije sramota,
što ti ljubiš mladog momka, matora devojka.

Tri metara i još tri, malo suknju podigni
a gaćice skidaj dole, tako baća vole.

Tri metera od cica, curu hvata groznica
hvataće je i kolera, što nema švalera.

Odkud tebi Marice svilene rukavice,
kupio mi pandur Đura, da mu budem cura.

Široka je avlija, mati viče Marija!!!
a Marija na Dunavcu vozi se u čamcu.

Sve devojke matore treba da se zatvore
da ne ljube mlade momke, matore devojke.

A i momci matori, baš su pravi zlotvori,
oni jure cure mlade, pa im svašta rade.

YouTube: Vožd — Tri metara somota
48  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — R poslato: Mart 09, 2017, 02:45:24 am
**

RASLA MI JE TITRA I NERANDŽA1

Rasla mi je, rasla titra i nerandža,
Aj, usred dvora Lazina.

Pod njom sedi, Lazo, gospođa Jerina,
Aj, stara majka Lazina.
Na krilu joj spava mila snaha mlada.

Aj, prva ljubav Lazina.
Otud ide Lazo sa cvećem u ruci,
Aj, daruje nevestu.

1 "Iz starog albuma", priredio Ivo Cenerić, Muzičko izdavačko preduzeće, Knjaževac

YouTube: Joca Mlinko-Mimika — Rasla mi je, rasla, titra i nerandža
YouTube: Radmila Dimić — Rasla mi je titra i nerandža
YouTube: Danica Jovanović Obrenić — Rasla mi je titra i nerandža
49  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Mart 09, 2017, 02:31:48 am
**

POD BREGOM SE JELA RAZGRANALA1

Pod bregom se jela razgranala, jela razgranala,
Pokraj jele lipa procvetala, lipa procvetala,
A pod lipom zaspala devojka, zaspala devojka,
Pod glavom joj snopak deteline, snopak deteline...

1 "Iz starog albuma", priredio Ivo Cenerić, Muzičko izdavačko preduzeće, Knjaževac

YouTube: Braća Kapugi — Pod bregom se jela razgranala 1942.
YouTube: Dragan Krkić — Pod bregom se jela razgranala
YouTube: Jelena Tomašević — Pod bregom
50  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — T poslato: Januar 02, 2017, 11:46:02 pm
**

SUD DJEVOJAČKI.1
Iz Slavonije.

Tri djevojke cvieće posijale,
     Pripjev: Oj nevjero!
Brdom smilje, a dolom bosilje.
Navadi se momče neženjeno,
Te počupa cvieće djevojkama.
Al' djevojke mrežu ispletoše,
Uhvatiše momče neženjeno:
Jedna veli: Da ga sažežemo;"
Druga veli: Da ga protjeramo;"
Treća veli: Da ga objesimo;"
Al' govori momče neženjeno:
"Nisam zlato, da me sažežete;
"Nit sam hulja, da me protjerate;
"Već sam junak da me objesite
"O zlu drvu, djevojačkom grlu."
                  
                          (Iz Vukove sbirke.)

TRI DEVOJKE CVEĆE POSEJALE2

Tri devojke cveće posejale,
brdom smilje, a dolom bosilje.
Navadi se momče neženjeno,
te počupa cveće devojkama.

1 Franjo Ksaver Kuhač: Južno-slovjenske narodne popievke [Chansons nationales des Slaves du Sud] , U Zagrebu 1879.
2 Po pevanju Danice Jovanović


YouTube: Danica Jovanović — Tri devojke cveće posejale
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »