Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
2251  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Privatni život Srba pre modernih vremena poslato: Mart 12, 2011, 12:40:33 am
*

Kuća bez knjiga i ikona


Pored kaluđera iz starih srednjovekovnih zadužbina, poput Studenice, Dečana, Žiče ili Đurđevih stupova, u Beogradski pašaluk su dolazili i monasi sa Sinaja, Atosa i iz Svete zemlje da prikupljaju pomoć za svoje manastire. Često su seljaci pomagali i hramove u udaljenim krajevima, za koje verovatno dotad nisu ni čuli. Znajući koliko su Srbi vezani za pravoslavlje, pojedine varalice u monaškim odorama, sve dok ih knjaz Miloš Obrenović nije strogim kaznama suzbio, pod pretnjom kletvi i anateme su pokušavale da i od sirotinje izvuku što više novca.

Prota Matija Nenadović u svojim memoarima beleži da je srpski živalj veoma poštovao svete nedelje i sve zapovedne hrišćanske praznike, pa je pazio da tih dana nikakav posao ne započinje niti završava. Kako su gotovo svi seljaci iz njegove Brankovine bili nepismeni, često su se obraćali majci ovog budućeg sveštenika, jer je "on znao čitati i svece joj kazivati", kako bi proverili da nisu zaboravili neko "crveno slovo". O velikim praznicima, naročito posle velikih postova, cele porodice su se gurale oko male crkve brvanare, ne uspevši da uđu ni u njenu portu. U selima gde nije bilo crkve, sveštenici su pričešćivali okupljeni narod i po livadama i njivama, ako se za njih, osnovano ili ne, tvrdilo da su crkvišta ili manastirišta.

Retko koji srpski seljak imao je knjige, dok su ikone u svojim kućama imali samo sveštenici i imućniji meštani. Teološko znanje prosečnog vernika bilo je skromno, većina je znala neke od Deset božjih zapovesti, zatim koji je svetac porodični zaštitnik i kako se slavi. Književnik Milovan Vidaković, rođen u šumadijskom selu Nemenikuće, koji je mlad emigrirao u Habzburšku monarhiju, u svoj "Avtobiografiji" piše kako većina ukućana u njegovom domu nije znala ni sve reči pojedinih molitvi, pa se svako molio kako je znao i umeo. Mada su mu roditelji bili među najimućnijima u celom kraju, pa je kod njih odsedao beogradski mitropolit prilikom obilaska eparhija, u kući nisu imali ikone. Vidaković svedoči i kako lokalne osmanske vlasti nisu bile netrpeljive prema hrišćanima, jer su svečanu đurđevdansku litiju, u kojoj je i sam učestvovao, muslimani sa znatiželjom posmatrali, ne pokazujući nikakvu nameru da je ometaju.

I siromašni i bogati su se nedeljama, pa i mesecima unapred spremali za svoju krsnu slavu, koja je proslavljana tri dana. Svaka porodica je pored gostiju, koji su na slavu pozivani i kojima je poseta uzvraćana, dobrodošlicu pružali i neznanim putnicima, kako bi pokazali svoju hrišćansku širokogrudost. Gosti su ostajali dokle su želeli, ili dok je bilo hrane i pića, pa su se razilazili i nekoliko dana od zvaničnog završetka slave.

Naročito su Srbi poštovali post, ispovest i pričešće, pa je potporučnik Habzburške vojske Miteser, koji se 1784. nalazio u špijunskoj misiji u Timočkoj krajini, zabeležio da su tokom Gospojinskog posta "pravoslavci jeli samo jako usoljenu ribu i pasulj kuvan na vodi, sa dosta paprike, toliko začinjen da se ne može jesti". U srpske frajkore tokom austro-turskog rata (1788—1791), po ugledu na ostale jedinice multikonfesionalne habzburške vojske, postavljani su vojni sveštenici sa isključivo duhovnom misijom, ali su neki od njih kad je zatrebalo uzimali i oružje u ruke.

Oni su određivali i kojim će danima intendanti deliti posne obroke Srbima. Snažnim prisustvom pravoslavne vere u životu srpskog stanovništva 18. veka može se objasniti mali procenat prelaska u islam, mÐda je, istina, to bio i period slabljenja Osmanskog carstva, kad promena vere nije doprinosila napredovanju na društvenoj lestvici. Među vernicima poseban ugled uživali su putnici koji su se nakon hodočašća u Svetu zemlju ili na Atos vratili s titulom hadžije; takvi su bili hadži Ruvim Nešković, arhimandrit Bogovađe, hadži Gerasim Georgijević, iguman Moravaca, ili hadži Melentije Stafanović, arhimandrit Rače.

I malobrojna srpska elita, oborknezovi, seoski knezovi (kodžabaše) i drugi laički predstavnici naroda su se trudili da uspostave bliske veze s najistaknutijim crkvenim velikodostojnicima, pa je po želji svoga oca, kneza Alekse Nenadovića, protu Mateju rukopoložio tadašnji užičko-valjevski mitropolit Joakim. Mada je srpsko stanovništvo većinom bilo odano pravoslavlju, vizitacija Valjevske episkopije, koju je 1735. obavio protosinđel Beogradsko-karlovačke mitropolije Andreja Joakimović, pokazala je sumornu sliku o sveštenicima u kratkotrajnoj habzburškoj tvorevini Kraljevini Srbiji (1718—1739).

Knjiga je među njima bilo malo, teološko znanje oskudno, a ponašanje ponekad problematično. Većina popisanih sveštenika čak nije znala ni svih sedam svetih tajni, pa su im podeljene cedulje iz kojih je trebalo da ih nauče. Nizom arhijerejskih i saborskih uredbi sveštenstvu je naređeno da se oblači jednoobrazno, saglasno svom zvanju — monasi u crne mantije, a mirski sveštenici u plave - te da drže urednu bradu i brkove. Zabranjeno im je da neograničeno učestvuju u gozbama, na svadbama i proslavama, te "da igraju kuglu, kocke, komedije i maškere", čemu su neki očigleno bili skloni.


Monahe su i hajduci poštovali

Većina pravoslavnih sveštenika u Beogradskom pašaluku bili su doseljenici (ili prva generacija njihovog potomstva) pristigli pretežno iz graničarskih dinarskih predela, pa u tim surovim vremenima nije bila retkost da su neki u svoj biografiji imali i hajdučku prošlost. Iz starog kraja preneli su i dotadašnji način života, bavili su se, kao i njihovi susedi, poljoprivredom i stočarstvom, a neki stekli i znatna imanja, velika gotovo kao pravi spahiluci.

Od ostalih seljaka razlikovali su se samo po tome što su, pored bogoslužbenih knjiga, posedovali ruske bukvare i gramatike, pa su njihova deca, čak i ženska, rano naučila da čitaju. Ako bi se sveštenički poziv u familiji ugasio, bogoslužbene knjige, sinđelije, ikone i krstovi poklanjani su parohijskim crkvama ili obližim manastirima, mada je bilo i potomaka koji su ih prodavali.

Radi školovanja, neki su budući sveštenici odlazili i u udaljene oblasti. Vizitacijom fruškogorskih manastira 1735. ustanovljeno je da četvrtina učenika potiče iz Osmansog carstva. Za sveštenički poziv obrazovali su se prvo u Pokrovo-bogorodičnoj školi mitropolita Pavla Nenadovića, a od njenog ustanovljenja 1794. i Karlovačkoj bogosloviji. U manastirima Petkovica, Bogovađa i Dokmir pored osnova pismenosti i teološkog znanja učenici su podučavani umetnosti ikonopisanja, duboreza i kamenoreza. Međutim, bilo je južno od Save i Dunava i sveštenika koji su studirali u Pešti, Požunu ili Segedinu, stakavši znatno šire obrazovanje od onog neophodnog za vršenje duhovene misije.

Posebnost svešteničkog poziva doprinela je i stvaranju brojnih svešteničkih porodičnih loza, isprepletanih rodbinskim vezama jer se vodilo računa da se budući sveštenici žene upravo iz svešteničkih kuća. Međutim, mada česta, ta pojava nije dovela do stvaranja nekakvog posebnog, zatvorenog svešteničkog staleža.

Iako su pravoslavni kaluđeri kod građanskih vlasti, kao i pretpostavljenih crkvenih arhijereja, bili u gotovo istom pravnom položaju kao mirski sveštenici, njihov svakodnevni život, uređen crkvenim tipikom, bio je sasvim drugačiji. Monaška bratstva popunjavali su učenici koji su prvobitno bili došli kod pojedinih uglednih kaluđera radi opismenjavanja, dolaskom obudovelih sveštenika, po tada strogo primenjivanom pravilu obavezni da prime postrig, ali su najbrojniji bili obični ljudi iz naroda, koji su želeli da žive moralno što čistijim životom ili okaju grehove iz prošlosti.

Pre nego što bi postali članovi bratstva, kandidati su morali da najmanje tri godine žive po strogim pravilima iskušeništva, da bi nakon toga, ako bi mišljenje duhovnog oca bilo povoljno, primali postrig. Odsecanje kose i zamena svetovne odeće kaluđerskom rizom označavali su raskid sa svetovnim životom. Pošto bi položili tri zaveta (na siromaštvo, poslušnost i bezbračnost) dotadašnja imena bila su im zamenjivana monaškim.

S obzirom da su parohije često nasleđivane u svešteničkoj porodici, vernici su svoje lokalne parohe uglavnom smatrali kao sebi ravne, obične ljude, s kojima su odrastali i poznavali ih iz vremena pre nego što su rukopoloženi. S takvim sveštenikom, koji je kao i ostali seljaci orao, sekao šumu i gajio stoku, neretko su obični ljudi mogli i da se posvađaju zbog najobičnijih, svetovnih razloga. I zbog svog asketskog načina života monasi su uživali veliko poštovanje, čak i kod odmetnike od zakona hrišćanske vere. Cinjenicu da ih, dok su skupljali milostinju, nisu napadali ni hajduci, iako su sa sobom nosili novac, zapazili su i habzbruški vojni krugovi, pa su ih zbog toga smatrali najpogodnijim za obaveštajne misije.

Nisu, naravno, duhovnicima, ispovedali svoje grehove samo hajduci, već i obični ljudi. Revnosni sveštenici ili monasi uspevali su čak i starešine porodica da ubede u neophodnost ispovesti bar jednom godišnje. Prilikom ispovedi, glava kuće je poslednja dolazila na red, tek pošto bi se uverio da su njegovi ostali bližnji obavili svoju dužnost. Ispovedniku su poveravane stvari koje su za ostale ljude u okruženju zauvek ostale tajna, osim ako onaj ko se ispovedao izričito nije tražio da se to prenese nekom trećem licu. Pored brige o spasenju duše, u nedostatku posebnih medicinskih ustanova, duhovnicima su poveravane i najintimnije stvari koje su se ticale duševnog i telesnog zdravlja pojedinaca, nepoznate i njegovim bližnjim.

Da bi lečili bolesti, pojedini manastiri s vremenom su postali prava riznica znanja, zasnovanih pre svega na iskustvima narodne medicine. Skromna hiruška i farmaceutska znanja imali su i pojedini monasi-lutalice, ali su njihovi nestručni pokušaji operacije gušavosti, ili čak pojedinih tumora, ponekad ostavljali nepopravljive posledice po zdravlje pacijenata. Manastiri Vraćevšnica i Kalenić su postali specijalizovali centri gde su primani bolesnici s jakim epileptičnim napadima ili oni koji su bili teško duševno oboleli, pa u tom stanju počinili ubistva ili razbojništva. Posle završenog lečenja, puštani su kući, uz pisane potvrde lokalnim vlastima da su izlečeni i da im se to što su počinili u bolesti biše ne sme uzimati za zlo.


elanholiju ubija crno vino

Srednjovekovna medicina, kao i crkva, smatrala je da bolesti izazivaju natprirodni uzroci, znači da dolaze od boga. Prosti svet ih je zamišljao kao posebnu vrstu demona u obliku vila, veštica, životinja, muškaraca, sredovečnih žena, baba, ali i mladih devojaka, koji idu od kuće do kuće i šire rednju, odnosno epidemiju.

Kao zaštita od uroka nošeni su amajlije ili zapisi molitvi, izgovarane su i bajalice, koje je trebalo da nagovaranjem ili pretnjama navedu demona da napusti bolesnika. Jedna u Bosni je glasila:

"U more, u goru,
đe pijevac ne pjeva,
đe krava ne riče,
đe ovca ne bleji,
đe koza ne vreči,
đe pas ne laje,
đe se gusle ne čuju - hajde,
u vodu, u goru,
jer ti mjesta ovđe nije!"

Dvojica dubrovačkih trgovaca su, pak, primetila kako su Beograđani verovali da je bolest što je harala po varoši 1627. božja kazna za nemoral naroda, jer su krčme pune prostitutki.

Srednjovekovna nauka je uzroke bolesti istraživala, pre svega, kroz opšteprihvaćenu Hipokratovu teoriju o ravnoteži četiri telesna soka: krvi, sluzi, žute i crne žuči, kao nužnom uslovu zdravlja, koju je remetila promena godišnjih doba. Zato je često primenjivana terapija puštanja krvi. Po "Jestestvoslovju" iz 15. veka, krv raste u proleće, žuč u doba žetve, pa je zato topla i žuta. Crna žuč, koja često izaziva neraspoloženje, stvara se u jesen, a sluz zimi. Zato "Prizrenski zbornik" vek kasnije savetuje da u novembru treba jesti kuvana jaja i med, svakog jutra uzimati sredstva za povraćanje, a preporučuje se i kupanje. Kako je i februar mesec pojačanog stvaranja crne žuči, ne treba jesti meso ni povrće, već treba piti što jače crno vino.
 
U "Ljekaruši", nastaloj krajem 18. veka u manastiru Godovik kod Požege, pored molitvi, zdravica i pesama, nalazi se i 60 recepata, zasnovanih na lekovitom bilju i sastojcima životinjskog porekla. Zapisani su melemi protiv uboja, lekovi za stomačne i urološke tegobe, razna zapaljenja, pa i lek protiv impotencije. Među običnim svetom, neke druge, tada popularne lekaruše, pored biljnih lekova, preporučuju i krajnje bizarne, kao što su: ptići lastavići, mlado mače, crvi iz grabova panja, zgnječena žaba, sažežena krtica, srce od sove, mišje mleko.

Kad predložena sredstva nisu pomagala, bolesnici su se u gradovima obraćali za pomoć berberima, jer je lečenje bilo sastavni deo njihovog zanata. Već kao kalfe, počinjali su da stavljaju pijavice, vade zube, daju klistir, prave meleme, puštaju krv, a ponekad izvode amputacije i druge složenije hiruške zahvate. Vojni ranari su od 15. veka sve češće vidali opekotine i višestruke prelome kostiju izazvane vÐtrenim oružjem. Olovo korišćeno za izradu zrna pri pogotku bi zbog svoje mekoće pravilo ozlede koje su se teško lečile. Kako bi se sprečila gangrena, često je vršena amputacija pojedinih delova tela, a mnogobrojni vojni invalidi bili su dokaz da su ove intervencije uspešno izvođene. Mada su radili u oskudnim uslovima, imali su osnovne vrline potrebne i u savremenoj hirurgiji - dobro oko, snažnu ruku i tvrdo srce.

Prano, sin Nenadov, pred mostarskim šerijatskim sudom dao je ovakvu izjavu: "Već nekoliko godina bolujem od gangrene. Lijeva mi je noga ispod gležnja izjedena, zato dajem pristanak da mi odsiječe. Od danas, ma što bude, preuzimam odgovornost i nikog neću teretiti." Posebna vrsta putujućih hirurga, istina bez formalnih kvalifikacija, bili su litotomi, koji su vadili kamen iz bešike, dok su nerniotomi operisali kilu. U protokolima sarajevskog kadije iz 1566. ostala su četiri ugovora kojima se odobrava Ciganinu Smoljanu da obolelim osobama izvadi kamen iz bubrega. Očigledno je posao dobro uradio, jer žalbe nisu pronađene.

Elitu lekarskog poziva činili su školovani lekari, zvani 'vrači', a kasnije 'fizici'. Pošto su samo retki imali univerzitetsko obrazovanje, pa se još specijalizovali za bolesti unutrašnjih organa, bili su veoma cenjeni. Mnoge osmanske namesnike u Bosni, kao i umućne Srbe, najčešće su lečili dubrovački lekari. Tako je dubrovački fizik Marko Flori išao 1756. u Travnik da bosanskog pašu leči od melanholije. Kad je u Beogradu 1795. izbila kuga, vezir Mustafa-paša je zadržao italijanskog lekara Vičenca, koji je putovao za Carigrad, i pustio ga tek kad je prošla opasnost od epidemije. Tek u drugoj polovini 18. veka pojavili su se obrazovani srpski lekari u južnoj Ugarskoj.

Prvi je bio Jovan Apostolović, koji je studije na univerzitetu u Haleu 1756. okončao disertacijom "O načinu kako duševni afekti utiču na ljudsko telo". U istom gradu je 13 godina kasnije diplomirao i Petar Miloradović, sin novosadskog senatora, dok je gradski lekar u Sremskim Karlovcima Jovan Živković završio fakultet u Budimu 1784. Medicinske usluge bile su izuzetno skupe, pa su lekari dugo zaobilazili Kotor, zbog male plate. Tek kad su gradske vlasti odlučile da za gradskog fizika obezbede 360 dukata godišnje i besplatan stan, građani su dobili stalnu lekarsku službu.
2252  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Privatni život Srba pre modernih vremena poslato: Mart 12, 2011, 12:40:12 am
*

Sremci se zavukli pod zemlju

Srpsko plemstvo u Habzburškoj monarhiji, uglavnom vojničko i činovničko, izniklo je iz gradskog staleža i ostalo za njega vezano, jer se ni po bogatstvu ni statusu nije bitno razlikovalo, posebno u odnosu na "graždane" slobodnih kraljevskih varoši. Posedi im nisu bili veliki, a ni dvorci reprezentativni.

Putujući po Slavoniji 18. veka Franc Taube je zabeležio: "Dvorci i plemićke kuće su veoma jadno sagrađeni, jer su vlastelini zbog strašnih i često ponavljanih turskih i tatarskih napada, postali toliko plašljivi da im se čini budalastim da u tom turskom susedstvu izvode lepe i skupe zgrade."

Jovan Tekelija je sebi kuću u Aradu podigao 1705, ali ona nije sačuvana, jer je kasnije srušena i zamenjena izduženom prizemnom kućom. Grof Jovan Branković, rođak i sekretar čuvenog letopisca Georgija Brankovića, bio je kapetan Sombora od 1723. do svoje smrti 1734. pa je u centru varoši, znatnim delom u orijentalnom stilu, podigao čitav dvorski kompleks nazvan "kaštelj".

U njemu je pored privatnih odaja postojao i prostor za iznajmljivanje trgovcima i zanatlijama, a preko puta rečice tzv. "zverinjak", gde su bile grofove konjuišnice i lovačke staje. NJegova udovica Marija je zdanje prodala lokalnim vlastima 1749. kad je Sombor dobio status slobodnog kraljevskog grada. Sličan kompleks od nekoliko zgrada imao je i oberkapetan Sekula Vitković u Petrovaradinskom šancu, današnjem Novom Sadu. Kad je grad demilitarizovan 1748. dvor je od Vitkovića, koji se preselio u Mitrovicu, otkupio Magistrat i pretvorio ga u turski han.

Drugi plemićki dvorci bili su nešto skromniji, pa su nekoliko decenija nakon zidanja rušeni i zamenjeni reprezentativnijim zdanjima. Porodica Čarnojević je između 1740. i 1770. posedovala spahiluk Futog, jedan od najvećih plemićkih latifundija toga doba u Bačkoj. Dvorac nije sačuvan, jer je imanje kupio grof Andreas Hadik, predsednik Dvorskog ratnog saveta u Beču, i sagradio 1777, po projektu poznatog petrovaradinskog inženjera Frančeska de Paola Manetha, novi dvor koji i danas postoji. Sačuvan je i dvorac, zapravo prizemna zgrada, koju su Stratimirovići podigli na svom spahiluku u Kulpinu.

Kapetana Stevana Zaka iz Stare Kanjiže za ratne zasluge carica Marija Terezija je 1751. proglasila plemićem, a taj status je istovremeno priznat i njegovoj deci Petru, Đorđu, Jovanu, Alki, Katarini i Juliji. Zajedno sa titulom dobio je spahiluk Bajša kraj Bačke Palanke, gde je podigao manji prizemni dvorac. NJegov unuk Dimitrije ga je preuredio 1818. u letnjikovac okružen bujnim parkom. Jedan od najreprezentativnijih dvoraca u stilu kasnog baroka podigla je 1793. porodica Servijski u Turskoj Kanjiži, danas Novom Kneževcu. Marko Servijski, bogati cincarski trgovac iz Novog Sada, na prvoj licitaciji komorskih dobara održanoj 1781/2. kupio spahiluk i time stekao titulu plemića.

Onovremeni letopisci su zabeležili da je u ponašanju srpskog plemstva, pa i dvorcima koji su podizali, bilo nečega skorojevićkog, nadmenog i pompeznog. Većinu dvoraca okruživali su parkovi, a naročito je bio reprezentativan onaj kraj rezidencije karlovačkih mitropolita. Međutim, Sava Tekelije beleži kako je aradski episkop Pavle Avakumović, inače sklon baštovanluku, “prekrasan park dao iseći, da bi u njemu lepo voće i kukuruze zasejao.

Obilazeći Srem 1702. opat Bonini je primetio kako su zemunice najčešći tip seoske kuće: "Ulazna vrata su toliko niska da čovek samo poguren može ući u ove plemenite i vešto sagrađene stanove. U njima je jedno malo suženje sa ognjištem. Otvoreno je na krovu kroz koji dopire jedina svetlost u ove pećine. Pored vatre imaju jednu ili dve podzemne sobe sa otvorom na vrhu.

U njima spava više porodica, a za vreme zime greju se pećima od običnog blata. Ne može se u celom Sremu naći kuća od kamena, a retke su one čija je izgradnja koštala više od 20 do 30 forinti. (Malo bolja tadašnja plata bila je oko deset — pr. prir.) Oni koji su bogatiji grade bednije kuće, kako ne bi morali da prime na prenoćište mnoge osobe koje dolaze sa strane."

U još bednijoj kuću bio je Gerasim Zelić kad se zime 1774. zatekao na Fruškoj Gori: "U toj sobici bijaše čovek, žena i dvoje male dječice, jedna krava sa teletom, jedna svinja i pas." Graničarski oficir Antun Matija Relković sa puno sarkazma u stihovima opisuje ova skromna zdanja: "Nemaš u kući stolice, ni čestite police, niti gdigod oramara, gde se hleb i drugo zatvara."

Takve kuće su podizane u Radincima, Grgurevcima, Bešenovu i drugim fruškogorskim selima, pa kad je u Irigu i okolini izbila kuga 1795. vlasti nisu ni pokušavale da ih očiste i okreče, već su ih jednostavno porušile. Samo u Irigu su spaljeno 402 ovakva uboga kućerka. Kako je vlastima bilo teško da kontroliše stanovništvo u razbacanim naseljima, preduzete su državne reforme da bi se sela ušorila. Prva planska naselja ustanovljena su 1748. za nemačke kolonizatore, a kasnije su slične regulacione mere preduzete u oblastima Vojne Granice, Slavonije i Srema.


Nobl balovi u Tabanu

Već polovinom 18. veka balovi su postali najvažniji društveni događaji u životu srpskog prečanskog građanskog sloja. Pod uticajem "nobl balova" plemstva Habzburške monarhije prvi su ih je prihvatio vojnički stalež, naročito mlađi oficiri. Za vreme vladavine Josifa II u punoj meri su demokratizovani i stekli popularnost u "graždanstvu".

Sava Tekelija beleži da se tokom njegovih studija u Budimu, provodio kao nikad pre ni posle toga u životu, te da je gotovo svako veče išao na balove: "Subotom su Srblji držali bal 'Kod krune' u Tabanu, nedeljom smo išli u gradu, u ponedeljak rizikovali život vozeći se između santi lada do Pešte i '7 kurfiršta'. No, mladost ludost se pokazivala i u utornik kod "Belog krsta", u sredu u peštanskoj Hakerovoj sali, četvrtkom negde u gradu… i tako cele sedmice." Na jedan od peštanskih plemićkih maskenbalova Tekelija je došao odeven u tatarski kostim, na opšte oduševljenje prisutnih dama.

Svaki ceh je imao svoje "purgerske balove", priređivane o pokladama ili kad se birala nova uprava. Ceremonijal-majstor je bio tzv. predigrač, čiji je zadatak bio da svakom pridošlom kalfi nađe majstorsku ćerku za partnerku, s kojom bi odigrao prvi ples. Glavna igra je bila kolo, koje su igrali majstori i majstorice, a u pauzama tancovanja držane su mnoge prigodne zdravice. Opisujući purgerske balove u Sentandreji, Jakov Ignjatović ističe: "Nije tu bilo nikakve etikete, ali jeste učtivosti svojstvene zanatlijama i manjim trgovcima". Nadaleko su bili čuveni i balovi u Petrovaradinskom šancu.

Pored nedeljnog odlaska u crkvu balovi su bili jedina prilika da devojke zasene konkurentkinje, bolje se upoznaju s potencijalnim mladoženjama i predstave se kao poželjne udavače. Sve veći značaj balova, koji narušavaju staro patrijarhalno vaspitanje, kritikuje se u pesmi "Čistoje ogledalce", koja je krajem 18. veka pevana po gradskim sokacima:

"Vetroglava tvoja mati
ne misli ti dobra dati
Ona diže ludu glavu
i ne smotri tebi slavu
već te vodi po balovi
da ti ona kog ulovi
Troši novce bez prilike
a u kući nema dike."

Balovi su nametali i nova pravila ponašanja, a naročito umeće lepog razgovora i igre. U celoj Bačkoj bila je čuvena lepa Jela Nešković iz Novog Sada, koja je smatrana neprevaziđenim "šprehmajsterom" i "tancmajsterom" pa su u njenu slavu i pesme spevane.

Početkom 19. veka balovi su promenili svoj ideološki sklop, u program se uvode nacionalne igre i konverzacija na maternjem jeziku, pa oni postaju jedan od važnih elementara u stvaranju nacionalnog identiteta etničkih grupa Monarhije.

Svaki grad je svojim propisima ograničavao noćni život naročito omladine, pa im je u Budimu leti bilo dozvoljeno da van kuće leti ostanu do devet, a zimi samo do osam sati. Nakon toga zatvarane su varoške kapije, dućani i gostionice, muzičari su morali da oglase fajront, a za svako kršenje naređenje plaćala se globa. Ko bi se usprotivio bio je hapšen, okivan i vođen u zatvor. I pored zabrana mladi su se šuljali po sokacima, pa su šegrte optuživani da kradu voće, a kalfe da mnogo piju. Jedan nestašluk budimskih kalfi zabeležio je u svojim memoarima Sava Tekelija, koga su nagovorili da se popne na merdevine, proviri u sobu nekih devojaka i proveri da se zaiste uveče umivaju kiselim mlekom.

Međutim, Tekelija je pao s merdevina, sav se izlomio, pa je punih godinu dana morao da se oporavlja kod kuće u rodnom Aradu. Stroge su bile kazne i za nemoral, pa mÐda su mnoge javne kuće legalno radile, često su izdavane naredbe o proterivanju nekih "kurvi", koje su iz ko zna kojih sve razloga posebno bile na lošem glasu.

Krajem 18. veka postalo je popularno učlanjivanje u razna društva, pa i tajna masonska. Članovi zagrebačke lože Prudencije s nadimcima Danijel, odnosno Rubin bili su major Prodanović i kapetan Mikašinović. U karlovačkoj loži bili su episkopi Petar Petrović i Josif Jovanović Šakabenta, pod konspirativnim imenima Beniamin i Cicero. Zajedno sa Šakabentom u osječku ložu uključio se i arhimandrit manastira Krušedol, potonji mitropolit Stefan Stratimirović, zatim registrator mitropolijskog arhiva Pavle Marković, narodnocrkveni agent Stefan Novaković i upravnik srpskih škola Stefan Vujanovski.

Voleli su građani i viši stalež, naročito leti da od velikih sparina pobegnu iz grada u prirodu i prirede izlete, po ugledu na tzv. muslimanske teferiče. Odlazilo se najčešće do okolnih letnjikovaca, majura i čardaka. Ostao je izveštaj s jednog izleta mitropolita Pavla Nenadovića, nakon obavljene vizitacije fruškogorskih manastira.

Ispod ruševina kule Starog gradišta, preosovećenom su društvo pravili vikarni episkop Partenije Pavlović, igumani manastira Rakovca i obliženjg Vrdnika, seoskih knez Jovan Andrejević, vlasnik pošte u Karlovcima, te nekoliko monaha i mitropolitovih činovnika. Posluga je ponela dosta hrane i pića, a visoki crkveni jerarsi nakon svake zdravice u čast Božju, Bogorodičinu, svetog kneza Lazara, carice Marije Terezije i njene porodice, te sveštenstva i naroda, čaše su razbijali o zidine kule.


Gospoda i u Beč svoju posteljinu nosi

Mnogo su po K und K monarhiji putovali Srbi 18. veka: trgovci na vašare i u najzabitija sela, kalfe na vandrovku (višegodišnje sticanje praktičnih znanja kod raznih majstora), đaci i studenti su učili širom Evrope, dok su pobožni odlazili na hodočašća.

Učeni Dionisije Novaković, profesor a potom i perfekt Latinskog učilišta u Petrovaradinskom šancu, obilazio je eparhije, držeći propovedi po crkvama i seoskim vašarima, odlazeći i gde su ga zvali i gde ga nisu očekivali. Propovednička putovanja su prekinuta tek kad mu je na sednici Konzistorijalnog mitropolijskog suda neopozivo zabranjeno da radi ono za šta nema odobrenje.

Sa mnogo muke je prosvećeni Dositej Obradović u pismu episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti pokušao da objasni kako iz "Požuna u Germaniju putuje preko Italije, Korzike, Kalabrije, Carigrada, Crnog mora, Besarbije, Moldavije, Poljske i Šlezije, da bi malo mimograd mogao videti zemlje i gradove". Dok je Dositej na putu često i gladovao, imućni poput Simeona Piščenjvića i Save Tekelije su uživali u udobnosti poštanskih diližansi, iznajmljenih ili vlastitih kola.

Piščević, bogat i nemirnog duha, na putovanja nosi vlastitu posteljinu čak i kad odlazi u "carsku Vienu". Dugo se i temeljno sa porodicom pripremao za put u Rusiju (opisi iz njegovih memoara bili su inspiracija Crnjanskom za pisanje "Seoba"), kupio je kola s četiri konja i iznajmio celu ekipu sluga koji će ga pratiti. U svakom mestu gde su zastali, dok su konjušari timarili konje a kuvari mu pripremali ručak, on je poput pravog globtrotera obilazio znamenitosti. I Tekelija je za svoje česte odlaske u Budim i Peštu koristio četvoropreg.

Kad je feldmaršal-lajtnant Mihailo Mikašinović, baron od Šlagenfelda, kao deputarac Slunjske regimente došao na crkveno-narodni sabor u Karlovce 1769, kao pratnju svite od čak 13 osoba, među kojima je bila i njegova supruga, poveo je: ađutanta, kuvara, tri sluge, potrčka, dva kočijaša i tri husara. U kući Jovana Andrejevića, kod koga je odseo, zakupio je četiri sobe. Bogate porodice su na duža putovanja sa sobom nosile doslovno sve što bi im moglo zatrebati, jer su žene i deca spavali u kolima kada usputna svratišta nisu bila primerena njihovom nivou. I gostionice u većim i manjim gradovima često ne ispunjavaju plemićka očekivanja, pa se Tekelija žalio kako u nekoj krčmi nije mogao da zaspi od stalnog dečjeg plača, te je noć proveo pod vedrim nebom. Srećom, bilo je toplo.

Đaci, studenti i kalfe putovali su znatno skromnije, najčešće su peške prevaljivali i po nekoliko stotina kilometara. Tako je potonji utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj Jovan Rajić prevalo put od Šoprona do Kijeva, gde je nameravao da upiše Duhovnu akademiju. Često se na put kretalo s malo novca, ili bez njega, pa se moralo računati na milostinju i gostoprimstvo u usputnim svratištima i krčmama. Dositej Obradović je opisao svoje mukotrpno putešestvije od Temišvara do Fruške gore, noseći u torbi samo tri krajcare, rezervnu košulju, komad hleba, katehizis i časoslov, ali je bio primoran da ga proda nekom lokalnom svešteniku za sedam krajcara. Odmorio se jedino kad ga je nadomak Karlovaca primio neki kočijaš i za nekoliko marijaša prevezao do Hopova.

Kada su zbog nepoznatog razloga saslušavali izvesnog Novosađanina Jovana Čupića, on je pandurima ispričao kako je napustio kuću u 16. godini, želeći, i pored protivljenja roditelja, da se zamonaši u Hilandaru. Uspeo je tek 1761, kad je upoznao jednog svetogorskog kaluđera. Međutim, samo se dva meseca zadržao u Hilandaru, jer mu se iskušenički život nije svideo. Otišao je u Carigrad, pa u Moskvu, gde je završio škole i vratio se u Habzburšku monarhiju.

Retko su prečanski Srbi odlazili u osmanske krajeve. Ipak, jeromonah Mojsije iz manastira Beočin bežao je tamo i vraćao se četiri puta. Izvesni Jovan iz prnjavora manastira Privina glava je ostavio suprugu i dvoje dece, pa sa komšinicom, suprugom Jovana Mijatovića, prebegao južno od Save. Ona se kasnije predomislila i vratila, dok se o njegovoj sudbini ništa ne zna.

Često se odlazilo na hodočašća. Siromašniji su išli do manastira na Fruškoj gori ili kultnog hrama Uspenja Bogoradice u Srpskom Kovinu, gde se čuvala ikona za koju se verovalo da ima isceliteljska svojstva, dok su najimućniji i najpobožniji preko Atosa odlazili u Svetu zemlju. Neki su, kao 1731. Nikola Bogdanović, jedan od najbogatijih građana Petrovaradinskog šanca, svoj hadžiluk okončali monašenjem.

On je uz pomoć mitropolita Vikentija Jovanovića uspeo da dobije pasoš, pre polaska raspravio je imovinske odnose sa braćom i testamentom ženi Veseli ostavio 7.000 forinti. U Hilandaru se zamonašio kao hadži Nikanor, a braća su deo dobiti od imovine slala kao priloge manastirima Krušedol i Hilandar, a deo novca davali su za pomoć udovicama. Na Svetoj gori je ovaj novosadski hadžija i preminuo 1751. Putovanja u Svetu zemlju nekad su se pretrvarala u prave avanture, kao hodočašća krušedolskog arhimandrita Nikifora Radosavljevića i Danila Neradinca, koje su u Egejskom moru zarobili gusari, pa su tek posle nekoliko godina uspeli da se izbave.
2253  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Privatni život Srba pre modernih vremena poslato: Mart 12, 2011, 12:39:52 am
*

Harambašu Miška ubiše Sremci

Ni patrijarh Arsenije IV nije se usuđivao da kritikuje u "pesmetinama" slepih sremskih guslara slavljene hajduke, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor, koji u strahu od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz svog dvora, mada ga je čuvala austrijska vojska.

Guslarenje uz pevanje narodnih pesama nije uvek bilo bezazlena razbibriga, moglo se zbog toga i na sudu odgovarati. Leta 1547. u Dubrovniku su dvojica građana pretukla nekog Marina slepca i polomila mu gusle jer su bili uvređeni sadržajem njegove pesme. Koju godinu ranije još gore je prošao majstor Matko Petrov, koji je teško ranjen sabljom po ruci i iznad očiju kad je, po nagovoru izvesnih plemića, u svojoj pesmi "bugarkinji" pomenuo trojicu uglednih sugrađana, među kojima su bili bankar i sveštenik.

Obraćajući se narodu Srema, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta je tvrdio da "pesmetine" slepih prosjaka koje slave hajduke odvlače omladinu od bogougodnih pripovedi, crkvenih nauka i duhovnih pesama. No, nije se usuđivao da baš poimence prozove razbojnike, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor Stefanović, koji strahujući od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz vlastitog dvora, mÐdÐ ga je čuvala brojna vojnička straža.

Od velikog haramija pesmama ovenčanih, nešto više se zna o nadaleko čuvenom harambaši Mišku, kojim se pozabavio i naš poznati istoričar akademik Slavko Gavrilović. Sukobivši se u Futogu 1736. s pandurima, Miško je psovao, pretio i potezao oružje, hvaleći se kako je učinio toliko zla da mu je narodno pamćenje garantovano. U opštoj gružvi panduri su ga nekako savladali, vezali njega i dvojicu mu drugova, pa poveli u Čerević. Kad su se u šumi hajduci oslobodili, panduri su pripucali i svu trojicu ubili. Ali, sledi neočekivan epilog: "Ubrzo dvojica pandura naiđoše na dvojicu razbojnika iz čete tek ubijenog harambaše Miška, oko kojih se u jednoj krčmi kraj Karlovaca okupila gomila sveta kako bi slušali pesme jednog od njih na 'turskoj violini' (guslama). Čim je pandure ugledao, svirač ih poče psovati: 'Šta radite ovde vi, pandurski izrodi iz Srema?' Nazvao ih je još dželatima svoga harambaše i dvojice drugova, na šta su panduri odgovorili da su oni dobili što su i zaslužili. Uz gusle i piće dvojica razbojnika su opevali svoju hrabrost i nedela, vređali pandure i na kraju im krčazima razbili glavu."

Mada su obični "graždani" i dalje prisno osećali tradicionalni epski svet, krajem 18. veka narodni rapsodi počinju da se odupiru ustaljenom plačljivom i razneženom stilu, često sklonom patetici, naivnosti, čak i banalnosti. Otvoreno priznaju da je vojvoda Momčilo bio "junak od mejdana", a njegov sestrić Marko Kraljević tek "junak od drumova". I učeni koviljski arhimandrit Jovan Rajić je u svojoj "Istoriji" kritikovao narodne pesme i priče, jer su bile u neskladu s već prihvaćenim naučnim saznanjima. Međutim, usmena tradicija je ostala zvanično prihvatljiva ako je u službi socijalnog i moralnog vaspitanja, pa je Matija Antun Relković 1779. štampao pesmu "Jakšići kušaju ljube", poučavajući Slavonce kako da žene na vreme ukrote, da se ne bi isprečile među braćom i razorile dom.

Gusle su u nekim situacijama mogle da posluže i kao sredstvo kontra-obaveštajne borbe. Unikatnu pobedu su čuveni senjski uskoci izvojevali 1604. uz pomoć pesme i igre. Naime, u okolini Skrdina i Šibenika od Mlečana su uskoci zaplenili nekoliko stotina grla stoke, poklali je, utovarili u svoje brodice i krenuli ka Senju. Nedaleko od Zadra general Grabrijeli im je presekao put svojim dobro naoružanim galijama i primorao ih da uplove u jednu usku uvalu. Opkoljeni, uskoci su se iskrcali, podigli šanac od kamenja i zapalili logorske vatre. Znajući da ih Mlečani dvogledima pomno posmatraju, nekoliko uskoka je, kako bi zavarali neprijatelja, "igralo na guslama, dok su ostali vukli svoje brodove uzbrdo po naslaganom mesu preko hrptrenice otoka na drugu, protivnu obalu". Tamo su meso ponovo utovarili i odveslali ka Senju. Pre toga su, u čamce koje su ostavili u uvali, pobili debele motke i na njih okačili svoje kape sa ždralovim perjem, pa se Mlečanima izdaleka činilo da uskoci na njih nišane iz musketa. Sledećeg dana vetar je popustio i general je naredio da se 600 ljudi iskrca i zauzme šanac. Vojska je razvila zastave i u ritmu bubnjeva krenula u juriš. Da su prevareni, shvatili su tek kad im na puščanu paljbu niko nije uzvratio.

O srpskim pogrebnim tužbalicama pisao je nemački duhovnik Stefan Gerlah, koji se 1578. našao u Grockoj, kraj Beograda, koju je nekoliko dana ranije pogodila strašna nepogoda. Oluja praćena grmljavinom, munjama, kišom i gradom krupnim kao dve pesnice ne samo što je uništila imanja i kuće, već se sedam žena i dece utopilo u obližnjem Dunavu. Nad žrtvama, svečano odevenim, pokrivenim koprenom i okićenim cvećem i vencima, ređale su se na celivanju lokalne seljanke, tukle u prsa, čupale kosu i grebale lice do krvi. Druge su, pak, sedele sa strane, plakale i naricale dve po dve, duže od tri sata, sve dok grobovi nisu bili iskopani.

Neki stranci, kao Karlo Gonci, koji je bio u službi zadarskog providura Kverinija, plaćeno tuženje smatrali su ogavnim varvarskim činom, pa je nakon jedne sahrane u Dalmatinskoj zagori napisao: "Oni plaćaju jednu četu žena da nariču nad lješevima njihovih mrtvaca i one se izmenjuju po redu da bi dale odmora grlima iznemoglim i promuklim od jezivog zavijanja jedne takve muzike da se kosa na glavi diže."


Beogradski jad i bijeda

Kad je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, skrivenu pod zemljom. Pošto je nije našao, pod pretnjom strogih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "po troje ni četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".

Kako se Osmansko carsko širilo po Starom kontinentu, evropski vladari, i zbog straha, bili su primorani da na njega obraćaju veliku pažnju. Putujući na Portu, diplomatski predstavnici su beležili i detalje iz života porobljenih hrišćanskih naroda. Putopisci su u 16. veku najčešće posećivali manastir Mileševu i beležili kako u njemu živi 50-60 monaha, koji se bave poljoprivredom i uživaju privilegije kod turskih vlasti. "Ti kaluđeri duge kose, odjeveni u mrkosive suknene haljine, vode čist i umjeren život i time druge svećenike i redovnike daleko nadkriljuju. Manastir je dobro očuvan, osobito crkva sa slikama, koje su većinom na grčki način srebrom ovjenčane, vrlo bogato nakićene, kao što sam u malo krišćanskih crkava vidio. Sve je to od Turaka do dana današnjeg netaknuto ostalo." Po dobrim uslovima i velikom bratstvu pominje se i Ravanica, u kojoj je bilo čak 300 kaluđera.

Samo 40 godina kasnije, 1611. jedan francuski putnik beleži da je Mileševa siromašni manastir sa dvadesetak kaluđera, "koji su jadno odjeveni i žive po siromaški". Patrijarh Pajsije piše kako su spaljene mošti svetog Save 1594. nakon velikih bitaka vođenih oko Đera, u Ugarskoj. 'Neki beg Arbanas poukom đavolskom, koji od iskona mrzi dobro, dođe prezimi u Beogradu kod serdara Sinan-paše. Stalno ga je na zlo navodio govoreći: 'Veruju Turci svetom Savi i krste se.' I posla serdar vojnike u Mileševu neočekivano, oni poharaše raku svetu sa moštima, odnesoše ih u Beograd i spališe 27. aprila na polju Vračarevu."

Već u prvoj polovini 16. veka većina manastira je izgubila svoja imanja i dospela u siromaštvo, pa Đenovljanin Meravino piše: "Turci, ako kaluđere i sveštenike ne pobiju, a oni ih liše svake moći i načine ih bednim. Sa crkva poskidaju sva zvona i odnesu ostali nakit i pribor crkveni. Te crkve pretvaraju posle u džamije. Hrišćanima ostavljaju samo nekolike i to niske, sirotinjske crkvice, u kojima im je dozvoljeno da službu služe, ali samo tihim glasom. Kad se ove crkvice usled zemljotresa, vatre ili od starosti poruše, hrišćani ih ne smedu opravljati, osim ako sa velikim novce na to pravo dobiju." Češki je istoričar Hans Dernšvam, putujući dolinom Morave, "pokraj puta primetio jednu rđavo ograđenu drvenu građevinu pokrivenu trskom, a na njoj veliki krst, što treba da je srpska crkva". Mnogi putnici su žalili i što u Srbiji nema crkvenih zvona, pa upotrebljavaju klepala, drvena zvona, duge i debele grede i "čekić kojim udaraju o komad gvožđa na užetu". U mnogim manastirima i dalje su prepisivane bogoslužbene knjige, a mlađi su od iskusnih monaha kroz svakodnevnu praksu učili pojanje.

Prolazeći kroz Beograd 1573, nemački duhovnik Stefan Gerlah piše da u "prvom delu varoši, na Savi stanuju mnogi Cigani i biedni Srbi", koji imaju samo jednu crkvu sv. arhangela Mihaila. Najbliža škola im je u manastiru Hopovo. "Narod čak ne razume sve što im sveštenik tokom službe govori, neki znaju samo 'Oče naš'." Jedan francuski putopisac je zabeležio kako "u krajevima oko Beograda ima 12.000 katolika, a u čitavoj Srbiji još pet hiljada". Kada je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, koja je bila skrivena pod zemljom, a imala je čak i male orgulje. Pošto je nije našao, pod pretnjom velikih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "ni po troje, ni po četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".

Odlaskom vlastele u Ugarsku i na zapad, opusteli su zamkovi i despotske kuće, pa više nije bilo onih koji bi pozivali dubovačke ili ugarske muzičare na svoje porodične svetkovine. "Glumci, skromasi, svirači, špilmani" i drugi umetnici viteškog doba posle pada despotovine izgubili su svoje stalne slušaoce i mecene, među Srbima, koji su tokom osmanlijske vladavine uglavnom živeli po selima. Oni su tokom praznika pevali kolede, lazarice, jerfemije, kraljice, dodole, krstonoše i đurđevdanske pesme.

Putujući po Balkanu, flamanski humanista A. G. Bebekijus je 1555. bio iznenađen pogrebnim običajima, koje je video na sahrani nekog utopljenika u jednom selu kraj Jagodine: "Mrtvac je ležao u crkvi sa otkrivenim licem. Pored njega staviše nešto jela, hleba, mesa i jedan sud s vinom. Žena pokojnikova i kći stajahu obučene u čisto odelo; kći je nosila na glavi nekakvu kapu sa paunovim perjem. Poslednji dar kojim je žena muža darivala bila je crvena mala kapa kakvu kod nas devojke gospodskoga roda nose. Slušali smo i njihova naricanja, kako sa žalosnim glasom pokojnika pitaju: Šta smo ti mi nažao učinile da tako s nama uradiš? Da li te u čemu gde ne poslušasmo? U čemu li ti po volji ne učinismo, te nas tako samohrane i u bedi ostavljaš?" Primetio je tom prilikom i da je srpski sveštvenik bio obučen kao običan seljak, "noge su mu bile gole do iznad kolena i od drugih seljaka se razlikovao samo po kapi i dugoj kosi, koja mu je visila preko ramena".


Kako turski doboš kaže

Egzotično je opatu Boninu izgledao život u Sremu 1702, no bio je malo gadljiv prema lokalnim svadbenim veselicama. "Slično muškarcima, žene nose belu odeždu, koja im služi kao kaput. Umesto podsuknje, omotavaju se izvezenim raznobojnim prugastim platnom od sirove vune. Košulje uz vrat ukrašene su cvetićima. Glavu omotavaju velikom maramom, a mnoge kosu dele na pletenice.

Da bi se sijale, uvek ih namažu sa puno maslaca. Na nogama, kao i muškarci, nose cipele od sirove kože ili kožnih niti. Devojke se udaju čim napune 10 ili 11 godina. Kad ženik prosi svoju dragu, daje joj jabuku, u kojoj je, zavisno od njegove sposobnosti, utisnuto mnogo metalnog novca. Veselje uz svirku frula i gajdi traje po nekoliko dana, a nekad i sedmica. Takva svečanost, naravno, ne prolazi bez velikog troška. Naročito se pije mnogo vina. Sto se nikad ne rasprema, a budući da je mali, na njemu se ne vidi gotovo ništa osim hrpe kostiju. Tako se pokazuje bogatstvo, što je za vaspitanog čoveka odbratno."

Primetio je katolički prelat i nepoverenje koje domaći živalj gaji prema strancima, pre svega zbog straha od razbojništva i zaraze. Žalio se i na neudobnost i skromnost prenoćišta kod domaćina: "Kad osoba sa strane želi da u njihovoj kući prenoći, kao krevet joj prostru malo slame ili sena pored vatre i pokrivaju jednim malim bednim pokrivačem. Ako sa sobom nema ništa, gost mora mnogo da se muči."

Na oprez prema nepoznatima upućivale su i vlasti, savetujući da se strancu provere dokumenta pre nego što se primi u dom. Obilazeći Frušku goru 1774, Gerasim Zelić piše kako je u nekom prnjavoru išao od vrata do vrata raspitujući se za put do manastira Kuveždin, ali mu niko iz kuća nije dogovarao. Neki bi samo otvorili prozore da vide ko kuca i bez reči ih zatvarali. Tek posle mnogo pokušaja, iz jedne kuće je izašao bos čovek, samo u gaćama i košulji, i pokazao mu put.

Gostoprimstvo je bilo rezervisano pre svega za pripadnike iste vere. Tako je ruski monah Vasilije Gligorovič Barski u Budimu 1724. obišao petnaestak srpskih kuća pokušavajući da nađe prenoćište. Svuda je odbijen, jer su domaćini zbog njegove pelerine mislili da je grkokatolik. Umoran i razočaran, svratio je u krčmu da popije pivo, gde je meštanin Rista Veljković otkrio da je stranac pravoslavac. Pozvao je kaluđera i njegovog saputnik na noćenje, zadržavši ga u gostima dva naredna dana. Kad je i arhimandrit Isaija Antonović potvrdio da je Barski pravoslavac, budimski Srbi su ga pozvali u svoju crkvu i tamo skupili izdašan prilog za nastavak njegovog putovanja.

Raskošne su bile svadbe u gradovima, pa je zbog preterivanja mitropolit Mojsej Putnik 1727. morao da poslanicom upozori svoju pastvu na "nepotrebne i nelepe običaje". Manje pompezno proslavljani su Božić, Uskrs i krsna slava, najznačajniji srpski porodični praznik, kada se pozivaju odabrani gosti, čije je prisustvo potvrđivalo ugled porodice i njen društveni status. Zato je posebna pažnja posvećivana pripremi i posluživanju hrane. Osion i nimalo sklon finim manirima, oberkapetan Sekula Vitković, koji je Petrovaradinskim šancem vladao kao pravi kabadahija, ipak je zbog prestiža angažovao nemačkog kuvara, izvesnog Fridriha Šuberta, za znatnu mesečnu platu od osam forinti.

Većini srednjovekovnih letopisaca na Balkanu dopadala se muzika koju su Srbi izvodili uz gajde, oboe i bubnjeve, dok su turske melodije smatrali bučnim, neprijatnim i varvarskim. "Milozvučna je to muzika koliko i kad bačvar nabija obruče na bačve", ironično je zapisao jedan. Nije bio oduševljen ni austrijski poslanik u čiju je čast domaćin, negde u okolini Paraćina 1719, priredio koncert lokalne ciganske bande. "Baš su nam bili nesnosni turski zurlaši sa svojom kreštećom muzikom i sreća je što su išli sa nama samo dok je guverner niški bio kod nas."

Pred engleskim lekarom Edvardom Braunom izveli su Sremci hajdučku igru u kojoj su "muškarci gole mačevi udarali jedan o drugi, obrtali se i podskakivali." U Beogradu je 1664. Braun bio gost kod trgovca Marka Manikata, koji je "pio kao riba, a svoje pevanje pratio udaranjem u talambas, velik kao pivski bokal bez dna". Francuz M. Kikle je, pak, nekoliko puta išao na zabave kad su svirali Cigani "na svojim ćemanetima, gitarama i tapanima".

Muzički instrumenti su korišćeni i u sasvim pragmatične svrhe, kakva je borba protiv hajduka, koji su često znali da ojade trgovačke karavane. Zato su bubnjari držali šumske straže i udaranjem u doboše obaveštavali putnike da je prolaz bezbedan. Ušli su bubnjevi i u vojne arsenale, a naročito nakon bitke kada su, kako beleži Evlija Čelebija, Turci pobedili hrišćansku vojsku i zaplenili mnogo truba i bubnjeva.

Putopisce su naročito fascinirali islamski monasi derviši, koji su živeli po strogim asketskim pravilima. "Svakog dana o večernjoj molitvi oni, stavivši jedan drugom ruku na rame, igraju u krug i viču iz sveg glasa, da nadaleko odjekuje: 'nema drugog boga osim Alaha'. Toliko se zanesu da padnu u trans, voda sa njih poteče, a svima im pøÕna na usta izbije. Od velikog premaranja padaju jedan za drugim."
2254  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Privatni život Srba pre modernih vremena poslato: Mart 12, 2011, 12:39:31 am
*

Hašiš na kafanskom meniju

Dok su u kafanama na Zapadu stvarani "književni forumi", članovi engleskog Kraljevskog društva su još 1664. dolazili da tu raspravljaju o filozofiji, pa je jedan "besmrtnik" zabeležio da su kafane "unapredile korisno znanje koliko i univerziteti", balkanske su poprimale odlike ordinarne birtije.

Zato je islamski teoretičar Mustafa Ali iz 16. veka zaključio da "nisu pravi pesnici i učenjaci oni koji u kafanama sklapaju stihove, već oni, čija je osnova nauka i produbljenost, a kriterijum duhovni i moralni život." I Jovan Skerlić je, mnogo kasnije akademski strogo procenio kako je Jaša Ignjatović bio "lenj, zapušten i neuredan tip kafanskog literatora", dok je, pak, kod Zmaja uočio "kafanske dosetke" kao posledicu brzopletosti i nemarnosti.

Međutim, od samih početaka veoma politizovane, kafane su u Osmanskoj državi bile prvi javni prostori gde se vlast mogla kritikovati, ogovarati, vređati, pa i kovati zavere. Bila je dovoljna jedna varnica pa neisplaćeni i nezadovoljni janičari, podržani ostrašćenom svetinom krenu na dvor nekog od lokalnih paša. Zato nije čudo što su 1717. veliki vezir, a kasnije i lokalne vlasti u "destruktivnim" kafanama imali stalno "zaposlene" špijune. Oštri su bili i, obično liberalni, dubrovački propisi, po kojima se uz kafu nije smelo razgovarati o religiji, politici, niti čitati inostrana štampa, dok su u venecijanskom delu Dalmacije bile zabranjene političke teme, a posle 1789. i pominjanje Francuske revolucije.

Tradicionalno orijentalno gostoprimstvo se iz kućnog okruženja prenelo i u kafanu, pa se i do danas održalo na balkanskim prostorima, zasnovano na principu "šta pije kafana". Iznenadilo je to francuskog putopisca Tevena, koji je sredinom 17. veka primetio: “Kada neko ko već sedi u kafani vidi da prilazi novi, a njemu poznati gosti, ako je iole uljudan, reći će gazdi da ne primi novac od njih. Sve se to čini jednom jedinom rečju. Kad im stigne kafa samo treba da vikne 'džaba'." Nije znao da je ovako ceremonijalno iskazana velikodušnost za samo nekoliko akči jeftinija od skupih kućnih gozbi. Osim prijatelja, za Srbe je bilo podrazumljivo čašćavanje i lokalnih predstavnika osmanske vlasti, od kojih se očekivala neka usluga.

Englez Bidulf je 1608. je u Prokuplju primetio kako po kafanama "sirotinja pije, puši duvan i vodi isprazne dokone razgovore, kao i ljudi u engleskim pivnicama. Ali i sutra će biti tu", zaključio je i bio začuđen istrajnošću gostiju koji su postali gotovo inventar. Da bi se razbila dosada vlasnici su dopuštali pa čak i sami organizovali razne vrste zabave.

Žan Teveno, francuski putopisac i jedan od putnika zaslužnih za popularisanje kafe u svojoj domovini, slušao je 1655. po kafanama "grupe Cigana sa svakovrsnim instrumentima koji vrlo prijatno sviraju, ali je sadržaj njihovih pesama odvratan i pun bestidnosti. No, takva žalobna muzika ovde se sluša." Nastupali su po kafanama i lakrdijaši, žongleri, akrobate, pelivani (rvači), glumci su priređivali lutkarske predstave karađoz, golicave sadržine. Nakon jedne od tih pučkih predstava Alber Žuven de Rošfor je 1676. naglašavao da "mnogi ne dolaze tamo ni zbog muzike, niti kafe, koliko da se razonode posmatrajući svakojaku čeljad oba pola i svih vera, kako se glupiraju."

Kako je svako pojavljivanje žena u javnosti, pogotovu u kafanama, po šerijatskom zakonu bilo zabranjeno, ne samo muslimankama, već i Srpkinjama, gazde su ustanovile da libido posetilaca ne budi samo ženski ples i pesma. Zato su ponekad zapošljavali mlade i lepe dečake da u izazovnoj odeći, feminizirane frizure i pokreta, raznose kafu posetiocima. Neki od njih su, kako beleže pojedini putopisci, "nepristojno plešući", sasvim otvoreno pokazivali želju da zadovolje pohotu gostu. Zato su uleme kafane prikazivale kao "kuće poroka gde se okupljaju svi dilber-čočeci", pa su gore i od mehana.

U srpskim i drugim hrišćanskim kafanama kartanje je bilo dozvoljeno, ali kako je šerijat zabranjivao hazardne igre muslimani su prekraćivali vreme bekgemonom i šahom, koji su krišom igrali najčešće u sitan novac. Primorski mletački gradovi bili su daleko pragmatičniji, pa je krajem 18. veka jedna splitska kafana imala posebnu prostoriju sa stolovima za kartanje, dubrovačka vlada je 1777. dozvolila kockÐnje samo punoletnim plemićima, ali je zato debelo naplaćivala pojedinim kafanama monopol na kartanje. Slavonska vojna komanda je, pak, naredila da su "do 4 sata posle podne zabranjene sve igre, uključujući i biljar, dok muzika nedeljom i praznicima u gostionicama ne počne nikad na selu pre 3, a u gradu pre 4 sata".

Mada je bilo anatemisano, prošvercovano iz susedne Ugarske, točilo se naveliko i vino u većini beogradskih kafana, čiji su zakupci bili janičari i sami skloni svim vrstama alkohola. Dobro snabdevene podrume imali su i u Ubu, tada gotovo potpuno muslimanskom naselju.

Protivnicima kafana dodatni argument bilo je i to što se u njima uživao zabranjeni hašiš i opijum, jer su uživaoci smatrali da "ispijanje kafe uvećava zadovoljstvo". Pre pojave duvana hašiš se uglavnom žvakao pomešan s medom, dok se od početka 17. veka on pušio iz nargile pomešan sa duvanom.


I žene su volele da puše

Nije islamskim teolozima smetalo ispijanje kafe u kućama, već kafana kao javna institucija, u kojoj su se okupljali nezadovoljnici, odlazeći u nju radije nego u džamiju. Kako nije bilo moguće pronaći u šerijatu pravne argumente da se kafa proglasi toksičnom i anatemiše, poput vina, providno opravdanje je pronađeno u Kuranu, koji zabranjuje korišćenje ugljenisanog jela, a zrna kafe su prženjem, navodno, ugljenisana. Ipak, od sultanove dozvole iz 1592. sam napitak više nije napadan, nego kafane, moralnim i političkim argumentima. Povremene zabrane su bile kratkotrajne i često ograničene samo na određena područja, pa su nove nicale brže nego što su stare zamandaljene.

Za duvan je pronađeno više razloga za zabranu: doneli su ga stranci, omamljuje, neprijatan je, nepristojno ga je pušiti, "njegov neugodan miris smeta muslimanima i poštovanim anđelima", odvlači od vršenja verskih obreda, izaziva lenjost, rasipništvo, naklonost prema grešnicima, prlja, može da izazove požar… Evo šta Ibrahim Pečevi, prosečno obrazovani intelektualac pisarsko-vojničke karijere, piše o duvanu: "Kafane su bile pune dima od preteranog pušenja besposličara i danguba, u toj meri da se ljudi u njima nisu mogli razaznati. U čaršiji i na bazarima nisu ispuštali lule iz ruke, duvajući dim jedan drugom u lice. Cela mahala je zaudarala. Ružan miris duvana uvlačio se u bradu, kapu, odeću, pa i u celu kuću. Prostirke, nameštaj i postelje progorene su na pojedinim mestima, a svaki kutak kuće uprljan je pepelom. Posle sna, pod uticajem neugodnog zadaha čovek dolazi u stanje da ne može raditi." O kafi i duvanu pisani su i hvalospevi uživanju, pa je jedan mistični pesnik sročio kako je "duvan bez kafe kao seks bez strasti, kafa bez hašiša kao kuća bez pendžera, dok je hašiš bez duvana kao kuća bez duvara".

Sultan Murat IV je naredio da se u svim provincijama postave ljudi koji će "tajno i javno" kontrolisati zabranu pušenja, ulaziti u kuće i bez milosti hvatati svakog ko imalo "smrdi na duvan", ma kom staležu pripadao. Krivci su vešani na licu mesta. Drakonske kazne i zabrane kafana trajno su ukinute nakon poraza koje su Osmanlije pretrpele u ratu sa Svetom ligom 1688. Moralne preporuke muslimanskih ulema nisu imale nikakve posledice po Srbe, ali su se sultanova naređenja i na njih odnosila.

Srpska elita je, povodeći se za svojim osmanskim uzorima, odmah počela da troši kafu i duvan u znatnim količinama, o čemu govore i troškovnici mitropolitskih i episkopskih dvorova. Beogradski mitropoliti Mojsej Petrović i Vikentije Jovanović, koji su stolovali tokom kratkotrajne austrijske vlasti početkom 18. veka, naručivali su duvan za lečenje i ušmrkavanje, dok su za niškog mitropolita Joanikija redovno kupovani kahva, fildžani i čibuci. A imao je preosvećeni i na koga da se ugleda - uzor su mu mogli biti i sami vaseljenski patrijarsi.

Cvilizacijski šok doživeo je arhimandrit Gerasim Zelić, došavši iz Dalmacije 1784. u Jerusalim, kada je zatekao orijentalnu atmosferu na prijemu kod patrijarha: "Uvedoše nas u jednu veliku salu, gde ugledam šest lica sa bradom i šest svetovnih, đe sjede s prekrštenim nogama i s čibucima u ustima, dugačkim četiri do pet lakata. Zatim arhiđakon donese kafu bez šećera. Za svakim dimom srču kafu, a ja se od muke krvavo znojim, ne mogavši ni dim od duvana trpiti, a kamoli čibuk u usta metnuti. Jer do tad sam bio zakleti neprijatelj luledžija, no sad sam u Patrijaršiji prvi put morao lulu zapalit, bojeći se da mi za zlo ne prime." Dok se u Zapadnoj Evropi ustalilo mišljenje da pušenje lule nimalo ne pristaje dami, već eventualno prostitutkama koje na ulici ili u gostionici dočekuju svoje mušterije, u Osmanskom carstvu nije bilo nikakvih prepreka da i žene uživaju u duvanu, samo to nisu smele raditi van kuće ili hamama.

Zemljana lula je omogućila da se pušenje brzo proširi među mornarima, lučkim radnicima i vojnicima (bile su toliko jeftine da su i najsiromašniji svakog meseca mogli priuštiti novu lulu). Viši društveni slojevi na Zapadu su se opredelili za finiju, ali i skuplju varijantu - ušmrkivanje duvanskog praha. Novoj modi nije odeleo ni sam srpski crkveni vrh, a po ugledu na njega i srednji stalež. Carica Marija Terezija je velikodušno delila zlatne burmutice srpskim vladikama, pa je jednu od njih vršački episkop Vikentije Popović 1778. darovao manastiru Šišatovac, jer ni kaluđeri nisu duvan izbegavali. Ipak, burmut se, kako je zabeleženo 1726, u beogradskom mitropolitskom dvoru trošio u ograničenim količinama. Kod Osmanlija, pak, šmrkanje nije bilo tako prestižno. Srbi su najčešće pušili na lule duge oko metar i po, pa je dim bio mlak. Imali su ti čibuci i drugu namenu - u Crnoj Gori su govorili da se "žena bije čibukom, a ljudi nožem ili puškom". Udarac čibukom smatran je krajnjom uvredom, koja se kažnjavala sa 50 cekina oštećenom i još toliko globe.


Srbi razbojnike u pesme turili

I nakon dolaska Osmanlija na Balkan kolo je ostalo jedno od najdemokratskijih formi društvenog života. U njega su se hvatali plemići, sveštenici i seljaci, dozvoljavajući sebi mnogo sloboda, naročito za vreme karnevala u primorju.

Osećajući se ugroženom, Katolička crkva je posebnim zakonskim paragrafom 1535. zabranila svojim župnicima u Splitu, Zadru, Baru i Dalamtinskoj zagori da "skaču sa ženama i učestvuju u lakrdijama". Izvesna sloboda im je ostavljena jedino tokom svadbenih svečanosti. Preterano veselje smetalo je i Pravoslavnoj crkvi, pa je Gavril Stefanović Venclović, jedan od najobrazovanijih Srba svoga doba, 1743. opominjao kaluđere da ne skitaju "motreći gde se odžaci puše, podražujući po sokaci pse i sprovodeći šalu i maskaru". Nije njemu smetalo kolo samo sa stanovišta morala, već i ukusa, smatrajući ga potpuno besmislenim. U jednoj besedi je izrekao: "Gde god se svirnja čuje, muška i ženska fela uhvati se da skače, lomi, krši, more se i znoje gologlavi, te dolame svoje zbog velikog znoja svlače. A zašto i za koju vajdu to podnose i trpe?"

Stefan Gerlah, izaslanik austrijskog cara Maksimilijana II, bio je na Petrovdan 1578. u Beloj Palanci iznenađen videvši kako se ispred crkve svetog Đurđa devojke i žene hvataju u kolo i "dve po dve pevaju", iako je još trajalo bogosluženje, kome su prisustvovali uglavnom stariji muškarci. Nisu devojke pevale samo o ljubav, već i o srpskim epskim junacima. Slavonski graničarski oficir Matija Antun Relković se 1762. zgražao nad razuzdanim devojačkim poskočicama, čiji su stihovi imali gotovo neskrivenu erotsku konotaciju: "Oj, u Marka Kraljevića sina, dobar konjić u potaji ima!"

Van kolÐ slavljeni su i neki, tada aktuelni, problematični junaci. Kako je hajdučija u Sremu i Slavoniji tokom 17. i 18. veka uzela maha, ugarska dvorska kancelarija je zatražila od Srpske crkve da i ona doprinese suzbijanju kriminala. Jer, u narodu se mnogo pričalo o poduhvatima razbojnika, koji su čak i u pesmama slavljeni kao najveći junaci. Mitropolit Vikentije Jovanović je zato 1731. svojoj pastvi u poslanici objasnio kako su uzroci razbojništva u "nedovoljnom vaspitanju, odsustvu dobrih običaja i straha božjeg", koje u starijem uzrastu dovodi do raznih devijacija, kakve su "pijanstvo, krađa, skakanje u kolu, psovanje očeva, majki, vere i krsta". Na kraju je hajducima i njihovim jatacima zapretio trostrukom anatemom.

Igranje uz gajde negovali su naročito banatski, sremski i slavonski graničari, naročito u predahu između bitaka, koje su koalicione sile vodile protiv Napoleonove Francuske od 1792. do 1801. Konjički major Stanislav ot Šumarski beleži da se i po 400 vojnika strastveno hvatalo u kolo, a bilo je onih koji su se "do smrtna znoja nadigravali". Kad su išli u izvidnice, graničari su pevali uz gajde ili samo junačkim glasom, i to tako prodorno da se "šume i brdine razležu". Svojom pesmom izazivali su divljenje i protivnika koji njihov jezik nisu razumeli: "Francuzi bi čak iz svog logora trčali napred i slušali ovo veleglasno junačko pjenije i njima nepoznate gajde."

Najstariji zapis o srpskim narodnim igrama ostavio je Rođeri de Pačijenca, dvorski pesnik napuljske kraljice Izabele del Balco. On je 1497. u okolini Barija zabeležio kako su izbeglice iz srpskih zemalja glasno vikale i pile "po svom običaju", i to svi redom, "muškarci, žene, odrasli, pa čak oni koji su još deca". Potom su, kako kaže, pevali i igrali "skačući kao koze". Najviše ga je dojmila bugarštica o Janošu Hunjadiju, epskom Sibinjaninu Janku, koga su Turci porazili na Kosovu 1448. Kada se kroz srpske zemlje povlačio prema Budimu, slavnog viteza, od koga je Evropa očekivala spas pred navalom Osmanlija, u smederevskoj tvrđavi je mesec dana zatočenog držao despot Đurađ Branković, pokušavajući da od Ugarske naplati "ratnu štetu".

Zdravice, počasnice, pesme u slavu predaka, junačke, šaljive i druge, zavisno od prigode, na dvorovima srpske vlastele, a nakon sloma države po kućama imućnijih ljudi, izvođene su najčešće uz gusle, razne svirale i bubnjeve. Plemići koji su prebegli u Ugarsku prihvatili su običaje lokalnih velikaša, pa je u prvoj polovini 16. veka pop Đurađ zabeležio kako se za trpezom zabavljaju uz citre, harfe, frule i bubnjeve.

Prost narod je pevao i tokom poljskih radova ili putovanja, na stražama i po dunavskim šajkama. Kad je 1547. na splitskom trgu gradska vlastela okupljenoj sirotinji podelila sledovanje hleba, jedan slepi vojnik im je u znak zahvalnosti zapevao pesmu o Marku Kraljeviću, koju su svi okupljeni oduševljeno prihvatili.

Srpski način pevanja bugarštica bio je prihvaćen na gotovo celom Balkanu, od ribara na Hvaru, kako je zabeležio Petar Hektorović, pa sve do planina Erdelja i Lipe, najvećeg srpskog naselja u Pomorišju. Tu je najpoznatiji profesionalni guslar i lautista bio nadaleko čuveni Dimitrije Karaman, čiji je, sve dok se nisu žestoko posvađali, mecena bio veseljak i ljubitelj muzike, lokalni beg Uluman.
2255  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Privatni život Srba pre modernih vremena poslato: Mart 12, 2011, 12:38:52 am
*

Kaluđeri najbolje kuvaju

Mada je po šerijatskom zakonu Srbima bilo zabranjeno da se na bilo koji način ističu i luksuziraju, čak i da za trpezom koriste kvalitetno posuđe, bogatiji građani su iz Anadonije, radionice u Izniku, nabavljali umetnički oslikanu fajans keramiku.

Iz italijanskih gradova stizali su bokali i posude od majolike renesansnog stila, s krupnim cvetnim predlošcima i portretima. Aščije (kuvari i gostioničari), šećerdžije (poslastičari) i kafedžije su se oslanjali na domaće majstore, jer su kazandžije iz Beograda i Sarajeva bile nadaleko čuvene. Evlija Čelebija je zapisao da su sarajevski bakarni ibrici za kafu "presvučeni čistim zlatom, tako lijepi da se to ne može opisati". Međutim, posuđe nije bilo nimalo jeftino; recimo, kazan za kuvanje halve koštao je između 850 i 1.620 akči.

Po osmanskom običaju, tokom dana obeduje se dva puta, oko podneva i uveče, pa su, posebno trgovci, zanatliji i putnici, u javnim kuhinjama vrlo malo jeli za ručak, dok im je večera bila preobilna. U manastirima, poput Maržića na Limu, kaluđeri su svakom gostu donosili jelo i piće tri puta dnevno. Nasuprot jednostavnim, ali ukusnim obrocima u manastrima, kako navodi francuski putopisac Pule, za večeru se u krčmi služe jela koja "ne prijaju ni oku ni nepcu", uglavnom beli kupus, sirov i začinjen sirćetom, poslužen u "okalaisanoj zdeli od crvenog bakra."

I kod Srba i kod muslimana tradicionalno je bilo gostoprimstvo i milosrđe, odnosno pozivanje u kuću na obed prijatelja, stranaca, ali i siromašnih. U gradovima su tokom zime ugledni ljudi za goste priređivali prave gozbe, trudeći se da pripreme što više finih jela, koja drugi nisu imali za svojim svečarskim trpezama. Evlija Čelebija je u nekoj balkanskoj varoši, da ne uvredi domaćina, morao, pored svih ostalih đakonija, da proba čak 26 vrsta kompota, i, kako je zapisao, nakon takve večere umalo nije umro.

Pogrešno je bilo shvatanje putnika sa Zapada kako se na Balkanu ne uživa u hrani. Gijom Grelo je tvrdio: "Ovde se za stolom niko ne zadržava duže nego što je potrebno. Oni pre ručaju i saviju svoju sofru ili kožni stolnjak nego što mi u Francuskoj pojedemo čorbu ili neko predjelo".

Austrijski diplomata Maksimilijan Prendštetner je zabeležio kako je 1608. izgledao obed kod jednom imućnog srpskog serdara: "Donesoše okrugli sto od kože, raširiše ga na zemlju, postaviše duge drvene kašike i metnuše na to u visokim činijama od metala 20 svakojakih jela spremljenih na turski način. Dugački komadi hleba su, osim za jelo, služili i kao podmetači - tanjiri. Domaćin je seo na zemlju sa nekolicinom svojih otmenih ljudi i prvo pojeo doručak, a tek su potom pristupili pravom obedu."
 
U brojnim porodicama, kao i kada su na obed dolazili rođaci i košije, postavljane su odvojene trpeze za muškarce i žene. Naročito je ugodna bila atmosfera u haremskim (ženskim) odajama, gde su, pored izvrsnih jela posluženih u skupocenom posuđu, trpezu veličanstvenom činili i raskošni detalji, poput stolnjaka i salveta od najfinije svile, sa cvetnim motivima. Sredinom 18. veka ledi Meri Montegju je zapisala kako joj je bilo veoma neugodno što će takvim salvetama morati da obriše ruke.

Namirnice koje su Srbi svojevremeno preuzeli iz vizantijske kuhinje obogaćene su poljoprivrednim kulturama iz Osmanskog carstva i novootkrivenih prekookeanskih zemlja: paprika, kukuruz i pasulj, a mnogo kasnije krompir i paradajz. No, za ishranu su i dalje najvažnije bile žitarice, pa je uz pirinač, maslo i ulje, monopol na njihov izvoz imala država. Za ilegalnu prodaju žita 1564. je predviđena jedna od najtežih kazni — dugogodišnje veslanje na galijama.

Francuski putnik B. de la Brokijer je 1432. zabeležio da je hleb, osnovna hrana srpskog stanovništva, "pljosnat, tanji od korneta i savijen kao fišek". Engleskom doktoru E. Braunu je jako prijao: 'Spravlja se i mesi s velikim trudom, pa teško da i u Londonu ima boljeg hleba od ovdašnjeg. Lak je, zdrav, ukusan i šest puta jeftiniji od engleskog."

Pored beskvasne pogače, Turci su doneli i kvasni hleb fodlu, pljosnat, nalik na lepinju, koja je obično bila teška 320 grama. Kako su je uz platu dobijali janičari, ustalio se naziv "janičarski hleb". Među beogradskim specijalitetima, Evlija Čelebija je 1660. zapamtio "bijeli latinski hljeb somun", dok u Sarajevu 'ima jedna vrsta hljeba koji je sladak kao med, pa ga se čovjek ne može zasititi". Od 16. veka najpoznatije pecivo postaje burek, a nešto kasnije i uštipak.

Do danas je popularna ostala i tarana. Pirinač koji je stigao iz Kine i Indije prvo su prihvatili Arapi, a Srbi su ga gajili na potezu od Jagodine do Niša, zatim oko Leskovca i u dolini Resave. Od njega je raja, naučivši od Osmanlija, pravila razne čorbe, pilave i sutlijaš. Od povrtarskih kultura, kao i ranije, gajeni su beli i crni luk, sočivo, bob, grašak, krastavci, bundeva, repa, spanać, te kupus i pasulj, koji postaju "osnov srpske kujne". I voće je u vreme turske vladavine obogaćeno, jer su se, uz grožđe, trešnje, višnje, jabuke, kruške, orah, šljive, kruške oskoruše i jagode, počele gajiti breskve šeftelije, mušmule, kajsije, bostan…


Turci krmetinu strogo oporezovali

Engleski putnik, doktor Braun je zabeležio kako su Srbi za oranje često koristili bivole, dok su "mnošto, na stotine hiljada volova slali u Italiju, Nemačku i druge krajeve. Bilo ih je u tolikoj veličini da su mogli snadbevati znatan deo Evrope".

Sklonost srpske raje ka krmetini (po Kuranu svinja je smatrana nečistom životinjom) osmanske vlasti su dodatno oporezovali, pa se za gajenje plaćalo pola akče po svinjčetu, dok je božićna pečenica koštala duplo više. Veštim lovcima nije trebalo mnogo truda da stignu brojne jelene, zečeve, jarebice i fazane.

Riba je mnogo trošena, ali ne samo zbog zbog postova, već i što je bila izuzetno jeftina. Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnogih mrtvaja i plavnih terena, pogotovu u đerdapskom sektoru Dunava, ribolov je sve do 19. veka i regulacije reke, bio jedna od najzačajnijih privrednih grana. Austrijski general, graditelj i kartograf Luiđi Ferdinando Marsili je je u svom čuvenom delu "Danubius" pobrojao čak 53 riblje vrste, navodeći ih po slovenskim imenima.

Jedan srednjevekovni putopisac je sa divljenjem zabeležio kako se "Tisa smatra za reku najbogatiju ribu u Evropi, ako ne i u celom svetu. Ne kaže se džabe kako je ona sastavljena od dve trećine vode i jedne trećine ribe". Od načina na koji je riba lovljena zavisilo je koliko će alasi plaćati porez sultanovom lokalnom spahiji. I onda su najcenjenije zbog svoje crne ikre (kavijara), bile moruna, čičkava jesetra i kečiga.

Pored pšenice, pirinča i mesa, bio je fermanima zabranjen i izvoz maslaca, maslinovog ulja "da ne bi sirotinja iz vilajeta trpela muku zbog oskudice." Svinjska masta i slanina, koje su Srbi najčešće koristili nije spadala pod ovu odredbu. Pored masla, od mleka se pravio i sir, pa je vlaško (stočarsko stanovništvo) moralo deo poreza da plaća u čabrovima ili kolutovima sira. Povlasticu da proizvode kačkavalj imali su (iz ko zna kog razloga) samo Jevreji. Kod Srba u Vojvodini pod austro-nemačkim uticajem odomaćio se tzv. "švapski sir" od nekuvanog mleka sa kojeg je skidana pavlaka. Šumadijski skorup (kajmak) bio je veoma cenjen, pa je sredinom 17. veka stigao i na sultanovu trpezu. No, Turci su najviše trošili neki od pet vrsta jogurta, pa kad su kretali na put pored kubure i jatagana, za pojasom su nosili i kašiku, zahvatajući njome iz lanenog džaka, koji je visio na sedlu.

Za pripremanje hrane koristili su se, pored soli (kamena iz Erdelja, morska i crna), te domaćeg susama, i drugi uvozni začini, biber, šafran, karanfilić, kim i đumbir, koji su uz Osmanskog carstvo stizali direktno iz Indije i Indonezije. Daleko najskuplji bio je biber. Dolaskom Nemaca u Banat Srbi su počeli da upotrebljavaju i peršun, mirođiju, lorber, majoran, kuskatov orah i vanilu. Po jednom popisu iz 1729. kuhinja mitropolitskog dvora u Beogradu je posedovala i pistaće, pinjole, citronat, kopar, gorušicu, ruzmarin. Jela su ipak najčešće začinjavana lukom, sirćetom, jogurtom, kajmakom, maslom i jajima.

Za spravljanje slatkiša i napitaka najčešće je korišćen med, a kako su ga Turci stavljali u sva moguća jela, pa čak i hleb, pčelari su bili dužni da spahiji donose desetak od svake košnice. Šećer, uvožen sa Kipra, iz Egipta i drugih arapskih zemalja, smatran je luksuznim artiklom, koji su sebi mogle da priušte samo vlastelinske trpeze. Mitropoliti su mnogo novca trošili na slatkiše: piškote, biskvit, mondlkolače i "konfekt različne", ušećereno voće, ponekad "cuperpokere", a mnogo je trošena čokolada, mačun-ćulbe i nobet šećer. Običan živalj se sladio ćeten- alvom, pitama, sutlijašom, uštipcima, mafišom i gurabijama, a Srbi u Ugarskoj su trošili brodstrudel, cvik-krofne, tašce i milhramstrudel.

No, običan narod je za dva obroka dnevno imao izuzetno skroman jelovnik. Uz to držana su četiri velika posta, postilo se takođe sve srede i petka i o zavetnim danima. A pravila su bila jako stroga, jela su spremana bez mleka i masla, dok sveštenici za vreme velikih postova nisu smeli jesti ni ribu. Kad je iz Amerike stigao pasulj "mali ljudi su postili o sočivu, hlebu i pasulju, ali pr tom nisu zaboravljali rakiju".

Brzo su Srbi od Turaka naučili da se leti, sa ledom čuvanim tokom cele godine u zemljanim skloništima, hlade šerbetom, koji se pravi kuvanjem suvih šljiva, grožđa, smokava, krušaka ili bresaka. Pili su i trušiju u kojoj je kiseljeno voće, kao i bozu, "piće hranjivo i gusto kao mleko, ali brzo udari u glavu i opijani one koji ga neumoreno troše", zapisao je putnik Belon. Retki su sebi mogli da priušte "srpsko pivo", koje su prečanski Srbi pravili u Somboru i Baji. Kuranom je muslimanima bilo zabranjeno konzumiranje svih alkoholnih pića, čak je po zakonu svako ko je uhvaćen pijan plaćao bi novčanu globu i kažnjavan batinanjem, visok porez na vino koje su Srbi prodavali bio je značajna stavka u državnom budžetu. U kriznim vremenima vlast je zabranjivala i Srbima da ga piju.

Evropskim diplomatama i putnicima nisu se dopadala vina koja su Turci tajno pravili Turci, jer su imala nezgodan ukus (kako nisu imali zasvođene podrume, dodavali su kreč, da bi se duže održala), engleski lekar Braun je hvalio sremska kao "veoma jaka i dobra za piće". Neki šerijatski pravnici našli su, međutim, rupu u zakon, smatrajući kako se se verska zabrana odnosi samo na uživanje vino, ali ne i rakiji, pa je nemački putopisac Hans Dernšvam primetio kako su "bez imalo griže savesti rakiju šljivovicu žderali i ljudi i žene više nego druge napitke, nalivajući je i u šerbet, i u vino, i u jelo."


Kahvana je srpska sudbina

"Kad se raspremi sto posle jela svi čekaju da im se donese kafa. I veoma promućuran čovek teško bi raspoznao čega ima više u toj smesi — crnila ili gočine. Umešnost je u tome da se pije iz male porcelanske šoljice, ali toliko vruće da ju je gotovo nemoguće držati u ruci.

Divota ih je posmatrati kako dok piju krive usta i prave grimase, a to čine, jer nema nikakvog efekta, ako kafa nije vrela… Kod njih je dobro što je tu svako lepo ugošćen, ali mi se ne sviđa što svaki debeli konjušar biva ravan gospodinu, traži mu lulu ili dodaje svoju. I posle dva-tri dima daje lulu dalje, sa gomilom svoje pljuvačke na njoj."


Ovako je francuski putopisac A. Pule 1658, dosta teatralno i groteskno opisao svoj prvi susret sa kafom i duvanom u nekom saraju kraj Mostara, gde mu se nije dopala ni demokratska atmosfera koja je u njemu vladala. U to vreme, dok su kafa, a naročito duvan, bili gotovo nepoznati na zapadu Evrope ili su, pak, tretirani kao naučne zanimljivost, one su uveliko stigle i u najzabitije balkanske varoši.

No, ni islamski Istok nije lako prihvatio kafane, jer su remetile dotadašnje ustaljene društvene norme ponašanja, kako među Srbima, tako i muslimanima. Čak i skromne, trošne potleušice su posedovale pribor za kafu, a već 1591. osmanski hroničar posetio je u Sarajevu "bogato uređenu kahvanu u koju zalaze i Turci i đauri." (Poređenja radi prva klasična kafana, dakle ne krčma ili mehana, otvorena je u Veneciji 1640, Marseju 1644, Oksfordu 1650, Beču godinu dana kasnije, Londonu 1652, Holandiji 1663, a Parizu tek 1672.).

Duvan, koji je francuski ambasador u Partugaliji Žan Nikot 1560. preporučio Katarini Mediči kao lek protiv migrene, stigao je u Osmansko carstvo 1600, kako beleži hroničar Ibrahim Pečevi, a doneli su ga "engleski nevernici tvrdeći da leči neke bolesti vlage". Mada je beogradski muftija Munirija tvrdio da upotreba duvana nije primerena muslimanima, on je na Balkanu ne samo pušen, i u skrajnutim kasabama kakvo je bilo ondašnje Prokuplje, već i uveliko gajen.

Prvi su kafu počeli da piju derviši, čak i u džamijama, jer im je omogućavala da ostanu budni tokom svojih dugih noćnih obreda i postignu mistične zanose radi potpunijeg približavanja Alaha. NJihov red se širio po celoj državi, a kafa je postala i svetovni napitak najširih masa. Naime, muslimanima je, zbog točenja alkoholnih pića, bilo strogo zabranjeno da odlaze u krčme i mehanine, pa su kafane postale prva javna mesta gde su se mogli družiti i razonoditi. Mada je kafa pripremana i po kućama, "brza" se mogla dobiti i na sokacima, gde su je ulični prodavci kuvali na maloj špiritusnoj grejalici, pravi ćeif (zadovoljstvo) postizao se jedino u ritualno laganom ispijanju, što je stvorilo od kafane prave institucije.

Žene su osim kod kuće, fildžane kafe mogle ispijati i u hamamima (javnim kupatilima), gde su odlazile jednom ili dva puta nedeljno, pa je pored kupanja, pretresanje gradskih vesti i smišljanja skandala, znalo da potraje po nekoliko sati. U Beogradu je polovinom 18. veka radilo najmanje 20 kafana, pretežno u muslimanskoj Vodenoj varoši na Savi, dok je hroničar Mula Mustafa Bešeskija zabeležio da je u katastrofalnom požaru, koji je zahvatio znatan deo Sarajeva, izgorelo i bar 60 kahvana. Njihov izgled prilagođavao se vrsti posetilaca, pa se većina nije razlikovala od običnog trošnog, naherenog dućana.

U većim gradovima bilo je luksuznih i prostranih zdanja, duborezom ukrašenih zidova i tavanica, s mnoštvom prozora i često raskošnom fontanom u središnom delu. Posebno privlačna mesta bili su vidikovci, rečne obale i izletište, gde su podizane kafane otvorenog tipa. Na Evliju Čelebiju je je poseban utisak ostavila ona u Iloku: "Nalazi se glavnoj ulice u vanjskoj tvrđavi, pred Čaršijskom džamijom, i ima prelijep vidik. S jedne strane te krasote od kafane je odličan trgovački han, koji je kao neki bezistan ovog šehera."

Kafane su promenile i noćni izgled grada, jer su do tada, već nakon prvog sumraka, bile osvetljene samo džamije i to mahom u vreme verskih praznika. "Noću se ovde pali mnoštvo lampi, koje se u staklenim posudama na konopcima spuštaju sa krovova, tako da vise u krugovima", zabeležio je jedan Englez. Poremećeni su i dotadašnji okviri društvenog života, koji se do tad noću odvijao jedino u tekijama i, povremeno, džamijama, jer su se na jednom mestu okupljali ljudi iz nespojivih socijalnih, ekonomskih i kulturnih kategorija. Dokoličarili su svi "od cara do govedara", jedni kraj drugih kadije, besposličari, imami, mujezini i drugi verski velikodostojnici.

Međutim, kafane su ubrzo postajala toliko tesne da u njima više nije moglo ni da se stoji, a kamoli sedi. Mustafa Ali je još 1600. ocenio kafane kao prostor u koji sjedinjuje krajnosti "jer pošto okupljaju dobre i loše", one su izvorišta "vrhunskog duha, ali i gluposti". Za siromašne je imao razumevanja jer "nemaju ni kuće ni skloništa, gde se mogu okupljati za tako malo novca", ali je osuđivao gradski lumpenproletarijat, "nepopravljive protuve", nasilnike i večno dokone askere. Srbima svakako nije bio zabranjivan ulazak u kafane otvorene u pretežno muslimanskim mahalama, ali su sami morali da snose i rizik.
2256  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Privatni život Srba pre modernih vremena poslato: Mart 12, 2011, 12:38:31 am
*

Kuća na olujnom drumu

Česti austrijsko-turski ratovi, dve velike seobe u Ugarsku i jedna u Rusiju, naterali su srpsko selo 18. veka da bude mobilno. Paradoksalan je to bio položaj, jer sama reč selo podrazumeva stalnu naseljenost i vezanost za zemlju. Zbog toga je dugo seoska kuća bila najprimitivnije, nesigurno i neudobno sklonište, koje se moglo lako rastaviti. Takve, danas pastirske kolibe od pruća, lipove kore, granja i oblica, javljaju u svim srpskim planinskim krajevima, pod različitim imenima: kulača, sibara, busara, slamara, lubara…

Tek kad su ratne godine zamenila razdoblja mira, počele su da se zidaju i kuće od trajnijeg materijala. U Metohiji su samo Arbanasi muslimani smeli da zidaju kamene kule, dok je Srbima bio dozvoljen najviše čardak, kuća s prizemljem od kamena i drvenim spratom.

Nakon propasti srpskih država tokom 15. veka, samo je nekoliko decenija bilo potrebno da srednjovekovni gradovi dobiju orijentalne odlike. Stvoreni su tzv. balkanski gradovi, koji su obuhvatali varoši, palanke i šehere, dok su sva ostala naselja imala status sela. Svaka varoš posedovala je čaršiju, trg s amamom i mahale, povezane uskim krivudavim ulicama. Uvećavanjem muslimanskog stanovništva, hrišćanske mahale postale su sporedni delovi razvijenijih gradova. U prizemlju varoške kuće nalazile su se: kuhinja, prostorije za zimsko stanovanje i ostave, dok je na spratu središnji deo zauzimala divanhana, namenjena za okupljanje porodice i prijem gostiju. Preostale prostorije bile su razgraničene na muški deo (selamluk) i ženski (haremluk).

S vremenom je i srpsko stanovništvo počelo da prihvata kuće orijentalnog tipa, pre svega zbog njihove udobnosti. Oto Dubislav Pirh s toplinom se sećao boravka u konaku kneza Miloša u Kragujevcu: "Konak ima dva dela, koji su okruženi palisadama. Kuća u kojoj knjaz stanuje je od drveta sagrađena, spolja bojom išarana ima kapke, prostrana je, ugodna i elegantno nameštena. Naročito je lepa knjaževa sedeća i spavaća soba: drvenarija, ćilimi, oružje, koje je tu namešteno, daju joj impozantan izgled." U drugom, haremskom delu kompleksa, odsedala je njegova supruga "svetla gospoža Ljubica". Na muški i ženski deo bio je podeljen prostor i u gospodarskom konaku, koji je knjaz kupio u Beogradu 1818. Putopisci koji su tih godina dolazili u Srbiju primetili su kako ova zgrada po otmenosti potpuno odudara od okolnih neuglednih kućica, čatrlja.

Francuski izaslanik na Porti, vitez od Sen-Prista, s gađenjem je 1786. pisao o kućama na obodu beogradske varoši: "Teško je ne kazati da je stan jad i beda. U njemu ne beše ništa van četiri duvara, bez najneophodnijeg nameštaja. U kući su svega tri sobe, a dve nisu imale ni prozore." Putujući na jug, prenoćio je u Grockoj, "u kući još žalosnijoj od one beogradske, koje sam se gadio", dok je u Kolarima za njega bila spremljena "straćara, gde se jedva moglo obrnuti u jedinoj sobi gde je poslanik mogao prenoćiti".

Ni austrijski diplomata Prandšteter nije laskavo opisivao beogradske kuće početkom 17. veka: "U velikoj tvrđavi ima prilično mnogo stanova, ali to su sve ružne male kuće od ilovače, kao i drugde po njihovim gradovima i tvrđavama. Ima dosta kuća otmenih Turaka, koje takođe nisu ništa naročito i ne mogu se porediti ni sa lošim kućama u Beču."

Neki prosperitetni gradovi dugo su stagnirali otkad su ušli u sastav Otomanskog carstva. Antun Vrančić 1553. pominje Niš kao naselje koje se "nikakvim uređenjem ne razlikuje od sela, a da nema toliko trgova i starog grada, zaista bi izgledao kao selo. A nekad je bio pravi grad."

Posle oslobođenja od turske vlasti mnogi zapusteli gradovi u Srbiji ponovo se naseljavaju, a prožimanje seoskog i gradskog neimarstva sve je očigledsnije. U mnogim spratnim kućama u Sjenici, Prijepolju, Novoj Varoši, Priboju i Podrinju, donji deo (podrum), zidan od kamena, služi za držanje stoke ili kao ostava, dok je u gornjem delu, izgrađenom kao brvnara, prostor s ognjištem i jednom ili dve sobe. Sličnu zgradu imao je 1813. i knjaz Miloš u selu Gornje Crnuće pod Rudnikom.
 
Idiličan je opis ostavio M. Đ. Milićević o selu Lešnici, kod Šapca: "Gotovo sve kuće bile su pokrivene daskom, imajući one visoke bosanske strmene krovove. Iznutra su bile veoma čiste, jer su domaćice ribale ne samo patose, vrata i prozore, nego i tavanice načinjene od bukovih šašovaka. Unutra, po turskom običaju podeljene i nameštene, kuće su imale sve one zgode i udobnosti koje su Turci negovali. Oko kuće gotovo svuda je baštica za cveće, a nešto dalje velika bašta za šljive i voće."

Seoske brvnare u Šumadiji bile su manjih dimenzija, mogle su se lako sagraditi, ali i rasklopiti pa preneti na neko drugo mesto, ako je tokom rata trebalo bežati od osmanskih vojnika ili je seoba izazvana potragom za plodnom zemljom i pašnjacima. Milićević je gledao kako se cela kuća na valjcima prevozi iz jedne ulice u drugu. Povećanjem broja članova domaćinstva, u okviru okućnice podizani su manji objekti (vajati), namenjeni privremenom boravku. O njima najrečitije piše Vuk Karadžić: "Koliko god ima u kući oženjenih ljudi, toliko je oko kuće vajata, pa u kući samo jedu zajedno. Tu spavaju babe i starci, a ostali, svako sa svojom ženom i djecom, spava u svom vajatu bez vatre i ljeti i zimi."


Putuje samo ko mora

Nakon propasti despotovine 1459, Srbi su se sasvim povukli iz društvenog života i samo su zbog krajnje nužde ili posla napuštali svoja domicilna naselja. Retke su bile kategorije stanovništva koje su putovale u udaljenije krajeve: pored trgovaca, bili su to partijarsi ili episkopi, obilazeći svoju pastvu, dok su monasi nosili sa sobom krstove, epitrahilje, knjige i ikone za celivanje, prikupljali priloge za svoje manastire. Bilo je i nevoljnika koji bi se zaputili čak do Carigrada, očekujući da će im sultan lično ispraviti neku nepravdu.

Monasi putnici su se, brinući za svoju bezbednost, prerušavali u muslimansku odeću. Od osmanskih vlasti dobijali su i dozvolu da jašu konje i nose kubure, što su bila isključiva prava patrijarha i episkopa. Uz to je carskim fermanom lokalnim vlastima izričito naređeno da spreče "vojvode, alaj-begove, čeri-paše, spahije, timarlije, emini i druge da monasima oduzimaju oružje, uzjahane konje i pčelinji vosak što za svoj manastir prikupljaju." I pored toga, neprilike je bilo teško izbeći, naročito tokom ratnih godina. Tako su jeromonaha Jova, koji se brodom sa monasima vraćao u svoj manastir, negde kod Beograda, na Savi, 1691. napali Turci i Tatari, oteli im svu prikupljenu milostinju, a kaluđere držali u ropstvu punih devet meseci, sve dok se neki grčki trgovci nisu sažalili nad njihovom sudbinom i otkupili ih.

Nije bolje prošao ni Jerotej iz manastira Rače, čiju su lađu, kad se krajem 17. veka vraćao sa hodočašća u Svetu zemlju, na Egejskom moru napali malteški grusari: "Sve sa nas skinuše, i košulje, pa sasvim nage i bose izbaciše na obalu. I nekima dadoše svoje razdrte košulje i odeću koja ne valja. Četvoricu Čivuta koji su putovali sa nama strašno pretukoše i odvedoše u roblje."
 
Najznačajniji putni pravac bio je čuveni carigradski drum, koji je vodio od Budima, preko Beograda i Sofije do prestonice Osmanskog carstva. Za razliku od kamenom popločanih deonica ovog magistralnog druma, preostalih od rimskih graditelja, one koji su gradili Turci bile su samo posute šljukom ili sitnim kamenjem, pa se nisu mnogo razlikovale od lokalnih džada. Osmanske vlasti nisu mnogo marile za održavanje puteva; popravljali su ih samo pred veće vojne pohode. Jedino su krčili šume oko drumova, strahujući od hajduka.

Ništa bolja nije bila ni trasa koja je od Dubrovnika, preko srpskih zemalja, vodila ka Carigradu. Francuski putopisac Žak Gaso je 1548. isticao kako je to "najnesrećniji put kojim je ikada putovao". Engleski diplomata DŽon Berberi je putujući od Londona, preko Beča, za Carigrad, umesto kolÐ, kao udobnije prevozne sredstvo, izabrao da brodom putuje Dunavom. "Putovanje je do Beograda bilo veoma lagodno. Kad bismo svakog poslepodneva izašli na obalu, Turci su nam, da bi nam pokazali koliko smo dobrodošli, podizali senice od grane, kako bi nas zaštitili od sunca. Posle večere smo šetali i nije nam bilo neprijatno prolaziti pored Turaka i Srba, i posmatrati ih kako u polju pripremaju neko jelo ili spavaju oko velikih vatri."

Da bi putnicima obezbedili kakvu-takvu bezbednost, sultani su duž puteva podizali konačišta i hanove. Zidani su u već formiranim naseljima, ili su se naselja kasnije razvijala oko tih građevina. S razlogom nemajući mnogo poverenja u te ugostiteljske objekte, imućniji putnici, naročito strane diplomate, nosili su sa sobom sve potrepštine, od kreveta do kuhinjskog posuđa.

Slikovito je baron De Kormanen opisao karavansaraje u kojima je odsedao dok je obilazio balkanske zemlje 1621: "Svi su vrlo prostrani, imaju od 20 do 30 ognjišta, mogu primiti 150 konja i 20 kočija. U njima nema ničega i ako čovek ne ponese sve što mu treba za spavanje, moraće da se zadovolji kamenom. Turci i Srbi nose sa sobom ćilim na sapima konja, koji im služi kao dušek, sedlo stavljaju pod glavu, a umesto pokrivača koriste veliki ogrtač jagmurluk, koji ih štiti i od kiše. Ako hoće da jedu, pale vatru kako bi skuvali čorbu od nešto pirinča, što je kod njih prava gozba, jer obično jedu samo beli i crni luk. Buka je u karavanseraju tako velika da je nemoguće odmoriti se. Sve se odvija u javnosti i samo noćna tmina zaklanja čoveka od pogleda drugih."

Međutim, Ohir van Busbeke ima samo reči pohvale za hanove, koje naziva turskim hotelima, opisujući ih kao "udobne i prostrane zgrade sa zasebnim spavaćim sobama": "Nikome se ovde ne odbija pristup, bilo da je Srbin ili Jevrejin, bogat ili siromašan. Tu odsedaju sandžakbegovi i paše kad putuju. Usluga je uvek izvanredna, dostojna kraljevske palate."

Kako manastiri nisu obezbeđivali prihode, bili su dužni da pruže putnicima konak i hranu. Francuzu Pjeru Lekalopjeu su u Mileševi monasi za večeru dali "čorbu sa uljem i prazilukom, malo ribe i crnih hleb".

U opustelim predelima, gde nije bilo ni privatnih kuća, putnicima su jedinu udobnost pružali šatori. Piter Kuke od Alsti 1533. piše kako "u planinama Slavonije nigde se ne može naći hrana, ni za ljude ni za životinje. Noću smo se odmarali pod vedrim nebom, izloženi kiši, vetru i snegu."


Ručak korbačem iznuđen

Francuski diplomata Luj Žedoen, zvani Turčin, zbog čestih dolazaka u Osmansko carstvo, primetio je da srpski seljaci, valjda u stalnom strahu od gladi, nerado prodaju hranu i druge potrepštine: "Tražili smo mu hleb, vino ili zob za konje, a on je stalno ponavaljao 'nema'. Ali, naš janičar, odavno naučen na ova lukavstva, prvo bi smestio konje pod krov, a zatim hladnokrvno, kao što je već bio navikao, batinom i korbačem žestoko opalio preko leđa domaćina, koji je priznao kako svega ipak ima. Uskoro potom izobilno nas je poslužio, a naročito izvrsnim vinima, najukusnijim koje sam ikad pio. Sažalio sam se na ovo naselje i dao mu nešto novca, da nadoknadim štetu, ali sam to morao da činim krišom, kako ne bih naljutio janičare iz moje pratnje."

Putnici su se na Balkanu, pored ratova, epidemija i naročito kuge, najviše bojali rečnih pirata i hajduka, koji su bili prisutniji u planinskim krajevima i oko rudnika nego na carigradskom drumu i ostalim glavnim putnim pravcima. Glavna meta napada bili su pre svega trgovci, ali ni osmanska vojska nije bila pošteđena. Na planini Kunovici Crnogorci su držali pod kontrolom puteve koji su vodili iz Boke ka unutrašnjosti, a 1739. je zabeležena kao godina kad su najčešće napadali karavane koji su prevozili hranu prema Bosni. Piperi i Bjelopavlići su na putu između Podgorice i Bijelog Polja zarobili jedan turski karavan, robu opljačkali, a ljude pobili. Trgovce su ugrožavali i lokalni osmanski zapovednici, pa je spuški kapetan Mehmed presreo 1777. muslimanske trgovce i oteo im više od 2000 zlatnika.

Radi zaštite, putnici su za pratnju unajmljivali Turke ili Srbe, ali ni oni nisu bili prevelika garancija. "Gledajući držanje junačina i pouzdanje koje je njihovo lice pokazivalo, verovao sam kako su spremni da odbiju silom sve koji bi nas napali, a od buke koju su pravili ispaljujući mnoštvo hitaca u zrak činilo se da su u stanju da ustraše čitav pakao. Ali, avaj. Čim su hajduci opalali jedan plotun iz šume (imali su običaj da prvo ubiju, ne rekavši 'stoj', pa odmah pljačkaju one što bi pali na zemlju), naši se branitelji razbežaše. Preostalo nam je jedino da se uzdamo u hitrinu svojih konja", zapisao je Francuz A. Pule.

Gonjenje hajduka bilo je u nadležnosti sandžak-begova i lokalnih kadija. U poterama su učestvovali matolosi, derbendžije, akindžije, a kad je potrebno i čitavo civilno i vojno stanovništvo nekog kraja. Pribegavali su Truci povremeno i oštrijim merama, pa bi ponekad celokupan srpski živalj jednog naselja saterali u obor za ovce i držali ih bez hrane i vode sve dok ne bi odali hajduke i njihove jatake. Krčene su ili paljene čitave šume kraj puteva. Uhvaćeni hajduci po pravilu su osuđivani na smrt, dok su retki slati kao galioti na lađe. Za sigurnost najopasnijih deonica puta, pogotovu u klancima, odgovarali su, svojom glavom i imanjem, Srbi regrutovani za debendžije.

Gotovo od samog dolaska Turaka na Balkan promenila se kod Srba kultura ishrane, pa i pribor za jelo. Iz tvrđava, koje su nakon proterivanja svih hrišćana u potpunosti poprimile karakteristike osmanske civilizacije, orijentalna gastronomija i sve što je prati širila se u mešovite, kao i izdvojene srpske gradske mahale i sela. Mada im je, po šerijatu, bilo zabranjeno da se po bilo čemu ističu, svojevrsnom mimikrijom Srbi su se trudili da prate modu i podražavaju muslimane u izgledu enterijera, pokućstva, kao i načinu serviranja jela i obedovanju.

Međutim, učeni putnik Hans Deršvam je 1553. u kući jednog od poslednjih srpskih plemića koji se držao tradicije, u selu Klisura (između Jagodine i Niša), poslužen iz srebrnog posuđa. Poseban društveni događaj bili su teferiči, višednevni izleti u prirodi, koje su organizovali pripadnici viših staleža, a pozivali su i ugledne ljude iz drugih konfesija.

Bila je to prilika da svako od izletnika, pored veselja i uživanja u hrani, pokaže lično bogatstvo. Angažovani su brojni kuvari, kafedžije i pomoćni radnici, koji su stvarali prave gradove od šatora, najčešće kraj reke. Tu je lovljena pastrmka, od koje su pravljeni ukusni ćevapi, "postavljani su i mnogi čekrci kojima je voda pokretala ražnjeve za pečenje raznih brava". Pojedine gozbe, na kojima je obavezna bila i velika količina kafe, zbog obilja raznoversne hrane detaljno su opisivane. Evlija Čelebija je zabeležio kako su na jednom teferiču bile tri vrste pilava (crveni, žuti i beli), zatim pečeni ovnovi, mnogo toga još, čak i baklava.

Srpski seljaci, međutim, nisu mogli da računaju na tako raskošan jelovnik. Gijom Žosef Grilo, jedan od umetnika nestalnog duha, koji je znatan deo života proveo u Osmanskom carstvu, u ostavi prosečnog domaćinstva je našao burad sa kupusom, manje kace za sir i surutku od mleka riđih koza, kablice sa kiselo mleko, mešine za vino, te vreće i volovske kože u kojima je čuvano maslo.Hansa Deršvama je u srpskim selima naročito oduševilo umeće pečenja pogače: "U vatru dok se ne užare, stavi se plitak sud, oko pola prsta debeo, a napravljen od lončarske zemlje. Na nj se metne testo, pospe se ozgo sitnim žarom i pusti da se peče oko četvrt sata. Potom se ugalj i žeravica odbace, pogača izvuče i s nje nožem ostruže zagoretina. Srbi u Ugarskoj koriste i posebne poklopce, da bi pogača ozgo ostala bela."
2257  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Privatni život Srba pre modernih vremena poslato: Mart 12, 2011, 12:38:08 am
*

PRIVATNI ŽIVOT SRBA PRE MODERNIH VREMENA


Pijani hrišćani, dobri muslimani

"Zabranjeno je hrišćanima i hrišćankama ići po teferičima i pjevati na teferičima, drugim mjestima, pa i u svojoj kući. Žene se moraju pokrivati, ne smiju nagizdane stajati na kućnim vratima, a ako se koja i nagizda, neka sedi u kući svojoj. Neka ne kite svoju žensku djecu dukatima, a kome je Bog dao te ima, neka nakićeno djete ne pušta u dvorište. Zapoveda se hrišćanima da moraju smerno ići kad prolaze kraj Turaka, da se zna ko je stariji. Ne smeju tursku i janičarsku odeću nositi, jer Turci to ne mogu da trpe. Ko ne posluša, biće na muke udaren."

Ovaj sulatanov (ili pašin) proglas, pročitan posle nedeljne liturgije u sarajevskoj crkvi krajem 18. veka, ilustratativan je za očigledan diskriminatorski odnos koji je Osmansko carstvo imalo prema Srbima, drugim hrišćanima, kao i Jevrejima. Svako drugačije ponašanje moglo se tumačiti kao vređanje muslimanske vere i časti.

Uprkos jasnim pretnjama, hrišćani su naveliko težili tome da, u skladu sa shvatanjima sredine, prate modu i javno pokažu imovno stanje i ugled. Očit primer je odluka knjaza Miloša da bude naslikan s turbanom, i to u doba kad se Srbija počela udaljavati od osmanlijskih uzora.

Propisi o javnom ponašanju žena, upereni protiv luksuza i kićenja, važili su za sve. Čak su za muslimane bile propisane oštrije kazne ako prekrše moralne norme. Versko-sudska autonomija je bila pod strogom kontrolom države, pa su nemuslimanske grupe mogle da biraju svoju sveštenu hijerarhiju, ali je njihov izbor morala da potvrdi Porta. Patrijarsi i episkopi su potom dobijali carsku potvrdu o imenovanju, sa spiskom prava, ali i obaveza.

Prema šerijatu, tokom rata sa "neverničkim" državama, nije bilo dozvoljeno namerno ubijanje žena i dece, ako se ne bore. Precizno je određeno da se posle poraza, kao deo ratnog plena, svi muškarci, žene i deca smatraju zarobljenicima, odnosno robovima. Izuzeti su bili stari, bolesni i monasi.

im daruje slobodu i vrati imovinu. Nakon pripajanja osvojenih teritorija sloboda je darovana ako bi žitelji zatražili aman (milost). Mogli su posle toga da prihvate status zimije (podanika), ili prime islamsku veru. Robovi su, kao i u hrišćanskim državama toga doba, smatrani pokretnom imovinom koja može da govori. Oslobađanje robova koji su prihvatili islam smatralo se bogougodnim delom. Nemusliman nije smeo da poseduje roba muslimana, ali su sultani povremeno zabranjivali hrišćanima da drže robove ili trguju njima.

U ime hrišćanskog milosrđa, sarajevski Srbi su više puta, pojedinačno ili u ime crkvene opštine, otkupljivali roblje i oslobađali ga. Neki su ga kupovali za svoj račun, pa je zabeleženo kako je sveštenik Bogić 1717. kupio "jedno ropče", dok je 1732. ugledni trgovac hadži Jovan Arnautović posedovao robinju Stoju. U duhovnom smislu, rob je tretiran i kao ljudsko biće sa pravom veroispovedanja, pa je u arhivi pravoslavne crkve u Sarajevu sačuvana beleška da redovno dolazi u hram, posti i pričešćuje se "robinja iz turskih mahala."

Od imovene stečene u tom statusu neki robovi su zaveštavali i vredne stvari, pa je robinja baba Marije 1708. poklonila crkvi srebrno kandilo. Međutim, tzv. carski rob, koji je stizao na dvor dankom u krvi ili bio regrutovan u janičara, mogao je postati dostojanstvenik najvišeg ranga, sultanov zet i posedovati na hiljade "pravih" robova.

Osmansko carstvo, kao i mnoge druge islamske i hrišćanske države, nije dozvoljavalo postojanje ateista ili mnogobožaca. Oni su morali da prime islam ili budu "predati sablji". Hrišćanska vera, mÐda priznata, u formalnim dokumentima se naziva - lažnom, njeni običaji bezvrednim, a hrišćani đaurima (nevernicima).

Po Kuranu, "u vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti". Nemuslimani su čak ohrabrivani da čuvaju svoju tradiciju, kako bi se razlikovali od vladajućih muslimana. No, da bi hrišćanin prešao u islam, bilo je dovoljno da u prisustvu dvojice muslimana izgovori šehadu (svedočanstvo): "Nema drugog boga osim Alaha, Muhamed je Božji poslanik." Za osmanske pravnike nije bilo bitno ako je to uradio u šali ili pijanstvu. Ponekad je bilo dovoljno da pojedinac kaže da je postao musliman ili je o islamu pohvalno govorio, makar to učinio s nečijom rukom oko vrata. Ponekad je primanje muslimanske vere bio jedini način da se izbegne smrtna kazna, zbog "uvrede islama i proroka Muhameda".

Ovaj vid lažnih optužbi korišćen je i protiv hilandarskih monaha koji su išli da po evropskom delu carstva skupljaju priloge za svoj manastir. Oni koji su, poput Đorđa Kratovca, radije birali smrt, proglašavani su za nove mučenike i njihov se kult brzo širio po pravoslavnom Balkanu. Svako ko bi promenio veru, nakon registrovanja u sudu, čašćavan je ne prevelikom sumom, dovoljnom da kupi muslimansku odeću. Kad bi preverenik u molbi sultanu tražio da bude primljen u janičarsku ili neku drugu carsku službu sa stalnom platom, postajali su jasni njegovi motivi.


I srpske vojvode haremima sklone

Ako se izuzme danak u krvi, marginalan je bio procenat Srbi koji su prisilno postali muslimani, kao i slučajevi kad je to učinjeno zbog iskrenog usvajanja islamske dogme. Najvažnija podsticaj promeni vere bila je mogućnost uspona na socijalnoj lestvici, preko položaja u vojničkom staležu ili u okviru zanatsko-trgovačkog sloja po gradovima. Razlog za masovnu islamizaciju planinskih sela u Bosni bila je puka glad i veliki porezi, kojim je trebalo namiriti veliki broj sitnihja spahi potrebnih na granici.

Svaki smrtni slučaj se morao prijavljivati vlasti, da bi se ustanovilo da li je bila prirodna. Ako je bila nasilna pri naplati krvnine, država je uzimala desetak. Imovina umrlih bez naslednika odlazila je pravo u blagajnu Carstva. Sama sahrana nije smela da uznemirava okolne muslimane, pa je pogrebnoj povorci zabranjivano da prolazi glavnim ulicama, pored džamija i da javno ističe krst. Narodni i crkveni običaji ipak nisu potisnuti ni u pretežno muslimanskim sredinama, pa je boraveći u Sarajevu 1658. Francuz Pule zabeležio kako "Srbi sprovode mrtvaca uz svirku ćemaneta, a Jevreji pridodaju tome i igru."

Gradovi pod vlašću Turaka sastojali su se od mahala, nazivanih po džamiji, najupečatljivijoj građevini te četvrti. U njihovom okviru bilo je i manjih celina, relativno zÐtvorenog tipa, koje zbog svoje neznatne populacije, nisu uspele da prerastu u mahale. Tipična je, recimo, Latinska čaršija dubrovačkih trgovaca u muslimanskom delu u podnožju beogradske Ferhat-pašine džamije.

No, Osmansko carstvo nije uspostavljalo klasična geta, karakteristična za zapadnu Evropu. Sledeći stav svog hanefitskog autoriteta Abu Jusufa, Srbi i Jevreji su mogli i u muslimanskim mahalama da drže svoje dućane, pod uslovom da ni na koji način ne remete život muslimana. Dakle, da ne otvaraju krčme ili trguju robom koja je muslimanima zabranjena. Nemuslimanima nije dozvoljavano da se okuće u ključnim gradskim, vojno strateškim i ekonomskim prostorima, središtima i najlepšim mestima u naselju. Po sultanovom fermanu, ako je džamija bila podignuta u hrišćanskom delu grada, trebalo je tu naseliti muslimane, a kuće od nevernika milom ili silom otkupiti - po pravednoj ceni. No, ta naredba je bila praktično ostvarljiva samo u prestonom Istanbulu, jer su muslimani i Srbi svuda međusobno trgovali, kupovali zalagali i zakupljivali nekretnine, živeći neretko jedni pored drugih kraj džamija.

U skladu sa šerijatskom idejom o i vizuelnoj dominaciji islama, kuće nemuslimana nisu smele da budu više i luksuznije, ali su ipak, za razliku od stroge istočnjačke estetike, smele da imaju građevinske dodatke, balkone i čardake. Dominacija je morala da bude regulisana, i preciznim merama pa je na teritoriji aktuelne Vojvodine određeno da prizemlje i sprat muslimanske kuće mora da bude visoko 8,55 dok su se hrišćani morali zadovoljiti sa 6,95 metara.

Brak je tretiran kao institucija u punoj nadležnosti sveštene zajednice kojoj su muž i žena pripadali. Mada su imali svoje sveštenike Srbi su svoje brakove sklapali, a još češće razvodili i pred kadijom. Najčešće je to bio način da se izbegne optužba za blud ili legalizacija otmice devojaka, koju šerijat nikako nije dozvoljavao. No, osmanski sud je omogućavao legalizaciju poligamije do četiri zakonite supruge. Mada zbog nedostatka prihoda za izdržavanje, poligamni brakovi ni kod muslimana nisu prelazili tri procenta, stvaranje "harema" nije bilo ni Srbima strano. Među onima koji su imali više žena ili neskrivenih naložnica bili su i neki vođi Prvog i Drugog ustanka, Milenko Stojković, Jovan Mićić, Miloš Obrenović...

Kad je srpski brak sklapan po šerijatskim pravilima supruga je mogla da upravlja sopstvenom imovinom, dok je muž bio obavezan da je izdržava o svom trošku. Uz to, žena je mogla bez ikakve smetnje da dobije razvod ako dokaže da je venčana pod prisilom, da je suprug impotentan ili je pak fizički maltretira. A po crkvenom i naročito običajnom pravu smatralo se kako je to deo uobičajenog odnosa između supružnika. Šerijat je strogo zabranjivao brak Srbina i muslimanke, smatrajući ga svetogrđem i uvredom islama. Obrnuta mogućnost je bila moguća i u takvoj zajednici hrišćanka je imala pravo da upražnjava svoju veru, jede i pije ono što je muslimanima zabranjeno, jedino joj nije bilo dopušteno da utiče na muslimansko obrazovanje svoje dece. Pobožnost, duhovnu čistotu i potpuno odstustvo seksualnosti u javnom životu zahtevao je šerijat ne samo od muslimane, već i hrišćana. Zato su žene morale da se skrivaju od očiju muškaraca, ponašaju i oblače smerno. Svaki seksualni odnos muškarca i žene van braka i robovlasničke veze smatran je kao blud strogo kažnjivim. Slobodan je bio koitus vlasnika i robinje, ali ne i vlasnice i njenog roba. Bludnim je smatran i odnos slobodnog čovek sa robinjom, pa makar ona pripadala njegovoj ženi. Kažnjivi su bili protivprirodni i homoseksualni odnosi.


Prostitucija kao legalan zanat

Za razne vrste praktično teško dokazivih bludnih radnji po šerijatskom pravu sledilo je bičevanje ili smrtna kazna kamenovanjem, dok je kasnije određivana novčana globa propisana kanunom (državno zakonodavstvo). Za Srbe i druge nemuslimane ona je bila upola niža, pošto se od "nevernika" nije očekivalo da budu moralni uzori. No, dok je šerijat predviđao kazne za učinjeno delo, svetovno pravosuđe je sankcionisalo i samu nameru. Ako svedoci dokažu da se par sastajao na skrovitom mestu, oboje bi bili kažnjeni bez obzira na to da li je bilo i polnog odnosa. Muž nije smatran krivično odgovornim ako u kući zatekne svoju ženu i stranca u bludnoj radnji. Jedino je morao da odmah dovede svedoka.

Stav prema prostituciji evoluirao je do 16. veka, pa mÐda je smatrana moralno apsolutno nepoželjnom, slovila je za legalan zanat. Stroge kazne predviđene su samo za podvodače. No, kadija je imao pravo da protera prostitutku iz muslimanskog ili hrišćanskog naselja, ako bi to pismeno tražili lokalni podanici. Društveni život je ograničavala i policija, koja je danonoćno patrolirala mahalama, pazeći da se neko ne prikrada tuđoj kući s grešnim namerama. Da bi se noćni život lakše kontrolisao, otvarana su posebna konačišta namenjena bećarima, neoženjenim momcima. Hanovi su uveče zaključavani i gost je izbacivan ako bi bez dozvole handžije izostao makar i jednu noć.

Osmanski zakoni zasnovani na šerijatu zabranjivali su da odećom bilo ko liči na muslimana, čak i u javnim kupatilima. Srbima je, recimo, zabranjivano da nose zelenu, po islamu rajsku boju, belu (naročito turban, obeležje muslimana) i uvozne crvene tkanine, jer su bile rezervisane za muslimane visokog ranga. Morali su da se zadovolje crnom, plavom i ljubičastom, te odećom skromnijeg kvaliteta, bez vidljivih znakova ekstravagancije. No, ni muslimani iz staleža raje nisu smeli da liče na spahije, bez obzira na to koliko su novca imali.

Kada je 1783. austrijski kaplar Rosić u špijunskoj misiji došao u Srbiju, zapisao je da hrišćanski trgovci nose kaftan od crveno-bele ili pavo-bele tkanine, dug do kolena, a vezuju ga crvenim vunenim pojasom. Glavu pokrivaju kapom od crvenog ili plavog sukna. Obuvaju crne čizme kad putuju ili žute papuče ako su u radnji. Međutim, imućniji pravoslavci sledili su ideale otomanskog društva, čiji su bili podanici. I Vuk Karadžić je primetio da Srbi varošani, dućandžije i majstori, najviše ćurčije, terzije, jekmedžije, tufekčije i kujundžije, "turski se nose i po turskom običaju žive".

Samo je pojedinim kategorijama hrišćana dozvoljavano je da promene odeću tokom putovanja, nose oružje i jašu konje. Prerušavanju u "muslimansku odeću" pribegavali su svi, od patrijarha i episkopa, do običnih monaha koji su putovali po Carstvu i skupljali priloge za svoje manastire. Presvlačenje je bilo dozvoljeno i trgovcima, uključujući i dubrovačke, kao i svima koji su obavljali neki posao za državu.

Rosić je u svom izveštaju naveo i kako se hrišćanske gradske kuće ne razlikuju od muslimanskih, samo su nešto manje, imaju jednu sobu (služila je kao dnevna i spavaća), i kuhinju, dok su one u Beogradu napravljene s čardakom. Muslimanske kuće bile su ograđene baštom kako bi se žene zaštitile od neželjenih pogleda, dok su imućnije posedovale kupatila i tekuću vodu. Nešto liberalnija status uživali su Srbi u Negotinskoj krajini, oblasti koja je pripadala sultanijama, ali njome je upravljao nasledni srpski knez. U celom Negotinu i okolnim selima bio je samo jedan Turčin koji je obavljao policijsku službu. Zato su kneževi i imućniji hrišćani mogli neskriveno da pokazuju svoju ekonomsku moć.

Srbi u Osmanskom carstvu ipak su uživali mnogo više prava od onih koja su im mogla biti nametnuta šerijatom, jer ga država nije uvek primanjivala, a na tome nisu insistirale ni lokalne muslimanske zajednice. Tako je za nesputano razvijanja verske svesti Srba ilustrativna prepiska Sarajlija s crkvenim vlastima iz 17. veka, kada su molili da im pošalje paroha. Žalili su se da je bezakonje kad u časnom postu ostanu bez liturgije, te im se zato podsmevaju muslimani i raskolnici, tj. katolici.

Britanski putopisac Edvard Braun je na svojoj "balkanskoj turneji" 1699. posetio i Beograd: "Ulice, gde je trgovina najživlja, pokrivene su drvenim krovom, kao i u drugim trgovačkim mestima, radi zaštite od sunca i kiše. Sastoje se obično od malih dućana. Na niskoj tezgi, kao krojač u Engleskoj, sedi dućančija i prodaje robu kupcu, koji ostaje napolju, retko kad ulazeći unutra. Video sam dve velike berze, građene od kamena, koje su bile toliko krcate espapom, pa su mnogo gubile od svoje lepote. U dva velika bezistana prodaje se najskupocenija roba… I odista, Beograd je na tako zgodnom položaju za trgovinu, kao retko koja varoš na kopnu."

Nešto pre njega, 1663. i engleski plemić DŽon Barberi boravio je u Beogradu i u domu jednog hrišćanskog trgovaca se čudio "nesaglasnosti između njegove male i siromašne kuće i bogata mu imućstva". Razlozi su bili strah za sopstveni imetak i bojazan od isticanja bogatstva pred Osmanlijama.


Miško Lazović
http://www.dnevnik.rs
2258  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milutin Popović Zahar (1938) poslato: Mart 11, 2011, 09:27:49 pm
**

NEMA VIŠE CICVARIĆA
Tekst i mizuka: Milutin Popović Zahar

Adeti se promeniše,
Sokaci se proširiše,
Starog Šapca nema više,
Al još pamte čivijaši,
Ostareli bekrijaši:
U kafani punoj dima,
Ko nekada, svega ima,
I kelnera potrkuša
I šabačkih namiguša,
Ima jela, ima pića
Lepih cura i mladića
Ali nema, oj, mladosti,
Ali nema, oj, žalosti,
Nema više Cicvarića!


SANTA MARIA DELLA SALUTE
Stihovi: Lazar Kostić
Muzika: Milutin Popović Zahar

u izvođenju Jadranke Jovanović i Olivera Njega

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk1) svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan2) ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.


Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod3) živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet';
štogod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?


Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led;
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute! —
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute4),
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast.
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon5) pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrči sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nezežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.


A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice6) u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.


_________

1) Nasuprot, upkos.
2) Tj. pokajan.
3) Kovanica u značenju: zadovoljstvo.
4) Kovanica u značenju: lutanja, zablude.
5) Zapon — sapinjač, kočnica
6) Kovanica nejasna po značenju, verovatno napravljena od imenice beznanje u značenju: nesvesnost.


Oprosti, majko sveta, oprosti što naših gora pozalih bor. — Aluzija na njegovu pesmu Dužde se ženi!, u kojoj je pesnik veoma oštro pevao protiv mletačke politike bezdušnog eksploatisanja Dalmacije, naročito protiv nemilosrdne seče šuma za izgradnju crkava i palata u Mlecima.
_________

Santa Maria della Salute. — "Prvi put objavljeno kao završna pesma u jubilarnom izdanju celokupnih Kostićevih pesama od 1909. godine. Zbog toga se ta pesma s pravom naziva 'Labudovom pesmom' L. Lazića.

"Pesma je posvećena rano preminuloj Lenki Dunđerskoj, koja se, u svom mladalačkom oduševljenju za čuvenog pesnika, zaljubila u Kostića početkom devedesetih godina XIX veka. Pesnik se obazrivo povukao smatrajući da je to trenutan i prolazan zanos mlade devojke. Ali snažno osećanje simpatije prema njoj ostalo je i dalje u pesniku i njena rana smrt (umrla je vrlo mlada, 1895. godine od tuberkuloze) izazvala je duboku tugu u njemu. Za jubilarno izdanje svojih pesama on je nekoliko meseci spremao ovu pesmu (od marta do jula 1909. godine) i njom završio svoj pesnički rad."

Santa Maria della Salute
Lazar Kostić — Život i pesništvo
2259  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milutin Popović Zahar (1938) poslato: Mart 11, 2011, 09:27:39 pm
**


MILUTIN POPOVIĆ ZAHAR — IZDATI ALBUMI



Moje najlepše pesme | RTB 2110393 | 12.02.1981.

01. "Ladarice" — Jugoslavijo (D. Živković/M. Popović)
02. Merima Njegomir — Samo jedna reč (M. Popović — ar. D. Knežević)
03. Miroslav Ilić — Vino točim, a vino ne pijem (M. Popović — ar. D. Aleksandrić)
04. Radiša Marković — Nema više Cicvarića (M. Popović)
05. Izvorinka Milošević — Ja Vlajna a ti Srbijanac (M. Popović)
06. "Stari zvuci" — Kad je deda lumpovao (M. Popović — D. Penjin)
07. Vasilija Radojčić — Beše nekad Mitke i Koštana (M. Popović)
08. Gordana Lazarević — Mara, Mara, maramica (M. Popović)
09. Hana Džemidić — Duj, duj... (M. Popović)
10. Anđelka Govedarović — Cipelice na štiklice (M. Popović)
11. Toma Zdravković — Za tebe, Čavale, druže (M. Popović — D. Knežević — M. Popović/D. Knežević )
12. Usnija Redžepova — Hoćeš ljubav, kćeri Roma (M. Popović — ar. D. Knežević)


Kompozicije — Milutin Popović Zahar
2260  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Boemski dani Janka Veselinovića poslato: Mart 10, 2011, 05:01:25 pm
*

MAČVA I SKADARLIJA JOŠ PREPRIČAVAJU DOGODOVŠTINE JANKA VESELINOVIĆA


Autor "Hajduk Stanka", "Đide", "Seljanke", "Slika iz seoskog života", "Od srca srcu", "Rajskih duša", "Zelenih vajata", "Malih priča", "Junaka naših dana", "Boraca" i "Potera", književnik Janko Veselinović upokojio se prije nešto više od jednog vijeka. Ovaj realista i romantik, pjesnik mačvanskog sela, stranstvovao je po svijetu — Crnobarski Salaš, Glogovac, Beograd, Svileuva, Koceljeva, Beč, Šabac... Pa opet Beograd. Njemu nije odolio, kao ni rodnoj Mačvi.

Sahranjen je u kraju glogovačkog groblja, tamo uz svoje Veselinoviće, pored omanje šumice i kukuruznih polja — u kutku Mačve koji još uvijek, i samo na ovom mjestu, liči na njegovu rodnu ravnicu iz vremena kada je o njoj pisao. Sve ostalo u Glogovcu izmijenilo je izgled — škola, crkva, njive, kuće, šorovi... Iznad Jankovog spomenika uzdiže se bijeli jasen — granat, ali ne stariji od pola vijeka. Čuva vječnu Jankovu kuću i od vjetra i od studi,  od sunca i od mraka, i od oblaka...

Putniku namjerniku izgleda kao da će se iza jasenova i iz brestika, iz šušnja kukuruza i ševarja, kroz miholjske paučine i sunčanu pozlatu, iza kestenova i oraha, lipa i vajata, iznenada pojaviti, neočekivano iskrsnuti Stanko i Jelica, Đido i Ljubica, vodeničar Deva i umni glogovački sveštenici... Odnekuda iz kukuruzišta, kroz granje drveća i ševarja, iz plavetnila mačvanske ravnice, sa Drine, iz samih nebesa dopiru akordi omiljene zavičajne pjesme čiča Janka: "Moj oblače, nemoj na orače."

Stižu svi i sve — osim Vele Nigrinove. Njena sjena ovdje se neće pojaviti, iako je na pozornici nosila mačvansku pregaču i bijele skuti, pjevajući vedre pjesme iz ove ravnice. I ona je davno, negdje u dalekim daljinama, kao i Janko, zauvijek našla svoj mir. Jedino što njenu vječnu kuću, kao Jankovu na kraju glogovačkog groblja, ne štiti hlad mačvanskih jasenova i brijestova.

Na tu čudesnu ženu ovdje u Mačvi podsjeća još jedino njena fotografija iz vremena kada je u beogradskom Narodnom pozorištu igrala Ljubicu, a on Đidu — kada je kamenila Jankovu ljubav pregolemu. Mačvani je čuvaju u šabačkom muzeju na Jankovom pisaćem stolu iznad ladica za pisma i papir, na njegovoj lijevoj strani.

Kada je Janko sahranjivan, plakale su i Mačva i Srbija. Zato su i riječi pisaca Gustava Matoša, Radoja Domanovića i Sime Matavulja na Jankovoj sahrani jecale — jecaj je najteži plač, onaj bez nade i suze, suv, bolan i opor. Nezaustavljiv.

I stotinu i nešto više godina poslije Jankove smrti u Mačvi žive dobri, plemeniti i pobožni ljudi, potomci istih takvih piščevih savremenika, zemljaka i junaka iz njegove proze.

Glogovac i sada plijeni ljepotom i ljudima kao i u vrijeme Jankovog djetinjstva, o kojem piše u svojoj priči "Nedelja u glogovačkoj crkvi".

"Srebrni zvuk" sa crkvenog zvonika širi se ravnicom. Nisu ga zagasile ni bujice burnog piščevog života, koje prejuriše preko njegove glave, ni bojevi, ni ustanci...

U susjednoj Crnoj Bari Mačvani čuvaju vajat Stanka Aleksića — hajduka iz Jankovog romana "Hajduk Stanko". To je, za to se malo zna, najprevođeniji srpski roman. I u Jankovom rodnom Crnobarskom Salašu sve podsjeća na slavnog pisca — spomenik, nazivi ulica (po njemu i njegovim literarnim junacima), Doma kulture, škole, biblioteke, kulturno-umjetničkog društva.

U Badovincima još uvijek postoji kuća njegove kćerke Perse, udate Tufegdžić, koju su kupili Mira i Slobodan Pavlović. Namjeravaju da u njoj urede centar srpske proze i memorijalnu postavku posvećenu Janku Veselinoviću.

Ali, malo ko od Jankovih ovovremenih čitalaca zna za njegove životne bure koje su stale, zanijemile i utihle na kraju glogovačkog groblja, čak i one iz Beograda — iz Skadarlije. Sa burama prestali su i veliki Jankovi ljubavni jadi — volio je glumicu Velu Nigrinovu. Ona njega nije — ili se bar to tako činilo.

Kada su potekle ljubavne bujice Jankovim životom, Vela iliti Augustina, već je bila Ofelija, Julija, Marija Stjuart, Nora, Margaret Gotje...

A Mačvanin ju je mnogo volio — toliko mnogo da je zbog nje napisao i svoga "Đidu". Pripovijeda se da  je to namjerno uradio da bi Augustini namijenio ulogu Ljubice.

Pamti se da je Janko sa Velom nakon u skadarlijskim kafanama, danima i noćima, trošio novac — opijen ljubavlju prema zanosnoj glumici. Kada je spiskao novac do posljednje pare, književnik je, ublažavajući svoju tugu, živio boemski — od danas do sutra. Tada su najsilnije tekle bujice njegovog burnog života. Jurile su mu preko glave.

Lijepa Vela nije marila za te njegove jade. Često je "mrtav pijan" spavao na klupi. Književnici i ostali Skadarlijci toga vremena govorili su da Vela i Janko nikada ne mogu biti ono što možda i žele. Njihova ljubav je, uistinu, postojala, ali, izgleda, mnogo više u skadarlijskim pričama, nego u njihovim životima.

Poslije mnogo godina Vela i Janko ponovo su se sreli u legendarnoj skadarlijskoj kafani "Tri šešira". Lica su im, kazivali su kasnije njihovi savremenici i biografi, bila smežurana i blijeda. Gledali su nijemo jedno drugo. On je bio za jednim, a ona za drugim stolom. Troma koraka Janko je prvi izašao iz kafane, a Vela je čekala da joj konobar donese maramicu. Janko je kasnije dugo bolovao.

Vijek kasnije "porasli" su i Glogovac, i Crna Bara, i Salaš Crnobarski, i Klenje, i Badovinci, i Sovljak...

Svi ovdje kazuju da je Đido bio "preslikani" Janko, a Ljubica Vela Nigrinova. Da li su to i Stanko Aleksić i Jelica Sevićeva? To, osim Janka, niko nije znao. Tajnu je odnio u grob podno razgranatog jasena u glogovačkom groblju.


PJESMA

Mačva Janka Veselinovića nikada neće zaboraviti — ona ga je zaslužila. I sada se rado u Mačvi — u kafanama i sokacima, na prelima, svadbama, svetkovinama, priredbama i pozornicama često zapjeva Jankova omiljena pjesma "Moj oblače, nemoj na orače". Grune pjesma iz širokih mačvanskih prsa i reskih grla, pa se uzdigne iznad ravnice, pa se raspline sve do vrhova Cera i Gučeva. Prepliva i Drinu Zeleniku, pa se raširi prostranom Semberijom.

Kada utihne i posljednji akord te pjesme, grleni Badovinčani povedu onu svoju — "Drino vodo, ne roni mi ade". Tako je to u Jankovoj Mačvi, koju je neizmjerno volio kao i svoj neprebol — Augustinu — Velu Nigrinovu.


Tihomir Nestorović | 12.11.2008 | Glas Srpske


*



Janko Veselinović sa prijateljima:
(sede) Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović;
(drugi red) Slobodan Jovanović i Milorad Mitrović;
(treci red) Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović,
Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić
2261  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Boemski dani Janka Veselinovića poslato: Mart 10, 2011, 05:00:50 pm
**

PEVAČ-GUSLAR I KNJIŽEVNIK JANKO


Uspeo portret Janka Veselinovića iz skadarlijskih večeri u kafani Tri šešira daje Matoš, kojeg je ovaj pisac izgledom podsećao na Balzaka: "Kao da ga tu pred sobom gledam: povisok, krupan i muskulozan, malecko ćelav, visoka čela, krupnih očiju, brkat..." Poput Matoša i ostali savremenici su Janka pamtili samo po dobrom, govorili o njegovom ljubaznom ophođenju, slatkom osmehu pri stalnom druženju u krugu prijatelja, koje je oduševljavao pesmom i svirkom na guslama. Pričaju da je Janko uz gusle nezaboravno pevao snažnim baritonom u bašti kafane Tri šešira one narodne pesme o starcu Vujadinu i njegovim sinovima, kao i o odbegloj pašinoj robinji, a najviše aplauza dobijao je za onu tananu, lirsku "Mila majko, podigni me malko..." Oduševljen Jankovim glasom uzaludno ga je nemački socijalista Herman Vendel nagovarao da pravo iz Tri šešira ode u berlinsku Operu gde bi "sve pevače zadenuo za pojas". Ali, razume se, gde bi Janko mogao da napusti svog "strica" čiča Milovana Glišića, pa Mileta Krpu koji je umesto njega "zbog štamparskih krivica" zatvor odležao, a zatim ko bi večito dužnom Nušiću menice potpisivao. "Društvo njegovo videlo je vazda samo jednu stranu njegovog lica: vedrinu, vazda osmejak i dobru volju da zapeva", govorio je za Jankovu "masku" njegov iskreni prijatelj Mile Krpa i dodavao: "A on je bio toliko nesebičan i društven da je pevao i onda kada mu je duša plakala..."

Ima još jedna anegdota, koju je o Janku profesor Pavlović često prepričavao: zbog svog opozicionog držanja kad je poznati pisac opet zaglavio zatvor dočeka ga njegov "stari poznanik" apsandžija Dojčin s rečima prekora: "Ama, gospon Janko... i to pero što ga imaš, baci ga kad ne valja! .. A ga uzmeš u ruku, a u aps? Opameti se, brate, jedared, pa piši pametno, onako kako vlast hoće... Ili, zatvaraj radnju!..."

Znajući koliko njegov "sinovac" dobro poznaje narodni život, ondašnji dramaturg Milovan Glišić, uspeo je da nagovori Janka da za Narodno pozorište napiše komad s pevanjem Đido. Završivši ovaj komad uz pomoć Brzakovu na premijeri 6. juna 1892. godine, Janko se pojavio u narodnom mačvanskom odelu sjajno odigravši ulogu seoskog momka o čemu je ostao epigram:

"Čak si, Kardo, u teatru Đidu izigravao,
pa si onda trešten pijan na klupama spavao".

                                             (Brzak)

Pričaju savremenici da se Janko u to vreme mnogo opijao zbog raznih nevolja, a i neuzvraćene ljubavi lepe, poznate glumice Vele Nigrinove, koju je u Đidi igrala glavnu žensku ulogu Ljubice. Po svemu sudeći, bila je to Jankova čisto romantična veza... —





Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
Toplikus, Beograd, 1990.
2262  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Boemski dani Janka Veselinovića poslato: Mart 10, 2011, 05:00:24 pm
**

BOEMSKI DANI JANKA VESELINOVIĆA


… Stara krivudava Skadarska ulica, po kojoj je ceo kraj dobio ime Skadarlija, pocetkom dvadesetog veka do drugog svetskog rata, bila je carstvo beogradske boemije, ali istovremeno i kulturno sastajaliste velikana pozorisne scene, pera, misli, kicice.

Ovaj carobni kraj Beograda, voljeni kutak poezije i romanticne istorije, poznat po drvenoj kaldrmi, plinskim fenjerima medju rascvetalim krosnjama drveca, po znamenitim kucama i kafanama…

"Nisam ni slutio da Beograd ima tako bogatu tradiciju postovanja pisaca i pozorisnih ljudi", izjavio je pri poseti Skadarliji poznati italijanski pisac Alberto Moravija. "Mogu vam reci da u tom pogledu ne zaostaje od mnogih evropskih gradova. Vasa Skadarlija je zaista caroban kutak istorije i kulture Beograda. U noci, covek ima utisak kao da je na Mon Martru…"

Kad izgovorimo poetsku i istovremeno carobnu rec Skadarlija, odmah iz pozutelog albuma uspomena, secaju se davno minulih vremena, pred ocima iskrsavaju likovi njenih znamenitih stanovnika i stalnih gostiju, koji su rado pevali onu staru, gradsku, ljubavnu pesmu sa refrenom:

Bre, devojče, majka te nemala,
nit’ imala, nit’ te kome dala.
Izgore me tvoja lepotinja:
čarne oči, rumena ustašca.


Redovni gosti Skadarlije, kako se govorilo, ovde su "najlepse dane proziveli — nocu". Zato, Antun Gustav Matos s pravom belezi: "Istorija nase boeme bila je, uglavnom istorija nase knjizevnosti". U Jankovo vreme redovni posetioci Skadarlije bili su: Djura Jaksic, Jovan Jovanovic Zmaj, braca Ilici, Dragomir Brzak, Milovan Glisic, Milorad Mitrovic, Radoje Domanovic, Milorad Pavlovic-Krpa, Simo Matavulj, Bora Stankovic i drugi. U kafani "Tri sesira", po kazivanju savremenika, svojim posalicama sve zivo je u ovoj kafani odusevljavao Milovan Glisic, kao i Janko Veselinovic, narocito kada bi uz gusle zapevao onu cuvenu pesmu s refrenom — "Mila majko, podigni me malo".

Veciti mladozenja Stevan Sremac ovde je krisom belezio kafanske doskocice za svoje price, dok bi Dragomir Brzak neumorno pricao carsijske zgode i nezgode. Nusic sa Milom Krpom bio je neumorni zabavljac drustva, kao i satiricar Radoje Domanovic, koji nije znao da se umeri u picu. Rado su tamo pevani stihovi pesnika, a sa svojim doskocicama blistao je Milorad Mitrovic.

… Kod  "Tri sesira"…  Tamo je bilo carstvo boemije… To su bili ljudi koji nisu s racunom ziveli, ali su umeli od srca da se nasmeju i sebi i drugima… Inace, pored prepricavanja dnevnih politickih novosti, skadarlijski redovni gosti govorili su i o svm kulturnim dogadjajima, na licu mesta stvarali epigrame ili kazivali anegdote. A sve je to nosilo obelezje duhovitosti i siroke velikodusnosti da se niko ne uvredi, a opet se svi skupa slatko nasmeju…

Stara boemska Skadarlija, tokom svoje burne istorije, srdacno je docekivala i mnoge poznate kulturne radnike iz inostranstva, medju kojima se pominje i Alfred Jensen, svedski knjizevnik i slavista. Jensen je pisac studija o Gundulicevom "Osmanu", prevodilac Njegosa, Mazuranica…

Savremenici pricaju da je Jensen odmah po dolasku u Beograd dosao u kafanu "Tri sesira", jer je ranije cuo da se ovde iskupljaju srpski pisci i glumci. Nasavsi se u drustvu Cica-Ilije, Gavrilovica, Stevana Sremca, Janka veselinovica i Milorada Pavlovica-Krpe, Jensen je kod "Tri sesira" ostao do zore. Pricaju da su ga posebno odusevile sevdalinke Jankove uz gusle, tako da nije ni pomisljao da se vraca zeni u hotel, koja ga je, uplaseno, preko policije, trazila cele noci. …



Deo teksta preuzet iz knjige: JANKO Za sva vremena | Nikola Devura & Tomislav Jerotić |  drugo izdanje | Šabac, 2005.
2263  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Beograd / Dimitrije Knežev — Boemi, pesnici i umetnici poslato: Mart 10, 2011, 04:57:26 pm
*
Dimitrije Knežev: Beograd naše mladosti (7)


BOEMI, PESNICI I UMETNICI


Behu, tamo negde četrdesetih i pedesetih godina, notorni kao društvena pojava, u Francuskoj i drugde, egzistencijalisti i bitnici. Prvi egzistencijalista koji je početkom pedesetih godina stigao u Beograd posle nedovršenih studija u Francuskoj, Vasilije Goldner, došao je u Beograd s pantalonama, na kojima je jedna nogavica bila kraća, a jedna duža; jedna plava, a druga žuta. Bila je to bruka za njegovu nesrećnu majku, arhitektu po struci i suprugu poznatog beogradskog građevinara Hadži Ota Goldnera, pisca dobre predratne knjige "Tajanstveni istok", koja opisuje njegov hadžiluk u Jerusalim posetu poznatoj carigradskoj podzemnog građevini "Bibir Direk" (Hiljadu i jedan stub), koja je ostala još od vizantijskih careva. Eto, taj poneseni, pa pušteni Vasilije pokušao je da osnuje "Jugoslovensku sekciju svetskog egzistencijalističkog pokreta", ali je na nesreću svojih roditelja ubrzo umro. Imali smo, dakle i mi nadriegzistencijalista i nadribitnika, kao i danas nadrihipijevaca.

Šta je boem? Jedan od najistaknutijih pesnika među boemima, Avgustin (Tin) Ujević, pokušao je da definiše u nekoliko članaka šta suština te reči znači — i uopšte, šta je pojava boemstva među pesnicima, književnicima, slikarima, vajarima, glumcima, filozofima. Boemstvo, učio je Tin, ne predstavlja ni klasu ni organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanja stvari i reda u društvu. Stoga se, rekli bismo, ako je ova Tinova definicija tačna, ni boemstvo ne može posmatrati jednostavno, već kao dosta složena društvena pojava. Jer, činjenica je da je naš Đura Jakšić, veliki pesnik i slikar srpski, bio ogrezao u boemstvu, pa ipak je bio i ostao jedan od naših najvećih liričara svih vremena. Večito nezadovoljan, seljakao se po Srbiji i Vojvodini, nikad miran i nikad spokojan; menjao je zanimanja, te bio i književnik, i slikar, i učitelj, i činovnik, ali uvek boem! Možda mu je baš to boemstvo pomoglo da mu pesme, koliko lirske toliko i boemske, uđu u narodnu dušu i u obično kafansko i narodno pevanje. Setimo se samo pesama "Kroz ponoć nemu", "Kad se setim, mila dušo", "Na noćištu" i "Mila", pa ćemo shvatiti koliko je boem Đura pogodio štimung i sredinu u kojoj je bio!

Boemske pesme — i Đurine i drugih boema — su izraz gladi sa ljubavlju, za životom, za srećom, ispevane kad je čovek i veseo i tužan, i pijan i trezan. Beomski je protest bunt protiv nečoveštva, protiv ljudske pakosti i gadosti, kojima su i Đura i drugi boemi bili izloženi celog veka. A njihovo opšte životno geslo jezgrovito je izraženo u Đurinoj pesmi "Na Liparu", gde će zaključiti da je "svet pakostan, a život vrlo žalostan". Ne mnogo različite misli čujemo i od boema današnjeg doba.

Ko su bili znameniti srpski boemi? Pored Đure, valja nam navesti i Janka Veselinovića, Milorada Mitrovića, Gustava Matoša (inače Zagrepčanina rođenog u Tovarniku, koji se u Beogradu odlično osećao), a od izrazitih boema među glumcima čiča-Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića, Dobricu Milutinovića i mnoge druge. Boemi su bili i operski pevači Stanoje Janković, Lazar Jovanović i Drago Starc, a od pesnika starijih generacija Branko Radičević, Velimir Rajić, Jovan Grčić-Milenko i nebrojeni drugi. Jedino im je, na žalost zajedničko: iako ima ne tako brojnih izuzetaka, ovi boemi su svi kratko živeli.

Nisam čovek biblijske starosti, pa da se sećam prve generacije boema, ali posle Prvog svetskog rata, dvadesetih godina ovog veka, gledao sam svojim očima drugi talas i generaciju boema: Augustina-Tina Ujevića, Radojka Jovanovića (Raku Drainca), Todora Manojlovića, Dušana Jerkovića, slikare i vajare Stevana Bodnarova i Mirka Kujačića, advokate i muzičare Vlastimira Pavlovića-Carevca i Mijata Mijatovića, profesora i naučnika Mihaila Petrovića (Miku Alasa) i čitavo njegovo boemsko udruženje "Suz"!


Autor: Ekipa Glasa javnosti
2264  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Etnomuzikologija poslato: Mart 10, 2011, 04:15:18 pm
*

ETNOMUZIKOLOGIJA


Etnomuzikologija je nauka koja se bavi proučavanjem muzičkog folklora. Naziva se još i muzička folkloristika.

Naziv folklor, koji se u nauci različito tumači postao je od engleske reči folk-narod i lore-znanje, a označavao je narodnu mudrost, veštinu i znanje.

Etnologija je nauka koja proučava ljudsku kulturu, a iz nje se razvila posebna disciplina koja proučava narodno stvaralaštvo-folkloristika. Građu koja se bavi narodnom muzikom proučava muzički folklor.

Muzičko folklorna građa je razvrstana u 4 grupe:

1. vokalna muzika (jednoglasna i višeglasna).
2. muzički instrumenti
3. vokalno instrumentalna muzika
4. igre

Etnomuzikologija ima posebne discipline koje se odnose na specifična istraživanja:


  • Organologija — proučavanje muzičkih instrumenata
  • Etnokoreologija — proučavanje narodnih igara
  • Kinetografija — zapisivanje pokreta u narodnim igrama
  • Melografija — zapisivanje narodnih melodija

Autor teksta nepoznat
2265  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Kolo i srpski folklor poslato: Mart 10, 2011, 04:13:15 pm
*

FOLKLOR, VEKOVNA NARODNA UMETNOST




Folklor, kao umetnost koja je od davnina prenošena "sa kolena na koleno", slikovito predstavlja duhovnu i kulturnu prošlost srpskog naroda

Folklor je uopšteno ime za umetnost koja, u ustaljenim tradicionalnim oblicima, živi u narodu i, kao posebna forma se prenosi sa generacije na generaciju, sa starijih na mlađe. Kroz folklor se može rekonstruisati duhovna i kulturna prošlost jednog naroda.

Tokom vekova, srpski folklor je evoluirao što je uticalo i na prenošenje originalnosti narodnih tvorevina. Ovo se u muzici lako uočava na pesmama sa istim tekstom koje se u udaljenim krajevima pevaju na različite načine.

Isto se dešava i sa narodnim igrama — narodna kola danas i ona od pre pedeset godina, iako sa istim imenima i nazivima, pokazuju primetne razlike. Narodni duh, najsnažniji pokretač svih ideja u umetnosti, nikada ne miruje. Narod obavezno i uvek stvara svoju umetnost, sa svojom etikom i posebnom karakteristikom.

Ne može se sa sigurnošću utvrditi iz kojeg perioda datiraju određene igre i pesme, ali njihovo prikupljanje počinje krajem 19. veka, pa se može pretpostaviti da neke od njih potiču i iz 18. veka.

Narodne igre i pesme nemaju kompozitora već su zapisane direktno od ljudi iz naroda koji su znali ili su se sećali starih pesama i igara. Srpski folklor je veoma raznolik po pitanju ritma, koraka, načina igre, muzike, ali i po pitanju narodnih nošnji.

Muzički folklor prenosi se predanjem i pokazuje narodno stvaralaštvo prošlih epoha. Srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu.

Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava uglavnom kao pratnja narodnih igara, mada se praktikovala i nezavisno od njih.

Epske pesme su se najčešće pevale uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, uz gajde ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument, a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim novijeg datuma.

Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj, a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad.

Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili predstavljaju trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti.

Igre i pesme spadaju među najstarije narodne umetnosti i zauzimale su istaknuto mesto u životima ljudi. Mnogi važni događaji kao što su rođenje, svadba, smrt, pobeda u borbi, uspeh u lovu ili obavljanje obreda, bili su praćeni igrama i pesmama. Nastanak igre se ne može tačno odrediti ali nema nikakve sumnje da se ona javlja još u najdubljoj prošlosti.

Najstariji likovni izvori dokumentuju igru još u pećinskom slikarstvu starijeg kamenog doba. Od tada su se igre stalno usavršavale, doterivale i menjale, sve dok dugim hodom kroz vekove nisu dospele do svojih sadašnjih oblika.
Serbia

Fotografija: Aleksandar Zec (nacionalni ansambl "Kolo" @ koncert Olivare Katarine, 19.06.2008)
2266  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / "Tri livade, nigde lada nema" je tužna pesma poslato: Mart 09, 2011, 03:25:54 pm
*

SVE LIVADA, NIGDE 'LADA NEMA
TRI LIVADE

Sve livada, sve livada nigde 'lada nema.
Samo jedna, samo jedna ruža kalemljena.

Ispod ruže, ispod ruže zaspala devojka.
Ja je budim, ja je budim među oči ljubim.

Ustaj rano, ustaj rano, svanulo je davno.
Ustaj rano, ustaj rano, svanulo je davno.






"Sve livada nigde 'lada nema" u izvođenju Radmile Dimić
2267  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / "Tri livade, nigde lada nema" je tužna pesma poslato: Mart 09, 2011, 03:12:17 pm
*

"TRI LIVADE" JE TUŽNA PESMA

"U Srbiji poslednjih 800 godina niko nije vrednovao tradicionalni zvuk Balkana kako je ovaj to zaslužio. Da nije bilo istoričara Miloja Milojevića, koji je u 19. veku skupio 10.000 pesama, za mnoge se ne bi znalo da su ikad i postojale. Naš narodni pevač je imao dugačke pesme, skoro priče, koje su trajale od pet do 15 minuta. Od njih su uzimali srž i pravili kafanske. Ona čuvena 'Tri livade' u originalu ima sedam strofa i na kraju devojka umire, a završava se tako što njen sanduk stavljaju na jednu od livada. Danas kada slušate tu istu pesmu vesela je da veselija biti ne može."

Darko Macura
2268  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Nepoznata priča o poznatoj baladi "Pivljanka" poslato: Mart 09, 2011, 02:58:07 pm
*

PIVLJANKA / BOLOVALA MLADA VINKA

Bolovala mlada Vinka,
rodom Pivljanka.
Što je tebi, kćeri moja,
pita je majka.

Zašto dušo ne ustaneš,
stiže proljeće;
eno tvoje drugarice
beru cvijeće.

Ja ti majko nikad više
neću ustati,
no i s tobom ja se moram
skoro rastati.

Vinko moja, ružo moja,
majka proplaka,
a niz lice suze liju
ka' iz oblaka.





Merima Njegomir, 2010.

YouTube: "Pivljanka" / "Bolovala mlada Vinka" u izvođenju Merime Njegomir
2269  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Mart 09, 2011, 03:19:24 am
**

KAPETAN KOČA PUTUJE1

Kapetan Koča putuje, putuje,
Kapetan Koča putuje.
On ide u Tursko, izbavlja sve srpsko,
Kapetan Koča putuje sad.

Uporni, hrabri, nadiru, nadiru,
Srbiju zemlju osvajaju.
Njih vode junaci Koča i Miša,
Vojvoda Stepa na čelu svi'.

Vojvoda Stepa juriša, juriša,
Vojvoda Stepa juriša.
On vodi armiju, osvaja Srbiju,
Vojvoda Stepa juriša sad.

1 Žarko Petrović, Pesme koje večno žive | Nota Knjaževac | Prvo izdanje, 1987. godine

YouTube: Dušan Jakšić — Kapetan Koča putuje
2270  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Magija kosovske lirske pesme "Kad sum bil, dete, mori, Đurđo" poslato: Mart 09, 2011, 03:00:35 am
*
Magija kosovske lirske pesme
"Kad sum bil, dete, mori, Đurđo"






SVETLOST NEMA ZAMENE

Lepota zavičaja, kao i Đurđina, ostaje uprkos suzi i čovekovoj prolaznosti, brišući pojam vremena. Ništa nije izgubljeno dok svetli u duhu. Puškin je to znao kada je ostavio oporuku svom narodu — "Staro obožavaj"

Kao da se sa kosmičkih visina bola spušta melodija stare srpske pesme "Kad sum bil, dete, mori, Đurđo" da bi doprla do unutrašnje istine bića.

Svi gudači sviraju. Violina, viola, violončelo i kontrabas da bi im se u određenom trenutku pridružili klarinet i flauta pre nego što odjekne glas Jordana Nikolića, kao najsavršeniji instrument, pevača najstarijih kosovskih pesama iz Prizrena.

Pesma je kratka, satkana od svega tri stiha koji se kao refren ponavljaju noseći u sebi neponovljiv doživljaj lepote, kao svetlosti prve ljubavi.

Prvi stih glasi: "Kad sum bil, mori, Đurđo, dete, kako tebe" ("Kad sam bio, mori, Đurđo, dete, kao ti"). Život je prošao, preostalo je samo trenutak sećanja na put koji se prešao. Živeći, opraštamo se stalno dok se probijamo kroz planine sudbine, nezaštićeni od zla.

Sva drama ove pesme odvija se u duši i oku. U horizontu očekivanja nema druge priče ni objašnjenja.

Drugi stih prevazilazi sve poznate stepene gradacije: "Ušetal, mori, Đurđo, sva Srbija i Makedonija". Lepota blistava, neshvatljiva svojim sjajem i božanskim zamahom kao ptica krilom dotakne i menja ljudski život. Ono što je neobično u njenom doživljaju je da se umesto bezbrojnih klasičnih atributa, prisutnih u našoj narodnoj poeziji, Đurđino lice poredi sa svim licima ljudi junakovog šireg zavičaja — stare Srbije, viđenim u isti čas. Tolika je njena snaga. Hajdeger, jedan od najvećih filozofa 20. veka, rekao je da je "za čoveka najveća strahota gubitak zavičaja". Čovek bez zavičajnog korena izgubljen je putnik u svetu.

Poslednji, treći stih pesme "Kad sum bil dete, mori, Đurđo" melanholična je spoznaja, takođe poređenje: "Kako (kao) tebe, Đurđo, nigde ne nađoh". Ako lirskom junaku i nije bilo suđeno da zadrži lepotu svih lica zavičaja koji je preostao od kraljevstva sve zemlje srpske i primorske kroz lepotu jednog jedinog bića, sam čin pevanja već je način prevazilaženja smrti i tragičnog osećanja života.

U vazduhu u kome je toliko orijentalnog kiča, topla lirska pesma "Kad sum bil, dete, mori, Đurđo" pleni ne samo jezikom, lepotom duha i osećanja naših predaka, nego i svojom istorijskom dimenzijom. Lepota Đurđina, jedinstvena, nameće se u ove tragične dane kao metafora za Kosovo i Metohiju (Kao tebe, Kosovo, nigde ne nađoh).

Lepota zavičaja, kao i Đurđina, ostaje uprkos suzi i čovekovoj prolaznosti, brišući pojam vremena. Ništa nije izgubljeno dok svetli u duhu. Tako pesma o ljubavi tokom pevanja prerasta u misao o identitetu. Ono što je njome kazano — zaveštano se prenosi. Ja nestajem, ali će moj zavičaj biti mera lepote sveta. Svetlost nema zamene. Puškin je to znao kada je ostavio oporuku svom narodu: "Staro obožavaj"!


Autor: Ekipa Glasa javnosti
http://www.glas-javnosti.rs

~

Kad sum bil, mori, Đurđo

Kad sum bil, mori, Ðurđo,
kad sum bil, kad sum bil, mori, Ðurđo,
dete kako (kao) tebe, mori, Ðurđo,
dete kako (kao) tebe....


YoTube: Jordan Nikolić — Kad sum bil, mori, Đurđo
2271  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Muzika & Postanak muzike poslato: Mart 08, 2011, 08:21:53 pm
*

MUZIKA

Muzika je umetnost koja zvucima izražava osećanje, raspoloženje, stavove, predstave o događajima i dr. Osnovni njeni tehnički elementi su: ritam, melodija i harmonija. Nastala je u ranoj delatnosti primitivne zajednice, u prastaroj magiji. Sam pojam muzika potiče iz stare grčke (musike-grc.). Kako su u staro-grčkoj mitrologiji muze (musa-grc.) bile boginje i zaštitnice umetnosti i lepih veština, pojam muzika obuhvatao je sve one umetnosti koje su uticale na obrazovanje duha i srca. Tek u hrišćanskom periodu ovaj pojam dobija uže značenje kao čisto tonska umetnost. Za etička svojstva muzike smatrani su pokretanje na herojska dela, davanje potpore duševnoj ravnoteži a takođe i iskazivanje bola, radosti i ljubavi. U romantizmu se, recimo, osecanja ističu kao primarna i muzika se tumači i sa metafizičke tačke gledista kao "izraz beskrajnog" (Sheling), zatim kao "pokretna forma koja zvuci" (po Hansliku) i sl. Sve u svemu, univerzalna definicija muzike kroz vekove bila bi muzika kao izraz duševnog stanja kompozitora u datom trenutku (bilo da je to pojedinac ili neka socijalna zajednica).


Tačna definicija šta muzika jeste a šta nije, nije moguća. Nije obavezujuće da muziku pravi čovek, pogotovo ako hoćem da uzmemo u obzir pev ptica i slične zvukove iz prirode. Bezbrižno zviždanje, zvuci kretanja lokomotive kao i štimovanje instrumenata su drugi granični slučajevi kod kojih je svaki pokušaj postavljanja oštre granice između muzike i "ne-muzike" nemoguć. Na kraju krajeva, avantgardni kompozitori 20. veka su sasvim svesno pomerali granice muzike tako što su sasvim odrekli da oblikuju ritam, harmoniju a kamoli melodiju; u koncertnim salama su puštali snimke zvukova iz svih mogućih životnih oblasti, kao i zvuke stvorene pomoću generatora slučajnosti (aleatorika) a neretko je i tišina deklarisana kao muzika (Džon Kejdž)
2272  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Srpska narodna muzika poslato: Mart 08, 2011, 08:18:15 pm
**

MUZIKA


Muzika je oduvek bila sastavni deo života pojedinaca i kolektiva. U uslovima seoskog života, iz svakodnevnih potreba i običaja nastala je narodna, folklorna muzika kao odraz karaktera i temperamenta jednog naroda. Ona opeva istorijsko-legendarnu prošlost, prati zbivanja iz svakodnevnog života (rad, običaje, veselje, patnju, igru) i tako postaje deo tradicije sredine u kojoj je nastala, povezujući prošlost i sadašnjost jednog naroda.

Narodne pesme, njihov sadržaj, jezik, melodija, ritam i prilike u kojima se izvode uvek nose karakteristike naroda u kojima su ponikle. Nacionalni instrumenti, koji prate pevanje i igru, dobijaju isto tako tradicionalno obeležje po kome se narodi prepoznaju.

Usmena folklorna tradicija, posebno u našoj srdini, imala je veliki značaj za razvoj muzičke kulture. U vreme petovekovne turske vlasti, političke i kulturne, muzička zbivanja na našim prostorima zaostajala su za Evropom. Sve do sredine 19. veka srpski krajevi nisu poznavali, a ni slušali, evropsku muziku koja je već imala velikane poput Baha, Mocarta i Betovena. Tek za vladavine kneza Miloša, koji je želeo da dvorski život priblizi životu na ostalim evropskim dvorovima, pojavljuju se prvi instrumenti sa Zapada, a sa njima i nagoveštaji umetničkog stvaralaštva.

Senzaciju u Šapcu, maloj varoši, izazvao je klavir, koji je svojoj kžeri kupio Jevrem Obrenović, brat Milošev. U Kragujevcu, tadašnjoj prestonici Kneževine Srbije, novoosnovani orkestar "Knjaževsko srpska banda", sa evropskim instrumentima i priučenim muzičarima, svirao je na svečanim dolascima kneza, o državnim praznicima, vojnim paradama i drugim svečanostima. Narodna pesma i igra bile su osnova tih prvih umetničkih dela. Narodne pesme su obrađivane za hor, za solo pevanje ili sviranje. Počeli su se organizovati koncerti pevačkih društava i pojavili su se prvi školovani muzičari (Kornelije Stanković). Ali, najveći uticaj na umetničku imala je narodna muzika u predstavama kragujevačkog pozorišta Joakima Vujića. Predstave su počinjale instrumentalnim uvodom, a u tok dramskog teksta umetale su se muzičke tačke, najčešće pesme koje su odgovarale mentalitetu ovog podneblja naviknutom na tradiciju narodne pesme. Tako se razvio svojevrstan rod srpske muzike — komad s pevanjem, koji su negovali mnogi kompozitori 19. veka u Srbiji.

U Beogradu, polovinom 19. veka, počinju da se organizuju muzičke priredbe u Teatru na Djumruku, a kada je otvoreno Narodno pozorište 1869. godine, komadi sa pevanjem Davorina Jenka postali su naročito popularni. Od 90 napisanih Đido Janka Veselinovića je bio najviše izvođen.


Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić
2273  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Srpsko narodno pesništvo u prošlosti [Vojislav M. Jovanović] poslato: Mart 08, 2011, 08:07:47 pm
*
Predgovor knjizi Srpske narodne pesme. Antologija, Beograd, 1922.


II — SRPSKO NARODNO PESNIŠTVO

Kao i svaki drugi narod, Srbi su morali imati nekih svojih pesama još u dalekoj davnini svoje istorije, još u staroj pradomovini slovenskoj, ali se ništa ne zna o tome kakve su bile te pesme. One koje mi danas poznajemo, postale su sve mnogo docnije, iako se u njima nalaze ponegde tragovi negdašnjih verovanja i običaja starih Slovena. — Isto tako, malo čega pouzdano znamo o narodnom pesništvu Srba neposredno po doseljenju u današnje naše krajeve i u doba stare srpske države.

Po jednom podatku vizantijskog istoričara Teofilakta Simokate (koji je živeo u prvoj polovini VII veka), vidi se da su tadašnji balkanski Sloveni ("Sklavini") voleli svirku i pesmu, da su imali jedan muzički instrument koji on zove citra, i da su uz tu citru pevali neke svoje pesme. Pop Dukljanin, jedan katolički sveštenik rodom Zećanin, koji je živeo i pisao kod arhibiskupije u Baru, kako se misli u drugoj polovini XII veka, poslužio se znatno, što sam priznaje, srpskim narodnim predanjima, u svome pokušaju da na latinskom jeziku izloži tamnu prošlost našu (Letopis popa Dukljanina); kako neki današnji naučnici misle, njegova pričanja zasnovana su ponajviše na narodnim pesmama u kojima je srpski narod, i u to daleko vreme, opevao na pesnički način važnije događaje svoje istorije. S kraja XIII veka imamo kazivanje kaluđera Teodosija, koji u svom životopisu svetoga Save pominje kako je Sava još kao mladić izbegavao štetne svetovne pesme i društvo koje ih je pevalo; iz njegova pričanja vidi se da je na dvoru Stefana Prvovenčanog, kao na dvorovima drugih vladara njegova vremena, bilo naročitih pevača koji su o obedu pevali razne pesme.

Prvi jasniji pomeni o srpskoj narodnoj pesmi i narodnim pevačima tek su iz XV veka. Najstarija je beleška o srpskim guslarima koji se pominju 1415. godine na dvoru poljskog kralja Vladislava i kraljice Jadvige. Naši guslari ubrzo su počeli toliko dolaziti u Poljsku da su se protiv njih morale izdavati naročite naredbe; njih je i docnije bilo u Poljaka, tako da pesnik Kaspar Mjaskovski (1549—1622) opisuje u stihovima srpskog guslara kako je tužan nakrivio glavu i prevlači dugačko gudalo, pevajući staru junačku pesmu o borbama protiv Turaka. — Iz XV veka imamo takođe i zabelešku dalmatinskog pisca, kanonika Đurđa Šišgorića, koji u svom latinskom spisu O položaju Ilirije (1469) govori na jednom mestu o tužbalicama, svatovskim i devojačkim pesmama koje narod peva u Šibeniku. Dubrovački pesnik Đurđe Držić (1461—1501) ostavio je nekoliko lirskih pesama ispevanih "na narodnu", tj. služeći se narodnim pesmama, ali doteravši ih književno, onako kako su tadašnji primorski pesnici pevali. U lirskom pesništvu cele primorske književnosti naše, od XI—XVIII veka, nalazi se uostalom dosta tragova ugledanja na narodno pesništvo, kao što, s druge strane, imamo dosta dokaza da je i narodno pesništvo bilo upoznato sa pisanom književnošću dalmatinskog Primorja, i da je činilo izvesne pozajmice iz njegova pesništva.

Iz XVI veka imamo znatan broj svedočanstava o postojanju srpskog narodnog pesništva, šta više u tom veku zabeležene su četiri narodne pesme, prve i najstarije koje su nam sačuvane. — Slovenac Benedikt Kuripešić, koji je 1530. godine putovao u Carigrad preko Bosne i Kosova kao član jednog austrijskog poslanstva, izrekom pominje u svom nemačkom putopisu da u Hrvatskoj i Bosni mnogo pevaju o jednom vernom sluzi velikog vojvode bosanskoga Radoslava Pavlovića i njegovim junačkim delima, o nekom Malkošiću, o "jednom starom srpskom vitezu po imenu Milošu Kobileviću." Jedan izveštaj grada Splita senatu mletačkome 1547. godine spominje da je neki slepi vojnik pevao pesmu o Marku Kraljeviću, a ceo ga narod pratio. Mađarski letopisac Sebastian Tinodi spominje 1554. godine kao osobito veštog srpskog guslara nekog Dimitrija Karamana, a jedna stara maxarska pesma navodi nekog starca Milana iz Kragujevca i zove ga kraljem gusala i tambura. Nemački pisac Stevan Gerlah, koji je putovao po Turskoj od 1573. do 1578, priča da je na putu za Niš gledao u jednom selu kako su žene i devojke posle službe Božje igrale u kolu i pevale, a na putu za Smederevo slušao kako žene u pesmi nariču za mrtvima. Austrijski diplomata Buzbek, u svom putopisu kroz Tursku 1582. godine, takođe opisuje kako je slušao tužbalice na jednom pogrebu u Jagodini. — Ali najvažniji spomenici o srpskom narodnom pesništvu u XVI veku to su zapisi pesama koje nam je ostavio dalmatinski pesnik Petar Hektorović, iz Staroga Grada na ostrvu Hvaru. U svome spevu Ribanje i ribarsko prigovaranje, napisanom 1555. godine, on je zabeležio dve narodne epske pesme (prvu o Marku Kraljeviću i bratu Andrijašu, a drugu o Radosavu Siverincu i Vlatku, vojvodi udinskom), jednu epsko-lirsku i jednu čisto lirsku pesmu, počašnicu. Dve epske pesme koje se u tom spevu nalaze veoma su važne, ne samo stoga što su to najstarije poznate epske pesme naše, već i stoga što ih je Hektorović verno i tačno zabeležio, onako kako ih je pevač "srbskim načinom" otpevao, kako sam veli, "ne priloživ jednu rič najmanju." Obe su pesme u dugom stihu, tzv. "bugarštice", onakve kakve su se u ranije vreme mnogo pevale, ne samo u Primorju već i u drugim krajevima našim, ali koje se više nigde ne pevaju.

I iz XVII veka sačuvano nam je više svedočanstava i spomenika. U Vili Slovinci, spevu zadarskog pesnika Đurđa Barakovića, napisanom 1613. godine, zabeležena je epska pesma dugoga stiha Majka Margarita. Đurđe Križanić (rođen u Ribniku kod Karlovca 1617, živeo u Rusiji i bio izgnanik u Sibiru, umro oko 1685), otac sveslovenske ideje i ugledan naučni pisac, u jednom svom latinskom spisu beleži kako je u Hrvata i Srba običaj da na gozbama kod plemića i vojvoda iza leđa starešina stoje njihovi vojnici i pevaju pesme o slavnim njihovim pretcima, "pesme koje sadrže slavu Marka Kraljevića, Novaka Debeljaka, Miloša Kobilića, i drugih nekih junaka." U isto vreme, Križanić je zabeležio i tri narodna stiha, iz kojih se vidi da su to bile takođe pesme dugoga stiha. U rukopisima hrvatskog pesnika Petra Zrinjskog (pogubljen u Vinernajštatu 1671) nađen je zapis jedne narodne pesme dugoga stiha (Popivka od Svilojevića). Grof Đorđe Branković (1645—1711), u svom velikom spisu Slaveno-srpskim hronikama, spominje kako su knez Pavle i vojvoda Batori, slaveći pobedu nad Turcima 1485. godine, igrali kolo na lešinama pobeđenih i "pripevali različite junačke pesme."

Iz XVIII veka ne samo da su nam ostali mnogobrojni pomeni o srpskom narodnom pesništvu, već je sačuvan i veliki broj zabeleženih pesama, lirskih i epskih; ove poslednje nisu više samo u dugom stihu, već se pojavljuju i one u kratkom, tzv. desetercu. U jednom starom srpskom spisu o Kosovskom boju, iz 1714—1715. godine, ne samo da se opisuje taj boj po narodnom predanju, već se navode i izvesni stihovi iz narodnih pesama (na primer: "tko e vera, tko li e nevera"), iz kojih se vidi da su u to doba postojale pesme o Kosovskom boju slične onima koje su docnije i zapisane. U Dubrovniku i Dalmaciji zabeleženo je i sačuvano u rukopisu blizu dve stotine epskih pesama, dugog i kratkog stiha, i nekoliko lirskih pesama, od kojih su docnije mnoge izdali naučnici Franja Miklošić i Valtazar Bogišić (1870 i 1878). Jedan od najznačajnijih spomenika iz XVIII veka jeste velika rukopisna zbirka koja je pre kratkog vremena pronađena u universitetskoj biblioteci u Erlangenu, u Nemačkoj; u njoj je, na preko hiljadu pisanih strana, neki nepoznati sakupljač zabeležio oko 1730. godine, negde u tadašnjoj Vojničkoj Krajini, svakako u Slavoniji, mnoštvo lirskih i epskih pesama iz raznih krajeva srpskog naroda, među kojima je veliki broj u kratkom stihu; ali ta zbirka još nije štampana. Od pesama štampanih u XVIII veku važne su one koje se nalaze u knjizi Razgovor ugodni naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića (1756), velikom zborniku pesama pisanih po ugledu na narodne pesme, među kojima ima i dve narodne, o Sibinjaninu Janku, takođe u kratkom stihu. Slavonski pisac Matija Antun Reljković, u drugom izdanju svoga Satira (1779), štampao je takođe jednu narodnu pesmu, Jakšići kušaju ljube. Ali najznačajnije od svih tada štampanih dela koja se bave srpskim narodnim pesništvom jeste Putovanje u Dalmaciju talijanskog naučnika, opata Alberta Fortisa (1774), u kojem se opširno govori o narodnim pesmama i narodnim pevačima, i u kojem je zabeležena jedna pesma kratkog stiha, "Hasanaginica", u srpskom tekstu i talijanskom prevodu; to je delo mnogo učinilo da se prosvećeni svet počne zanimati za naše narodno pesništvo još pre nego što je bio upoznat sa velikim zbirkama koje će se docnije, u XIX veku, objaviti u većem broju, i među kojima će najlepša i najznatnija biti zbirka Vuka Karadžića.


Piše: Vojislav M. Jovanović
Deo teksta preuzet sa: http://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/vm_jovanovic-narodno.html
2274  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Srpska tradicionalna muzika poslato: Mart 08, 2011, 08:06:00 pm
**

FOLKLORNA MUZIKA


Folklorna muzika (muzički folklor, narodna muzika), produkt muzičke tradicije koja se razvila usmenom predajom.

Tradiciju odlikuju:


  • kontinuitet koji povezuje sadašnjost s proslošću;
  • variranje koje nastaje stvaralačkim impulsom pojedinaca ili skupine i
  • selekcija zajednice koja odabire jedan ili više oblika u kojima ta muzika dalje živi.

Pojam folklorna odnosi se i na ostvarenje što ih je, iz rudimentarnih početaka, razvila zajednica pod uticajem popularne ili umetničke muzike, kao i na dela pojedinih kompozitora koja je zajednica primila u svoju nezapisanu živu tradiciju. Adaptacije i promene koje zajednicu stvara na takvim zapisanim kompozicijama daju tim delima folklorni karakter i pretvaraju ih u folklornu muziku. Stoga u folklornu muziku ne ide dela koja je zajednica, doduše, prihvatila, ali im je zadržala oblik istovetan izvornom kompozitorovom zapisu". Takvu je definiciju utvrdila VII konferencija Međunarodnog veća za folklornu muziku (International Folk Music Council — IFMC) 1954. u Sao Paolu (Brazil).

Iznesenoj definiciji nedostaje veoma važan faktor tradicije: ustrajnost i postojanost u zadržavanju postojećih starinskih oblika tzv. perseveracija, što naprimer ...pokazuju napevi mnogih pesama, koji su uz nove tekstove zadržali starinske melodije. Posebno valja istaći funkciju folklorne muzike u životu i obicajima određene društvene zajednice. Nosioci te muzike, veštiji ali i prosečni pevači i svirači, izvode je redovno samo iz vlastitih razloga ili zbog potrebe uže društvene zajednice kojoj pripadaju. Radi čvršće međusobne povezanosti seoskog stanovništva i manjih urbanih naselja u tim se sredinama folklorna muzika življe gaji i razvija nego u velikim gradovima. To, međutim ne znači da je folklorna muzika vezana samo za mala mesta.

Rezultati savremene etnomuzikologije pokazuju velike razlike u folklornoj muzici pojedinih geografskih područja i upućuju na njenu očitu povezanost za određene zone, za muzičko-folklorna područja kao i za različite slojeve folklorne građe u takvim područjima. Proučavanjem tih pojava uočava se kako se pojmove folklorna ili narodna muzika ne sme poistovetiti sa nacionalnom muzikom. Dok folklorna muzika ostaje u većini slučajeva vezana za veće ili manje regije, dela nacionalne muzike mogu istovremeno obuhvatiti obeležja iz nekoliko različitih muzičko-folklornih područja...

Prvi jači interes za folklornu muziku pobudila je romantika pa se već i od početka XIX veka, a ponegde i ranije, intezivno prikupljaju i obelodanjuju folklorne melodije. Engleski antikvar J. W. Tomas (1846) prvi je upotrebio reč folk i lore kao složenicu i termin za "skup narodnih običaja, predaja i verovanja."


Muzička enciklopedija III
2275  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Tradicionalna muzika Kosova i Metohije poslato: Mart 08, 2011, 08:03:11 pm
*

TRADICIONALNA MUZIKA KOSOVA I METOHIJE


Narodna muzička tradicija Kosova i Metohije predstavlja deo svakodnevnog života srpskog naroda koji se vekovima odvija kroz pesmu, igru i svirku, kroz obrede i narodne običaje. Karakteristike narodne muzike, po kojima prepoznajemo da je pesma sa Kosova i Metohije, predstavljaju karakteristike njihovog sveukupnog života i razlikuju se od drugih oblasti u Srbiji zbog načina na koji se tradicionalno živi, govori, radi, veseli i tuguje, a koje su uslovljene društveno-istorijskim prilikama u prošlosti. Takođe, u narodu čak postoji mišljenje da se pevanje razlikuje od sela do sela u istoj oblasti i da svaki pevač zna da prepozna razlike u pevanju svog sela od susednih, ma kako se nama sa strane činilo da razlika nema.

Ipak, specifičnost narodnog tradicionalnog pevanja na Kosovu i Metohiji je skoro isključivo jednoglasno pevanje, odnosno pevanje samo jedne melodije, dok danas u većini ostalih krajeva Srbije uglavnom dominira dvoglasno pevanje. To znači da je na Kosmetu prisutno pevanje u kome se melodija najčešće izvodi solistički ili ređe grupno (istovremeno dva pevača) ali u jedan isti glas. Zato je melodija pesama sa Kosova i Metohije gipka i pokretljiva, i mada nevelikog glasovnog obima, bogata ukrasnim tonovima, koji su deo tradicije jednoglasnog pevanja, ali i orijentalnog uticaja u vreme turske dominacije Balkanom. Peva se iz punog glasa, veoma izražajno, u višim "svetlim" registrima, što melodiji daje poseban karakter.

Naš prvi pouzdani melograf narodnog pevanja sa Kosova i Metohije, i jedan od najznačajnijih kompozitora u srpskoj muzici 19. veka - Stevan Stojanović Mokranjac, zabeležio je "... da naši narodni pevači sa sela ne daju gotovo nikad ton savršeno čist ... već ga uvek, i kod svake strofe drugačije, okite sitnim šarama i raznim grlenim i falsetnim (visokim) odskocima ..." Kao da su time želeli da ublaže i ulepšaju onu tugu koja se čuje u sadržaju, posebno kada, kako kaže Mokranjac, pevači "na kraju skoro sviju laganih pesama (i obrednih i drugih) i skoro po svim kosovskim selima, dodaju po jedno dugo "I" ... Ovo je kosovsko tako tužno i puno melanholije, da se po njemu samome može videti kako je tu predanje o propasti srpskoj veoma duboko upisano u dušu narodnu".

Prema sadržaju, pesme sa Kosova i Metohije se, kao i u narodnoj poeziji i klasifikaciji Vuka Karadžića, dele na epske (muške, junačke) koje pevaju samo muškarci, i lirske (ženske) koje pevaju žene, dok se pesme iz igru (oro, kolo) izvode zajedničkim pevanjem i muških i ženskih glasova. Tekstovi lirskih pesama najčešće sadrže refrene u vidu reči more, mori, koje se melodijski posebno ističu.

Najbrojnije zabeležene melodije sa područja Kosova i Metohije, njih oko 400, ostavio je prof. Miodrag Vasiljević u godinama posle drugog svetskog rata, 1946—47 g. Najviše ih je lirskih — ljubavnih i obrednih, u okviru obrednih razlikuju se pesme godišnjeg i pesme životnog ciklusa. Pesmama godišnjeg ciklusa prate se svi značajniji praznici i poslovi zajednice tokom sva četiri godišnja doba, počevši od zimskih koleda (u vreme Božića) pa do jesenjih sedeljki i porodičnih slava. Pesme životnog ciklusa vezane su za važne trenutke u životu pojedinaca i običaje koje prate rođenje, ženidbu i smrt (uspavanke, svadbarske i svatovske pesme, tužbalice).

Pesmice koje pevaju deca sa Kosova i Metohije — jednostavne i dopadljive brojalice, razbrajalice ... slične su onima koje pevaju sva ostala deca i Srbije i celog sveta. Takođe, deo njihovog sveta su i najrazličitije zvučne igračke koje prave od materijala iz svoje okoline, pa se specifični zvuci proizvode na peru crnog luka, vlati trave, na komadu daščice — zujaljke, čigre, dugmeta na kanapu, kapice od žira i slično.

Muzički instrumenti na Kosovu i Metohiji, kao i u većini oblasti na Balkanu, mešavina su onih poreklom sa domaćeg tla — kao što su svirala, dvojnice, gusle i onih orijentalnog porekla — zurle (duvački), goč ili tapan, darabuka (veće i manja varijanta bubnja), daire ili def. Najčešće su u kombinaciji kao instrumentalna pratnja narodnim igrama, a pojedinačno, solistički, na nekima od njih sviraju pastiri (svirale, dvojnice) ili se, uz gusle, pevaju epske pesme.

Danas, lepotu i izvornost srpske tradicionalne muzike sa Kosova i Metohije čuvaju od zaborava i neguju, svako na svoj način, brojni pevači, izvorne i etno-grupe i kulturno-umetnička društva, uglavnom u gradskim sredinama, a trajno je upisana i u našu umetničku muziku preko VIII i XII horske "Rukoveti" Stevana Stojanovića Mokranjca. Kroz taj sveukupni zvuk, srpska narodna muzika sa Kosova i Metohije potvrđuje da je tradicija koja i dalje živi među nama, i sa kojom, kroz različite oblike predstavljanja, upoznajemo narode širom Evrope i sveta.


КосМету с љубављу
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »