Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
2326  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Hor "66 devojaka" [Šabac] poslato: Mart 03, 2011, 11:08:39 pm
**





BRANKO ĐURKOVIĆ

Uz ime hora,... životno je vezano ime dirigenta Branka Đurkovića. Jedno bez drugog ne mogu biti ono što danas jesu.

A sve je počelo onoga dana kada je nemirni mališan prvi put spoznao lepotu i čar široke i pomalo setne melodije mačvanskih pesama. Pesma devojačka sa seoskih prela, žetvi i berbi opčinjavala je dečaka i zaustavljala ga u njegovoj uvek obesnoj igri. Slušao je zaneseno, kao što je dvadeset godina kasnije slušao svoj hor u koncertnim dvoranama.

Rođen je 23. decembra 1937. godine u mačvanskom selu Dublju. Poput desetina drugih dečaka i njega je majka sa par preobuke, sa mnogo tuge i neisplakanih suza, ostavila u Šapcu gde je završio četiri razreda, tada niže gimnazije i učiteljsku školu. Raspust, to najlepše doba godine, bezbriznošću svojih dana i starom dragom pesmom davao je dečaku snage za život u gradu, van rodnog doma i bez majke kojoj je, kao najmlađe dete u porodici, bio vrlo privržen.

Shvativši da muziku treba ne samo voleti već i poznavati, 1953. godine upisao se u muzičku školu, a kasnije i na muzičku grupu Više pedagoške škole u Sarajevu gde je horsko dirigovanje učio kod prof. Tihomira Mirića. Tada je u svojim rukama osetio snagu koja će 1963. godine, kada bude stao pred hor "66 devojaka", osmisliti devojačku pesmu, pesmu mladosti.

Ali, moralo se jos učiti. Želja, volja i polet nisu bili dovoljni. Upisao je odsek teorije na Muzičkoj akademiji u Beogradu, a zatim i odsek dirigovanja kod prof. Mihaila Vukdragovića. Mladog i obdarenog dirigenta zapazio je i prof. Vojislav Ilić i tako je počelo jedno dugogodišnje prijateljstvo. Uz mladi hor i uz mladog dirigenta prof. Ilić je proveo mnoge časove prenoseći na njih, uz pravu roditeljsku ljubav, svoje bogato iskustvo.

Kao osnivač i dirigent hora "66 devojaka", Branko je stasao i razvijao se zajedno sa ovim ansamblom. Nagrade i priznanja horu bile su i nagrade i priznanja dirigentu. Za izvanredne zasluge na podizanju muzičkog života grada 1965. godine dodeljena mu je Oktobarska nagrada Šapca. A muzičkom životu Šapca Đurković već godinama nesebično daje svoj doprinos. Zahvaljujući ovom entuzijasti, grad je postao domaćin jedne od najlepših manifestacija — Festivala dečjih horova Srbije. Za doprinos u rastu i razvoju ovog takmičenja uručena mu je 1971. godine Zlatna plaketa Festivala.

Uporedo sa radom u horu i u školi (profesor Pedagoške akademije u Šapcu) Žurković se bavi melografskim radom u Podrinju. Na magnetofonskim trakama zabeležene su najlepše pesme iz njegovog dečaštva, pesme devojačke i momačke...


Slobodanka Stančetić, prof.
Šabac, 1973.

Tekst: Hor "66 devojaka" 1963. — 1973. | Urednik: Milan Veselinović graf, inž. | 22. XII 1973.

Fotografija: Hor 66 devojaka
Ljubisav Andrić | Šabac, 1983.
2327  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Hor "66 devojaka" [Šabac] poslato: Mart 03, 2011, 11:08:05 pm
*

PEVANJE DUGO 43 GODINE




Jedan od najpoznatijih srpskih horova — "66 devojaka" proslavio je preksinoć 43 godine postojanja i rada sa istim dirigentom i osnivačem Brankom Đurkovićem. U prepunoj sali Šabačkog pozorišta devojkama iz proslavljenog hora pridružio se podmladak dečjeg hora "VIVA" i muški hor "Neven" koji u ovoj godini slavi jubulej — 80 godina postojanja. Na repertoaru su se, između standardnih kompozija koje izvodi ovaj hor, našle i numere iz pozorišnih predstava "Đido" i "Mišarska bitka", koje je tokom protekle godine hor premijerno izvodio. Dirigent hora Branko Đurković i sam je zapevao kao vodeći glas u starim mačvanskim pesmama, što je izazvalo buru aplauza. Oduševljenje je izazvala i kompozicija "Aleluja" na grčkom jeziku, kad se horu "66 devojaka" pridružio dečji hor "VIVA". Ta kompozicija izvedena je ponovo na bis, a deca predškolskog uzrasta pokazala su se dostojnim naslednicima najnagrađivanijeg hora u bivšoj SFRJ i inostranstvu. Koncert je počeo tačno u pet do pet, u znak sećanja na svih tri hiljade devojaka koje su prošle kroz hor, jer je prvi put sasvim slučajno u to vreme počeo prvi nastup. Dirigent Branko Đurković završio je nastup rekavši — "Ako čujete da me mrze, znajte da sam još živ, a onda se sigurno vidimo iduće godine, 24. decembra".

D. E.
2328  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Hor "66 devojaka" [Šabac] poslato: Mart 03, 2011, 11:07:44 pm
*




HOR "66 DEVOJAKA"

Hor 66 devojaka osnovao je (23. decembra 1963. godine) današnji dirigent ansambla Branko Đurković. Za 47 godina postojanja i rada Hor je dobitnik mnogih domaćih i međunarodnih najviših nagrada:

Negotin apsolutni pobednik 1964, Kragujevac apsolutni pobednik 1965, Celje (Slovenija) apsolutni pobednik 1965, Llangollen (Engleska) Treća nagrada 1966, Celje (Slovenija) apsolutni pobednik 1967, Celje (Slovenija) apsolutni pobednik 1969, Neerpelt (Belgija) Prva nagrada sa specijalnim priznanjem žirija 1976, Tolosa (Španija) Srebrna medalja u kategoriji polifonije1981, Tolosa (Španija) Srebrna medalja u kategoriji Baskijske pesme 1981, Neerpelt (Belgija) First Prize Summa Cum Laude 1984, Leskovac apsolutni pobednik 1985, Zlatna statueta (najveće priznanje) na Jugoslovenskim susretima amatera Valjevo 1985, Neerpelt (Belgija) First Prize Summa Cum Laude 1985, Novi Pazar apsolutni pobednik 1985, Montreux (Švajcarska) Pris spesial 1987, Neerpelt (Belgija) Prva nagrada 1988, Zlatna statueta (najveće priznanje) na Mokranjčevim danima Negotin 1989, Karditsa (Grčka) Prva nagraa 1991, Neerpelt, (Belgija) Prva nagrada 1992, Nagrada za program u celini (najveće priznanje) na JHS Niš 1996, Novi Pazar apsolutni pobednik 1998, Beograd apsolutni pobednik 1998, Olomouc (Češka) Srebrna medalja 1999. i Beograd Prva nagrada 2000. godine.

Među mnogobrojnim najlaskavijim ocenama nastupa Hora 66 devojaka, izdvajamo:

"Toliko duše, poezije, glasovne krasote i lepote u interpretaciji, ja nisam u svom dugom bavljenju sa muzikom  doživeo. Prečudovito!". Zapisao je Danilo Švara 1969. godine.

"Hor 66 devojaka iz Jugoslavije prikazao se kao super uvežban za vokalno izvođenje pod voćstvom Branka Đurkovića, do stepena spektakularnosti i perfekcije. Slušajući ih ostao sam zapanjen, sve dok mi kroz glavu nije sinula misao da njihovu preciznost mogu uporediti sa laserskim zrakom", napisao je u listu L'EST VODOA kritičar Mišel Voilomenet, Montreux, 1987.

Za 47 godina u Horu 66 devojaka pevalo je oko 2300 članica, izvedeno je oko 1450 različitih kompozicija od kojih oko dve stotine praizvedbi. Za Hor su pisali: Mihailo Vukdragović, Vojislav Ilić, Radomir Petrović, Borivoje Popović, Božidar Stančić, Dejan Despić, Emil Kossetto, Zapro Zaprov, Milan Prebanda, Dimitrije Golemović, Dimitar Ilijev, Svetislav Božić, Budimir Gajić, Slavko Gajić, Dušan Kostić...


http://artstudiosabac.org/sr/art-studio-abac/hor-66-devojaka
2329  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Hor "66 devojaka" [Šabac] poslato: Mart 03, 2011, 11:07:01 pm
**

REČ, NA POČETKU


Sve je rečeno. I nije. U Šapcu, gradu lepe kulture i drugih tradicija, već dve decenije postoji jedinstven hor u našoj zemlji. Neobicna imena. Hor 66 devojaka. Život grada, i to ne samo muzički, teško se danas može zamisliti  bez ovog hora. Juče je bilo sve drugačije.

Taj hor, zacelo najveće umetničko čudo ovog grada, priprema se da proslavi, za naše prilike, gde sve kratko traje, nesvakidašnji jubilej — dvadesetu godišnjicu neprekidnog postojanja i uspešnog rada. To je i trenutak za mnoga pitanja, pa i ono najteže: u čemu je tajna, ako je ima, Hora 66 devojaka.

Jedno se zna. To je hor koji nestaje, bar za trećinu svoga sastava, na kraju svakog leta. Ali se već početkom jeseni obnavlja. Završetkom školovanja, jedna generacija devojaka ne odlazi samo iz školskih klupa nego i iz hora, a na njihovo mesto dolazi druga, tek pristigla u grad, iz mačvanskih sela. U tome prividnom, ali i stvarnom, nestajanju i obnavljanju, mogli bismo reći, rađanju i umiranju hora, ima neke čudne simbolike svojstvene možda jedino horskoj muzici. Uvek počinjati iz početka. Od azbuke. Ali i ostajati mlad. Ne krije li se tu deo istine o horu šabačkih devojaka.

Svejedno. Hor 66 devojaka, koji je ime Šapca preneo širom Jugoslavije — od Negotina do Celja — i dobrim delom Evrope — od Lagolena u Engleskoj i Areca u Italiji do Nerpelta u Belgiji i Tolose u Španiji — delo je, može se to bez pretirivanja reći, Branka Đurkovića (Dublje, Mačva 1937). Njegova htenja. I stremljenja. On ga je osnovao, sad već pomalo daleke 1963. godine, u vreme kada se Šabac, istini za volju, nije mogao baš pohvaliti naročitim bogastvom i raznovrsnošću muzičkog života, u vreme kada se u mnogo čemu tavorilo, osnovao ga i uzdigao do jugoslovenskog i međunarodnog renomea i, što je važnije, održao na zavidnoj umetničkoj visini. Snagom svoje volje, svoga dara i svoga umeća.




PRVA "SLIKA" HORA.
Snimljena u Narodnom pozorištu u Šapcu, 7. marta 1964.

Priča o Horu 66 devojaka je, u neku ruku, priča o Branku Đurkoviću. I obratno. Dirigentski rad i uspesi njegovi ne mogu se zamisliti bez entuzijazma i predanosti muzici devojaka koje su pevale u ovom horu.

"Toliko duse, poezije i glasovne krasote u interpretaciji ja nisam u svom dugom zivotu s muzikom doziveo. Precudnovato" — reci su Danila Svare koje je ovaj istaknuti slovenacki kompozitor i dirigent izgovorio posle slusanja hora iz Sapca. To nije jedina pohvala koju su sabacke devojke pobrale proteklih godina, na nasim i stranim scenama. Pred njima su zastajali mnogi strucnjaci. U zemnji i svetu. Podjednako su im se divili i akademici, muzicki kriticari i drugi izbirljivi, i obicni ljudi koji su prvi put u zivotu slusali horsko pevanje. Svoj dozivljaj Hora 66 devojaka veliki znalac muzike Bugarin Dmitrov Iliev sazeo je u jednu recenicu: "Cudesan ansambl". Posle prvog koncerta odrzanog u Beogradu 1966. godine muzicki kriticar "Politike" Branko M. Dragutinovic napisace na stranicama tog uglednog dnevnika kako u zvuku sabackog hora, sastavljenog od seoskih devojaka, "ima nesto od rustikalne svezine narodnog pevanja sa livada i pasnjaka". Tom svezinom pevanja i danas se odlikuje Hor 66 devojaka.

Put do ovih pohvala i priznanja nije bio ni jednostavan ni lak. Ispunjen je nesebicnim odricanjima, cudesnom voljom i neoblasnjivom ceznjom za lepotom pevanja. Ne krije li se u tom odricanju i upornom radu deo tajne Hora 66 devojaka. U trazenju odgovora mnogi ce se, s pravom obratiti proslosti, tradiciji.

Sabac je zaista grad duge muzicke tradicije. U ovom gradu se vec i po misli o muzici, misli muzicki. U Sapcu je, tridesetih godina proslog veka, istina za kratko, boravio i radio Robert Slezinger, prvi propagator i organizator muzickog zivota u ondasnjoj Milosevoj Srbiji. Ana Obrenovic, kci gospodara Jevrema, svira u Sapcu klavir. U ovom gradu je 1865. godine, ne bez korena, osnovano Sabacko pevacko drustvo koje ce zadugo biti neka vrsta sredista horskog pevanja i horskog nadmetanja u Sapcu. U ovoj sredini je, najzad, od 1902. do 1911. godine ziveo, radio i stvarao jedan od najdrovitijih ceskih muzicara, kompozitora i horovodje Rober Tolinger. Sa horom Sabackog drustva on je 1903. godine u Beogradu, na takmicenju, osvojio prvo mesto. Na tom uspehu cestitao mu je i sam Mokranjac.

Ova tradicija, koliko stvarna toliko i nestvarna, bila je, u to bi trebalo verovati, dabogme podsticaj u negovanju horskog pevanja u Sapcu, minulih decenija, pa i u nastajanju i ostajanju Hora 66 devojaka. Stvaralacki se povezujuci s njom, a pre svega s Tolingerovim delom i uzorom, hor Branka Djurkovica je i sam stvarao i stvara jednu novu "tradiciju" na koju ce se verujemo, jednog dana pozivati oni koji ga budu sledili.

Slucaj je hteo da prvi izlazak hora u svet, pred siru javnost, bude u Mokranjcevom Negotinu. Na takmicenju horova uciteljskih skola Srbije, 1964. godine, Hor 66 devojaka iz Sapca, osvojio je — prvo mesto. Za muzicke strucnjake, okupljene u Negotinu, sabacki hor i mladi dirigent predstavljali su pravo otkrovenje. Umetnicku senzaciju.

Taj negotinski uspeh, na svu srecu, ovaj hor ce ubrzo ponoviti. I potvrditi. Vec iduce godine, na istovetnom takmicenju u Kragujevcu, sabacke devojke su, opet, suvereno najbolje u celoj Srbiji. Najzad se, budimo pateticni, na muzickom nebu Srbije pojavio hor s kojim se moglo racunati, hor koji je bio siguran znak ozivljavanja omladinskog horskog pevanja u Republici.

Izabravsi jedan od najtezih ali i jedinih puteva za afirmaciju i dokazivanje, hor Branka Djurkovica ucestvuje tri puta zaredom (1965, 1967. i 1969) na takmicenju najboljih jugoslovenskih omladinskih horova koje se svake druge godine odrzava u Celju. postize neponovljiv, nedostizan, fascinantan uspeh. Uvek je bio prvi. To, u istoriji celjskog festivala, nije poslo za rukom ni jednom horu.




SUSRET S RATNICIMA.
"Zorka", 1969.

Posle uspeha u Celju, vrata mnogih festivala u svetu bila su sirom otvorena za Hor 66 devojaka iz Sapca. Na evropskom takmicenju omladinskih horova u belgijskom gradu Nerpeltu (1976) Hor je osvojio prvu nagradu, specijalno priznanje zirija i zlatnu medalju Ministarstva za kulturu zemlje domacina. U Tolosi, u Spaniji (1981) sabacke devojke su osvojile dve srebrne medalje. Jednu u kategoriji folklorne, a drugu u kategoriji polifone muzike. U Langolenu (1966) Hor 66 devojaka, na velikom horskom takmicenju, bio je treci, a u Arecu (1970), u veoma jakoj, gotovo profesionalnoj, konkurenciji, zauzeo je zavidno sedmo mesto u svetu. Jos se pamte uspesna gostovanja ovog hora na horskim svecanostima i festivalima u Berlinu (1970), zatim u Hamburgu (1973) i Scecinu (1979).

Vec vise godina ucesnici Vukovog sabora u Trsicu, Susreta "Abrasevic" u Valjevu, Jugoslovenskih horskih svecanosti u Nisu, Smotre "Mermer i zvuci" u Arandjelovcu i Jefimijinih dana u Ljubostinji svedoci su stalnog uspeha ovog hora cije je ime postalo sinonim pravog horskog muziciranja. Bez pesme sabackih devojaka u Sapcu i Podrinju ne odrzava se danas ni jedna veca svecanost, akademija, proslava; ne pocinje nijedna kulturna manifestacija, ne postavlja temelj nijednoj vecoj gradjevini.

Iako po sastavu omladinski, iako po polozaju amaterski, iako "osudjen" na stalne smene, Hor 66 devojaka je, u protekle dve decenije, postavio, ako nam je do gole statistike, tri rekorda. Njegovu skolu pevanja pohadjalo je i zavrsilo vise od hiljadu i po devojaka, priredio je bezmalo osam stotina koncerata — od onih pod vedrim nebom do onih u koncertnim dvoranama — i to u vise od stotinu deset mesta.

Ali, nije sve u tim brojkama. I rekordima. Hor sabackih devojaka je uverljiv i neoboriv dokaz da muzika ne poznaje granice i da se umetnicki moze ziveti, delati i stvarati u svim sredinama — u malim bas kao i u velikim gradovima; u tzv. provinciji kao i u meropolama kulture.




PESMA DUGA DECENIJU I PO.
Koncert u Atriju Narodnog muzeja u Beogradu, 1978.

U ovoj prici o Horu 66 devojaka uistinu ne bi trebalo zaboraviti da to sto je Sabac sediste Festivala decjih horova Srbije — jedinstvene smotre mladih pevaca u zemlji — ima, u mnogome da zahvali svome horu. Sabac danas ima i jedinstvenu ustanovu horskog pevanja — Horski studio. Nemaju je mnogi, znatno veci gradovi u zemlji, vece muzicke tradicije i kulture. Stopama Hora 66 devojaka, pre pet godina, u svet je krenuo i decji hor "Zorka" nagovestavajuci, prvim uspesima, da ce postati pravo umetnicko cudo, mozda i vece od svojih predhodnica — sabackih devojaka. Zar ne govori sve i podatak da i Sabac, u ovoj godini, proslavlja 25-godisnjicu umetnickog rada Branka Djurkovica, 20-godisnjicu rada i postojanja Hora 66 devojaka, 15-godisnjicu Festivala decjih horova Srbije, 10-godisnjicu Horskog studija i 5-godisnjicu Decjeg hora.

Vec je receno, glavni slavljenik, Hor 66 devojaka, nije samonikla pojava. Svoj nemali doprinos stvaranju tog hora dao je, pre svih, kompozitor i dirigent Vojislav Ilic, profesor Fakulteta muzicke umetnosti u Beogradu. Poznato ime jugoslovenske muzike. U Branku Djurkovicu, prof. Ilic je otkrio zahvalnog djaka, a Djurkovic je u njemu imao pravog ucitelja. Slucaj je hteo da se tako, u pravi cas, sretnu iskustvo i znanje sa mladoscu i darovitoscu. Iz tog uzajamnog razumevanja i podudaranja – nesebicnog davanja i  zahvalnog primanja — nastao je i ovaj uzoran hor zavidne umetnicke reputacije.

Na svoj, osoben nacin, za Hor 66 devojaka vezano je i ime akademika, prof. Mihaila Vukdragovica. Ovaj istinski pobornik i pregalac horskog amaterizma u nasoj zemlji, sa istancanim sluhom, prepoznao je pre dvadeset godina u Branku Djurkovicu licnost koja dolazi, koja ce biti kadra da ponese tere horskog pevanja u sapcu, i sire, na novim osnovama. Pratio je njegov razvoj, od prvih koraka. Motrio, izdaleka i izbliza, da ga trenutni uspeh odvec ne ponese, a prolazni neuspesi ne pokolebaju, ometu.

Od podjednake, ako ne i od vece vaznosti, za Hor 66 devojaka bili su razumevanje, podrska i stalna pomoc na koju je ovaj hor nailazio u Sapcu, medju Sapcanima. Od onih izlazaka na ulice da ih, posle povratka sa festivala, pozdrave sa "Dobro dosli pobednici", pa do odvajanja dinara iz ne bas prepune kase za Studio, horske stepenice, klavir, kostim, sve ono sto danas hor ima. Niko nema razloga da se oseca duznikom. Ni grad, ni hor. Stavise, Hor 66 devojaka mogli bismo uvrstiti u red onih retkih kulturnih ustanova koje su gradu vratile uzeto, i to visestruko.

Do sada je hor sabackih devojaka obelezio tri jubileja — petogodisnjicu, desetogodisnjicu i petnaestogodisnjicu postojanja i rada. Skromno, ali i dostojno. Na pragu je cetvrtog. …Bice to, na svoj nacin, neponovljiv i uzbudljiv susret, jos jedan dokaz da je hor koji se stalno radja i nestaje i te kako ziv. Bice to ujedno i prilika da se o horu kazu nove reci. Saopste nove cinjenice, predoce nove ocene. Sve je, istina, receno. I nije. Bas kao sto ni ovaj hor i njegov horovodja nisu, u muzici, rekli poslednju rec.


U Novom Sadu, 17. novembra 1983. godine


*   ***   *


Knjiga Ljubisava Andrića "Hor 66 devojak 1963—1983" sadrži opširan Razgovor sa Brankom Đurković iz 1980. godine, vođen u Šapcu. Nakon toga slede prilozi:

Letopis (doslovno preneti tekstovi iz štampe, bez ikakvih intervencija);
Sećanja (tekstovi akademika prof. Mihaila Vukdragovića tj. njegova sećanja na na prve korake Hora 66 devojaka i njihovog dirigenta);
Pisma (iskazi paznje — poruke, pisma, telegrami — reči podrške i ohrabrenja Branku Đurkoviću u perodu od 1963. do 1983. godine);
Kritike & Reportaže (izbor iz muzičkih kritika i reportaža o Horu 66 devojaka);
Intervju (prvi razgovor Branka Đurkovića "za novine" o njegovom prvom, zvaničnom intervjuju koji je dao za šabacki Glas Podrinja);
Portret (o članici sa najdužim "stažom", Živki Jovanović i njenoj privrženosti Horu i horskom pevanju);
Gosti (o Dečjem horu "Zorka" — specijalnom "gostu" Horu šabackih devojaka);
Imenik (zapisana imena samo onih devojaka koje su bile članice Hora najmanje godinu dana. Takvih je 464 od sveukupno 1.586.);
Gostovanja & Nagrade (sva mesta u kojima je Hor gostovao kao i dobijene nagrade);
Bibliografija (novinski tekstovi i ostali napisi o Horu. Ova bibliografija nije potpuna ali su najvažniji izvori o horu šabačkih devojaka ipak obuhvaćeni.);
Portret Branka Đurkovića (rad majstora fotografije Stevana Lazukića, snimljen 6. decembra 1983. godine u Dnevniku).


Fotografije i deo teksta preuzetI iz knjige:
Hor 66 devojaka
Ljubisav Andrić
Šabac, 1983.


Zahvaljujem se Dragici Beljić, "staroj" članici hora Branka Đurkovića, na korišćenju knjige; štampanoj povodom dvadesetogodišnjice postojanja i rada hora "66 devojaka".
2330  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Hor "66 devojaka" [Šabac] poslato: Mart 03, 2011, 11:06:41 pm
**

DESET GODINA HORA "66 DEVOJAKA"



...U posleratnom vremenu kada se horskom pevanju u skoli poklanjala mala paznja i kada je muzicko vaspitanje mladih u svom najplodnosnijem vidu zajednickog muziciranja tavorilo u jalovom bespucu, pojava ovog hora, svojim nastankom, rastom i umetnickim stremljenjima, predstavljala je jedinstven primer i prekretnicu u omladinskom horskom amaterizmu.

U opstoj stagnaciji horskog amaterizma, predstavljenog pevacima starijih, predratnih generacijama, orijentacija na mlade bio je jedini izlaz i jedini pravi put (stara istina da je buducnost muzike jednog naroda u skoli i ovoga je puta opominjala!) koji ce moci odgovoriti umetnickim, idejnim i estetskim zahtevima nase sredine i naseg vremena.

Zivo se secam svojih susreta sa drugovima iz Sapca, koji su mi pre vise od deset godina dolazili da ih savetujem i neposrednom podrskom pomognem u pokretanju i ozivljavanju muzickog zivota u njihovom gradu. Posle pokusaja sa "Abrasevicem" koji nije uspeo, i ciji je rad posle ucesca na horskim svecanostima u Nisu 1961. postepeno zamirao, orientacija na jedan omladinski hor bila je i prirodna a ujedno i moguca. Izbor je pao na uciteljsku skolu "Dusan Jerkovic" koliko zbog dobrih mogucnosti izbora zenskih glasova toliko i zbog mladog nastavnika muzickog vaspitanja Branka Djurkovica koji je svojom nastavnickom funkcijom u toj skoli bio vezan za hor. Bio je smeo pokusaj da ovaj je mladi i nesumnjivo darovit muzicar dorastao da odgovori zahtevima skole, sam i bez icije pomoci pridje formiranju zenskog hora koji ce muzikalno i vokalno — tehnicki osposobiti da se dovine do visokih zahteva serioznog muziciranja. Valja odmah reci da je ova smelost urodila blistavim umetnickim plodovima zahvaljujuci u velikoj meri prof. Vojislavu Ilicu koji je svoje bogato znanje i iskustvo pedagoga i dirigenta nestedimice pruzao Branku Djurkovicu. Iz meseca u mesec i, kada je trebalo, iz dana u dan. Upornim sistematskim radom na glasovnom oplemenjivanju generacija macvanskih (mahom) seljancica, buducih uciteljica, pazljivim izborom programa i municioznim poniranjem u stilske i tehnicke osobine svake kompozicije, Vojislav Ilic je ogromno doprineo izgradjivanju umetnicke licnosti Branka Djurkovica.

I kao dirigenta i kao pedagoga. Sve je ovo imalo odgovarajuce dejstvo i na hor koji je postao fascinantno poslusan instrument pod Djurkovicevom rukom.

Umetnicka dostignuca hora "66 devojaka" nisu u uslovima ovakvog rada, a izvanredne podrske Sapca i svih njegovih odgovornih cinilaca, mogla da izostanu. I to u meri koja predstavlja znacajne datume u razvoju naseg omladinskog horskog amaterizma. Prva nagrada na takmicenjima horova uciteljskih skola Srbije, u Negotinu i Kragujevcu 1964. i 1965. godine, prva nagrada na takmicenju omladinskih horova Jugoslavije u Celju 1965, 1967. i 1969. godine, treca nagrada na najuglednijem evropskom horskom takmicenju u langolenu 1966. godine, uverljivo govore o umetnickim kvalitetima hora "66 devojaka". Jugoslovenske horske svecanosti, "Mermer i zvuci", Vukov sabor, uvrstili su u svoje programme ovaj hor, i niz koncerata u drugim gradovima — takodje i na Kolarcevom univerzitetu u Beogradu — u mnogim selima i, na kraju, sest gostovanja u zemljama Evrope ukazuju na njegovu mnogostruku bogatu aktivnost…


Mihailo Vukdragović

Hor "66 devojaka" | 1963. — 1973.
Urednik: Milan Veselinović graf, inž. | 22.XII 1973.
2331  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Hor "66 devojaka" [Šabac] poslato: Mart 03, 2011, 11:06:21 pm
*


HOR "66 DEVOJAKA" — DISKOGRAFIJA



ALBUMI
2332  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Hor "66 devojaka" [Šabac] poslato: Mart 03, 2011, 11:05:59 pm
**

HOR "66 DEVOJAKA"


Jeseni, godine 1963. u šabačkoj Učiteljskoj školi "Dušan Jerković" rođen je omladinski ženski hor. Između časova i igre, između učenja i prvih mladalačkih šaputanja, buduće učiteljice okupljale su se oko svog profesora Branka Đurkovića — i pevale. Ne toliko zbog još uvek i nesanjanih umetničkih visina, niti aplauza evropskih koncertnih dvorana, koliko zbog želje svojih mladih godina da se iskažu u lepom i uzvišenom...
 
Učiteljska škola "Dušan Jerković" danas je Pedagoška akademija. Omladinski hor danas je — Hor "66 devojaka". Prošlost su potucanja po tesnim i prašnjavim učionicama posle, ili između časova. Ostala je pesma i velika, obostrana ljubav grada i njegovog hora. Devojke su ime svog grada pronele zemljom i Evropom — od Ajdovscine do sela Ševarica, od Beograda do Berlina, od Areca do Hamburga, od Langolena do Nerpelta. Aplauzi u učionicama, na peronima i kejovima, u halama, pod vedrim nebom...





... Grad se svom horu odužio podizanjem horskog studija — prostranih i svetlih prostorija koje su ubrzo postale stožer muzičkog zivota, svetilište pesme. Dometi Hora "66 devojaka" dali su stvaralačke impulse za rad Mešovitog hora, Dešjeg hora studija, organizacije Muziške omladine, Festival dečijih horova Srbije.

Prošlost i sadašnjost Hora ne mogu se odeliti. Kroz pevačku školu dirigenta Branka Đurkovića prošlo je više od šest stotina devojaka. One nisu bivše članice. Ona su snaga koja širom zemlje, u učionicama, fabrikama, na svim poljima rada i stvaralaštva, gradi i širi ljubav prema muzici, prema lepom. Svake školske godine Hor se ponovo rađa. Jedne članice napustaju mesto u klupama i horskom studiju, druge ih zauzimaju. Svakog septembra kreće se od pošetka. Iz dana u dan, iz večeri u veče, strpljivo, uz mnogo napora i odricanja...


Tekst i fotografija preuzeti sa: LP PGP 2549 Hor "66 devojaka" — Šabac
2333  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Hor "66 devojaka" [Šabac] poslato: Mart 03, 2011, 11:05:31 pm
**



... U jednoj od učionica Učiteljske škole "Dušan Jerković" u Šapcu (danas Pedagoška akademija) između profesorskih predavanja i đačke igre, osnovan je HOR, docnije nazvan: "66 DEVOJAKA", koji će stići do Mokranjčevog Negotina, Kolarčevog univerziteta, Celja, Langlolenskih horskih svečanosti u Engleskoj, Brankovog Dublja, Vukovog Tršića i do Areca.

Pevao je u koncertnim dvoranama, stešnjenim školskim učionicama, na peronima, pod vedrim nebom; svim zaljubljenicima muzike, svojim vršnjacima, majkama, radnicima i akademicima.

Ova knjiga, neka vrsta đačkog spomenara, koji su drugi pisali, samo je deo priče o tom Horu (u koji je bilo lako ući i iz njega otići ali najteže u njemu ostati) i mladom, bogato nadarenom dirigentu BRANKU ĐURKOVIĆU i njihovoj zajedničkoj ljubavi — pesmi.


Ljubisav Andrić

Hor "66 devojaka" 1963. — 1973. | Urednik: Milan Veselinović graf, inž. | 22.XII 1973.
Fotografija iz 1964. godine

Branko Đurković — život i rad"

[postavljeno 31.10.2007]
2334  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Novi Sad / Jovan Tanurdžić — Novi Sad kojeg nema poslato: Mart 03, 2011, 10:09:19 pm
*
NOVI SAD KOJEG NEMA


VESELA VAROŠ TAMBURAŠA I PIVOPIJA

Nije se bez razloga nekada govorilo da su Novosađani veseo svet. Pa moralo se biti veseo pored toliko kafana i muzičara.

Novi Sad je oduvek važio za veselu varoš. Imućni novosadski stanovnici, kako varošani, tako i salašari, našli su uvek prilike i mogućnosti da svakidanji život dopune i sedeljkama uz piće i veselje. Počešće i mimo onih provoda o praznicima i javnim zabavama dolazili su u centar varoši i veselili se. Novi Sad je tada imao priličan broj kafana i gostionica. Bilo ih je u svim glavnijim ulicama, u nekima čak i po nekoliko. Krajem devedesetih godina pretprošlog veka u varoši je bilo oko 50 kafana, restoracija i manjih gostionica. Svaka je imala svoj naziv i cimer. Veliki hoteli su bili s većim brojem gostinskih soba, restoracijom i kafanom: "Jelisaveta" (današnja "Vojvodina"), Grand hotel "Majer" (bivši Dom JNA), Hotel "Fabri" (danas Komanda Armije) i "Central', koji je kasnije preseljen u staru Poštu, bila su mesta gde su veseli gosti zalazili. Najlepše je bilo u "Beloj lađi", u restoranu "Beli vo" u Jevrejskoj ulici, "Tri krune" na uglu Temerinske i Kisačke i "Kamili" na uglu Subotićeve i Miletićeve ulice.

U ono doba prevozna sredstva su bili kola i fijakeri, koji su vesele putnike dovozili u Novi Sad, kao i seljake iz okolnih sela na novosadsku pijacu. Za njih su postojala tzv. svratišta s gostionicom. Pilo se i veselilo u Dunavskoj ulici kod "Crne mačke", na Žitnom trgu u restoranu "Crni orao", u Temerinskoj ulici kod "Sedam švaba" u "Golubici" i u Futoškoj kod "Pet crkava" i "Svetog Stevana". Sve te kafane imale su štale za konje i šupe za kola, pa se moglo ostajati i malo duže.

Kafane su bile specijalizovane po vinu i pivu. Pivo se pilo na čaše od dva deci i na krigle od pola litre. Pivopije su obavezno mezile i pile pivo i pred ručak i pred večeru, a točilo se, bogami, i iz bureta s leda. Najposećenije pivnice bile su "Linda", današnja "Lipa" u Miletićevoj ulici u koju su zalazili oficiri, činovnici, inteligencija i trgovci, a uglavnom se točilo češko buđejovičko i plzensko pivo. U "Grandu" i "Kod Slavnića" točilo se štajbruško i kebanjsko peštansko pivo. "Huk" je imao samo švehatsko pivo, a u Vinkleovoj pivari, naravno, pio se proizvod te pivare. Po pivu su se i pivopije separirale i ni po koju cenu nisu želele da napuste svoju vrstu piva. Leti se pivo pilo u baštama ovih pivnica, u koje je zalazila samo solidnija gospoda.

Što se tiče ugostiteljstva, postojale su i vinarske trgovine, kao i fabrike alkoholnih pića. Među najstarije trgovine vinom i rakijom spadala je trgovina Aleksandra Adamovića, koji je imao svoje velike vinograde u Kamenici i Ledincima, a svojom razgranatom trgovačkom mrežom prodavao je sremska vina i rakiju po celoj Austro-Ugarskoj.

Trgovinu vinom i rakijom držali su uglavnom Srbi, dok su fabrike špirituoznih pića bile jevrejske. Ove fabrike proizvodile su razne likere, rum i konjake, a prodavale su i vina i rakiju. Najpoznatije fabrike tog vremena bile su braće Keningštetler, Rabšerna Mora, Rajnera Simona, Brila i Krausa. Zahvaljujući kvalitetu ovog pića konzumacija je bila razgranata ne samo u kafanama, već i po kućama.

Pored toliko kafana, trgovina vinom i rakijom i fabrika alkoholnih pića, naravno da je i potrošnja svih tih pića bila poprilična. Teško je naći odgovor na pitanje da li je potrošnja alkohola i pića bila posledica velikog broja kafana ili jeftinog pića. Za litru vina plaćalo se pet do deset krajcara, a za kafedžije i nije bila najvažnija zarada već da je bircuz pun. Najviše se piće trošilo u kafanama gde je bilo muzike.

Novi Sad u to doba imao je i noćne lokale — javne kuće. Svi kupleraji bili su u Šljukinoj (sada Ulici Arse Teodorovića).

Nije se bez razloga nekada govorilo da su Novosađani veseo svet. Pa moralo se biti veseo pored toliko kafana i muzičara. U kafanama "Jelisavate","Grand" i "Central", kao i kod "Belog vola" svirale su se mađarske ciganske pesme, a bogami, čule su se i kompozicije iz opera i opereta. U lokale s takvom muzikom dolazili su bogatiji trgovci i advokati. Tamburaši u "Beloj lađi" su uvek bili najbolji. Tamo su svirale družine pod vođstvom čuvenih primaša i pevača Lipe, Pere Jovanovića, Kipice i ostalih. Poznate su bile i tamburaške družine Perlić-Jakare i Mudroha, koje su svirale u kafanama "Kod kamile", "Kod tri krune", "Kod Plevne". U nekim kafanama, naročito ako je gazda bio Nemac, svirao je gitarista i citerista, koji su svojom tihom svirkom pomagali da gosti što više popiju. Ipak, pravog veselja bilo je samo u lokalima gde su svirali i pevali tamburaši. Na repertoaru tamburaša pevale su se pesme: "Ti već spavaš zlato moje", "Tebe grli tihi san", "Tija noći, moje sunce spava", "Milkina kuća na kraju", "Sunce jarko ti ne sijaš jednako"... Ako bi se pesma završila sa "Od bisera grana", čuvenim svatovcem, to je već imalo specijalno značenje, da poručilac želi da zaprosi ruku devojčinu.

U Novom Sadu u to doba bila su tri gajdaša, ali oni nisu svirali i pevali po kafanama, već samo u svatovima. Srpske svadbe se posebno nisu mogle zamisliti bez gajdaša.

Karakteristika vremena i duha tog doba je bila da ženski svet nije zalazio u kafane. Samo leti je bilo dama u "saletlima", senicama pred kafanama, gde su slušale muziku i to najduže do deset sati uveče, a u kafanama na noćne lumperajke damska noga nije kročila. Pamte se samo retki slučajevi, a tu je već bio reskir da se o takvoj dami svašta priča. Ukoliko bi neki džentlmen ipak poveo svoju damu i u kasnim noćnim satima, služio je kao povod raznim šalama da su papučići ili ksantipe. Prošlo je više decenija kad su novosadske frajle počele ozbiljnije da zalaze u kafane, pa čak i učestvuju u veselim lumperajkama.

U takvim veselim društvima dolazilo je i do bučnih scena, ali izgreda većih razmera nije bilo. Ukoliko bi došlo do nekog incidenta u kafani, oni su bili uglavnom iz partijsko-političkih razloga. Naime, u to doba bili su zaoštreni odnosi između radikala i liberala, pa su i kafane bile podeljene. Radikali su zalazili u "Grand" i "Fabri", a liberali u "Jelisavetu" i "Central". Radikalske kafane bile su "Kamila", "Slavnić", "Tri krune" i neke manje gostionice u Temerinskoj, Kisačkoj i Rumenačkoj ulici.

Pred kraj 19. veka naišle su neke lude godine, kada su po novosadskim kafanama učestali noćni izgredi. U "Beloj lađi" je gospodska zlatna mladež bučno terala kera, a zanatlijske kalfe i šegrti imali su svoje kafanice u zabačenijim krajevima varoši. Naročito su džumbus izazivali paori i to oni imućni salašarski momci, a njihov lumperaj uglavnom je donosio i fizička obračunavanja. Policijske noćne patrole muku su mučile da održe red. I tada se gradska uprava setila pa je angažovala Paju NJoru, koji je bio izuzetno snažan, ali još više energičan, pa su se izgrednici veoma brzo smirivali. Događalo se da se Paja NJora pomeša među zavađene i svojom šakom, koja je bila kao ripida, udara i levo i desno, pa se ovi nađu u čudu šta ih je snašlo i veoma brzo hvatali su maglu. Tako je novosadski Paja Njora ukrotio obesnu mladež, pa se nekad nije morao ni pojaviti, jer bilo je dovoljno da se u kafani čuje "Ide Paja Njora" i začas bi zavladao red i mir. Mnogi su zazirali od Paje Njore, i iako je išao u civilnom odelu, svi su od njega bežali i prepoznavali ga bez obzira na to gde ga sretnu. Kasnije, kada je Paja Njora ostario, gradska uprava je uzela u policijsku službu braću Ninkove, dva izuzetno snažna momka i Mađara Varšanjia, isluženog podoficira, ali grdosiju od dva metra, koji su krotili mladalačke ludosti. Kad se sve sabere, Novi Sad je u to vreme ipak bio mirna varoš.

Stari Novosađani pamte slučajeve kada su devojke delile "korpe" odbijenim prosiocima. Za te izbiračice priređivane su "mačije muzike" i pod prozorom devojčinim bi se maukalo i dernjavom budio ceo komšiluk. Znale su se posledice: osramoćena devojka danima nije smela na ulicu zbog komšiluka, a đuvegijama su porasle šanse. Običaj davanja serenade bio je i kod nesrpskog stanovništva, ali samo kod mađarske i nemačke purgerije. Mađarska ciganska muzika imala je posebne pesme za serenadu, to su bile mahom tužne ciganske pesme koje su se samo svirale, ali ne i pevale. Noćni život Novog Sada na kraju pretprošlog veka bio je mera vrednosti za mnoge gradove Austro-Ugarske i govorilo se: "Eto tako se keri u Novom Sadu".


Jovan Tanurdžić
2335  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Milan Jevtić — Kulturno-zabavni život starog Šapca poslato: Mart 03, 2011, 10:06:57 pm
**

KULTURNO-ZABAVNI ŽIVOT STAROG ŠAPCA *


Igre i zabave su društvene pojave koje su u raznim vremenima imale određena obeležja. U odnosu na ovu temu, sociolozi zaključuju: "Igra je poseban vid razonode u kome mašti i improvizaciji omogućavaju da dođe do izražaja unutrašnje strane čovekova života i do njegove relativne autonomije".1 Sve igre mogu se ovrstati u: "igre takmičenja, igre na sreću, igre prerušavanja i igre zanosa"2 Međutim, iako je postavljena ovakva podela, sve aktivnosti nije moguće sasvim razgraničiti. Zabava, razonoda, jeste "ljudska aktivnost koja ima za cilj prekidanje monotonije svakidašnjice".3 Francuski sociolog, Ž. Dimazdije (J. Dumazedier), ukazuje na mogućnost dve vrste razonode. U prvu grupu bi došla ona "koja bitno utiče na stil života pojedinca pretežno realnim, praktičnim aktivnostima (putovanja, igre, sport, sviranje na muzičkim instrumentima)" dok bi u drugu gruptu došla "razonoda koja nastaje fiktivnim aktivnostima u dodiru sa umetničkim sadržajima — posredstvom takozvane projekcije i identifikacije (čitanje, poseta bioskopu, pozorištu)".4 Sociološka nauka smatra razonodu kao "Svojevrstan vid begstva iz realnoeti i služi kao kompenzacija za "izmrvljeni" život".5 Ukratko, analizirajući gledišta o igrama i zabavama, može se zaključiti da su to društvene pojave koje se međusobno prožimaju, a u širem smislu — to su raznovrsne zabave.
 
Posmatrajući Šabac i okolinu, u prošlom i davno prošlom vremenu, teško je naći za sve nekakav početak, liniju, pa odrediti: "Odavde je sve počelo". U najdaljoj starini igre, posebno — one uz muziku i muzičke instrumente, bile su jednoetavne, čak bi se moglo reći da su i jedno i drugo, igra i muzika, bili oskudni. U Radenkoviću, u Mačvi, pre pedeset, šezdeset godina, izgrana su kola bez muzičke pratnje.6 Kada su mačvanski kmetovi 1815. godine na Drini, na Prudovima, predali Stojana Čupića Turcima, jedan od "srećnih" kmetova je zaigrao i zapevao:
 
"Hopa, cupa, Marta,
Suknja ti je kratka.
Udri nogu o nogu,
Dok ne dođe pod nogu".7
 
Od narodnih instrumenata u ovom kraju, najpoznatiji su: svirala, dvojnice, dvojnice, prim, tamburica, tambura, gajde, gusle, zatim — razne trube, pa dobopš, dobošići i bubnjevi. U mnogim igrama i zabavama učestvovali su Cigani-svičari iz okolnih sela, a od starina su bili poznati šabački svirači Stankovići i Cicvarići.


________________
 
* Ovaj rad baziran je gotovo isključivo na člancima iz šabačke štampe. Cilj je bio da se prikaže do sada ne mnogo poznata tema. Ograničen prostor nalagao je skučeno prikazivanje, pa su ponegde delatnosti samo nabrajane.




Mr Milan Jevtić
2336  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Stana Đurić Klajn — Muzički grad Beograd poslato: Mart 03, 2011, 10:05:45 pm
**

MUZIČKI GRAD BEOGRAD


Beograd, središte mnogih političkih i vojnih zbivanja, kroz stoleća cilj i meta zavojevača svih narodnosti, plen osvajača od Huna pa do fašističkih Nemaca, u svom burnom životu uvek izložen strepnji i borbi za očuvanje slobode, nije mogao da ima miran tok i razvoj kulturnog, napose umetničkog života. Štaviše, Beograd, u pogledu muzičkog života nema hronološko prvenstvo pred ostalim gradovima Srbije: nisu u Beogradu odjeknuli prvi zvuci javnog koncertnog života nego u Kragujevcu, nije u Beogradu bio prvi klavir u Srbiji nego u Šapcu — ali zato se u Beogradu mogu zabeležiti mnoge kasnije manifestacije kulturnog života koje ne postiže nijedan naš grad, zato njegov muzički život postepeno cveta i raste do onih umetničkih visina na kojima se danas nalazi.

Dok se u Kragujevcu odigravaju prva "predstavlenija" Vujićevog pozorišta, sa prvim taktovima muzike koje je složio dobroćudni, za sve muzičke poslove odgovorni kapelmajstor knjaževske bande, Josif Šlezinger, dotle se u Beogradu u to vreme u odžakliji Laze Zubana, jednog od prvih kulturnih Srba, prevodioca Le Saža, pisara Miloševa — kao što piše Sima Milutinović, koji je tu odžakliju opevao — "u veče obično skupljalo društvo ljubitelja srbske pevanije i tu im je isti Zuban uz gusle, kao učeni Srbin, prvi zasvirao narodski no i zapevao uz nji Kraljevića Marka, Karađorđa uzdig na Dahije kako i sami pjevun i Omir Srbski Filip Višnjić".1) To je podatak o negovanju narodne muzike u privatnom domu, ali se četrdesetih godina već pripremao i javni muzički život.

Nekoliko meseci posle prvih pretstava Teatra na Đumruku, 4 januara 1842, daje se u istoj zgradi Teatra prvi "muzikalni i krasnopjevni koncert", koji je izveo opet Šlezinger "sa svojom bandom i sa pomoći nekoliko ovdašnjih diletanata". Novina, koja se sastojala u tome da se izvodi sama muzika, a ne muzika kao dodatak uz pozorišnu pretstavu — kao što je dotada isključivo bilo — nije mogla da privuče veliki broj posetilaca. Suvremeni hroničar vidi uzrok u tome "što čustvo za ovakvo uveselenije jošt kod nas nije ovladalo".2) Tog čustva nije moglo ni biti u gradu koji je tek izašao iz borbi, u sredini koja se tek izdizala iz seljačke sirovosti i postupno formirala građanski red i  još postupnije stvarala svoju građanoku kulturu. Ali zato neznatan broj prosvećenijih građana neće da se pomiri sa takvim stanjem na umetničkom polju i traži da se poradi na muzičkom vaspitanju, da se unapredi muzičko znanje, jer "koji je opet u sirotinji, taj i ako bi imao talenta i naklonosti za muziku, nema načina da se njoj sasvim predati, ni sredstva da u njoj usavršiti se može, onda i onako, gdi i kako bi mogao", i zato predlaže "da učitelji narodnih škola budu iskusni u hudožestvu muzike i krasnopjevanija, a pri višim učevnim zavedenijama, da budu za ovo narodni učitelji"3). No makako primljen i posećen bio, takav jedan koncert pretstavljao je velik korak napred u kulturnom uzdizanju Beograđana. Ostali deo tadašnjeg muzičkog života Beograda ispunjen je muzikom uz pozorišne komade iz pera, odnosno u obradi ili harmonizaciji mnogostruko talentovanog Nikole Đurkovića i neumornog i nezamenljivog Josifa Šlezingera.

Uoči 1848, uprkos nemirnom političkom stanju koje je vladalo u Beogradu, može se zabeležiti jedan značajan kulturni događaj, koji tada dobija i političko obeležje sloge između Srba i Hrvata protiv Austrije. Vatroslav Lisinski, tvorac prve hrvatske opere, dolazi sa četvoricom svojih drugova, čuvenih pevača (Stazić, Pihler, Štriga, Livadić) i priređuje koncert hrvatskih i srpskih pesama. Koncert izaziva oduševljenje koje potiče ne samo iz umetničkih motiva nego i patriotskih (srpska pesma iz grla Hrvata!) i zato Šlezinger, u znaku bratskog prijateljstva prema gostima, odmah sutradan priređuje koncert sa svojim pevačima Srbima, koji pevaju — hrvatske pesme. Lisinski, tvorac prve hrvatske opere, dolazi sa četvoricom svojih drugova, čuvenih pevača (Stazić, Pihler, Štriga, Livadić) i priređuje koncert hrvatskih i srpskih pesama. Koncert izaziva oduševljenje koje potiče ne samo iz umetničkih motiva nego i patriotskih (srpska pesma iz grla Hrvata!) i zato Šlezinger, u znaku bratskog prijateljstva prema gostima, odmah sutradan priređuje koncert sa svojim pevačima Srbima, koji pevaju — hrvatske pesme.

Sporadični i pojedinačni pokušaji amatera u muziciranju, neumorna radinost Josifa Šlezingera na ispunjavanju svih muzičkih zadataka na dvoru, u vojsci i u javnom životu Beograda — sve to doprinosi težnji građanstva za redovnim muzičkim životom; ljubitelji muzike okupljaju se tada u horsku skupinu koja se zvanično formira 1853 godine pod nazivom "Beogradsko pevačko društvo". Horom diriguje samouki muzičar Milan Milovuk, animira ga opet amater-pevač akademski slikar Stevan Todorović, ali to društvo postaje solidna osnova u razvoju muzičkog života Beograda i za više od pola stoleća najvažniji muzički činilac u ovom gradu. Sa tipičnim shvatanjem novonastalih građana, koji se ogleda u tome da se kopiraju umetnička postignuća starijih zapadnoevropskih buržoaskih kultura, Milan Milovuk u tom društvu zapostavlja narodnu pesmu i neguje isključivo inostrane kompozicije, izvodeći ih čak na stranim jezicima. Takav pravac rada se, međutim, menja ne samo pod uticajem rodoljubivo orijentisanih članova Društva, nego i dolaskom Kornelija Stankovića za horovođu. Sakupivši na svojim putovanjima po Srbiji i Vojvodini narodne pesme iz srpskih krajeva, on ih, harmonizovane, stavlja na programe toga hora. Time dobija sve više pristalica ne samo među pevačima hora nego i u koncertnoj publici, time, ujedno, on osniva onaj narodni pravac koji se sve do danas zadržao u većem delu našeg muzičkog stvaralaštva.

Desetinu godina posle prvog apela "Srbskih novina", isključivog muzičkog amaterizma već je postepeno nestajalo i muzika je građanskoj omladini postajala pristupačna preko privatne muzičke škole Milana Milovuka. Štaviše, prve rezultate svoga rada u toj školi Milovuk prikazuje 1856 godine javnim istupom svojih đaka, koji hroničar "Srbskih novina", ovoga puta sa oduševljenjem, komentariše: "Čustvo radosti, zadovoljstva i ushićenja mora se pobuditi u slušateljima, kad čuju i vide do čega je neumorni trud i prilježnost nastavnika, a vala i prilježnoet mladeži srbske, za ovo kratko vreme tako reći ni za pune tri grdine, doterala."4)

Svakako je ova Milovukova škola i tzv. Priugotovni hor koji je bio pri Beogradskom pevačkom društvu i kroz koji su se pevači muzički spremali pre nego što bi stupili u Društvo, svakako je to uticalo da 1863 godine Ministarstvo prosvete donese i objavi i pravila za "Praviteljstvenu školu muzike" i za "Praviteljetvenu školu pevanja". Iz tih pravila saznajemo da je plonajbliža celj škole muzike, da učeći se mladići obrazovanjem u muzici svoja srca oblagorode i da korisnim znanjem obogate; dalja je celj ove škole, da uspeh njen vremenom dejstvuje na naravi naroda i da utanča čustva i spremi vkus njihov za muziku raznih stilova izobraženog sveta".5) Dalje je predviđeno da školu izražava Praviteljetvo, da traje tri godine ili "šest školskih tečajeva" i da se, pored instrumenata, pokloni najveća pažnja teoretskom obrazovanju, razvijanju sluha i kamernom muziciranju. "Škola pevanja" pak, sudeći po sadržini njena programa, imala je za cilj spremanje dobrih pojaca za crkvene horove. Verovatno je da su planiranju ovih škola doprineli Milovuk i Kornelije Stanković, koji je u nekoliko mahova boravio u Beogradu, a to se da zaključiti po stručnosti sa kojom su sastavljena pravila — ali do ostvarenja tih škola nije došlo, svakako zato što su to ipak bile još utopističke ideje za srpsko društvo onoga doba!

To su šezdesete godine prošloga veka kada se građanska klasa u Beogradu već prilično utvrdila u svome položaju i kada ona čini prve korake u izgrađivanju svoje kulture. Međutim, istovremeno narodna muzička kultura živi još intenzivnije i vitalnije i prodire i u grad. Mi nemamo mnogo pisanih podataka o narodnoj umetnosti toga vremena, ali znamo, naprimer, za pesmu koja opeva bombardovanje Beograda i progon Turaka 1862 godine (kao što se uostalom svi važniji istoriski događaji ogledaju u narodnim pesmama); njenu melodiju i tekst zabeležio je poznati hrvatski melograf Franjo Kuhač.6) Kako se živo osećalo prisustvo Turaka u Beogradu, kao i njihovo pokušavanje da održe veze sa domorocima, vidimo i kroz detalj vezan za muziku: "Danica" 1866 godine (br. 11) donosi belešku da se turski paša u beogradskom gradu nudio u članstvo Beogradskog pevačkog društva i komentariše to: ". . .naravno da mu se društvo na toj ponudi zahvalilo; kako bi mogao Srbin biti sa Turčinom drug!"

S druge strane, mlado srpsko građanstvo daje sve više znakova o izgrađivanju sopstvene, građanske muzičke kulture. Plod takvih nastojanja su mnoge pesme, najčešće anonimne kao što su i narodne, sentimentalnog salonskog karaktera i sladunjave melodike, neka vrsta srpskog bider-majera, koje nastaju već u prvoj polovini XIX veka, kao što su "Jarko nam je sunce", "Ah, prestante nevine", ili kasnije "Na te mislim", "Bez tebe draga" i dr. Najpopularnija od svih nostaje još u prvoj polovini XIX veka pesma "Što se bore misli moje", čije autorstvo ni do danas nije definitivno utvrđeno, ali koja je u Beogradu pevana i svirana, iz generacije u generaciju, sve do Drugog svetskog rata, a prenosila se i mnogo dalje od Beograda.7)


———————

1) Sima Milutiiović: O licu i duhu Kara-Đorđa, Podunavka 1843, br. 19

2) Srbske novine 10-1-1842

3) Idem.

4) Srbske novine, br. 509, 25. VI. 1856.
 
5) Srbske novine, 11-II-1864, br. 13.

6) Frannjo Kuhač: Južnoslovenske pučke popijevke, knj. V

7) Najraniji podatak o izvođenju te pesme potiče iz 1860 g., kada je Kornelije Stanković na koncertu priređenom 4 aprila u Beču izvodio tu kompoziciju "osobito lepo", ali se ne kaže čija je ("Danica", br. 7, 1860). Kasnije isti časopis ("Danica" od 10/III— 26/II donosi vest da je na Slovenskoj besedi u Beču pevao hor "pesmu gneza Mihaila, stavljenu u muziku od našeg Kornelija Stankovića; g-đica Zadrobilkova svirala je na klaviru Stankovićeve varijacije na temu "Što se bore misli moje". Ako prihvatimo tvrđenje izvesnih autora (o čemu će biti reči docnije) da je knez Mihailo pisac stihova, onda bi se moglo pomisliti da je na istom koncertu pesma izvođena i u horu i na klaviru. Međutim, "pesmom kneza Mihaila" nazivana je u narodu pesma "Prag je ovo milog Srpstva", koju je Stavković harmonizirao, a i Kuhač je objavio pod istim naslovom (Kuhač, or. cit., knj. IV, str. 419). Na svojim koncertima u Beogradu 25 maja i 1 juna 1861, prema pisanju lista "Vidovdan" od 27 maja, Stanković je "između ostalih pesama" izvodio "Što se bore..." poznatu kompoziciju našeg mladog kompozitora" (što znači svoju, prim. S. Đ. K.). "O njezinoj vrednosti suđeno je još kad je izašla, zato nam ostaje da kažemo koju samo za sviranje. Ovu je pesmu naš pijanista propratio sa lakošću i osećanjem, osobito ono na posletku kad u basu svira melodiju vrlo se približuje tonu violončela. Pesma ta na zahtevanje svirana je dva puta, a sviranje je donelo veštaku zaslužen venac od ružica sa trobojnim trakovima."

Da je pisac stihova ove pesme knez Mihailo, tvrdi dr. Drag. Stranjaković u svojoj knjizi "Mihailo i Julija" (Beograd 1940, Geca Kon) i navodi da se "u ovo doba, u drugu polovinu 1865 godine stavlja i postanak pesme "Što se bore...", koju je sastavio knez Mihailo i koja je u Beogradu tada mnogo svirana i pevana. Međutim, mi znamo sigurno da je Mihailo tu pesmu napisao mnogo ranije, i da je pevana već 25 februara 1861 godine. .." No, mi znamo drugo: da je harmonizaciju ove melodije objavio još 1850 godine Alojz Kalauz (što znači da je tekst već tada postojao) u zbirci narodnih srpskih pesama, i da je isti autor istu temu obradio i objavio kasnije sa varijacijama; da je Kornelije Stanković takođe štampao svoje varijacije na istu, narodnu temu 1857 godine.

Sasvim nova verzija, nepotvrđena, jer nije dokumentovana, potiče od Božidara Kovačevića, koji tvrdi da je pisac stihova ove pesme malo poznati vojvođanski pesnik Vasa Nikolić, a da je "odnekud nakalemio na ove stihove neku pozajmljenu melodiju" Alojz Kalauz i da je Stanković izvršio neku "adaptaciju" i "preradu te melodije". (Stražilovo, br. 12, 14. III. 1953). No nijedan od ove dvojice kompozitora nije ni "nakalemljivao" ni "adaptirao" ni "prerađivao" — nego je Kalauz objavio, prvo, samo harmonizaciju za klavir, a zatim su i Stanković i Kalauz objavili "Što se bore ..." kao narodne teme sa svojim sopstvenim varijacijama. Jedini zaključak koji se iz svega ovoga može izvesti, u pogledu na melodiju, jeste: da je melodija zbilja anonimna, ali svakako građanskog a ne seoskog porekla, i da su je Kalauz i Stanković, ne razlikujući tada folklorno od gradskog, kao narodnu interpretirali.


Stana Đurić Klajn
2337  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 10:02:05 pm
**

"ŽIVOT BOEMSKE SKADARLIJE" OD KOSTE DIMITRIJEVIĆA


Književnik Kosta Dimitrijević već se pročuo kao hroničar prošlosti, osobito Beograda i Srbije. Njegove četiri knjige biblioteke "Velikani Srbije" (1971) o herojima "Srpske trilogije", prvog i drugog ustanka i o Vuku Karapidžiću, načinile su dobar utisak na čitaoca i pisce. I ova knjiga "Život boemske Skadarlije" uspela mu je jer mu je još bliža zbog pisaca, koji su u prošlom i početkom ovog veka pohađali Skadarliju ili čak živeli u njoj, a istorija književnosti Dimitrijevića posebno interesuje.

Pošto je u uvodu ispričao postanak Skadarlije i otkud joj ime, on je u ostalim poglavljima, koja se zbog svoje jezgrovitosti i jasnoće lako čitaju, dao istoriju sva tri perioda stare Skadarlije. Ona je počela da dobija lik našeg Monmartra negde posle ratova sa Turcima 1878. godine i ima romantičarski karakter sve do dvadesetih godina prošlog veka. Drugi period traje do prvog svetskog rata, a treći između dva svetska rata. To su vremena stare Skadarlije.

Dimitrijević je dobro izabrao njene aktere i junake. Vešt evokator prošlosti on je uzeo likove koji su najviše karakteristični iz svakog od tih perioda. To su Đura Jakšić, prvi veliki stanovnik Skadarlije i prvi njen boem. U drugom periodu Dimitrijević evocira Čiča Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića, Janka Veselinovića, da zatim pređe na novija vremena — Nušića, Boru Stankovića, Ujevića, Drainca. Razume se, mi ovde navodimo, samo nekolike "ključne" figure, jer Dimitrijević oživljuje Skadarliju i u mnogim drugim ličnostima isto tako interesantnim kao prva imena naše književnosti ili glume, koja smo gore pomenuli...

Pored originalnog svog teksta Dimitrijević je spretno utkao mnoge anegdote, izjave, kazivanja, sećanja, tako da knjiga dobija u autentičnosti. Ona je jedna antologija puna čari jer dočarava atmosferu. Pred nama se kreću kao živi ne samo pisci i umetnici nego i kafedžije, i zanatlije, sav onaj svet koji je živeo u Skadarliji i činio celinu s malim kućama, baštama, kafanicama, radionicama. Sve to koliko zahvaljujemo interpretaciji Koste Dimitrijevića, toliko i njegovoj veštini da pronađe, zapiše i utka u knjigu sećanja glumaca Milivoja Živanovića, Raše Plaovića, Žanke Stokić, kao i savremenih, preminulih pisaca Raška Dimitrijevića, Gustava Krkleca i drugih.

Zanimljiva je i lektira, koja oživljava više od stoleća Beograda i Skadarlije; ta knjiga je više nego obično zabavno štivo; ona je dokument i imaće trajniju vrednost od dela koje samo zabavlja. Gotovo sve podatke pisac je proverio, tako da mu je retko što promaklo nešto u čiju bi se verodostojnost moglo posumnjati.


Božidar Kovačević


*





Književnik i novinar "Politike" Kosta Dimitrijević nekoliko decenija privlači pažnju čitalačke publike poučnim, zanimljivo pisanim literarnim feljtonima iz kulturno-istorijske prošlosti i savremenosti, svojom bibliotekom "Velikani Srbije" (1971), kao i nizom zapaženih objavljenih razgovora na temu život, delo, vreme sa najpoznatijim našim stvaraocima u 20. veku. Godine 1989. dobitnik je od Udruženja novinara Srbije nagrade "Sv. Marković" za životno delo zbog svog dugogodišnjeg "rada na popularisanju ličnosti iz naše istorije, nauke, kulture i umetnosti". Pored ovog žiri se odlučio da Dimitrijeviću dodeli ovo značajno priznanje zbog njegovog uspešnog "oživljavanja ličnosti i događaja iz naše prošlosti i savremenosti" koji je ostvaren na način "literaran, faktografski i misaon, a pre sve istinit i zato tako prijemčljiv za sadašnje a i buduće čitaoce" ("Novinarski glasnik" br. 14, februar 1990).

Rođen 1933. godine u Beogradu, Dimitrijević je diplomirao na Filozofskom fakultetu. Od 1951. objavljuje pripovetke, putopise, hronike, članke, eseje, životopise i sećanja na znamenite ljude i događaje. Od niza objavljenih knjiga izdvaja hroniku JUNACI SPRSKE TRILOGIJE GOVORE, zbirku priča BEOGRAĐANKA, istorijsku dramu VUK I KNEZ, kao i životopise VOŽD KARAĐORĐE, RAZGOVORI I ĆUTANJA IVE ANDRIĆA i KAZIVANJA JANKA BRAŠIĆA.


Tekst preuzet iz knjige Život boemske Skadarlije, | Kosta Dimitrijević
2338  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 10:01:40 pm
**

GUSTAV KRKLEC
O STAROJ I NOVOJ SKADARLIJI






Svečanostima povodom obnove Skadarlije poseban doprinos dao je istaknuti hrvatski pesnik Gustav Krklec (1899-1977), koji je u međuratnom periodu bio redovan gost Skadarlije. Tamo su njegovi nerazdvojni prijatelji bili pesnici Tin Ujević i Raka Drainac, ali je Krklec drugovao sa čitavom galerijom znamenitih umetnika iz ovog kraja. Divljenje prema čarima Skadarlije i njenim poznatim gostima izrazio je Krkelc svojim stihovima:

Skadarlija, puna dima,
još mi noću ne da mira,
još u mutnom tutnje svima
Dva jelena i Tri šešira

Još sa Borom, pokraj vina,
na uvele mislim ruže,
jošte oko brade Tina
leptirice noćne kruže.

Jošte na dnu svesti sine
plav plamičak usred mraka
kad s ciganske violine
krupne suze truni Raka.


S proleća 1973. godine posetivši u Gundulićevoj 48, u zagrebačkom stanu književnika Gustava Krkleca, ispunjenim mnogim dragocenim knjigama i umetničkim slikama, odazvao se molbi da nam ispriča svoja sećanja na provedene godine u Skadarliji:

— Otprilike pre pola stoleća pošao sam sa A. B. Šimićem u Beograd što bi se danas reklo na vikend. Šimić je ostao u Beogradu dva dana, a ja dvadeset godina.

Našavši u Beogradu divnu atmosferu riješio sam da tu ostanem. Čim sam se nekako smestio potražio sam samoinicijativno Skadarliju za koju sam i ranije čuo na jedan poseban, način. Naime, čitao sam u nekim starim zagrebačkim novinama da je hrvatski pjesnik Vladimir Vidrić za vreme boravka u Beogradu prilikom krunisanja kralja Petra I Karađorđevića, potrošio u Skadarliji znatnu sumu častivši svoje prijatelje - srpske pesnike kod Tri šešira. A za nas pod tuđinskom vlašću znate šta je Srbija značila sa svojim slobodarskim oreolom. Ja sam rodom iz Hrvatskog zagorja, na kajkavskom sam učio školu, ali čitajući srpske klasike, brzo sam savladao štokavicu. I moje prve pričice iz zagorskog života, koje sam objavio u satiričnom listu Kopriva, ilustrovao je Pjer Križanić sa kojim sam kasnije mnoge lepe časove proveo u Skadarliji: on sa blokom za crtanje kod Tri šešira, a ja sa beležnicom i olovkom.

Jedan sarajevski humorista rekao je tačno: "Krklec je svoje najlepše dane proživeo noću". To važi i za Skadarliju. Tamo je bila svuda turska kaldrma i stare kuće, ali su me privukli mali lokali sa posebnom atmosferom. U to vreme znalo se u skadarlijskim kafanama kad ko dolazi, gde i sa kim sedi za stolom.

Kod Tri šešira prvi put me je doveo Stanislav Vinaver, koji je želeo da me upozna sa Borom Stankovićem... Sedeli su zajedno Čiča Ilija sa svojim klovnovskim osmehom, veliki zavodnik Dobrica, stari gospodin Gavrilović, svi su terali staru modu, imali boemske šešire i leptir mašne. Sa njima u društvu je ponekad sedela i onda mlada glumica Ljubinka Bobić. Čini mi se da je onda Skadarlija bila jedno lepo, staro, patrijahalno gnezdo, gde su mladi umetnici mogli najlakše sresti i upoznati stare i priznate pisce, glumce, slikare.

Sa nama, mlađima, rado je u Skadarliji sedeo onda cenjeni pesnik i poslanik Jovan Dučić. Jednom, vidi ga njegov kolega Milan Rakić pa će ga prekoreti: "E, moj Duka, ti stalno lumpuješ sa ovom decom a bolje da ostaviš koju paricu i kupiš pod starost kućicu". "Šta će meni kućica", odgovori mu Duka. "Kad umrem imaću i ulicu".-

Pri kraju naših razgovora o čarima negdašnje Skadarlije Gustav Krklec je još dodao:

— Žive u meni još mnoge anegdote vezane za Skadarliju, ali onu boemsku, romantičnu. Ja sam one tamo spomen-ploče na kućama znamenitih ljudi otkrio pri obnovi Skadarlije, i sa tugom i sa radošću. Sa radošću zato što se Skadarliji daje onaj značaj koji zaslužuje, a sa tugom što se u taj ambijent unosi neki modernizam, koji, po mom mišljenju, ne odgovara.

Od mojih nekoliko pesama posvećenih Skadarliji najdraža mi je ona namenjena Tinu, jer je puna prkosa protiv stava ondašnje čaršije prema životu velikog pesnika. Ja sam u svečanom, novogodišnjem broju Politike u pesmi Izgon hvalio Tina Ujevića u vreme kada su ga drugi pljuvali i prezirali. Sad slušajte tu pesmu:


Ovo je naše carstvo! Sred muzike i dima
osetismo i mi strujanje velikih htenja
i da je sudbina svirepa posestrima
beskućnika bledih od isposničkih htenja.
Skadarlija naša puna terevenki,
to utočište za sve koji beže iz sveta —
puna je stare ljubavi, koja u senki
zaborava i pustih grobova cveta.
-------------------------------
Sviraj primašu! Pijmo veliki Tine,
ugasimo vatru krvi i požar mesa.
A kad nad Tri šešira srebrna zora sine
popećemo se kaldrmom pravo u nebesa.





Kosta Dimitrijević
Život boemske Skadarlije
Toplikus, Beograd, 1990.
2339  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 10:01:11 pm
**

KRALJ BOEMA "TIN UJEVIĆ"


Jedan od najvećih hrvatskih pesnika Augustin-Tin Ujević (1891—1955), u mladosti istaknuti borac za ostvarenje slobodarskih, nacionalnih ideja jugoslovenskog ujedinjenja, a kasnije potpuno razočaran vodi u Parizu, Zagrebu i Beogradu boemski život utonuo u alkoholizam i sanjarenje. Iako poražen u odnosu na nerazumevanje savremenika i neuzvraćenu jedinu ljubav, proglasivši se "živim pokojnikom", Tin se nikada nije potpuno predao boemskom načinu života, jer je tokom pola veka svog intenzivnog književnog stvaralaštva objavio ukupno 8.178 štampanih stranica, što čini 17. obimnih tomova njegovih Sabranih dela. Ove knjige Tinove vrhunske, originalne, misaone poezije i proze, članaka i eseja, kritika i polemika, putopisa i prepeva, ispovesti i pisama, uzbudljivo su svedočanstvo da ovaj pisac-erudita nije bio samo raspusni boem, kafanski čovek, neizlečivi pijanac, kakvim ga anegdote većinom predstavljaju kao i savremenici u štampi, nego, naprotiv, veliki, neumorni radnik-stvaralac. U stvari i sam Tin, koji je stvarno, posle prvog svetskog rata, jedini od poznatijih ljudi vodio u beogradskoj Skadarliji pravi život boema, u neobjavljenom zapisu se odriče ovog za njega neodgovarajućeg svojatanja:

"Nisam boem. (Jesam li bio?) Boem može biti samo slab pjesnik, slab slikar, slab umjetnik; boemima se smatraju samo takvi koji ne mogu završiti, a često ni početi djelo".




Pred Narodnim pozorištem u Beogradu:
u prvom redu sede Rade Drainac i Sveta Maksimović, a stoji Dušan Jerković;
u drugom redu — Janko Tufegčić, Tin Ujević i Siniša Paunović


Razumljivo, da živeći "od zajma i tuđe pomoći", više gladan nego sit, često zbog skitnje od nemila do nedraga proganjan i hapšen od policije, ponižen i uvređen, Tin se pri piću svetio zgranutim malograđanima trebeći se od vašiju u elitnim prestoničnim kafanama ili na sav glas psujući ministre u zadimljenoj od dima sa roštilja predratnoj Skadarliji gde beše proglašen za "kralja boemije". A taj nazovi "boem" Tin Ujević bio je živa enciklopedija i prevodio sa latinskog, grčkog, italijanskog, nemačkog, francuskog, ruskog, češkog, španskog, engleskog i švedskog jezika... Čak i sa kineskog, kako se hvalio, sa sanskrita i palija-izumrlog indijskog jezika. Mnoge svetske pisce, kao na primer celokupnog Marsela Prusta, prevodio je Tin diktirajući daktilografkinji pravo u mašinu. U svojim sećanjima Velibor Gligorić beleži da je Tin bio "načitan pisac": "Zadivio je enciklopedijskim znanjima svoje slušaoce... Rade Drainac izgledao je pored njega u erudiciji kao Sančo Pansa pored Don Kihota".

Naša kritika Ujevićevu refleksivnu liriku, izniklu na temeljima Hrvatske moderne, koja se odlikuje prefinjenim izrazima osećanja, "plamenom unutarnjih nemira, dubokim poniranjem u ljudsku dušu", odavno je uvrstila u vrhunsku, nagoveštavajući da će tek buduća pokolenja o ovom senzibilnom pesniku dati konačan sud.

Rođen od majke Jerke i oca-učitelja Ivana, u kamenoj turskoj kuli sela Vrgorac, blizu Makraske, mladi Tin u jednom autobiografskom zapisu psihološki objašnjava svoju ličnost: "Od djetinjstva sam važio kao nastran i egocentričan... Kasnije sam postao tiši i povučeniji; ali istom tada sam ušao u svoje ludilo, shvatio to što je neuropatija i hipohondrija samotara".

Posle završenih dva razreda gimnazije i sjemeništa u Splitu studirao je filosofiju u Zagrebu, Beogradu i Parizu. Prvu pesmu objavljuje 1906. u Pobratimu, a 1911. započinje polemiku sa svojim duhovnim učiteljom A. G. Matošem. Zalažući se 1912. godine na studentskim demonstracijama za narodno jedinstvo Srba i Hrvata, austrijska policija hapsi Ujevića, saslušava i proteruje u zavičaj. Dobivši kasnije "policijski izgon s teritorije Kraljevine Hvratske i Slavonije" na deset godina, posle mnogih hapšenja i lutanja kao i zatvora, Tin je prinuđen da emigrira u Pariz. U vreme, kada mu pesme izlaze u zborniku Hrvatska mlada lirika 1914, Tin sa Gaćinovićem pristupa Legiji francuske mornarice, koja je imala zadatak da u Dalmaciji podigne ustanak protiv austrougarske monarhije. Posle propale ekspedicije tulonske flote, Tin je ponovo u Parizu gde gladuje sa Gaćinovićem i posećuje predavanja Trockog i Lunačarskog sa kojima se sastaje u kafani Rotonda. U proleće 1915. je u Londonu, gde piše o Meštrovićevom Kosovskom hramu. U Parizu, na bulevaru Monparnas, u hotelu Nica, stanuje zajedno sa Iljom Erenburgom. Tada Tin objavljuje političku stidiju Mučeništvo Srbije i izdaja jugoslovenstva i piše antologijsku pesmu Svakidašnja jadikovka: "Kako je teško biti slab, / kako je teško biti sam / i biti star, a biti mlad... "/.

Godine 1917. nastaje velika prekretnica u Tinovom životu jer dolazi u sukob sa Jugoslovenskim odborom zbog prekinutog rada na političkoj brošuri o slovenskoj civilizaciji u Dalmaciji. Kad je u ljutini zbog zadržanog honorara vratio srpski pasoš Poslanstvu od Jugoslovenskog odbora Tin je preko noći bio proglašen za plaćenika italijanske vlade i optužen da se zalaže za republiku u budućoj jugoslovenskoj državi. Očajan pesnik zbog nastalih progona na sve strane, ostavši gotovo na ulici, prekida studije, prepušta se alkoholu i piše najbolje stihove objavljene kasnije u zbirkama Lelek sebra i Kolajna. "Tu je, u Kolajni, i onaj strašni stih", ističe profesor Raško Dimitrijević u jednom razgovoru, "verujem najstrašniji u našoj poeziji, koji nam dopušta da nazremo, ali nikad i da razumemo, snagu unutarnjeg rascepa, koji primorava jednog čoveka da glasno i pred svakim kaže samom sebi, 'Gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću'".

Razočaran u neuzvraćenu ljubav prema pastorki srpskog poslanika Vesnića, potonuvši potpuno u nedokučive katakombe tobožnjeg boemskog života, Tin se 1919. vraća u Zagreb, gde se na opšte čuđenje odriče svojih najbližih, majke i sestara, pa piše dramatičnu ispovest Ispit savjesti. Potom Tin provodi pet najblistavij ih godina kao "kralj boema" u Beogradu sve dok ga krajem 1925. godine kao "skitnicu i besposličara" policija nije proterala u mesto rođenja. Kada se 1926. godine vratio u Beograd, Tin je kraće vreme bio "zaposlen" kao pomoćnik u starinarskoj radnji Vlajka Ignjatovića Marsovca. Dalja Tinova kretanja su Split i Sarajevo, a od 1940. prelazi u Zagreb gde ostaje do kraja života.


Boemske Tinove noći

Početkom 1920. godine Tin je stigao u Beograd i, kažu, pravo sa železničke stanice odlazi u elitnu kafanu Moskva gde slučajno seda za sto pesnika-sabrata Radeta-Rake Drainca. Ovom neočekivanom susretu Drainac se silno obradovao jer je godinama priželjkivao da se upozna sa Tinom. Zadivilo je Drainca i enciklopedijsko Tinovo znanje, precizno pamćenje istorijskih datuma, imena i događaja, a onda tek njegovo poznavanje stranih jezika kao i svih mogućih naučnih izvora. Uveče su njih dvojica otišli u Skadarliju da tamo nastave svoje terevenke i nadmetanja u boemluku. Pričaju da je gazda "Bums-kelera" zvani Pera Svileni zbog enciklopedijskog znanja obožavao Tina, koji je ovde redovno sačekivao svoje "žrtve" da bi ga i bez molbe častili pićem. U stvari, inteligentni boem Tin bio je majstor da se sa praznom čašom uzetom sa kafanskog šanka priključi prvom "zagrejanijem" društvu, koje, razumljivo da bi i pesnika čašćavalo... Jer, kako tvrdi jedan savremenik Tina su u Beogradu, a posebno u omiljenoj Skadarliji poznavali "čak i vrapci". Kako su o Tinovim "podvizima" za kafanskim stolovima novinari onog vremena dosta senzacionalistički pisali, pa čak mnogo i preterivali, o ovom neobičnom pesniku-čudaku, svuda se po Beogradu pričalo pa su oni radoznaliji dolazili u Skadarliju samo da ga vide i časte, pa da sutra svima o tome pričaju. "Najpoznatiji pesnik u Beogradu bio je Tin Ujević — piše njegov kolega Risto Ratković. — Gorko je, međutim, živeti od tuđe pomoći. Bilo je čemera u vinu kojim su ga čašćavali, a on je ponekad "so vlastitih suza" žvakao "zlom hlebu". Pekla su ga, barem trenutno, njegova tvrdoglava samouništenja, osobito u društvu podsmešljivih ćifta. Tešio se alkoholom, i otkupljivao u njemu..." I pored toga što ga je bio glas velikog ljubitelja "dobre kapljice" retko se ko može pohvaliti da je Tina video potpuno pijanog, a on je podjednako uspelo mogao izgovoriti ili napisati za kafanskim stolom izvrstan esej o dobrom vinu i uspeloj knjizi.

Jedna anegdota iz međuratnih dana Skadarlije govori najbolje o tome koliko se Tin razume u kvalitet vina:
Kladio se Tin da će zavezanih očiju pogoditi koje je marke vino, odnosno iz kojeg podruma ili kafane. Donesu mu prvu čašu, Tin otpi gutljaj-dva pa reče:

— Crno viško, preklanjska berba Doneli ste ga od Ginića.

Pruže mu drugu čašu, a Tin će iz prve:

— Sićevačko! lanjsko. Troše ga kod Trandafilovića i Tri seljaka.

Donesu treću, a čim otpi Tin opet pogađa:

— Smederevsko, ovogodišnje. Nije najbolje, vinograd okrenut jugozapadu.

Daju mu i četvrtu čašu. Tin proba, pa još jednom, napravi kiselo, očajno lice, pa priznade poraz:

— Ne znam šta je ovo?

Skine maramu sa očiju i pogleda, a pred njim — čaša vode!

U kafanama, po pričanju Boška Tokina, govorio je uvek Tin glasno i to "što glasnije da ga cela kafana čuje" sa "enciklopedijskom rečitošću". Tokin dodaje da je Tin "pričao duhovito", a "pušio kao dimnjak".

Ne samo svojim buntovničkim raspoloženjem, nego i čudnim načinom odevanja Tin je privlačio pažnju radoznalog sveta. "Uvek je bio odeven nekako nenormalno — opisuje ga ga Ratković. — U društvu gospode, poznatih književnika ili trgovca ličio je na adrapovca; u društvu nosača, u prčvarnicama, izgledao je kao neki čudan i tajanstveni gospodin... "


Podstanar ispod klupe

Iako nije bio u stalnom radnom odnosu Tin je dosta honorarno sarađivao svojim prilozima i prevodima po listovima i časopisima, a savremenici govore da je u Beogradu najpre stanovao sa Draincem u Bosanskoj 40, zatim u Jug Bogdanovoj 15, Vasinoj 21 i Antikvarnici Vlajka Ignjačevića-Marsovca preko puta Pravnog fakulteta. Ali kako bi često ostajao u Skadarliji do zore možda bi zahvaljujući dobrom piću jutro dočekao na kojoj klupi parka, kao što tvrdi jedna anegdota:

Žandar budi zaspalog Tina na klupi u parku, a pritom ispod nje zapaža još jednog čoveka u snu pa će reći:

— Pobogu, gospodine Tine ko je taj što spava pod vašom klupom?

Trljajući oči i zevajući tek rasanjeni Tin kaže žandarmu.

— Polako, nemojte vikati, probudićete mog podstanara Raku Drainca!

Ova anegdota ima više verzija i drugih imena iz umetničke boemije kada je reč o Tinovom "podstanaru".


Podstanar ispod klupe

Drugovi sa kojima je nekad Tin vodio akciju za ujedinjenje naših naroda tada su bili većinom na visokim položajima kao ministri i poslanici, direktori banaka i profesori univerziteta pa su izbegavali susrete sa ukletim pesnikom, a često pri iznenadnim susretima pravili se da ga ne poznaju. Ali, Tin im nije ostajao dužan svojim oštrim pisanjem i još čudnijim ponašanjem, koje su ondašnji prestonični listovi nazivali skandaloznim:

"Jedan od nesumnjivo i lepih književnih talenata g. Tin Ujević svojim životom, ponašanjem, uopšte celom svojom zapuštenom pojavom, izaziva u poslednje vreme u svim književničkim krugovima ne malu senzaciju - izveštava saradnik Politike. — Pre izvesnog vremena on je morao biti izbačen iz Moskve na protest gostiju koji su ga zaprepašćeno posmatrali kako se mirno, filozofski trebi od vašiju. Pre dva-tri dana ista stvar mu se dogodila i kod Srpske krune, gde je on priredio jednu senzacionalnu i najzad, zbilja, jednu jedinstvenu trku: na stolu za kojim je sedeo ufrontio je devet vašiju i pustio ih da trče. Eksperimenat je, razume se, bio tehnički veoma težak. Posle nekoliko pokušaja njemu se dosadilo i jednim gestom ruke on je sve trkače rasterao sa stola po kafani... Prestajući da ga razumeju, prijatelji g. Ujevića rade poslednja dva dana sasvim ozbiljno da se g. Ujević dovede u bolnicu, gde će biti pažljivo ali svestrano pregledan, zatim ošišan i obrijan, najzad okupan... "


Ljubav Tinova za Skadarliju

Da je Tin najviše u Beogradu voleo Skadarliju najbolje svedoči jedan njegov intervju objavljen u Novostima od 29. septembra 1922. godine. Kada ga je novinar pitao šta bi uradio na mestu predsednika beogradske opštine, između ostalih reformatorskih mera, Tin je izjavio:

— Od svih prestoničkih ulica ostavio bih Skadarliju!

To je Tin iskreno rekao jer je najlepše uspomene poneo iz predratne Skadarlije, a posebno je rado noći provodio i zore dočekivao u poznatoj kafani Bums-keler na početku Zetske ulice, gde je vlasnik Pera Svileni servilno dočekivao goste ističući:

— Izvol'te samo, gospodo! Kod mene nema da nema. Kod mene za svakog ima i ono što nema!

Čuvena zanosna pevačica Sofka Lazarević, koja je u Bums-keleru oduševljavala sve goste, seća se Tina i opisuje njegovu povučenost: "Mlada sam bila, imala tek šesnaest godina. I nisam nikad prekidala, ne mogu bez pesme... Sećam se, tamo me je slušao Nušić. Kad ućutim, on mi prilazi i kaže: "Alal ti majčino mleko, Sofke!" A u jednom ćošku sedi Tin Ujević. Pričali su da on ne trpi žene, da je ženomrzac, a ja vam kažem da je on u mene piljio kao u ikonu. Jednom, po nagovoru Rada Drainca, pristupim Tinu i upitam ga da li on mrzi mene kao i sve žene, a on mi priznade: "Vi me podsećate na jednu Francuskinju. Imate njene oči, kosu, glas". Kažem ja to Draincu, a on se obradovao: "Dakle, i Tin se raskravio. Gotov je Tin..." A Sofka na pesnikovu molbu na bis opteva opet onu "Da, znaeš, mori mome" koja je oduševljavala i Tina, i Drainca, i Boru Stankovića...


Tinovo "krunisanje"

Najveći spektakl doživeo je Tin Ujević u Bums-keleru, u njegovom čuvenmom podrumu kada su ga boemi proglasili za svog kralja. Pre toga se ova vest raznela po celom Beogradu, tako da je poznata boemska kafana bila ispunjena silnim svetom da su se i kelneri s mukom provlačili. Oko ponoći, usred najvećeg lumperaja, uz zaglušnu cigansku muziku i Sofkinu zanosnu pesmu, boemi podigoše Tina na sto i, stavljajući mu izrezanu, papirnatu krunu na glavu, svečano ga proglasiše za "Njegovo kraljevsko veličanstvo Tinočku Prvog". Istom prilikom Tin je iskoristio priliku da održi vatreni govor "svojim vernim podanicima", praveći aluzije na prilike u stvarnom kraljevstvu. To policiji, naravno, nije bilo po volji, ali se nije usuđivala da dira pesnika u tako vrućoj, oduševljenoj podaničkoj atmosferi. Brzo su se pesniku za ovaj govor vlasti osvetile i Tin je u kasnu jesen 1925. godine bio uhapšen zbog "uvrede dinastije" pri nadmudrivanju sa prijateljom Rakom Draincom kod Tri lista duvana. Tako policija u vreme dolaska Stjepana Radića u Beograd da položi ministarsku zakletvu proteruje u rodno mesto Tina Ujevića kao skitnicu i besposličara.

Najbolji jugoslovenski karikaturista Pjer Križanić na prvoj strani Politike od 17. novembra pod naslovom "Jedan novi uspeh Bože Maksimovića" (odnosi se na ministra unutrašnjih dela — pr. p. ) objavljuje crtež na kojem u vagonu treće klase sedi žandar s puškom sprovodeći dobroćudnog pesnika Tina sa hlebom i knjigom u rukama. I nekoliko dana kasnije Politika upućuje prekor policiji što proteruje nedužnog pesnika: "Proteran zbog besposličenja i skitnje! A kroz pedeset, sto, sto pedeset godina, pitaće đake na maturi:

— Šta je radio Avgustin Ujević?

I kandidat koji ne bude to znao, padaće na ispitu zrelosti.

I naslednik onog predsednika opštine, koji će ga danas primiti na revers, otkrivaće, sa mnogo svečanosti i lepih reči, spomen-ploču na kući u kojoj se pesnik rodio..." Tako se i desilo...





"Kuku Todore! ", karikatura od Pjera, Beograd, 1926.

Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2340  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 10:00:46 pm
**

VEČE ŽANKE STOKIĆ


Naša vrhunska glumica u oblasti karakterne komike Žanka Stokić (1887—1947), kao članica beogradskog Narodnog pozorišta, svojom vedrinom i bujnim temperamentom na sceni i u životu, nekoliko decenija oduševljavala je i do suza zasmejavala publiku. A po pisanju pozorišne kritike najveći Žankin uspeh bio je u naslovnoj ulozi Gospođe ministarke, koju je Nušić specijalno za ovu komičarku i napisao.




Nušić i Žanka Stokić

Novinarar Konstantin Atanasijević objavio je u predratnom Vremenu opširan životopis nezaboravne, sugestivne glumice Žanke Stokić na osnovu njene iskrene ispovesti, čija su glavna poglavlja: rođena u siromašnoj porodici sela Rabrova, na krštenju dobija ime Živana; majka joj služi kod sveštenika dok ona osnovnu školu uči u Zaječaru i udaje se za nekog krojača; oduševljena Čvrginom putujućom pozorišnom družinom napušta muža; kao ljubavnica poznatog glumca Ace Gavrilovića postaje član trupe Ljubomira Rajičića-Čvrge; najpre svojim kolegama pere veš a 1903. godine prvi put nastupa u ulozi Tereze (Bračna noć); potom gostuje u još nekoliko manjih putujući družina da bi u jesen 1911. godine postala član beogradskog Narodnog pozorišta gde kao njegova prvakinja — nosilac glavnih uloga ostaje do 1944. godine. Posle završetka rata bila je od nove vlasti osuđena "na osam godina gubitka srpske nacionalne časti" zbog gostovanja za vreme okupacije na pozorišnim scenama Centrale za humor i Veseljaka. Ona, koja je sve živo nasmejala, po pisanju novinarskih izveštača, kroz suze branila se pred sudom da je bila primorana da igra za vreme rata jer su joj bili potrebni skupi lekovi da bi preživela. Kada je na zauzimanje svojih kolega Žanka Stokić trebalo da se vrati na pozorišnu scenu sve je bilo prekasno. Umrla je u svojoj vili na Topčiderskom brdu 22. jula 1947. godine, a po njenoj želji ispraćena je do večne kuće na običnim volovskim kolima dok joj verna kućna pomoćnica podigla na groblju spomenik sa uklesanom porukom: "Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podiže ovaj spomenik blagodarna Magda".


Stanovala je u Skadarliji

U društvu svojih dragih prijatelja Branislava Nušića, Čiča Ilije, Milorada Gavrilovića i Dobrice Milutinovića popularna Žanka znala je često i zoru da dočeka u kafanama Tri šešira i Dva jelena. Poznata je jedna fotografija iz 1924. godine kada je Žanka okružena prijateljima-glumcima u bašti kafane Dva jelena proslavljala 25-godišnjicu umetničkog rada pevajući refren omiljene pesme:

Oprosti mi, mila mati,
što ga tako volim ja.
Ne znam šta se sa mnom zbiva
neprestano sanjam ga!

Hoću da ga zaboravim,
al' sve više čeznem ja.
Oprosti mi, mila mati,
Što ga tako ljubim ja.

Pisac uspomena iz starog Beograda, profesor Poleksija Dimitrijević-Stošić (1903-1973), pričala je piscu ovih redova o jednom burnom slavlju kod Tri šešira, gde je razdraganosti gostiju mnogo doprinela nezaboravna komičarka Žana:

"Bilo je to slavlje jedne lepe večeri 1924. godine, kada se u kafani Tri šešira do zore uz roštilj pilo dobro, crno vino i pevale vesele pesme. U dragom sećanju ostala mi je glumica Žanka Stokić, koja je tada stanovala u Skadarliji, pa bi posle predstave u Narodnom pozorištu, uveče, navraćala kod Tri šešira.

Kada je te večeri Žanka stigla svi stari gosti kod gazda Stojana bili su na okupu za svojim, uvek rezervisanim stolom: Čiča Ilija, Milorad Gavrilović i drugi... Te, čudesne noći, razdragana Žanka sve goste je zadirkivala, šalila se i zabavljala, onako narodskim rečnikom od srca... Onda Čiča Ilija zapeva onu njenu omiljenu pesmu: "Ajde Kato, ajde zlato..."

Posle ove poznate skadarlijske pesme, svi gosti te večeri u kafani Tri šešira, zapevaše onu ubavu narodnu pesmu, koja greje i srce i dušu:

Iz banju ide,
izbanjalo se,
zakitilo, nane,
sas obadve strane

Sas jednu stranu
zumbul miriše,
sas drugu stranu,
nano ruža uzdiše.

Onda, uz pristiglu muziku zaigra Žanka kolo kukunješte. Ta slika, kad se u kolo jedno do drugog uhvate Žanka, gazda Stojan, Čiča Ilija a pridruži im se i narodni pevač Mijat Mijatović, nezaboravno mi je ostala u sećanju. A onda kad kolo prestane gostima srce opet razgaljuje druga Žankina omiljena pesma:

Sinoć mi dragi dolazi
konjem mi cveće pogazi...

Osmehnuta, sva u zanosu od nedokučive radosti i veselja peva Žanka a desnom rukom doziva svirače da joj se pridruže. A kad Žanka "moravac" povede svi gosti kafane Trišešira na noge ustaju. Sav ozaren od igre vraća se kasnije našem stolu apelacioni sudija Mića Milošević, sin poznatog književnika Milana, koji, brišući oznojeno čelo maramicom kaže sav ozaren:

— E, vredi lumpovati i tancovati sa Žankom i Čiča Ilijom. Da im se nisam pridružio, celog života ne bih prežalio..

Završetak priče u kafani Tri šešira ispričala je starica Natalija, udovica gazda Stojana Krstića.

— Mnogo puta je ostala u našoj kafani glumica Žanka Stokić i posle ponoći, a o njoj je vodila skoro materinsku brigu služavka Žuža. I sad je vidim kako dođe u našu kafanu pa joj još s vrata podvikne: "Da nećeš gospa Žanka i krevet da ti donesem kod Tri šešira?" A to, doduše, ne bi bilo toliko teško jer je Žanka Stokić tada stanovala u kući Katarine Hristodulo, na uglu Skadarske ulice...


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2341  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 10:00:24 pm
**

UKLETI PESNICI DIS I PANDUROVIĆ


Posle završetka prvog svetskog rata u Skadarliji nastupa nova boemija "Među boemima posleratne epohe nije bilo one duhovne i etičke solidarnosti, osećanje zajednice i homogenosti", ističe profesor i književnik Mile Pavlović. "Jedni su zavideli drugima, ljudi se nisu toliko voleli i poštovali jer nisu imali zajednički cilj i ideal". Iz ovih gorkih reči redovnog člana društva kod Tri šešira može se zaključiti da je već tada starobeogradska boemija bila na umoru o čemu tačno piše i Borislav Mihajlović Mihiz: "Bila je to nova boemija. Ne više ona 'turska', sevdalinska, čiča-ilijinska, cigansko-muzikantska, tradicionalno-nacionalistička. Nastajalo je vreme novog, drukčijeg nekonformizma. Počinjala je, 'srpska Moderna', tu, sa Disom, Pandurovićem, Simićem uz asistenciju velikog lutalice i probisveta 'muzikanta' Antuna Gustava Matoša".

O tom novom krugu kod Tri šešira Matoš je ostavio zanimljivo, impresivno svedočanstvo koje ovde prenosimo: "Sima Pandurović bijaše vrlo uvažen član našeg malog boemskog kruga u Beogradu. Ostavivši nama vjeran do svog imenovanja za suplenta u gradiću Valjevu... Ja sam prvi u Beogradu upozorio na njegov talenat, kao feljtonista Samouprave, kada je pokrenuo sa pobratimom, lirikom Disom, filozofom i dvojicom-trojicom omladinaca listić Književnu nedelju, naperen protiv oficijalnih literata oko Bogdana Popovića i dr Sekulića... Pandurović je onda bio filozof, pristalica idealističkih sistema, naročito Berklija... Sa Disom se pobratimio i svaki je od njih znao naizust sve pobratimove pesme... Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrđavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim egocentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko i svim našim dosjetkama na njegov račun. Dobivši nekakvo učiteljsko mjesto negde blizu Rumunjske, reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoši nije mogao naći mjeseca.. Tu je, kod kafe ili vina Dušan (Duja) Nikolajević, saradnik Politike Tanović, brat pokojnog mladog pjesnika K. Lukovića, glumci i najopasniji revolver-žurnaliste. Pandurović i Dis, dosljedni svom aristokratizmu, toliko su uljudni da jedan drugome istodobno pale cigaretu. Među nas je znao zalaziti i debeli Nastić, i kada se vraćasmo kući kod prvih pijetlova, znao je Dis deklamovati hijaratičnim, monotonim i svečanim glasom Pandurovića: "O, kuku, kuku! pjevali su pjetli... "

I Disa i Pandurovića pogrešno su nazivali boemima, jer poštujući naše takozvane "uklete pesnike" i družeći se sa njima po skadarlijskim kafanama njihov kolega Jovan Dučić to im otvoreno osporava: "Cela jedna generacija dobrih ljudi i neospornih književnih talenata živela je tada 'boemski', bez biblioteka, bez stranih jezika, bez dalekih putovanja — piše Dučić u svom obračunu sa našom boemijom. — To je bio samo jedan uski drugarski krug, koji je bio zatvoren, i neosporno sam sebi dovoljan. Ali, to još nije bila 'boemija'... I dalje ukazujući da Srbi nisu imali uopšte svoje boemsko društvo, Dučić, školovan na strani, verovatno iz nepoznavanja ondašnjih beogradskih prilika pokušava ove da poredi sa pariskim: "Boemski ideal Miržea, de Lil Adama i Verlena nije mogao postojati u beogradskim Dardanelima ili u ulici Skadarliji... A naši beogradski, boemi one prirode, krajem prošlog i početkom XX-og veka, bili su kafanski ljudi i noćnici, ponekad razuzdani, a po koji put manijaci, ali nikada 'boemi'! Mislim na Vojislava Ilića, Radoja Domanovića, Janka Veselinovića, Milorada Mitrovića, Sremca, Brzaka i njihovo društvo. I u đačko naše vreme u Parizu je važio kao boem Matoš, Hrvat, mada on to nije bio, bar ne u smislu klasičnom... Matoš je u osnovi bio tipični snob, vrlo osetljiv na hvale i pokude... "


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2342  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 10:00:03 pm
**

BORA — KONTROLOR "MALE PIVARE"


Pesnik i slikar starog Vranja, jedan od naših najboljih pripovedača Borisav-Bora Stanković (1876-1927), slikar tragičnih ljudskih sudbina, radio je od 1906. do 1913. godine kao kontrolor državne trošarine u skadarlijskoj Maloj pivari vlasnika Bajlonija Poput svojih neobuzdanih junaka Hadži-Tome i Mitka, pun neobuzdanih strasti i čežnje za ljubavlju, Bora Stanković je uz rujno vino, ponekad, znao u Skadarliji da zapeva sevdalinke da se do zvezde čulo: "Pecao je Bora izvanrednim glasom" - kaže jedan savremenik. "Nije bilo srca koje nije bilo taknuto i dotaknuto. A on kao da ima biserno grlo. Ne znam samo otkud mu toliko divnih, izvornih, narodnih pesama u glavi? A glas - muževan i čist, pun neke snage, u kojoj tek, gde-gde zatreperi ono čuveno Borino, koje ga je proslavilo. Teška žal za mladošću, za vremenom koje tako brzo prolazi..."

Bilo je dana i večeri kada bi u kafani Tri šešira, Bora postajao pravi "mutav čovek", ophrvan tubornim mislima, samo pije i uzdiše, tek po koju progovori. "On me je tada podsećao na svoju poeziju", seća se Stankovićevih mučnih ćutanja glumac Raša Plaović. "Kao što je njegova poezija izuzetno zgusnuta, sa malo reči — mnogo slika i puno osećanja tako je Bora malo bio blagoglagoljiv za razliku od glumaca Čiča Ilije i Ginića kojima je profesija — reč. I onako, kakav je i sam Bora izgledao, mrk, malo podnaduo, taman, sa malo reči, svi njegovi likovi, pa čak i najraspevaniji, moglo bi se reći da su oskudni u rečniku, al i je malo likova u dramama, koje, ipak, tako životno govore kao njegovi junaci...

Radeći kao službenik u skadarlijskoj Bajlonovoj pivari, Stanković je više vremena imao za književni rad pa je tako 1910. godine o svom trošku objavio roman Nečista krv, ocenjen kao epohalno delo naše literature. I pored svih priznanja za ovaj psihološki roman, Stanković u ličnom životu nije imao mnogo sreće: optužen zbog saradnje za vreme okupacije u Beogradskim novinama po oslobođenju 1918. godine dugo je vremena trpeo prekore štampe i neopravdani bojkot čaršije.

Za razliku od povoljnog suda Stevana Sremca, sasvim suprotno mišljenje o tome kako je Čiča Ilija tumačio ulogu Mitka, imao je njegov tvorac Bora Stanković. Videći na premijeri 1900. godine, kako je njegov stari prijatelj iz Skadarlije Čiča Ilija režirao Koštanu kao komad "gde se samo jede i pije", Bora Stanković napustio je ljutit premijeru u Narodnom pozorištu. Međutim, i sledeće godine u prerađenoj dramatizaciji Koštane, sada u Dinulovićevoj režiji, Čiča Ilija je opet na isti način igrao Mitka kao "pijanicu i pustahiju", koji je, baš kao takav, oduševljavao beogradsku publiku. To je veoma ljutilo Boru Stankovića, koji je jednom sedeći kod Tri šešira zajedno sa Čiča Ilijom, malo nakresan od pića, počeo glasno prebacivati:

— I ti si mi neki vajni glumac. Digneš praznu kriglu u vis pa prostenješ: "Piti il' ne piti, pitanje je sad! " I ti si mi neka mustra za Hamleta! A tvoj Kalča, to je koješta. O tvom Mitku neću ni da govorim, sve si u njemu izneverio.

— Nije bolji ni tvoj Mitke — odgovara mu ravnom merom Čiča Ilija. — Sve mu nešto fali, bolestan je što je živ. Samo zna da kuka nad svojom sudbinom, a takve treba isprašiti po turu. Onda će tek saznati od čega su bolovali. I ti si mi neki vajni književnik. Samo si pijan mogao da nabasaš na mesečinu koja greje! Kad te piće uhvati, tebi je i na mesečini toplo, a kad si trezan, ne pomaže ti ni ova furuna! Skočinjaš se, pa ti klještima čovek ne može ni reč da izvuče...

Izvređavši se međusobno, izvesno vreme bi obojica zaćutali, samo se povremeno mrko pogledavši, a onda bi odjednom Čiča Ilija imitirajući Borin glas uz njegove gestove naručivao piće:

— Gazda Stojane, daj dva hladna špricera!

A onda bi, na smeh kafanskih gostiju svojim glasom pokazujući na Boru rekao Čiča Ilija:

— A ja plaćam... Ovaj naručuje, a ja plaćam... On me vređa, a ja plaćam...

To izaziva opšti smeh kod Tri šešira, a šta će odobrovoljeni Bora nego da zbog "časti" poljubi prijatelja, a onda mu Čiča Ilija nije ostajao dužan pred svima hvaleći Koštanu kao nenadmašno pozorišno delo. Ispijajući ko zna koju čašu pića, ni Bora nije ostajao Čiča Iliji, dužan, pa je na sav glas hvalio njegovu maestralnu glumu.


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2343  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 09:59:37 pm
**

MILE KRPA O DRUŽENJU BOEMA I PISACA


Vujaklijin Leksikon pod terminom "boemi" ukazuje na neuredan život, od danas do sutra, po načelu "dok traje nek' laje". Naša nekadašnja boemija samo donekle bi imala definicije iz ovog Leksikona, jer je većina imala porodicu o kojoj se brinula, bilo kakvo zaposlenje, a ono što je najvažnije mnogi iz tih generacija stvorili su značajna književna dela, ušli u istoriju jugoslovenske literature. Prema tome, kada se govori o našim ranijim boemima, bilo iz perioda Dardanela ili skadarlijske epohe, ova oznaka bi više važila za grupu ljudi privrženih vedrom i zabavnom kafanskom društvu, kao i pojedince, koje su životne nedaće naterale da potraže varljivu utehu u alkoholu. Po svojoj prilici iz tih razloga i postoje različita mišljenja o našoj boemiji od strane njihovih savremenika, nerazdvojnih drugova za kafanskim stolovima. Tako, recimo, Nušić ističe da su naši boemi bili "vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su pretpostavljali društvo za kafanskim stolom svakoj drugoj dužnosti u životu". Po oceni velikog komediografa, bili su to većinom ljudi "poneseni pa pušteni", dogurali do zrelih godina, članovi pevačkih društava, posrednici... Ocenivši ih kao ljude dobrog srca, veoma druželjubive, orne uvek za šalu i smeh, Nušić dodaje da su naši boemi bili "nepopravljivi ljubitelji umetnosti i umetnika". To znači da Nušić nije u boeme ubrajao ni svoju braću po peru, ni glumce, nego samo početnike ili promašene u tom poslu, koji su dolazili u boemske kafane da se nagledaju i naslušaju poznatih ljudi ili da u piću nađu privremene utehe.

Poput legendarnog boema Čiča Ilije, koji nije osećao ni potrebu, ni želju da "se ispne do trotoara Moskve ili Grand hotela", i mnogi njegovi iskreni prijatelji-pisci uživali su da ovde, u Skadarliji, provedu slobodno vreme.

Početkom ovog veka izgubivši pod bagremovima Dardanela svoje omiljeno sastajalište glumci i književnici još neko vreme se zadržavaju u Pozorišnoj kafani i kod Kolarca, a potom najradije silaze i skadarlijske sokake gde pod krošnjama mirisnih lipa nastavljaju uz pesmu i svirku svoje vesele razgovore. Uz omiljeno Čičino pivo, Gavrilovićeve hladne špricere ili Domanovićevu ljutu rakiju, kod Tri šešira i ostalih skadarlijskih kafana, kao da razgovorima nikad nije bilo kraja dok su sa nailaskom skoro svakog novog gosta stizale novosti iz čaršije, koje bi se odmah uz puno šale komentarisale, tako da se ovde stalno održavahu - usmene novine. Zato nije ni bilo čudo što redovni posetioci ovih kafana, kad bi se obično rastajali u zoru, nisu ni kupovali jutarnja izdanja štampe.

Razgovarajući sa nerazdvojnim drugom svih naših pisaca-realista, poznatim iz mnogih anegdota, profesorom, novinarem i književnikom Miloradom Pavlovićem Krpom (1865—1957) on nam je ispričao neke zanimljive stvari o skadarlijskim sedeljkama, koje, ovde, prenosimo:

— Sada, na zalasku života, uviđam da sam pogrešio što nisam beležio sve ono doživljeno tamo u onoj raspusnoj i za pesmu stvorenoj Skadarliji, gde provedoh tolike lepe noći u društvu cimer-kolege Stevana Sremca i nezaboravnog prijatelja Janka Veselinovića koji mi jednom pri piću, u šali, proročki poručio: "Bre, Mile, ti ćeš nas sve do večne kuće da ispratiš, a posle decenijama ćeš zarađivati dobre honorare pričajući o svojim savremenicima- srpskim književnicima!" Na žalost, tako se i zbilo, pa zato tek sada u dubokoj starosti iz svojih beležaka prepisujem sećanja na negdašnju Skadarliju i našu boemiju želeći da ih ostavim, po Jankovom savetu, mlađima...

Znate, ranije se u Beogradu govorilo: "Ako majka izgubi sina, a žena muža, naći će ih sigurno kod Tri šešira". Tamo je bilo carstvo boemije nezavisne i slobodne kao ptice, koja je služila jedino idealima nacije. To su bili ljudi, koji nisu s računom živeli, ali su umeli od srca da se nasmeju i sebi, i drugima.. Inače, pored prepričavanja dnevnih političkih novosti, skadarlijski redovni gosti, govorili su i o svim kulturnim događajima, na licu mesta stvarali epigrame ili kazivali anegdote. A sve je to nosilo obeležje duhovitosti i široke velikodušnosti da se niko ne uvredi, a opet svi skupa slatko nasmeju...




Profesor Milorad Pavlović zvani "Mile Krpa"

Na moje pitanje, koji su književnici u Skadarliji, u njegovo vreme bili najpopularniji, malo se zamislivši, čika Mile Pavlović je odgovorio:

— Polagalo se dosta na mišljenje čika Milovana, Brzaka, Janka, Radoja, Nušića, Dragutina Ilića, a onda i mnogo "pozorišnih ljudi", bilo je veoma cenjeno. Recimo, sećam se da su neki glumci kod Tri šešira bili preko celog dana, osim u vreme predstave. A obratno, njihove većinom zaposlene kolege, književnici i novinari, tamo su stizali tek predveče kad se upale prvi fenjeri. Prvo bi se obično pojavljivao Đura Jakšić sa Kostom Taušanovićem ali bi retko duže sedeli kod Tri šešira, nego su silazili dole, u Brabecovu Malu pivaru, u čijoj su blizini, na Dorćolu, bile otvorene kuće za plaćenu ljubav.

Nasuprot Matošu, Nušiću i Miletu Krpi, koji su imali i pohvalnih reči za beogradsku boemiju, ove nikako nije trpeo kritičar Skerlić nazivajući ih skupom "isteranih gimnazista, otpuštenih praktikanata i putujućih glumaca". Jedan od takvih neshvaćenih pesničkih genija bio je Miladin Nikolić zvani Rasinski, koji je u skadarlijskim kafanama danonoćno nizao stihove i čitao kelnerima. —

Oni, koji su ostavili zapise posvećene ondašnjoj boemiji, ističu da ih Skadarliji džombaste kaldrme, starih ćepeneka i rogobatnih kućeraka, nije privlačio samo ugodan miris zadimljenog roštilja i dobro piće, nego najviše veselo, sjajno društvo, redovno ovde s večeri okupljeno. "Skadarlija nije bila bučna, osvetljena toliko kao danas, nego to beše miran, romantičan, tih kutak Beograđana, koji su ovde, pokatkad, zalazili, zasitivši se šetnji po korzoima i sedeljki po restoranima u centru", priča novinar Dragomir-Lola Dimitrijević. "Tako, recimo, sedimo kod Ginića, u ondašnjoj poznatoj kafani novinara Politike, pa tek neko iz društva predloži "Aj'mo malo u Skadarliju..." I društvo krene starom, turskom kaldrmom..."

Iz neobjavljenih Pavlovićevih rukopisa u Narodnoj biblioteci Srbije saznajemo da je on od poznatijih stvaralaca u najstarije boeme ubrajao Đuru Jakšića, Milicu Stojadinović-Srpkinju, četvoricu braće Ilić, Kostu Arsenijevića, Dragomira Brzaka, Čiča Iliju i dr. Zanimljiva je potom Pavlovićeva napomena: "Zmaj (Jovan Jovanović), Milovan (Glišić), Janko (Veselinović), Ljuba Nedić... nisu se smatrali boemima ali su voleli njihove ispade".

Završićemo ovaj kratak prikaz o beogradskoj boemiji Matoševom opaskom, koji s pravom ukazuje: "Naša boemija zaslužuje zasebnu studiju. I ona ima velikih mučenika humora i tragike... Žitije Sarajlije i Jakšića ima više analogija sa životom pesnika i pustolova Vijona. Pošto slabo žive od literature, svi su naši književnici, boemi!" Najradije sedeći kod Tri šešira i u Maloj pivari A. G. Matoš odaje puno priznanje već davno nestaloj beogradskoj boemiji: "Tu — kao u 18. stoleću konverzacija i dobra dosetka više vredi od uspeha dobre knjige..."

Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2344  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 09:59:11 pm
**

Na drinskom bojištu

Po izbijanju srpsko-turskograta, početkom avgusta 1876. Jakšić kao dobrovoljac odlazi na Drinsko bojište. Kao ratni izveštač u glavnom štabu najviše se druži sa italijanskim dobrovoljcima Antonijem Paganinijem, koji Jakšiću priča kako je nekada učestvovao u slavnim bitkama pod Garibaldijevom zastavom, a obojica kritikuju na ovom bojištu loše, nevojničko ponašanje glavnokomandujućeg generala Ranka Alimpića. Po povratku iz rata u novosadskom kalendaru "Orao" za 1878. godinu Jakšić je sa puno sarkazma prikazao neslavno vojevanje elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića. "General Ranko, pisao je Jakšić, kicoš s ufitiljeni plavi brčići, kosa onako frizerski uglađena, a na uniformi nigde ni jedne prljave pegice; ponašanje mu sasvim diplomatsko; na svakoga se ljubazno osmehuje, rukuje se, razgovara o svačemu, samo ne o vojsci, ne o ratovanju!... Kad se prohoda, to biva na hintovu, za njime jure konjanici u crvenim čakširama, mislio bi: gospodin je kum u nekim velikaškim svatovima..." Zbog ovakvog opisa i drugih reči general Alimpić naredio je da šabačko okružno načelništvo optuži Jakšića za uvredu i klevetu prema zvaničnom licu, a ovo ovaj predmet uputi na dalju nadležnost - Upravi grada Beograda, koja pesnika poziva radi krivičnog saslušanja. Baš u to vreme oslabeli, bolesni pesnik je užurbano završavao istorijsku dramu Stanoje Glavaš kao i neke urednicima obećane priče. Prijatelji pesniku javljaju da je po tajnoj naredbi najviše vlasti odlučeno da ga stave pred Preki sud... Što reče Šekspir, nesreće nailaze u četama. Odjednom se sve okomilo na Jakšića: i bolest, i sud, i nezavršeni poslovi, i beda u sirotinjskom domu, i neplaćeni dugovi. A sada je još trebalo plaćati i advokata, kao da pesnik ne može sam sebe odbraniti. Za najboljeg srpskog živog rodoljubivog pesnika, sada, u miru, da optužuju kao izdajnika otadžbine? — pitao se Đura. Njega, koji je u nadahnuću napisao pesmu Otadžbina? Zar, treba advokat da brani pred sudom pesnika koji je ceo život posvetio veličajući krvavu istoriju svog naroda, a sada po tužbi gospodina generala Alimpića, u to vreme ministra građevina, da odgovara kao neprijatelj rodne grude?


Na suđenju zbog veleizdaje

Na krivično saslušanje u Upravi grada pesnik je došao uzbuđen i bledog, ispijenog od bolesti lica. Dajući osnovne podatke, po sudskom zapisniku, Jakšić je rekao:

— Ja sam Đura Jakšić, rodom sam iz Srpske Crnje u Banatu, imam četrdeset i šest godina, podanik sam srpski, nisam nikad bio pred sudom niti osuđivan, a za šta se sad uzimam na ispit ne znam dok mi se ne kaže.

Kada mu je islednik izneo razloge njegovog gonjenja za uvredu i klevetu gospodina generala Alimpića, on ga službeno upita:

— Da li je priča odpečatana verno, onako kako je napisano?

Jakšić odgovori potvrdno:

— Jest, baš onako kako sam je ja napisao bez dodavanja i izbacivanja.

Posle kraće tišine islednik postavi optuženom pitanje u vezi sa uvredljivim izrazima, a Jakšić odgovori da svojom pričom nije hteo vređati gospodina generala:

— Ja sam kao novelističar pisao priču, koju sam čuo od jednog dobrovoljca, koji je tada bio na Drini, gde i gospodin Ranko — branio se Jakšić. — Ova je priča prošla cenzuru... Po tome, dakle, ja ne smatram da je načelstvo pozvano da me zvanično tuži, pošto ovo nije uvređeno jer, kao što rekoh ovde nema uvrede vlasti. A gospodin Ranko ako misli da sam ja njega lično uvredio, on neka me tuži i ja ću onda odgovarati i dokazivati ima li u mojoj radnji uvrede i je li istina ono što je napisano ili ne...

Na kraju svoje duže odbrane Đura Jakšić je napomenuo da doživljene priče ne piše "pristrasno", ni kako mu "padne na pamet", nego baš onako šta se za te ličnosti čuje da se govori. "Zaista, kaže u odbrani Jakšić, da sam što dobro čuo za gospodina Ranka ja bih i njegove vrline pomenuo".

I pored rečite Jakšićeve odbrane rezultat ispita bio je nepovoljan i pesnika stave pred preki sud. Nije mogao Jakšić od čuda da dođe sebi: šta on ima da odgovara pred prekim sudom kada nikada nije ni služio vojni rok? Pisao je samo u svom žarkom, patriotskom osećanju, rodoljubive pesme, pozdravljajući buduće oslobodioce naših porobljenih krajeva. Svi listovi su ga molili da šalje svoje patriotske, "ubojite" stihove. Ni u prvom srpsko-turskom ratu, koji se doduše neslavno završio, nisu mu hteli dati oružje u ruke, nego pero ratnog izveštača od koga sada strada ni kriv ni dužan. Oglušili su se i po izbijanju drugog rata, niko mu nije ni uputio vojni poziv, a sada hoće da ode pravo, ni manje ni više, nego na preki sud! Onda je očajni Jakšić napisao pismenu odbranu, koju je 5. aprila 1878. godine pročitao pred sudom dokazujući neumesnost tužbe: "Je li zločin pisati mirno, nepristrasno, razlagati svoje misli o nekome i nečijem delanju - pitao je Jakšić sudije. — Ja mislim da nije! ... Meni je kao piscu srpski gospodin đeneral isto što i drugi vojnik! Uzvisi li ga njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću sa ostalom svetinom njegovoj veličini klanjati! Ostane li i posle tako sjajnih prilika malen i neznatan?.. Onda, neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti!"

Potom je Jakšić u svoju odbranu izneo jednu karakterističnu anegdotu:

— Ja se sećam da sam jedanput za novce napisao dosta lep natpis na grobu jednog čoveka, za koga je javno mnjenje govorilo da je kaišar; sećam se da se stih zavržavao: "I mnogo suza teče za njim! " Građani se glasno smejaše. I okrenuše ceo moj ozbiljno zamišljeni natpis, u podsmeh: "Badava, Đuro, rekoše, istinu si napisao, mnogi plače za njim jer je mnogoga upropastio".

Posle sjajne pesnikove odbrane, umesto da uzme Jakšića u zaštitu sud donosi presudu: rodoljubivi pesnik je bio osuđen na petnaest dana zatvora.

Posle advokatove žalbe u pesnikovo ime, u kojoj je istakao nenadležnost Prekog suda, krivični spor se preneo na redovni. Tako se pesnik opet našao pred sudom, ovog puta građanskim, koji mu izriče istu kaznu. "Proces ga je ovaj jako potresao", isnosi tada teško Jakšićevo stanje njegov prvi biograf Vulović. "Iako je kazna bila vrlo mala ipak ga je silno tištila... Hitajući u sud na dan pretresa i jureći da nađe svog advokata, oznoji se i ozebe, i od tog dana mu pozli..." Gotovo istovremeno na dan 17. septembra bila je premijera Jakšićeve slobodarske drame Stanoje Glavaš u beogradskom Narodnom pozorištu, a pljesak i oduševljeni povici publike više puta izazivali su zbunjenog pisca pred zavesu. Mesec dana, po advokatovoj žalbi, apelacioni sud 16. oktobra smanjuje Jakšiću kaznu na osam dana zatvora, ali on je već bio teško oboleo, a stanje se još više pogoršalo zbog Jakšićevog ranijeg incidenta prema generalu Alimpiću a potom njegove osvete.


Pretučen u Skadarskoj ulici

Kad je Jakšić pao u samrtničku postelju po varoši se šaputalo da su ga jedne noći pretukli plaćenici generala Alimpića, besnog što ga je pesnik obrukao pričom Ranjenik dok je tog leta sedeo sa društvom u bašti hotela Pariz. Tek dvadeset i šest godina posle pesnikovog nestanka Žarko Ilić je u novosadskoj Zastavi od 3. juna 1906. godine objavio istinu pod naslovom "Od čega je umro Đura Jakšić" koju su pod obrenovićevskom despotijom svi biografi morali prećutati.

"U leto 1878. godine pred hotelom Pariz u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić - piše Žarko Ilić. — U taj par prođe pored njih Đura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne Đura jednog seljaka... Seljak je terao nekoliko goveda. Đura ga zaustavi i zapita: "Hoćeš li dole Terazijama?" Seljak mu odgovori da hoće. Nato Đura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: "Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: "Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!" Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje... U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput, i da mu je zato dao jedan dinar... Odmah pomisliše na Đuru Jakšića.

Đura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Đura kući iz nekog veselog društva. U tako-reći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili, da se siroma jedva odvukao kući... Đura poče odmah pobolevati...

To što se dogodilo pred kafanom Pariz, video sam i čuo ja sam, koji sam se tamo slučajno desio. Ostalo sve doznao sam od jednog svog poznanika, koji je bio policijski detektiv. On mi je sve ovo potanko pričao..." (Zastava, 3. VI1906, br. 110).


Smrt Jakšićeva

Posle pandurskog batinanja Jakšić skoro nije ni napuštao bolesničku postelju, a noge su mu toliko oticale da se jedva po kući mogao kretati. Kao da je te jeseni predosećao skori kraj, po kazivanju ukućana, Đura je postao prava "blagost i mekota", kao rukom odneta nestala je njegova svadljivost, prkos... Dobivši za dramu Stanoje Glavaš tantijemu naručio je deci poklone, isplatio dugove: bakalinu, pekaru, mesaru, obućaru... Socijalističkom časopisu Straža poslao je bez honorara peti čin Stanoja Glavaša s porukom: "Naj, pošljim im, neka štampaju. Nagrade ne tažim... I oni su patnici kao što sam sam..." Nije bio u stanju da ode u Srpsku Crnju na očevu sahranu, a morao je odbiti poziv i prijatelja Steve Raičevića, upravnika Državne štamparije, da se odmori u njegovom vinogradu na Topčiderskom brdu. Uputio je Raičeviću pismo u stihu, koje čini poslednju Jakšićevu pesmu:

Doš'o bih ti, Stevo, tako mi života!
Il' misliš da ne znam šta je to divota,
da ne znam šta j' ruža, da ne znam šta j' cveće, —
da mi stara duša ni vazduha neće?
Zaseo bih onde u tvom vinogradu,
u debelom hladu,
okren'o bih leđa čemeru i jadu,
gledao bih dole, poljem i hatarom, —
a to bi mi srcu ugodilo starom...


Da bi mu saopštili presudu od osam dana zatvora birokratske vlasti pozivaju Jakšića da dođe na sud ali im se pesnik na umoru, i da hoće, ne može odazvati. Zabrinuti ukućani pored dr Dokića pozivaju i starog prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja, koji ga svakodnevno obilazi, daje nade na ozdravljenje ali u jednom pismu zabrinuto javlja: "Jakšić je teško bolestan, vrlo, vrlo, traljavo stoji. Nagrižen "suhom boljkom" organizam Jakšićev svakim danom je sve više otkazivao. Jedan posetilac beleži o samrtnikovom izgledu: "I ruke mu drhtahu od velje slabosti, pa ipak se duševna snaga još lepo ogledaše u govoru, koji beše umiljat, kao pređe vazda." Posle 26. novembra Jakšić je pao u agoniju da bi se pred zoru upokojio. U izveštaju o Jakšićevoj smrti u četrdeset i sedmoj godini piše da je njen glavni uzrok bio "zapalenje bele džigerice" dok druga dijagnoza beše — tuberkuloza.


Sahrana Đure Jakšića

Na osnovu zapisa savremenika saznajemo da je sahrana pesnika i slikara Đure Jakšića bila veličanstvena. "17. novembra 1878. godine beše se iskupio silni svet u jednoj ponajsiromašnijoj ulici beogradskoj, — beleži profesor Svetislav Vulović. — Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici. Sve beše uprlo oči u jednu kuću. To beše stan Đure Jakšića. Preminulog pesnika poneše večnoj kući. Stanovnici njegove siromašne ulice čuđahu se neobičnoj pratnji i počasti i pitahu se: zar ovaj naš sused beše tako veliki gospodin? — Jest, veliki, reče neko, tako veliki da od njega ne beše većega u ovoj pratnji..."

U Skadarskoj ulici stigla su i dva pevačka društva: Beogradsko i Pozorišno. Dok se čekalo na iznošenje sanduka, pred Skadarsku 36, po Miličevićevom zapisu, stiže jedan fijaker, a kočijaš sa florom oko kape, reče:

— Došao sam s kolima na raspolaganje porodici pokojnog iz poštovanja prema njemu...

Kovčeg su izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin. Venac Narodnog pozorišta nosio je prvak drame Miloš Cvetić, a od beogradskih likovnih umetnika Antonije Kovačević. Opelo je držano u Vaznesenskoj crkvi, a posmrtni oproštajni govor održao je profesor Giga Geršić, veliki Jakšićev prijatelj sa boemskih, kafanskih sedeljki.

Po izveštaju štampe od 25000 ondašnjih stanovnika Beograda skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku. Posle Jakšićevog ukopa na groblju kod Markove crkve na aktu Varoškog suda za grad Beograd, neki
ćata je zabeležio da ostane za spomen potomstvu: "Pošto je Đura Jakšić umro, to se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivi ostave..." Tako je smrt velikog srpskog rodoljuba pesnika Jakšića spasla od poniženja apsane.


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2345  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 09:58:37 pm
**

KUĆA ĐURE JAKŠIĆA


Najznačajniji kulturno-istorijski spomenik u današnjoj Skadarliji je nedavno obnovljena prizemna, bela kuća označena brojem 36, gde je bard našeg romantizma Đura Jakšić (1832—1878) sa porodicom proveo poslednjih pet godina života. Na zidu ove znamenite kuće stoji spomen-ploča sa obaveštenjem: "U ovoj kući je živeo i umro 16. novembra 1878. Đura Jakšić, srpski pesnik". Ispod mermerne ploče pada u oči reljef ispijenog od bolesti Jakšićevog lika sa natučenim, tipično boemskim šeširom onog vremena, oštrim i dugim brcima kao i negovanom bradicom. Tu su i Jakšićevi ispovedni stihovi koji simbolišu njegov životni put:

"Mnogu sam gorku čašu popio,
mnogi sam komad suzom topio..."



Pesnik i slikar romantizma

Književno delo pesnika i slikara Đure Jakšića, jednog od najboljih predstavnika srpskog romantizma i barda skadarlijske boemije je originalno i raznovrsno, dajući vernu sliku njegovog teškog života ispunjenog neprestanom borbom, progonima i stradanjima.

Vaspitan u rodoljubivom duhu, oduševljen poezijom Petefija i Bajrona, osećajan, buntovan i slobodoljubiv, Jakšić piše romantične, rodoljubive i lirske pesme: Otadžbina, Padajte braćo, Na liparu Ponoć, Ja sam stena... Pored ciklusa epskih pesama, nadahnut narodnom istorijom napisao je i tri drame: Seoba Srbalja, Jelisaveta - knjeginja Crnogorska, i Stanoje Glavaš.

Kako u književnosti, tako i u slikarstvu, Jakšić je izraziti predstavnik romantizma. Boraveći jedno vreme na strani oduševio se Rembrantovim i Rubensovim ostvarenjima. Kao slikar radio je ikone, portrete i istorijske kompozicije. Glavna Jakšićeva likovna dela su: Devojka u plavom, Žena s lepezom, Smrt Crnog Đorđa, Takovski ustanak, Odmor posle boja i dr. Prošlo je mnogo godina dok naša likovna kritika nije Jakšiću priznala da njegovo slikarstvo znači "trajnu i neprolaznu vrednost u istoriji srpskog slikarstva 19. veka".

Rođen 1832. godine u banatskom selu Srpska Crnja od majke Hristine i oca Dionisija, u patrijarhalnoj svešteničkoj porodici sa devetoro dece, Jakšić posle završenog trećeg razreda gimnazije u Segedinu pohađa "crtačke škole" u Temišvaru i Pešti, a 1848. uči u ateljeu slavnog Konstantina Danila u Velikom Bečkereku.

Odgajan u patriotskom i istinoljubivom duhu, po prirodi osion i svojeglav, Jakšić kao da je već od malena bio predodređen za trnovitu životnu stazu. Nije mu išla ni škola, ni trgovina, a nije hteo da postane ni sveštenik. U vreme revolucije u Pešti 1849. godine otac Đurin bio je osuđen na smrt (kasnije je presuda preinačena), a on se kao mladi dobrovoljac bori u Bačkoj. Da bi spasao glavu, Jakšić dva puta beži u Beograd gde radi teške fizičke poslove. Potom 1851. godine nastavlja da uči "molovanje" u Beču gde deli stan sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, koji mu objavljuje prve pesme u Srpskom letopisu. Tamo se druži i sa slikarima Novakom Radonićem i Stevom Todorovićem, a na Akademiju se nije ni upisao smatrajući da je dovoljno samo da obilazi bečke muzeje i galerije. Sujetan, ubeđen da je "genije", tada samouki umetnik Jakšić slika portrete prijatelja i krišom piše pesme prožete patnjom, ispovesti svog napaćenog srca i duše. Po Zmajevom zapisu Jakšić beše "neiskazan drug, smeran kao devojka". Kad mu koja slika nije bila po volji, Jakšić bi je nožem rasporio, isekao na komade.

Posle preležene tifusne groznice Đura se vraća u očevu kuću da bi se ubrzo obreo na studijama slikarstva u Minhenu. Kao marljiv đak tamošnje slikarske škole, najviše vremena je provodio u minhenskoj Pinakoteci, ali je već posle pola godine zbog nemaštine morao da se opet vrati u zavičaj. Počinje da radi ikonostas lokalne crkve, ali mu neki zlonamerni zemljak vandalski raspara jednu ikonu pa zato razočaran Đura napušta roditeljski dom. I od tada počinje umetnikovo očajno lutanje u znaku poznatog stiha: "Sam na svetu, samac bez pomoći".




Đura Jakšić

Obrevši se u Kikindi, zaljubljuje se u krčmarevu kćer Milu Popović, kojoj posvećuje antologijsku pesmu Mila i čuveni portret Devojka u plavom. Kada, ne odgovorivši na pesnikove simpatije Mila polazi za glumca Rajkovića da bi se i sama posvetila istom pozivu, Jakšić peva ciklus tragične lirike istovremeno pokušavajući da se "uteši" raznim "švaljama i sluškinjama" — Lankama i Julčama.

Život je i u Jakšićevom slučaju izmešao tragično s komičnim. Razočaran, jedno vreme provodi u manastiru Krušedolu, ali njegov bujni temperament nije bio za kaluđersku mantiju. On 1857. godine prelazi u Srbiju gde tavori kao učitelj u raznim mestima (Podgorac, Sumrakovac, Beograd, Požarevac, Kragujevac, Sabanta, Jagodina). Zbog slobodarskih ideja i borbe protiv birokratije, Đura se stalno sukobljavao sa predstavnicima vlasti ondašnjeg despotskog obrenovićevskog režima, tako da je često bio prijavljivan policiji, pretučen, premešten i otpušten s radnog mesta da u jednom pismu prijatelju ogorčeno beleži: "Ovako kao što naša gospoština sa mnom postupa, ni svinje ne čine..."

Godine 1861. Jakšić se u Požarevcu oženio sa Hristinom-Tinom, kćerkom učitelja Sime Nikolića sa kojom, zahvaljujući očevoj pomoći odlazi u Beč, gde pohađa slikarsku Akademiju, piše patriotske i ljubavne pesme, kao i istorijsku dramu Seoba Srbalja, nagrađenu 1863. od Matice srpske. Posle nepunih godinu dana vraća se u Srbiju, gde u potrazi za boljom službom živi od danas do sutra. Često se opija, sukobljava sa vlastima i daje ostavke na službu. Bolestan od "suhe boljke" povremeno izbacuje krv, brine kako da prehrani veliku porodicu jer mu je Tina donela na svet sinove Miloša i Beluša i kćeri Tijanu i Milenu. Tek u jesen 1872. godine, zahvaljujući zauzimanju uglednih prijatelja, uspeo je Jakšić da dobije mesto korektora Državne štamparije u Beogradu.


Ilićev opis Jakšićevog stana

Na osnovu kazivanja Jakšićevih savremenika saznajemo da je pesnik živeo u dvorištu prizemljuše u Skadarskoj 36, u jednom siromašnom stanu, bolje napisati — izbi. Pod naherenim krovom, koji je prokišnjavao, u jednoj sobi i kuhinji, tavorili su svoje dane i noći šestoro Jakšića. Izgled tog bednog stana detaljno opisuje književnik Dragutin Ilić: "Pod bez patosa, zidovi iz kojih bije vlaga. U sobi orman, prost sto i stolice; dve postelje sa nogarima: jedna pesnikova, druga dvojice sinova. Na vratima s unutrašnje strane o čavle povešano nekoliko pohabanih haljina. U minijaturnoj kuhinji bez prozora, šporet, neobojena polica za sudove i krevet u kome je spavala ženska čeljad: majka Tina sa dve kćeri. Sve sasvim sirotinjski, ali čisto; i sobe i kuhinja zasrti ponjavama. U neredu bio je samo sto u sobi, pun knjiga i novina s nešto pesnikovih rukopisa..."

Kad je u januaru 1873. godine ovde stigla Jakšićeva porodica niko srećniji nije bio od vredne domaćice Tine kao i dece, koju otac, u dugim, zimskim večerima, podučava živopisu. Sinovima najbolje ne ide škola, brižni otac misli da će se možda kao "moleri" proslaviti.

Poslednjih godina dosta obeshrabren, tavoreći dane u nemaštini, malo je Jakšić slikao. Nije uspeo da ugodi ukusu ondašnje ćiftinske publike: ni ikone, ni istorijske Jakšićeve kompozicije nisu bile tražene. Jedino je sa uspehom radio portrete sa povremenim narudžbinama imućnih trgovaca. Ponekad, radio je Jakšić i drečeće trgovačke firme na granici kičeraja. Malao je ih je najčešće kad nije imao novaca da plati kafedžiji za hranu i piće. Tako je u Paliluli, na mestu današnje kafane Vidin-kapija, ostavši gazdi dužan — Đura namalao firmu Kod sedam Švaba, gde je verno prikazao stalne goste, nemačke zidare, rumene i bucmaste sa crnim šeširićima, kako kopljem gađaju velikog, kočopernog zeca. Namršten od muke Jakšić je malao te klovnovske face na kafanskoj firmi uveren da će tek neka daleka pokolenja otkriti pravu vrednost njegovih umetničkih slika ispunjenih dramatikom i rembrantovskom tananom igrom svetlosti i senki. Kao što je čest slučaj od kritičara kasno je došlo priznanje: pesnik Jakšić u epohi srpskog romantizma bio je i kao slikar "trajna i neprolazna vrednost".


Pisao je u štampariji i za kafanskim stolom

Rano je odlazio na posao u zgradi Državne štamparije, na prvi sprat, gde su radili ksilografi-drvoresci. Ovde bi ga čekali mnogi tabaci za korekturu, a Jakšić bi naručivši za doručak porciju ćevapčića umakao ove u so i papriku i mezetio dok bi mu, istovremeno, po Pajevićevom opisu "desna ruka pero vodila". Videći ga s kakvim nadahnućem radi Pajević još beleži: "Ja sam ga svagda zaticao pri poslu, kako piše u zanosu, sav u takvoj vatri, kao da ga groznica trese..."

Posle detaljnog pregleda svih tabaka za korekturu, Jakšić bi odlazio u prestoničke kafane tražeći utehe od životnih nevolja u veselom društvu i dobrom piću. Pri izuzetnom nadahnuću, kažu savremenici, Đura bi se prihvatio pera i za kafanskim stolom. Ali, te duge sedeljke često su ga iscrpljivale pa bi, ponekad, držeći se za bolne grudi, počeo ružno kašljati i pljuvati krv. Zaustavljao bi je uzimajući iz slanika šaku punu soli i ovu gutao. Taj narodni lek bi mu najbolje pomogao i Jakšić, terajući inat opakoj boljci, ostajao je u kafani nekad i do zore, govoreći pri piću ispovedne stihove:

Pijem, pijem... al' u piću
Još se nikad ne osme'nu, —
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!



Dug pekaru Rafetu

I kada bi se kasno uveče vraćao kući ili iz nje rano odlazio na posao, natukao bi Đura šešir i podigao jaknu od kaputa, pa žurnim koracima hitao Skadarskom ulicom. Pesnik se plašio susreta s poveriocima, koji su ga stalno tražili kod kuće a i po kafanama jer mu je porodica skadarlijskim dućandžijama uvek bila dužna: i bakalinu, i piljaru, i mesaru, i pekaru, i obućaru...

Iz Jakšićevih skadarlijskih dana ostala je karakteristična anegdota pod naslovom "Lebecot je platen!" koju ovde u našoj obradi prepričavamo:

Svakog dana u Skadarliji je pesnik Đura Jakšić igrao karte s pekarom Rafetom "ot tetovsko" od koga je uzimao hleb na veresiju. Ali, veresija je jednog dana toliko narasla da je pesnik počeo da izbegava ne samo pekara nego i kafanu Tri šešira gde se sa Rafetom kartao igrajući tablanet.

Jednog jutra, po ovoj anegdoti, Đura taman oprezno izlazi iz svog skadarlijskog stana, pa spazivši pekara Rafeta brzo zadiže jaknu od kaputa i stušti se brzim koracima niz ulicu. Ali, pekar Rafet, koji pesnikovo izbegavanje nije više mogao da podnese jer mu je nedostajao drug za kartanje, utom potrči za Đurom povikavši iz sveg glasa:

— Ela, ela, gos'n Đuro, lebecot je platen!

Stade Đura kao ukopan i ne veruje prosto svojim očima: gleda iznenađeno osmehnutog, punačkog, dragog mu pekara Rafeta u beloj, čistoj kecelji, kako ga mahanjem ruke i glasom doziva ponavljajući da njegovo dugovanje nije važno, platiće odjednom, kad dobije neki veći hornorar. I onda mu Rafet šapatom priznaje da mu mnogo nedostaje, uveče, u kafani Tri šešira, željan je da nastave svoje tamošnje partije karata... Eto, kolika je bila ljubav poštenih skadarlijskih zanatlija prema siromašnom pesniku.




Đura Jakšić u kafani (obeležen znakom X)

Pesnik Đura Jakšić bio je omiljen kod tog zanatlijskog sveta, ali se bedne Skadarske ulice u kojoj je stanovao stideo. Nije ni najboljim prijateljima, ni rođacima hteo da kaže svoju adresu. Kada mu je jednom prilikom prijatelj još iz bečkih studenskih dana, pesnik Jovan Jovanović Zmaj, tada ugledni beogradski lekar, zatražio adresu, Jakšić mu je turobnog glasa odgovorio:

— Ne možeš ti to naći, daleko je, a kuća nema broja... To je, tamo, iza božijih leđa...


Svedočanstvo policajca Tase

Živeći u ondašnjoj siromašnoj Skadarliji stalno je Jakšić bio prezadužen jer su mu kafane odnosile najveći deo prihoda. Veoma zanimljivo svedočanstvo iz tih dana o Jakšiću ostavio je u svom dnevniku "bivši policijski činovnik" Tasa Milenković:

"Jednom sam slušao Jakšića i da peva, što je retko činio", beleži Tasa. "Uostalom, ni glasa za pesmu nije imao... Na večeri su bili: Jakšić, Vulović, Đuro Cindrić, Đura Rajković, glumac i još neki. Svi intimni prijatelji. Povečeri, Jakšić, očevidno razdragan, pevao je neku od onih veselih banatskih pesama: "Oj, devojko, brigo materina... Sve se brineš udati se nećeš!"

O ponekoj nezgodi Jakšićevoj i ja sam koji put imao da povučem malo brige. Kao pisaru kvarta varoškoga, padalo mi je više puta u nadležnost da izvršim sudsku zabranu za pokretnost Jakšićevu, kao dužnika. Njega nikad nisam zvao k sebi, jer sam se s njime simpatisao. Nisam hteo da ga potežem. A posle sam znao da mi kao prijatelj na poziv u policiji ne bi ni došao. Nego sam mu rešenje sudsko saopštavao u kafani... Naravno, Jakšić, kako ga je Bog dao raspoložena, da na sve pojave gleda veselim očima, nije na sudsko rešenje ništa polagao. Uostalom, verovao je da će na kraju svega toga doći u pomoć ili Naum Šterić ili Dimitrije Joksić.

Bio sam pisar 1874. u kvartu. Jakšić beše dugovao neku stotinu dinara nekome zelenašu. Ovaj potegne kod suda, te stavi zabranu na stvari Đurine. Na moju veliku žalost, ja dobijem tu zabranu da izvršim. Kada je bilo uveče, uzmem sudski akt u džep i krenem da tražim Jakšića. Nađem ga u pivari... Onde do kelneraja u prvoj sobi, sedeo je obično sa Spirom Spirićem, Naumom Naumovićem (kome je posle smrti ispevao pomen na grobnom spomeniku), Prokom, gazdom od kafane i Radošem, velikoškolcem, koga su zvali komuncem. Đura je uvek bio pun viceva. Voleo je da se šali, pa u toj šali napravi tek po kakav stih.

Kad udarih na vrata i priđoh njegovom stolu, Đura poče šalu sa Radošem... "Jadna ti šala — rekoh — evo zabrane u mome džepu, da ti stvari popišem..." "Sedi, more... kakva zabrana", reče Đura i dodade nešto za poverioce. "Nije šala — nastavih — evo ti rešenja sudskog da pročitaš..." I dadoh mu hartije...

Ali, Đura, tera i dalje šalu. Kako ga Bog dao, bio je u ovakvim prilikama pravi Englez. Onda okrenuše i oni drugi u šalu. Onako, u ćeretanju, Đura, i ne gledajući na hartiju pred sobom, dohvati rešenje i na njemu poče rezati pršutu uz meze za pivo... Ja to odmah nisam primetio, ali kasno već videh — akt beše poderan. Onda se otvori još veća šala. Đura obeća o tome priču napisati. I sedeli smo tako dugo.

Sutradan sam išao u sud te kopirao rešenje, a Spirić i Naumović su jamčili poveriocu, te tako do izvršenja zabrane nije ni došlo..."


Bard beogradske boemije

Nikad Đura Jakšić nije prestao da bude bard beogradske boemije, pa čak ni one značajne za njega 1876. godine, kada mu prijatelj Stojan Novaković, kao ministar prosvete omogućuje prvo ukazno postavljenje. Tada je, posle toliko godina, postao pravi državni činovnik sa godišnjom platom od 400 talira, a pola od te svote morao je uplaćivati u penzijski fond. To je i činio želeći da dočeka osiguranu, mirnu starost. Počeli su i da vraćaju dugove, porodica kao da je živnula, ali Jakšić kao da nikada nije mogao bez kafane i prijatelja, svagda sebi uzaludno obećavajući da će se povući iz ovog burnog boemskog života, koji mu ozbiljno šteti zdravlju.

...Mnogi su prijatelji pokušali da već teško bolesnog Jakšića odviknu od pića, a naročito dr Vladan Đorđević, ali ni njemu to nije uspelo. I pored datih obećanja, Jakšić čim bi dobio koji honorar, nije mogao da se odrekne pića i čašćavanja okupljenog društva za kafanskim stolom. —


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2346  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 09:58:14 pm
**

VEDRE SKADARLIJSKE ANEGDOTE


Iz vedre, skadarlijske epohe ostale su mnoge zanimljive anegdote o životu naše umetničke boemije kao i istaknutih stvaralacau ovom "čarobnom kutku istorije", kojem popularni pisac i glumac posvećuje epigram:

Noću kada je
jedan sat Skadarlijom
lomiš vrat!


Poznato je da ljudi najlakše zapamte anegdote iz života znamenitih ljudi ili one posvećene zanimljivim događajima iz kulturne istorije. "Anegdota", kaže duhovito Matoš, "uspomena je kao ključaonica, kroz koju se, kao što je poznato, više vidi no kroz širom razjapljena vrata".

Priča o istoriji i legendi ovog živopisnog kraja starog Beograda, zbog njihovih jezičkih osobenosti, gotovo je nemoguće danas verno prepričati. Zato ćemo se truditi da se što više držimo slova zapisa i ostalih dokumenata iz ranijih vremena, kako bismo preko pregršti anegdota i pošalica što vernije dočarali izvorni duh, dah i atmosferu nekadašnje, romantično-boemske Skadarlije.



Književnik bez zanimanja

Tražio Đuro Jakšić od upravnika policije objavu da pređe u Zemun, koji se u to doba nalazio u inostranstvu, a Tucaković ga strogo pita:

— A ko si ti i kako se zoveš?

— Đorđe Jakšić.

— A šta si?

— Književnik.

— Ama, ne pitam te to — nervira se policijski birokrata — nego kaži mi svoje pravo zanimanja: čime se baviš?

— Gospodine upravniče, nemam ja drugog zanimanja — prkosno će Jakšić. — Ja sam po svom prvom zanimanju pesnik i dramatičar, što će reći — književnik!

Upravnik sleže ramenima i pritisnu zvonce na stolu a kad stiže ćata on pokazujući na Đuru, reče:

— Dela, ćato, zvao sam te da ovom objavu napišeš. Zove se Đorđe Jakšić.

— Izvinite, a kakvo zanimanje da stavim dotičnog — ponizno će ćata mrljajući perom po tabaku.

— Napiši — reče upravnik policije. — Napiši, književnik bez zanimanja.

Kad je ovo ćata sročio on upita:

— Gospodine upravniče, a da li da rečenom Jakšiću izdamo besplatnu objavu ili da naplatimo taksu?

— Dabome, napiši, besplatno - reče upravnik dobronamerno i dodade: — To je po Cukićevoj policijskoj uredbi. Tamo član 49. glasi: skitnice, Cigani, muzikanti i druga slična im lica bez stalnog zanimanja, dobijaju objavu besplatno. Zato izdaj i ovom nesrećniku Jakšiću, književniku bez zanimanja, besplatnu objavu!






Đura Jakšić u kafani posle povratka sa Drinskog bojišta 1876.
(crtež italijanskog ratnog dopisnika Nikole Lazara)


I tako najveći pesnik i slikar našeg romantizma Jakšić nije platio taksu za prelaz čamcem preko Dunava.


Tuk na luk

U kafani Tri šešira sedeli su svaki za svojim stolom Đura Jakšić i Dragomir Brzak, a kako beše Uskrs, gazda im po kelneru posla po nekoliko ofarbanih jaja. Rešivši da se našali sa prijateljem Đurom po kelneru Brzak mu posla jedno obojeno jaje na kojem je napisao poruku:

Stihoklepcu
što je svakom mrzak —
mućak jaje —
mućku daje.

               Brzak

Kad je primio "dar" i pročitao posvetu Jakšić uze pero i smesta prikladno odgovori epigramom:

Vitka slamo,
klaso štura!
Otkud deli koji prosi
i zar ćuran jaja nosi?

                Đura

Brzak, po zabeleženoj Orahovčevoj anegdoti, kad pročita Đurin odgovor, oseti kako mu se u grlu nešto steže i — pobeže.


Opravdao se

Dao čiča Ilija časnu reč prijateljima da za kafanski sto neće sesti tri meseca. Ali, već sledećeg dana ugleda ga jedan prijatelj već nakresanog kod Tri šešira.

—Zar se čiča tako drži reč?

— Znaš, pio sam stojeći...





Đorđe Dobrić: Čiča Ilija


Mora progovoriti

Sedi društvo kod Tri šešira i u razgovoru neko reče:

— Zamislite, kad je već reč o deci, našem prijatelju, onom novinaru, rodilo se nemo dete!

— Šta ćeš, prijatelju, biće to, sigurno, vladin novinar — primeti Sremac.

— Ali, gospodine Stevo, dete je žensko?

— E, ako je dete žensko, onda roditelji neka više ne brinu — mora progovoriti.



Puna flaša

Poznatom satiričaru Radoju Domanoviću neki veseljak u Skadarliji postavi pitanje:

— Šta je bolje od pune čaše?

— Puna flaša! — lakonski odgovori Domanović.



Dve nesreće za srpski narod

U društvu Domanovića, Milorada Mitrovića, i Svetozara Ćorovića bez pitanja seo za kafanski sto neki nepoznati čovek, koji je stalno upadao u razgovor i pričao bez veze. U zao čas ovom činovniku pade na um kako se rodio u zadnji dan kada je umro Đura Jakšić.

— Ih, pobogu! — uzviknu Radoje. — Dve nesreće za srpski narod u isti dan!...

Činovnik ga zgranuto pogleda pa uvređen ode od stola bez pozdrava uz smeh okupljenog društva.



Nušić i goropadni prolaznik

Vraćajući se sa sedeljke kod Tri šešira, Nušić u nekom uskom sokačetu, naleti na nekog prolaznika. Kako je Nušić bio zagrejan pićem, a prolaznik zle volje, ni jedan nije hteo da se skloni s puta. Najzad prolaznika izdade strpljenje pa prasnu:

— Ako mislite da imam običaj da se budalama uklanjam s puta, vi se ljuto varate!

— A ja to činim od sveg srca rado! odgovori Nušić i propusti besnog prolaznika.



Žena je skupa stvar

Sreo Nušić jednog poznanika, neraspoloženog i ćutljivog pa ga upita što se tako skunjio?

— Kako da se i ne bih skunjio — ovaj odgovara. Eto, nedavno sam se oženio, a moram da pravim već drugu menicu. Nisam ni slutio da brak baš toliko košta.

— Ne mari ništa, mladiću uteši ga Nušić. — Žena je skupa stvar, ali dugo traje.






Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2347  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 09:57:48 pm
**

KAFANA DVA JELENA


U Skadarliji pored kafane Tri šešira iz davnih dana najpoznatiji je restoran Dva jelena, koji je skorašnjom rekonstrukcijom, osim ostavljene prostrane terase, sasvim izmenio lik.

Stari hroničari beleže da je na mestu ove kafane Dva jelena bila turska Skadarska kapija, a onda od 1832. godine pekara gazda Avrama. Otkupivši 1867. godine ovu pekaru kafedžija Joakim je proširio i preuredio uz pomoć crnotravca "brkatog Đorđa" u veliku kafanu sa baštom-terasom.

Kod Dva jelena su navraćali, kako stari zapisi tvrde, svi dobronamernici, zaljubljenioci u lepu muziku, stare gradske pesme, dobru kapljicu i roštilj, šalu i veselje. Poznata iz ranijih vremena kao često svratište lovaca, koje je iz Skadarske ulice put vodio pravo na obale i ritove Dunava, ova kafana dobila je simbolično ime Dva jelena.

Jedan zapis na zidu današnje kafane Dva jelena sa pet sala i dve letnje terase, podseća da su njeni nekada najpoznatiji gosti bili slavni književnici i umetnici: Đura Jakšić, Laza Kostić, Milovan Glišić, Janko Veselinović, A. G. Matoš, Čiča Ilija Stanojević, Mile Pavlović-Krpa, Milorad Gavrilović, Dobrica Milutinović, Tin Ujević, Rade Drainac, Gustav Krklec...

Književnik Božidar Kovačević rado se sećao ranijeg vlasnika Dva jelena Alekse Mihailovića, koji je bio rodom iz Velesa i od 1903. godine trudio se da ugodi svakom gostu. "Gazda Aleksa se stalno vrzmao na relaciji od bašta do sale opominjući kelnere da na stolu bude sav potreban pribor za obed", seća se Boža Kovačević. "A ako je i pored njegove brige nešto nedostajalo gazda Aleksa bi se odmah pred gostima izvinjavao klanjajući se skoro do zemlje. Pamtim i sad reči gazde Alekse: 'Oprostite gos'n Dobrice, moram ja ovu moju kelnersku mangupariju opet da preslišam. Nikako da nauče da se gostu na sto, kao svuda u kulturnoj Evropi i svetu, mora najpre poslužiti čaša hladne vode. A onda nisu još naučili da vi uz rakijicu volite rotkvice.' A potom bi gazda Aleksa žalosno huknuo rekavši skoro očajničkim glasom: "Uh, ovakvi kelneri zbog svoje nebrige će mi najbolje goste oterati kod konkurencije!"





Đorđe Dobrić: Kafana "Dva jelena"

Arhitekta Aleksandar Sekulić u zborniku Beograd u sećanjima 1900—1918. daje veran prikaz nekadašnjeg izgleda kafane Dva jelena: "... Kafana Dva jelena je imala najveći prostor, podoban za više ugostiteljskih usluga. Imala je tri, po funkciji, različita odelenja. Prvo odelenje bilo je, u stvari, i prvo kafansko svratište... Kad se uđe ujutru u prvo odelenje Dva jelena u njemu se zateknu gotovo uvek svi stolovi zauzeti. Naročito u jesenjim i zimskim danima. Publika ovog odelenja se sastoji od susednih dućandžija, slobodnih zanatlija, penzionera, fijakerista i prodavaca sitnije

sitnije robe... Drugo odelenje počinjalo je rad tek oko pod-ne. Tu su dolazili, mahom, abonirani gosti. To je, u ono vreme dana, zajedno sa docnije proširenom zadnjom salom, bio do-sta miran deo kafane... Taj deo kafane je do pred sam ručak, bio skup glumačke i druge publike. Čaše a naročito krigle bi davale posebnu sliku tom odelenju. "Pri kojoj ste krigli?" skoro redovno bi upitao Čiča Ilija, ulazeći u lokal po pivo. U tom stilu bi se produžio razgovor i raspoloženje, dok se društvo ne raziđe... "

Jednom prilikom je dramski prvak Dobrica Milutinović u kafani Dva jelena ispričao s večeri okupljenom društvu zanimljivu priču o tome kako je ovde slavni Čiča Ilija, za svoj račun, maestralno odigrao ulogu Šajloka iz poznate Šekspirove tragedije Mletački trgovac — Čiča je celoga života želeo da igra Šaj loka, i čim bi se malo napio počinjao bi da glumi tu ulogu — započeo je priču Dobrica. — Jedne večeri vraćam se ja ranije kući kroz Skadarliju, negde oko pet ujutru, kad najednom čujem ovde kod Dva jelena neku viku i poznam Čičin glas. Otškrinem vrata, a kad tamo: kelneri i gazda dremaju za kelnerajem: neće da uvrede stare goste, da kažu 'fajront' i u tako sitne sate; a na podu prljavom i mokrom, bila je neka susnežica napolju, sedi Čiča sa starim putujućim glumcem, komičarem Lanerom, a iznad njih Slankamenac, takođe jedan dugogodišnji vandrakaš. Galama, vika, treskanje pesnicama o pod. Slankamenac vitla štapom po vazduhu, a Čiča i Laner nekim noževima. Šta je? Igra se u opkladu Šajlok! Ko će bolje da izvede onu scenu sa funtom mesa. Čiča uzeo neku nožekanju iz kujne, Laner dugačak, uzak nož za sečenje melšpajza. I slade... Slankamenac zove gazdu da i on učestvuje u oceni, ali ovaj hrče li hrče. Kad su ugledali mene, sva trojica odahnuše. Ja i Slankamenac treba da presudimo. Mi se brzo sporazumemo očima: ja — kao Čičin prijatelj — da držim stranu baš njegovom rivalu, Slankamenac da drži stranu mom prijatelju Čiči... I nastade opet igra, a kad smo ja i Slankamenac započeli svađu, tobože među sobom, Čiča se razljutio i poče da kovitla nožem oko nas kao kraljević Marko topuzom nad Turčinima, a Laner stade svojim nožem od besa da rlja po prljavom podu. Gazdi već bilo dosta, skoči i sve nas izjuri napolje: Šta bre, i vi ste mi neka gospoda, posedali na prljav pod kao Cigani, pa još nožem, kojim sečem kolače za goste drljate po toj prljavštini! vikne, i mi šta smo mogli, krenemo. Ali, Čiča mi nije mogao oprostiti ni sutradan što sam držao stranu Laneru i bio gotov da zaključi da sam i ja među onima koji mu ne daju da igra Šajloka, jer se plaše da ih ne potuče... "

Književnik Nikola Trajković posebno hvali dobru kuhinju kafane Dva jelena: "U ovoj kafani bili su čuveni dugi jelovnici sa bezbroj jela srpske kuhinje. Ovde su često navraćali i stranci da probaju specijalitete sa roštilja".

Novinar Lola Dimitrijević mi je više puta s nostalgijom u glasu pričao o zanosnoj predratnoj svirci braće Popaz u velikoj sali Dva jelena: "Stavljali su češalj na kobilicu violine da bi što umilnije svirali... A na sredini ove sale bio je bilijar da bi se gosti zabavljali dok ne stigne naručeno". U drugom delu velike sale svirala je orkestarska muzika na čijem se čelu nalazio "primaš" Paja dok su pratioci — pevači bili iz publike, kao, recimo, advokat Mijat Mijatović, čije su gramofonske ploče tada bile kod Beograđana veoma omiljene.

Po sećanju književnika Božidara Kovačevića u kafani Dva jelena grupa beogradskih pisaca je dobila ideju da pokrenu socijalno-politički časopis Buktinja. "Ovaj mesečni časopis, koji je u Beogradu izlazio od 1923. do 1925. godine, bio je organ republikanske omladine", priča Kovačević. "U njemu su sarađivali Jaša Prodanović, Ljuba Stojanović, Jovan Žujović, a od nas tada mlađih Tin Ujević, Brana Ćosić, Gustav Krklec, moja malenkost i drugi..." Po Kovačevićevom mišljenju vrhunac Skadarlije i njenog vremena bila je 1924. godina, kada je povodom stogodišnjice pesnikovog rođenja objavljen Almanah Branka Radičevića. "Za ovu dragocenu knjigu dogovarali smo se kod Dva jelena, u Bumsu i kod Vuka Karadžića", seća se Kovačević. "Ja sam almanah izdao zahvaljujući štamparu Pavlu Gregoriću, koji mi ga je na reč odštampao, iako sam bio siromašan student. Za ovaj almanah dali su pesme: Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Sibe Miličić, Todor Manojlović, Gustav Krklec, Ranko Mladenović, Rastko Petrović, Rade Drainac.. Osobito je zanimljivo što se uza svakog pesnika, pored pesama, nalaze njihove slike, biografije i — manifesti. Ovaj Brankov almanah mu dođe kao neka labudova pesma onog neoromantičnog modernizma, koji jeu našoj književnosti bio najglasniji, osobito 1924. godine..."


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2348  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 09:57:27 pm
**

KAFANA TRI ŠEŠIRA


Više od jednog veka u današnjoj Skadarskoj 29 postoji čuvena kafana Tri šešira, koja, zahvaljujući svojim slavnim gostima ima svoju dugu i zanimljivu istoriju. Ova najstarija i najčuvenija skadarlijska kafana pominje se u mnogim veselim pričama i anegdotama. Kada bi se pisala njena hronika morali bismo početi od 1864. godine, kada se ovaj kraj zvao Šićan mala, jer od tada datiraju njeni prvi pomeni.

Komediograf Nušić, istoričar kafana starog Beograda, beleži da se ranije na mestu kafane Tri šešira nalazila Dimovićeva radionica šešira: "Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su bila od lima izrezana tri šešira. Ti su šeširi dugo stajali i docnije, kada je fabrika prestala da radi, a kad se u toj kući otvorila kafana, koja je sobom i bez ikakvog krštenja, ponela ime Tri šešira..." Po daljim Nušićevim podacima, vidimo da je ova poznata kafana i u njegovo vreme bila "sedište beogradske boemije", ali se tu, po komediografu "izmešala i druga publika". Dok Nušić u svojim sećanjima piše da ova kafana "nije vrlo stara" u drugim publikacijama nalazimo podatak da se za nju zna od 1864. godine, kada je u Beču umro Vuk Karadžić.

Za procvat kafane Tri šešira bilo je od presudnog značaja rušenje kafane Dardaneli, centra ondašnje boemije, koja nastavlja svoje romantične sedeljke u Skadarliji. "Političari su ovde dolazili zbog umetnika, beleži arh. Sekulić, a umetnici zbog poznatih književnika i kritičara, glumci zbog jednih i drugih. Katkada su svi oni, sa ostalom publikom, dolazili zbog Čiča Ilije ili "Starog gospodina" Milorada Gavrilovića, Bore Stankovića, Žanke Stokić ili Dobrice Milutinovića, kao i zbog mnogih drugih stalnijih gostiju. Tu se čulo mnogo pametnih misli, tu je izgovoreno mnogo humora, često visoke satirične i ponešto i filozofske vrednosti... "

Prvi gosti kafane Tri šešira bile su zanatlije i vlasnici u Skadarskoj ulici i najbližoj okolini. Njen najstariji gost od poznatih velikih umetnika je pesnik i slikar Đura Jakšić koji je kafanu Tri šešira nazivao "vinskim vrelom" i često igrao tablanet sa dokonim gostima. Kažu da je ovde ponekad navraćao i pesnik, opštinski lekar Jovan Jovanović Zmaj. Vladar smeha beogradske pozornice Čiča Ilija Stanojević nazivao je ovu kafanu svojom "drugom kućom". On je tada stanovao u kući Đure Jakšića, koja je bila u neposrednoj blizini kafane Tri šešira. Preko puta ove kafane stanovao je i "Stari gospodin" Milorad Gavrilović, pa nije ni čudo što je i ona njemu bila "druga kuća". Po kazivanju savremenika svojim pošalicama sve živo je u ovoj kafani oduševljavao Milovan Glišić, kao i Janko Veselinović, naročito kada bi uz gusle zapevao onu čuvenu pesmu s refrenom: "Mila majko, podigni me malko!" Večiti mladoženja Stevan Sremac ovde je krišom beležio kafanske doskočice za svoje priče dok bi Dragomir Brzak neumorno pričao čaršijske zgode i nezgode. Nušić sa Milom Krpom bio je neumorni zabavljač društva, kao i satiričar Radoje Domanović, koji nije znao da se umeri u piću. Rado su tamo pevani stihovi "na narodnu" Milorada Pavlovića-Seljančice, dok bi sa svojim doskočicama blistao Milorad Mitrović. Bio je omiljen gost i tadašnji emigrant iz Hrvatske A. G. Matoš, koji je u to vreme napisao najlepše stranice o srpskim piscima da bi ih, kasnije, najžešće, napadao. Sedeli su tu često nerazdvojni pobratimi Dis i Sima Pandurović, a navraćao i mladi romansijer Milutin Uskoković. Tu je ispijao svoje mnoge čokanje rakije, često natmureni, mrzovoljni naš veliki romansijer Bora Stanković.





Čiča Ilija Stanojević pred kafanom "Tri šešira"

U društvu svojih dragih prijatelja iz Tri šešira uživali su i mnogi poznati stvaraoci početkom ovog veka iz naših krajeva pod tuđinskom vlašću: Laza Kostić, Ivo Vojinović, Vladimir Vidrić, Aleksa Šantić. Velika slikarka Nadežda Petrović dovodila je ovde 1904. godine na večeru svoje prijatelje - slovenačke likovne umetnike i vajara Ivana Meštrovića, koji ju je u pismima simbolično oslovljavao sa "jugoslovenska Nada". Malo kome je poznat podatak da je kod Tri šešira svečano proslavljeno pokretanje prvog broja Politike dok su njeni osnivači — braća Ribnikar, urednici i saradnici bili redovni gosti skadarlijskih kafana. Od gostiju iz inostranstva ova kafana pamti imena Alfreda Jensena, Petra Egea, Hermana Vendela, Alojza Šmausa, Aleksandra Ivanovića Kuprina i dr. Zahvaljujući prijateljstvu sa prvakom scene Miloradom Gavrilovićem kod Tri šešira nezaboravne noći su provodili čuveni evropski glumci: Koklen, Savlini, Noveli, Simbatov-Južin...

Sećajući se prijatnih večeri provedenih u društvu svojih kolega prvak drame beogradskog Narodnog pozorišta Raša Plaović nam je jednom prilikom rekao: "Svojim rasporedom odaja kafana Tri šešira, naročito onaj njen deo iz dvorišta, bio je, u stvari, stecište glumaca i ostalih srodnih bliskih ljudi. U Tri šešira sam dolazio posle predstave sa svojim drugom Dušanom Radenkovićem i sedeli smo u društvu onih vrhovnih: Čiča Ilija, Gavrilović, Dobrica, Ginić, Žanka, Antonijević... Najviše je bilo u razgovoru anegdota i sećanja, katkad smo igrali karte, u sitne pare, uz veliku galamu i smeh. Ponekad je dolazio i neki malo više 'natopljeni' kolega i stvarala se posebna, vesela atmosfera. Ali, tu nije bilo bahatnosti..."

Kad je jednom šetajući zimskom Skadarlijom pozorišni kritičar Dušan Krunić zalutao u "glumačku sobu" Tri šešira zabeležio je u svojim sećanjima da je video čuvenog glumca Bogoboja Rucovića sa njegovim nerazdvojnim pratiocem - tamburašem Bucom. Kad se pozdravio sa Rucovićem on je okupljenom društvu na italijanskom jeziku recitovao Dantea i Petrarku, a potom veoma zanimljivo pričao o gostovanju Novelija u Beogradu.

U kafanu Tri šešira pored pevača Mijata Mijatovića rado je u narodnom odelu dolazio popularan preko radio-talasa frulaš čika Sava Jeremić. "Uvek kad dođem u Skadarliju sedim kod Tri šešira," rekao je u jednom razgovoru čika Sava. "Ovu kafanu je nekad držao Stojan Krstić, moj zemljak. Tu sam i počeo da sviram. Bilo je to 1928. godine. Tu sam prvi put video Nušića, Pašića, Radenkovića, Carevca..." Sve do pre jedne decenije okupljali su se u kafani Tri šešira i Skadarlijski veterani - čika Đoka, Bata, Milan, Slobodan, kao i nekad čuvene pevačice Sofka i Vuka Šeherović da se sete dobrih, starih vremena i zajednički zapevaju:


... i tako malo pomalo,
prolazi mladost moja... "


Prva gazdarica ove kafane bila je neka Kata, udovica Petra Jovanovića. A najpoznatiji vlasnik Tri šešira bio je Stojan Krstić sa ženom Natalijom o čijoj predusetljivosti prema gostima, posebno umetnicima, i danas se pričaju anegdote. Po kazivanju starih Beograđana gazda Stojan je u mladosti završio stolarski zanat i krajem prošlog veka došavši iz Sokobanje u Beograd zakupio Tri šešira, gde u društvu svojih prijatelja — boema provodi sve do smrti 1942. godine. A koliko je gazda Stojan voleo i poštovao pisce i glumce, svedoče mnogi umetnici koji su se dugo u njegovoj kafani hranili na veresiju dok je on novčano pomagao i postavljanje spomen-ploče na kući gde je stanovao Đura Jakšić.

Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2349  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 09:56:50 pm
**

IŠČEZLE SKADARLIJSKE KAFANE


Zahvaljujući velikom komediografu Branislavu Nušiću imamo napisanu izvrsnu studiju Beogradske kafane, koja je nezaobilazna za svakog istoričara Beograda, posebno skadarlijske boemije.

Ako je verovati statistici Beograd je krajem prošlog i početkom ovog veka, kada u njemu počinje život vesele i neobuzdane boemije, imao na 60.000 stanovnika tri stotine kafana. A samo u Skadarliji i okolini bilo je preko deset kafana. Srećom, tamo je i danas ostala najstarija kafana Tri šešira, zatim u novom ruhu rekonstruisana Dva jelena, kao i restoran Skadarlija, negdašnja Mala pivara. Vodič kroz Beograd iz 1909. godine od Vase Lazarevića u ovom boemskom kraju, pored postojećih Tri šešira pominje već davno iščezle kafane: Vuk Karadžić, Zlatni bokal, Bums-keler, Zlatni krst i Jelen. A po drugim izvorima u Skadarliji i njenoj okolini pored Dva jelena nekad su bile veoma poznate kafane Pašonin bulevar, Bandist, Esnafska, Dva narednika, Istok i druge.

Kako Nušić tačno zapaža u svojoj studiji u beogradskim kafanama su se sastajali trgovci i zanatlije, činovnici i advokati, glumci i pevači. "I ne samo politički već i sav duhovni život kretao se u kafanama", beleži Nušić. "Ako je trebalo povesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima... Za kafanskim stolovima osnivali su se i listovi i politički i književni, a organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao uvodni članak, a mnogi poeta pesmu... Kafane su u svoje vreme bile i radničke berze. Svaka kafana bila je središte jednog esnafa ili jedne struke radnika..." Čini nam se da je, ipak, pravu reč za naše kafane našao jedan pesnik-boem ostavivši poruku: "Kafana je najbolja socijalna ustanova kod nas: ona žednog napoji, gladnog nahrani, beskućniku pruži privremeni krov, usamljenom društvo..."

Ovom možemo dodati da su kafane mnogim piscima bile stvaralačke radionice za značajna dela. Prvi skadarlijski boem Đura Jakšić je u kafani Zlatni bokal napisao skoro celu dramu Stanoje Glavaš. Pripovedač Stevan Sremac, ispijajući poliće rakije kod Tri šešira, nije se odvajao od svoje beležnice zapisujući karakteristične dijaloge, koje bi čuo sa kafanskih stolova, a ove kasnije verno prenosio u svoje priče. Emigrant iz Hrvatske A. G. Matoš mnoge svoje dopise i pamflete napisao je za kafanskim stolovima Dardanela i Tri šešira. Tu je i popularni Brana Cvetković sastavljao svoje žestoke epigrame nalazeći za ove saradnike za susednim kafanskim stolovima. I Nušić, omiljeni Ben Akiba, dosta je tema za svoje duhovite kozerije i feljtone u Politici, nalazio dežurajući po skadarlijskim kafanama. Često je, pričaju za Nušića savremenici, za dobru, aktuelnu ideju "iz beogradskog života", čašćavao i čitavim ručkom sa pićem dok se ne padne pod sto.



Pašonin bulevar

Kafana Bulevar napočetku Skadarske ulice do bioskopa Balkan, pripadala je vlasniku Đorđu Pašoni, poznatom bogatašu, ali i čuvenom beogradskom ciciji, koji se trudio da svemu snizi cenu. Kada su se krajem prošlog veka u ovoj kafani počeli okupljati boemi, koji nisu u čaršiji bili na najboljem glasu zbog pijančenja i slobodnog ponašanja, gazda Pašonu opomenuo je član kvarta:

— Gazda Pašona, biće bolje za tebe ako rasteraš te sojtorije i ajmane što po celu noć u tvojoj kafani vataju zjala!...

Uvek poslušan prema vlasti gazda Pašona nije imao smelosti da svojim uvaženim gostima prenese poruku "gospo'n kvartaljnika" nego dozva njegovog boemskog predvodnika Dragutina Brzaka i reče mu:

— Aman, sinovče, vodi kako znaš i kuda znaš one tvoje prijatelje... Svaka im čast, al' plašim se da mi opet kod vlasti ne naprave neku komediju, pa da moram da zatvaram radnju koja me lebom hrani...

I tako boemskim sedeljkama kod Pašone dođe kraj jer se njegovi redovni gosti po Brzakovom nagovoru preseliše malo niže, u Skadarliju...





Nušić na skadarlijskoj svadbi kumuje Brani Cvetkoviću

Inače, u bašti kafane Pašonin Bulevar, poslednje godine prošlog veka davao je u 23 časa svake noći predstave čuveni Orfeum Brane Cvetkovića zasmejavajući do suza ceo ondašnji Beograd i Srbiju. Po preseljenju Braninog veselog teatra u Pašoninom Bulevaru gostovali su razni varijetski artisti, tako da je ova kafana, podsećala, u malom na pariski čuveni Milen Ruž. Bilo je tu, pričaju, posle predstave lumperajki do zore sa lepim igračicama, dolazilo je i do tuča, pucnjave... Kada je ovde stigao neki balet iz Vojvodine, pesnik-boem Vojislav Ilić napravio je čitav skandal. "Kod Pašone došao neki balet iz preka", beleži druga pesnikova supruga Zorka. "Bila je to velika novost. Vojislav je tražio da mu peva, onda poznata pevačica, Mala Mara. Naši Srbi se pobune zbog baleta i pesama. Počeli su da gađaju pevačicu flašama i samo viču, abcug'. Jedva smo se izvukli..."

Do Pašoninog Bulevara, u međuratnom periodu, u zgradi bioskopa Balkan, bio je jedno vreme otvoren Kazbek, gde je uz pratnju muzike, pevala setne romanse čuvena Olga Jančevecka.



Esnafska kafana

Preko puta Pašoninog Bulevara, nalazila se Enafska kafana, svojina terzije Miloša Žderonje, a držao je u zakup Tasa Makedonac. Nušić za ovu kafanu beleži da je bila prava "berza rada" jer su se ovde u rano jutro skupljale razne zanatlije, koje bi navraćale i s večeri i ovde ostavljali deo zarade. U posebnom odelenju, po Nušićevom zapisu, ovde su provodili prijatne noći: "Đura Jakšić, Panta Besarović, računovođa Ministarstva prosvete, Aleksa Šilić, telegrafista, kapetan Marko Petrović, Ljuba Nedeljković, telegrafista i Ilija "Ćopa", armonikaš. U toj sobici je Đura Jakšić napisao i svoju pesmu Padajte braćo!"


Vuk Karadžić

Kafanu Vuk Karadžić u Skadarskoj 3, savremenici opisuju kao starinski, "živopisni ćumez" napominjući da je imala pored umetnika-boema posebnu publiku od vlasnika obližnjih dućana a tu je rado svraćalo i osoblje negdašnje Opere Žarka Savića.

Ova davno nestala kafana, jedna od najstarijih pored Tri šešira u Skadarliji, imala je ispred, na turskoj kaldrmi, stalno od roštilja zadimljenu "baštu" gde se sedelo na burućima dok su poglede privlačili njeni rascvetani lijanderi. Taj nekad bezimeni lokal, po Nušićevom sećanju, sačuvao je "tip starih turskih kafana" sa džezvama za kafu, čokanjčićima i ćevapčićima.

U međuratnom periodu u ovoj kafani je pesnik-boem Rade Drainac sa istomišljenicima osnovao "neformalni" klub Popokatepetl, koji je po sećanju književnika Bože Kovačevića, bio, valjda, najranija avangardna grupa u Beogradu: pre zenitizma, hipnizma, nadrealizma... "U Vuku smo se dogovarali da osnujemo časopis Hipnos", priča Božo Kovačević. "Rade Drainac je bio najzagriženiji za ovo, čak i kad smo digli ruke od tog projekta, jer smo u toj kafanici pojeli i popili ono malo skupljenih para. Onda Rade nađe negde hiljadu dinara (dade mu neki mladi trgovac koji se zanosio potajnim piskaranjem pesama), i uspeo je da objavi, čini mi se dva broja Hipnosa. Bio je ljut na većinu nas, ali je i od mene nešto objavio. U stvari, tada je Rade za inat Miciću i "zenitizmu" osnovao svoj književni pravac "hipnizam"





Kafana "Vuk Karadžić",
a ispred nje stolovi s lijanderima u dubokim bačvicama



Zlatan bokal

Kada se od kafane Vuk Karadžić pođe naniže našli bismo omanju jednospratnicu iznad čij ih je vrata padao u oči reljef pozlaćenog bokala za simboličnu oznaku ovog restorana. Ispred kafane Zlatni bokal u Skadarskoj 16, po opisu arh. Aleksandra Sekulića, bila je "uređena neka vrsta terase u vidu kakvog teferića". Tu su bili kafanski stolovi dok je po Sekulićevom kazivanju "iznad celog tog teferića bio osmanluk sa lozom i puzavicama, i to je stvaralo naročito prijatnu hladovinu i prisnu atmosferu".

Čest gost ove kafane bio je najmlađi sin pesnika Jovana Ilića, Žarko, talentovani usmeni pripovedač, ali ne i pisac kao njegova rođena braća. Ovaj veseljak za kafanskim stolom, pričaju savremenici, uspevao je da začas zasmeje celo društvo, koje bi mu rado plaćalo da štogod popije jer nikada ni marijaša nije imao u džepu. A najpoznatiji gost ove kafane bio je pesnik i slikar Đura Jakšić koji je ovde pisao svoju istorijsku dramu Stanoje Glavaš.

Redovni gosti ove kafane bili su odlični pevači-litograf Kosta Bojković i moler Branko. Oboje su bili tenori i često pevali u duetu, a kada se litograf Kosta zaljubio u jednu beogradsku otmenu damu, rano zorom, pod njenim prozorom, svirao bi tužnu serenadu.

U Zlatan bokal rado su posle predstave navraćali i glumci iz obližnjih pozorišta Brane Cvetkovića i Čvrge Rajačića. Među njima posebnu pažnju kafanskih gostiju je privlačio komičar Petar Laner, koji je govorio mešajući srpske i nemačke reči da su se ljudi kidali od smeha. Kada se, po jednoj anegdoti, Dobrica Milutinović, posle jedne uspele premijere pojavio u kafani Zlatni bokal, gazda ga je uzeo pod ruku i priveo stolu rekavši s puno poštovanja:

— Gos'n Dobrice, neću da sediš među one mufljuze, ova stolica je samo za tebe.

— Kako? Začudio se Dobrica — Nisam ja patrijarh a ni vladar da me svuda čeka posebna stolica.

— Ćuti, i tu sedi gde ti kažem — reče gazda odsečnog glasa. — Tu je sedeo, na toj stolici onaj što pesmice pisuva, pokojni gos'n Đura Jakšić. Bog da mu dušu prosti! A sad ova stolica čeka samo tebe i koga tvog brata iz Trišešira, samo što vi retko ovamo zalazite kod sirotinju...

Eto, kako su se u ranija vremena, u staroj Skadarliji, cenili boemi-umetnici.

Kada je izvršena regulacija današnje Ulice 29. novembra, nestala je sa lica zemlje kafana Zlatan bokal.



Bums-keler

Kada se od Skadarske ulice skrene u Zetsku, u zgradi broj 2, nalazila se čuvena boemska kafana Bums-keler sa lepom baštom u dvorištu kao i odlično snabdevenim vinskim podrumom. Na spomen-ploči ove kafane vlasnika Pere Bumsa zvanog "Svileni" upisana su samo tri imena: glumca Milorada Gavrilovića, i Dobrice Milutinovića kao i književnika Branislava Nušića, koji su tu nekada i stanovali. Inače, u međuratnom periodu ovde su najčešće burne i vesele noći provodili pesnici Tin Ujević i Raka Drainac kao i mnogi drugi privrženici boema o čemu zanimljivo priča Božo Kovačević.

— Bilo je ovde i 'originala'. Na primer Luka Ristić, kome smo davali svoje pesme, a on ih je objavljivao pod svojim imenom. On se šepuri, a mi se smejemo. Dolazio je redovno i književnik Veljko Milićević, noćni urednik Politike, veoma obrazovan čovek. Mnogo je pušio, bio ćutljiv, otmen, ali kada bi bio u raspoloženju umeo je divno da priča. Ostajao bi u Bumsu, ponekad, do zore, a i stanovao je u Skadarliji..."

U ovoj omiljenoj kafani beogradske predratne boemije uz zvuke sevdalinskog orkestra publiku su zabavljale pevačice Kajče i Cveta uz tananu svirku primaša. Tu je goste često oduševljavao pesmom advokat Mijat Mijatović, poznat po svojim sevdalinkama, koje su razgaljivale srce i dušu. Često su u ovoj kafani braća Bajalovići sa advokatom Stevanom Vagnerom, kao amateri, svirali ozbiljnu muziku. Kada su posle ponoći jednom upitali starog Đuru Bajalovića, kako može toliko dugo da izdrži u zagušljivoj kafani, on odgovori: "Šta ćete — kažu: mladost ludost! Otišla mladost, ostala ludost!..."



Bandist

Nema više u Skadarliji ni kafane Bandist, koja je, po Sekulićevom zapisu, bila nešto niže od Zetske ulice, ali joj se ne zna ni broj. Ova kafana je imala prijatnu baštu sa lipom, iznad čijih razgranatih krošnji su voleli da sede dokoni posetioci pijući i zalažući se mezelucima. Najčešći gosti bili su članovi pozorišnog i vojnog orkestra, pa je zato i kafana i dobila naziv — Bandist. Stalan gost ove kafane bila je neka Anka zvana "radikalka", koja je unosila raspoloženje među goste svojim "klišetiranim dosetkama", a vesela po prirodi znala je često i da zapeva i kolo da povede. Naročito je volela da zaigra u kolu zvanom "Radikalka" pevajući na sav glas:

"Plati porez za mene,
pa da glasam za tebe!"



Bajlonova ili Mala pivara

Na uglu Skadarske i Cetinjske ulice prva veća zgrada podignuta 1845. godine bila je Mala pivara Filipa Đorđevića, koja, po ondašnjim zapisima predstavljaše "pravo čudo od građevine".

Posle osnivanja Prvog srpskog akcionarskog društva 1871. godine Mala pivara u Cetinjskoj 25 bila je predata na tri godine u zakup Jovanu Brabecu, a potom je 1880. kupuju bogataši "Ignjat Bajloni i sinovi". Tada ovaj lokal dobija naziv Velika pivara i njena lepo uređena bašta privlačila je Beograđane. "Pored stranaca, u Bajlonovu pivaru dolazili su i najugledniji meštani - istoričari, lekari, pravnici", seća se Milorad Pavlović Krpa. "Tu sam nalazio dr Vladana Đorđevića, zatim je dolazio Holec... I Đura Jakšić je imao običaj da u njenoj bašti provede mnoge sate sa svojim prijateljem Taušanovićem..."


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
2350  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Kosta Dimitrijević — Život boemske Skadarlije poslato: Mart 03, 2011, 09:56:26 pm
**

PRELOMNI DOGAĐAJI SKADARLIJE


Dva su značajna, prelomna događaja iz života starog Beograda vezani za istoriju Skadarlije: podizanje Narodnog pozorišta i rušenje boemsko-umetničke kafane Dardaneli.

Kada je 1869. godine u Beogradu bilo podignuto, zahvaljujući knezu Mihajlu Obrenoviću Srpsko narodno pozorište, mnogi njegovi glumci su iznajmili sobe i čitave stanove u obližnjoj Skadarliji, što je za njen umetnički život bilo od velikog značaja.

Drugi prelomni događaj za istoriju Skadarlije, njenih znamenitih kuća i kafana, nastaje u osvitu novog veka, zapravo 1901. godine, kada su srušeni Dardaneli, čuveno dotadašnje sastajalište beogradske boemije. Ovu kafanu na današnjem Trgu Republike, koja se nalazila ispred Kneževog spomenika, glumac Čiča Ilija je, u šali, nazivao: "Kafana kod konjsku zadnjicu". To joj je ime Čiča Ilija dao jer je sedeći u bašti kafane Dardaneli, i ispijajući omiljene krigle piva, pred sobom imao pogled na bronzani rep i zadnjicu knez Mihalovog konja. Kad su, na veliku žalost beogradske umetničke boemije 1901. godine Dardaneli, bili zbrisani sa lice zemlje, glumci, književnici, novinari i ostala njima naklonjena vesela boemska bratija sele se, najpre, u susedne lokale — Pozorišnu kafanu i Kolarac — a zatim silaze u Skadarliju, koju su već naselile njihove kolege. "Skadarlija je pojam boemstva, sastajalište glumaca, najviše književnika, pesnika i ostalih umetničkih grana", pričao je piscu ove knjige dramski prvak Raša Plaović. "Danas je to turistička atrakcija. U prvim danima, to je bilo prirodno skupljanje, sastajanje glumaca jer im je Kuća kod spomenika bila u susedstvu. I u Skadarliji je stanovao veliki broj glumaca iz stare garde..."

Prvi slavni velikan našeg teatra, Aleksa Bačvanski, koji je kao reditelj na otvaranju Narodnog pozorišta postavio prigodan komad "Posmrtna slava kneza Mihaila", stanovao je jedno vreme u Skadarliji, ali nije utvrđeno u kojoj kući, tako da mu ime nije uklesano ni na jednoj spomen-ploči. Kao profesor prve srpske glumačke škole Bačvanski je izveo na put čitavu generaciju poznatih dramskih umetnika i odličnih reditelja, koji su stanovali u jednospratnici na broju 27, na uglu Gospodara Jevrema i Skadarske ulice, među kojima su najpoznatija imena Miloša Cvetića i Pere Dobrinovića. Oni nikada nisu zaboravili najvažnije pravilo Bačvanskog iz oblasti glumačkog zanata koje glasi: "Držite se prirodnog, nenategnutog i neukočenog predstavljanja pod pravilima čiste estetike i psiholoških studija".

U Kući Hristodulo stanovali su, pored Cvetića i Dobrinovića, i ostali cenjeni majstori scene: Milka Grgurova, Marija Cvetić, EmilijaPopović, ZorkaKolarović-Todosije-vić, Jovan Antonijević-Đedo, Žanka Stokić i dr.

U Skadarliji je stanovalo mnogo privrženika boginje Talije. Pored već pomenutih tu su živeli: Dimitrije Kolarović, Lazar Lugmerski, Đura Rajković, Toša Jovanović, Fotije Ilić zvani "stari Foča", Toša Andrejević-Austrijanac, Svetislav Dinulović, Velja Miljković... Sledeća generacija bila su, takođe, poznata glumačka imena: Augusta-Vela Nigrinova, Olga Ilić, Sava Todorović, Bogovoj Rucović, Milorad Gavrilović, Čeda Kundrović. A u najmlađoj grupi glumaca vezanih za skadarlijsku boemsku epohu ističemo imena: Dobrica Milutinović, Milorad Rajčević-Čvrga, Dimitrije Ginić, Dušan Radenković, Persa Pavlović, Ana Paranos, Desa Dugalić, Dara Milošević, Žanka Stokić, Fran Novaković, Dušan Radenković, Aleksandar Zlatković, Boža Nikolić, Milivoje Živanović, Radomir-Raša Plaović, Ljubinka Bobić, Pavle Bogatinčević i dr. Od posleratnih reditelja ovde su često dolazili: Hecl, Rakitin, Isailović, Kulundžić. Od operskih pevačica: Zinka Kunc, Melanija Bugarinović, Zdenka Zikova.. I kompozitor Stevan Hristić.

Pored slavnog pesnika Đure Jakšića, od poznatih književnika redovni posetioci Skadarlije bili su: Jovan Jovanović Zmaj, braća Ilić, Dragomir Brzak, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Milorad Pavlović Krpa, Milorad Petrović-Seljančica, Simo Matavulj, Bora Stanković, Vladislav Petković Dis, Sima Pandurović, Veljko Miličević i dr.





Ispred kafane "Tri šešira" (sleva nadesno):
Dragoljub Tošić, Milorad Gavrilović, (nepoznati) i Čiča Ilija Stanojević


Posle prvog svetskog rata Stanislav Vinaver beleži da su se u Skadarliji za istim stolom okupljali i oni "stariji, iz nepomirljive boemske generacije, sa najmlađim iz generacije modernista". Tu se redovno okuplja poveća grupa novinara i pisaca: Jovan Dučić, Stanislav Vinaver, Veljko Petrović, Živojin Balugdžić, Raško Dimitrijević, arh. Aleksandar Deroko, Moni deBuli, Raka Drainac, Gustav Krklec, Tin Ujević, Božidar Kovačević, Desimir Blagojević, M. M. Pešić, Risto Ratković, Živojin-Bata Vukadinović, Žika Jovanović, Dimitrije-Diša Stevanović, Dragomir-Lola Dimitrijević, Predrag Milojević, Velimir Živojinović-Massuka, Momčilo Milošević, Siniša Kordić, Milan Đoković, Siniša Paunović, Nikola Trajković, Stanislav Krakov, Grigorije Božović, Evgenije Zaharov, Gojko Banović, Žak Konfino, Ranko Mladenović, Živko Miličević, Dobrica Kuzmić, Andra Milosavljević, Vlasta Petković, Momir Nikolić, dr Ljuba Popović, Selena Đukić, Anđa i Radmila Bunuševac, Milica Jakovljević-Mirjam, Obrad Simić, Todor Paranos, Mića Dimitrijević, Nada Doroški, Aleksandar Sekulić, Radoje Joksimović, Otokar Keršovani, braća Sokić i dr.

Priča se da je, okružen pesničkim, veseljačkim društvom, neki policijski pisar, poznat po svojoj strogosti, u Skadarliji, odjednom, počeo da govori u stihovima! Uhvati lopova, sedne s njim kod Tri šešira i napravi zapisnik -u stihovima! Šarm Skadarlije bio je tako neodoljiv da je, kao što se iz priloženog vidi, uspevao da razneži čak i surovo, službeno, policijsko srce i dušu...

U kafani kod Tri šešira svečano je proslavljeno od strane uredničkog kolegijuma 1904. godine pokretanje prvog broja Politike jer su njeni osnivači i mnogi novinari bili redovni gosti Skadarlije.

Sa prozora kuće u kojoj su stanovali Đura Jakšić, a kasnije glumac Čiča Ilija, danas se govore pesme i Alekse Šantića, koji je prilikom posete Beogradu noći provodio najradije s prijateljima u Skadarliji.

Kao što je ranije pružala gostoprimstvo beguncu iz onda tuđinske Hrvatske A. G. Matošu, tako je Skadarlija radosno prihvatila i najveći broj stvaralaca iz raznih krajeva naše zemlje, koji su 1904. godine pristigli u Beograd na stogodišnjicu prvog srpskog ustanka i krunidbene svečanosti kralja Petra I Karađorđevića Organizujući tada prvu izložbu jugoslovenskih slikara, Nadežda Petrović je u Skadarliji kod Tri šešira dovodila i svoje slovenačke kolege — Jakopića, Jamu, Grohara i Veselog. U društvu ove napredne likovne umetnice, često je ovde dolazio i njen prijatelj i obožavalac Ivan Meštrović, poznati hrvatski vajar.

Za vreme aneksione krize 1908. godine u Skadarliji su sečesto okupljali mladi rodoljubi, čiji je jedan od predvodnika postao književnik Branislav Nušić, držeći vatrene govore protiv zavojevačke austrougarske politike na Balkanu, dok su mu govorenjem patriotskih stihova pomagali dramski prvaci Milorad Gavrilović i Dobrica Milutinović.

Gostujući u Beogradu, toplinu i društvenost skadarlijsku osetili su i članovi hora Hrvatskog pevačkog društva kao i orkestra ljubljanske Mladosti.

Gostoprimstvo Skadarlije uživali su često, u društvu svojih beogradskih prijatelja, poznati pisci iz naših krajeva pod tuđinskom upravom: Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jaša Ignjatović, zatim Vidrić, Ćipiko, Vojnović, Đalski, Frangeš i dr. A u međuratnom periodu Skadarlija je srdačno prigrlila mlade pesnike iz Zagreba: Tina Ujevića i Gustava Krkleca. Mnoge anegdote o Skadarliji odnose se na stalna nadmudrivanja pesnika Rake Drainca i Tina Ujevića, koji je u svom omiljenom Bums-keleru, bio proglašen za "kralja boema" i "princa pesnika".

Sa književnicima, glumcima, novinarima i pevačima rado su u Skadarliji sedeli i beogradski slikari: Ljubomir Ivanović, Pjer Križanić, Vladimir Žedrinski, Jovan Bijelić, Bora Stevanović, Ignjat Job, Petar Dobrović, Dušan Jovanović, Mirko Kujačić, Dušan Vlajić, Luka Mladeno-vić, Đorđe Dobrić, Dragoslav Stojković Četkin, Slavoljub Bogojević, Zuko Cumhur, Mario Maskareli i dr.

Godine 1911. u Skadarliji je Čiča Ilija Stanojević započeo snimanje prvog srpskog kratkometražnog dokumentarnog filma o prazniku Roma — Bibiji, koji je oduševio Pariz.

Od stranih pisaca u društvu naših mnoge prijatne noći i zore ovde su dočekali Jensen, Ege, Kvartil, Vendel, Šmaus, Elijar, Moravija... Kad je u Beogradu organizovano gostovanje velikana evropske scene Milorad Gavrilović ih je uvek dovodio kod Tri šešira i Dva jelena. Boemskom atmosferom, zanosnom muzikom i odličnim roštiljom, kao i druželjubljem naših umetnika u Skadarliji, bili su oduševljeni i slavni Koklen, i Salvini, i Noveli, i Sumbatov... Kad je u jesen 1928. godine u Beogradu održan kongres ruskih književnika-emigranata u Skadarliju su često dolazili Kuprin, Nemirović-Dančenko, Bunjin, Mereškovski i Zajcev. Izbegavajući svečane prijeme Kuprin je noći najviše provodio kod Tri šešira, o čijim utiscima iz Skadarlije su ga intervjuisali i za Politiku.

Preko puta kafane Bums-keler jedno vreme je stanovao popularni glumac i pisac Brana Cvetković sa suprugom-pevačicom Katicom-Katom. U Muzeju za pozorišnu umetnost u Beogradu čuva se fotografija njihovog venčanja u Skadarliji: pokraj mladenaca u stolici za ljuljanje sedi svečano obučen kum Branislav Nušić. Ovde je i prvi komšija Bogoljub Rucović, u geroku sa cilindrom na glavi... Fotografisani su "za uspomenu i sećanje" u dvorištu svog skadarlijskog stana.

U međuratnom periodu u Skadarliji je pod veoma teškim uslovima živela sa svojom decom najhrabrija žena-ratnik Milunka Savić, naša Jovanka Orleanka, za koju u spomen-album Kroz Albaniju, piše "Naša najhrabrija žena-ratnik, dobrovoljac, četiri puta ranjavana, nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima, dve Legije časti, Francuskog ratnog krsta s palmama i mnogih drugih naših i stranih odlikovanja..." I pored ovolikih zasluga naša najhrabrija žena Milunka Savić je stanujući u Skadarskoj 33 pre rata, da bi izdržavala porodicu, u jednoj ustanovi prala stepenice i prozore...


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »