Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
1926  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Slobodanka Danka Stojiljković (1969) poslato: April 02, 2011, 05:39:11 pm
*
Održana promocija novog albuma "Beskraj" Danke Stojiljković u hotelu "Prestiž"


BORA ČORBA I STOJANKA




U prelepom hotelu na Carevoj ćupriji, došlo je mnogo kolega, uglavnom srednje i starije generacije, da podrže pevačicu koja oduvek neguje tradiciju i snima prave Srpske narodne pesme. Na CD-u "Beskraj" nalazi se trinaest pesama izvornog melosa iz svih krajeva Srbije. Od južnjačkih motiva, preko vlaških, južno-moravskih i vranjanskih, sve do melodija sa severa naše zemlje. Pravi duh Srbije pored glasa pevačice, dočaravaju i svi živi instrumenti koji su odsvirani na ovom albumu: harmonika, violina, viola, čelo, šargija, tamburica, gitara, gajde...

Pored velikog broja gostiju na albumu, posebnu pažnju skreće gostovanje rokera Bore Đorđevića. Naime, ovo je prvi album, sa pravim izvornim pesmama, na kojem je Bora Čorba pevao veoma zanimljiv duet "Stojanka i Stanimir".

Šteta je jedino što se Bora nije pojavio na ovoj promociji, zbog obaveza oko svog novog albuma koji je nedavno izašao, pa da uživo čujemo kako zvuči ova predivna duetska pesma.

Ali tu su bile Dankine kolege: Vera Matović, Miša Mijatović, Merima Njegomir, Beki Bekić, Milan Babić, Dragan Stojković-Bosanac, Mikica Antonić, Saša Katančić, Vanja Bulić, Desimir Stanojević, Rade Radivojević i mnogi drugi.





Da napomenemo da je Danka za Radio Beogradu, do sada otpevala mnoge izvorne narodne pesme, koje se nalaze na "trajnim snimcima" ove naše ugledne državne ustanove.


B. Nacić | 04.03.2009. | Srbija
1927  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Miloš Jović / Leo Martin / (1942) poslato: Mart 30, 2011, 12:16:31 pm
*
ISPOVEST: LEO MARTIN


TOM DŽONS MI JE PLAĆAO PESME ŠAMPANJCEM





Na veliku turneju po Evropi krenuo sam sa tadašnjim apsolutnim svetskim zvezdama kao što su Mirej Matje, Tom Džons i Dasti Springfild. Bio sam potpuno van sebe od sreće, ali nijednog trenutka nisam sumnjao u svoj glas. Dasti je bila najpoznatija soul pevačica u tom trenutku, ali je van scene bila jednostavna žena koja je stalno govorila o uređivanju cveća. Imala je moćan i topao glas. Toma Džonsa su predstavljali kao Tigra iz Velsa, a mene kao Lava iz Beograda. Jedne noći smo posle njegovog koncerta u Beču u lokalu "Eden" toliko preterali s pivom, da sam ja pevao njegove hitove, a on za svaku pesmu naručivao bocu najskupljeg šampanjca. Na kraju se nije znalo ni šta pijemo ni ko koga imitira. Sto nam je bio pun piva i šampanjca. Sve vreme menadžer je Tomu branio da pije, a on je samo rekao:

"Ne kvari mi veselje sa Leom čoveče", priča u ispovesti za "Blic nedelje" šansonjer Leo Martin.


PROBISVET U DETINJSTVU

Rođen sam u okolini Blaca kao Miloš Jović, ali su moja majka Mirjana i otac Božidar odlučili da je bolje za mene i mog brata Milovana da odrastamo u Beogradu. Živeli smo u kući na Slaviji jer je otac radio u neposrednoj blizini kao ekonom Fakulteta muzičke umetnosti. Zajedno s klincima iz kraja svakodnevno sam puno rizikovao igrajući se na vojnom otpadu koji je posle Drugog svetskog rata bio smešten u Mitićevoj rupi. Skakali smo po razbijenim tenkovima, prevrtali granate, bombe, zaostalu municiju, rašrafljene puške. Umazani motornim uljem i prašinom trčali smo po ulici Proleterskih brigada u kojoj su bili drvoredi lipa. Brali smo lipov cvet koji smo prodavali na pijaci ne bismo li sakupili neku kintu za kolače u obližnjoj poslastičarnici. Čuvena gospođa Dana nam je gledala kroz prste za neke na licu mesta ukradene i smazane šampite. Jednom smo preterali jer smo "očistili" pola pleha krempita dok nam je ona plaćene kolače pakovala u ostavi. Prijavila nas je roditeljima jer su svi znali čiji smo, pa smo kolektivno izvukli batine.


KLARINET

Pomagao sam ocu oko unošenja uglja u podrum Fakulteta muzičke umetnosti kada sam iz jedne učionice čuo profesora Bruna kako svira menuet. Zastao sam ispred otvorenih vrata i on me je pozvao unutra i pitao me da li mi se ta muzika sviđa. "Ovo je najdivnija muzika koju sam u životu čuo", odgovorio sam mu, i on me je zamolio da otpevam nekoliko lestvica. "Imaš apsolutni sluh momče", nasmejao se profesor Bruno Brun, i sledeće nedelje me je upisao u Srednju muzičku školu "Josif Slavenski". Imao sam u tom momentu 13 godina i bio potpuno zaljubljen u klarinet.


GENERAL

Paralelno s muzičkom školom išao sam i u matematičku gimnaziju. Zanimale su me tehničke nauke kao što su matematika u fizika, pa sam zadatke rešavao brzo i lako i na tabli i na pismenim zadacima. Zbog toga su me drugari iz razreda prozvali general. Kad dođe april profesori su mi govorili da sam slobodan do kraja školske godine. Moj drugar iz školske klupe Nikola Nešković koji je danas jedan od urednika na RTS pitao me je da li može da bude moj pukovnik.


VESELI BENĐO

Pred maturu sam imao svoj bend koji se zvao Veseli bendžo. Bio je to drugi diksilend bend u Beogradu posle Sedmorice mladih. Veseli bendžo nije imao klarinetistu, pa sam im došao ko kec na jedanaest. Svirali smo svakog četvrtka uveče na beogradskom Sajmu uz poznate glumce Miju Aleksića, Ljubišu Bačića i druge i taj program je prenosila Televizija Beograd. U osamnaestoj godini života delio sam autograme jer su me ljudi prepoznavali na ulici. Svirali smo i na čuvenim igrankama na košarkaškim terenima Crvene zvezde na Kalemegdanu. Dobar provod za nekoliko hiljada ljudi i obavezna tuča za kraj programa. Mit je da su tada tuče bile fer, jer su kavgadžije bile u većini, a hrabri časni momci dobijali su batine. Crnogorci su u većini situacija bili kavgadžije, ali su se najprijatnije osećali u velikom društvu.


ELEKTROTEHNIKA

Želeo sam da upišem Elektrotehnički fakultet, ali je pribor bio suviše skup za moje skromne finansijske mogućnosti, pa sam otišao na prijemni ispit na Pravni fakultet. Knjige i skripte sam dobio besplatno od prijatelja.


EKSPRES 8

Kada sam čuo Reja Čarlsa kako peva "Džordžiju", shvatio sam da je najbolji instrument grlo i digao sam ruke od diksilenda iako sam u međuvremeno svirao i flautu i saksofon. Oformio sam bend Ekspres 8 koji je imao četiri vokala i ritam sekciju. Dobili smo ime jer nam je prvi nastup bio na proslavi nekakvog jubileja "Politike ekspres". Bili smo prva grupa u bivšoj SFRJ koja je imala snimljen televizijski spot. Zdravko Šotra je režirao ukupno četiri spota sa grupom Ekspres 8. Repertoar nam je bio sastavljen od hitova Reja Čarlsa i džez kompozicija u najboljoj tradiciji revijskog orkestra Glena Milera.


NEMAČKA

Pošto su pevačica Nada Knežević i bubnjar Lazar Tošić odlično finansijski prolazili svirajući za američke vojnike u džez klubovima po Nemačkoj, odlučio sam da im se pridružim 9. februara 1964. godine. Dešavalo se da se američki vojnici potuku za vreme svirke, ali ih je njihovo obezbeđenje odmah izbacivalo iz kluba. Muzičari iz SFRJ su bili cenjeni jer smo svirali kao ljuti profesionalci. Probali smo svakog dana, a 1965. i 1966. godine svirali smo od osam uveče do četiri ujutro.


IDENTITET

U jednom elitnom klubu u Nemačkoj prišao mi je Bruno Anger, generalni menadžer CBS za Evropu, i pitao me da li mogu sa svojim bendom da dođem na probu. Ponudio mi je na probnom snimanju dve pesme koje sam glatko odbio jer su bile ispod mojih vokalnih sposobnosti. Testirao sam želju svog budućeg producenta da me zaista angažuje. On mi je predložio da sam komponujem pesme koje ću snimiti i tako se i desilo. Jedini problem je bilo moje ime Miša Jović. "Moramo ponovo da te krstimo", rekao mi je Bruno. Razmišljao sam nekoliko dana i uspeo da spojim dva imena koja su u Jugoslaviji bila česta, a po Evropi deluju aristokratski. Tako je Miša Jović za publiku postao Leo Martin.


POVRATAK

Svakih šest meseci sam zbog poreza menjao automobile i nastupi su bili iscrpljujući jer su na Zapadu pevači roba i producenti na njih gledaju kao na mašine, što nikako nisam mogao da izdržim. Imao sam sve manje vremena da živim na mediteranski način. Da se zasedim sa društvom, da šetam celi dan po nekom gradu. Da idem u muzeje i čitam. Za život nisam imao vremena, opijati me nisu interesovali, a novac me nikada nije fascinirao, pa sam odlučio da se vratim u Beograd.


ŠEVROLET

Jedino što sam u životu morao da imam prvoklasno jeste auto jer sam mnogo voleo da putujem. Kada sam parkirao ševrolet impalu ispred robne kuće u Beogradu 1969. godine, oko kola se okupilo dosta sveta. U njega je bio ugrađen gramofon i jedva sam se probio do vrata, na šta mi je jedan stariji čovek podviknuo: "Gde si zapeo pa svi hoće da vide ovo čudo." Odgovorio sam mu da ja ne želim da pogledam auto, već da uđem u njega. Jedva sam se odvezao iz mase.


SKANDAL U OPATIJI

Na festivalu u Opatiji birala se pesma koja će predstavljati SFRJ na evrovizijskom takmičenju. Čuvenu "Odiseju" sam odbio da pevam kao Miša Jović jer je moje umetničko ime bilo Leo Martin. Direktno iz vrha Komunističke partije stigla je direktiva da na opatijskom festivalu nema mesta za Lea Martina, već samo za Mišu Jovića. Bio sam uporan i ja, pa sam imao još jedan zahtev — da "Odiseju" otpevam na engleskom jeziku jer sam je tako u inostranstvu snimio. Otišao sam kod lekara i uzeo opravdanje da sam bolestan. Tu pesmu je otpevao moj prijatelj Dalibor Brun i zauzeo poslednje mesto. Naravno, "Odiseja" je u mom izvođenju kasnije postala vanvremenski hit. PGP je izdao singl "Odiseja" u prodao ga za nedelju dana u 100.000 primeraka. Pretili su mi iz različitih redakcija da moje pesme neće emitovati u radio i televizijskim programima. Zapretio sam im da ću ih tužiti Ustavnom sudu jer bi mi ukinuli pravo na rad. Odmah su odustali.


VASJA

Na festivalu Zlatni Orfej u Bugarskoj sam 1976. godine upoznao svoju sadašnju suprugu Vasju koja je tada režirala šou-program sa mnom. Terala me je da poziram, što mi se nimalo nije dopalo, pa sam joj drsko objasnio da sam šansonjer i da je moje prirodno stanje da za šankom uz konjak pevam svoje balade. Deset godina smo se poznavali pre nego što smo se venčali. Naučila me je da pričam bugarski i mnogim divnim sitnicama u životu zbog kojih smo mnogo srećni. Putujemo bez prestanka.


LOŠA VREMENA

Raspad zemlje me je udepresivio toliko da sam Vasji 1991. godine rekao sa očima punim suza da je sada vreme za plakanje, a ne za pevanje, i narednih šest godina sam bio van svetla pozornice. Tek sam 1997. godine na nagovor prijatelja ponovo počeo pevam. Jedva sam emotivno preživeo rat, raspad zemlje i uništenje životnih normi i standarda.


BORBA

Na trgu u Budvi sam 31. decembra 2000. godine pokušao da pevam zajedno sa Zdravkom Čolićem na novogodišnjem slavlju, ali glas nije hteo da izađe iz mog grla. Organizator je pustio matricu i prvi i jedini put sam na koncertu pevao na plejbek. Ignorisao sam problem s grlom sve dok mi na slavi u kući generala Negovanovića domaćin nije predložio da nešto otpevam. Požalio sam se da već mesecima iz mog grla pesma ne izlazi, a da mi je nekoliko lekara kazalo da imam upalu i neke gljivice. Milun Jovović, psiholog sa VMA, bio je tu i pozvao me na pregled kod specijaliste Dušana Obradovića koji mi je istog dana zakazao operaciju. Karcinom je bio u odmakloj fazi. Sedam milimetara mojih glasnica je pojeo rak. Doktor Obradović me je operisao i novi život sam proslavio dugim letovanjem sa familijom na Korzici.


SADAŠNJICA

Na nedavno završenom festivalu "Pjesma Mediterana" osvojio sam drugu nagradu. Spremam novi album i veliki koncert u Beogradu za jesen. Leo Martin još uvek ima šta da otpeva.


Aleksandar Nikolić | Blic
Foto: J. Vučetić
1928  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Slobodan Perović — Dominantni žanr populističke muzike... poslato: Mart 30, 2011, 01:43:43 am
*

DOMINANTNI ŽANR POPULISTIČKE MUZIKE U POSLEDNJOJ DECENIJI XX I NA POČETKU XXI VEKA


Godine u poslednjoj deceniji XX veka obeležili su raspad zemlje, ratovi, izolacija, migracije stanovništva iz zaraćenih područja, odlazak velikog broja mladih iz zemlje, hiperinflacija, bombardovanje. Sve ovo je neminovno uzrokovalo narušavanje sistema vrednosti, tako da neagtivci postaju junaci i idoli, kriminal i kriminalne radnje bivaju zamenjeni rečju "snalažljivost", a kriminalci nazivani "snalažljivim ljudima". U takvom okruženju, okruženju strepnji i beznađa, dolazi do poplave neukusa u populističkoj muzici. Po sredi je nova narodna pesma, neo folk ili kako su to neki prozvali "turbo folk" u daljem tekstu "narodnjaci". Bio je to period u kome su nekoliko tada aktivnih diskografskih kuća, pre svega "ZAM production" izdavale 150-200 CD-ova godišnje, a svi izdavači ukupno preko 500 izdanja na godišnjem nivou. Ako se ima u vidu da svaki CD sadrži desetak kompozicija, pa to pomnožimo sa 500 izdanja, dobijamo fantastičnu cifru od 5000 kompozicija. U stvaranju ove hiperprodukcije bilo je uključeno desetak autora muzike i svega nekoliko tekstopisaca. Usled velike potražnje novih pesama i malog broja ljudi koji su to radili dolazi do toga da autori sve češće pozajmljuju tuđe ideje — kompozicije koje su već negde u Grčkoj i Turskoj veliki hitovi. Preuzimanjem, pozajmljivanjem ili prisvajanjem tuđih kompozicija se uveliko bave i glavni akteri tadašnje pop muzike, mada prednjače "narodnjaci". Izdanja ovih produkcijskih kuća svesrdno su pratile brojne radio i TV stanice (oko 300/400 televizija i skoro 1000 radio stanica) i tako bitno uticale na formiranje ukusa (čitaj neukusa) građanstva koje je bilo neizbežni konzument njihovih programa. Polako, ali sigurno vodeće mesto na svim talasima radio i TV programa, ali i kafićima diskotekama, klubovima, splavovima, raznim proslavama tih godina zauzimaju "narodnjaci". Jednostavno dogodili su nam se kao i mnoge druge stvari koje su nam se tih godina "dogodile".

I urbane sredine poput Beograda nisu ostale imune, poprimile su taj "narodnjački" prizvuk, koji se ogledao u preteranoj, prenaglašenoj upotrebi orijentalnih i azijatskih elemenata, upakovanih u euro dens, haus ili tehno matrice sa neizbežnim lupovima, sekvencama, uz neizgrađeno melizmatično pevanje novonastalih pevačica vulgarno razgolićenog izgleda, i ratničkog folka Gedže, braće Bajić i Baje malog Knindže.

Ali nije nekus upotreba orijentalnih motiva u domaćoj populističkoj muzici, neukus je preterano, prenaglašeno insistiranje na njima, što neminovno dovodi do vulgarizacije. Nije neukus melizmatično pevanje, ali je neukus nizgrađeno melizmatično pevanje koje više podseća na neartikulisano meketanje, zavijanje i jauk.

Unapređivanjem tehnologije snimanja, svako je mogao da postane pevač, bez obzira da li zna da peva? a bilo je aktuelno i pozajmljivanje glasa. Merilo za talenat postaje veličina silikona, dubina deholtea, vulgarna razgolićenost i naravno najvažnije, količina novca koju je "talenat" (novoproklamovani) spreman da uloži u projekat. Aktuelni autori tog perioda neretko se hvale u štampi i elektronskim medijima da se cene njihovih "hitova" kreću i do nekoliko hiljada tadašnjh maraka, a cena celog projekta i do fantasticnih 40/50 hiljada maraka, uz to treba dodati i dotanih 15/20 hiljada maraka za izdavanje i marketing. Sa svih strana dopirao je i probijao se samo jedan eho, eho "narodnjaka". Retki su bili lokali u kojima se negovala neka druga vrsta popularne muzike, jazz klubovi još ređi, mada ih je u Beogradu i nekim većim gradovima Srbije ipak bilo u tom periodu.

Muzička elita ima ignorantski stav prema svemu što nije elitističko, ostaje nema, a u nedostatku ozbiljnog kritičkog stava i osude sa pravog mesta, neukus koji propagiraju "narodnjaci" uz podršku tadašnjih elektronskih medija dobija pun legitimitet. Crno postaje belo, negativno — pozitivno, sve po sistemu "što gore to bolje".
 
Različite ciljne grupe bave se ovom tematikom kroz objavljene knjige, anlize, oglede, istraživanja, intervjue date uglednim nedeljnicima. Stavovi koje zauzimaju različite grupacije kreću se od najoštrijih osuda do pohvala. Nažalost nema prave anlize onog što nam se dogodilo, ima samo osuda da vlast namerno i smišljeno protura, nameće azijatske i orijentalne elmente i ritmove, sa kojima Srbija nema dodirnih tačaka po mišljenju srpskih tradicionalista. Sasvim suprotno mišljenje o ovom imaju novi levičari najnovije generacije, koji ovu pojavu smtaraju "globalizmom" Srbije, dok globalisti u "narodnjacima" vide obračun tadašnje vlasti sa rok-en-rolom, kao i opasnost po društvenu kulturu.

Stav srpskih tradicionalista u delu koji govori o tome da se radi o napadu islama na srpsku tradciju, te pokušaj da se srpska tradicija svede samo na identitet centralne Srbije, kao i tvrdnje da u srpskoj tradiciji i folkloru ne postoje orijentalni elmenti, je u najmanju ruku pogresan i besmislen. Dakle nesporna je činjenica da naš folklor pored tradicije koja je sačuvana i negovana u Šumadiji i koja nema primese i uticaje orijenta, ima i folklor sa izrazito orijentalnim koloritom i ritmovima (pre svega Niš, Vranje, jug Srbije, Kosovo). Muzička tradicija ovih područja nastala je pod uticajem Turske muzičke tradicije u periodu njihove vladavine na ovim prostorima, a zasnovana je na neparnim ritmovima 7/8, 9/8, i orijentalnim elmentima i koloritu sa neizbežnom prekomernom sekundom u melodici.

O pokušajima da se srpska muzička trdicija svede samo na centralnu Srbiju ne treba polemisati (Srbija je ipak multinacionalna i multikulturalna), ovaj stav trdicionalista sličan je stavu globalista koji smatraju da treba da se sluša samo rok-en-rol, kao urbana muzika.

Pravo pitanje pokreću globalisti u tezi "opasnost po društvenu kulturu". Može li određeni žanr muzike baziran na preteranoj količini neukusa i šunda uticati negativno po društvenu kulturu? Naravno da može to se zna od davnina, čak je u mnogim državama pre više vekova postojalo mišljenje; "što je bolja muzika, bolji je i narod". Muzika, ona prava (bez obzira na žanr) oplemenjuje svakog konzumenta, svako živo biće, a najnovija naučna istraživanja dokazuju da delotvorno dejstvo ima i na biljke i životinje. Terapeutsko dejstvo ove umetnosti dobro su poznate medicini i već duže vreme u praksi primenjuje se kao "muzikoterapija".

Kakvo dejstvo neukus, nesklad i kič u muzici mogu imati po konzumente, zaključite sami.

I da zaključimo, nesporno je da je dominacija "narodnjaka" na srpskoj populističkoj sceni prisutna od početka devedesetih pa do prvih godina novog milenijuma. Nesporno je i to da ovu pojavu prati poplava neukusa. Muzička elita ostaje nema. Zajednica muzičkih škola i muzička akademija bez komentara (interesantno je da srednje muzičke škole školuju kadrove koji dobijaju zvanje muzički saradnik, a muzička akademija na odseku teorije i kadar sa zvanjem muzički urednik, a da pri tom zakonom nije precizno regulisano ko može biti muzički urednik, ili saradnik). Država bez reakcije, kao da se sve to događa nekom drugom. A neukus i šund koji daju neprijatan ukus čokolade sa belim lukom, ili svdbarskog kupusa sa šlagom, izsotankom reakcije sa pravog mesta dobijaju pun legitimitet.

Bilo kako bilo, ali bilo je i prošlo. Vreme hiperprodukcije, dominacije "narodnjaka" na populističkoj muzičkoj sceni Srbije, je za nama. Polako se profiliše oblast populističke muzike sa autorima i izvođačima koji su uspeli da opstanu, broj izdanja desetostruko se smanjuje, polako oživljava i pop scena. I dok su tokom devedestih skoro svi emiteri emitovali samo "narodnjake" danas imamo i medije koji u progamima uopšte nemaju zastupljenu ovu vrstu muzike. Televizije FOX, Avala, B 92 opredeljuju se za urbani pop i rok, RTS ima zastupljen pop, rok, klasiku, ali i dobar deo izvorne narodne muzikčke tradicije, samo Pink i Košava od emitera sa nacionalnom frekfencijom imaju u progranmskim sadržajima zastupljene "narodnjake".

"Grand produkcija" (ljudi koji su ranije bili okupljeni oko "Zam produkcije") polako počinje da uređuje ovu oblast, tako da je danas prisustvo neukusa i u pogledu same muzike i motiva koji se koriste, muzičkih ideja i načina interpretacije svedeno na minimum (u podnošljive okvire). Takmičenje mladih i neafirmisanih pevača koje organizuje ova kuća pod nazivom "Zvezde Granda" sve više okuplja i promoviše interpretatore pop muzike (Silvija, Nemanja i Svilar koji je i aktuelni pobednik).

Predstoji još dosta posla da bi se ova inače neuređena i prepuštena sebi oblast do kraja profilisala i uredila, pre svega razvoj muzičkog menadžmenta, ali važno je, da je krenulo.

Nadajmo se da će godine pred nama doneti puno pozitivnih promena i događanja na populističkoj muzičkoj sceni Srbije.

I za kraj setite se mudre izreke "ako želiš da saznaš više o nekom narodu, poslušaj njegovu muziku", i razmisli o njoj.


Slobodan Perović
1929  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Ide Mile lajkovačkom prugom poslato: Mart 30, 2011, 01:32:09 am
*

O NASTANKU POPULARNE PESME "IDE MILE LAJKOVAČKOM PRUGOM"

Tekst pod ovakvim naslovom objavljen je u poslednjem broju revije "Kolubara", a potpisuje ga pevač narodne muzike Tomislav Bajić, koji je sa bratom Andrijom u duetu (Braća Bajić) učinio popularnom pesmu "Ide Mile lajkovačkom prugom", čime se i za Lajkovac čulo više nego ikad. Uz saglasnost urednika "Kolubare", tekst prenosimo u celosti.

Zanimljiva pesma. Ne zna joj se autor, a spada u retke kojima je bar približno moguće odrediti vreme nastanka. Nastala je između 1908. godine kada je proradila lajkovačka pruga uskog koloseka i 1954. godine, kada sam je prvi put čuo.

Te godine sam u Aranđelovcu slavio polaganje velike mature. Šumadijom su carovale harmonike i frule, na kojima su isključivo izvođene pesme i kola. Tako je bilo i na našoj maturskoj zabavi. Pevali smo mnogo lepih, izvornih pesama. U jednom trenutku moj "klasni" drug Sveta Milivojević – Ibrir (nadimak po golmanu francuske fudbalske reprezentacije) upita me zašto ne pevam pesmu svoga kraja "Ide Mile lajkovačkom prugom, ide Mile sa najboljim drugom". Otpalo je, jer ja tu pesmu nikada dotle nisam čuo.

Prošle su decenije a da se te pesme nisam ni setio. U međuvremenu sam se intenzivno (a zašto da ne kažem i uspešno) bavio narodnom muzikom, družeći se sa poznatim jugoslovenskim pevačima i kompozitorima. Zanimljivo mi je bilo i druženje sa dobrim čovekom i pevačem Živanom Saramandićem. Osobit operski glas, osobit i po tome što voli izvornu narodnu muziku. I peva je. Rodom je iz Aranđelovca, išli smo u istu školu. Doduše on dva-tri razreda iza mene, jer je mlađi. Poznavao sam mu i majku Živku, koja je radila u bioskopu i omogućavala nam da mnogo filmova gledamo "gratis". (Živeli smo u siromašno, krizno doba.) Druženje smo nastavili i u Beogradu.

Živan je jednom došao kod moga brata Andrije da na njegovom garažnom kanalu pogleda nešto na automobilu. Uz čašicu zapita Andriju: "Zašto vi ne biste snimili onu pesmu: Ide Mile lajkovačkom prugom?" I ispriča nam ceo tekst. Pesma nije imala refren. Odmah smo rešili da je snimimo, "da popunimo ploču". Nismo očekivali bum, jer je pesma lokalnog karaktera, vezana za nerazvijenu varošicu, poznatiju pre kao železnička raskrsnica, nego kao naselje.

Posle nekoliko meseci dođoše mojoj kući na Banovom Brdu kolege Predrag Živković-Tozovac i bubnjar Džamba. Oba Kraljevčani, dobri muzičari, fraješi, šmekeri, pa i švaleri. Kad odvališe litar viskija obrnemo novu ploču da Tozovac odsluša. Dao je i ocenu: "Burazeru, ono što ja i ti pevamo slušaju svi, od portira do generala!" I odoše.

Međutim, za manje od mesec dana pojavi se Tozovčeva ploča, na kojoj počasno mesto zauzima pesma "Ide Mile..." Novo je bilo to što je sa te naše ploče, iz pesme "Suvo seno košeno" pevana po Kolubari posle rata, uzeo prvi stih i upotrebio ga kao refren. Andriji i meni se to svidelo, pesma je kombinacijom obogaćena i nismo se bunili.

Tozovac se tada družio sa poznatim političarem Dražom Markovićem, pa je i zbog toga, pored dobrog pevanja, bio miljenik radija i televizije. Pesma "Ide Mile..." bila je veoma zastupljena u programima i ušla među gledaoce. O njoj se veoma pričalo, a kroz nju i o malom Lajkovcu. Primera radi, sjajni književnik Momo Kapor u više navrata se na javnim mestima pita zašto Mile ide prugom, kad je to opasno, a ne ide putem. A pitao je zato što ne zna da sela u ovom regionu nisu imala prohodnih puteva i da je pruga jedini način da odete do lajkovačke "štacije" (stanice) neokaljane obuće. Nije važno što je hodanje prugom bilo zabranjeno (postojale su table sa upozorenjem) i što su postojali uniformisani čuvari pruge, koji su kažnjavali one koji idu prugom!

Nešto kasnije bard zabavne muzike Goran Bregović u svom internacionalnom programu u jednoj pesmi (nabrajalici) pominje Lajkovac. Sjajni i veliki pisac Radovan Beli Marković piše zanimljiv roman pod naslovom "Lajkovačka pruga". Pod istim naslovom pojavljuje se i knjiga – hronika o lajkovačkoj železnici i železničarima.

Da skratimo: zna se za pojavu da neko poznato mesto dobije svoju pesmu koja postane popularna. Ali se ne zna za slučaj da jedna zaboravljena pesma svojom pojavom probudi i predstavi svetu uspavanu i nepoznatu varošicu. Jer, danas za Lajkovac (po pesmi) znaju u Australiji, Americi, na Novom Zelandu i – kud ćete dalje...


19. jun 2008.
Tomislav Bajić

http://www.lajkovac.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=514







1930  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nada Obrić (1948) poslato: Mart 29, 2011, 06:19:30 pm
*
U domu Nade Obrić


SREĆNA BAKA I SVEKRVA

"Ja sam jedna presrećna žena. Prvo, imam zdravu djecu. Itana i Saša su svoji ljudi, završili su škole, rade. Sin se prošle godine oženio, dobila sam divnu snajku, Ljilju, pa unuku Nataliju, nanino zlato. Malo li je?", kaže ova Bosanka koja je tri i po decenije dugu estradnu karijeru nedavno zamenila novinarskom

Poslednji put smo bili gosti Nade Obrić pre desetak godina. Tada nas je, pre svega, interesovalo, kako se ona snalazi kao poslovna žena, vlasnica salona lepote, jednog od najopremljenijih i najluksuznijih u gradu, a koji je otvorila u prizemlju porodične kuće na Bežanijskoj kosi. Nada i dalje živi na istoj adresi, firma za salon, iako trenutno ne radi, stoji na istom mestu. U njenom domu i sada je raskošna samo toplina.

Bar naoko, ni Nada se nije promenila. Energična crnka, čvrste konstitucije sa svim atributima ženstvenosti, kojoj je godine i sada, kao i onda, teško odrediti.

A nedavno je postala baka i taj događaj ponosno oglasila na sva zvona. Što baš i nije uobičajeno u poslu na estradnoj sceni gde većina, čak i muškaraca, godine krije kao zmija noge. Mada, oni koji pamte Nadina iskakanja iz šablona, setiće se i da je svoj pedeseti rođendan proslavila javno, u restoranu, sve uz prisustvo novinara.

Mnogi prijatelji su me pitali da li sam normalna što to radim. Rekla sam im da sam veoma ponosna na svoje godine, odnosno na ono što sam uradila i što imam. I da je važno kako svoje godine odživiš, a ne koliko ih imaš.


Od gimnastičarke do novinarke

Mladoj Zvorničanki su, oni kojima je to struka, predviđali blistavu sportsku karijeru. Rođena gimnastičarka, govorili su. Naravno, ne bez pokrića. Imala je sjajne rezultate za onu zemlju i ono doba. Bila je u tom sportu čak i trener i sudija. Odlazak na studije prava u Sarajevo doneo je obrt. Počela je da peva prvo u kulturno-umetničkom društvu, a vrlo brzo joj je pesma od hobija postala profesija. Međutim:

Blizanac sam u horoskopu i prosto nisam neko ko može da dozvoli sebi da zavisi samo od jednog posla i samim tim da bude u situaciji da ga neko ucjenjuje da prihvati da radi ono što inače ne bi nikada, pogotovo kada je estrada u pitanju. Jedanaest godina sam i pjevala i radila kao pravnik u opštini, pre četrnaest sam otvorila salon lepote, a još sam i imala muža iza sebe koji nije jeo estradni hleb već je prihod zarađivao na drugoj strani, što mi je davalo dodatnu sigurnost.

Da je Nada okusila i novinarski hleb, saznajemo ne njenim hvalisanjem već našom radoznalošću koja je, znajući da ona odmah posle razgovora sa nama ide na put, oblikovana u pitanje gde peva za srpsku Novu godinu. Nigde, sledi kratak odgovor. Pa gde onda ide, sad se već opasno približavamo nevaspitanju. U Bijeljinu, kaže. A šta će tamo, kad ne peva, sada već nemamo obzira. Da montiram emisiju. Kakvu emisiju? Moju.

Na bjeljinskoj televiziji radim autorsku emisiju od sat i po gde su mi gosti poznate, priznate, vrlo uspešne ličnosti u svom poslu, jednom rečju oni koji su se svojim djelovanjem izdigli iznad prosječnosti. Emisija se zove "I to sam ja". Ova koju idem da montiram, sa Savom Miloševićem kao gostom, deseta je po redu. Naravno, da nisam imala namjeru da budem novinar. Ali, ja sam potpuno svjesna da na mlađima svet ostaje i da je došlo vrijeme da se polako povučem sa scene iz mnogo, mnogo razloga. Razmišljala sam čime bih se mogla baviti, a da ostanem u komunikaciji sa narodom na koju sam navikla i kakvu imam čitavog života. A onda, malo su me i naljutile neke televizije, novinari. Poznata sam kao veliki inadžija, prava tvrdoglava Bosanka, nosim taj gen u sebi. Tako sam došla na ideju da bih mogla da radim jednu takvu emisiju.

Izložila je svoj plan vlasniku i direktoru Bijeljinske televizije i on ga je prihvatio. Očekivala je strašne kritike, negativne, unapred je jasno videla i njihov tekst: šta ona traži na televiziji, šta hoće sad kao novinar i voditelj, nek se drži mikrofona, a ni za njega više nije!

Na moju veliku sreću, emisija je naišla na fantastičan prijem. Kritike su, za sada, toliko pozitivne, da često sama sebe uštinem, radi uroka.

Ponosna je na to što se u njenoj emisiji Velja Ilić, ministar za kapitalne investicije, rasplakao kada je pričao o momku koji je u Čačku hteo da skoči sa krana, što je Zorica Brunclik, za koju kaže da je od svog prvog dana na estradi samom svojom pojavom bila intrigantna ličnost, pričala bez zadrške o svojoj političkoj aktivnosti, o JUL-u, o sebi kao majci četvoro dece sa četiri različita muža, ili što je u studio u Bijeljini došla cela porodica dr Zorana Stankovića, načelnika VMA. Dobija na stotine mejlova gde joj gledaoci poručuju da istraje u isticanju dobrih, ljudskih strana koji svaki čovek, bez obzira šta drugi mislili o njemu, sigurno ima.


Pjesme će me nadživjeti

Na estradi je evo već punih trideset pet godina. Iza nje su pesme "Ne dozvoli da te druga voli", "Dugo te, dugo očekujem", "Oj, ljubavi moja prošla", "Čuvaj me, čuvaj", "Još me boli jedna stara rana", "Bolna ti ležim"... One su njena muzička biografija.

Ima mnogo pjesama koje sam ja snimila, a koje će sigurno nadživjeti mene. To bi trebalo da bude imperativ svakog pjevača.

Ističe da se već dugo sprema da estradi kaže "hvala lijepo, dosta je bilo". Čak je i pre četiri godine, kada je snimila poslednji kompakt disk, svim svojim saradnicima rekla da na nju više ne računaju, da sa tim albumom želi da se pozdravi sa mikrofonom, ali:

Ponovo sam počela da dobijam pjesme. Već tri godine imam dvije za koje sam sigurna da su hitovi kakvi se dese jednom u deset-dvadeset godina. S jedne strane, žalim što ih nije dobio neko mlađi, imao bi doživotnu ličnu kartu, a, sa druge, sasvim pošteno moram da kažem, ne mogu da ih dam nikome. Ni sad mi nije jasno odakle se ljudi i sjete mene uopšte. Jer, ne izlazim na mjesta gde treba da budem viđena, živim jedan sasvim drugi život od onog karakterističnog za estradne ličnosti. Istina je da sam tako živjela čitav život.

Nije sigurna da će ponovo ulaziti u studio. Pre svega što smatra da u muzičkom izdavaštvu više ne važe nikakvi moralni kodeksi.

Na estradi je borba uvjek bila bespoštedna. Estrada vam je jedan ogroman kavez pun lavova i vi ste goloruki ubačeni unutra pa, kako se snađete. To je oduvjek bio posao bez sutra. Vi trenutno, u odnosu na običnog čoveka koji prima platu, uzmete ogromne pare, ali niko vam ne garantuje da ćete sutra imati od čega da preživite. I niko vam ne garantuje koliko će vaša karijera da traje. E, sad, nespremni da se suočavaju sa realnošću i neobrazovani, kakvih ima mnogo na estradnoj sceni, pogotovo koji brzo dođu do neke popularnosti, kada se ona istopi, presuše izvori jer vas niko više ne zove, tada doživljavaju užasne depresije, traume. Zato i imamo sve više droge i alkohola na estradi, ljudi umiru mladi, jednostavno nestaju, a da se, pri tom, niko ne pita šta je sa njima.

Jedna je od retkih pevačica koja na samu pomen reči "tabloid" ne počinje da sipa drvlje i kamenje.

Moje koleginice se tamo negde slikaju pijane, gole, u nekim smješnim ponašanjima, a onda se bog zna kako ljute na novinare i hoće da ih tuže što je, po meni, apsurd. Jer, onog trenutka kada sam vrata svoje kuće zatvorila sa vanjske strane, ja sam Nada Obrić, javna ličnost, i, kako nisam malodobna i maloumna, odgovorna sam za sve što potom kažem ili uradim. Ako vi mene uhvatite da sam se negde skinula, vi samo radite svoj posao, a i ja — smeje se — očigledno radim svoj.

Seća se jedne takve, za koju bi mnogi rekli, neprilične situacije, a koju ona i danas smatra sasvim normalnom i za njen i za novinarski posao. Desilo se da je na molbu svojih radnica iz salona i na nagovor ćerke Itane ("Po prirodi sam radoznala, volim izazove, pravo da vam kažem, jedva sam čekala da me pozovu") otišla da gleda prvi muški striptiz u Beogradu, u kabareu "Rouz". Posle nekoliko dana zovu je iz salona da dođe, čeka je neki dečko sa kompromitujućim slikama, kažu joj.

Znam da ne mogu imati takve slike, ali siđem. Dječko sedi, pitam šta je bilo, on meni pokaže dve-tri slike na kojima me je zajaho stiptizer. Odakle ti to? Kaže: krišom sam slikao. Šta ćeš sad s tim? Znate, meni više redakcija nudi pare da im prodam ove slike. Koliko možeš da dobiješ za njih? Trista maraka. To bješe tada stravična plata. Slušaj, srećo, kažem mu, sve nogom u tur, trk da to prodaš, ali, da budeš svjestan da sam ti ja ovaj mesec obezbjedila jednu od najvećih plata u ovoj zemlji. Dječko je bukvalno izašao leđima napolje, nije mogao da shvati moju reakciju.

Sutradan je Nadu pozvao urednik jednog tabloida i rekao da ima tu fotografiju i da bi oni hteli da je objave ali i da smatraju da je, s obzirom na to da je ona u pitanju, red da joj to prethodno kažu.

Gospodine, samo vi to objavite, rekla sam mu. Ja jesam bila u kabareu "Rouz", i to jesam ja na slici, i sutra bih otišla na takvo mesto. I hvala Bogu da ova država nema nikakvih drugih problema nego da se sva nacija zadevera što je mene zajahao neki striptizer. Fotografiju objave. I nikom ništa. Ja bih i sutra to uradila.


Život je treptaj

Poslednjih pet godina Nada je dva puta bila u situaciji da se bukvalno bori za svoj život. Oba puta napala ju je bolest, ona kojoj narod ni ime ne izgovara nego samo kaže "najgora", oba puta je legla na operacioni sto ne znajući da li će i za nju biti novog sutra i oba puta su operacije, na različitim delovima tela, iako je bolest, kako kaže, otkrila sekund posle dvanaest, bile uspešne. Javnost je iznenadila kada je o svojoj bolesti govorila bez ustezanja, a nas, kada smo joj ugledali sa zapaljenom cigaretom među prstima.

Znaju moji lekari da se nisam odrekla tog poroka i naravno da me grde. Ali kada sam posle prve operacije zapalila prvu cigaretu i doktor me video, obradovao se: "Hvala Bogu, vratila si se u život."

Objašnjava da je o svojoj bolesti javno progovorila da bi bar jednu osobu njene reči navele da ode na kontrolu i tako joj spase život. Zna da su posle njenog nastupa četiri žene sa Bežanijske kose otišle na kontrolu i ispostavilo se, one to pre nisu znale, da imaju problem. Sve četiri su spasene.

Dakle, ja sad znam da sam spasla četiri ljudska bića. I ako ni zbog čeg drugog, ono zbog toga, moja misija na ovoj zemlji je završena. To je nešto što me čini ispunjenom i beskrajno srećnom.

Bolest je promenila njenu ličnost, karakter. Danas ne priznaje onu narodnu da se mator konj ne uči ili kad neko kaže, šta ću, rođen sam takav.

Pre bolesti bila sam nagla do ludila. Sve za danas je moralo da bude gotovo bar pre dva dana. Ako nije bilo tako, dobijala sam histerične napade. Bila sam preveliki realista, perfekcionista, tražila da nemoguće bude moguće. Jurila sam, jurila i samo mi je u glavi bilo: ja moram. U bolesničkoj postelji, kada sam ostajala sama sa sobom, shvatila sam da je život treptaj, da on teče i sa vama i bez vas i koliko je sva ta moja borba, histerija bila suluda. I najveća istina na svijetu jeste da dok je čovek zdrav, ima hiljadu i jednu želju, a kada se razboli, samo jednu: da ozdravi.

Posle prve operacije, kada je mogla da putuje, sa sinom Aleksandrom je krenula automobilom put Banjaluke. Upali su u veliko nevreme, oluju, a onda, odjednom, kako kad presečeš jabuku, iznad njih je puklo vedro nebo.

Nebo koje sam tada vidjela nikada neću zaboraviti. Posle dva-tri kilometra ponovo smo ušli u maglu i kišu. Ja ćutim i uhvatim sebe da prvi put u životu, a ko zna koliko puta sam videla takvo parče neba, primećujem takvu lepotu. Moj sin je rekao: "Vidi, mama, kako je ovo božanstveno." Bila sam dodatno srećna što je i on isto osetio. Dva dana smo pričali o tom doživljaju i bilo nam je lijepo. Sve, dakle, zavisi od vas. Ako hoćete da budete negativni, da nađete sebi sekiraciju, ima je kako oči otvorite, a ako hoćete da budete pozitivni, i to vam je nadohvat ruke.

Priča da je pre i posle prve operacije, koja je bila izuzetno teška i čiji je ishod bio krajnje neizvestan, dobijala na stotine pisama i telefonskih poziva od ljudi iz svih krajeva sveta. Danonoćno su uz nju bdela njena deca, ćerka Itana i sin Aleksandar, svakodnevno su u posetu dolazili prijatelji, kolege. Beskrajno im je zahvalna na takvoj pažnji i podršci.

Danas, bez ikakve demagogije i patetike, za sebe mogu da kažem da sam presrećna žena. Prvo, imam zdravu djecu. Itana i Saša su svoji ljudi, završili su škole, rade. Sin se prošle godine oženio, dobila sam divnu snajku, Ljilju, pa unuku Nataliju, nanino zlato. Malo li je?

Saša, Ljilja i četvoromesečna Natalija žive sa Nadom. Treba li posebno isticati da je preslatka devojčica centar Nadinog sveta, od bake obožavan do besvesti. Nada će se pohvaliti i da je ćerku Itanu uspela da ubedi da odustane od pevanja i ispuni maminu želju, završi Pravni fakultet i položi pravosudni ispit. Malo ju je iznenadila kada se otisnula u diplomatiju, završila diplomatsku akademiju, i ovde i u Nemačkoj, i našla posao u toj oblasti. Mama je želela da joj ćerka bude vrstan krivičar.

Vršim pritisak da se uda, a ona me gleda kao da govorim nekim jezikom za nju potpuno nerazumljivim. Očigledno, moram naći neke silne prevodioce da bi me razumjela — smeje se Nada.

Ona je u braku bila dva puta. Poslednji put zajednica je trajala deceniju i po.

Aca i ja smo se razveli, srećno, prošle godine. Ostali smo u dobrim odnosima. I sa prvim mužem sam u sjajnim odnosima, a i muževi između sebe imaju takav odnos.

Hoće li se ponovo udati?

Ne mislim se više udavati. Sada tako razmišljam, ali, naravno, nikad ne reci nikad. Mnoge stvari za koje sam rekla da to meni nikad ne može da se desi ipak su mi se izdešavale.


Milica Stamatović, 2005. | Ilustrovana politika
1931  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nada Obrić (1948) poslato: Mart 29, 2011, 06:18:32 pm
*
Nada Obrić


BEZ GOLOTINJE NEMA NASLOVNE STRANE

Muzikom se bavi mnogo godina. Nada Obrić je hvaljena i osporavana, ali ona i dalje živi i radi za muziku i zbog muzike. Napravila petogodišnju pauzu (od 1996. do 2001. godine) i malo ko je verovao da će se ikada više latiti mikrofona. Zbog nekih dešavanja i životu i sama Nada je razmišljala da završi s muzikom, ali je ljubav prema pesmi bila jača od svega.

Kada tačno planirate novi album?

Nada Obrić: Što se mene tiče, već sam sve završila i otpevala. Moram da kažem da sam došla do pesama koje su jako lepe, ali to nije moja zasluga već nešto što je višom silom vođeno. Posle svih mojih godina na estradi doći ponovo do jako dobrih pesama je zaista retko. Dobila sam jednu pesmu koja će, sigurna sam, dugo, dugo živeti nezavisno od mene i mog života.

Kakve su pesme u odnosu na sve što ste radili u karijeri?  

Nada Obrić: Pesama ima 10 i u stilu su "a la Nada Obrić"! Na svakom svom CD-u sam se trudila da dam nešto novo i nešto po čemu se Nada Obrić prepoznaje kao takva. Mislim da će se to videti i na ovom CD-u. Ne bih da zvučim neskromno, ali nekako se zna da su u svoje vreme smo Toma Zdravković i ja bili preteče urbane, ali lepe pesme. To se kasnije koristilo, upotrebilo od strane drugih pevača, ali i zloupotrebilo.  

Problem je izdavaštva i zna se kako su pevači u jezivom problemu sa izdavačima. Ja na žalost, ili na sreću nisam ni u kakvim šemama, dilovima i klanovima da bih mogla da unapred znam sa kojim izdavačem i kako ću sarađivati. Čitav život sam sama vodila karijeru i na to sam ponosna. Čovek se lepo oseća kad dobije nagradu, a zna da nije morao nikoga da zna kako bi mu dao nagradu, ili da je plati.

Koji datum smatrate svojim muzičkim rođendanom?  

Nada Obrić: Ja pevam čitav svoj život, otkako znam za sebe. Odrasla sam u Zvorniku, završila gimnaziju i pevala u tadašnjem kulturno umetničkom društvu. Sećam se da su me peli na hoklicu kako bih dohvatila mikrofon. Zvanično, prvu ploču sam snimila 1971. godine, tako da sam u muzici više od tri decenije.

Šta ste sve morali da istrpite za te 32 godine?  

Nada Obrić: Ja često kažem da je ovo najlepši posao na svetu. Da se ponovo rodim, opet bih birala isti posao. Sve bih isto radila, ma koliko sve to bilo bolno. Ovo je posao zbog koga se vredi roditi i živeti. Ono što pevača uvek prati je neizvesnost, a danas je sve mnogo prljavije nego pre.

Koliko su vas mediji podržavali u karijeri?  

Nada Obrić: Nikada nisam medijski praćena onoliko koliko sam radila. Jednom sam pitala jednog uradnika, koji mi je dao Oskara popularnosti, u vreme kada je ta nagrada zaista vredela i kada nije mogla da se kupi, zašto me nije ni tada stavio na naslovnu stranu, jer su mi oni sami dodelili nagradu. On mi je rekao "Hajde, Nado, pošteno da kažemo, što bi ti bila interesantna za naslovnu stranu? Skinula se nisi, afera ljubavnih, seksualnih nemaš, ne tučeš se ni sa kim, a to što dobro pevaš, to narod zna!" Tada sam shvatila kakve vrednosti, ako su to uopšte vrednosti, dolaze na pozornicu.

Da li ste jugonostalgičar?  

Nada Obrić: Jesam naravno! Rođena sam u Zvorniku, pa u Sarajevu živela i sve počela u tom gradu. To je bio moj grad iz koga sam morala da odem kada je sve počelo. Dok je bila ta velika Jugoslavija, svima nam je bilo lepo. Sećam se kad je čovek mogao da spava nasred ceste od Triglava do Đevđelije, a da ga pritom niko ne dira. To je bilo srećno vreme koje mladi ljudi iz bilo koje od ovih novih zemalja nikada neće doživeti. Mi smo prokleti narodi, jer u vreme dok se celi svet borio da se ujedini, mi smo se izborili da se rascepkamo i razjedinimo.


S. S. Todorović, 2004. | Balkan media
1932  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nada Obrić (1948) poslato: Mart 29, 2011, 06:18:13 pm
*
Nada Obrić





SNAGOM PRKOSI SVOJIM GODINAMA

Malo ko je očekivao da će se Nada Obrić, posle petogodišnje pauze vratiti na našu estradnu scenu. Krajem 2001, zahvaljujući pravoj seriji hitova za kratko došla je tamo gde je godinama pripadala, u sam vrh naše muzike. Nada se priseća da je na tada održanoj promociji u restoranu "STB" bilo novinara iz svih prostora sadašnje i eks Jugoslavije. "Svi su došli da čuju koje su me pesme ponovo vratile muzici", kaže ona.

Nada Obrić: Ozbiljno sam razmišljala da prekinem. U mom životu su se izdešavale neke stvari koje su me neprestano terale da se odreknem pevanja. Međutim, u jednom trenutku, kao po dogovoru, sa svih strana su počeli da dolaze kompozitori i da nude možda i najbolje pesme u njihovoj karijeri. Ušla sam u studio i zapevala. Bez lažne skromnosti, u poslednjih 10 - 15 godina nije se pojavio pevač sa toliko kvalitetnih pesama na jednom albumu. Obišla sam mnoge radio i televizijske stanice, nema pesme na albumu koja nije tražena...

Svi aranžmani su urađeni sa živim instrumentima. Da li je bilo teško vratiti se na način rada pre uvođenja moderne tehnoligije?

Nada Obrić: Sve su pesme urađene na moderan način sa potpuno savremenim zvukom. Ipak napravili smo veliki iskorak sa živim instrumentima, koji su još više ojačali i onako idejno dobro zamišljene aranžmane. Varijanta je naravno bila neuporedivo skuplja, međutim, pošto je ovaj album možda i kraj moje muzičke karijere želela sam da se oprostim od publike na što dostojanstveniji način. Publika je na svu sreću razumela moju nameru, tako da je i prodaja išla bolje nego što sam to i sama očekivala.

U više navrata ste naglašavali da ne možete da pevate pesmu koja nije vezana za vaš život. Koliko vam to smanjuje mogućnosti kada je odabir hitova u pitanju?

Nada Obrić: Naravno da je teško. Međutim, nikada se u životu nisam povinovala niskim strastima. Za pevača nema veće radosti nego kada oseća to što peva. Nedavno sam čula kako je jedna pevačica, na pitanje šta znači njena pesma, rekla da ne znači ništa! Mislim da postoji puno ljudi koji su ušli u estradni svet, samo da bi se pojavili na televiziji. To su ljudi koji niti vole muziku, niti je razumeju. Nikada nisam pevala pesmu koja ne odgovara mom trenutnom raspoloženju. Takođe nikada nisam bila kafanski pevač, a ipak moja karijera traje pune 32 godine. Publiku možda može prevariti trenutno blještavilo, međutim, iz iskustva tvrdim da ako nema kvaliteta to vrlo brzo bude otvriveno.

Pored muzike, bavite se i kozmetikom. Godinama imate salon lepote. Postoji li nešto što spaja ove dve profesije?

Nada Obrić: Praktično sam predodređena da čitav život radim sa ljudima i da oni masovno ocenjuju moj rad. I u jednoj i drugoj varijanti svojoj publici i klijenteli ugađam na različite načine. Mogu se podičiti da među mušterijama imamo sjajnu klijentelu. Tu su moje kolege sa estrade — Goca Tržan, Suzana Mančić, Buba Miranović, Neda Ukraden, Dejan Milićević, kao i razni biznismeni, političari, ljudi od ugleda i poverenja.

Pored vaše muzičke karijere, uspeli ste sačuvate miran porodični život, bez skandala i afera koje su svojstvene javnim ličnosti?

Nada Obrić: Suština je u tome da sam uspela da odvojim privatni i poslovni život. Muzika mi nikada nije bila prepreka da vodim normalan život, da se udam, rodim decu... Imam troje divne dece kćerku Itanu (27) koji je isto kao i ja diplomirani pravnik i radi u SMIP-u, zatim sina Sašu (23) koji je direktor salona i usvojenu najmlađu kćerku Maju (22) kojoj je majka umrla kada je dete napunilo dve godine. Uzela sam je, odhranila i smatram je svojim najrođenijim detetom. Maja takođe kao i Itana završava prava.

Kako vam izgleda naša estradna scena?

Nada Obrić: Cela ta situacija mi i smeta i iritira me. Naravno uvek sam za smenu generacije, jer i ja sam nekoga smenjivala, međutim način na koji se to radi nije ni malo čist. Nekada je bila čast pripadati estradi, jer se kroz estradu ogledao kvalitet društva, međutim, sada se normalan čovek postidi kada pripada estradi. Mnogo je razloga za nagli sunovrat kvaliteta. Da uzmemo pojedine vodeće TV voditeljke koje dođu na TV obučene gore i od samih pevaljki, a pljuju po njima, njihovom imidžu. Govore kako je to šund, a ne stignu da pogledaju sebe. Isto tako u političkim emisijama, voditeljke se utrkuju koja će obući kraću suknju, ili dublji dekolte. Zatim nepismeni pišu knjige, a narod ih zove piscima, pa znate li kakav su autoritet nekada imali ljudi koji su nosili ime pisca. Urednici novina, novinari, za male pare od potpuno nekvalitetnog pevača preko noći prave zvezdu. I tako u krug iz dana u dan.

Mislite li da je teška materijalna situacija uzrokovala pad sistema vrednosti u našem društvu?

Nada Obrić: To ne može da bude alibi. Nakon Drugug svetskog rata materijalna situacija je bila neuporedivo gora nego sada. Ipak to sve nije uticalo na pad morala, već je ljude inspirisalo na žestok rad koji je vrlo brzo počeo da daje rezultate. U današnjem vremenu oko nas je sve više "Ajnštajna" koji na neverovatne načine dolaze do velikih para. Ne znam na koji način su obezbedili ne samo svoju decu, već i čukun unučiče. Ipak većini takvih ljudi su propali brakovi, deca im se drogiraju, cela koncepcija onog u moralnom smislu najbitnijeg, a to je porodica, ruši se kao kula od karata. Druga vrsta ekstrema ide korak dalje, oni krive čitav svet za svoju tešku materijalnu situaciju, a po ceo dan ništa ne rade. Ključ je u pročišćavanju medijske slike, jer kada pogledam TV meni se već posle nekoliko minuta smuči život i ljudi mi postanu tako prazni i nesigurni u snagu svog stava o životu.

Ponovo ste počeli da skupljate pesme za novi album. Znači li to ipak da će Nada Obrić još uvek biti aktivna na muzičkom polju?

Nada Obrić: Osećam neverovatnu snagu, snagu koja prkosi mom "datumu proizvodnje". Mislila sam da se povučem, jer je u današnje vreme je teško doći do dobre pesme. Međutim, sve stoji otvoreno, jer sam nekim čudom došla do tri — četiri sjajne pesme koje čekaju i ostale pa da i one uđu u moju karijeru. Pustiću kao i do sada da stvari idu lagano i spontano, pa ako je suđeno snimićemo još jedan album, pa kud puklo da puklo.


Slobodan Vlajić | Balkan media
1933  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nada Obrić (1948) poslato: Mart 29, 2011, 06:17:51 pm
*
Nada Obrić


IZ SARAJEVSKE OPŠTINE CENTAR U STUDIO JUGOTONA

Kada je sredinom sedamdesetih godina u sarajevskoj opstini Centar pravnica Nada Obric radila kao mnogi sluzbenici, niko nije verovao da ce ona samo za pet, sest godina stici do samog vrha narodnomuzicke scene. To su prvi uocili kompozitori Damjan Babic i Blagoje Kosanin koji su naterali Nadu da udje u studio zagrebackog "Jugotona" i snimi prvu singl a potom i LP plocu sa mega hit pesmom "Ne dozvoli da te druga voli", koja je 1979. godine bila medju deset naj-hitova sezone, Usledio je munjeviti uspeh sa narednim albumima koji su se svake godine stancovali. Primera radi, 1981. godine je u beogradskom Domu sindikata imala za sedam dana cetrnaest koncerata. I sve to sa hitovima koji su danas sinonim kvalitetne nove narodne pesme: "Bolna ti lezim", "Dugo te dugo ocekujem", "O, suze moje", "Cuvaj me, cuvaj me", "Nije lako bez tebe", "Da mi je da ti udjem u casu", "Jos me boli jedna stara rana"... Najvise uspeha imala je uz pesme, aranzmane i harmoniku Dragana Stojkovica Bosanca. Pravi stos je napravljen 1986. godine kada je snimila duetsku pesmu sa tada idolom tinejdzera i klinki Sasom Losicem Losom, pesmu "Sta ce nama soferima kuca". Bio je to pravi hit pa je potom Nada nastupala i na koncertima pop-grupe "Plavi orkestar" sirom one druge Jugoslavije. Osvaja "Gran pri" na beogradskom festivalu "MESAM", kao i nagrade na festivalima narodne muzike "Ilidza" i "Vogosca".

Dobila je tesku bitku sa zivotom u periodu od 1996. godine, kada se za dve godine izlecila od karcinoma. Danas je Nada u top-formi i obecava da ce album "Tako je zivot hteo" nadmasiti sve ostale. Sa svojom grupom "Nadini becari" smelo tvrde da ce i pored ove besparice u Srbiji zariti i paliti estradnim podijumima. Pored turneje u inostranstvu zeljno ocekuje ponovni solistcki koncert u svom rodnom Zvorniku i Sarajevu, gde je prozivela najlepse godine zivota. Njen kozemticki salon "No. 1, medju najboljima je u Beogradu, a njena kcerka Itana, inace talentovana pevacica, ipak se odlucila da se prikloni medicini a ne estradi.
Balkan media
1934  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nada Obrić (1948) poslato: Mart 29, 2011, 06:17:31 pm
**

DUGO TE, DUGO OČEKUJEM

Dugo te dugo očekujem
Dugo te dugo ne milujem
Dugo te nema u zagrljaj moj

Dugo te dugo očekujem
Dugo te dugo ne milujem
Uzalud čekam da čujem korak tvoj

Ref.
Noć je ostala za nama
Ti si ostavio mene u suzama
Noć je ostala za nama
Ja sam kao i ti,
Ja sam kao i ti, sama
 
Znaš da sam sama kao prije
Znaš da sad sa mnom drugi nije
Misli te nose meni to dobro znaj

Znaš da sam sama kao prije
Znaš da sad sa mnom drugi nije
Volim te, volim a ti si ipak sam

Dođi dok srce tebe traži
Dođi ne slušaj tuđe laži
Stvoreni jedno za drugo mi smo, znaj

Dođi dok srce tebe traži
Dođi ne slušaj tuđe laži
Dođi što prije jer ja ne želim kraj


KUDA, O KUDA ODE
Muzika: T. Mendez
Tekst: orig. T. Mendez
Prepev: Radoslav Grajić
Arr. B. Košanin


Kuda, o kuda ode,
o gde si mili sada,
nema te, nema ni noćas,
u meni se gasi čak i zadnja nada.

Srce od bola plače,
to jadno srce moje,
zar mora tako da bude,
zar drugu da grle nežne ruke tvoje.

Refren:
Ako treba, ja ću da klečim,
da te molim bez trunke stida,
dođi, mili, nije kasno,
vrelu ljubav, tople snove,
vrati mi — bilo kada.

Ničeg ja više nemam,
pust je, veruj, život moj,
ako treba — idi njoj,
al' dok živim bićeš ti
u ranjenom srcu mom!

YouTube: Nada Obrić — Dugo te, dugo, očekujem
1935  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nada Obrić (1948) poslato: Mart 29, 2011, 06:17:22 pm
**

NADA OBRIĆ — DISKOGRAFIJA


1936  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nada Obrić (1948) poslato: Mart 29, 2011, 06:17:13 pm
**


NADA OBRIĆ — DISKOGRAFIJA


1937  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nada Obrić (1948) poslato: Mart 29, 2011, 06:17:00 pm
*





NADA OBRIĆ

"Nada Obrić je rođena 6. juna 1948. godine u Zvorniku. Prvu ploču, 'Neću da plačem ni kad sunce zađe', snimila je 1971. godine. Čitavu deceniju je istovremeno pevala i radila kao pravnik u sarajevskoj opštini 'Centar'. Tek jedanaest godina nakon snimanja prvenca, Nada se posvetila isključivo muzici. U septembru 1986. godine, iz Sarajeva se preselila u Beograd. Ne zna koliko je ploča snimila, niti koliko je priznanja dobila. Kaže, još nije svodila račune. Iako je rodila dvoje dece, ima ih četvoro — Itanu, Sašu, Maju i Sašku. (Maja i Saška su ćerke njenog supruga Ace.)"

Kada je sredinom sedamdesetih godina u sarajevskoj opstini "Centar" pravnica Nada Obric radila kao mnogi sluzbenici, niko nije verovao da ce ona samo za pet, sest godina stici do samog vrha narodnomuzicke scene. To su prvi uocili kompozitori Damjan Babic i Blagoje Kosanin koji su naterali Nadu da udje u studio zagrebackog "Jugotona" i snimi prvu singl a potom i LP plocu sa mega hit pesmom "Ne dozvoli da te druga voli", koja je 1979. godine bila medju deset naj-hitova sezone.

Usledio je munjeviti uspeh sa narednim albumima koji su se svake godine stancovali. Primera radi, 1981. godine je u beogradskom Domu sindikata imala za sedam dana cetrnaest koncerata. I sve to sa hitovima koji su danas sinonim kvalitetne nove narodne pesme: "Bolna ti lezim", "Dugo te, dugo ocekujem", "O, suze moje", "Cuvaj me, cuvaj me", "Nije lako bez tebe", "Da mi je da ti udjem u casu", "Jos me boli jedna stara rana"... Najvise uspeha imala je uz pesme, aranzmane i harmoniku Dragana Stojkovica Bosanca. Pravi stos je napravljen 1986. godine kada je snimila duetsku pesmu sa tada idolom tinejdzera i klinki Sasom Losicem Losom, pesmu "Sta ce nama soferima kuca". Bio je to pravi hit pa je potom Nada nastupala i na koncertima pop-grupe "Plavi orkestar" sirom one druge Jugoslavije.

Osvaja "Gran pri" na beogradskom festivalu "MESAM", kao i nagrade na festivalima narodne muzike "Ilidza" i "Vogosca". Dobila je tesku bitku sa zivotom u periodu od 1996. godine, kada se za dve godine izlecila od karcinoma. Danas je Nada u top-formi i obecava da ce album "Tako je zivot hteo" nadmasiti sve ostale.

Sa svojom grupom "Nadini becari" smelo tvrde da ce i pored ove besparice u Srbiji zariti i paliti estradnim podijumima. Pored turneje u inostranstvu zeljno ocekuje ponovni solistcki koncert u svom rodnom Zvorniku i Sarajevu, gde je prozivela najlepse godine zivota. Njen kozemticki salon "No. 1", medju najboljima je u Beogradu, a njena kcerka Itana, inace talentovana pevacica, ipak se odlucila da se prikloni medicini a ne estradi.


Autor teksta nepoznat

Fotografija: album "Ne dozvoli da te druga voli", 1981.
1938  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Stari muzički instrumenti — Zanimljivosti poslato: Mart 29, 2011, 04:26:42 pm
**

RADONJA DODEROVIĆ JEDINI MAJSTOR ZA IZRADU GUSALA NA JUGU SRBIJE


PRAVI TON TRADICIJI



"Proizveo" oko 650 instrumenata, koje mnogi kupuju za ukras

GUSLE su za srpski narod oduvek bile deo identiteta. Svestan je toga i Radonja Doderović (70), jedini majstor za izradu ovog instrumenta na jugu Srbije, koji kaže da našoj tradiciji, istoriji i narodnim običajima pravi ton daju upravo gusle.

Doderović je ceo život posvetio guslama, a zanat je naučio od dede Radovana i oca Obrena, koji su mu pokazali kako da od drveta napravi sve što očima vidi. Odrastao je uz gusle i guslare u rodnom Marovcu, najudaljenijem planinskom selu u opštini Medveđa. I ovih dana je učestvovao na "Kosidbi na Marovcu", tradicionalnoj manifestaciji na Perovića livadama.

Minulih godina, više puta je pobeđivao u konkurenciji veterana i nosio se i sa mlađim koscima tog kraja. Po običaju, u svoj Marovac je iz Leskovca, gde živi, doneo gusle, da pre svega omladini pokaže instrument koji je simbol srpskog naroda.

Doderović je do sada izradio oko 650 gusala. Neke je prodavao, mnoge poklanjao rodbini i prijateljima. Kaže da mu je drago što njegovih gusala ima u domovima ne samo Srbije i Crne Gore, nego i u mnogim zemljama zapadne Evrope, Kanade i Amerike, gde naši ljudi žive, a kojima su gusle najdraži ukras u kući.

Za izradu je potrebno mnogo ljubavi, bez koje dobre gusle ne mogu da nastanu — objašnjava Doderović. — Gusle pravim isključivo od dobro osušene javorovine, a na njih stavljam kožu sa jarećeg stomaka. Za strune na gudalu ranije sam koristio dlake sa konjskog rspa, ali kako ih je sve teže naći, uspešno ih zamenjujem najtanjim i najfinijim ribarskim strunama.

Neumorni Radonja na guslama rezbari ili užarenom žicom ucrtava likove svetaca, Njegoša, vožda Karađorđa, Vuka Karadžića, Stevana Sinđelića i drugih znamenitih Srba. U šali kaže da kao što ni oružje nije za svakoga, nisu ni gusle za onoga ko nema ni stasa ni glasa.

Veliki broj alatki, koje koristi za izradu ovog instrumenta, Doderović je sam napravio u radionici u podrumu svoje porodične kuće. A zna i da osvane uz svoja dleta, turpije, i testerice, oblikujući od običnog komada javorovine predivne linije i reljefe budućih gusala.


DEO PRTLJAGA

MNOGI ne znaju da su gusle u stvari srpski narodni instrument, čija je postojbina Hercegovina — otkriva Doderović. Gusle su bile i obavezni deo prtljaga koji je donet iz Crne Gore, kada su se moji preci krajem 19. i početkom 20. veka doseljavali u Gornju Jablanicu i Marovac, koji je tada bio na granici prema turskoj teritoriji.


M. Ristović | NOVOSTI • 12 jul 2010.

[postavljeno 07.10.2010]
1939  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Stari muzički instrumenti — Zanimljivosti poslato: Mart 29, 2011, 04:26:17 pm
*

KAKO JE TRUBA DOŠLA U SRBIJU

Godine 1831. osniva se Knjaževsko-serbska banda — duvački orkestar evropskog tipa,
sa kapelnikom Josifom Šlezingerom

"Truba je Srbinu rados' i žalos'. Ona ga vodi i na veselje i u rat, a ispraća ga kad umre". Ovo kaže narodni muzičar iz Valjevske Kolubare Krstivoje Subotić.

Fragment kazivanja jednog narodnog muzičara o značenju trube za našeg čoveka nekome možda deluje čudno, a nekome najblaže rečeno — preterano. Gde je "prava istina" kad je o tome reč? Truba, a sa njom i grupno muziciranje u okviru bleh orkestra, iako u osnovi strani našoj tradiciji, postali su joj veoma bliski iz više razloga. Verovatno najvažniji je taj što su ponikli iz vojne prakse koja je Srbinu, kao čoveku koji je vazda ratovao, bila veoma bliska. Jak i prodoran zvuk trube nešto je što odgovara ukusu našeg čoveka koji najviše ceni snagu, kako u životu, tako i u muzici. — Sa Zapada usvojena, a našoj tradiciji strana i na izvestan način nesumnjivo komplikovana muzička struktura, sa svojevrsnom podelom instrumenata u orkestru na: melodijske, harmonske i ritmičke, vremenom je zaživela u našoj muzičkoj praksi, kaže dr Dimitrije O. Golemović, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. On je obišao nekoliko stotina sela u Srbiji, Crnoj Gori i nekadašnjoj BIH, sakupivši pri tom na hiljade primera narodnih pesama i svirke. Autor je nekoliko knjiga i četrdesetak radova iz etnomuzikologije.

Počelo je ovako, objašnjava naš sagovornik. Posle turskog uticaja svukud, pa i u muzici (nije ni čudno što je i prvi orkestar koji je svirao na dvoru kneza Miloša bio orijentalan — "Mustafa i njegova družina" uživali su ugled zvaničnih dvorskih svirača), knez se okrenuo Evropi. Kao čovek velikih interesovanja i željan napretka, doveo je do mnogih promena u srpskom mladom građanskom društvu. Sve to dovelo je do promena i na muzičkom planu. Tako se već 1831. godine osniva Knjaževsko-serbska banda — duvački orkestar evropskog tipa, sa kapelnikom Josifom Šlezingerom. Godine 1829. na poziv Jevrema Obrenovića, Miloševog brata, osnovao je Šlezinger u Šapcu orkestar sastavljen od šesnaest muzičara, koji je prešavši u Miloševu službu popunjen novim članovima imao veoma raznolik repertoar: narodne melodije, potpurije, fantazije, marševe i druga prigodna dela za vojne i druge potrebe. Zanimljivo je da je praksa ovakvog muziciranja postala u Srbiji veoma popularna tako da je došlo do pojave više vojnih orkestara koji su u periodu od četrdesetih godina 19. veka pa sve do početka 20. veka imali stanovit razvoj, kako na planu svoga sastava, tako i repertoara.

Stranci koji su prolazili našim krajevima tokom 19. veka, videvši sklonost Srba ka orijentalnom, bili su veliki skeptici u pogledu njihovog usvajanja zapadnih tekovina, naročito kada je u pitanju bila zapadna muzika, "smatrajući da će trebati dosta vremena da ta komplikovana muzika zapada bude potpuno prihvaćena u civilnom životu Srbije". Međutim, ovdašnji ljudi pokazali su se daleko fleksibilnijim nego što se to od njih očekivalo, tako da su tu muziku usvajali veoma brzo — u skladu sa — takođe brzom transformacijom svog građanskog društva.

Limeni duvački ansambli ili bleh orkestri, iako sa solidnom i vremenski relativno dugom praksom u gradskom muziciranju, na naše selo prodiru tek početkom 20. veka, utičući na stvaranje seoskih duvačkih ansambala. Inače, "trubaštvo" kod nas dobija šire razmere posle Prvog svetskog rata, a naročito posle Drugog. Najzaslužniji za razvoj ove muzičke prakse je Dragačevski sabor trubača koji je osnovan kao takmičarski festival duvačkih seoskih orkestara 1961. godine, kaže naš sagovornik.

Za razliku od sporih i neznatnih promena u tradicionalnoj kulturi karakterističnih za nekadašnja vremena, one koje se dešavaju u novije vreme veće su i mnogo življe. Karakteristična muzička hermetičnost i samosvojnost pojedinih krajeva u prošlosti danas je umnogome narušena raznim faktorima, kaže dr Golemović. Kada je u pitanju tradicija o kojoj govorimo, najznačajniji je sigurno Dragačevski sabor trubača koji je svojim četrdesetpetogodišnjim trajanjem nužno uspostavio i neka nova merila vrednosti u ovom načinu muziciranja, koja su za njega bila kako korisna, tako i štetna.

S jedne strane, orkestri su umnogome poboljšali izvođačko umeće, a s druge strane — u tom procesu su izgubili mnogo od originalnosti i samosvojnosti, što je nužno dovelo do svojevrsne unificiranosti. Ova praksa potpomognuta raznim medijskim sredstvima učinila je takođe da, bez obzira na kvalitet, neki načini muziciranja postanu popularniji od drugih, pa tako i neka vrsta muzičkog "ideala", uzora. Ovo se naročito odnosi na svirku orkestara iz okoline Leskovca i Vranja, a razlog njihove popularnosti nesumnjivo leži u njihovom orijentalnom stilu muziciranja koji je veoma blizak našim ljudima. I ova pojava nužno rezultira unificiranjem koje, istina, ima drugačiju pozadinu, ali je to nesumnjivo u svojoj suštini. Poznat je primer muziciranja bleh-orkestra u filmu Emira Kusturice Dom za vešanje, s numerom Đurđevdan, koju izvode orkestri s jugoistoka Srbije, koja je po prikazivanju filma postala pravi muzički hit, s velikim brojem varijanata, kako u narodnoj muzičkoj praksi, tako i onih koje izvode estradne "muzičke zvezde".



SASTAV Sastav bleh-orkestara u Srbiji nacionalno je raznolik i najčešće ga čine Cigani kao ovdašnji najstariji muzički profesionalci (okolina Vranja i Leskovca, odnosno Boljevca i Zaječara), a posle njih Srbi (okolina Užica i Čačka, odnosno Boljevca i Zaječara).

STIL MUZICIRANJA Zanimljivo je da izvođačka praksa narodnih bleh-orkestara u Srbiji nije podjednako razvijena, kaže dr Golemović. Postoje tri oblasti gde se ona naročito afirmisala: okolina Leskovca i Vranja; okolina Boljevca i Zaječara, kao i okolina Čačka i Užica . Stil muziciranja u ovim "oblastima" međusobno se razlikuje tako da su, na primer, igre iz okoline Vranja i Leskovca na svome početku "uzdržane", a kasnije veoma žive, s osobinama "južnjačkog temperamenta s karakterističnim ritmovima" najčešće u ritmičkom sistemu aksak, a česta je i upotreba sinkope, naročito u igrama tipa čočeka. Igre iz okoline Boljevca i Zaječara karakteriše svojevrsna motoričnost, dok su one iz okoline Čačka i Užica "ujednačenog i ravnomernog ritma", mada ih ima i veoma živih.

Zagorka Milošević

~

NOSTALGIJA: Mićo Petrović

Ono što je za Ameriku bila vest da je umro Elvis Prisli, to je leta 2000. godine za užički kraj bila vest da je umro najbolji trubač Srbije Milovan-Mićo Petrović iz sela Dubokog, sedam kilometara od Užica. Iza Miće Petrovića ostale su četiri "Zlatne trube" osvojene na kultnom Saboru trubača u Guči, srpskom Nešvilu, kao i "Majstorsko pismo" iz Guče, najveće priznanje koje narodni trubač u Srbiji može da dobije. Zvali su ga zlatiborskim Majlsom Dejvisom. Pored standardnih folk evergrinova ("Užičanka", "Vetar duva sva se gora ljulja", "Stani, stani Ibar vodo", "Marš na Drinu"), Mićo Petrović je eksperimentisao sa muzikom meridijana, svirajući virtuozno i World music, etno drugih naroda, na primer kantri u interpretaciji dragačevske trube.

Oni srećnici koji su imali priliku da ga sa orkestrom slušaju uživo pamte maestralne deonice "Vodolije", teme iz "Kose", filma Miloša Formana ili muziku iz filmova Serđa Leonea. Klint Istvud sa šajkačom. Nego šta. A, znate li šta je "Izgubljeno jagnje"? To vam je kada Mićo Petrović rasporedi orkestar po krajevima livade i šume i onda truba doziva trubu. A kada se dozovu sve trube, kao što čoban doziva izgubljenu jagnjad, onda ceo orkestar overi da je stado na okupu. I šta onda preostaje Zlatiborcu nego da razbije čašu. Valja se. Truba je simbol užičkog kraja, a za trubački talenat Mićo je govorio da je to "božiji dar". On je izgleda bio i božiji čovek jer zašto bi ga Bog uzeo u četrdesetoj godini života i naponu kreativne snage osim da svira dragačevski džez anđelima na nebu. Iza trubačke legende ostali su naslednici — sinovi Dejan i Darko. Trubači.


Zoran Panović
1940  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Šajkača — poreklo i značaj srpske kape poslato: Mart 29, 2011, 02:31:49 pm
*

ŠAJKAČA




Najpoznatije srpsko znamenje, vidno prijateljima i neprijateljima,
svakako je šajkača — vojnička i narodna kapa.


"Umeš li ti, Milutine, da skineš kapu kad ulaziš u državno nadleštvo? — upita načelnik... vidiš li ti ovo? — pokazuje mu kraljevu sliku što visi na zidu. Video sa se ja sa njim tri puta — reče Milutan. A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna — i pokaza mu šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko' i moji stari. Nama je, gospon' načelniče, 'vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje..."
Knjiga o Milutinu, autora, Slobodana Popovića Danka


Fotografija: http://www.limundo.com
1941  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Šajkača — poreklo i značaj srpske kape poslato: Mart 29, 2011, 02:31:24 pm
**

ŠAJKAČA
poreklo i značaj srpske kape




Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje. Tako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je znamenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina.

Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč "šajkača" ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječniku nema.

Budući, pak, da je tačno da je reč šajkača za naziv prevashodno vojničke kape, uvedene u Srbiji kao deo vojne i činovničke uniforme, nastala sedamdesetih godina prošloga veka, kao i to da je šajkača, kakvu je od tada sretamo, poglavito pravljena od šajka, onda su shvatljivi uzroci ovakvim zabunama i nedoumicama. No, pri tome se zaboravlja da je ovakva kapa ranije pravljena od druge vrste materijala i da su u našem narodu prethodno postojale vrste kapa kakva je današnja šajkača, samo pod drugim nazivima, te zato treba pogledati značenje same reči šajak i kakve su kape nosili Srbi u davnini.

U narodu se šajak naziva mekana čoja (ili čoha) domaće izrade, a za odevni deo načinjen od njega kaže se da je šajčani ili šajkani (npr. šajkano odelo). Po Skoku, šajak je "balkanski turcizam", prihvaćen u bugarskom i cincarskom jeziku. Šajak znači u prvom redu sukno, a potom vrstu grube čoje.

Sama, pak, reč čoha je persijska (izvorno: čuha, u značenju: sukno bolje vrste, mekše i lepše), a ušla je u naš jezik posredstvom Turaka. Dakle, u oba slučaja, kao vrste valjane tkanine, šajak i čoja se identifikuju kao sukno.

Reč sukno za naziv vunene tkanine od valjane, najčešće ovčje, dlake — praslovenska je i sveslovenska reč, a vuče koren od glagola sukati. Sukati (u smislu: uvrtati, vrteti, izvijati) znači: presti žicu, izvijati pređu, uvrtati dlake ka vrhu. Stara naša reč sukno (neutrum koji označuje materiju) osnova je iz koje je izvedena reč suknja, i ona je, kako navodi Skok, "jedina sveslavenska riječ, koja je iz poljskog i južnoslavenskog prodrla (za vrijeme križarskih ratova) na zapad preko sjeverne Italije i Njemačke", odakle se vraća u naše susedstvo, gde je primaju Grci i Rumuni.

Tkalačko umeće i veština pravljenja sukna bili su veoma razvijeni u drevnih Slovena, pa su ih i Srbi preneli i usavršili po doseljenju na Balkan. Na ovu zanatsku radinost su posebno bili upućeni u vekovima robovanja pod Turcima, čemu je pogodovala i činjenica da je u vremenima nesigurnim stočarstvo, a to u prvom redu znači ovčarstvo, bilo najpretežnija delatnost.

Kako je zapazio Joakim Vujić u svom putešestviju po Srbiji tridesetih godina prošlog veka, "svaka Srpkinja svog muža od ušiju do pete odene", jer ona, između ostalog vunu operja, uredi, oprede, otka, pak od sukna šije odelo, a "gdi koja od crnog sukna napravi svome mužu i kapu". U prošlom veku, kako svedoči istoričar Živan Živanović, sećajući se živo svog šumadijskog detinjstva, "sve što su ondašnji seljak i njegova domaća čeljad na sebi nosili, bilo je proizvod domaće radinosti: sukno od domaće vune i platno od težine tkano je u svakoj kući".

Grublje i deblje domaće sukno je ponekad nazivano i aba (arapska reč, koju su Turci preuzeli), pa su po njoj i suknari nazvani abadžije, tj. zanatlije koje prave odela od abe (sukna). Kape koje su oni pravili nazivane su abenjače (po materijalu), ili, u narodu, suknjenjače, kakve su pravljene u Starom Vlahu do sredine prošlog veka (s ravnim dnom, od belog ili crvenog sukna, a okolo od vranog).

Sudeći po glavnoj odlici, da je šajkača plitka kapa, sačinjena od sukna, onda ova vrsta kape u nas ima više inačica. Plitku valjanu kapu sa ravnim dnom (odozgo ravna), Mitar S. Vlahović s pravom smatra "našom narodnom kapom, jer je postala u našoj sredini, u seljačkoj kući, od domaćeg materijala", nabrajajući u tu vrstu valjanu kapu ili bijelu kapu od pustine (kakva se nosila u Kuča), bjelaicu ili pustenjaču (Rovca, Bratonožići), valjalicu (Rovca, Morača, Drobnjak), bijelu kapu (Vasojevići), ćulav (Šumadija), ćulav od belog sukna (Stari Vlah) i ćulaj (Hercegovina).

Sa ovima imaju velike sličnosti kape koje su nošene u starim srpskim predelima, kakvi su potkraj srednjeg veka bili predeli Prizrena, Debra i Prilepa (u Marijovu se nazivaju starski kapi).

Posebnu vrstu plitkih kapa, okruglog ravnog dna i užeg oboda, čini kapa koje se u Staroj Crnoj Gori, Crnogorskim Brdima i severnoj Hercegovini naziva šišak, a u ostaloj Hercegovini (okolina Mostara, Stoca, Ljubinja, Bileće i u Popovom polju) zavratka ili zavrata. Ove su kape izrađivane od crvene čoje, a o njihovom nazivu Mitar S. Vlahović iznosi dva tumačenja: "Zavratka (kao i šišak) dok se šije oblika je dužeg valjka, a kada je gotova, zavrne se — previje napola, pa otud i naziv, po narodnom mišljenju, zavrata — zavratka. Drugo je mišljenje da se tako zove što se nosi ozadi — za vratom."

Znajući da se crnogorska i hercegovačka kapa naziva šišak, Vuk zapisuje da se takva kapa u Srbiji zove kariklija, koju ovako opisuje: "Kariklija je od crvene abe ili čohe, odozgo je zatubasta kao fes, a sa strane ima crnu postavu, na koju se odozgo može što zadjesti (gdjekoji u bojevima pozadijevaju fišeke da su im priručniji nego u kesama)." Očito, ne treba truda da bi se u šišku, zavratki ili karikliji prepoznala šajkača.

Pridodajući ovome način pravljenja zavratke ili kariklije (zavrtanjem donje polovine preko gornje), imamo jasan način dobijanja šajkače.

Zakleti protivnici islama Srbi su kao dobrovoljačka vojska rado pristajali da stupaju u hrišćansku austrijsku vojsku, naraštajima sanjajući da će tako osloboditi i vlastitu zemlju od Turaka, što je bečki dvor vrlo vešto koristio.

Opisi nošnje u austrijski frajkor zavrbovanih Srbijanaca, čije je vojničko odelo bilo narodno, ističu da je ovim vojnicima glava "červenom šepicom pokrivena". U izveštajima toga vremena, objavljenim u Novakovićevom listu Slaveno-serbskija vjedomosti (Beč, 1792—1793) ističe se nošnja srpskih frajkoraca, koja ih je u tirolskom gradu Insbruku učinila posebno zanimljivim. Njihovu neobičnu nošnju su poredili sa nošnjom Trenkovih pandura, a čuđenje je izazivalo i to što "glava im je do polak ošišata, i šepicom červenom pokrivena". Srpski frajkorci su se razlikovali od ostalih, regularnih austrijskih trupa, po odeći, u kojoj je šepica bila posebno uočljiva. Tokom XVIII veka Srbi graničari su nosili kao "uniformu" svoja narodna odela, koja su pravili ili dobavljali o vlastitom trošku.

Pripadnici srpske graničarske i dobrovolzačke vojske (frajkorci) bili su odeveni u narodno odelo i među vrstama njihovih kapa se isticala crvena šepica. Pomeni ove plitke kape su utoliko dragoceniji ne samo zato što su razaznatljivo pokrivalo za glavu srpskih ratnika tokom dužeg vremena i na širokom prostoru od Pomoravlja do Budima i od Banata do Gorskog kotara, već naročito stoga što ova kapa u svom nazivu odaje slovensku davninu.

Za ustanovljenje šajkače, kao i sam njen naziv, od presudnog je značaja kapa koju su nosili Srbi graničari u Šajkaškoj. Naziv Šajkaška (u značenju: zemlja šajkaša) sačuvao je spomen na srpske ratnike-lađare koji u Podunavlju imaju dugu i blistavu istoriju.

Strah i trepet na vodi, srpski šajkaši su bili odlučujuća sila pri odbrani, kao i pri turskom osvajanju. Pobeda je bila tamo pod čijom su zastavom oni nastupali.

Početkom XVIII veka srpski šajkaši, koji su se posle Svištovskog mira (sklopljenog 1606. godine) nalazili pod upravom svoga plemstva, stacionirani su u Komarnu (šest četa), Đeru i Estergomu (po dve), odakle ih Austrija preseljava, na osnovu odluke od 19. februara 1763. godine u jugoistočni deo Bačke, u ugao što zaklapaju Dunav i Tisa, obrazujući od njih graničarski šajkaški bataljon u okviru Vojne krajine. Šajkaški bataljon će tu gospodariti na ovim rekama, dok šajkaši budu Beču potrebni, sve do ukidanja šajkaškog bataljona 1852. godine, kada će se preinačiti u pešadijski bataljon, koji će se takođe ukinuti kada se razvojači Vojna krajina (1873. godine). Kao istorijski spomen na hrabre srpske rečne ratnike šajkaše ostao je naziv tla između Tise i Dunava Šajkaška, koja je tako nazvana po njima.

Kako su šajkaši nazivali svoju kapu nema pouzdanih potvrda, ali je kapa koju su oni nosili zvanično uvedena kao deo uniforme u vojsku Kneževine Srbije.

Šajkača, to jest kapa za vojnike koja "ima formu graničarske kape", uvedena je propisom u Srbiji 1870. godine. Određenijim nazivom, kao šajkaška kapa, dakle kao deo nošnje konkretnih graničara, nazvana je u propisu 1876. godine, kojim je naloženo da narodne starešine nose "šajkašku kapu", kakva je određena i za narodnu vojsku. Tako je kao kapa vojnika i nižih činovnika šajkača ubrzo prihvaćena — ona je bila na glavi srpskih ratnika u bojevima 1876—1878. godine, otkad je počelo njeno naglo pronošenje i prihvatanje u novooslobođenim krajevima, da bi 1912. osvojila Kosovo, Skopsku Crnu goru, Drimkol. Rečju, kako je duhovno i slobodom Srpstvo objedinjavano tako je teklo širenje i prihvatanje ovog odevnog znaka srpske narodnosti, što svedoči i činjenica da je u ratu, povedenom za opstanak i radi sprečavanja u ovom veku trećeg genocida nad srpskim narodom koji obitava u našim zapadnim stranama, izbila podno Velebita.

Da je šajkača ušla u srpsku vojsku kao odevni deo preuzet od graničara šajkaša (a ne kao kapa od šajka, tj. čoje) najrazgovetnije potvrđuju izvorni vojni propisi o njoj u samoj Srbiji. Tako u pravilima o ratnoj spremi narodne vojske, koje je 6. oktobra 1877. godine potpisao ministar vojni Sava Grujić, stoji da narodni vojnici od države dobijaju, između ostale spreme, za glavu — šajkašku kapu. Takođe, u ratnu spremu vojnika i komore, spadala je između ostalog što država daje šajkaška kapa.

Vremenom je šajkaška kapa dobila skraćeni naziv šajkača, i ona je postala vidljivo vojničko obeležje, a za trećepozivce, koji su pozivani samo u vremenu kada je državni i nacionalni opstanak bio dovođen u pitanje — jedino vojničko obeležje.

Šajkača je, dakle, nazvana po šajkašima, a oni po šajci, brodiću na kojem su ovekovečeni. Ali, šta znači šajka?

Šajkom se, osim vrste čamca sa dva ili četiri vesla, naziva rečni ratni brod, koji je bio u upotrebi od XV do XIX veka. Vrlo je važno istaći da je šajka naročiti ratni brodić koji je u ovom vremenu bio u upotrebi na rekama crnomorskog sliva, jer se u XVI veku na rekama u Ukrajini javljaju tzv. kozačke šajke (kazackaja čajka) radi borbe s turskim galijama.

Srpski naziv plovila na rekama crnomorskog sliva šajka znači isto što i čajka u ukrajinskom jeziku: čamac, čun, a reč će potom ući u poljski jezik, gde glasi czajka, i nemački, gde glasi Tscheike (čita se: čajke) i označava ratni brodić. Šajka je lađica za prevoz po reci, poznata pod tim ili sličnim imenom, osim u slovenskim, i mnogim jezicima (mađarski, rumunski, novogrčki, turski, italijanski).

Međutim ne sme se prenebregnuti jedno značenje reči šajka sačuvano u ruskom jeziku. Kako stoji u Dalja, šajka (ruski: šajka) znači skupinu rđavih ljudi, najamničku rulju, pljačkašku bandu, lopovsku družinu, društvo varalica. Reč je uvek o više udruženih ljudi, koje predvodi ataman šajke. Šajkom se, dalje, naziva i vučji čopor, jer vuci lutaju šajkom, tj. kao šajka, ili u šajci, što će reći u skupini.

Šajka je u ruskom, dakle, razbojnička skupina. Iz ruskog reč šajka prelazi u druge jezike, ali je, kako Fasmer primećuje, vrlo bitno da je u nastanku ove reči Preobraženski pretpostavio prvobitno značenje "razbojniče sudno", što znači: razbojnička lađa.

Na šta su, uostalom, naši hrabri graničari šajkaši i mogli da liče dvoličnom Beču, kad su išli, za razliku od regularnih trupa, u svom narodnom odelu, kao dobrovoljci, kojima je ratovanje na vodi protiv Turaka bilo zanimanje, a često ekonomska dobit tzv. "herojsko privređivanje" ili pljačkanje neprijatelja?

Devetnaesti vek u Evropi je bio vek velikih promena u nošnji, kada je i većina evropskih naroda napustila svoju tradicionalnu narodnu nošnju, prenoseći je do danas samo u izuzetnim, svečanim prilikama. I kod Srba se ta smena nošnje uglavnom tada odigrala. Među delovima odeće koji su se tvrdokornije očuvali je šajkača, koja pripada vrsti plitkih kapa ravnog dna, kakve su, pod raznim imenima bile uvek rasprostranjene u nas. Štaviše, taj oblik je uticao i na pokrivala za glavu koja su od drugog materijala.

Plitke kape su bile i odlika nošnje Srba u srednjem veku. Kako je uočio Jireček, među raznim pokrivalima glave (kapuč, klobuk, valjanica), čije značenje nije uvek pouzdano, po podatku iz 1299. godine, ističe se, "po srpskom načinu", u muškoj nošnji "sasvim mala i plitka kapa". Ova kapa, "koja ni malo nije pokrivala stražnji deo glave", kako Jireček pretpostavlja, bila je "nalik na današnju crnogorsku i hercegovačku kapu."

Kape iz kojih se razvila crnogorska (hercegovačka) kapa, koju je tek vladika Rade (Petar II Petrović Njegoš) počeo da uvodi, bile su tipa šišak, zavrata i kariklija, čiji je prototip vrlo velike starine. Mitar S. Vlahović je, uočavajući mape plitke kape kod Dačana i starih Grka, prepoznao ovakvu kapu još i na zemljanoj statueti, na tzv. kličevačkom idolu iz gvozdenog doba, na kojem je "predstavljena manja ravna kapa slična šišaku".

Dolazeći na Balkan Srbi su, između ostalih zanatskih veština, iz prapostojbine preneli i suknarska i kožuvarska znanja. Kako je među Slovenima bilo kapa ravnog dna (cilindričnog oblika, kao u Rusa, ili nalik presečenoj kupi, poput grčkog fesa, kao u Ukrajinaca), to je prirodno da je takva kapa opstala, tim pre što je kapu ravnog dna imalo i stanovništvo ovde zatečeno.

U ovoj vrsti kapa izdvaja se kapa šajkaša, koja će se staviti na glavu srpskog vojnika u ratovima 1876—1878, a njenu slavu će proneti u dva balkanska rata osvetnici Kosova i u Prvom svetskom ratu solunci.

S obzirom na sve rečeno, pogrešno je reći da je šajkača, kao izrazita i imenovana vrsta plitke kape ravnog dna, postala svenarodna kapa i nacionalno znamenje. Naime, ona je to bila, jer njeno postojanje je neprekinuto, vekovno. □


Mile Nedeljković




OGLEDALO SRPSKO
Mesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS


Fotografija: IP Mladost — Milan Simić, Ilija Dimitrijević
SERBIA National Tourism Organization of Serbia
1942  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Ljubav ka igranju utkana u kolo poslato: Mart 29, 2011, 02:27:54 pm
*

LJUBAV KA IGRANJU UTKANA U KOLU





Armija mladih ljudi u Srbiji koji aktivno igraju folklor u amaterskim Kulturno — umetničkim društvima širom zemlje skoro može da parira broju onih koji treniraju neki od trenutno aktuelnih sportova. Svaki grad u našoj zemlji ima barem jedan folklorni ansambl u kojem se deca, srednjoškolci, studenti i zaposleni mogu da upišu i nauče osnovne korake i, u zavisnosti od talenta i želje za učenjem, napreduju, nastupaju na koncertima i putuju po svetu.

Na najposećenijem sajtu o folkloru (www.folklorsrbija.org.yu) prijavljeno je 178 KUD-ova iz zemlje i inostranstva, a Dragan Drobnjak, glavni i odgovorni urednik ovog portala rekao nam je folklor u Srbiji i te kako popularan, ali da nije dovoljno promovisan.

Kulturno-umetnička društva odavno imaju svoju publiku o čemu govore ispunjene i najveće koncertne dvorane. Folklor ne predstavlja samo fizičku aktivnost nego i razvija umetničku stranu ličnosti. Mladi se u KUD-ovima druže, zabavljaju i putuju. Kroz narodnu igru upoznaju našu, ali i kulturu i tradiciju manjina koje žive u Srbiji — objašnjava nam Dragan koji je i sam aktivan igrač u Prvom ansamblu KUD "Dimitrije Tucović" iz Beograda i osnivač udruženja građana "Hrast".

O tome zbog čega se sve veći broj mladih ljudi okreće tradiciji i upisuje u škole folklora razgovarali smo sa diplomiranim etmonuzikologom Vesnom Bajić – Stojiljković koja trenutno živi i radi na slovenačkoj obali, u Kopru, gde je sopstvenom inicijativom u novembru 2007. godine osnovala Akademsko kulturno-umetničko društvo "Kolo" i uspela da za vrlo kratko vreme okupi blizu sto članova različitih uzrasta uglavnom srpskog porekla.

Škole folklora su zaista postale vrlo popularne u Srbiji i dobro je što je tako. Ali, način i kvalitet rada je od škole do škole različit, budući da nedostaje školovani stručni kadar za tradicionalnu igru. Uvođenje tradicionalne igre i muzike u škole i davanje značaja očuvanju srpskog tradicionalnog nasleđa u savremenom dobu, problem je koji bi trebalo da se reši na državnom nivou, u Ministarstvu prosvete. Kada je reč o školama folklora, smatram da su, pre nego deca, roditelji postali svesni velikog značaja u očuvanju srpskog tradicionalnog nasleđa i žele da putem tih škola njihovo dete usvoji određena znanja iz sopstvenog kulturnog nasleđa. Prilike za putovanje, druženje i rekreaciju deci su svakako na prvom mestu, ali odraslima to ne bi trebalo da bude.

Vesna kaže da nikad nije kasno i da praktično ne postoji pravo vreme kada bi dete moglo da počne da uči prve korake narodnih igara. Dodaje da je od četvrte godine dete sposobno da shvati osnovne pokrete uz pratnju pesme, a da je upravo pesma glavni pokretač u radu sa mališanima.

Kroz pesmu deca najlakše savladavaju ritam koji potom prenose na pokrete noge, ruke i ostalih delova tela. Ipak, najidealnije vreme za početak bavljenja tradicionalnom igrom jeste od prvog do četvrtog razreda. Škole folklora bi trebalo da imaju razrađen plan i program rada, uključujući veliki broj narodnih pesama uz igru, brojalica, razbrajalica, tapšalica i slično. Ne bi trebalo da cilj bude isključivo nastupanje pred roditeljima, da se pokaže kako su deca savladala komplikovane korake i figure, koje izvode stariji igrači. To nije u skladu sa razvojem deteta. Vrlo je bitan pravilan razvoj motoričkih sposobnosti i glasovnih mogućnosti, a rezultati na pozornici će se svakako pokazati — objasnila nam je Vesna.

U zavisnosti od toga u kojem delu Srbije se održavaju, na proslavama u našoj zemlji sviraju se i igraju razne narodne igre. Ipak, statistički podaci pokazuju da je gotovo pravilo da, gde god se nalazili, gosti i slavljenici obavezno zaigraju Moravac i Užičko kolo.

One pripadaju jednoj porodici igara, odnosno igračkih obrazaca, koju u etnokoreološkoj terminologiji uopšteno nazivamo "kolo", ili, preciznije, "kolo u tri". Obrazac kola vrlo je jednostavan, sastoji se od kretanja po prostoru i igranja u mestu, u tačno određenom ritmičkom trajanju. Držanje za ruke puštene niz telo i igranje u obliku (formaciji) kruga pruža posebno zadovoljstvo i osećaj za pripadnost jednoj zajednici. Popularnost kola je pre svega posledica pomenute jednostavnosti obrasca, čija se struktura potpuno sklapa sa osmotaktnom frazom prepoznatljive melodije kola. Jednostavnost osnovnog obrasca može se dopuniti raznovrsnim ukrasima (prepletom, zapletom, trokorakom, usitnjavanjem koraka), što daje svojevrsnu slobodu pojedincu i omogućuje da više ljudi (različitog porekla i uzrasta) zaigra u istom kolu, da niko nikome ne zasmeta, a da pri tom svako od njih ispolji svoju kreativnost u obogaćivanju igre. Takođe, tempo kola može da bude brži ili sporiji, što opet pruža slobodu u izražavanju I mogućnost improvizacije pojedinca — rekla nam je Vesna.

Zahvaljujući kolu srpska igra postala je prepoznatljiva širom sveta. Paralelno sa popularnošću kola, koje je odolelo vremenu, mnoge starije igre potpale su zaboravu. Naše igračko nasleđe svelo se na jedan obrazac, a zaboravljene igre moraju se danas "veštačkim" putem rekonstruisati, i dalje razvijati, barem u školama folklora.

Reč kolo u upotrebi je među Južnim Slovenima kod Srba, Hrvata, Slovenaca (u Beloj Krajini), Muslimana (u BiH), dok se u istočnim krajevima balkanskog poluostrva upotrebljavaju termini oro i horo, i to kod Makedonaca i Bugara, ali i kod Srba (u južnoj Srbiji) i Crnogoraca. Horo i oro dolaze od iste grčke reči horos, koja znači: skup ljudi, igranka, igra. Značenja su u srpskom jeziku ista. Kolo je praslovenska reč i u istom se obliku nalazi u svim slovenskim jezicima. U etnokoreologiji termin kolo ima više značenja, od kojih su osnovna sledeća:

1) oblik igre (lanac međusobno povezanih igrača);
2) grupa osoba koja učestvuje u igri;
3) igranka, javni skup na kome se igra;
4) vrsta igre (Žikino kolo);
5) kružna igra u kojoj melodija, tekst i druge karakteristike određuju njenu etničku pripadnost
   (srpsko, bugarsko, hrvatsko kolo).

Vesna Bajić Stojiljković kaže da su današnje koreografije KUD-ova mnogo bliže izvornom nego što su to bile one od pre 30 ili 50 godina. Tome su doprinela brojnija i detaljnija istraživanja različitih krajeva Srbije, pa i šireg prostora gde žive Srbi od kraja 70-ih godina.

Savremene koreografije tradicionalnih igara odstupaju od izvornog najviše zbog prilagođavanja sceni. Koraci i varijante igara su uglavnom one nađene na terenu, poneki autor ih promeni, obogati svojom varijantom, ali ipak struktura igre ostaje prepoznatljiva (ne mogu da govorim za sve, naravno). Scenski prikaz tradicionalnih igara zahteva promene kretanja, oblika (ili formacije igara) i tu se uočava najveća razlika i odstupanje od tradicionalnog. Međutim, danas postoji dosta eksperimenata prilikom stvaranja koreografija. Ovi autori, ne samo što unose promene kretanja igrača (tzv. slike), već i menjaju korak da se više igra ne može prepoznati. To su najgore moguće kreacije, jer njihovi autori (ja ne koristim reč koreograf) nastoje da budu "originalni" i teže ka umetničkom dejstvu, ali njega nažalost nikako ne dostižu. Zato njihova dela ostaju samo na nivou dopadljivosti publici — objasnila nam je Vesna.


ŠTA SE IGRA U SRBIJI

Podatke o tome koje se igre igraju u određenom delu naše zemlje najbolje je iznela dr Olivera Vasić koja je na osnovu sopstvenih terenskih istraživanja i dostupne literature podelila celokupno područje Srbije na pet etnokoreoloških celina.

Dinarskoj zoni pripada Zapadna Srbija, u okviru panonske zone proteže se Vojvodina, a moravskoj zoni ubrajaju se Centralna, Severoistočna i Jugoistočna Srbija.

U Vojvodini je pored obrednih igara postojalo mnogo igara zabavnog karaktera, odnosno lokalnog zabavnog repertoara. Njegova podela može se najbolje predstaviti grupisanjem prema formaciji, i to na parovne igre (po dvoje) i igre u zatvorenom kolu. Najpoznatije igre u zatvorenom kolu su: Veliko i Malo kolo (banatsko, bačko, sremsko), Paorsko kolo, Gajdaško kolo, Bunjevačko, Staračko... Parovi mogu biti različito raspoređeni po prostoru: pravilno po kružnici ili liniji i slobodno po kružnom prostoru. Najpoznatije parovne igre su: Cigančica, Mađarac, Keleruj, Zurka, Kisel vode, Erdeljana, Sirotica, Sitne bole, Todore, Tandrčak i dr.

Zapadna Srbija pripada dinarskoj zoni. Karakteristika dinarske zone je kolanje, to jest, igranje u kolu uz pratnju pesme, koje se izvodilo u brojnim prilikama. Razvijanjem ovog jedinstvenog obrasca i većim prisustvom instrumenata, koji zamenjuju vokalnu pratnju, nastaju brojne igre zabavnog karaktera: povod, četvorak, trojak, s noge na nogu, svinjarac, šestica, bosančica, prekid kolo, sec kolo, mala bašta, devojačko kolo, šareno kolo i mnoge druge. Igranje zapadnog dela Srbije odlikuje se snažnim igranjem, sa celom površinom stopala na tlu i savijenih kolena, koja se u toku igranja ne ispravljaju. Obrasci koraka su jednostavni, variraju se naglašavanjem koraka, usitnjavanjem koraka u taktu, izbacivanjem slobodne noge, dok je preplitanje nogu u toku igranja za ove stanovnike veoma teško.

Igre centralne Srbije su lake i lepršave u umerenom tempu, ali upravo za takav način igranja potrebno je veliko igračko umeće. Ovo posebno odlikuje igru šetnja (šeta, povoz, šetalica, šetaljka, odmor), izvođena uz vokalno-instrumentalnu pratnju, sa kojom su momci ili oženjeni ljudi započinjali igračke skupove. Najrasprostranjeniji igrački obrazac ove oblasti je tip igre nazivan kolo u tri ili kolo. Kolo se ranije izvodilo u brojnim varijantama, uz različitu muzičku pratnju (vokalnu, vokalno — instrumentalnu i istrumentalnu) i različite nazive (Žikino kolo, džambasko kolo, Posejo deda, šestica i drugi). Osim šetnje i kola, okosnicu igračkog repertoara u centralnoj Srbiji čine i sledeće igre: devojačko kolo (nova vlahinja), starinska vlajna (gajdica, polomka, sitniš, rudničanka, kolubarčica, sitno napred, kriva...), osmica, trojanac (od pet taktova), đurđevka, pop-Marinkovo kolo, retko kolo (moravsko kolo, narodno kolo) i četvorka (čačanka, tasino kolo...).

U severoistočnoj Srbiji postoji obiman zajednički repertoar igara. Da navedemo nekoliko: vlaina ili vlajna, stara vlaina kod Srba, a ora đe patru ili četvorka, danca kod Vlaha; keser kod Srba a kiseru kod Vlaha; polonka kod Srba, a s'tnga ili pros'tnga kod Vlaha; pop-Marinkovo kolo kod Srba, šokćili ili patulu kod Vlaha; todorka kod Srba ili đurđesku kod Vlaha; levakinja kod Srba, a arambao kod Vlaha; zaplet kod Srba, a ruzmaljinka kod Vlaha...

Način igranja je kod Srba i Vlaha sličan. Igraju snažno, celom površinom stopala na tlu. Obrazac koraka varira se poskocima, manjim skokovima, treperenjem, usložnjavanjem koraka, izbacivanjem slobodne noge, a preplet, poznat u centralnoj srbiji, ovde ne postoji. Nema skakanja i velikog prelaženja prostora. Vlaško igranje je prepoznatljivo po udarima slobodne noge o tlo — ropota (kod Ungureana), i savijanje kolena u dužem trajanju — utapanje, propadanje (kod Carana).

Od igara zabavnog repertoara, izvođene uz instrumentalnu pratnju, igra čačak predstavlja dominantnu igru jugoistočne Srbije. O brojnim igračkim i muzičkim varijantama ove igre govore i nazivi: banjski čačak, svrljiški čačak, niški čačak, stara bosara, piperana, pirotski čačak, šilovački čačak, pčinjski čačak... Pored ovih igara zastupljene su sledeće: jednostranka, osamputka, (osmača, čiča Drišlja), četvorka, selsko oro (staroselsko, novoselsko), samački (po same, lile, lilka, katanka), trojanac, rumenka i polomka (u severnom delu ove celine), vlasinka, bugarka (bugarčica, pešački) i šestorka (u južnom delu celine).

Osim pesme, igru je pratila svirka duduka, gajki, kamena, gajdi i tupana, zurli i tapana, orkestra trubača i harmonike.

Način igranja jugoistočne Srbije prepoznatljiv je po izraženoj vertikali, tj. treperenju tela, što je posledica povijenih i elastičnih kolena, koja se ispružaju samo na tren. Telo je ispravljeno i neprestano sitno treperi. Stiče se utisak da se stopala ne odvajaju od tla. Igra se punim stopalima, snažno i oštro.

U Šopluku igra se posebno veoma snažno, a igrači pre nego što se spuste na tle isprave kolena i udahnu punim plućima. I u Vranjskom Pomoravlju igra se veoma čvrsto, ali laganije i smirenije. Kosovci igraju uzdržano, dostojanstveno, bez preteranih i naglašenih pokreta.


ANSAMBL "KOLO"

Jedini profesionalni Ansambl narodnih igara Srbije — "Kolo" osnovan je Uredbom Vlade Srbije 5. maja 1948. godine. Sa ansamblom su sarađivali najbolji srpski koreografi i istaknuti srpski muzičari, kompozitori i dirigenti. "Kolo" je gostovalo na svim kontinentima, priredilo više od 5.000 koncerata pred više od 10.000.000 gledalaca u najprestižnijim koncertnim salama. Ansambl je nosilac najviših domaćih i inostranih priznanja, povodom 55 godina uspešnog rada na negovanju, predstavljanju i širenju narodnog stvaralaštva i kulturnog blaga u zemlji i inostranstvu, 2003. godine odlikovan je Ordenom Vuka Karadžića prvog stepena. Ove godine nacionalni ansambl slavi 60 godina postojanja. Vizija umetnika Ansambla "Kolo" velikim delom se posvećuje omladini i njenoj kulturnoj edukaciji, te vraćanjem pravem umetničkim vrednostima, koja se ogleda u tradicionalnoj kulturi.


KROZ ISTORIJU

Uticaji evropskih igara su još u 19. veku bili prisutni u varošima i varošicama centralne Srbije. U njima su se održavali balovi evropskog tipa, sa repertoarom koji je potpuno odgovarao tadašnjem gradskom ukusu: igrali su se valceri, mazurke, poloneze, pa i Kraljevsko kolo, Srbijanka, Kukunješte. Gradska sredina je neminovno uticala i na seosku. Seoske igre, uglavnom jednodelne, strukturalno su se proširile na dvodel, ponegde i trodel. Zato u selima centralne Srbije nailazimo na primere u kojima se u prvom delu igra u kolu, a u drugom u parovima.


Sajtovi:
www.folklorsrbija.org
www.kolo.co.yu
www.kudlola.org.yu
www.kudtucovic.org.yu
www.cioffusagradac.org.yu


Tekst: Nenad Blagojević
Izvor: facebook.com

Fotografija: Aleksandar Zec (nacionalni ansambl "Kolo" @ koncert Olivare Katarine, 19.06.2008)
1943  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Danilo Dača Živković (1940—2002) poslato: Mart 29, 2011, 02:08:05 pm
*

DANILO DAČA ŽIVKOVIĆ


Danilo Dača Živković (1940—2002), doajen naše narodne muzike, veliki kompozitor, aranžer, pevač i pedagog. Bio je jedan je od retkih kompozitora i pevača koji je pisao šaljive i pomalo ironične tekstove i za koje je komponovao muziku.

Sa suprugom Verom Ivković, koja je karijeru započela 1966. godine, snimio je više duetskih ploča.

Danilo Dača Živković bio je jedan od osnivača KUD "Sveti Sava", u Mirijevu, opština Zvezdara. Osnovano je 5. maja 1978. godine. "...Mnoge godine je posvetio radu u Društvu i za Društvo, kao i na očuvanju korena i bogatog kulturnog nasleđa, negujući srpske melodije i zvuke iz svih krajeva naše duhovno bogate zemlje."

Nakon duge i teške bolesti umro je 4. januara 2002, u šezdeset i drugoj godini.
1944  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Muzički gradovi i varoši u sećanjima i zapisima / Građanska kultura Srba u Hrvatskoj poslato: Mart 28, 2011, 11:46:22 pm
*

GRAĐANSKA KULTURA SRBA U HRVATSKOJ

U srpskoj građanskoj kulturi nalazimo spektar manifestacija proizašlih iz običajne tradicije religijskih i svjetovnih obreda, patrijarhalnog svjetonazora i srpskog folklora. Elitna zabava srpskog građanskog društva bili su balovi koje je u 19. stoljeću na beogradskom dvoru utemeljila kneginja Natalija. U Beč je na balove dolazio i srpski knez Miloš Obrenović, u njegovoj pratnji bio je i Vuk Karadžić s kćerkom Minom, dok je Straussov orkestar izvodio "Srpski kadril". Posljednjih godina Svetosavski bal u Beču organizira tamošnji Srpski centar





"Prošlost nije kočnica budućnosti, naprotiv, to je inspiracija da se u kulturi nadovežete na nešto što je prethodno stvoreno". (Dejan Medaković, književnik, historičar umjetnosti i enciklopedist)

Građanska kultura Srba u Hrvatskoj formirala se sa razvitkom gradova tijekom barokne i epohe klasicizma. U burnim zbivanjima na prostorima kontinentalne Hrvatske i na jadranskoj obali, zaleđu i otocima na ovim prostorima izmjenjivala se dominacija Mađarske, Austrije, Venecije, Francuske i Turske. Populacija Srba u Hrvatskoj susretala se s kulturama osvajača, ali je i sačuvala svoj nacionalni identitet, kulturno naslijeđe i vjeru — pravoslavlje i reminiscencije na raskošnu kulturnu baštinu srednjovjekovne srpske države. Za očuvanje rečenih značajki dragocjen obol dala je i djelatnost Pećke patrijaršije koja je tijekom burne prošlosti pomagala i povezivala srpsku dijasporu sa domovinom i ostalim pravoslavnim zemljama.

Bogatstva srpske srednjovjekovne kulture zadivljuju i danas. Svjedočanstva o toj kulturi nalazimo u arhitekturi i likovnim ostvarenjima, osobito na freskama srpskih pravoslavnih crkava i manastira, u literarnim ostvarenjima stare srpske književnosti koju je utemeljio prvi patrijarh Srpske pravoslavne crkve Rastko Nemanjić (sv. Sava), sin srpskog vladara Stevana Nemanje (sv. Simeona), te u velikoj raznolikosti srpske folklorne baštine. Povijest bilježi da je na srednjovjekovnim dvorovima srpskih vladara Stevana Nemanje, cara Dušana, kneza Lazara, despota Stevana Lazarevića i drugih razina kulture bila na visini koju u to vrijeme nisu poznavali ni narodi u zemljama europskog Zapada.

O KRSNOJ SLAVI

U srpskoj građanskoj kulturi nalazimo spektar manifestacija koje su iznjedrile običajna tradicija religijskih i svjetovnih obreda, patrijarhalni svjetonazor, srpski folklor, gospodarstvo, znanost i umjetnost. Evo nekoliko primjera. Uz najznačajnije blagdane u pravoslavnoj religiji Božić, Uskrs i Duhove, Srbi imaju i blagdan krsne slave odabranog sveca — zaštitnika obitelji. Među "najpopularnije" svece ubrajaju se: sv. Sava, sv. Nikola, sv. Simeon, sv. Stefan prvomučenik, sv. Georgije, sv. Dimitrije i drugi. Tradicija krsne slave prenosi se u obitelji s koljena na koljeno. Korijeni ove tradicije sežu iz davninskog htoničkog kulta (kulta mrtvih), derivirane agrarne magije (kulta živih) i svetosavskog pravoslavlja. U svakom srpskom domu nalazi se ikona sveca zaštitnika, a u građanskom miljeu katkad i kućni oltar. Na stoliću kućnog oltara nalazi se srebrno kandilo koje može biti stajaće ili viseće, svijećnjak sa posvećenom slavskom svijećom, željezna kadionica za tamjan, posuda s vezicom bosiljka (bosiljkača) kojom se škropi posvećena vodica, bočica s posvećenim uljem i Biblija.

Na dan krsne slave muški članovi obitelji odlaze u crkvu na liturgiju. Sveštenik dolazi u svaki dom da izvrši bogoslužni obred osvećenja ikone sveca i osvećenje doma. Pri vršenju bogoslužnog obreda sveštenik čita ulomak iz evanđelja koji se odnosi na datog sveca, a potom se otpjeva tropar i pritom vrši obred lomljenja slavskog kolača. Ako sveštenik ne dođe u slavljenikov dom (većinom u slučaju smrti kojeg člana obitelji ili zbog udaljenosti datog doma) tada domaćin nosi u crkvu slavsku svijeću, slavski kolač i koljivo da se posvete. Potom domaćin s članovima obitelji u domu obavlja slavski obred koji sadrži: paljenje slavske svijeće, pjevanje tropara i lomljenje slavskog kolača. Ovaj obred vrši se u podne, prije slavskog ručka, ili navečer prije večere.

TRADICIJA VERTEPA

Sjetimo se ovom prigodom i tradicije vertepa - igrokaza s pjevanjem o rođenju Isusa Hrista. Vertep — u staroslavenskom jeziku naziv za zvijezdu zornicu — bio je na našim prostorima vrlo popularan, a prikazivan je u vrijeme Božića. Igrokaz je sadržavao prikaz biblijskih likova: novorođenog Isusa, Bogorodice, Josifa, Tri kralja, rimskoga cara Iroda i nekoliko pastira. Scenska radnja vertepa događa se u Betlehemu (u staroslavenskom jeziku — Vitlejem), a između govornih numera pjevale su se prigodne božićne pjesme "Roždestvo Tvoje", "Djeva dnes", "Vitlejeme, grade od Boga" i druge. Učesnici vertepa bili su rado viđeni i darivani u srpskim domovima. Tradicija ovog igrokaza danas se osobito njeguje u Rusiji.

Sjetimo se i srpskog sijela (srpskog prela), omiljene zabave građanskog i ruralnog miljea. Sijela su idealna prigoda za susrete, razmjenu iskustava i zabavu obogaćenu prigodnim programom u sklopu kojega se recitirala poezija, izvodile pjesme (narodne, starogradske i druge), svirale omiljene skladbe, jer u gradovima se u svakoj domaćinskoj kući nalazio salon s klavirom. U otmjenijim salonima uz klavir je bilo i drugih glazbala, primjerice harfe, citre, gitare, flaute, violine... Mladež bi uz pjesmu zaplesala srpsko kolo i druge plesove, a bile su u modi i društvene igre: fote (vrsta društvenog kviza), domine, šah i dr. Na sijelima su prikazivani i produkti domaće radinosti: kulinarske prezentacije, srpski narodni vezovi, slikarski radovi, čak i modne revije narodnih i građanskih nošnji.

BALOVI ZAPOČINJALI "SRBIJANKOM"

Srpska građanska kultura iznjedrila je i plodnu djelatnost pjevačkih zborova u skladu s ljepotom pravoslavnog crkvenog pojanja i umjetničkim zborskim djelima srpskih skladatelja: Kornelija Stankovića, Stevana Stojanovića Mokranjca, Stanislava Biničkog, Marka Tajčevića... Značajna ostvarenja u prošlosti dalo je više pjevačkih zborova u Hrvatskoj, osobito "Kolo", "Srpsko pjevačko društvo" i "Ćirilo-Metodov kor" iz Zagreba, te zborovi u drugim gradovima: Karlovcu, Dubrovniku, Sisku, Glini, Petrinji, Vukovaru, Slavonskom Brodu i drugdje.

Elitna zabava srpskog građanskog društva bili su balovi koje je u 19. stoljeću na beogradskom dvoru utemeljila kneginja Natalija, supruga kneza Mihajla Obrenovića. Kneginja Natalija bila je ljepotica, široko obrazovana i muzikalna, a izvrsno je plesala kadril, polonezu, valcer i ostale plesove. Balovi su uvijek započinjali "Srbijankom" — kombinacijom srpskog kola i okretne igre. Navedimo i omiljene srpske plesove iz toga doba: "Srpski kadril" Kornelija Stankovića i "Kolo" Isidora Bajića. Popularnost kadrila iznjedrila je i kuriozum - kadril konja koji se i danas prakticira u pastuharnama i konjičkim školama.

Svaki dvorski i građanski bal dijelio se na dva dijela. Prvi dio je trajao do ponoći, kada se odvijao i prigodni kulturno-umjetnički program s provedbom protokola i etikecije. Drugi dio, onaj iza ponoći, trajao je nekoliko sati s plesom i zabavom za mladež. Stariji su nakon ponoći odlazili svojim kućama. Po ugledu na balove u Beču, Pešti i Beogradu, u Zagrebu su se srpski balovi priređivali u dvorani Streljane, a kasnije i u Musikvereinu (danas Hrvatskom glazbenom zavodu). Tradicija građanskih balova egzistirala je i u Osijeku, Varaždinu, Rijeci, Dubrovniku..., a u vrijeme Vojne krajine bili su popularni i vojni balovi.

BEČKI SVETOSAVSKI BAL

U Beč je na balove dolazio i srpski knez Miloš Obrenović, a tom prigodom okupljalo se i društvo svih Slovena koji su živjeli u Beču. Na balu je svirao orkestar Johanna Straussa koji je izvodio i "Srpski kadril", gracilnu plesnu kompoziciju porijeklom iz francuskog građanskog miljea. Kadril može imati lirske i humorističke plesne komponente, a sastoji se iz šest stavaka: pantalon, ete, poule, trenis, pastourelle i finale. Inspiriran ljepotom melodija srpskih narodnih pjesama, Johann Strauss sin je u čast kneza Miloša Obrenovića skladao "Srpski kadril", a na balu se čula i junačka pjesma "Rado ide Srbin u vojnike". Kroničari tog vremena bilježe da je "na balu knez Miloš nosio svečano ruho — urešeno brojnim odličjima od zlata i dragog kamenja, a bio je uvijek u pratnji skupine srpskih odličnika, među kojima se nalazio i Vuk Karadžić sa kćerkom Minom. Na balu su svi bili zadivljeni ljepotom srpske narodne nošnje, koju je nosila prelijepa Mina Karadžić". Srpski balovi visoko su kotirali na ljestvici društvenih zbivanja Beča i u građanskom miljeu Hrvatske, a osobito je bio popularan bal prigodom Svetosavske besjede.

Da vrijeme srpskih balova nije prošlo, svjedoči obnavljanje tradicije bečkog Svetosavskog bala koji organizira bečki Srpski centar u ekskluzivnom hotelu "Mariot". Bal okuplja brojne Srbe i Austrijance, te odličnike iz austrijske Vlade, veleposlanstava i sveštenstva, a ovom glamuroznom događaju prisustvuju i brojni poslovni magnati. U ozračju tople prijateljske atmosfere, prezentacija srpske kulture započinje Svetosavskom himnom koju izvodi bečki hor SPC-a, potom slijede besjede i zdravice uz "Srpski kadril", srpska kola, bečke valcere i druge igre. U oštroj konkurenciji vrši se i odabir najšarmantnije dame na balu. Kuriozum bala nedvojbeno je i organizirana "nazočnost" slavnih srpskih ličnosti iz prošlosti: Vuka Karadžića koji sa kćerkom Minom šeće velebnom balskom dvoranom hotela "Mariot", Johanna Straussa sina koji damama dariva ruže i kneza Miloša Obrenovića koji pozdravlja prisutne odličnike.

ZNAMENITI SRBI U HRVATSKOJ

U povijesti građanske kulture Srba u Hrvatskoj nalazimo plejadu odličnika - lidera srpskih korijena u Hrvatskoj. Njihova djela nezaobilazna su na planu znanosti, kulture i gospodarstva Hrvatske. Među njima su, primjerice, Hristifor Stanković, privrednik i veleposjednik, predsjednik zagrebačke Pravoslavne crkvene općine i ugledna ličnost tadašnjeg Zagreba (godine 1834. sagradio je prvo kazalište na zagrebačkom Gornjem gradu), potom Ognjeslav Utješinović pl. Ostrožinski, krajiški upravni oficir i savjetnik Hrvatske dvorske kancelarije, podžupan i od 1875. do 1885. veliki župan varaždinske županije, autor brojnih literarnih i ekonomskih radova, osobito zaslužan za podizanje varaždinskog pravoslavnog hrama sv. Georgija i izgradnju brojnih cesta po Hrvatskom zagorju, te Petar Preradović, pjesnik, krajiški oficir i general-major, istaknuti pristaša Ilirskog pokreta sa plodnom djelatnošću u Milanu, Zadru, Pešti, Zagrebu, Glini, Temišvaru, Aradu, Beču i drugim mjestima. Tu je i Đura Daničić, filolog i promicatelj jezične reforme Vuka Karadžića, od 1866. redovni član JAZU-a, potom Anastas Popović, prvak zagrebačkog bankarstva, jedan od osnivača i prvi predsjednik Prve hrvatske štedionice u Zagrebu, ugledni član i predsjednik Srpske pravoslavne crkvene općine u Zagrebu, pa Sava Bjelanović, političar, publicist, osnivač i lider Srpske stranke u Dalmaciji, marni promicatelj suživota Srba i Hrvata u Dalmaciji, urednik "Srpskog lista", a od 1883. narodni poslanik dalmatinskog Sabora, kao i Petar Nikolić, zagrebački trgovac umjetninama i promicatelj likovnih ostvarenja srpskih i hrvatskih slikara. Dika Srba u Hrvatskoj nedvojbeno je i Josif Runjanin, oficir i skladatelj hrvatske himne. Kao kadet u Glini, Runjanin je 1846. uglazbio pjesmu "Horvatska domovina" Antuna Mihanovića. Napjev ove pjesme prvi je 1861. harmonizirao V. Lichtenegger. Pjesma je ubrzo postala popularna u Hrvatskoj i Slavoniji, a 1891. prvi put je u Zagrebu izvedena kao hrvatska himna pod naslovom "Lijepa naša domovina".

OD BRAĆE SELJAN DO TESLE

Iz novijih vremena navedimo zagrebačkog advokata Bogdana Medakovića, predsjednika hrvatskog Sabora od 1913. do 1918, povjesničara i profesora Gavru Manojlovića, predsjednika JAZU-a od 1924. do 1933, zatim Svetislava Stančića, zagrebačkog pijanistu, dirigenta i skladatelja, profesora zagrebačke Muzičke akademije, člana JAZU-a i dopisnog člana SANU-a u Beogradu, utemeljitelja suvremene zagrebačke klavirističke škole i dirigenta zagrebačkog Srpskog pjevačkog društva, pa istraživače Afrike i Južne Amerike, svjetske putnike i eksploratore, braću Mirka i Stevu Seljana iz Karlovca, osnivače Hrvatske znanstvene misije (Mision Cientifica Croata Mirko y Stevo Seljan) u Rio de Janeiru i konzorcija Hrvatsko dioničko društvo u Limi, te donatore vrijednih muzealija u Narodnom muzeju i Etnografskom muzeju u Zagrebu. Uz etnološka, geografska i hidrografska istraživanja, braća Seljan su dali znakoviti obol i u povijesti naše dijaspore na planu promidžbe zajedništva Srba i Hrvata krajem 19. i početkom 20. stoljeća. Njihovi zapisi o srpskim iseljenicima u obje Amerike i putopisi objavljeni su u nizu glasila u Hrvatskoj ("Obzor", "Novosti", "Karlovački tjednik", "Jutarnji list", "Prosvjeta"...) i u inozemstvu. O braći Seljan niz napisa nalazi se: u iseljeničkom glasilu "Materinska riječ" (u gradu Rosario de Santa fe u Argentini), u srpskom "Književnom glasniku" u San Franciscu, u slovenskom iseljeničkom listu "Glas svobode" i "Hrvatskoj zastavi" u Chicagu... Rečenom dodajmo i credo braće Seljan koji glasi: "Mi i naše današnje pokoljenje istražujemo daleke i nepoznate krajeve, a naši potomci činit će to isto na drugim planetama koje se kreću svemirom".

Zaokružimo ovaj napis spomenom na legendarnog Nikolu Teslu, istraživača i izumitelja na polju elektronike i radio-tehnike. Tesla je patentirao oko 700 pronalazaka, a povodom stogodišnjice njegovog rođenja 1956. jedinica za gustoću magnetskog toka nazvana je njegovim imenom — Tesla. Njegova izjava "jednako se ponosim mojim srpskim porijeklom i mojom hrvatskom domovinom" postala je uzorni moto srpske populacije u Hrvatskoj.


Miloš Lalošević | SKD Posvjeta
1945  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Ustanove u oblasti kulture i umetnosti poslato: Mart 28, 2011, 07:26:13 pm
*

BIBLIOTEKA ŠABAČKA1




Narodna biblioteka "Zika Popović"
smeštena je u nekdašnjem Vladičinom dvoru


Matična ustanova za sve biblioteke na području osam opština Mačvanskog okruga. Sem redovne delatnosti - stručne obrade, čuvanja i korišćenja bogatog knjižnog fonda, zadužena je i za zaštitu stare i retke knjige. Šabačko čitalište započelo je rad 1847. godine; 1928. osnovana je Šabačka narodna knjižnica i čitaonica (ŠNKČ), a potom je rad obnovljen u decembru 1944. Danas je Biblioteka smeštena u zgradi Vladičanskog dvora (kulturno dobro od velikog značaja), sagrađenog 1854. godine, koji predstavlja jedan od najreprezentativnijih objekata u gradu.Tu koristi prostor od 1.703 kvadratnih metrara. Ukupno 31 zaposleni radnik, od kojih 25 pripada kategoriji stručnih. Kvalifikaciona struktura zaposlenih i tehnička opremljenost su na zavidnom nivou.

Nagrade i priznanja: Orden rada sa crvenom zastavom, Zlatna plaketa SO Šabac, Oktobarska nagrada grada Šapca, Republička nagrada Milorad Panić Surep.

Problem nedovoljnog prostora najverovatnije će uskoro biti prevaziđen. U toku je izrada projektne dokumentacije za izgradnju aneksa Biblioteke, površine 704 m². Idejno rešenje nagoveštava moderan objekat, koji će, zajedno sa Vladičanskim dvorom, predstavljati spoj tradicije i modernih arhitektonskih shvatanja


ŠABAČKI MUZEJ2

Šabački muzej je osnovan 1934. godine, kada je radio u sastavu ŠNKČ. Rad je obnovljen 1955. godine. Smešten je u zgradi Šabačke polugimnazije, sagrađene 1857.godine, koja je proglašena spomenikom kulture od velikog značaja. Osnovna delatnost muzeja je zaštita pokretnih kulturnih dobara. Raspolaže prostorom od 1033 m2, međutim to je nedovoljno. U njemu je zaposleno ukupno 13 radnika, od čega je 7 stručnih. Umetnički predmeti, kojih ima oko 121.000, razvrstani su u 15 muzejskih zbirki.

Šabački muzej je dobitnik Diplome Etnografskog muzeja u Beogradu, Spomen medalje Narodnog muzeja u Beogradu i Diplome Međuopštinskog istorijskog arhiva u Šapcu.


ŠABAČKO POZORIŠTE

Pozorišni život u Šapcu ima dugu tradiciju i egzistira od 1840.godine, kada je Damjan Marinković, profesor Šabačke gimnazije, pripremio predstavu "Svetislav i Mileva", Jovana Sterije Popovića. Posle oslobođenja, rad je obnovljen u decembru 1944. godine. Trenutno ima 42 radnika, od čega su 16 glumci, a 20 radnici tehničke ekipe. Osnovni problemi u radu: II faza rekonstrukcije zgrade Pozorišta, bivšeg Doma šabačkih zanatlija, nije urađena; nedovoljan broj školovanih glumaca i nepovoljna starosna struktura; tehnička opremljenost nedovoljna. Nagrade i priznanja: preko 60 nagrada za pojedinačna glumačka ostvarenja i predstave u celini; Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom; Oktobarska nagrada grada Šapca.

1 Mr Sonja Bokun Đinić
2 http://sr.wikipedia.org
1946  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Izložba "Trag pesme" poslato: Mart 28, 2011, 07:18:27 pm
**

IZLOŽBA "TRAG PESME"




Svako pravo delo je jedno novo otkriće — pored širokog sveta, stajaće jedan novi, do sada nepoznat svet.
Vasilij Kandinski


DRAGAN PETROVIĆ nas na svakoj izložbi iznenadi nečim novim jer njegova umetnost i njegov istraživački duh ne pristaju na neodređene prostore, nego se poput avanture u trajanju stalno kreću ka neistraženom i pri tom produbljuju početnu priču o Šapcu kao neiscrpnoj temi i polazištu. Ovaj put zaista jedna nesvakidašnja i vrlo zanimljiva priča. Ambiciozni projekat Trag pesme, naziv izložbe koja ima jedan multimedijalni karakter, jedan ozbiljan istraživacki rad od nekoliko godina izrodio je nekoliko elemenata ove izložbe.

U stvari i ovaj projekat je nastavak njegove neiscrpne ljubavi prema rodnom gradu, i nesvakidasnje želje da zabeleži brojne i raznolike promene, koje predstavljaju neminovnost razvoja svakog grada. Dragan je postao svojevrstan hroničar gotovo svih promena i velikih događaja koje su se dešavale u Šapcu i u okolini u posleratnom periodu, mada se ovaj put okrenuo jednom drugom fenomenu. Muzici, na veoma originalan način. Proteklih pet godina proveo je tragajući za raznim izvorima koji su mu pomogli da zaokruži priču o nekoliko važnih događaja u prvoj polovini prošlog veka.

Ove godine obeležavamo, zahvaljujući Draganu Petroviću, dva značajna jubileja, "100 godina od rođenja Sofke Nikolić" i "100 godina od izdanja prve gramofonske ploče Vase Stankovića Andolije" u Sarajevu. Izvanredan slagvort da se ponovo krene priča o Malom Parizu, o Šapcu koji je na početku prošlog veka bio jedan od najvažnijih gradova u Srbiji, o velikom broju muzičara i orkestara koji su u to vreme "muzicirali" u našoj "maloj" ali nadaleko čuvenoj varoši.

Izvanredan projekat Trag pesme obuhvata kako zanatski deo - fotografije sabackih muzicara (Sofke, Vase Andolije, Cicvarica, Bore Janjica i drugih), zatim stare gramofone i gramofonske ploce s pocetka 20. veka i kao krunu ove price CD sa originalnim kompozicijama gore spomenutih muzicara kojim se obelezava vek muzike u Sapcu.

Projekat Trag pesme je uradjen u saradnji Dragana Petrovic, sa SO Sabac i Turistickom organizacijom Sapca i pokazuje da se samo uz jedan ozbiljan istrazivacki rad, moze realizovati sjajna zamisao sa kojom je Dragan Petrovic pokazao po ko zna koji put kako se voli svoj grad i cuva od zaborava autenticnost prohujalih vremena.





Sonja Petrović, 16.09.2007.
1947  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Sa ozvezdanog balkona "Zeleni venac" poslato: Mart 28, 2011, 07:13:39 pm
**
SA OZVEZDANOG BALKONA "ZELENI VENAC"


VIOLINA JOŠ DOZIVA ROSU JANJINU


Bila je jedina žena koja je držala dva velika ugostiteljska objekta — kultnu kafanu "Devet direka" i Hotel "Zeleni venac", koji su, u noćima između dva svetska rata, blistali metropolskim sjajem Malog Pariza, Pešte ili Beča. Pravo prezime joj se vremenom skoro zagubilo. Ostala je u sećanju samo kao Rosa Janjina. Tek nedavno smo saznali da je ona taj nadimak dobila po mužu, Janji Glazeru, koji je bio italijanskog porekla i, takođe, kafane u Šapcu držao.



Rosa sa mužem Janjom Gazerom i decom (oko 1930. god.)

Najstariji Šapčani pamte je po zvucima klavira i violina koji su se, izvečeri, poput kiše dukata, prosipali, po varoškoj kaldrmi, sa balkona tada raskošno opremljenog Hotela "Zeleni venac". Odatle je progovorio i prvi varoški radio, tako su tada meštani zvali malu razglasnu stanicu čije su vesti, uz popularnu muziku, rado slušane i prepričavane. Tu su služeni raznovrsni likeri i slatkiši koji su se mogli naći samo u ponudi najelitnijih evropskih restorana. Bilo je tu svakojakih kolača, pogačica sa čvarcima, pita i drugih mezetluka i đakonija.

Kafana "Devet direka" ostala je još samo na platnima slikara Stevana Čalića... Nema više ni one predivne gradske bašte "Zelenog venca", zdanja u čijem prizemlju — tamo gde je nekada bio atraktivni restoran, sa pogledom na prolaznike koji su odmicali samim centrom grada — sada dominiraju radnjice sa asortimanom kojem na ovom ekskluzivnom prostoru, da se stari Šapčani pitaju, sigurno mesta ne bi bilo.


Vreme Cicvarića, balova i nesvakidašnjih kockara

Rosino doba, omeđeno sa dva svetska rata, nije nimalo ružičasto bilo. Tek oslobođeni grad, kojega su Austro-Ugari do temelja razrušili, sporo se uspravljao. I onda, tridesetih godina prošlog veka i njega je zahvatila groznica velike svetske ekonomske krize, ali je polako, zahvaljujući vitalnosti njegovih ljudi, Šabac počinjao da ulazi u mirnije vode.

Bio je to opet čist, sve uređeniji grad u kojem se ; živelo sve lepše... Društveni život pratio je novi privredni uspon. Na svakom ćošku opet kafane u kojima su se, pored noćobdija i boema, redovno sastajali, bar na jutarnju kafu i dogovor, i ovdašnji trgovci i zanatlije... I u "Devet direka" i u "Zelenom vencu" svirala je odabrana muzika, a uz Cicvariće su se pojavili i mladi džezeri... Od jeseni do proleća organizovane su u njima razne svetkovine, esnafski ili klupski prijemi, balovi, promenade, koncerti, akademije povodom Svetog Save i drugih velikih praznika i godišnjica... Domaćice su, uz bukete cveća, obavezno nosile i ponešto što su same kod kuće pripremile, najčešće kolače i torte, a gazde i domaćini su znali koliko ko od njih ima da priloži para za koju dobrotvornu akciju... A bilo je na tim balovima zaista uzbudljivo. Dame u izazovnim večernjim haljinama, gospoda u smokinzima ili drugim svečanim odelima. Izbor mis večeri. Pa lutrija — prodavane su krofne u kojima bi najsrećniji našli i dukat!

Priče o kockarima su već poznate i ovde odomaćene. O njima je možda najupečatljivije svedočanstvo zabeležio pisac rođen na ondašnjoj kaldrmi, dr Laza Lazarević, u medaljonu "Prvi put sa ocem na jutrenje"... Za "Zeleni venac", koji je i za vreme Drugog svetskog rata držala Rosa Janjina, vezuje se još jedna posve čivijaška anegdota. Elem, po naredbi Krajskomande (nemačke civilne uprave koja se nalazila baš u jednom delu ovog Hotela), strogo je zabranjeno kockanje u novac. Čivijaši su, da ne bi dangubili i svojih navika se odricali, brzo našli originalno rešenje. Na stolovima, ispred njih, više nije bilo špilova karata, ni pića, već se samo služila kafa. Svaki gost stavio bi kraj šolje po kocku šećera i čekalo se samo na čiju će kocku najpre da sleti muva (njih je i u tako otmenim lokalima vazda bilo) i to je presuđivalo ko će da odnese ugovoreni novac ili ceh za iće i piće da plati!





Džabe preke naredbe i silne globe! Ni čaše sa zabranjenim pićem, u vreme ove prohibicije, nisu za pune stolove stizale. Samo su kelneri, znatno više nego ikad pre toga, pred goste donosili šoljice sa naručenom "crnom kafom" — šta je u njima zaista bilo to znaju samo kafanski gosti, koji su i ovim činom pokazivali svoju domišljatost.

Porodica hotelijera, kelnera i kuvara

A Rosa potiče iz stare šabačke porodice Ilić. Njen otac Dragić (1843—1915.) je rođen u Jaloviku. U Šapcu je izučio za abadžiju, otvorio svoju privatnu radnju i potom se oženio Persidom Vujanović (1853—1936.). Imali su troje dece: Mihaila (1876—1941.), Rosu i Dimitrija.

Mihailo se dvaput ženio ostavljajući brojne potomke, uspešne privrednike i čestite ljude... Dimitrije-Mita, zvani Gusak, imao je, takođe, više naslednika koji su u varoši ostali u dobrom sećanju... A njihova sestra Rosa, koja je imala srećno detinjstvo, morala je dobro da se namuči i mnogo toga nauči dok nije, u oštroj konkurenciji sa muškarcima, izborila svoje mesto u ovoj nimalo lakoj kafansko-hotelijerskoj oblasti privređivanja.

Udavala se dva puta. Sa prvim mužem, Dragutinom Ćirovićem, šabačkim trgovcem, imala je dvoje dece: Aleksandra i Ljubinku. Tek što su deca prohodala, Dragutin odlazi u Prvi svetski rat i gine, kao i mnogi Šapčani, u proboju Vojske Srpske kroz albanske gudure... Rosa se, po oslobođenju, ponovo udaje, ovog puta za Janju Glazera, šabačkog kafedžiju, italijanskog porekla, sa kojim je izrodila takođe dvoje dece: sina Zaharija, Zara, koji je kasnije bio konobar u raznim šabačkim lokalima i kćer Olgu koja nije dugo živela.

Sa svojim Janjom, Rosa je držala kafanu "Devet direka" koju je ubrzo otkupio čuveni varoški trgovac Todor Knežević i na tom mestu sagradio Hotel "Jugoslavija"... Nekako u to vreme, umire njen Janja, a Rosa nastavlja posao koji je uz njega naučila, držeći od tada sve do kraja 1944. godine, Hotel "Zeleni venac"... Po oslobođenju, deo imovine joj je nacionalizovan, ona je naredbom nove vlasti raspoređena za rad u "Šaranu" i još nekim kafanama. Umrla je, skoro zaboravljena, u stanu koji joj je dodeljen u Ulici Miloša Pocerca.

Njen sin Aleksandar, takođe ugostitelj, nije je dugo nadživeo. Bio je oženjen Jelom Karanović, iz poznate svešteničke porodice. Iza njih je ostao sin Petar koji je, u poratnoj Jugoslaviji, radio u NAMI, pa u "Šapčanki" i "Jelovoj gori". Bio je oženjen učiteljicom Olgom Spasojević, koja je rano ostala udovica i sačuvala najviše podataka o Rosi Janjinoj i ostalim njenim potomcima i rođacima.

Olgina i Petrova deca su nastavila porodičnu tradiciju.

Kćerka Jelena je završila Učiteljsku školu i udala se za sveštenika iz Stublina Veljka Vidakovića... Sin Dragan je kuvar u Garnizonu Vojske Srbije i Crne Gore. Hoće li se i on uključiti u ugostiteljstvo, tek će vreme pokazati...


Tekst preuzet iz knjige: | Pošetali šabački trgovci
Novica Prstojević | treće dopunjeno izdanje | Šabac, 2004.
1948  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Gospodar Jevrem Obrenović (1816—1831) poslato: Mart 28, 2011, 06:56:05 pm
*
PRE STO SEDAMDESET GODINA U ŠABAC JE STIGAO PRVI KLAVIR, PRVI FIJAKER
I PRVI RENDGEN, A U NJEMU SU PRVI PUT STAVLJENA STAKLA NA PROZORE



LUKSUZ U KONAKU GOSPODAR JEVREMA

U prestonom Beogradu u to vreme sviralo se na šargije, gusle i dvojnice. Dolazak nemačkog učitelja muzike Josifa Šlezingera

Ovih februarskih dana pre tačno stotinu sedamdeset godina zasvirao je i prvi klavir u zemlji Srbiji. I nije se to dogodilo ni u Miloševom Kragujevcu, niti u prestonom Beogradu. Prvi akordi klavira odjeknuli su u konaku gospodara Jevrema u varoši Šabačkoj...

A u vreme zapovedanja gospodara Jevrema godine 1816. do godine 1831, kako je zapisao nemački geograf i putopisac Feliks Kanic, "Šabac je bogata varoš na granici dvaju carstva koja se i imenom 'Malog Pariza' mogla nazvati. To je varoš koja se i Kapijom Jevrope može zvati, varoš koja korača podjednako sa Beogradom, štaviše u mnogo čemu i prednjači...".

Dok su celim Beogradskim pašalukom i prestonim Beogradom odjekivale šargije, gusle i dvojnice, nemački učitelj muzike Josif Šlezinger, koji je po zapovesti Jevremovoj u Šabac prispeo, podučavao je klaviru Jevremovu kćerku Anku.

A u vreme Jevremovo Šabac je po mnogo čemu prvi u Srbiji bio. Prvi klavir, prva stakla na prozorima, prva evropska moda, prvi učitelji muzike, prvi kreveti, prva stajaća vojska (kasarna), prvi fijaker u Srbiji, prva bolnica, prva apoteka, prvi rendgen aparat, prvi... i tako vazdan...

Gospodar Jevrem je u Šabac doneo i svoju naviku da rano ustaje i sa poslovima prvi započinje... Dok je mladi gospodar, u svojoj sobi gore na Konaku, ispijao u rano jutro prvi fildžan kafe, njegov sekretar Aleksa Popovski čitao mu je tek prispele evropske novine i časopise "Osterreischischer Beobachter" ili "Allgemeine Zeitung" i prevodio ih po potrebi na srpski... A Jevrem je dosta knjiga, o kojima je sa gostima rado pričati umeo, čitao i sam...

Za Srbiju onog vremena, u kojoj se još tada spavalo na podu, na ležajevima od slame i prekrivenim ponjavama ili asurom — u kojoj se jelo za sinijom, sedeći na malim tronošcima i grabeći drvenim kašikama, iz zajedničke činije — svaki detalj iz Jevremovog konaka imao je tada dragocen značaj... Možda i onaj kako primeti učeni Joakim Vujić, o velikom trpezarijskom stolu i stolicama ili da se, gore na spratu, uz ostalo što udobnosti služi nalazi "jošte i jedan divan sa stakleni pendžeri, odakle se oku čelovečenskom veseli pogled ukazuje...".

Kako li su tek pogledi, kroz te pre zastakljene i široke prozore, širili vidike onih koji su u taj konak počeli da navraćaju? Nisu ti prvi, raskošni i stakleni prozori — kako u svojoj monografiji veli gospodin Novica Prstojević — prvi prozori u Miloševoj Srbiji — dok su i u samom Beogradu još prozore zastirali onom uobičajenom hartijom pendžerlijom — uticali da Srbija jasnije progleda. I da se okrene Jevropi...

Pred Konakom — ili u njegovom dvorištu popločanom turskom kaldrmom koju je osvajala trava — stajale su opet prve u Srbiji kočije. Pravi pravcati fijaker, sa belcima koji su čekali da u varoš ili na dalji put odvezu mladog gospodara i njegovu gospođu Tomaniju. Kad su glasi o toj raskoši stigli do Kragujevca i Miloševa dvora Knjaz — koji nije mnogo mario za te prečanske novotarije i još se sa svojom Ljubicom vozao u taljigama koje su vukli volovi — ne izdrža već posla pismo svom bratu Jevremu sa prekorom zbog takvog pomodarstva i luksuza. Za pismom uputi za svaki slučaj i dvojicu svojih momaka koji su se postarali da taj isti fijaker već naredne nedelje stigne do njega u Kragujevac.

Jevrem nije imao kud već uskoro iz Srema nove kočije naručuje i u njih još rasnije čilaše upreže...

Slične fijakere, još kitnjastije i bojama više ukrašene, počeše tada da kupuju i drugi viđeniji Šapčani, pa se na njih ugledaše i bogatiji ljudi iz obližnjih varoši...

Šabačke zanatlije su, ubrzo potom, i same počele da izrađuju nove karuce, čeze i fijakere. Postale su i po tome čuvene, a među njima se najviše izdvoje — po majstorluku, ali i po boemstvu - Jovan Apić, isti onaj Kolaric Joca što — uz Todora Kneževića, Crngaliju Pantu i sad korača u onoj varoškoj himni "Aj, prošetali šabački trgovci, cvaka-cva, cvaka-cva..." koju su toliko puta pevali čuveni Cicvarići.

Nicala su kasnije po Srbiji i druga zdanja, slična Konaku Jevremovom, čak su ih isti majstori gradili, ali malo njih se sa njim moglo porediti. Možda i zbog mesta na kojem je konak podignut? Zbog sveta koji je u njega zalazio? Zbog topline i otvorenosti kojom su ovde gosti dočekivani i svih tih novina koje su u njega, u tu Srbiju situ ratovanja i željnu mira i berićeta stizale.

Možda bi i današnjem vremenu bio potreban jedan Konak i jedan Jevrem. Da se opet odškrinu oni pendžeri stakleni prema Jevropi... Šapcu bi to sigurno mnogo značilo. Možda i celoj Srbiji.

Dragorad V. Misojčić | 22.02. 1999. | Glas javnosti  
1949  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Gospodar Jevrem Obrenović (1816—1831) poslato: Mart 28, 2011, 06:55:18 pm
**

DEVETNAESTI VEK


... Kada se radi o kulturnom zivotu Sapca, ne mali znacaj imala je cinjenica sto se u prvo vreme na celu varosi i cele severozapadne Srbije, punih petnaest godina (1816—1831), nalazio covek modernih nazora, gospodar Jevrem Obrenovic... tada pocinje obostrana komunikacija sa Evropom i Sabac se razvija u trgovacko, zanatsko i kulturno srediste. Zahvaljujuci energicno sprovedenoj urbanizaciji, od turske carsije polako formira fizionomija moderne varosi. Po dalekoseznim posledicama, kao da i danas cujemo zvuke novog instrumenta (cuveni prvi klavir) po cijoj klavijaturi prebiraju nezni prsti mlade i obrazovane Ane Obrenovic.

Vec od druge cetvrtine devetnaestog veka postoje u Sapcu znacajne institucije. Prvi u Srbiji Sabac ima bolnicu i apoteku (pre 1826), osnovna skola otvorena je 1826, gimnazija 1837. Od 1883. izlazi Sabacki glasnik... Pozorisne predstave "krenlue" su 1840, a citaliste je otvoreno 1847. Putujuci po Srbiji polovinom veka, nemacki naucnik Feliks Kanic boravio je i u Sapcu, da bi, izmedju ostalog zapisao — da "Sabac koraca podjednako sa Beogradom."

Tokom devetnaestog i dvadesetog veka, Sabac i ovaj kraj dali su svome narodu poznate knjizevnike, naucnike i mislioce medju kojima — Pavla Popovica, protu Jovana Pavlovica, Stojana Novakovica, Milorada Popovica-Sapcanina, Lazu Lazarevica, Janka Veselinovica, Jovana Cvijica, Stanislava Vinavera, Branislava Cosica, Oskara Davica, Milorada Panica-Surepa i mnoge druge.

U to vreme javlja se i pevacko drustvo "Neven", a posebno je bogat muzicki kafanski zivot. Kao u kakvoj nesumnjivoj laboratoriji, u kojoj se obogacuje i neguje nacionalni mentalitet, svakoj gradskoj kafani pripada posebna istorijska vaznost. Tako su i sabacke kafane, pored muzike i lepe pesme, drzale i do dobre sale i dosetke, a tu je, verovatno i mesto rodjenja cuvene sabacke "civije".

O ukupnoj atmosferi Stanislav Vinaver kaze:

"Mi smo bili grad pesme, lumpovanja, zabave, sirokog gostoprimstva i izvesne gradjanske pa, cak, i seljacke gordosti u tome gostoprimstvu. Izvesna sirina pogleda dolazila je od svega tog...

Ta sirina horizonta nesumnjivo je nas udeo, isto kao i nasa razigrana sala, masni i zacinjeni vicevi, i velika, cak i prevelika duhovna sigurnost... Istina je o nasim sevdalinkama koje su unosili u sve nase domove Cicvarici i Andolija: da dolaze iz dubine narodne. Kao neodoljiva potreba da se bude ne samo junak nego da se i u zivotu oseti sve sto je tanano, tuzno, otmeno i tiho strasno."

Kao paralelni tok, razvijala se u Sapcu i tzv. kafanska muzika koja se sve vise odvajala od rustikalnih sadrzaja. Iz ovog toga ponikla je danasnja zabavna muzika i savremeni vokalno-instrumentalni sastavi... Koreni su, takodje, duboki.

U okviru kafanske muzike ovde su nastali i nadaleko cuveni sabacki Cicvarici i orkestar Vase Stankovica Andolije. Ne zna se, na primer, ko je koga proslavio — sabacki sviraci kafanu "Devet direka" ili ona njih. Cicvarici su postali i ostali sinonim za lepu pesmu, specificno obojenu. Muzika Cicvarica, odnosno, njeni dragoceni ostaci, dozivljava se kao odjek melosa iz daleke Anadolije i sa obala Egejskog mora u spoju sa pevanjem maticnih naroda Balkana, do cega je moglo da dodje, i do cega je dolazilo, u mesanju naroda i kultura, sto je za mnogo vekova i bila sudbina ovog balkanskog raskrsca.

Iz tog vremena ostale su cuvene pesme: "Jeleno mome", Angelina, bela Grkinja", "Urodila ranka kruska pod Milosicem", Poranio Jovancicu", "Djaurko mila", Posetali sabacki trgovci" i dr.

Ogromnu ulogu u popularisanju i bogacenju lepe pesme u ovom kraju imao je pesnik Macve Janko Veselinovic. U pocetku, mladic "prijatan po stasu i lepoti", a potom covek koji je znacajno doprineo duhovnom bogastvu beogradske boemije, svojim prelepim, bogatim glasom doprineo je trijumfu ove raskosno lepe i setne pesme. Mnoge dragocene podatke o tome dao je beogradski istrazivac Djordje Popovic:

Oj, Miljeno, miljo moje
da su meni oci tvoje

a u Svileuvi, kao mlad ucitelj, posto se zagledao u lepu crnooku Jovanku, buducu suprugu:

Oj, Joko, Joko,
moje crno oko
u kitu te kitim
u nedrima nosim.

Na sahrani u Glogovcu, na Vidovdan 1905. nad odrom mrtvog pesnika, po njegovom izricitom amanetu, odjeknula je pesma koju je Janko najvise voleo — "Moj oblace, nemoj na orace".

Velika je Jankova zasluga sto je Davorin Jenko komponovao splet macvanskih pesama za pozorisni komad "Djido".

Pohodu sabackih Cicvarica na Beograd verovatno je kumovao i Janko Veselinovic. O tome pise Moma Pavkovic u feljtonu "Beogradska boemija" ("Vecernje novosti, oktobar 1973.). Vodeci beogradski boemi, pre svega knjizevnici i glumci, cesto su senlucili u "Dardanelima", a zatim isli ponocnim ulicama grada, uz omiljenu Jankovu pesmu:

Dockan podjoh iz Nerica hana
lepa Hajka iz topla amama
sretoh Hajku u tesnu sokaku
sokak tesan a ja junak besan.

Zakacise kopce od caksira
za Hajkine svilene dimije
zakacise moji mrki brci
za Hajkine kose i zulufe.

Tek kad podjoh brke da razmrsim
skopcase se moje dvije ruke
oko b'jela Hajkunina vrata.

Ovu pesmu je Janko obicno seretski zavrsavao:

Cuti pjesmo sta je dalje bilo
vi mislite sta je vama milo.

Posle rusenja "Dardanela", novi vlasnik kafane "Eldorado", boreci se da privuce beogradske boeme koji su ostali bez omiljenog sastajalista — angazovao je posebnu muziku: "Najveci uspeh imali su Cicvarici koji su se proslavili pevanjem srpskih sevdalinki. Oni su umeli da, posle fajronta, zasviraju i zapevaju za svoju dusu". Tom prilikom Cicvarici su u program ukljucivali i odabrane goste i tako zajedno ostajali do zore. Gde li je tada bio nas Jankula?

A, gde bi bio?

Uvek na licu mesta — "Poranio Jovancicu".

Mile Pavlovic-Krpa, poznati profesor i knjizevnik, pisao je:

"Neko je u svoje vreme u novosadskoj 'Zastavi' nagovestio, a to su posle donele i jedne beogradske novine, da nijedna varos u Knezevini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, cak ni Beograd, koliko ih ima varos Sabac".

Najpoznatije sastajaliste starog boemskog drustva u Sapcu bila je kafana "Devet direka", a medju gostima bio je i Janko Veselinovic, koji je cesto sa Cicvaricima lumpovao. Oni su voleli, a narocito pokojni Salko da udari u sarkiju i sa Jankom da otpeva "Hasanaga na kuli sedjase". Kad su majstori polazili da otvaraju ducane, Janko je sa Salkom iz kafane kretao. Sarkija je u vestoj ruci Salkovoj zvucno udarala, a Janko je, zagrlivsi Salka, tako divno, tako umiljato pevao.

Cicvarici su nosili narodnu nosnju: gace, kosulju, pojas, fermen, vezene carape, tozluke i siskane opanke. Bili su veliki majstori da kafani i drustvu daju potreban "stimung". Pocinjali su laganim, setnim pesmama, pa su prelazili na dinamicnije i, kada se svi razvesele, svirali su i pevali gromko da se cela kafana tresla. Sabacki veseljaci su na Cicvarice prosipali dukate, bankama su im kitili gudala, lepili im bankote na celo. Zatim su Cicvarici bekrijali i veselili se za svoj racun.

Janko je najcesce pevao staru macvansku pesmu

"Gde ces biti mala Kejo":

Gde ces biti, mala Kejo,
da dovece dodjem?

Ja cu biti u djul-basci
bosiljak sijati.
Bosiljak ce mirisati:
po mirisu dodji!

Gde ces biti, mala Kejo,
da dovece dodjem?

Ja cu biti u vajatu,
dukate nizati.
Dukati ce zveketati
po zveketu dodji.



Deo teksta preuzet iz knjige: | JANKO za sva vremena
Nikola Devura & Tomislav Jerotić | drugo izdanje | Šabac, 2005.
1950  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Gospodar Jevrem Obrenović (1816—1831) poslato: Mart 28, 2011, 06:50:55 pm
*





JEVREM OBRENOVIĆ

Dinastija Obrenovića jedna je od dve srpske dinastije novog doba u Srbiji. Dinastija koja je oslobađala, uzdizala, izgrađivala i stekla nezavisnost Kneževine, odnosno Kraljevine Srbije. U novijoj istoriji Srbije, ovoj dinastiji pripada celo jedno stoleće, što na vlasti, što u borbi za vlast. Istorija dinastije Obrenovića je istorija Srbije u XIX i napočetku XX veka.

U svom trajanju Obrenovići su ratovali, vojvodovali, kneževali, kraljevali i bivali van vlasti. Osnivali su, potpomagali i kontrolisali rad državnih, kulturno-prosvetnih i pivrednih institucija. Stvarali su, čuvali i trošili svoj i državni novac. Podizali su dvorove, kupovali imanja, uvećavali blago, i bili bogati ljudi svoga vremena i prostora. Voleli i živeli život punom merom. U tom svom trajanju, potrošili su vreme, potrošili sebe i otišli u istoriju ostavljajući dubok trag za sobom.

Jevrem, najmlađi brat srpskog kneza Miloša Obrenovića, bio je istovremeno i najmlađe od devetoro dece u porodici Martinović — Mihailović. Njegova majka Višnja se dva puta udavala. Prvi put, za Obrena Martinovića, iz sela Brusnice, sa kojim je imala troje dece; posle Obrenove smrti, Višnja se udala za siromašnog udovca Teodora Mihailovića, u selu Dobrinju.
  
Višnja i Teodor su imali tri sina: Miloša, Jovana i Jevrema, koji je rođen 1790. godine u Dobrinji. Višnjini i Teodorovi preci su bili hercegovački doseljenici; u ove krajeve su došli krajem XVII ili početkom XVIII veka.

Po završetku austrijsko-turskog rata (1788—1791), Teodor umire ostavljajući porodicu u nemaštini. Nekoliko godina kasnije, braća po majci — Jakov i Milan, odveli su majku Višnju, zajedno sa Milošem, Jovanom i Jevremom, na svoje imanje u Brusnicu.

Milan Obrenović je imao velikog uticaja na vaspitanje i razvoj mlađe braće, o čemu svedoči i činjenica da su Miloš, Jovan i Jevrem, koji su se inače prezivali Teodorović, uzeli prezime brata po majci — Obrenović.

Po Miloševom nalogu, Jevrem stiže u Ostružnicu, kako bi prodao volove za oružje i municiju za pripremanu bunu. Na kratko dolazi i u Beograd, ali ga Turci uhvate i zatvore u Kalemegdansku tvrđavu na Zindan kapiji, a zaplenjene volove doteraju u Beograd.

Saznavši da su se Srbi, početkom aprila 1815. godine, ponovo digli na oružje, Sulejman-paša Skopljak htede pogubiti Jevrema, ali ga od toga odvrati beogradski emin-efendija. Pošto su u avgustu 1815. godine, Miloš i Maršali-ali paša sklopili mir, Jevrem je pušten iz zatvora, gde je proveo oko šest meseci.

Godine 1816, Miloš je postavio Jevrema za obor-kneza Šabačke nahije; naredne godine, Jevrem je starešina i Sokolske nahije, a od 1819. upravlja i Valjevskom. Vršio je dužnost u okviru "nastavlenija" dobijenih od Miloša, ali se u nahijama ponašao kao pravi gospodar. Tu se ništa nije moglo dogoditi bez njegovog znanja i odobrenja.

Jevrem je u Šabac stigao u martu 1816. godine i ubrzo se oženio Tomanijom Bogićević, sa kojom je imao osmoro dece - sedam kćeri i jednog sina. Punu zrelost i zasnivanje sopstvenih porodica doživelo je samo četvoro: bliznakinje Simka i Jelka, zatim Anka i sin Miloš.

U nadležnim nahijama, Jevrem je imao teška i brojna zaduženja. Njegova uloga u organizaciji i radu sudstva je od velike važnosti. U redovne poslove spadalo je i suzbijanje hajdučije, koja je naročito uzela maha posle 1817. godine. Primenjujući oštre, katkad i surove mere, Miloš i Jevrem su uspeli da hajdučiju svedu na razumnu meru, čak bi se moglo reći i da su je iskorenili.

U periodu od 1817—1835. godine, Jevrem je učestvovao u gušenju nekoliko buna, tokom rusko-turskog rata njegov zadatak je bio da spreči prelazak turske vojske iz Bosne, preko Srbije, na istočno ratište.

Do 1842. godine Jevrem se u početku potajno, ali kasnije i javno borio za vlast. Sa opozicijom je uspeo da skine Miloša sa vlasti, ali onda je shvatio da su njegovi izgledi da bude izabran za srpskog kneza propali i zato se zalaže da na presto dođe Milošev drugi sin Mihailo.

Šabačku varoš, u kojoj je boravio od 1816. do 1831. godine, Jevrem je uredio po "evropejski". Glavne ulice su se sekle po pravim uglom, a ostale su "prema njima... izvedene lenjirom". Živeo je u svom konaku, koji je završen 1824. godine. Bila je to skladna spratna građevina koja "simetrijom, arhitekturom i krasotom prevashodi sve konake i dvorove u Srbiji".

Zahvaljujući Jevremovom shvatanju važnosti narodnog prosvećivanja, Šabac je, među prvima gradovima u Srbiji, obnovio Škole, imao učitelje, lekare, apotekare, "hudožestvenike", itd. Godine 1826, u Šapcu radi škola kod crkve, koju je Jevrem podigao sopstvenim sredstvima. Školu pohađa 100 učenika u prvoj, i 25 u drugoj klasi. U školi rade dva učitelja; jednog plaća Šabačka opština, a drugog Jevrem, iz svog džepa, 1200 groša godišnje.

Joakim Vujić svedoči da je, 1826. godine, u Šapcu zatekao solidno snabdevenu apoteku sa lekovima u vrednosti od 5000 groša. Iste godine. Jevrem je podigao bolnicu, sa dve prostorije. Veća je predviđena za bolesnike, a manja za lekara.

Jevrem je u Šapcu podigao i prvu kasarnu, spratnu zgradu sa četiri odeljenja, u kojoj se moglo smestiti 60 vojnika.

Godine 1829, doveo je u Šabac, iz Sombora, Josifa Šlezingera, za učitelja muzike svojoj deci. Šlezinger je ubrzo formirao u Šapcu sopstvenu "muzičku kapelu". Posle hatišerifa iz 1830. godine, Miloš je procenio da mu je, uz dobro organizovanu vojsku, potrebna i vojna muzika, pa je Šlezinger, 1. juna 1831. godine, postavljen za kapelnika vojne muzike u Kragujevcu.

Jevremov konak, i u Šapcu i u Beogradu, bio je stecište školovanih i obrazovanih ljudi ondašnje Srbije, od kojih jevećinu materijalno i moralno pomagao. Shodno tome, odigrao je značajnu ulogu u podizanju opšteg kulturnog nivoa ondašnje Srbije. Njegova biblioteka u Konaku u Šapcu, sa delima Lafontena, Kupera, Skota, Šilera i drugih, spada u red najbogatijih u Srbiji.

Pod Jevremovim pokroviteljstvom, početkom 1832. godine, osnovana je u Beogradu javna Biblioteka, "kao poludržavna ustanova". Prvi darodavac knjiga bio je upravo Jevrem.

Posle duže bolesti, Jevrem je umro na svom imanju u Vlaškoj, 9. septembra 1856. godine.
/ Restoran "Jevrem"
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »