Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
201  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — K poslato: Januar 28, 2015, 05:35:25 am
*

KUDA IDU LJUDI KAO JA

Kuda idu ljudi kao ja...

Hej živote
ostade mi dužan
svi pevaju
samo ja sam tužan
 
Ref.
Hej, zapevaću
kada prođe sve
a, kuda idu ljudi kao ja
 
Hej živote
da l' se nekad kaješ
kome sreću
kome tugu daješ
 
Pevao bih i ja
da se čuje
ali sreća
bolu ne veruje
sreća bolu ne veruje

YouTube: Aca Lukas — Kuda idu ljudi kao ja
202  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — J poslato: Januar 28, 2015, 05:27:08 am
*

JA U ŠABAC NOĆAS IDEM
muzika i tekst: Rade Vučković

Ja u Šabac noćas idem
doviđenja želim svima
zaljubljen sam u Šapčanku
što kraj Save kuću ima

Ref. 2x
Tamo moje društvo čeka
i na stolu dosta pića
stare pesme, dobro vino
k'o u doba Cicvarića

Moram ići ovog časa
da ću doći njoj sam rek'o
hej, čamdžijo, što se misliš
Šabac nije baš daleko

A kad dođem da te prosim
zablistaće ruka tvoja
od prstena što ti dadoh
eh, Šapčanko, željo moja

YouTube: Rade Vučković — Ja u Šabac noćas idem
YouTube: Stari zvuci — Ja u Šabac noćas idem vokal: Šaban Šaulić
203  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica I — Ž poslato: Januar 28, 2015, 05:19:41 am
*

ŽAL

Kad me put nanese
opet u njen grad
znam da neću biti
kao nekad mlad

Ali, evo, sad se kunem
bar još jednom
dok ne umrem
njene usne poljubiću ja

Ref. 2x
Srce moje deli se
na pre i posle nje
na mlade godine
i žal što ostade

Dođu tako dani
da joj čujem glas
kad se u samoći
pomolim za nas

Zato, evo, sad se kunem
bar još jednom
dok ne umrem
njene usne poljubiću ja

YouTube: Šaban Šaulić — Žal
204  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Pesma Ko t' pokida, inspirisana narodnom pesmom A što si se, Jano... poslato: Decembar 12, 2014, 02:49:43 am
**

O PESMI "A ŠTO SI SE, JANO, ROSOM OROSILA"
IZ V RUKOVETI STEVANA ST. MOKRANJCA



[...]
Prvi srpski kompozitor i melograf, Kornelije Stanković (1831—1865), zapisao je notno i tekstovno ovu pesmu i objavio je u svojoj knjizi Srbske narodne pesme, Beč 1862, br.9. Sve pesme iz te zbirke koje je ''skupio, u note, za pevanje i klavir napisao'', posvetio je ''Njegovoj Svetlosti Gospodaru Mihailu Obrenoviću, knezu Srbskom''. Većinu pesama u tom izdanju Kornelije je zapisao na svojim putovanjima kroz kneževinu Srbiju (1861/2), koja su obuhvatala gradove: Beograd, Šabac, Valjevo, Čačak, Užice i Kragujevac. I pesmu A što si se, Jano! on je zapisao uživo, na terenu, od pevača koji mu je pevao na licu mesta. Pevač je govorio štokavski, ijekavskim narečjem, koji je verno prenet u tekstu pesme, i taj zapis je načinjen u gradovima Zapadne Srbije gde se tako govorilo: u Čačku ili u Užicu. Tekst pesme sa naslovom Đe si bila, Jano!? u kome se podrazumeva usmeni razgovor (dijalog) majke i ćerke, glasi:

— Đe si bila, Jano, te si tako rosna?!
— Ja sam bila, male, u rosne livade.
— I dosad su, Jano, te rose padale,
Ali nisu, Jano, tebi do đerdana.
— Kad me pitaš, male, pravo da ti kažem:
Susrete me, male, mlado neženjeno;
Uhvati me, male, za bijelu ruku,
Pa me baci, male, u rosne livade.
Raskopča mi, male, kopče na jeleče,
Izvadi mi, male, dva b'jela goluba,
Tune sam ti, male, đerdan orosila.

Prilikom obrade pesme za V Rukovet, Mokranjac ne preuzima prvi stih po Kornelijevom zapisu; kod njega je: A što si se, Jano, rosom orosila. A tako glasi prvi stih u još jednom objavljenom melografskom zapisu pesme, zapisanom pre Mokranjca. Podsetimo se da je istu pesmu u notama, sa potpunim tekstom objavio i hrvatski melograf Franjo Kuhač u svom zborniku Južnoslovjenske narodne popievke, Zagreb 1878, knj. I, br.384 Jana se orosila (Iz Srbije). Kako je prva knjiga Kuhačevog zbornika objavljena i ćirilicom, Mokranjac je mogao koristiti to izdanje za svoj početni stih i ceo tekst. Tekst kod Kuhača je bio nešto čedniji, nego u slobodnijem Kornelijevom zapisu, mada se sadržajno uzevši, svodi na isto. Glasi:

A ŠTO SI SE, JANO, ROSOM OROSILA

— A što si se, Jano, rosom orosila!?
Ja sam bila, male, u rosne livade.
— I dosad su, Jano, te rose padale,
Ali nisu, Jano, tebi do đerdana.
— Kad me pitaš, male, pravo da ti kažem:
Susrete me, male, mlado neženjeno,
Uhvati me, male, za bijelu ruku,
Pa me ćera, male, kroz rosne livade.
Tune sam ti, male, đerdan orosila.

Narodna pesma A što si se, Jano, rosom orosila poslužila je svojim sižeom i za nekoliko pesama u umetničkom pesništvu u kojima se prepoznaje slična tema: devojka ranom zorom odlazi u prirodu; u povratku sreće je majka i pita je: zašto joj je orošen đerdan? Ona iznosi celu istinu kao što stoji u tekstovnom zapisu pesme Kornelija Stankovića.

Jednu uspelu umetničku obradu ove narodne pesme dao je poznati srpski pesnik Aleksa Šantić (1868—1924). Njegova popularna pesma, Pod jorgovanom, koja se i danas peva kao hercegovačka sevdalinka obrađuje majkin i ćerkin dijalog tako što je ispit nešto strožiji: u narodnoj pesmi samo jedno pitanje i jedan odgovor, u Šantićevoj su tri:


POD JORGOVANOM

Ko ti, šćeri, pokida đerdane?
Ko ti prosu biser i merdžane!?2

Jutros rano ja u baštu, mati,
Odoh prve jorgovane brati.
Za đerdan mi zape rosna grana,
Pa se prosu ispod jorgovana.

A što su ti mutne oči tako,
Ko da nisi spavala nikako?"

Negde slavuj pjevaše sa grane
Pa ga slušah sve do zore rane.
Mila pesma zanese me opi,
Od ljubavi oči ja ne sklopih.

Moja šćeri, moja tugo, jao!
A ko ti je njedra raskopčao!?

Ne karaj me, ne ljuti se na me,
Puce, majko, popucale same.
Mladost bujna, a i zora rujna,
Raskopčaše moja nedra bujna!

(1907—1908—1911—1918)

Pesnik je godinama prepravljao ovu pesmu, koja je najpre nosila naslov Jela (1907), da bi se potom ustalio novi: Pod jorgovanom (1908). U prvim tekstovima pesme majka postavlja ćerki šest pitanja, od kojih tri odbacuje: "Ko poškropi tvoje kose, Jelo / Ko orosi tvoje lice bjelo? drugo: A zašto ti plam u lice bije / Jao, šćeri, da vrućica nije!?"; i treće: Hajd' na izvor, rashladi se, Jelo, / umij lice i to grlo bjelo!. Poslednja redakcija teksta, koju je pesnik ostavio, ima sedam distiha.3 U prva tri distiha pesnik je u dijalogu majke i ćerke upotrebio šest stihova: dva za majku, a četiri za ćerku. Ali, to pravilo nije sproveo do kraja. Kada je ovu pesmu komponovao dr Jovan Popović morao je da sledi to pravilo, pa je u sledećim distisima dopunio ćerkinu repliku sa još po dva stiha kako je zahtevao obim kompozicije. Ovde su ta dva distiha dodati u zagradama.4 Pesma Ko t' pokida sa grla đerdane, inspirisana narodnom pesmom A što si se, Jano, rosom orosila, peva se danas kao sevdalinka, kojoj su zaboravljeni autori, pesnik Aleksa Šantić i kompozitor dr Jovan Popović. Mada nije ostalo zapisano sećanje, pesnik je mogao da nađe inspiraciju za svoju pesmu i slušanjem Mokranjčeve V Rukoveti (1892) sa kojim je bio veliki prijatelj. Poznato je da se Šantić bavio i komponovanjem, zapisivanjem hercegovačkih narodnih pesama i izvođenjem kompozicija drugih srpskih kompozitora, pa i Rukovetima Stevana Mokranjca.

Đorđe Perić

______________

2 Ovaj distih pesnik je sasvim promenio: Pravo kaži, a ne laži nani / Gdje su, šćeri sa grla đerdani? U prvom stihu se oseća majčino pitanje, koje se dobro slaže sa ćerkinim odgovorom u narodnoj pesmi A što si se, Jano : Kad me pitaš, male, pravo da ti kažem.
3 Aleksa Šantić: Pod jorgovanom, Sabrana djela, knjiga II, Sarajevo 1972, str.159.
4 Jovan M. Popović (1893—1973): Album srpskih pesama, za glasovir i pevanje, Novi Sad b.g. Prvi stih u sevdalinki Ko t' pokida u pevanju treba izbegavati; bolji je Šantićev: Ko ti, šćeri...


Deo teksta preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 41 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2014.
205  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — H poslato: Decembar 12, 2014, 02:25:45 am
**

HVALILA SE LIPA KOD BAGREMA1
muzika i tekst: Miodrag Todorović Krnjevac

Hvalila se lipa kod bagrema
lipa kod bagrema.
Najlepša je 'ladovina njena,
'ladovina njena.

Grane njene razgranate nisko,
razgranate nisko.
Prekrivaju kolo Šumadijsko,
kolo Šumadijsko.

1 Mile Bogdanović | Zavičaju, mili kraju | Beograd, 2004.
206  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — C poslato: Decembar 12, 2014, 01:56:25 am
**

CURA BERE CVEĆE1

Cura bere cveće,
a dragi je neće.
Ja sam, majko, delija
delija i bekrija,
ja sam, majko, sve!
Ja sam, majko, delija
delija i bekrija,
ja sam, majko, sve!
*

Cura bere cveće,
A dragi je neće.
A šta će mi cveće,
Kad me dragi neće.

Otpevao Dušan Nikolić (46 g.), u Varjašu, 1953.

__________

* Posle svaka dva stiha otpeva se pripev.

1 Sava L. Ilić, Muzičko nasleđe Srba, Šokaca i Karaševaca u Rumuniji, Matica srpska, Novi sad 2006
Priredila Jelena Jovanović


YouTube: Tamburica 5 — Cura bere cveće (On je majko bekrija)
207  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — U poslato: Decembar 12, 2014, 01:38:51 am
**

UDARALO U TAMBURU ĐAČE1

Udaralo u tamburu djače:
Tambura mu od suvoga zlata,
Žice su mu kose devojačke,
A terzijan pero sokolovo.
Gledala ga s' čardaka devojka;
Gledala ga pa je besedila:
"Bože mili, da čudna junaka!
"Da li mi ga Bog i sreća dade!
"Pod njega bi karanfil sterala,
"A pod glavu rumenu ružicu;
"Nek miriše, nek se često budi,
"Neka moje belo lice ljubi."

1 Kornelije Stanković — Sabrana dela / knjiga 2 | Glvni urednik: Danica Petrović | Beograd — Novi sad 2007.

YouTube: Raša Pavlović — Udaralo u tamburu đače & i NO Branka Belobrka
YouTube: Danica Obrenić — Udaralo u tamburu đače
208  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan A. Stanković (1864—1918) poslato: Decembar 11, 2014, 11:53:30 pm
**

KOMPOZITOR I PESNIK STEVAN A. STANKOVIĆ
Iz ciklusa: Srpski vojni muzičari u Prvom svetskom ratu


Interesovanje za ličnost i komiozitorski opus Stevana A. Stankovića javilo se još u mojim studentskim danima. Uputio sam stoga jedan poziv najširem auditorijumu starog Beograda, kako bih doznao i sakupio najosnovnije podatke o zaboravljenom kompozitoru i pesniku; dopis je objavljen u dnevnom listu "Politika", 17. decembra 1976. godine. Izneo sam osnovne podatke o njemu do kojih se tada moglo doći: "Našem pesništvu je ostavio dve štampane knjige: Svileni rubac, poetsku pripovetku, Beograd 1886. i zbirku pesama Vihar, Beograd 1889., koja je izdata bez imena piščeva.1 Stevan A. Stanković nije ispitan kako zaslužuje ni kao kompozitor, pisao sam. Njegove su štampane kompozicije: Akademsko kolo (1886), Zavičaj-marš (1887), Oficirsko kolo (1890), Vitez, jahački marš (1890), Prkos, igra s tekstom (drugo izdanje 1891) i Lopov, kompozicija s tekstom (1891). Ostali sastavci, preneo sam po jednom starom listu, ako i nisu još štampani, svirani su i pevani na raznim zabavama u Beogradu. Tako, Ruzmarin marš, Himna ženskog pevačkog društva, Često te u snu snivam (pesma na stihove Đure Jakšića), i još neke.2 U daljem tekstu pozvao sam stare Beograđane da svojim sećanjima i obaveštenjima pomognu moja istraživanja. Odgovor je bio: niko se nije javio.

Dugo godina pratio sam kretanje u službi i njegove pesničke i kompozitorske aktivnosti, da bih danas mogao da saopštim mnogo više nego što sam znao na početku. U njegovoj biografiji ostalo je nepoznato koje godine se tačno rodio. Poznato je, da je bio žitelj Beograda i da je imao brata Dušana.3 Obojica su stupili u vojsku Kraljevine Srbije. Školu Vojne akademije pohađao je 1883—1886. kao pitomac 16. klase. U toku školovanja izbio je Srpsko-bugarski rat (1885). "Oficiri od 12. septembra 1885. kao pitomci ove klase dobili su čin potporučnika 12. septembra 1885. pred rat, pa su posle rata dovršili školovanje naknadnim kursom." Iz rata je izašao kao pešadijski potporučnik. Dalje se njegov vojnički život odvijao po garnizonima u Beogradu, Požarevcu, Negotinu i Kruševcu. Već po završetku Akademije, pričislen je XX bataljonu Gardijskog pešadijskog puka u Beogradu, sa zadatkom da služi u Vojnoj akademiji. Godine 1888. bio je potporučnik Gardijskog bataljona stalnog kadra u Beogradu i predavao je muziku u Trećoj beogradskoj gimnaziji: od septembra 1888. do 18. oktobra 1889. godine; a 1889. i 1890. bio je ađutant u štabu VIII bataljona Dunavskog pešadijskog puka u Beogradu. Godine 1891. i 1892. postavljen za učitelja pevanja u Pešadijskoj podoficirskoj školi, a potom je u štabu Gardijskog bataljona Drinskog pešadijskog puka u Beogradu. Tri godine provodi u Nemačkoj (1894—1896) kao državni pitomac. Potom se vraća u Dunavski pešadijski puk u Beogradu (1897) a sledeće godine je u VII pešadijskom puku "Kralja Aleksandra" unapređen kao kapetan II klase. Prelazi u Požarevac u IX pešadijski puk "Kneza Nikole" (1899 i 1900) unapređen, sad kao kapetan I klase. U Požarevcuje proveo u vojnoj službi i naredne dve godine (1901, 1902). Godine 1903. prelazi u Negotin, kao v. d. komandanta 2. bataljona XIII pešadijskog puka "Hajduk Veljko". Istu dužnost je vršio i 1904. godine, a potom se nalazi na službi u Negotinu i 1905. u Pukovskoj okružnoj komandi. Sledeće dve godine na službi je u Pukovskoj okružnoj komandi u Kruševcu (1906, 1907), a potom se vraća u Beograd, na službu u Pukovsku okružnu komandu (1908). U Beogradu je proveo sve ostale godine u vojnoj službi: 1909—1911 u VII pešadijskom puku, a 1912. u Ministarstvu vojnom, kao kapetan. Pred Prvi svetski rat (1914) unapređen je u pešadijskog majora. Kao učesnik Velikog rata preminuo je od rana u Tulonu, 16. decembra 1918. godine. Za grob mu se ne zna, nije prenesen u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu, gde počiva njegova supruga Julijana-Duda Cvetković-Stanković (+ 21. novembra 1938).

Uz njegovu biografiju slede i podaci o njegovom kompozitorskom školovanju, gde se navodi da je Stevan A. Stanković "svršeni apsolvent Praške konservatorije" i da je "otvorio u Beogradu Školu za vilioniste, u kojoj će predavati po metodi prof. O. Ševčika."4 Škola kao da nije dugo radila, jer se te godine desila tragična smrt brata Dušana. Iz ovog podatka naslućujemo da je Stevan A. Stanković hteo da se prebaci iz teške vojne službe u lakšu prosvetnu, zahvaljujući muzici i svom kompozitorskom radu. Ali je prevagnula materijalna strana; primanja u vojnoj struci bila su daleko veća od prosvetne.

Svoje pesme objavljivao je i u književnim časopisima i listovima: Javor (1886), Brka (1887), Velika Srbija (1888, 1889), Male novine (1889), Bosanska Vila (1889), Zimzelen (1893), Večernje novosti (1905, 1908). Vreme njegove popularnosti u starom Beogradu, i kao kompozitora i kao pesnika može se odrediti periodom 1886—1896. kada su njegove kompozicije svirane i igrane, a neke pesme rado pevane i čitane u Beogradu. O tome postoje i pisana svedočenja u beogradskoj štampi. Novosadski književni časopis Stražilovo, koji je ponekad prenosio iz beogradske dnevne štampe pojedine vesti, pisao je i sledeće: "Stevan Stanković, pešački potporučik u kraljevskoj srpskoj vojsci u Beogradu, bavi se muzikom i već je srpsku muzičku umetnost obogatio nekolikim svojim delima ... Od skora, svira se po beogradskim pivnicama i gostionicama nova kompozicija našeg mladog muzičara Oficirsko kolo. Po oceni znalaca kompozicija njegova najbolje mu je pošla za rukom. Sviranje i pevanje ovoga kola udešeno je kao pesma za duet, a izaziva dosta opšte dopadanje. Izgleda po svemu da je dar tu ..."5 Bilo je to vreme kada su se u Beogradu redovno održavali poznati oficirski balovi, na kojima se igralo i pevalo i na kojima je učestvovala elita beogradskog otmenog društva na čelu sa kraljicom Natalijom i kraljem Milanom Obrenovićem. Na tim balovima, održavanim drugog dana posle praznika Sv. Save (15./28. januara), pevalo se, sviralo, a naročito igralo, pa je ova kompozicija Stevana Stankovića izvođena uvek tada, vrlo često i vrlo rado. Tek posle tri godine, 1890. ona je i objavljena. Mladi kompozitor je tada uživao velike simpatije višeg beogradskog društva, da bi posle 1903., promenom dinastije Obrenovića, njegov kompozitorski rad pao u potpun zaborav.


2. IZ ŽIVOTA STEVANA A. STANKOVIĆA — NEKOLIKE CRTICE

Prilika je da se podsetimo na nekoliko zanimljivih crtica iz njegovog života, po usmenom pričanju i zapisanim sećanjima. Poznati srpski novinar Pera Todorović (1852—1907) zapisao je u svom Dnevniku o jednom skupu veseljaka, veselih boema, koje je pesmom i pevanjem dočekalo zoru, a među njima je bilo i trojica muzičara, dobrih pevača: Stevan Mokranjac, Dušan Janković i Stevan Stanković. Evo njegovog opisa:

"Beograd, 21. novembar, ponedeljak [1888] godine.

Jutros smo osvanuli. Razišli smo se kad je dan već zabeleo, kad su radnici već poustajali i hitali tamo-amo ulicama — ravno u 7 časova izjutra. Češko društvo "Lumir" davalo zabavu u čast otvaranja novog stana ovde u Slaviji. Posle 3 časa, kad se većina gostiju već razišla, mladi pevač g. Janković,6 koji je sudelovao u ovoj zabavi, razveseli se i počne pevati u užem krugu oko jednog stola, u blizini gde sam i ja sedeo s Vladom i g. Kurtovićem. Sa g. Jankovićem bio je i Stevan Mokranjac, dobar pevač i moj stari školski drug. Sećanje: kako smo nekad zajedno pevali kao đaci, probudi mi želju da posle punih deset godina opet čujem Stevu. Sastavimo stolove. Pridruži nam se i g. Stevan Stanković, potporučnik, takođe pevač, još s nekim oficirima. Otpoče se pevanija. Tako dočekasmo zoru. Oko 5 časova nismo znali šta da pijemo, jer je to bio trenutak kad čovek nije ni za kakvo piće. Ja predložim vruću rakiju; predlog se primi radosno. Tako smo srkućući rakiju i pevajući (naravno, ja sam samo slušao) dočekali dan. Tada smo se razišli. Uostalom, Steva Mokranjac nije ispunio moje nade. Na moju molbu, otpeva samo jednu pesmu; posle se izvinjavao da ne može. Oko 5 časova pustili smo ga da ide. On doista nema više svoj stari medeni glas, jako mu je oslabio. Ova noć, podsetila me je na mlađano doba ..."7 Iz navedenog zapisa novinara Pere Todorovića vidimo da je Stevan A. Stanković poznavao svog slavnijeg i starijeg imenjaka Stevu Mokranjca, a te večeri pružila mu se prilika da upozna i Todorovićevo društvo: poznate i ugledne Šapčane, Vladu Jovanovića, novinara i poslanika, i Milosava Kurtovića. Obojica su samo godinu dana kasnije pokrenuli popularni list Vitez (1889—1903), organ svih kola jahača "Knez Mihailo", čija su udruženja postojala u svim većim gradovima u Srbiji (Šabac, Zaječar, Niš, Kragujevac, Beograd). Ovaj list za srpsko viteštvo, bio je veoma popularan. Pomenuti urednici su se dogovorili sa Stevanom A. Stankovićem da za njihovo društvo kola jahača komponuje jedan paradni marš, koji bi se svirao kada članovi tog društva budu prikazivali svoje sportske priredbe: takmičenja u konjičkom sportu koja su održavana na hipodromima ovih gradova i privlačila veliku masu radoznalog sveta. Tako je nastao Stankovićev Vitez. Jahački marš, objavljen u Beogradu 1890. godine i posvećen "Kolu jahača knez Mihailo."; kompozitor je tako postao počasni član društva.

Kompozitor Stevan A. Stanković se oženio gospođicom Julijanom Cvetković iz jedne beogradske građanske porodice. Po pričanju stare Beograđanke pok. Anđe Stepanović (+ 2007. u dubokoj starosti), u porodici Teodora Cvetkovića bile su četiri ćerke: najstarija Jelisaveta, Aleksandra, udata Mitrović (+ 1946), Zorka, udata Arnautović, i najmlađa Julijana. "Gospodin Steva, profesor muzike, upozna se sa Jelisavetom Cvetković (1876—1966), koja je u to vreme završavala Višu žensku školu i bila je od svih sestara najinteligentnija, što će se docnije pokazati u punoj meri.8 I ona je tada već afirmisanog kompozitora i pesnika zavolela i jedno vreme se zabavljala sa njim, sa željom da se za njega uda. Ali, gospodin Steva se odluči za najmlađu, Julijanu, isprosi je i oženi se njome. Zbog toga, Jelisaveta sa sestrom Jucom nije govorila celog života ..." Julijana Stanković je poznavala ruski jezik. U feljtonu lista Mali Žurnal za 1908. godinu prevela je u deset nastavaka (br. 280—290) novelu ruskog pisca Karda N. Sisojeva Život uzima svoje. Nad tom činjenicom stavila je tačku u svom prevodilačkom radu.

Đorđe Perić

_______________

1 Na pesnika ove zbirke ukazano je u časopisu Otadžbina za 1889. godinu: Vihar Beograd, Štamparija Pante Jovanovića, 1889, str.32 + 1; 8-na. Zbirka pesama Stevana Stankovića, ali na delu nema imena piščeva. Na prvoj strani naslovnog lista stoji samo: Vihar, a pozadi gde je štampano. Delo je posvećeno Šabačkoj omladini, njen počasni član.
2 U zborniku vojnog sveštenika Božidara Lukića : Partiture nacionalno-patriotskih i verskih pesama, muški horovi, Beograd 1928, br.32, objavljena je Himna (Bože sveta, milost tvoja), poslednja kompozicija Stevana A. Stankovića koja nam je poznata. Komponovana je u čast mladog kralja Aleksandra (Obrenovića) oko 1893., kojije ubijen 1903. godine.
3 Dušan, pešadijski kapetan I klase, bio stariji. God. 1904. poginuo je nesrećnim padom s konja. U njegovoj čitulji piše da je studirao na Petrogradskoj Nikolajevskoj akademiji, te je tako postavljen za prof. u Vojnoj akademiji; radio na vojnoj književnosti u čitulji, objavljenoj 15. aprila 1904. godine, navode se članovi njegove porodice: supruga Vera, sin Đorđe, kćer Olga, mati Tana, brat Steva, sestra Jelisaveta, zet Svetozar Nedeljković, inž., i snaha Juca.
4 Prema belešci u časopisu Nova iskra, 1904, str. 158.
5 Stražilovo (Novi Sad), br.44,1887, s.702. Rubrika Pozorište i umetnost, Beleška.
6 Dušan Janković (Ruma, 1861— ?), koncertni pevač, studirao pevanje u Pragu; nastavnik muzike i muzički kritičar.
7 Pera Todorović: Dnevnik, Beograd 1990, 101—102.
8 Jelisaveta Cvetković se udala za Svetolika Markovića, profesora gimnazije. Posvetila se prevodilačkom radu, kao profesorka francuskog jezika. Prevela je s francuskog veliki broj romana i pripovedaka najpoznatijih francuskih pisaca. Njena biografija sa obimnim prevodilačkim radom objavljena je u Leksikonu pisaca Jugoslavije, (Matica srpska), Novi Sad, 1997, tom IV, str. 141.



Deo teksta preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 41 | Izdavač "Krajinski književni klub" | Negotin, 2014
209  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Martin Davorin Jenko (1835—1914) poslato: Decembar 11, 2014, 10:40:27 pm
**

JENKO I VELA
povodom stogodišnjice smrti Davorina Jenka


JENKO

Od dragog urednika časopisa "Buktinja"" gospodina Vučkovića dobijam krajem maja molbu da za novi broj napišem članak o Davorinu Jenku!

"Ali ja sam već pisala o njemu i Vi ste to objavili u 26. broju 2010. godine!"

Uz komplimenat o mom pisanju lako me ubeđuje da se ponovo osvrnem na Jenka! I daje (kao i obično vrlo dug rok, od gotovo dva meseca, da mu pošaljem tekst, jer časopis izlazi u septembru, u vreme "Mokranjčevih dana"!

Ali mene "kopka" Jenko odmah iako je junska "završica" i svi se utrkuju u koncertima i operskim predstavama! "Muzika klasika" ima svoj festival na Kalemegdanu, svake večeri ima i po nekoliko humanitarnih koncerata za postradale od katastrofalne poplave (već su me u prodavnici do mene zapamtili da stalno kupujem deterdžente) jer sa njima krećem na koncerte uveče, u operi se pojavljuju neka nova lica u ustaljenom repertoaru! Onda, tu je i "Noć muzeja", promocija moje nove knjige, "morska nedelja", pribavljanje akreditacija za festivale koje ću posetiti letos. Pomno pratim sve to i pišem utiske! Sve mi je povod! Ali Jenko me stalno intrigira i kad god počnem o njemu da razmišljam osećam se kao slikar pred belim platnom neodlučan da povuče prvi potez! On pravi skice, pisac obično koncepte u kojima naznačava teze koje će kasnije razmatrati. Ali ja ovoga puta neću o Jenku koga svi znaju, o Jenku panslavisti, o mladom Jenku koji u Beču okuplja sebi srodne i piše slovenačku himnu "Naprej zastava slave", o Jenku koji postaje horovođa u Pančevačkom srpskom crkvenom pevačkom društvu, o Jenku koji je na čelu Beogradskog pevačkog društva, o dirigentu Beogradske opere i autoru tzv. komada s pevanjem, o srpskoj himni "Bože pravde" koja je upravo izronila iz jednog od njih (iz "Markove sablje"), o Jenku akademiku koji je umesto pozdravne besede dao da se emituju dve njegove uvertire ("Milan" i "Kosovo"). Pokušaću da se fokusiram na Jenka — čoveka, usamljenika daleko od domovine, Jenka koji stanuje u Beogradu, ali da li živi u njemu? Ovde radi, dobija priznanja, "čini čuda" u Narodnom pozornštu, koje još zvanično nema operu (to će tek 1920. osnovati Stanislav Binički), ali on izvodi i operske predstave na volšeban način, on, ako nema obou, da tu deonicu da svira viola, a umesto klarineta — violončelo... To ne zvuči baš kako treba, sigurno i ja bih jako volela da mogu danas da čujem kako je to zapravo izgledalo sa neukim muzičarima i nabeđenim primadonama. Ali Jenko je sigurno morao biti i vrlo strpljiv čovek da sve te pevače i instrumentaliste obuči i pouči, da transponuje određene deonice, da zajedno s njima "vežba" i da "istera" na kraju kvalitet koji bi ga zadovoljio. Posle Beča i njihove velelepne Državne opere, posle predstava koje je hudoženstveno vodio Gustav Maler, mora da je Jenku u Beogradu bilo "tesno", ali on o tome nije govorio. Prihvatio je naš grad, a i on njega. U Narodnom pozorištu u Beogradu proveo je gotovo ceo svoj radni vek. Nastupao je kao dirigent od 1871. do 1902. godine i zato vreme je aranžirao i adaptirao postojeću scensku muziku i komponovao muziku za komade srpskih ili inostranih pisaca koja je bila inspirisana i narodnom melodikom. Roksanda Pejović je pišući o "Srpskim i slovenačkim muzičkim vezama u XIX i prvim decenijama XX veka" u "Zvuku" (broj 6, 1995. godine) zapazila: "Doprineo je relativno solidnom nivou muzike u scenskim komadima, pa i u pojedinim operetama. Njegove rado slušane melodične pesmice, često nacionalno obojene, pogodovale su ukusu negdašnje publike, ali i uticale na put koji je vodio profesionalizmu. To je bio razlog što su komadi sa njegovom muzikom, među kojima je bio i nekada popularni "Seoski lola", izvođeni i u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu sa velikim uspehom".


VELA

Ali negde u dnu duše, u onom skrivenom delu koji se zove "intima" Jenko je imao svoju Velu, lepoticu i družbenicu, prijateljicu i sabesednicu koja je radi njega napustila sve svoje i svoju Sloveniju i došla u potpuno nepoznati grad i u njemu ostala do kraja života!

Bila je to Vela Nigrinova, potonja prvakinja Drame Narodnog pozorišta koja je naučila jezik za samo godinu dana, glumeći vrhunski bez stranačkog naglaska, ostvarujući — što je potpuno neverovatno za naše današnje pojmove čak četiri stotine uloga — repertoar na kojem bi joj svako mogao pozavideti! Glumica koju su zvali "srpska Sara Bernar" i "naša Eleonora Duze" zauzela je jedno od najvažnijih mesta u istoriji srpskog teatra.

Na sceni Narodnog pozorišta, gde je stigla već sa 20 godina, 1882. i ostvarila je obiman i raznovrstan repertoar (pojavila se na pozorišnoj sceni 1876. godine u ljubljanskom "Dramatičnom društvu"). Već je za sobom imala tridesetak uloga ostvarenih u Ljubljani. Bila je lepe pojave, bujnog temperamenta i snažne glumačke individualnosti, kritičari su je cenili, a publika obožavala. Tu je zatekla prvakinju čuvenu Milku Grgurovu, ali njoj je bilo već 42 godine i mogla je da igra uloge sredovečnih heroina, a pozorištu je bila potrebna mlada glumica za uloge poput Julije ili Ofelije.

Vela je imala dva brata i četiri sestre od koj ih su tri bile vezane za pozorište. Jedna od njih, Matilda, pevala je manje partije u operama. Ubrzo se udala za češkog dirigenta Bohumira Brzobohatog, koji je radio u Narodnom pozorištu u Pragu. Ona je pevala u nemačkim pozorištima u Mariboru i u Karlovim Varima. Najmlađa sestra, osam godina mlađa od Vele, najprofesionalnije se bavila pozorištem. Izašla je na scenu sa 14, 15 godina (kao i njene sestre), nastupala kao glumica i pevačica i ostvarila oko dve stotine uloga.

Vela (Augustina) Nigrinova je posedovala izraziti glumački dar, uzdržanu mimiku, scensku (a i vanscensku) lepotu. Njen duboki alt i, za ono vreme, izuzetno studiozna obrada uloga, omogućili su joj veliki uspeh.

Bila je smeštena u Jenkovom domu. Činjenica je da je u domu sa Jenkom govorila slovenački, te je prihvatanje finesa srpskog jezika išlo sporije. Učitelj srpskog jezika bio joj je Petar Petrović, pesnik, nazvan "Divlji Njegoš". Sama je samokritički izjavila da joj je trebalo tri godine da savlada srpski jezik sa finesama u modulaciji fraze i opštoj intonaciji govora. Todor Vilovski je u rubrici "Videlo" "Iz pozorišta" već 1885. uočio:

"... Možemo mirnom savešću reći, da će g-đca Nigrinova biti dobra glumica, jer joj se ne može odreći glumački dar i vrednoća".

U Muzeju pozorišne umetnosti sačuvan je zapis:

"Na koncertu koji je u Narodnom pozorištu priređen kao završna predstava letnje sezone, 20. juna, Nigrinova je zajedno sa gospođicom Frosinelom otpevala "Jesenju poemu" Milorada Popovića Šapčanina, tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta, koju je 'za dvopev s pratnjom orkestra složio Davorin Jenko'".

Kolika je njena moć kao glumice bila velika, svedoči i zapis iz "Videla" kritičara A. Živaljevića:

"'Šokicu' sam čitao pre dva ili tri meseca, i tada mi se nije dopala. Gledao sam je kad se predstavljala i ona me je — zanela... Glavnu i naslovnu ulogu igrala je g-đica Nigrinova sa najboljim uspehom".

Član ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu postala je šest godina kasnije. Njena pojava u predstavi "Debora" bila je pravi umetnički događaj. Od tada se brzo razvijala i uspešno ulazila u teški dramski repertoar tumačeći likove romantičnih ili tragičnih heroina.

Posle šest godina provedenih u Narodnom pozorištu 1888. stekla je status stalnog člana Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta. U pozorišnom odboru bili su tada Milorad Popović Šapčanin, dr Laza Lazarević, Ljuba Kovačević i Milovan Glišić. Sve do ove godine u arhivskim dokumentima stajalo je uvek Avgusta ili Avgustina, a od 1888. ona se potpisivala ćirilicom sa Velika Nigrinova. Šapčanin, koji je voleo da sve prekrštava i posrbljava dao joj je nadimak Velika pa kako Velika nije izgledalo baš bogzna kako srpski, ono se preobratilo u Vela (on je kasnije često smatran njenim zaštitnikom).

O komadu s pevanjem Davorina Jenka "Ženski raj" kritičar je 30. januara 1885. u "Ustavnosti" zapisao:

"Potpuno smo zadovoljni sa g-com Nigrinovom (Madlina) koja nas je iznenadila pravim srpskim akcentom i dokazala da nije baš tako strašan taj srpski jezik".

U "Dnevnom listu" objavljeno je u maju 1891. u broju 61 sa simpatijom za glavnu glumicu sledeće obaveštenje:

"Zbog bolesti naše vrle i ljubljene umetnice gospođice Nigrinove, morao se skinuti sa repertoara oglašeni novitet 'Milo za drago' od Brzaka i staviće se na red čim to zdravlje gospođice Nigrinove dopusti".

Posle deset godina u Srbiji gostovala je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. "Dnevni list" (u junu 1892, u broju 25) navodi: "Glas joj je jak, simpatičan i zvučan, ponekad i peva u komadima i uloge uvek uči napamet. Pritom sa mnogo smisla odabira svoju garderobu za scenu".

Stari novosadski časopis "Pozorište" nije štedeo pohvale uvaženoj gošći. U broju 3 iz 1892. je zapisano:

"Po prirodi mlada, lepa i umiljata, zadobija odmah svakoga neusiljenom igrom svojom, čim se samo pojavi na pozornici. Oči su joj pune čara, pune milja, al umeju i da zasevnu i munjevitim sevom svojim i da zagrmi kao grom, i da zaguče kao golub. Svaku reč izgovara jasno i razgovetno, naglašavajući ih kao što treba. Pokreti tela uvek su u potpunoj saglasnosti sa govorom joj. Uvek teži da postigne igrom svojom u svemu potpunu harmoniju koja treba da vlada u glumačkoj kao i u svakoj drugoj umetnosti".

Dopisnik beogradskog "Dnevnog lista" citira navode svog kolege iz novosadskog "Branika" i piše:

"... G-đica Vela Nigrinova ostavlja takav utisak u našim grudima da ne bismo mogli zaboraviti ni kad bi hteli".

Žorž One je bio još oduševljeniji ("Pozorište" broj 7, 1892): "O Grethen, pojava tvoja i prikaz tvoj u svezi sa davnašnjim zamišljajem mojim stvori u duši mojoj mira, onog blaženog mira, koji ovlada čovekom, kad vidi ono pošteno, čestito i krasno. Neka ti je hvala sa ovo nekoliko reči!"

A u "Dnevnom listu" je zapisano (broj 63, 1894): "... Nigrinova beše savršena, nedostižna Julija onakva kakvu je pesnik zamišljao, kakva se mogla roditi samo pod večno plavim nebom Italije... Nigrinova potpuno zaslužuje titulu umetnice, i ona je danas jedina u hramu naše Talije punim pravom nosi".

Godine 1895. prvi put se pominje da se zakašljala na sceni.

Možda je to bio početak teške bolesti koja se maiifestovala deset godina kasnije. "Videlo" je objavilo (u broju 96 iz 1896):

"Gđica je Nigrinova preko ferija bila u svojoj 'deželi' u Kranjskoj. Alpinski zrak i cvijeće osvježiše joj grudi i rashladiše čelo. Vratila se iz rodnog kraja kao ljubak ženski Antej".

Gustav Matoš u "Večernjim novostima" (u broju 333, u maju 1897) zapisuje:

"Tu čudnovatu narav sastavnjaju dva na oko — ekstrema: nesalomljiva energija i suptilna osećajnost. To je Minjona s muškim srcem. Čudnovito odista! Njezina samonikla umjetnost cvate kao rijedak i nježan rhododendron (alpijski cvijet) na granitu tvrde volje!"

Jedna tužba iz 1902. svedoči o hronično teškom materijalnom položaju glumaca; beogradska prometna banka tužila je Velu Nigrinovu zbog duga od 600 dinara (plata joj je tada bila 320 dinara).

Posle gostovanja u Pragu, upravnik pozorišta Šmoranc rekao je saradniku "Beogradskih novina":

"Verujte da tako odlično na našoj pozornici nije umirala još nijedna umetnica" (u broju 280 iz 1907. godine). Tada joj je ponuđen angažman u češkom Narodnom pozorištu, ali ga je odbila izjavivši da joj je Srbija "najdraža otadžbina". Zavolela je srpsku sredinu i saživela se sa duhom i mentalitetom Beograda. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine radila je kao dobrovoljna bolničarka i šila rublje za srpske vojnike i ranjenike.

U rodnu Ljubljanu je stigla posle Zagreba i Praga sa punim oreolom slave. Potom je gostovala i u Osijeku.

Nemilostivi recenzenti primetili su 1904. da se Nigrinova ugojila. Njen stil glume s vremenom je postao prevaziđen. Navodi se njena anahrona patetika. Njene uloge su posle 1905. sve češće realističko-naturalističke. Ona se oslobodila teatralnih efekata u korist spontanosti. Krajem 1905. bila je "jače bolesna", a početkom 1906. objavljeno je da je ozbiljno obolela; 13. januara je operisana. Milorad Gavrilović ju je svakodnevno posećivao. Uoči operacije 7. januara je načinila testament u kome je za "univerzalnog naslednika svog celokupnog imanja postavila svog pravog, isprobanog i dugogodišnjeg odanog prijatelja Davorina Jenka", kako navodi Dragotin Cvetko u svojoj monografiji o Jenku. I on je načinio testament kojom je njoj ostavio "svoju kuću u Dositejevoj br. 33 sa baštom i malom baštenskom kućicom, kao i sav novac koji bi se prilikom njegove smrti zatekao u Beogradskoj zadruzi u knjizi XIII list 835, uz dodatak da od tog novca Nigrinova isplati trošak oko njegovog pogreba i da isplati po 200 dinara njegovoj dugogodišnjoj sluškinji i bratu njegovom Francu".

Vela se spremala za proslavu 25-godišnjice umetničkog rada u Beogradu 10. oktobra 1907. Navodi se da su ulaznice za tu predstavu rasprodate "od orkestra do tavana" i da ih je još jedan put toliko bilo ne bi ih više bilo". Tako je sutradan organizovana i repriza. Tom prilikom Vela je rekla:

"Ja sam zadovoljna što me voli publika. Volim svoj rad. To je moja sreća, moj život".

Kolege i publika obasuli su je poklonima.

Jovan Grčić pisao je u "Braniku" (u broju 228 iz 1907. godine):

"... Nigrinova je jedna od najdarovitijih, najinteligentnijih, najambicioznij ih, najvrednij ih i najsavesnijih naših do sada glumica". U dvadesetpetogodišnjoj karijeri, Nigrinova je ostala zapamćena kao Julija ("Romeo i Julija"). Ofelija ("Kralj Lir"), Margaret Gotje ("Dama s kamslijama"), Eboli ("Don Karlos"), Esmeralda ("Zvonar Bogorodičine crkve"), Safo, Marija Stjuart.

Vela je 15. maja 1908. igrala razvratnu vizantijsku caricu "Teodoru" poslednji put. U pauzi između IV i V čina izbacilaje ogromnu količinu krvi. Odbila je da se predstava prekine.

U njenoj poslednjoj godini života sarađivala je i dalje sa Jenkom. Sa slovenačkog na srpski prevela je Finžgarov komad iz narodnog života "Divlji lovac", za koji je Jenko napisao muziku. Bilo je predviđeno da bude izveden 1908. godine, ali se pojavio tek 1914. Posle "Teodore" pripremala je "Sveti plamen" Pola Hervijea, koji je trebalo da se prikaže 20. maja. Nakon premijere je planirala da ode na lečenje. Ali bolest je diktirala drugačiji tok. Krajem maja otputovalaje u Beč i na savet tamošnjih lekara otišla je u vazdušnu banju Nojhaus.

Jesen ju je zatekla u Beogradu teško bolesnu i na ivici snage. Početkom novembra javljeno je da je izgubljena svaka nada. 19. novembra po starom a 31. po novom kalendaru, tačno u ponoć 1908. je preminula.

Na njenoj sahrani bilo je nekoliko hiljada ljudi; nošeno je petnaest venaca. Na belim trakama venca Davorina Jenka pisalo je: "Velo — zbogom za uvek — Davorin". Milorad Gavrilović održao je oproštajni govor pred Narodnim pozorištem.

Jenko je izgubio "jedinu radost svog srca". Bilo mu je 73 godine. U pismu Evgeniji Vivken, udovici kompozitora Vivkena, pisao je:

"... To je za mene težak udarac sudbine. Kako mi je teško u duši; pod stare dane sam ostao sam na svetu..."

Iznurena napornim radom, sagorevajući iz jedne u drugu ulogu velikog repertoara, umrla je u 45. godini. Njena prerana smrt bila je jedan od najpotresnijih događaja toga doba u srpskoj prestonici.


JENKO I JANKO

Vela Nigrinova je, zbog svoje neobične lepote i izuzetne pojave, izazivala nemir u muškim srcima gde god bi se pojavila. "Poznato je da su zbog nje i dva ondašnja ministra izašla na dvoboj", pričao je Radiša Dragićević.

Po Turlakovu (a on se bar razume u žene), dve žene svih vremena u Beogradu bile su dve Slovenke: Vela Nigrinova i Valerija Hejbalova. Jedna glumica, druga operska primadona.

Veoma lepa priča o opčinjenosti Velinom lepotom vezana je za književnika Janka Veselinovića. Ono što je do sada poznato, Vela stasitom Mačvaninu za to nije posredno davala nikakvog povoda, niti je odgovarala na njegove ljubavne signale.

Zbog nje je Janko Veselinović napisao čuveni pozorišni komad Đido i ulogu Ljubice namenio upravo njoj. Janko je čak u prvom činu ovoga komada oblačio mačvansku nošnju i u horu pevao da bi Velin nastup bio još uspešniji.

Vela Nigrinova (1862—1908) bila je u stvari naturalizovana Slovenka (otac Čeh, mati, kako je sama kazivala, Slovenka, mada se govorilo da je ona bila nemačkog porekla). Nigrinova je bila muzikalna, pa je nastupala i prilikom izvođenja opere Kaealerija rustikana u Beogradu (1906) kao Santuca. Poznata po studioznoj pripremi uloga, verovatno je i svoj zadatak u Đidu savesno obavila, mada je teško reći kako je i pevala naše melodije, koje je pripremio Davorin Jenko, njen prijatelj, koji je i posredovao oko njenog angažmana u Beogradu.

Postoje svedočanstva da je Janko Veselinović prisustvovao probama Đida i davao savete kako da se interpretiraju pesme. O tome piše Branislav Nušić:

"Janko nije Đidi dao samo reč, već i pesmu. On je svaki dan dolazio Davorinu Jenku, i pevao mu — a umeo je lepo pevati — a Jenko mu pesmu stavljao u note. I malo mu to bilo, već je svaki bogovetni dan išao na vežbe hora te pomagao Jenku, jer Jenko, i pored dobre volje, nije umeo u note ubeležiti one podvike i usklike u refrenima mačvanskih pesama, niti lično naučiti hor tome. Tako je hor više uz Janka naučio pesme u Đidi. Pa ipak, Janko nije smeo da pusti hor na premijeri bez svoga prisustva, bojeći se da mu njegova mila mačvanska pesma ne posrne. On se oblačio u svoje seosko odelo, umešao se u hor u prvome činu, na prelu, i pevao s horom, a zatim, po prvom činu, skidao seosko odelo i oblačio svoje civilno, učiteljsko odelo, i pojavljivao se u loži stričevoj kao autor. Tako je činio na premijeri i na nekoliko repriza zatim.

Zato je pesma iz Đide onako uspela i preplavila Beograd; zato je Jankov Đido stao nepokolebljivo na beogradsku scenu i postao najomiljeniji komad tadašnjeg repertoara. Pesma iz Đide zarazila je beogradske sevdalije, zaglušila je beogradske kafane i pronela se iz mesta u mesto, iz grada u grad, iz sela u selo".

Kao što se zna, uspeh kod publike na premijeri nije izostao, a tako je bilo i prilikom mnogih repriza. Ako, verovatno, nije bio zadovoljan mišljenjima kritičara, Janko Veselinović morao je biti više nego zadovoljan tantijemama koje je dobijao na blagajni Narodnog pozorišta u Beogradu. O tome piše Stanoje Filipović, biograf Veselinovićev:

"Đido je donosio svome autoru velike prihode i bio najsigurniji žirant Jankov. Kada je jednom prilikom Janko uzeo Nušića za žiranta nije mogao dobiti kredit; a kada je pokazao kakve prihode prima od predstava Đida, onda je kredit bio obezbeđen".


LJUBAVNE NOTE

Najlepše note koje je znao, Jenko je pisao za Velu! Zamišljao je nju u glavnim ulogama svojih komada. Pisao nežne solo pesme koje je ona pevala. Gledao je svakodnevno kako hoda, kako se smeje, kako uči jezik i uloge. Radi njega Vela je ostavila rodnu Ljubljanu, braću i sestre, prijatelje, pozoršte u kojem se već afirmisala — sve — i došla u potpuno nepoznatu sredinu da počne život iz početka. Učila je novi jezik i nove uloge, upoznavala nove ljude koji bi je ubrzo zavoleli. Ali ona je volela samo njega, Jenka. Bio je 27 godina stariji od nje, suvonjav i proćelav, duboko predan radu. Ona — lepotica, u cvetu mladosti, talentovana, obožavana. Muškarci se uplaše od tako lepih i sposobnih žena. Nisu svi kao Vagner, pa i naš Stevan Mokranjac, imali smelosti da se ožene skoro četvrt veka mlađim ženama od sebe. Jenko se povukao pred mlađima, atraktivnijima po spoljašnosti, spremnijim da joj dele komplimente. On je to činio pogledima, osmesima, muzikom. Nikada joj nije ponudio brak, ali možda bi brak i uništio tu uzvišenu ogromnu ljubav koju su imali jedno za drugo.

Velu su obožavali mnogi, čak bili spremni i da poginu radi nje u dvoboju. Ali ona je volela samo Jenka. Poklonila mu je svoju mladost, sve svoje vreme u njegovom domu i na probama u Narodnom pozorištu, sve usamljene šetnje po kranjskim gorama, sva letovanja koja je jedino sa njim želela da provede. Njihovi testamnenti najrečitije govore koliko su se oni istinski voleli, koliko su iskonski pripadali jedno drugom. Njen je pogotovo pun nežnih ženskih reči bez trunke razočaranja kojim ga je opisala. I u samrtnom času mislila je na Jenka. I posle trideset godina njihova ljubav se nije ugasila, samo je kroz sve te minute, dane i decenije dobijala u kvalitetu, sazrevala, postajala sve plemenitija.

Ja nisam ni pesnik ni kompozitor. Da jesam, možda bih mogla da napišem kao Jenko neki komad s pevanjem o Veli i Jenku. Samo sam, i sama zadivljena njihovom vezom, poželela da im posvetim ove skrome redove.

Gordana Krajačić


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 41 | Izdavač "Krajinski književni klub" | Negotin, 2014
210  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Martin Davorin Jenko (1835—1914) poslato: Decembar 11, 2014, 08:11:23 pm
**
nastavak


MESTA SEĆANJA

Proslave i obeležavanje različitih Jenkovih godišnjica počinju još za umetnikovog života. Već je pomenuta 25-godišnjica Jenkovog stvaralaštva 1887. godine u Beogradu, koja je izazvala i određene kontraverze (Cvetko 1952: 172). Povodom 30 godina rada u Narodnom pozorištu, 1901. godine je na toj sceni izvedena predstava Đido, a umetnika je više institucija i sam kolektiv Narodnog pozorišta ovenčao lovorovim vencima (AMPUS). Kada je Jenko već prešao u Ljubljanu, Glazbena matica je 1910. godine priredila svečanu proslavu "u spomen pedesetogodišnjice slovenačke narodne himne 'Naprej zastava Slave!ć.2"

Sahrana Davorina Jenka u novembru 1914. godine prošla je, međutim, veoma skromno, s obzirom da je tada već bio započeo Prvi svetski rat. Kao srpskom državljaninu, pri tome i slovenačkom rodoljubu i kompozitoru poznatih budnica, austrougarske vlasti ne dozvoljavaju nikakve počasti koji bi mogle da prerastu u političke manifestacije. Glazbena matica je jedino organizovala da pored groba na ljubljanskim Žalama njen hor otpeva Jenkovu kompoziciju Blagor mu (Cvetko 1952: 155—156).

S obzirom na te okolnosti, srpska i slovenačka kultura imale su prilike da se od Jenka dostojno oproste tek naknadno. Njegovo mesto u panteonu nacionalne kulture ostalo je neprikosnoveno i u novoj državi Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Kao Slovenac-pansloven koji je veliki deo života proveo u Srbiji, Jenko se svojom ukupnom biografijom uklapao u politiku konstruisanja kulture "troimenog naroda", a zatim i jugoslovenske kulture između dva rata.21 Uz to, Jenko je postao "većinski" kompozitor himne nove države, hibridne tvorevine sastavljene od po jedne strofe pesama Bože pravde, Lijepa naša domovino i Naprej, zastava Slave,22 pa mu se stoga ukazuje dužna pažnja i u novoj državi. Tako, na primer, u Beogradu 1930. godine jedna ulica na Zvezdari dobija njegovo ime (UTB 2004: 321—322).23 Takođe, kada je 1937. godine osnovana Muzička akademija, u predvorju je postavljena spomen ploča kojom se, pored ostalih, izražava zahvalnost i Davorinu Jenku na doprinosu razvoju muzike "na šumadijskim stranama".24 U Ljubljani, na groblju Žale, na Jenkovom grobu je postavljena bista, rad vajara Lojze Dolinara.25 U gradskom prostoru Ljubljane uređuje se Aleja kompozitora — to je kolonada spomenika značajnih kompozitora u Vegovoj ulici ispred zgrade Glazbene matice.26

Ali najbolja prilika za organizaciju društvenog pamćenja vezanog za Jenka ukazala se 1935. godine, kada se navršavalo 100 godina od umetnikovog rođenja. Tada je organizovana velika državna proslava, koja je bila locirana u Cerklje, Beogradu i Ljubljani.

Proslava je otpočela u Cerklju te godine u septembru, svečanim otkrivanjem spomenika na centralnom trgu — Jenkovog poprsja na visokom stubu. Bista je ista kao ona na Jenkovom grobu, a bila je usmerena tako da gleda u pravcu Jenkove rodne kuće. Mesto gde se ta kuća inače nalazila do 1931. ili 1932. godine obeleženo je Vrtom sećanja.27 Takođe, osnovna škola u Cerklju je dobila Jenkovo ime. Na kuću u centru naselja, koju je umetnik kupio za sebe i koristio je kad je u Creklju, Glazbena maticaje postavila tablu. Spomenik je otkrio Fran Kimovec uz prigodni govor, a zatim je usledila svečanost uz učešće brojnih lokalnih horova i orkestara, i narodno veselje (AMPUS; NUK).

Drugi deo proslave, održan u Beogradu i Ljubljani, vezan je za datum Jenkovog rođenja. Tako je 9. novembra u Beogradu u Narodnom pozorištu posle svečane besede Miloja Milojevića izvedena opereta Vračara (NUK).

U Ljubljani je proslava trajala tri dana — pored svečanog koncerta 8. novembra u Slovenačkoj filharmoniji, 9. novembra je održana svečanost u ljubljanskoj operi, a 10. novembra je ispred kuće u Kolodvorskoj 11 u kojoj je Davorin Jenko završio život otkriven spomenik (AMPUS, NUK).28

Tako su ovom prilikom trajno obeleženi mesto rođenja, mesto smrti, a prethodno i grob umetnika. Spomenikom u centru Cerklja Jenku je dat simbolički značaj kao najvažnijoj ličnosti svog rodnog kraja.

Drugi svetski rat je, međutim, doneo promene u simboličkom pejzažu Cerklja — između ostalog, nemački okupatori su sistematski uništavali znake slovenačke kulture. Čim su zauzeli mesto 1941. godine, oborili su spomenik u centru naselja, skinuli tablu sa Jenkove kuće, i promenili ime škole.29

Prvih godina posle rata se o Jenku nije mnogo govorilo u njegovom rodnom kraju. Po mišljenju današnjih Cerkljana — "ili nije kultura došla na red ili nije bio podoban" s obzirom da je bio kompozitor himne "stare Jugoslavije" i državni kompozitor Kraljevine Srbije. Međutim, nasuprot ovom zapažanju, u Srbiji se već 1947. štampa Konjovićeva Knjiga o muzici sa esejima i kritikama pisanim između dva rata, u kojoj se autor veoma pohvalno izražava o Jenkovoj ulozi u istoriji srpske i jugoslovenske muzike (Konjović 1947: 48—50),30 a 1952. godine vodeći slovenački muzikolog Dragotin Cvetko objavljuje sve do danas najobuhvatniju monografiju o Jenku u izdanju Srpske akademije nauka (Cvetko 1952). Godine 1953. muzička škola u Rakovici dobija njegovo ime na inicijativu školskog odbora u kome su i predstavnici Saveza boraca (Stefanović 1996: 162).

Moglo bi se možda zaključiti da se nova vlast već tada osetila dovoljno samopouzdanom da kontroliše moguća učitavanja značenja i da iz Jenkove biografije uzme ono što se uklapa u novu ideologiju — da zadrži panslavizam interpretiran kao jugoslovenstvo i srpsko-slovenačke kulturne veze, a da izbriše veze sa monarhijom odnosno i sa Kraljevinom Srbijom i sa "starom" Jugoslavijom. Pod uticajem primera iz Rakovice, i u Cerklju se od 1954. godine Osnovna škola ponovo nazvala po Jenku.31 Godina 1954. zapravo predstavlja četrdesetogodišnjicu Jenkove smrti i možda je tim povodom baš tada takođe odlučeno i da se arhitekta Jože Plečnik pozove da preuredi centralni trg u Cerklju i da se na njega ponovo vrati Jenkov spomenik.32 Godine 1959. u Cerklju je osnovan i muški hor Davorin Jenko, koji, mada ima i drugi repertoar "gaji kult Davorina Jenka". Horovođa je Jožef Močnik.33 Tako se slavni Cerkljanin vratio u simbolički centar svog rodnog kraja.

U godinama koje slede, Jenkova potencijalna uloga simbola jugoslovenskog zajedništva na kulturnom planu postepeno, međutim, slabi. Jugoslovenstvo posle Drugog svetskog rata nije bilo koncipirano kao melting pot, nego kao neka vrsta balansa između nacija i nacionalnih kultura. U tome je možda jedan od razloga što se Jenkova ličnost i delo sve manje koristila u simbolizaciji jugoslovenske uzajamnosti, jer nije bilo koncepta jugoslovenske kulture,34 Kad je jugoslovenstvo postepeno počelo da se rastače, ne samo na kulturnom, nego i na političkom planu, još je manje bilo potrebe za njegovom simbolizacijom. Pored toga, možda je jedan od razloga što je Jenkova stvaralačka ličnost pomalo bivala skrajnuta bio i taj što je pravac kome je pripadao —romantizam — bio pomalo skrajnut u modernističkim tendencijama XX veka koje su, ako nisu nastojale da sa njom potpuno raskinu, tragale za drugačijom tradicijom. U skladu s tim, jedini trag proslave 150 godina umetnikovog rođenja, 1985. godine, našla sam u Cerklju, gde je umetnik zadržao status najistaknutije ličnosti svog rodnog mesta. Takođe je interesantno da je 100 godina nastanka pesme Naprej (1960) obeležen, recimo, među slovenačkom emigracijom u Argentini, mnogo više nego u samoj Sloveniji.35 Što se tiče popularizacije Jenkovog rada, u Sloveniji na primer, 1980. godine, u ediciji Znameniti Slovenci, objavljena je popularna varijanta Jenkove biografije (Cvetko 1980).

Raspad jugoslovenske države i osamostaljenje nekadašnjih federalnih jedinica doneli su između ostalog i nove konfiguracije društvenog pamćenja. Ime Davorina Jenka se u Srbiji, a i u Sloveniji vraća javnoj pažnji kad krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina ovi procesi uzimaju maha — novim državama, pored ostalog, trebaju i novi (ili, kako će se pokazati — stari) državni simboli. I u Srbiji i u Sloveniji krajem osamdesetih godina prošlog veka postaju sve glasnije rasprave o povratku prethodnih nacionalnih simbola državama i narodima čiji je poseban nacionalni identitet navodno bio ugrožen u federativnoj zajednici. U Sloveniji, uprkos tome što nije bila bez podrške u javnosti, budnica Naprej ipak ne dobija status državne himne. Umesto toga za himnu je proglašena Zdravica sa tekstom France Prešerna i muzikom Stanka Premrla (NUK), a Naprej je postala himna slovenačke vojske (Uredba 1995). U Srbiji Jenkova kompozicija pobeđuje političke otpore, mada je za to trebalo malo više vremena — Bože pravde postaje himna Srbije 2004. godine.36 U oba slučaja u javnosti je sporan bio tekst, a ne melodija.37

Tako se Davorin Jenko našao u srcu jedne rasprave kojaje imala ne samo kulturnu nego i visoko političku dimenziju, mada on sam nije bio njen povod — rasprava se vodila o kontinuitetu nacionalne kulture, o nacionalnom identitetu i političkoj korektnosti teksta nove/stare himne, a ne o Jenkovoj muzici. Ipak, i njegova "nesrpska" pripadnost u jednom trenutku je postala predmet rasprave u javnosti u Srbiji, što sam pomenula na početku teksta.

Čini se, međutim, da se ni ona nije toliko direktno ticala samog Jenka, nego je u ovom kontekstu iskorišćena kao politička poruka savremenim građanima Slovenije i njihovom političkom rukovodstvu od strane jednog srpskog političara.

U diskursima koji prate Jenka, posebno koji prate određenje njegovog kulturnog ili etničkog identiteta i identiteta njegovog dela tokom vremena, svakako je moguće prepoznati ideološki nivo. Ovde nema mesta za detaljnu diskurzivnu analizu, pa navodim samo nekoliko primera, više kao ilustraciju duha vremena.38

Krajem XIX i početkom XX veka — u većini tekstova koji izlaze u Srbiji (ili koje izdaju Srbi izvan tadašnje srpske države), uz konstataciju da je Jenko Slovenac, najčešće se dodaje da je pripadnik bratskog, prijateljskog, srodnog naroda. Konstrukcija slovenskog i jugoslovenskog zajedništva otpočela je pre nastanka same države. Na primer, na stranicama Bosanske vile 1903. godine smatra se da je Jenko "najmiliji srpski kompozitor, brat Slovenac, u čijoj muzici se izražava opšta slovenska crta blagosti i patnje. ... Njegove pjesme su rasprostrte po cijelome srpstvu i nema ni jednoga Srbina koji te melodije ne pjeva, koji za njih ne zna i koje ga ne oduševljavaju" (AMPUS). Ali do stvaranja zajedničke države, uprkos čak i zvaničnih priznanja Jenka kao stvaraoca srpske nacionalne kulture,39 ima i tekstova u kojima se naglašava da on, kao Slovenac, nije mogao da razume i razvija srpsku nacionalnu muziku (Spomenica 1903: 20). Sa nastankom zajedničke države, zvanično se podupire državna ideologija u okviru koje Jenko, autor zajedničke hibridne himne, postaje i simbol zajedništva — pobratimstva Srba i Slovenaca, začetnik jugoslovenstva u muzici.40" Granice između jugoslovenskih naroda su u zvaničnoj ideologiji tada deklarisane kao porozne,41 a oba naroda jedan drugog nazivaju bratskim, ističući patnje jednih i drugih kroz istoriju i međusobno razumevanje.42

Jugoslovenski narodi se označavaju kao bratski i saradnički i u drugoj Jugoslaviji, posebno u vreme njenih početaka. Primer te retorike zbližavanja može se naći u stručnoj literaturi o Jenku početkom pedesetih godina: Jenko je predano voleo i staru i novu domovinu (Cvetko 1952: 163), bio je "i Slovenac i Srbin u jednom licu, u suštini još uvek onakav kakav je bio kao mladić, pun sveslovenski usmerenog duha koji nije izneverio do poslednjeg daha" (ibid: 163—164). On je prvi ideolog jugoslovenstva u muzici (ibid: 189), i u toj oblasti je, razvijajući veze među Srbima i Slovencima, nastavio delo Kopitara i Vuka (ibid: 3).

Nasuprot ovome, pet decenija kasnije, u sasvim drugačijoj političkoj atmosferi i drugačijim državnim granicama, u slovenačkoj publicistici nailazimo na primer retorike distanciranja: Jenko u Beogradu nije imao pogodnih uslova za rad (Močnik 2004: 171).

U Srbiji je bio samo iz materijalne nužde: "kruh mu je dajala tujina in moral ji je služiti" (ibid: 174). Tamo je stekao mnogo prijatelja, ali i mnogo neprijatelja, gušio se u preuskim okvirima, ali je uprkos tome stvorio značajno delo (ibid: 175). U Srbiji se nije nikad odomaćio, voleo je samo svoj rodni kraj (ibid: 176).43

Na drugoj (srpskoj) strani, na kraju XX veka, Jenko se u nekim tekstovima nedvosmisleno određuje kao stranac (Gajić 1996: 11), ali se zato u nekim drugim potencira njegov navodno usvojeni srpski etnički/nacionalni identitet (npr. voleo je Srbe, svojim pesmama podsticao je srpski patriotizam, pisao je ćirilicom, ostavio je testament na ćirilici u korist srpskih studenata). Kao kompozitor stare/nove srpske himne čija obnova u kontekstu tranzicije može da se čita i kao povratak tradicionalnih nacionalnih vrednosti, Jenko više u interpretaciji ne može da bude stranac koji nas nije razumeo. Da bi se razrešila kontraverza stranca kao himnopisca naše stare autentične nacionalne himne — pronađena je u srpskoj publicistici devedesetih godina prošlog veka formula koja se ponavlja i na patriotski orijentisanim internet forumima, po kojoj je Jenko, iako po rođenju stranac, postao sasvim naš. Jenko je u ovoj interpretaciji postao potpuni srpski rodoljub, na čuđenje, pa i zgražanje, naših neprijatelja, poput na primer, austrougarskih vlasti.44

Ipak, sa smirivanjem konfliktne situacije s kraja XX veka, između Srba i Slovenaca dolazi i faza obnavljanja pokidanih veza i negovanja dobrosusedskih odnosa. Postepeno se vraća i dobrosusedska retorika, a ona koja je vezana za Jenka može se povremeno naći u novinskim tekstovima ili na internet forumima.45

U Srbiji je danas Davorin Jenko kompozitor državne himne, ali njegova ličnost i stvaralaštvo nisu predmet nekog posebnog proslavljanja ili obeležavanja. Zato današnji zvanični diskurs o njemu nije uvek očigledan.46 Muzička škola "Davorin Jenko" ipak na određeni način sistematski održava uspomenu na umetnika. Osim što je izdala monografiju za potrebe učenika muzičkih škola, ali i šire zainteresovane publike, o ličnosti i radu Davorina Jenka (Đurđević i Radovanović 1995), škola od 2002. godine organizuje međunarodno muzičko takmičenje za mlade pijaniste i duvače, pod imenom ovog kompozitora.47 U Beogradu se takođe u Arhivu Muzikološkog instituta čuvaju muzikalije zavedene pod 40 arhivskih brojeva, kao i rukopisna biografija Davorina Jenka, autora Petra Krstića, Jenkovog naslednika na mestu kapelnika orkestra Narodnog Pozorišta (Krstić AMISANU).48 Može se reći da je zapravo najdublji trag u pamćenju ostavila Jenkova muzika, ali paradoksalno, sam autor je tada najčešće potpuno zaboravljen.49 Do oživljavanja Jenkove muzike na sceni došlo je 2001. godine u Narodnom pozorištu, kada je na repertoar postavljen komad Komendijaši, kompilacija iz pet devetnaestovekovnih komedija sa pevanjem sa srpskih scena (Hubač 2001).50

U Ljubljani je Jenko solidnije "upisan u gradski pejzaž" — tu su mu postavljena tri već pomenuta spomenika o kojima se staraju Glazbena matica i Udruženje kompozitora Slovenije, ali pravi centar Jenkovog kulta nalazi se danas u Cerklju. Ne samo da su mu posvećena dva spomenika, i da njegovo ime nose centralni trg i škola, pa i jedan lokalni restoran,51 nego i odgovarajući (komemorativni) rituali, proslave značajnih godišnjica rođenja i smrti koje najčešće organizuje kulturno društvo i hor pod Jenkovim imenom. I druge značajne godišnjice služe kao povod prigodnih proslava, na primer, 150-godišnjica komponovanja pesme Naprej svečano je obeležena u maju 2010. godine. Jenko živi i u pamćenju i pričama istaknutijih meštana — organizatora lokalnog kulturnog života. Štaviše u Cerklju se u trezoru Gorenjske banke čuva i njegova posmrtna maska.52 Postoji i inicijativa da se Jenkov rođendan proglasi danom opštine.

S obe strane novih državnih granica, Davorin Jenko se danas, negde manje, negde više, pamti kao značajan stvaralac, ali se, sasvim u skladu sa današnjim kontekstom, kroz konstrukciju pamćenja više ne ističe srpsko-slovenačka uzajamnost, zajedništvo, još manje jugoslovenstvo. Ni u udruženjima Srba u Sloveniji, kao ni Slovenaca u Srbiji, ne neguje se posebno sećanje na Jenka,53 pogotovo ne kao nekog simbola srpsko-slovenačke kulturne saradnje, još manje kao simbola zajedništva — danas ne postoji nikakva društvena potreba, nikakva osnova u savremenim kulturnim, društvenim, a posebno političkim okolnostima koja bi takav simbol tražila. I kada se navodi da je "stvaralac sa dva opusa", Davorin Jenko je danas u Sloveniji pre svega slovenački, a u Srbiji srpski kompozitor (slovenačkog porekla), autor srpske himne, zaslužan za razvoj muzičke kulture i srpskog muzičkog romantizma. I kada se govori o komunikaciji između dva naroda/države, reč je o nezavisnim, jasno razgraničenim entitetima.54

U pisanju ovog teksta, namera mi je bila da podsetim na jednu značajnu ličnost i u srpskoj i u slovenačkoj, pre svega muzičkoj, kulturi i u komunikaciji između te dve kulture. Ta ličnost je u nekim periodima služila i kao simbol srpsko-slovenačkog, odnosno jugoslovenskog zajedništva i uzajamnosti, međutim, danas u društvenom pamćenju više ne funkcioniše na taj način. S obzirom na okolnosti koje formiraju društveno pamćenje, to može biti očekivano i razumljivo. Da bi se razumelo jedno vreme i ličnosti koje u njemu deluju — neophodno je rekonstruisati što podrobnije društvenoistorijski kontekst. Takođe, da bi se razumelo i samo društveno pamćenje i njegovi mehanizmi i ideologije, treba ga postaviti u društvenoistorijski kontekst u kome se formira.

Mladena Prelić

_________________

20 Na programu u velikoj dvorani hotela Unpon bile su isključivo Jenkove kompozicije i iz slovenačkog i iz srpskog perioda (NUK).
21 Kao jedan primer načina na koji je ta kultura hibridizovana, videti u ovoj publikaciji rad Lade Stevanović.
22 Pesmu Lijepa naša domovino komponovao je Josif Runjanin 1846. godine.
23 Ulica se i danas zove Jenkova, nalazi se između ulice Dimitrija Tucovića i Slavujevog venca.
24 Pored Jenka, tu su i K. Stanković, J. Marinković i St. Mokranjac. Videti rad A. Sabo u ovoj publikaciji..
25 Na toj parceli će se od 1936. godine sahranjivati i drugi značajni slovenački kompozitori, a Jenkov grob sa bistom zauzeće u njoj centralno mesto (Terenski podatak, Ljubljana, jun 2009). .
26 Urbanističko rešenje Aleje, kao i većeg dela centra Ljubljane između dva rata, dao je Jože Plečnik, a ono je izvedeno 1932. godine. Jenkovu bistu ponovo radi Lojze Dolinar, a zanimljivo je da se u Aleji slovenačkih kompozitora odmah pored Jenkove nalazi i bista Stevana St. Mokranjca — znak da su u to vreme granice između tadašnjih jugoslovenskih naroda i kultura bile propustljive (Terenski podaci, Ljubljana, jun 2009)..
27 Spominski vrtec (vrt sećanja), je mala ograđena bašta u kojoj je obelisk sa Jenkovim imenom i prigodnim tekstom. Vrt postoji i danas, a o njemu se brinu učenici Osnovne škole Davorim Jenko (Terenski podaci, Cerklje, 1. avgust 2009).
28 Autor spomenika u vidu stuba je Jože Plečnik. Deo Kolodvorske u kome je bila ova kuća se danas zove Mala ulica, a sama kuća više ne postoji (Terenski podatak, Ljubljana, jun 2009).
29 Terenski podatak, Cerklje, 1. avgust 2009.
30 Radi se o tekstu Muzika u Srba, koji je prethodno štampan 1919. godine (Konjović 1919: 119—150).
31 Dve škole održale su pobratimske odnose sve do danas. Veze nisu prekidane ni devedesetih godina prošlog veka uprkos teškoćama, iako nisu više tako intenzivne kao pre (Terenski podaci, Cerklje, 1. avgust 2009
32 Jenkovu predratnu bistu meštani su uspeli da sakriju i sačuvaju tokom rata. Trg na kojem se spomenik nalazi danas takođe nosi Jenkovo ime, ali nisam ustanovila od kada (Terenski podaci, Cerklje, 1. avgust 2009).
33 Cerklje je vrlo poznato po horovima. Ima ih četiri, a po Jenku je nazvan muški, jer je on uglavnom pisao za muške horove (Terenski podaci, Cerklje, 1. avgust 2009).
34 Primer vezan za Jenka u ovom smsislu može se naći u Enciklopediji Jugoslavije, gde se o jugoslovenstvu u muzici govori kao o nekoj vrsti zablude, nečemu nerealnom (Enciklopedija Jugoslavije 1960: 484).
35 Terenski podaci, jun 2009, Ljubljana, i 1. avgust 2009, Cerklje. Ovde bi moglo da se otvori pitanje značenja pesme Naprej... u slovenačkoj nacionalnoj kulturi nekad i danas, ali to bi prevazišlo nužno ograničene okvire ovog rada, mada mu tematski svakako pripada.
36 Tada se zapravo radilo o preporuci Narodne skupštine. Bože pravde je kao himna Srbije unesena u Ustav 2006. godine, a zakon o državnim simbolima izglasan je konačno u maju 2009. godine (Zakon 2009, http://www.parlament.gov.rs). Videti i rad A. Sabo u ovoj publikaciji.
37 U slučaju teksta Simona Jenka — neprimerenom je smatrana borbenost, pozivanje na oružje (NUK), a u slučaju Jovana Đorđevića — monarhizam, neprimeren republičkom državnom uređenju. Oni koji su podržavali Jenkove kompozicije u oba slučaja su se pozivali na "prave" nacionalne tradicije.
38 Kao izvor sam koristila sve tekstove do kojih sam došla baveći se ovom temom (štampa, arhiv, stručna literatura, publicistika, internet), ne ulazeći ovom prilikom u pitanje njihove hijerarhije.
39 Imam u vidu, na primer, na proglašenje Bože pravde za himnu 1882. godine, i Jenkovo članstvo u najprestižnijim nacionalnim ustanovama.
40 Pored već pomenutih primera, u izvorima i literaturi koju sam koristila Jenko se pominje kao slovenački i jugoslovenski muzičar u tekstu u listu Slovenec iz 1924. godine, povodom deset godina od smrti (NUK).
41 Ne ulazim na ovom mestu u veoma složenu problematiku kulturne politike i "stare" i "nove" Jugoslavije.
42 Politika od 22. septembra 1935, na primer, pišući o proslavi 100 godina Jenkovog rođenja u Cerklju kaže: "Slovenačkom narodu je bio nametnut jaram, a Jenko je kroz muziku dao oduška svom napaćenom srcu i srcu svog ugnjetenog naroda." Srpske novine zahvaljuju Jenku kao Slovencu na doprinosu srpskoj muzici (AMPUS), dok slovenačke novine iz istog vremena citiraju govor Frana Kimovca u kojem on, između ostalog, zahvaljuje srpskoj sredini što je primila Jenka i omogućila mu da razvije svoj talenat (NUK).
43 Zanimljiva je i konstatacija u istom tekstu da je Jenko, kao kompozitor pesme Naprej koja je podsticala narodnu svest Slovenaca, navodno često bio nepoželjan i u Austrougarskoj, i u karađorđevićevskoj, i u komunističkoj Jugoslaviji (Močnik 2004: 173). '
44 Tekst Bože spasi aktuelnog kralja (Srpsko nasleđe 1998), može se videti na: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/03/article-04.html. Neke delove ponavlja, na primer, desničarski Forum srpskih patriota (http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=483).
45 Recimo, tekst Davorin Jenko, skladatelj dveh narodov. Nadarjen in vztrajen glasbeni samouk z dvema opusoma, u ljubljanskom Delu od 26. avgusta 1998. godine (NUK), zatim neki internet forumi (npr. http://www.paluba.info/smf/opste-diskusije/znameniti-ljudi-koji-nas-povezuju).
46 Ovo ne mora da bude nužno izraz odnosa kulturne javnosti prema Davorinu Jenku. U Srbiji je inače kultura sećanja, kao i briga o kulturnom nasleđu nedovoljno razvijena.
47 Može se videš na: http://www.msdjenko.edu.rs/ser/index.html.
48 Arhiv Narodnog pozorišta uništavan je tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Arhiv Muzeja pozorišne umetnosti Srbije sadrži vrlo malo podataka o Jenku.
49 Pesme koje su do danas zadržale najširu popularnost su na primer Ukor (Gde si dušo, gde si rano) na tekst Branka Radičevića i posebno Tiho, noći, moje zlato spava, na tekst J. J. Zmaja.
50 Jenkova muzika izvedena je u okviru delova komada Potera i Đido.
51 Picerija Pod Jenkovom lipom nalazi se nedaleko od mesta gde je nekad bila Jenkova rodna kuća
52 Izradu maske naručio je političar, takođe Cerkljanin, Ivan Hribar. Terenski podatak, 1. avgust 2009, Cerklje. Nije mi poznato ko je masku izradio.
53 Na osnovu razgovora sa članovima ovakvih društava u Ljubljani (juni 2009) i Beogradu (septembar 2009).
54 Videš npr. izveštaj sa proslave 150 godina pesme Naprej u Cerklju (Dnevnik.si2010). Može se videti na: http://www.dnevnik.si/novice/slovenija/1042359818.



Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 41 | Izdavač "Krajinski književni klub" | Negotin, 2014
211  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Martin Davorin Jenko (1835—1914) poslato: Decembar 04, 2014, 11:00:43 pm
**

KAKO PAMTIMO DAVORINA JENKA


Davorin Jenko (1835—1914), kompozitor i dirigent, "čovek dve domovine" panslovenskih uverenja, Slovenac po rođenju koji je preko četrdeset godina živeo i stvarao u Beogradu, prethodno i u Pančevu, ostavio je delo koje se do danas smatra značajnim i u Srbiji i u Sloveniji. Ovaj rad se bavi pre svega pitanjem kako se konstruiše društveno pamćenje koje se odnosi na Davorina Jenka, tako što kroz vreme prati načine na koje se Jenko pamti i načine na koje se o njemu govori u Srbiji i Sloveniji. U radu se pretpostavlja da načini konstrukcije društvenog pamćenja govore najpre o onima koji pamte, pa tek onda o samom Jenku i njegovom stvaralaštvu.


UVOD

Moderna društva čiji je identitet u velikoj meri zasnovan na konstrukciji istorijskog pamćenja imaju specifičnu potrebu za negovanjem kulture sećanja i posebno za njenom personifikacijom kroz određene ličnosti u tom okviru. Poštovanje pokojnika, odnosno njihov drugi život u sećanju/pamćenju, predstavlja izvor i središte onoga što bi trebalo da označava pojam kultura sećanja, kako je to primetio Jan Asman (Assmann 2005: 39—40).1 Pokojnici nastavljaju da žive u sećanju/ pamćenju onih koji ostaju, i to važi koliko u sferi privatnosti toliko, ili možda još više, u javnoj sferi modernih društava, u kojoj zajednica pamti svoje velikane odnosno heroje, bilo da se radi o ratnicima i državnicima ili o naučnicima i umetnicima. Da bi pamćenje trajalo što duže, znamenite ličnosti ovekovečavaju se upisivanjem u ritualno vreme i prostor, kroz jednu kompleksnu društvenu produkciju mesta sećanja (Nora 2006). Mada bi velikani kao paradigmatične ličnosti trebalo da budu nosioci univerzalnih vrednosti, mnogi od njih su, takođe, u javnom prostoru postali i protagonisti simboličkih ratova koji treba da pokažu prednost i veličinu svojeg u odnosu na tuđe.

Postajući opšte (nacionalno) dobro, velikani postaju i protagonisti svakodnevnih, trivijalnih, pa i politički upotrebljivih diskursa. U našem delu sveta, gde su vernakularne kulture često mnogo bliže nego što to žele da priznaju kreatori nacionalnih granica, a i te granice su tokom novije istorije bile promenljive, odnos naše : tuđe dobija na kompleksnosti.

Ovaj rad je posvećen Davorinu Jenku, muzičaru koji svojim životom i delatnošću povezuje (bar) dva naroda i dve kulture — Srbe i Slovence. U Jenkovoj biografiji jedna činjenica odmah pada u oči — on je kompozitor i slovenačke narodne himne Naprej, zastava Slave i srpske državne himne Bože, pravde. Ta činjenica, kao i sećanje na rasprave koje su u javnosti u Srbiji vođene početkom devedesetih godina prošlog veka o izboru nove (odnosno povratku stare) srpske himne, kada se prethodna država — Jugoslavija — već bila raspala i delotvornost njenih simbola bila ozbiljno dovedena u pitanje, a u kojima se pominjao i Davorin Jenko,2 podstakla me je da za temu rada u okviru projekta Kulturne i naučne teze Srba i Slovenaca od XIX do XXI veka izaberem baš ovu ličnost, preciznije da se bavim načinom na koji se konstruiše društveno pamćenje vezano za nju u Srbiji i Sloveniji u toku dužeg vremenskog perioda, u kojem su i političke granice i sami srpsko-slovenački odnosi podlegali promenama, oscilirajući između tuđeg i svojeg, dalekog i bliskog, prijateljstea i neprijateljstva.

Davorin Jenko tokom dugih godina koje je proveo u srpskom okruženju nije izgubio veze sa krajem i kulturom iz kojih je potekao, ali je znatno duže i u zrelijim fazama delovao u srpskoj kulturi. On je, štaviše, jedan od tvoraca srpske nacionalne kulture u vreme njenog inicijalnog formulisanja, a pri tom ga je moguće odrediti kao stranca.3 Takav položaj me je podstakao da pored prethodno postavljenog pitanja postavim i jedno specifičnije, naime, kako u srpskoj nacionalnoj kulturi funkcioniše stranac kao njen tvorac, odnosno, kako se konstruiše društveno pamćenje vezano za njega. U Jenkovom slučaju, imam u vidu da se propustljivost simboličkih i političkih granica između Srbije i Slovenije menjala tokom prethodnog veka.4


KO JE BIO DAVORIN JENKO?5

Davorin Jenko rodio se 9. novembra 1835. u Dvorju kod Cerklja.6 Kršteno ime mu je bilo Martin. Školovao se najpre u Kranju, gimnaziju je pohađao u Ljubljani i Trstu (1848—1858), a studije pravau Beču (1858—1862) (Cvetko 1952: 4—9). U periodu studija, uključio se u aktivnosti studentske omladine u Beču koji je tada bio jedan od centara političkog života i raznovrsnih kulturnih aktivnosti različitih naroda Austrougarske monarhije.7

Iako formalno nije stekao nikakvo muzičko obrazovanje, od mladosti je pokazivao izrazitu naklonost prema muzici, kojom u bečkom periodu počinje aktivno da se bavi. Ubrzo se afirmisao kao kompozitor i horovođa, ne samo među slovenačkim već i među drugim tadašnjim studentima — aktivistima različitih slovenskih naroda (ibid: 10—26). U to vreme, što je bilo u duhu vremena u krugovima u kojima se kretao, promenio je ime Martin u narodno Davorin (isto: 12). Počeo da komponuje i da izdaje zbirke svojih kompozicija, od kojih je najznačajnija svakako budnica na tekst Simona Jenka, koja vrlo brzo postaje neformalna himna slovenačkog naroda — Naprej zastava Slave (1860). Pesma postaje izuzetno popularna i kod Čeha i Hrvata (ibid: 27—40).

Jenko je uspešno završio studije prava, ali se opredelio za muziku kao svoju profesiju. Odazvavši se na poziv Srpskog crkvenog pevačkog društva iz Pančeva da preuzme mesto horovođe, 1862. godine napušta Beč (ibid: 41). Njegov relativno kratkotrajan rad u ovom gradu, u to vreme na granici Austrougarske i Srbije, ostavio je značajnog traga u razvoju horske, ali i solo i crkvene muzike. U Pančevu, Jenko provodi tri godine — rukovodi horom, komponuje, priređuje besede, ali već 1865. godine prelazi u Beograd, gde preuzima dužnost horovođe Beogradskog pevačkog društva koju će obavljati sledećih dvanaest godina, upravo u periodu kada Beogradsko pevačko društvo postaje centar muzičkih zbivanjau Srbiji (ibid: 59-86).8

Godinu 1870. proveo je delimično u Pragu, gde je usavršavao muzičko obrazovanje (ibid: 66—72). Posle povratka u Beograd nastaju i njegove instrumentalne kompozicije — uvertire — veliki korak napred za gotovo sasvim nerazvijenu instrumentalnu muziku u Srbiji (ibid: 138—146; Gajić 1996: 16).

Iste godine, kao već poznati muzičar u beogradskoj sredini, prihvatio je poziv novoosnovanog Narodnog pozorišta u Beogradu da preuzme rukovođenje horom, a ubrzo zatim i orkestrom. Obeležio je sledeće tri decenije rada u Narodnom pozorištu, a taj period predstavlja i vrhunac njegovog sopstvenog razvoja kao kompozitora i muzičara. Napisao je muziku za oko devedeset pozorišnih komada, čime je postao verovatno najplodniji stvaralac pozorišne muzike u Srbiji do danas (Cvetko 1952: 103—137; Gajić 1996: 16—21). On je i tvorac prve srpske operete Vračara ili Baba Hrka.9

Vrhunac stvaralaštva predstavlja muzika za istorijsku dramu D. J. Ilića Pribislav i Božana (1894), koja ima elemente opere (Cvetko 1952: 129—134). Njegove kompozicije, posebno scenske i solo pesme, sticale su ogromnu popularnost, a njegova muzika bila je prisutna i u javnom i političkom životu tadašnje Srbije (ibid: 178—179). Jedna Jenkova kompozicija — hor iz istorijske drame Jovana Đorđevića Markova sablja postala je 1882. godine srpska državna himna — Bože pravde (ibid: 96-99).10

Jenko je za života doživeo značajna priznanja za svoj rad. Pored ostalog, postao je član Srpskog učenog društva 1869. godine, a ukazom Kralja Milana 1887. godine i jedan od dvanaest članova-osnivača Srpske kraljevske akademije (ibid: 151).11

Tokom četrdeset godina života u Srbiji nije prekidao veze sa rodnim krajem. Vratio se u Sloveniju posle smrti svoje životne saputnice, glumice Narodnog pozorišta Vele Nigrinove (1862—1908). Umro je u Ljubljani 25. novembra 1914. godine, u trenutku kad već izbija rat između dve zemlje u kojima je proveo život i ostvario se kao umetnik — Austrougarske i Srbije (ibid: 158—167).

Jenkov doprinos razvoju muzike ocenjen je veoma pozitivno bilo da se on posmatra u kontekstu slovenačke, bilo srpske kulture, bilo čak u kontekstu formiranja jugoslovenskog muzičkog stila.12 U Srbiji se taj doprinos smata posebno dragocenim, s obzirom na ukupno stanje muzičke kulture u vreme kad je Jenko delovao (Cvetko 1952: 84—85). Istoričari muzike obično konstatuju da je Jenko premostio vremenski jaz između Kornelija Stankovića i Stevana Mokranjca, da je do pojave ovog drugog bio centralna figura muzičkog života u Srbiji, da je ne samo bio plodan stvaralac više muzičkih žanrova, nego je kao kapelnik Narodnog pozorišta doprinosio uvođenju kriterijuma u muzičko izvođaštvo, te da je verovatno najplodniji stvaralac scenske muzike u Srbiji sve do danas, koji je utro put operskoj muzici kod Srba,13 kao i začetnik instrumentalne muzike, koju pre njega u ovoj sredini gotovo niko nije stvarao (v. npr. Matović 1997). Jenkov doprinos muzičkoj kulturi Srbije nas vodi užem pitanju njegovog doprinosa razvoju srpske nacionalne kulture, i još uže, srpskog muzičkog nacionalizma, odnosno Jenkove recepcije u tom smislu u srpskoj sredini. Ovde ću se osvrnuti na njegov rad u beogradskom Narodnom pozorištu, koji je u tom smislu najindikativniji, postavljajući ga u širi kulturno-istorijski kontekst.


DAVORIN JENKO I SRPSKA NACIONALNA KULTURA

Ceo XIX vek, a posebno njegova druga polovina, u srpskom društvu predstavlja period pun dramatičnih promena. Mlado srpsko društvo istovremeno se oslobađa od viševekovne turske vlasti, stvara nezavisnu nacionalnu državu i nacionalnu kulturu, građansku klasu i urbanu kulturu, okrećući se evropskim uzorima. Centri evropeizacije Srbije bili su tada malobrojni gradovi, a pre svega Beograd koji se tek 1867. godine potpuno oslobađa prisustva turske vojske i administracije (Noris 2002:131). Srpsko građanstvo u nastajanju rešeno je da se oslobodi svega što liči na pet vekova pod turskom vlašću i često uspeva da za kratko vreme ostvari promene koje spolja deluju fascinantno, čak i kada se na duže staze pokazuju nesolidnim (Noris 2002: 119—149; Stojanović 2008).

Intenzivne društvene i kulturne promene ogledaju se i u demografskim promenama — već u prvoj polovini XIX veka Srbija postaje izrazito zemlja imigracije, koja broj stanovnika uvećava pre svega mehaničkim prilivom. Beograd je predvodnik i u ovim promenama — kada se Davorin Jenko šezdesetih godina XIX veka doselio u njega, grad je imao oko 20 000 a kad je početkom XX veka odlazio, oko 90 000 stanovnika (Prošić-Dvornić 2006: 108). Među doseljenicima preovlađuju etnički Srbi iz okruženja, ali se, većinom iz Austrougarske doseljavaju i Austrijanci, Česi, Jevreji, Italijani, najčešće ljudi sa obrazovanjem ili kapitalom koji je u Srbiji nedostajao. Kao što se redovno događa u procesima imigracije, i ovi doseljenici prolaze kroz procese integracije koji nisu uvek jednosmerni. Mnogi su veoma dobro prihvaćeni, a njihov proces integracije završio se potpunom asimilacijom i samo dalekim sećanjem na drugačije poreklo. Ipak, bilo je i distanciranja i predrasuda, pa i pokušaja da se u nekim oblastima spreči doseljavanje stranaca (Prošić-Dvornić 2006: 95-99).14

Druga polovina XIX veka donosi nastojanja elite na stvaranju nacionalne države i nacionalne kulture odozgo (Prošić-Dvornić 2006: 75—84). Nacionalni projekat podrazumevao je okretanje Evropi i izgradnju nacionalne kulture — s jedne strane evropeizaciju, a sa druge srbizaciju, posrbljavanje kulture i društva. Od četrdesetih godina XIX veka počinje izgradnja institucija koje promovišu nacionalno zajedništvo i kulturu zasnovane na jeziku, veri i istoriji, odnosno na potrazi za autentičnošću i neponovljivošću kulture koja svoje izvore ima u narodnoj poeziji, veri, običajima, itd, što je proces karakterističan za narode u istočnoj Evropi tog doba, i ne samo za njih (ibid: 78—79). Buđenje narodnog duha i razvoj nacionalne kulture obeležen je četrdesetih godina XIX veka panslavizmom, ali opšteslovensko osećanje kod Srba vremenom jenjava kao suviše apstraktno pred posebnim nacionalnim osećanjima. Slovenske veze slabe, a razvoj nacionalne kulture sve više ide u pravcu izgradnje ekskluzivno srpske kulture (Skerlić 1966: 159—172).15

Zakasneli romantizam šezdesetih i sedamdesetih godina u Srbiji doživljava vrhunac u obožavanju naroda i korišćenju folklora i srednjevekovne istorije u svim vidovima umetnosti. U književnosti se ovaj duh polako prevazilazi od osamdesetih godina XIX veka (ibid: 273—289). Muzička umetnost, čiji razvoj u Srbiji inače kasni, i u tom pogledu će kasniti za evropskim uzorima možda i više nego drugi oblici stvaralaštva i nacionalne kulture (Tomašević 1987: 169).

Kada Jenko 1870. godine postaje kapelnik orkestra Narodnog pozorišta, ta ustanova predstavlja ključnu nacionalnu i kulturnu ustanovu — hram patriotske religije (Timotijević 2005), epicentar kako evropeizacije tako i nacionalizacije srpske kulture kroz celu drugu polovinu XIX veka (Stojanović 2008: 196). I sama urbana geografija Beograda činila je od Narodnog pozorišta centralnu ustanovu društvenog života i nacionalne kulture (ibid: 195). Politike repertoara zapravo imaju za cilj kreiranje patriotskog duha nacije. Na sceni su komadi sa istorijskom nacionalnom tematikom, ali osim njih i mnogo popularniji komadi s pevanjem iz narodnog života — domaći, a još češće posrbljeni — francuski, nemački, mađarski, ruski (ibid: 200—208).16 Za gotovo sva scenska dela muziku piše Davorin Jenko, a najgledanije predstave u celom periodu od osnivanja pozorišta do Prvog svetskog rata bile su Seoska lola i Đido17 (ibid: 213).

Davorin Jenko, dakle, stvara i unapređuje muzičku kulturu glavnog grada i čitave Srbije "u vreme kada je srpska duhovna atmosfera bila mešavina seoske idiličnosti, patriotske borbenosti i novograđanske uglađenosti" (Gajić 1996: 12), ali i stvaranja zametaka velegradskog duha, boemije i kosmopolitizma Beograda, a pre svega, stvaranja nacionalne kulture u kojoj je muzika imala poseban značaj. Jenko u početku, i kada komponuje na nedvosmisleno patriotske (srpske) tekstove, ne koristi folklornu muzičku formu ili bar ne koristi izričito srpski folklor, pošto ga u početku i ne poznaje dovoljno. Romantizam i nacionalizam u Srbiji u drugoj polovini XIX veka, međutim, tražio je, u duhu omladine, da kulturni obrasci poprime nedvosmisleno srpski karakter, u slučaju muzike, direktnim korišćenjem folklora. U Jenkovom slučaju, ovo je pretpostavljalo proces kulturne integracije i ulaženja u lokalne kulturne kodove. Dug boravak u srpskoj sredini, otvorenost prema srpskoj kulturi i romantičarska sklonost prema korišćenju folklora uopšte, omogućio je Jenku da sve više — intuitivno, pošto nije sistematski proučavao srpski folklor — ulazi u njegovu suštinu i koristi njegove obrasce, kao inspiraciju, interpretaciju ili direktan citat.18 Ovaj put se može pratiti od Vračare, preko Devojačke kletve, Zadužbine, Šokice, Jurmuse i Fatime do Đida, koji se smatra vrhuncem Jenkovog zrelog korišćenja folklora u scenskoj muzici (v. Cvetko 1952: 128—129; Matović 1997: 349—350). Elementi folklora vremenom postaju prisutni u Jenkovoj muzici i u drugim muzičkim žanrovima. Takođe međutim, treba pomenuti i da je paralelno sa ovim Jenko stvarao i druga svoja zrela možda i najuspelija ostvarenja, poput Pribislava i Božane, dela sa elementima opere, koja "ne odlikuje izričito oslanjanje na srpsku narodnu motiviku" (Cvetko 1952: 181).

U oceni Jenkovog dela u istorijskoj perspektivi, preovlađuju mišljenja da se on može odrediti kao stvaralac srpske muzike nacionalnog stila bar u određenom smislu, štaviše i kao neosporno srpski muzičar, iako je srpski nacionalni stil, odnosno srpski muzički nacionalizam razumeo i sprovodio "na svoj način" (ibid: 180). Različiti muzikolozi ne podrazumevaju, međutim, uvek iste kriterijume za određenje pripadnosti jednog stvaraoca nacionalnom stilu. Posebno se lome koplja o pitanju odnosa nacionalnog stila i folklora — dok se za jedne on podrazumeva, za druge je predmet problematizacije.19 Neki muzikolozi određuju tri kriterijuma po kojima se neki muzičar može odrediti na ovaj način: najpre, pedagoški rad na uzdizanju ukusa publike i rad na unapređenju opšteg nivoa muzike u određenoj sredini; zatim, razvoj nacionalne svesti kroz pobuđivanje patriotskih osećanja kod publike, i najzad, upotreba folklornih elemenata, citiranih ili stilizovanih. Jenko se u potpunosti uklapa u ovakvo viđenje muzičkog stvaraoca nacionalnog stila (v. Matović 1997). I u jednom drugačijem viđenju ove problematike, koji nacionalni stil definiše kao jednu vrstu dosezanja autoreferentne tradicije i ostvarivanja umetničke individualnosti u okviru nje, a ne samo kao puko citiranje ili obradu folklornih elemenata ili podsticanje patriotskih osećanja, Davorin Jenko nalazi svoje mesto (Tomašević 1987: 176).

Ali ako su kasnija kritika i istorija muzike Jenka određivali kao stvaraoca muzike srpskog nacionalnog stila, štaviše i srpskog (kao u jednom periodu i slovenačkog) muzičkog nacionalizma, odnosno u jednom periodu i kao začetnika jugoslovenstva u muzici, kako su ga percipirali savremenici? Ovde se vraćam na pitanje Jenkovog nesrpskog porekla kao eventualno značajnog u percepciji od strane same sredine u kojoj je radio. Jenko je s jedne strane bio veoma popularan i dobro prihvaćen od strane jednog, pretpostavljeno većeg, dela muzičke javnosti, pa i od vladajućih krugova, tako da bi se mogao odrediti i kao "državni kompozitor", ali je takođe tokom boravka u srpskoj sredini njegova sposobnost da kao stranac prodre u suštinu srpske kulture i da na "pravi način" kreira muziku (srpskog) nacionalnog stila više puta dovođena u pitanje. Ta vrsta kritike upućivana je pre svega od strane zastupnika izrazito nacionalne struje u srpskoj kulturi, koja je u procesima izgradnje nacionalne kulture tragala za kulturnom autentičnošću i čistotom. Pomenuto je već da je do 1871. godine tu struju predvodilo i artikulisalo udruženje Ujedinjene omladine srpske, ali i posle njegovog formalnog kraja, ideja čisto srpske kulture kao ideala imala je uticaja na kulturni i javni život (Skerlić 1966). Paradoks Jenkovog položaja bio je u tome što je on sam prihvatio srpsku sredinu bez mnogo predarsuda zahvaljujući svojim panslovenskim idejama (a i ta sredina je njega u većini prihvatila), ali je od određenih krugova baš zbog tih, po njihovom shvatanju suviše širokih uverenja, bio kritikovan i odbacivan.

Tako je Beogradsko pevačko društvo (dalje BPD), u svoje vreme izraziti centar srpskog muzičkog nacionalizma, i bar u jednom delu svog članstva izraziti sledbenik omladinskih ideja, više puta imalo trvenja sa svojim horovođom o odnosu srpskog i opšteslovenskog u repertoaru hora. Godine 1872. sukob je otvoreno izbio kada je odbor Društva pokušao da skine sa repertoara slovenačku pesmu Molitev, inače Jenkovu kompoziciju (Cvetko 1952: 168). Kompozicija je tada ostala na repertoaru, ali su i nezadovoljstva ostala da tinjaju. Sličan sukob ponovo je izbio 1875. i trajao sve do Jenkovog napuštanja društva 1877. godine. Na jednoj od sednica odbora Društva je rečeno i da Jenko svojom repertoarskom politikom predstavlja prepreku ostvarenju ciljeva društva. Pod tim su se podrazumevali ciljevi afirmacije srpskog muzičkog nacionalizma. Neki članovi odbora su međutim, istakli i Jenkove zasluge za razvoj hora. Jenko je na kraju napustio BPD, a njihovi odnosi su ostali zategnuti (ibid: 168—172). To se videlo kada je 1887. godine društvo Davorje, čiji je Jenko bio počasni član, pokrenulo inicijativu za proslavu 25 godina umetnikovog rada. BPD i Crkveno pevačko društvo Kornelije insistirali su da se iz pozivnice izbriše da je Jenko delao na polju srpske muzike i na kraju su i odbili da sudeluju na proslavi (ibid: 172—175). U svim ovim događajima možda su se odražavali i zavisti i lične netrpeljivosti, pa i konkurentski odnosi između samih horova (ibid: 175—176), ali je činjenica da su rasprave i kritike u Jenkovom slučaju uzimale formu pitanja — da li je njegovo stvaralaštvo dovoljno srpsko, s obzirom na njegovo nesrpsko poreklo. Jenku je takođe zamerano od savremenika da njegova muzika u pesmama ne prati akcenat srpskog jezika, jer, pretpostavljeno, on tim jezikom nije vladao kao maternjim, ali i ovde se radi o dvostrukom aršinu — do Josifa Marinkovića praćenje akcenta u muzici nije bio obavezan princip ni za srpske kompozitore (v. ibid: 92—93).

Ako bismo pokušali da odredimo identitet Davorina Jenka i njegovog ukupnog dela, šire gledano, po svemu što se o njemu zna, mogli bismo ga odrediti kao čoveka slovenačkog porekla i pripadnosti, snažnih panslovenskih uverenja, koji je takođe i, tokom dugih godina života u srpskom okruženju, relativno dobro integrisan u srpsko društvo. Što se tiče identiteta koje se može pripisati njegovom delu, Jenka možemo smatrati u određenim aspektima, odnosno periodima stvaralaštva, i kao srpskog, i kao slovenačkog, pa i kao jugoslovenskog kompozitora. U različitim kontekstima i za različite potrebe, u kasnijim tumačenjima i pamćenju Jenkovog života i dela, međutim, često su se izdvajale ili naglašavale samo neke strane njegovog kompleksnog identiteta, dok su se druge prenebregavale, što će se videti i u načinima na koje se Jenko pamti i na koje se o njemu govori.

Mladena Prelić

________________

01 O problemima društvenog / kolektivnog pamćenja, kulturi sećanja i teorijskim pristupima tim i srodnim fenomenima, videti npr. Brkljačić i Prlenda, 2006; Kuljić, 2006.
02 Mislim posebno na jednu izjavu Vuka Draškovića, s početka devedesetih godina prošlog veka. Ona je data u svojstvu predsednika SPO, populističke, u to vreme izrazito nacionalno orijentisane, vodeće opozicione partije, koja se najviše zalagala da Bože pravde bude ponovo izabrana za himnu Srbije. Na žalost, nisam uspela da je dokumentujem do završetka ovog teksta, ali (po sećanju) u njoj je komentarisana adekvatnost slovenačke etničke/nacionalne pripadnosti Davorina Jenka, kao kompozitora nekadašnje i potencijalno buduće državne himne Srbije. Bilo je to vreme izuzetno zaoštrenih srpsko-slovenačkih odnosa. Drašković je rekao da to ne bi trebalo da predstavlja nikakav problem, naprotiv, činjenica da je Slovenac kompozitor prave srpske himne pokazuje da su Slovenci nekad bili iskreni prijatelji Srba i da bi to, da su verni samima sebi, trebalo da budu i danas, ali da su nam oni, zbog svojih sebičnih interesa, okrenuli leđa.
03 Jenkov slučaj stranca kao tvorca nacionalne kulture nije usamljen u Srbiji XIX veka, pogotovo u muzici — setimo se na primer, Jozefa Šlezingera, i mnogih čeških muzičara.
04 Ta "promenljiva propustljivost" podrazumeva svakako i period života dva naroda u zajedničkoj državi i pokušaj formiranja "jugoslovenske kulture" u čemu je i Jenkovo stvaralaštvo, odnosno njegova naknadna interpretacija imala određenu ulogu.
05 Najpodrobniju, zapravo jedinu obuhvatnu stručnu monografiju o Jenku do sada je dao slovenački muzikolog Dragotin Cvetko (Cvetko 1952), pa ću se u ovom kratkom osvrtu na nju oslanjati.
06 Dvorje (Cerklje na Gorenjskem); Cerklje su gradić i opština u Gorenjskoj, u blizini Kranja.
07 U godinama mladosti, još od gimnazijskih dana, ali posebno u bečkom periodu, Jenko se zbližio sa pokretom mladoslovenaca. Njegovo rodoljublje istovremeno je podrazumevalo i snažno panslovensko usmerenje, koje je zadržao čitavog života (Cvetko 1952: 10—13).
08 Srpska muzička scena bila je u to vreme još u povojima. Jedini domaći muzički stvaralac kod Srba tada je bio Kornelije Stanković, koji je upravo te, 1865. godine, prerano preminuo.
09 Ova opereta je izvedena prvi put u Narodnom pozorištu 1882. godine (Cvetko 1952: 123—126; Stojanović 2008: 212).
10 Markova sablja izvedena je prvi put 1872. godine. Videti više u radu Anice Sabo u ovoj publikaciji.
11 Interesantno je da je Jenko izabran za člana Akademije kao strani državljanin, što je bio presedan. Srpsko državljanstvo je dobio na sopstveni zahtev 22. novembra 1894. godine (Cvetko 1952: 149).
12 O Jenku su pisali nir. Konjović 1919: 128—129; Milojević 1935; Cvetko 1952; Perčević 1969; Đurić-Klajn 1971: 62—67; Pejović 1991; Matović 1997 i drugi. Jedini izuzetak u oceni Jenkovog doprinosa srpskoj muzičkoj kulturi predstavlja tekst u Spomenici Beogradskog pevačkog društva (Spomenica 1903), o čemu će kasnije biti još reči. Određenje Jenka kao začetnika muzičkog jugoslovenstva, može se, očekivano, naći u tekstovima između dva i neposredno posle Drugog svetskog rata (Konjović 1919: 128—129, 1947: 48—50; Cvetko 1952: 189).
13 Prva opera domaćeg autora, Na uranku Stanislava Biničkog, izvedena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1903. godine (Stojanović 2008: 217).
14 Još na prelazu XIX u XX vek, oko trećina stanovnika bila je rođena u Beogradu, trećina u unutrašnjosti Srbije, a trećina u inostranstvu (Prošić-Dvornić 2006: 110).
15 Jedan od motiva koji su društvo odveli u ovom pravcu bio je taj što je Srbija bila opterećena nastojanjima za priznanje pune nezavisnosti, kao i ratovima za zaokruživanje državne teritorije kako je ona percipirana u to vreme, pa se i nacionalna ideologija formulisala u skladu sa tim.
16 Iako Stojanović (2008: 217—228) iznosi drugačije mišljenje, u vreme Jenkovog stvaralačkog delovanja, komadi s pevanjem su između ostalog imali zadatak da doprinose stvaranju nacije u čemu je muzika igrala ključnu ulogu (v. Dragović 1995). Muzika koja budi osećanja, "nosi", širi se na celokupnu zamišljenu zajednicu i ujedinjuje je u zajedničkim emocijama, lakše nego drugi oblici nacionalne propagande. Kako je napisao jedan kritičar povodom izvođenja Devojačke kletve, veoma popularnog komada sa Jenkovom muzikom, 1887. godine: "I kod nas se primećuje silna privlaka muzike na osećaje našeg sveta. Očevidno je da se ona voli i gaji više nego druge veštine! A to će biti s toga što ona ne iziskuje mišljenja, vać samo obilnog osećanja, pa se u njoj može uživati." (nav. prema Marković 1995: 140). Horovi u komadima s pevanjem obično imaju folklorni prizvuk, ako već nisu direktni citati preuzeti iz folklora. Pošto horovi u komadima s pevanjem predstavljaju relativno samostalne muzičke celine ubačene u tok dramske radnje — one se i lako "otkidaju" iz dramskog teksta i nalaze svoj samostalan put do publike. Na taj način je ostvarivan stalni međusobni uticaj pesama sa scene i gradskog folklora (v. npr. Perić, 1995: 153—154; Matović 1995).
17 Seoska lola, posrbljena verzija ("posrba") mađarskog komada sa pevanjem Endre Tota, davala se na sceni Narodnog pozorišta od 1878. do 1911. godine 78 puta. Đido, slika iz seoskog života s pevanjem, autora Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, bio je na repertoaru od 1892. do 1913. godine i izveden je 82 puta (Stojanović 2008: 212).
18 Kako ističu neki muzikolozi, uspešnost ovog poduhvata Jenko duguje tome što se "vidno srodio sa muzičkim okruženjem koje je upijao vremenski duže nego prerano preminuli Kornelije Stanković" (Matović 1997: 353—354). Posredno, ovo zapažanje pretpostavlja da se kultura uči, kako u slučaju pripadanja po rođenju, tako i u slučaju naknadnog uključivanja u nju. Značajno je u tom smislu i zapažanje da ne može da se uoči razlika u tretmanu folklora od strane stranih (najčešće čeških) i domaćih stvaralaca u Srbiji u to vreme (Tomašević 1987: 176).
19 Da upotreba folklora jednog naroda sama po sebi ne izražava identitet ni samog dela, a još manje umetnika koji ga koristi, obično se kao najočigledniji primer među mnogima daje opera Karmen, francuskog kompozitora Žorža Bizea (Tomašević 1987: 173—174). Ipak postoji snažan stereotip koji ovo poistovećuje. Dobar primer je slučaj Jozefa Hajdna, koji je u pojedinim delima koristio hrvatski folkor i time izazvao raspravu među istoričarima muzike o tome da li je on sam bio hrvatskog porekla, što je na kraju odbačeno kao neutemeljeno.
212  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Decembar 04, 2014, 10:10:58 pm
**

JA BIH HTEO LUBENDINJU


"Ti ćeš raditi bez obzira na to da li ti se trud materijalno nagrađuje ili ne; nagrada za tvoj rad biće onako isto idealna, kao što su i pobude za rad... " — pisao je kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac o tome šta mu govori njegov unutrašnji duh.

"Siromah sam, zarade nikakve nemam. I starao sam se i zauzimao, ne bih li kakvu god zaradu našao; no svo staranje i zauzimanje osta bezuspenšo. Moje bedno i jadno stanje nagoni me, te se obraćam Odboru Beogradskog pevačkog društva, da me, kao svog člana, pomogne, dok se u meni i poslednja iskra ne ugasi za svaki dalji mogući rad za se i za opštnost. Ja držim da svakom moralnom društvu valja, a i mora ležati na srcu opstanak pojedinih članova svojih, a naročito onih u kojih se vidi, ako ne silna darovitost, ono bar volja za rad. Nadam se da i Odbor Pevačkog društva neće smetnut' s uma to staro, ali važno pravilo."

                                                                                                              S poštovanjem St. Stoj. Mokranjac
                                                                                                              7. februara 1877. godine, Beograd



Ove redove napisao je dvadesetdvogodišnji mladić iz Negotina, daroviti muzičar, potonji najveći srpski kompozitor — Stevan Stojanović Mokranjac (1865—1914). Zbog majstorskih vođenja glasova u njegovim duhovnim delima, te njihovog slivanja u harmonski bogato tkanje, upoređivali su ga s velikim Palestrinom. Ove godine navršava se vek od kako je tvorac "Rukovsti, petnaest vokalnih rapsodija — spletova pesama na narodne motive, Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog i Opela u fis-molu, umro u Skoplju posle dugogodišnjeg bolovanja.

Redovno aprilsko podnevno druženje građana u centru Beograda, počelo je nedavno u Jevremovoj ulici — ulici susreta, upravo ispred kuće u kojoj je tokom pregalačkih godina živeo Stevan Mokranjac s porodicom. Na tom mestu, 13. aprila tačno u podne, svečanosti su počete uz tonove Mokranjčevih kompozicija: stavova iz Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog i Druge "Rukovsti". Pevao je starogradski hor "Obilić". Potom su nastupili mladi muzičari iz osnovne škole "Skadarlija".


BAŠTINA KAO NADAHNUĆE

Na uglu Dositejeve i Jevremove ulice i dalje stoji zdanje, velika kuća gde je Stevan Mokranjac živeo sa suprugom Marijom i sinom Momčilom. Kraj ulaza, kod broja 16, spomen-ploča obaveštava prolaznike da je jedan deo života tu proveo najveći srpski kompozitor. Spomen-muzej Stevana Mokranjca smešten je u njegovoj rodnoj kući u Negotinu, gde je i rođen 1856. godine i gde se svake godine održava muzički festival "Mokranjčevi dani". Inače, s unutrašnje strane beogradskog prebivališta kompozitora nalazi se popločano dvorište koje bi moglo da posluži kao svojevrsni koncertni prostor na otvorenom, tokom letnjih meseci. Za sada nije tako. Dvorište je trenutno pristupačno samo stanarima kuće.

Stevan Stojanović Mokranjac u Beogradu bio je dugogodišnji horovođa Beogradskog pevačkog društva, muzičkog društva "Kornelije", profesor muzike u gimnaziji, Bogosloviji, osnivač Srpske muzičke škole kao i Gudačkog kvarteta, te Saveza srpskih muzičara. Godine 1906. izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1911. godine za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti. Za mnoge, Mokranjčeva muzika drugo je ime za crkvenu molitvu, duhovno poniranje, za muziku uopšte. Uprkos nerazvijenim muzičkim prilikama u burnom razdoblju u kojem je živeo, Stevan Mokranjac ipak je uspeo da se iskaže kao veliki muzički stvaralac osobenog izraza, premda se držao izvornog melosa kao nadahnuća.

Uporan u tome da se bavi muzikom i da svojim sunarodnicima ostavi zabeleženu narodnu i duhovnu muzičku baštinu, uspeo je da dobije stipendiju za školovanje u inostranstvu. Osnove teorije muzike i kompozicije učio je u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, sve dok je zemlja imala novaca za tu namenu. Po nalogu Ministarstva prosvete, vratio se u Beograd bez diplome — kada je bio nadomak cilja. Ta činjenica nije ga omela u radu. Jer, kao što smo mogli da se uverimo, Mokranjčev rad u domovini bio je veličanstven. Sva je prilika da je u svom pionirskom poslu uživao i da je bio svestan ogromne uloge koja mu je pripala. S druge strane, bio je profesor bez udžbenika, bez štampanih dela, ne uvek s podrškom zvaničnika...


NIŠTA OD OBEĆANJA

Iz redova pisma supruge Marije Mokranjac, rođene Predić, koje je napisano posle kompozitorove smrti, izbijaju gorčina i nezadovoljstvo. Naime, posle štampanog prvog dela Crkvenog srpskog pevanja — Osmoglasnika, trebalo je čekati još čitav niz godina da bi izašao drugi tom. Objavljen je tek dve decenije posle smrti Stevana Mokranjca, 1935. godine. U pismu se, između ostalog kaže:

"Na navaljivanje Steve Veselinovića, Steva je tražio šesto-mesečno odsustvo iz Bogoslovije da bi rukopis mogao srediti i prepisati na čisto i predati maja meseca 1911. godine kada je bila skupština Arhijerejskog sabora. Najzad je završio, ali je bio do krajnosti iznuren tim noćnim bdenjem koji put do pet sati izjutra, da bi se odmorio dva-tri sata, pa u Muzičku školu išao. Držala ga je vera da će biti dostojno nagrađen za svoj dvadesetogodišnji rad i izdatak koji je imao zbog toga."


TVOJE PISMO, KAO MOCARTOVA SONATA

U desetom tomu Sabranih dela Stevana Stojanovića Mokranjca, u knjizi posvećenoj njegovom životu i delu (priredili Dejan Despić i Vlastimir Peričić, izdanje Zavoda za udžbenike), u odeljku koji govori o "intimnom liku kompozitora, prepisci sa članovima porodice", Tatjana Marković, između ostalog, govori i o venčanju Stevana Mokranjca i Marije Predić. Mladenci su stupili pred oltar februara 1898. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu. S Marijom Predić Mokranjac se upoznao dok je bio horovođa pevačkog društva "Kornelije", još 1892. godine. Ona je poticala iz imućne građanske porodice.

Već proslavljeni dirigent i kompozitor i njegova dve decenije mlađa supruga dobili su posle svadbe veliki broj telegrama prijatelja, poštovalaca, pevačkih društava, kulturnih poslenika. Godinu dana docnije rodio im se sin Momčilo. Zanimljivo je da je Uroš Predić (1857—1913), stric Marije Mokranjac, bio čest gost porodice svoje bratanice. Čika Uroš, kako su ga zvali, premda godinu dana mlađi od Stevana, bio je kompozitorov prijatelj-saputnik tokom boravka u Karlovim Varima, odnosno, Karlsbadu. Bolestan od bubrega, Stevan Mokranjac i njegov prijatelj i tast, slavni slikar, tu su tražili leka svojim bolestima. Iz banje je voljenoj supruzi, samo pola godine posle venčanja, Mokranjac pisao:

"Draga Mico,

Ono što sad ovde treba da bude ispisano, i sama osećaš, zato Te molim da to mesto dopuniš sama, jer, ako bih ja počeo, bojim se, izgledao bih ti sanjalica, a to ne dolikuje ozbiljnom čoeeku. (...) Sa visine od 636 metara nad morskom povrišnom, kroz durbin nišanim, gde je sve moje milo i drago. Čika Uroš mi sekundira. Budite svi zdravi i veseli. Tvoj Stipan"


Mlada Mica Mokranjac, po svoj prilici, nije bila baš zadovoljna što je njen suprug toliko daleko od nje i odmara se u društvu mladog čike Uroša Predića. Novaca da oboje provedu u banji jednostavno nije bilo. Posao muzičara nije donosio bogatstvo. Bilo kako bilo, Mokranjac je ženi pisao svakodnevno. Ponekad i više puta dnevno. Njeno pismo mužu nije sačuvano, ali je tu vrlo zanimljiv kompozitorov odgovor:

"Ti si u takvome raspoloženju došla i do tog zaključka, da sa brakom prestaje pojezija, a nastaje proza... Ali, dušo moja, to je samo fraza, i to pogrenša fraza. Vidiš dušo, ja sad mislim obratno. U braku ima pojezije, i to one prave, uzvišene pojezije. Samo treba je naći. Na prvome mestu, valja osećati ljubav, a uz nju strpljivost, požrtvovanje i samopregorevanje, pa pojezija sama sobom dolazi. Kada sam kazao ljubav, trebalo je sve ostale vrline da ne spomenem. Jer ljubav obuhvata sve što je uzvišeno. Ako ljubav imamo, onda onu svakodnevnu prozu nikada nećemo osetiti."

Karlsbad, 25. VII. 1898.


I dve godine kasnije, posle operacije u Beču, Stevan Mokranjac obreo se u Karlovim Varima. Odatle je svojoj voljenoj napisao nežno pismo kojem su svakako prethodili i nežni redovi zabrinute žene:

"Tvoje pismo, koje sam danas primio, uticalo je na mene kao kakva Mocartova sonata. U njemu su dva glavna motiva. Jedan je nevin, nestašan, detinjski, a drugi je prepun ljubavi i pažnje prema prvome motivu. Motivi su lepo i harmonično isprepletani, da ih je milina slušati. Prvi motiv, kad mu je ćef, brblja, žubori, peva, pauzira (spava), a drugi vazda lebdi nad prvim. Pa kad bi ovaj umoran hteo da se odmori, da pauzira, (spava), onda onaj prvi nestaško, svojom slatkom melodijom, svojim nežnim prstićima otklapa oči prvome motivu, budi ga. Ovaj se budi, pa se brižno i smešeći trudi da umiri nestaška. I tako se neprestano razvija ova ljupka i nežna borba. Ova je muzika čista, vedra i sveža."

"Rektor je kazao da traži 12 hiljada, ali Steva je rešio da traži osam hiljada. Međutim, reše da mu dadu četiri hiljade. Kada je Steva čuo za to rešenje, bio je van sebe i otišao u Mitropoliju i sve pokupio i doneo kući. Kada sam ga videla onako uzrujanog, sav crven drhti preteći pesnicom, govoreći isprekidano jer je teško disao, spaliću sve '... Sutradan me pozove, pok. Mitropolit (...). Kada sam ja uzela Stevu da branim i ukratko ispričam koliko je on do sada truda, vremena i novca uložio — on mi je rekao: 'Znam ja to sve i ne mislim da je Stevi tom sumom sve isplaćeno za svagda, jer šta ćete, veća polovina arhijereja... ne znaju čitati note, te im izgleda lakše na kvake i kuke, kao što je i do sada pevano. Ali, kada se bude štampalo — a to ćemo gledati da bude što pre, jer je preko potrebno, onda će biti dostojno nagrađen.'

Ali kako dođe turski rat, pa 1913. Bugarski i 1914. godina, Stevino zdravlje oronulo, a od obećanja za štampanje ništa i sa tom željom ode i u grob — da vidi svoje delo štampano, kao i Rukoveti."
— završila je ovim rečima pismo supruga Marija.

Četrnaest godina pre smrti, koja će ga zadesiti u Skoilju, 28. septembra 1914. godine, Stevan Mokranjac, lečeći se od bubrega u Karlovim Varima (jula 1900. godine), pisao je supruzi Mici i sinu Momčilu:

"A ovako šetam, mislim na vas, pa u sebi gunđam zašto da srpski umetnički džep nije malo dublji ili zašto da ja nisam bio malo praktičniji, zašto nisam svoju struku i vreme materijalno iskoristio. Pa se onda kao rešim da od sada budem praktičniji, da svuda i na svakom koraku gledam samo svoju korist. Jest, ali nekakav drugi duh u meni — da li zao ili dobar, ko bi to rešio, veli mi: Ti nećeš to učiniti. Ti ćeš i dalje kao do sada raditi zato što osećaš da treba raditi. Radićeš jer misliš da treba da ostaviš za sobom vidnu stazu kojom si išao. Radićeš jer si ubeđen da svakome narodu — a koliko tek srpskome — valja poslenika, valja dela. Ti ćeš raditi bez obzira na to da li ti se trud materijalo nagrađuje ili ne. Nagrada za tvoj rad biće onako isto idealna, kao što su i pobude za rad. Eto vidiš, ovako od prilike govori mi taj unutarnji duh, i ja se srdim na njega, ali mu se opet povinujem. Ja bih hteo lubendinju. A on mi veli, da se to ne može postići u srpskome narodu, kod koga je umetnost tek u začetku, i gde ima tako malo mecena i publike koja razume... "

Opisujući šetnju po banji sa Urošem Predićem, Mokranjac je napisao i sledeću duhovitu pesmu:

           Preblagi Uroš i svirac od Mokranja

            U nedelju posle jarkog sunca,
            To je bilo oko deset sati —
            Nakani se preblagi Urošu
            I sa njima svirac od Mokranja
            Pa pođoše, kud ih oči vode...
            Oči vode, tanke noge nose,
            Pa pođoše kroz goricu čarnu!

           (26. VII1898. Karlsbad)


Uz najviše počasti i u prisustvu velikog broja poštovalaca muzike, posmrtni ostaci Stevana Mokranjca prenesene su u Beograd 1923. godine gde počivaju na Novom groblju.


Mirjana Ognjanović

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 41 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2014.
213  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — V poslato: Decembar 04, 2014, 04:09:09 pm
**

VOLIM TE JA
Šaban Šaulić

Gde li si sad ljubavi moja
Znaš li da još uvek volim te ja
Ja ljubav svu što dao sam tebi
(a) Ti je neverstvom pogazi

Neću te kleti jer volim te ja
Ljubav je jača od svega
Al' znaj da nikad niko te neće
Voleti draga kao ja

Sad kada drugog ljubiš ti
Seti se mene ljubavi
Seti se da sam ostao sam
Zbog tvoje lažne ljubavi

Singl Šaban Šaulić "Duša me boli draga" | PGP RTB EP 11157 | godina 1974.

Šaban Šaulić — Volim te ja (uz pratnju ansambla Budimira Jovanovića)
214  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — U poslato: Decembar 04, 2014, 03:56:59 pm
*

U NOVOM SADU, EJ
muzika i tekst: Dragan Toković

U Novom Sadu, u Novom Sadu, ej,
u Novom Sadu, ej, ostadoh kraj tebe.
 
Ref.
Oj, Jelena, oj, Jelice, zagrli me, poljubi me.
 
Kraj tamburaša i dobrog vina, ej,
u Novom Sadu, ej, ostadoh zbog tebe.
 
Čim zora svane i sunce grane, ej,
u Novom Sadu, ej, šaljem ti poljupce.
 
U Novom Sadu, u Novom Sadu, ej,
ostaću kraj tebe, ostati, anđele.

YouTube: Zoran Gajić — U Novom Sadu, ej
215  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — S poslato: Decembar 04, 2014, 03:35:11 pm
**

SAMO ZA NJU / JOŠ OVU NOĆ /
muzika: Šaban Šaulić
tekst: Slavko Pokrajac


Ja noćas vino pijem
za njen početak novi
ja noćas vino pijem
pijte sa mnom drugovi

Ref.
Još ovu noć za njene oči
još ovu noć za njeno lice
hej sviraču štimaj žice
nek se peva pesma stara
bila mi je kao vino
bila mi je ko gitara

Ja noćas vino pijem
za njeno bolje sutra
ja noćas dižem čašu
pijte sa mnom sve do jutra

Ja noćas vino pijem
za njenu ljubav drugu
ja noćas dižem čašu
podelite sa mnom tugu

YouTube: Šaban Šaulić — Samo za nju
216  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Ta, la, la, ta, la, la, ta valjevska podvala [Valjevo vs. Šabac] poslato: Decembar 04, 2014, 02:22:02 pm
**

KAD JE DEDA LUMPOVAO1

[...]  

III
Ipak, Srbija ne bi bila to što jeste da se u "komšiluku" (Valjevu) nije napravio pandan "Šabačkoj čiviji" te je tamo nastala Valjevska podvala, a kažu, upravo tako što su nasamarili Šapčane. A gde je šale, pesma i rakija idu kao po loju.

Prema ovom predanju, krenuli u ono doba Šapčani po mladu čak u užički kraj. Pošli kočijama, pa zanoćili na pola puta, baš u Valjevu. Verovatno u Tešnjaru. Ponekima, od tih veselih Šapčana nije bilo do sna, pa su noć probdeli sa nekolicinom za veselje baš te noći raspoloženih Valjevaca. Kićeni Šapčani odjezdiše sutradan u brda, a Valjevci ostadoše da blaže mamurluk. I da se pripremaju za još jednu noć sa svatovima iz komšiluka. Od dobre rakije (druge u ono doba nije bilo) ne samo da ne boli glava već su i svakovrsna nadahnuća divlja, iskričavija. Najmaštovitiji među njima (Zdravko Ranković — autor izvorne priče) predloži da za noć repriznog svadbarskog konaka Šapčana u Valjevu i domaćini "organizuju" svadbu, pa tako i učiniše. Sve je moralo da bude kao što u tim prilikama i ide sem što je u venčanicu i prateći nakit odeveno jedno momče, još prilično golobrado. Stigli Šapčani, veseliji no kad su otišli, pomešali se svatovi, noć odmakla a na san niko i ne misli. Bilo je tu i muzike sa obe strane. (Pretpostavlja se da su pre jedni drugima pomagali, no što se nadmetali, ali sigurno da nije pevano niti je svirano "Tavala, tavala, ta valjevska podvala". Ta pesma je nastala u vremenu iza te odveć vesele noći). U neko doba, možda je bila i ponoć, Valjevci predložiše da se mladi izdvoje i zajedno odspavaju do zore. Šapčanima se to učini veoma razboritim i mnogi od njih se iskreno zahvaljivahu svojim domaćinima...

Ujutro su Šapčani otišli veseli i raspevani. Pogađate, svakako, da je među svima najraspevanija bila — mlada.

Eto... I tako nastaju pesme!


Stevan Krstec Starčinski

1 Dragoljub Rajić | Srpske starogradske pesme | Beoknjiga, Beograd, 2009
217  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Ta, la, la, ta, la, la, ta valjevska podvala [Valjevo vs. Šabac] poslato: Decembar 04, 2014, 11:20:45 am
*

VALJEVO VS. ŠABAC


Najčuveniji i najdugovečniji međugradski rivalitet jeste onaj između Valjeva i Šapca. Nadigravanje između centra Kolubare i Mačve traje, što bi narod rekao, od kako je gavran pocrneo, tačnije, od kako je ispevana čuvena pesma o valjevskoj podvali i šabačkoj čiviji.

Pesma je, naravno, zasnovana na "istinitoj" priči o tome kako su Valjevci podvalili Šapčanima otimajući im lepu mladu. Šapčani su uzvratili podmetanjem čivija pod točkove kočija Valjevaca čiji se put kući tako neslavno završio. Ne zna se šta je bilo sa lepom mladom Šapčankom.

Po drugoj verziji, rodonačelnik valjevsko-šabačkog nadmetanja bio je izvesni Marko Kalaba. Sve je počelo u drugoj polovini 19. veka. Kalaba, poznati valjevski rakidžijski trgovac toga doba, često je zbog posla, ali i kocke, svraćao u Šabac. U gradu nikada nije ostajao kraće od jednog dana, a znao je, kad bi ga karta služila, da za stolom sastavi i po tri dana. Za to vreme njegove rabadžije prodavale su rakiju čaršijom. Priča kaže da su jednom prilikom Šapčani, skloni lakrdiji i čikrami, nahranili i napili rabadžije i potom u burad s rakijom dolili vodu. Sutradan je čaršijom pukla bruka. Međutim, kada je sledeći put dolazio u Šabac Kalaba je bio obazriviji, a i karta ga je bolje služila, pa je na kocki zaradio i fijaker. Da bi upotpunio svoj trijumf, fijakerom je paradno prošao gradom. Šapčani su mu na odlasku nekako iz sve četiri osovine povadili čivije koje drže točkove, pa se fijaker raspao, a Kalaba završio u blatu.

Za nadmetanje je Valjevo imalo i "Krušik" u kojem su se pravile rakete i mine, a Šabac "Zorku" iz koje su najpoznatiji proizvodi veštačko đubrivo, boje i lakovi. Snaga se odmeravala i na tradicionalnim "Čivijadama" u Šapcu. Tih sedamdesetih godina prošlog veka Valjevci su, uglavnom, pobeđivali u svim vrstama takmičenja, od recitovanja do laganja.

Zlatnih osamdesetih, hvale se Valjevci, za vakta Dušana Mihajlovića njihov grad je prešišao sve u Srbiji, a kamoli Šabac. Kažu da su uveliko bili na Zapadu i to ne samo geografski… Žale se da su onda na vlast došli socijalisti kojima je "prvi zadatak bio da Valjevo vrate u Srbiju". Šabac je, u međuvremenu, nadmašio sam sebe, ali i suseda, pa je danas ispred (ili iznad) Valjeva. Komšije ne kriju da zavide Šapčanima i obećavaju da se neće predati...


Deo teksta preuzet sa: │[A] KULTURA
218  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — K poslato: Novembar 27, 2014, 01:58:08 am
*

KO TE IMA TAJ TE NEMA

Ne može se uhvatiti senka
od života što k'o Dunav teče
jer je život i svetlo i tama,
nekad jutro a nekada veče.

Ko te ima taj te nema,
ko te nema taj te sanja,
ko te sanja taj te ljubi
a ti o tom pojma nemaš.

Neki žive blizu al' daleko,
kao kamen ne mogu se maći
i kad se za ruke drže stalno
u mraku se ne mogu pronaći.

Dotaknu se linije života,
dve sudbine kao jedna traju
il' se dirnu il' se ne dodirnu
al' jedna za drugu dobro znaju.

YouTube: Dragan Kojić Keba — Ko te ima taj te nema
219  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — S poslato: Novembar 27, 2014, 01:10:48 am
*

SRCE JE MOJE VIOLINA
M. Marković — T. Dimitrijević — M. Marković

Hej, nema te
Svu noć plakala
Tebe čekala sam...

Ref. 2x
Srce je moje violina
Što je diraš kad ne znaš da sviraš
Nemoj da kvariš najlepše zvuke
Mesto pesme začućeš jauke

Hej, nema te
Zora svanula
Suza kanula je...
Ref. 2x

Hej, nema te
Šapat vetrova
Ko da doziva te...

YouTube: Lepa Lukić — Srce je moje violina
220  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — N poslato: Novembar 27, 2014, 12:32:06 am
**

NE PITAJTE KOME PEVAM
M. Popović Zahar — R. Mudrinić — ar. D. Stojković Bosanac

Ne pitajte kome pevam,
Ne pitajte nikad više
Ne pitajte za kim čeznem,
Kome srce pesme piše

Ne sme, ne sme niko više
Na mog dragog da me seća
S njim se jedna ljubav briše
S njim umire jedna sreća

Ne znam, ne znam dal' me voli
Ne znam, ne znam dal' će doći
Ostali su prazni snovi
i besane duge noći...

YouTube: Merima Njegomir — Ne pitajte kome pevam
221  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: Novembar 22, 2014, 04:48:02 am
*

MEN' SE DUŠO OD TEBE NE RASTAJE

Nije važno odakle sam
Sve dok znadeš kuda putujem
Deralo me sedam mora
Gorka kora ljute nevolje
To što brodi ne mogu da prevale
Čovjek umije

Men' se dušo od tebe ne rastaje

Tamo gdje se vali lome
Ostavljaju prostor otvoren
Ispada se vrlo lako
No se zato teško uspinje
Moj se napor odbija od stijene
Hridi kamene

Men' se dušo od tebe ne rastaje

I wouldn't have believed it
You want me to poetry you do
Speaking freely anyone
Who studies us from various points of view
Will find that we resemble mildew
In ever'thing we do

Sorry babe it's the way how you treat me too

YouTube: Branimir Štulić — Men' se dušo od tebe ne rastaje
222  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: Novembar 22, 2014, 04:33:57 am
*

MIRIS TAMJANA

Sve sam ti dao
u ovom svetu stradanja
sve sam ti dao i prosjak post'o
pijanac bez nadanja
 
Ref.
Poljem se širi miris tamjana
miriše cveće k'o moja dragana
a male laste s juga dolaze
k'o da mi tvoju ljubav donose
 
U ovom gradu ja nemam nikoga
umreću dušo ako si njegova
neka te prate stotine tambura
umreću dušo na tvojim rukama
 
Ja ništa neću
što sam ti dao od srca
ja ništa neću jer ne znam
da li si žena il' svetica

YouTube: Aca Lukas — Miris tamjana
223  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: Novembar 22, 2014, 04:00:14 am
*

MOJ KLUB

Dolazi mi Johnny Depp
i tada život je lep
u ponoć uvek je tu
 
Sedimo, ljubimo se
on kaže najlepše je
s tobom u Beogradu
 
Sa njim sedim sasvim sama
uvek je isti barmen i stol
uvek je isto mesto
svi pitaju gde li je to
 
To je samo moj klub
tamo dolaze mi snovi
kada prevariš me ti
uvek čeka me novi
ljubavnik iz sna
 
A Ricky Martin je taj
moj mali latino zmaj
u ponoć uvek je tu
 
Vreo je, topao je
i kaže najlepše je
s tobom u Beogradu
 
YouTube: Ana Nikolić — Moj klub
224  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: Novembar 22, 2014, 03:45:00 am
*

MORE SEVERNO LEDENO

Kroz mene ljubav je snažno proletela
Opasna kao žar, žar ispod pepela
I srećna sam se ja kraj tebe budila
Ljubav me opila pa mi presudila

Ref.
Meni sa tobom bilo je milo
U srcu toplo i medeno
Bez tebe tonem
Tonem u more severno, ledeno

Oči se boje, pitaju
Što je u zvezdama zavedeno
Da moju dušu potopi more
severno, ledeno

YouTube: Ana Nikolić — Moj klub
225  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — M poslato: Novembar 22, 2014, 03:22:56 am
*

MANASTIR

Otvoriše se manastirska vrata
za mene stale kazaljke sata
u drhtavoj ruci držim sveću
a opet se molim za njegovu sreću

Ref.
Kraj oltara stoji ikona sveta
kraj mene moja sudbina kleta
o majko Božija, anđeli s neba,
što mu kraj mene ta druga treba

Praštam mu ljubav što mi je krao
kako mu mene sad nije žao
eh moje suze, biseri beli
padajte kad me više ne želi

Njemu za ljubav klečim i molim
znam da je grešan, al' ja ga volim
bogovi kažu — grešni nek' plate
kome će moje suze da se vrate

YouTube: Mira Škorić — Manastir
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »