Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
1551  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Festivali poslato: Jul 11, 2011, 07:19:47 pm
*




Beogradski Sabor — singl 1966.

01. Predrag Gojković Cune — Od kada se rastadosmo (M. T. Krnjevac)
02. Predrag Gojković Cune — Željan sam te uvek draga (A. Šoškić)
03. Nedeljko Bilkić — Što me ljubav majko mori (Mića Vojnović)
03. Nedeljko Bilkić — Godine su prohujale (B. Aranđelović)
1552  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — K poslato: Jul 11, 2011, 07:12:58 pm
*

KAD JE DEDA LUMPOVAO
Muzika: Milutin Popović Zahar
Stihovi: Dragiša Penjin


Kad je deda lumpovao
u šabačko staro doba,
paljeni su polileni
u svih devet carskih soba.

Poljupce je čak iz Luvra
slala Šapcu Mona Liza,
noćni život na Balkanu
bio je k'o sred Pariza.

Kad je deda lumpovao
na tri šora i dva smera,
vozili su štap i šešir
dva posebna fijakera.

Služile ga kelnerice,
nasmejane, ljupke, vešte
ali deda i ne haje,
pa odjuri sve do Pešte.

Treća zora kad osvanu
i dogore nova sveća,
pre njega su kući stigle
za baku tri korpe cveća.

Pesmu je snimio ansambl "Stari zvuci" iz Šapca. Pisana je u duhu stare gradske pesme a snimljena je početkom 80-tih. Par puta se pojavila na različitim CD-a bez da su navedeni podaci ko su autori muzike i stihova. Čak je na jednom CD-u ime ovog ansambla izostavljeno.

YouTube: Stari zvuci — Kad je deda lumpovao
1553  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Stojićević Janković (1955) poslato: Jul 10, 2011, 01:20:48 am
*

NAJLEPŠE PESME
         GORDANE STOJIĆEVIĆ







OSU SE NEBO ZVEZDAMA1
Muzika: Davorin Jenko

Osu se nebo zvezdama,
srmi, đeni,
grani, mani,
čeznem, venem,
sagigane, dragane!

I ravno polje ovcama,
srmi, đeni,
grani, mani,
čeznem, venem,
sagigani, dragane!

Zvezdama nema Danice,
srmi, đeni,
grani, mani,
čeznem, venem,
sagigani, dragane!


TREPETLJIKA TREPETALA

Trepetljika trepetala puna bisera,
aj, ovi naši beli dvori puni veselja!

Što u dvoru žamor vlada, šta ono vele?
Aj, ono majka sina ženi, pa se vesele.

Svi se redom veseljaše, majka najviše;
aj, doveli joj đul-nevestu, đulom miriše.

Spustila se zlatna žica od vedra neba,
aj, savila se mladoženji oko fesića,
aj, sa fesića đul-nevesti oko duvaka.


OJ LIVADO, OJ ZELENA
D. Aleksić

Oj livado, oj zelena, što si rano pokošena,
pokošena u sred leta kad najlepše cveće cveta.
Pokošena, oj žalosti, u najlepši cvet mladosti.

Pokošena do zalatka, naša ljubav beše kratka.
Oj ljubavi, što se vinu kao magla uz planinu.
Oj mladosti, što se vinu kao magla uz planinu.

Od ljubavi ko ne pati taj ne znade bolovati.
Oj ljubavi, bog te kleo ko te prvi započeo.
Započela jedna dvojka mladi momak i devojka.

Oj mladosti, molim ti se, još jedanput vrati mi se.
Oj ljubavi, molim ti se, još jedanput vrati mi se.
Vrati mi se kad te molim, od svega više volim.


1 Tekst preuzet iz pozorišnog komada "Đido" (slika iz seoskog života u pet činova s pevanjem) Janka Veselinovića.

YouTube: Gordana Stojićević — Osu se nebo zvezdama
YouTube: Gordana Stojićević — Trepetljika trepetala
YouTube: Gordana Stojićević — Oj livado, oj zelena
1554  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — G poslato: Jul 10, 2011, 12:50:05 am
*

GOSPO

Gospo, večeras
Samo vama pevam.

Jer
Poslednji je put,
Da gledam,
Ovo sunce,
Da gledam,
Ove ljude, što nikad
Postojali nisu.

Još samo večeras,
Pretvoriću se u stih.

I zato sada,
Hteo bih na tren,
Da podignem te ruke,
Da podignem taj pogled,
Da podignem te reči koje lete!
Nekud!

Daleko.

I kad,
pogledi se sretnu,
I uspomne na tren zažive,
Setite se reči,
Mojih želja i snova.

Nenad Milosavljević & Galija — Gospo
1555  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nenad Milosavljević (1954) & Galija poslato: Jul 10, 2011, 12:35:59 am
*
INTERVJU... NENAD MILOSAVLJEVIĆ. FRONTMEN GRUPE "GALIJA":


DIŽEM RUKE OD SVEGA!

Živim bez želje da napišem još koju notu, osim kada sretnem gotovo "izumrle" istomišljenike. Sramota me je da budem u društvu onih koji vode ovaj narod

Legendarna niška grupa "Galija" nedavno je izdala jubilarni 20. album "Mesto pored prozora". U razgovoru za Press, frontmen benda Nenad Milosavljević rezignirano tvrdi da mu često padne na pamet da digne ruke od bavljenja rokenrolom:

Od bavljenja rokenrolom ili od bavljenja muzikom u ovoj zemlji se jako teško živi. Prvi razlog su jako skromne kulturne potrebe ovog naroda. Kada na to dodamo neverovatnu snishodljivost ljudi kojima možete ama baš sve podvaliti, dobijate onu čudnu situaciju da ovaj narod veruje samo onima koji ga najmanje poštuju. Ponekad se osećam usamljeno, gotovo bez nade i želje da napišem još koju notu. Jedino se probudim kada sretnem one retke, već gotovo "izumrle" istomišljenike. Najviše me je sramota kada igrom slučaja budem u društvu onih koji vode ovaj narod, pod sveopštim nazivom "političari", toliku pohlepu i sebičnost nisam našao nigde ni u jednoj priči o dobru i zlu — govori poznati niški muzičar.

Kako ste se onda odlučili da objavite novi album?

Izuzetno teško je biti umetnik ovog naroda. Svaki CD koji smo objavili je bio isključivo zbog nas i naše ljubavi prema muzici, verujući da je Godo ipak došao, ili ako još uvek nije, sad će on... A novac? Ova zemlja je nas krala nemilice, tako da mi i nemamo finansijskih problema, jer para nema. Znam da su u nas, često, ti mali ljudi gledali kroz te svoje male svetove glasno pljujući sve što je iole vredno, verujući da će tako odbraniti sopstvenu glupost.

Kako tumačite to što ste veoma lepo dočekani na svim nastupima širom bivše Jugoslavije?

Ovaj nesrećni rat i političke egzibicije su kod običnih ljudi ostavili osećaj obavezujuće mržnje i netrpeljivosti. Ostavio nas je kolektivno gluve prema svim vrednostima oko nas, zaustavio mentalnu i duhovnu slobodu i to sve zato da bi jugo-tajkuni bili bezbrižno bogatiji, večno nedodirljivi u svojoj moći. Svi smo mi nekakvi siročići sa gorkim ukusom nacionalizma i ponosom u izumiranju, prevareni, ostavljeni u obavezi da budemo beskrajno poslušni i, normalno, gluplji od ostalih. Samo poneki zvuk probudi ljudsko dostojanstvo i taj trenutak biva odslikan kao retka biljka, za sve one sa dostojanstvom i željom da ostanu uspravni ljudi.




Na jednom od nastupa pojavio se i vaš bivši član Dž. Dž. Roskam,
koji je napustio bend početkom devedesetih.


Nedavno sam održao koncert u akustičnoj verziji u Međugorju. Sala je bila rasprodata nedelju dana pre koncerta. Negde pola sata pre početka koncerta pojavio se Dž. Dž. Roskam. Silno sam se obradovao. Čoveče, skoro 20 godina je prošlo od poslednje svirke. Bio je kratko ošišan. Činilo mi se da je malo uplašen, ali nisam obraćao pažnju na to. Pitao sam ga za decu, za sve one naše zajedničke prijatelje... Ubrzo je koncert počeo. Odmah na početku, atmosfera je bila vrela, svi su uglas pevali, znali su sve pesme, na Džekovom licu se videlo iznenađenje. Kasnije mi je rekao da je bio iznenađen da klinci koji se nisu ni rodili kada su nastale neke pesme, znaju gotovo ceo "Galijin" repertoar. Negde pre kraja koncerta Džek se oslobodio i na moj poziv se popeo na binu. Obojica smo bili beskrajno srećni.



EKRANIZACIJA NOVOG ALBUMA

Novi album "Galije" biće ekranizovan u režiji Petra Stanojevića, a emisija će biti emitovana za novogodišnje praznike na prvom program RTS-a.
Još dok smo snimali ovaj album razmišljali smo o ekranizaciji celog CD-a jer verujemo da će se tako na najbolji način predstaviti ovaj album. Ceo album je neka vrsta moderne rok proze, pa smo zato smatrali da bi i dizajn slike trebalo da bude takav. U toj emisiji smo mi u nekom klubu sa prozorima koji lebde u vazduhu i čija mesta su rezervisana za sve nas, ma gde mi bili i ma šta mi osećali. Stanojević je odlično razumeo ideju benda i potpuno se indetifikovao sa dizajnom zvuka samog albuma.


N. Milenković | 22.12.2010 | Press online
1556  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nenad Milosavljević (1954) & Galija poslato: Jul 10, 2011, 12:34:32 am
*
ŽIVOTNA PRIČA — NENAD MILOSAVLJEVIĆ:





MOJA DRUGA PLOVIDBA

Iako su muzičaru Nenadu Milosavljeviću godine ranog detinjstva koje je nakon loma kičme proveo prikovan za krevet oduzele veliku slobodu, donele su mu posebnu ljubav prema muzici koja mu je pomogla da se ponovo rodi

Snažna želja za životom, talenat i požrtvovanost profesiji karakterišu razvojni put Nenada Milosavljevića frontmena grupe Galija. Poznati muzičar i tvorac neprolaznih hitova kao što su "Digni ruke", "Pravoslavlje", "Kotor"... rođen je šestog februara 1954. godine u Nišu u radničkoj porodici kao mlađe dete mašinbravara Čede i radnice u fabrici duvana Branke. Nenada je splet nesrećnih okolnosti još dok je bio dete stavio pred najveći životni ispit. Imao je samo dve godine kada je pao sa hoklice, udario o ivicu starog oštrog limenog lavaboa i slomio kičmu, zbog čega je narednih pet godina bio prikovan za krevet, a taj dugi oporavak oduzeo mu je dobar deo detinjstva. Iako nije uživao punu podršku roditelja, uz starijeg brata Predraga i zahvaljujući svojoj velikoj upornosti, Nenad je uspeo da postane jedan od naših najkvalitetnijih muzičara koji svoju Galiju više od tri decenije drži u samom vrhu rok muzike. Dok danas svoju dvadesetogodišnju ćerku Janu, tri godine mlađeg sina Luku i sedmogodišnjeg sina Žarka, kojeg je dobio u braku sa osamnaest godina mlađom suprugom Stanislavom, uči najvažnijim životnim lekcijama, u sećanju mu još žive slike odrastanja daleko od porodičnog gnezda.
 
Prva scena koja me vraća u detinjstvo jesu kolica i ja u njima dok gledam starije momke kako igraju fudbal. Imao sam nesvakidašnje odrastanje. Bilo mi je dve godine kada sam slomio kičmu, a potom gotovo pet narednih proveo u rehabilitacionom centru u Rovinju prikovan za krevet. Bio je to život s druge strane života, intoniran na jedan sasvim drugi način. U sobi, u kojoj smo najčešće provodili vreme, bilo nas je po dvadesetak. Leti smo izlazili na jednu veliku terasu s koje se pružao pogled na kaldrmisani put, šumu kojom smo bili odvojeni od ostatka civilizacije i razglas sa kojeg su nam puštali muziku. Gotovo svi pacijenti, pa i ja, konstantno smo bili vezani za krevet uvijeni u gips od glave do kolena. Jednom mesečno vodili su nas na zamenu gipsa, i još pamtim tih nekoliko trenutaka slobode u pauzama između menjenja oklopa i ponovnog heftanja. Svi mi, koliko nas je bilo u toj prostoriji, razmišljali smo potpuno drugačije. Svako je imao svoj mali svet. Sećam se da nam je radio bio prava atrakcija, a zabuna je tek nastala kada se pojavio televizor. Mislili smo da je i to radio, ali na naše zaprepašćenje u toj kutiji videli smo i neke ljude — govori Nenad kome je, kada se vratio u rodni grad, bio potreban određen period adaptacije.
 
Pošto sam pet godina proveo u bolničkom ambijentu, jedina boja za koju sam znao bila je bela. Kada sam se leta 1961. godine vratio u Niš, zamaralo me je bogatstvo šarenolikosti boja. Ugledavši prvi put automobil pomislio sam da je neko živo biće. Zbog zvukova koje proizvodi, podsećao me je na magarca, jedinu životinju s kojom sam imao kontakt u Rovinju jer je magarac vukao kolica kojima su nas vozili na previjanje — otkriva muzičar koji je po dolasku u rodni grad odmah krenuo u Osnovnu školu "Ratko Vukićević".
 
Imao sam velike probleme sa srpskim jezikom jer sam govorio nekim istarskim naglaskom koji je mešavina sa italijanskim. Od povratka kući pa narednih pet godina nosio sam mider, oklop koji čuva kičmu, a moji roditelji su smatrali da me treba nekako izvesti na put, obezbediti mi hleb i pustiti me da živim dokle mogu. Ali, moj temperament i karakter nisu mi dozvolili da se pomirim sa takvom sudbinom. Muziku sam zavoleo još dok sam bio u Rovinju gde sam počeo da sviram usnu harmoniku. Kasnije je Slobodan Sotirović, nastavnik iz osnovne škole, primetio moj talenat i često me je vodio u kabinet muzičkog kako bi me naučio da sviram pravu harmoniku. Bilo mu je interesantno što me zanima muzika, a zbog stanja i u kome sam bio i mog izgleda, ostala deca su me zvala robot. Naučio me je da slikam notama, što mi je do tada bilo nepomljivo. Uprkos svemu, osnovnu školu završio sam kao loš đak jer nisam imao radne navike. S druge strane, iako je bio vukovac, moj stariji brat je u gimnaziji obnovio prvu godinu pošto je postao član lokalnog benda, a njegov neuspeh šokirao je naše roditelje. Ne očekujući da bih ja u gimnaziji prošao bolje, otac i majka upisali su me u Saobraćajno tehničku školu koja je za mene značila period mračnjaštva, jer od tada motore i automobile ne podnosim do te mere da nikada nisam poželeo da polažem vožnju, a kamoli da kupim kola. Tokom srednje škole otkrio sam hipi pokret i gitaru koja je postala aktuelna, a u odnosu na nove trendove, harmonika se više nije uklapala. Na poklon od brata, koji je zarađivao kao fudbalski sudija, dobio sam najobičniju gitaru na kojoj sam počeo da sviram i sa njom odlično prolazio u ženskom društvu. Tokom srednje škole nisam se družio sa vršnjacima iz svog razreda, već sa učenicima muzičke i umetničke škole. Moje druženje je išlo do te mere da me je pokojni profesor Radojica Milosavljević uvrstio u školski hor iako nisam bio polaznik te ustanove. Nakon sticanja srednjoškolske diplome doživeo sam pravi šok kada mi je otac saopštio da mi je našao posao kod jednog autoprevoznika da cepam karte na zadnjem sedištu. Nisam izdržao duže od tri dana, a na savet prijatelja upisao sam fakultet kako bih kod roditelja imao pokriće zbog čega ne radim. Jedini koji sam uspeo da upišem i to nakon veoma otvorenog razgovora sa dekanom objasnivši mu svoje ciljeve, bio je Fakultet zaštite na radu. Ovaj potez bio je prekretnica u mom životu jer sam tada i zvanično shvatio da želim da se ozbiljno bavim muzikom — kaže Neša koji i pored mnogobrojnih životnih i poslovnih pobeda nije zaboravio svoje prve dane detinjstva i ljude sa kojima je delio bolničku postelju.
 
Kako je vreme prolazio, izgubio sam svaki kontakt sa ljudima koje sam tamo upoznao. Jednog leta nakon završetka srednje škole sa svojim drugom Žikicom otišao sam na letovanje. Kada smo stigli u Rovinj, svratio sam do bolnice u kojoj sam se oporavljao. Normalno, nisu mi dozvolili ulazak. Ostavio sam im svoje podatke siguran da će mi sutradan odobriti uzlazak. Međutim, dok smo šetali Rovinjom zaustavila nas je policija i mog drugara i mene koji smo bili tipični predstavnici hipi pokreta, držali su ceo dan u pritvoru gde smo proživeli pravu psihičku torturu. Kada su nas pustili, odmah smo otišli u Poreč, i više se nikada nisam vratio do bolnice — govori Nenad koji je prvi nastup održao na drugoj godini fakulteta u jednoj niškoj diskoteci.
 
Bibliotekarka na mom fakultetu, gospođa Tanja, poželela je da nastupim u okviru tada popularnih drugarskih večeri. Nisam bio oduševljen, ali bila je uporna pa je na kraju moralo da bude po njenom. Sve prošlo odlično, a u razgovoru sam joj otkrio da priželjkujem svoj prvi pravi koncert koji sam veoma brzo uz pomoć ljudi sa fakulteta i svojih prijatelja organizovao u niškom Narodnom pozorištu. Plakate za taj nastup slikali su učenici likovne škole, a pedeset različitih ručno pravljenih postera bilo je oblepljeno po gradu. Za potrebe koncerta snimio sam tri filma, a u tročasovnom programu koji je predstavljao pravu rok operu, učestvovao je i dečiji hor. Iz strahopoštovanja prema ocu koji nije bio za to da se bavim muzikom, nisam mu ni rekao za koncert, dok mi je majka sa ujakom i tetkom prisustvovala, a nakon nastupa prišla mi je i rekla da je oduševljena, da je veoma ponosna i da ne treba da odustajem od svog sna. Tata je kasnije, kada sam počeo da se pojavljujem na televiziji, shvatio da sam ozbiljno uplovio u muzičke vode, ali tada sam već bio svoj čovek i nije mogao ništa da mi zameri — otkriva muzičar koji je uporedo sa organizacijom svog prvog koncerta počeo i rad sa grupom Galija.
 
Veliki uticaj na moje profesionalno sazrevanje imao je i rad na muzici za pozorište u AKUD "Veljko Vlahović" što je jedan od presudnih uticaja za nastanak Galije. Krajem 1975. godine počeo sam da radim i na predstavama za lutkarsko pozorište. Jedna od ponuda koje sam dobio bila je i od Pozorišta "Treća polovina" koje je tražilo orkestar za jednu od svojih predstava. Znajući da se u kafani "Galija" okuplja ekipa grupe "Dva lustera", iako nisam kafanski tip, otišao sam da im ponudim posao, a na moje oduševljenje, prihvatili su poziv. Ubrzo smo počeli sa probama, a uspešna saradnja urodila je mnogim nastupima van predstave, ali i sad već legendarnim takmičenjem na Zaječarskoj gitarijadi gde smo trijumfovali kako totalni autsajderi — kaže Milosavljević koji retko govori o svojim mezimcima Jani i Luki koje ima iz prvog braka i sinu Žarku iz drugog braka sa suprugom Stanislavom, koja mu je nakon kraha prvog braka vratila veru u ljubav.
 
Jana se rodila 1990. godine, a s obzirom na to da se moj brak sa njenom majkom ubrzo nakon toga raspao, slabo smo bili u kontaktu sve do 2000. godine. Jana studira glumu na akademiji u Novom Sadu. Svu svoju decu učim važnoj životnoj lekciji, a to je da svaki čovek mora posedovati određenu odgovornost prema slobodi — kaže Nenad kome su porodične vrednosti uvek bile na prvom mestu, a veliku podršku brata Predraga sa svojih muzičkih početaka pretvorio je u saradnju sa grupom Galija, pošto je njegov stariji brat kao tekstopisac učestvovao pri stvaranju nekih pesama.
 
Pošto je radio u "Duvanskoj industriji Niš", Predrag nije želeo da ga na našem prvom albumu potpisujemo kao tekstopisca, ali smo to već u dogovoru sa njim uradili na drugom. On je veoma važna osoba u mom životu i uvek je bio tu za mene, bio mi je podrška na početku karijere i prilikom različitih životnih izazova. Nakon njegove pauze u radu sa Galijom ponovo se pojavio kao tekstopisac na albumu "Karavan" koji smo objavili 1994. godine, a koji je sniman u studio na Kipru. Sredinom devedesetih godina grupa je imala najuspešnije albume i koncerte. Na našu nesreću, sve se to dešavalo u trenucima dok nam je zemlja gorela, pa sam nekad znao da kažem da smo mi bili jedna baksuzna grupa. Teško sam podneo taj period tokom kojeg smo se trudili da, uprkos svemu, promovišemo naše pesme pa smo priređivali i besplatne koncerte jer je u tim uslovima bilo nehumano tražiti od nekoga novac da vas sluša — otkriva Milosavljević koji je nedavno sa svojom grupom objavi jubilarni dvadeseti album Mesto pored prozora.
 
Često sam pomišljao da odustanem od svega i posvetim se nekim drugim stvarima, možda da postanem producent. Iako mi ne odgovara atmosfera koja vlada kod nas, ne želim da prestanem da se borim iako mi je teško da stvorim materijalnu podršku za sve što zamislim. Iza mene je trideset pet godina rada i ljudi koji veruju u mene, a to je najbolja solucija da nastavim da radim iz ljubavi kao i do sad. Nekad pomislim da je neko napravio zaveru protiv naše države i oduzeo nam pravo na mišljenje i kulturu. Na poslednjem albumu prati me osećanje da nam nikada do sada nije bilo teže da snimamo jer smo u ovaj album uložili sve — završava Nenad.


Danilo Mašojević | 19 decembar 2010 | Story
Fotografija: PGP RTS
1557  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Đorđe Đuro Milutinović (1770—1844) poslato: Jul 09, 2011, 10:28:18 pm
*

O LIKU FILIPA VIŠNJIĆA I DRUGIH GUSLARA VUKOVIH VREMENA

...Nama doduše nije poznat fizički izgled nijednoga iz velike plejade naših guslara s početka XIX veka, onih čije je pesme zabeležio ili skupio sam Vuk. Iako u izvesnoj meri možemo predstaviti sebi tip, opštu sliku, pa i izvesne lične karakteristike pojedinaca između njih, mi ipak ne znamo kako su izgledali ni Višnjić, ni Tešan Podrugović, ni starac Milija, ni starac Raško, ni Stojan hajduk, ni Gajo Balać, ni slepica Živana, ni toliki drugi narodni pesnici i pevači Vukova vremena, Vukovi guslari. Poznajemo stvarni lik samo jednoga od njih, pa i to snimljen tek u njegovim starim godinama, — jedinoga koji nije završio svoj život zaboravljen od savremenika, već priznat, i u obezbeđenim ličnim okolnostima. To je lik Đure Milutinovića, slepoga Crnogorca koji je 1809. godine proneo kroz turski Sandžak pismo Karađorđu od crnogorskoga vladike, skriveno u guslama, pa potom ostao u Srbiji. On je sa Srbima izbegao posle 1813. u Besarabiju, ali se 1817. godine vratio u Miloševu Srbiju. Pomagan od kneza i države, slepi Đura, "brat Đura", kako ga je zvala kneginja Ljubica, cenjen i poštovan, ožaljen posle smrti 1844. godine u dva broja službenih Srpskih novina,[1] poznat nam je po liku na platnu koji je izradio Uroš Knežević, i danas sačuvanom u Narodnom muzeju u Beogradu. Slika ostavlja jezovit utisak svojim realizmom, mešavinom mučeništva i zadovoljne bezbrižnosti na jednom licu bez očiju. Rađena u vremenu kad je stari Đura kao guslar već pripadao prošlosti, ona ničim ne nagoveštava njegov slavni poziv. Šta više, šezdeset godina docnije ona je u tolikoj meri izgledala nezadovoljavajuća kao dokument da se prilikom njena reprodukovanja u Znamenitim Srbima XIX veka smatralo za neophodno podvrći je prethodnom premazivanju i docrtavanju fotografskog snimka Kneževićeva originala.

Između šest lepih pesama koje je Vuk zapisao od Milutinovića u Kragujevcu 1820. godine i objavio u trećoj i četvrtoj knjizi svoje zbirke, nalaze se i vrlo poznata crnogorska Tri sužnja, od kojih je on imao pribeležene tri versije. Jednu varijantu iste pesme dao je i Sima Milutinović u svojoj Pjevaniji crnogorskoj i hercegovačkoj.[2] Zanimljivo je da je sačuvan lik i guslara koji je Milutinoviću ispevao ta druga Tri sužnja, jedinoga Siminog guslara čiji izgled poznajemo, ako izuzmemo vladike Petra I i Petra II, koji su mu bili saradnici u Pjevaniji, kao što je poznato. Iz napomene koja prethodi tekstu vidi se da je pesma zabeležena od "Vuka Đurova Radonjića, što je u knjizi morskome oficiru G. Branjevskom izobražen". — Ruski marinski oficir Vladimir Bogdanovič Branjevski služio je pod viceadmiralom Senjavinom u toku akcije ruske flote u Boki Kotorskoj i Dalmaciji od 1805. do 1807. godine; svoje beleške o operacijama crnogorsko-ruskim protiv Francuza, kao i podatke o Crnoj Gori, on je objavio u svojim Zapiskama i Pismima pomorskog oficira 1824—1826. godine.
Rastko

_____________

1 U brojevima 74. i 75. pisac nekrologa bio je profesor liceja dr Janko Šafarik.
2 Izdanje od 1837, br. 10.
1558  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Đorđe Đuro Milutinović (1770—1844) poslato: Jul 09, 2011, 10:22:02 pm
**





ĐURO MILUTINOVIĆ.

Da je znameniti ustanak za oslobođenje Srbije zahvatio sve slojeve srpskoga naroda, i da je bio zatalasao dušu svakoga pojedinca — najbolje pokazuje učešće koje je u poslovima toga doba, i docnije, imao Đuro Milutinović, slepi guslar, poverljivi glasnik vojničkih planova i diplomatskih tajana.

Đuro je rodom sa Grahova, a ugledao je svet oko 1774. godine. U svojoj sedamnaestoj godini oslepi, te se, u nesreći, počne razgovarati sa strunama od gusala. Postavši na taj način guslar, Đuro je imao prilike da mnogo srce srpsko razgreje pevanjem stare slave i minule sreće. Bio je u najboljoj snazi ljudskoga veka, od trideset godina, kad u Šumadiji grunu puška za narodno oslobođenje. Tome pokretu stavi se, Đuro u službu onim čim drugi nije mogao a što je bilo od velike potrebe. Kad se, na ime, počeše hvatati bliže veze između Srbije i Crne Gore, Đuro posta glavni glasonoša od jedne strane drugoj. Metnuvši glavu u torbu, on je, uz različite romantične doživljaje, sa guslama u ruci prelazio tegobne puteve od vladike Petra I. do šumadiskoga Vožda i obratno: neprijatelji, s kojima je morao kad što i zalogaj hleba deliti pa i gudeti im, i ne slućahu da te gusle kriju pismene tajne o oslobođenju srpskoga naroda. Kad se sa strane neprijateljske posumnjalo u ta Đurina putovanja, on je, najzad, i prestao prelaziti iz jedne zemlje u drugu, i ostao je u Srbiji, gde mu je davana i pomoć novčana, koja i ako nije bila redovna i mesečna već u različitim prilikama odsekom, ipak je bila tolika da je zaslužni glasnik i guslar mogao dosta spokojno živeti. Od prirode bistar i darovit, željan znanja i učenja, Đuro se javi da bude đak u onoj znamenitoj školi Jugovićevoj. Tu je on — kao što veli, po Vuku Karadžiću, pisac njegova nekrologa — "sve nauke kao i ostali redovni učenici slušao i s uspehom tako naučio, da ih je do smrti svoje zapamtio i zadržao".

Po padu 1813. Đuro j e bio za neko doba u naj bližoj okolini Karađorđevoj; po tom je bio i on poslat najpre u Grac a zatim je otišao u Besarabiju kao i većina emigranata srpskih. Tamo je, godine 1816, u času teškog iskušenja svojih sunarodnika, mnogo doprineo odlučnim držanjem te mnogi od srpskih begunaca odbiše ponudu da se, kao doseljenici, nastane na svagda iza Dnjestra i da zaborave Srbiju. "Gospodine Stojkoviću! — reče tada Đuro ovome Srbinu koji je agitovao za to — Mojsej je izbavio Izrailjćane — izbavite i Vi sada rod svoj! No samo ćete ga tako izbaviti, ako mu izdejstvujete da se u otečestvo svoje vrati, a ne da se otečestva liši i mesto Turaka svojoj braći služi!" Malo posle toga Stojković je gubernatoru Besarabije pismom obratio pažnju na Đura, moleći ga da mu se "ma kakvo doživotno izdržavanje odredi". To je, kažu, i učinjeno, ali se Đuro naskoro po tom, 1817, vratio u Srbiju, u kojoj je, viđen i cenjen i u dvoru kneževu, živeo do smrti, do 9. septembra 1844.
 
Nekrologičar njegov, zaslužni Janko Šafarik, pisao je tada o njemu:
 
"Najmilije njegovo zanimanje bilo je knjižestvo srpsko i misli i razgovori o sreći i napretku premilog mu roda srpskog i ostale braće slovenske. Skoro svaka novoizišla knjiga srpska morala se njemu pročitati, pri čemu je on sve, što je važnije i primečanija dostojno bilo, vrlo dobro zapamtio; za svake novine je prilježno raspitivao, ne bi li što novo za milu Srbiju ili nezaboravljenu Crnu Goru u njima našao. No nije se revnost njegova o knjižestvu srpskom samo u čitanju sastojala — on je i samim delom po mogućstvu u pomoć pritekao, i za svaku krajcaru, koju je uštediti mogao, kupovao je nove knjige srpske. Osim toga je i ostalu braću Srbe neprestano opominjao da knjige kupuju i čitaju, i kako se nova prenumeracija pojavila, odmah je on od dućana do dućana, od jednog poznatog do drugog obilazio, i ljude na prenumeraciju i potporu knjižestva pobuđivao. Tako je ovaj ljubitelj prosveštenija i sam neprestano do smrti učio i druge opominjao da čitaju, da uče; i znajući ceniti vrednost nauka više puta je pred svojim prijateljima u razgovoru želju tu izrazio, da se njegove knjige, od kojih je znatno čislo skupio, posle njegove smrti na opštu korist i polzu učeće se mladeži srpske upotrebe i u biblioteci Liceuma Srpskog za njegov večiti spomen polože i čuvaju. On je bio živa arhiva nove srpske istorije, i tako je bio bistra razuma i dobra pamćenja da je i same datume događaja dobro i verno znao, a što je god čuo zapamtio je i posle drugima rado kazivao... Što se njegovog nravstvenog karaktera tiče, bio je Đura čovek miran, trezven, uredan, strogo pošten i vrlo učtiv, a osobito se čuvao da nikome na dosadu ne padne; pri tome bejaše topli rodoljubac, tako da je kod najveći i najniži rado primljen i ljubljen bio".
 
Još je Đuro Milutinović ostao zaslužan i kao osobiti znalac lepih narodnih pesama. On je i Vuku Karadžiću dao nekoliko pesama za klasični zbornik Vukov. O tome nam kazuje sam Vuk u jednom od svojih znamenitih predgovora. On, na ime, kazuje kakoje n. pr. jednu pesmu narodnu znao i sam odavno, "ali što se tiče reda — veli Vuk — ova mi se Đurina najbolja učinila". Zato je uneo u zbornik— III. i IV knjigu — ove narodne pesme, prepisane od Đura: Dioba Selimovića ("Svadila se dva brata rođena..."), Perović Batrić ("Bože mili! čuda velikoga!..."), Piperi i Tahir-paša ("Paša pade na Doljane ravne..."), Boj Crnogoraca s Mamut-pašom ("Mamut vezir vijeć' učinio..."), Tri sužnja ("Procviljene tri Srpske vojvode..."), Pop Lješević i Matija Jušković ("Knjigu piše pope Lješeviću..."). "Ja imam — rekao je Vuk tada — od Đure još nekoliko lepi pesama, koje u napredak mislim štampati".
 
Onim što je rečeno o Đurinu pamćenju događaja iz novije srpske istorije nije ni iz bliza pokazana važnost toga pamćenja za istoriografa srpskog: kad se upotrebe  k a z i v a nj a  Đ u r a  M i l u t i n o v i ć a, do danas možda malo poznata a svakako nimalo još ne upotrebljavana, nekoji važni trenuci doba 1806 — 1813. i posle toga biće obasjani novom, jasnom, svetlošću.
 
O njegovom, pak, življenju u Beogradu, za poslednjih mu godina života, piše M. Đ. Milićević: "Kneginja Ljubica nije nikad htela sesti za ručak, dok se ne nađe "Brat Đura", da i on sedne. Obično je sedeo u dno stola, i služen je kao i drugi gosti. Begovi Milan i Mihailo otimali su se koji će pre dovesti "Čiča Đuru" na ručak, ili mu učiniti drugu koju uslugu. Đura je i inače bio prizivan i poštovan. Bio je visoka rasta, suva ozbiljna lica, čista i prikladna odela; išao je kroz ulice lagano, s dugačkim štapom u ruci, kao kakav Velizarije! Sima Milutinović, ili drugi koji odabrani beograđanin, često bi pritrčao, uzeo ga za ruku, i izveo ga kud želi da se uputi".
 
Lj. P. Nenadović u svojoj pesmi na grobu njegovu veli:

Spomen'te me, ko ovuda prođe!
Ja sam starac, ime mi je Đorđe,
Sadamdeset živeo sam leta,
A ne videh ja ovoga sveta;
Al' sam opet ja vas zadužio:
Sa guslama Srpstvu sam služio.
Pevao sam pesme o bitkama
Pronosio pisma u guslama.
Ta mnoge sam posek'o dušmane,
Kad mi ruka sa gudalom mane.
Kad prođete pored groba ovog,
Setite se mene starca slepog,
Bez očiju tražio sam rodu
Da progleda, da vidi slobodu!

Sima Milutinović u ispevanom a neštampanom natpisu veli

Tko l' je veći — nek se tijem gordi...
Tek najveći smrtni ravan ti je!
Vreme vječno al' nigdar ne menja,
Guslar-Đure srbinjska znamenja

 
Tekst: Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović |Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Fotografija sa interneta
1559  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Marković (1925—2011) * poslato: Jul 05, 2011, 09:37:59 pm
.
1560  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Marković (1925—2011) * poslato: Jul 02, 2011, 11:52:23 pm
*


"NEPONOVLJIVI ŠARM NAŠE SCENE" — OLIVERA MARKOVIĆ



  



ŠARABAN

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Ciganski tabor, čerga daleka.
Tamo sad dragi čeka me, čeka.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.
Sve što sad imam tebi ću dati,
Da leti trojka, vreme da krati.

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Prozirnim šalom, mrznu se grudi,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Mećava veje, lede se usta,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.

Olivera Marković & Sekstet "Skadarlija" — Šaraban







1561  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Marković (1925—2011) * poslato: Jul 02, 2011, 04:32:46 pm
*

PREMINULA OLIVERA MARKOVIĆ

Glumica Olivera Marković preminula u Beogradu, u 87. godini. Slavna umetnica, koja je ostvarila veliki broj uloga u teatru, na filmu i televiziji, ostaće upamćena i kao vrsna pevačica ruskih romansi i šlagera.

...Slavna umetnica rodila se u Beogradu 3. maja 1925. godine. Ljubav prema teatru pokazivala je u najranijem detinjstvu da bi za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka-gimnazijalaca i studenata, počela da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima.

Prvi film "U planinama Jugoslavije" snima već 1945. godine. Član je Omladinskog, pa Akademskog pozorišta, a 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića.

Sledeće godine postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem igra i diplomsku predstavu, "Poslednji" Maksima Gorkog (1952). Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u "Tihom Donu", preko Maše u Tolstojevom "Živom lešu", Agafje u Gogoljevoj "Ženidbi", Aleksandre u Anujevoj "Kolombi", Juliške u Nušićevom "Putu oko sveta", Libere u Goldonijevim "Ribarskim svađama", Arkadine u Čehovljevom "Galebu", Babe u "Gorskom vijencu", Gospođe Olge u istoimenom komadu Milutina Bojića, Gospođice Jece Đerman u "Kako zasmejati gospodara" Vide Ognjenović, Filamente i Madam Parnel u Molijerovim "Učenim ženama" i "Tartifu", do Brehtove Majke Hrabrosti, Nušićeve Živke ministarke i Stankovićeve Koštane.

U penziju je otišla 1989, a poslednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. godine (uloga Mame u Makdoninom komadu "Sakati Bili sa Inišmora"). Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara ("Leda", 1978). Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine.

Olivera Marković je i na drugim teatarskim scenama širom bivše Jugoslavije ostvarila veliki broj uloga. Pored priznanja u matičnom Teatru, dobitnica je i Specijalne nagrade na Danima Komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Plakete "Mata Milošević" i "Dobrica Milutinović" te Dobričin prsten.

U impozantnom opusu od 63 snimljena filma, izdvajamo: "Sumnjivo lice", "Poslednji kolosek", "Vlak bez voznog reda", "Uzavreli grad", "Dr", "Kozara", "Put oko sveta", "Sibirska ledi Magbet" (režija Andžej Vajda), "Nacionalna klasa", "Petrijin venac", "Majstori, majstori", "Moj tata na određeno vreme", "Balkan ekspres", "Već viđeno", "Braća po materi", "Sabirni centar", "Urnebesna tragedija". Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te "Slavica" za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti.

Za televiziju je snimila 13 drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama. Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera.

Olivera Marković je bila je udata za glumca Radeta Markovića, koji je preminuo u septembru 2010. godine. Njihov sin je poznati filmski i pozorišni reditelj Goran Marković.


subota, 02. jul 2011 | www.rts.rs
1562  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Marković (1925—2011) * poslato: Jul 02, 2011, 04:09:23 pm
*

OLIVERA MARKOVIĆ



1563  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Predrag Živković Tozovac (1941) poslato: Jun 29, 2011, 04:01:33 pm
*

TOZOVAC: RAZOČARAN SAM!
 
Legendarni pevač Predrag Živković kaže da je nezadovoljan muzičkim emisijama "Granda" i RTS-a i stanjem na našoj muzičkoj sceni

Legenda folk muzike Predrag Živković Tozovac nezadovoljan je muzičkim emisijama koje se trenutno emituju na domaćim televizijama. U razgovoru za Press, Tozovac kaže da se ne pojavljuje u emisijama "Granda", ali ni u RTS-ovim muzičkim hepeninzima, jer ne izgledaju dovoljno dobro za njegov ukus.

Ne sviđa mi se kako izgledaju muzičke emisije na nacionalnoj televiziji, ali ni one koje sada snima "Grand", jer su sve postale identične. Ja ne želim da pričam o tome zato što se time moraju pozabaviti urednici koji vode takve emisije, a ne ja kao muzičar — kaže legendarni pevač, koji je dugo radio i kao uspešan voditelj "Grand šoua".

Tozovac šaljivo komentariše kako je njegov poslednji album "Malo pomalo" izašao, kako kaže, "još početkom ovog veka".

Pre pet ili šest godina, dakle, početkom veka, snimio sam album za "Grand produkciju". Mislim da se zvao "Malo pomalo", pošto je to bio veliki hit, kao i "Uzmi od života". Nemam zasad nikakvu nameru da snimam nove pesme. Strašan je danas položaj pevača. Neki se reklamiraju po emisijama, a posle pevaju po diskotekama, šatorima, šupama, a ima dosta onih koji ništa ne rade. Što je zaista strašno — kaže bata Toza.

Legendarni pevač, čiji su hitovi ("Ti si me čekala", "Mirjana", "Violino, ne sviraj", "Prazna čaša na mom stolu", "Neznanka", "Oči jedne žene", "Ti si me čekala"...) ušli u antologiju srpske narodne muzike, navodi da su netačna nagađanja da će uskoro izdati povratnički album.

Nisam se povukao iz muzičkih voda, ali jednostavno ne želim da se pojavljujem u javnosti. Čuo sam neke priče o tome kako spremam veliki povratak, ali ja te priče nisam inicirao. Ne planiram da snimim nov album, niti da izdam kompilaciju starih hitova. Njih je ionako toliko da ne bi stale na nekoliko albuma — zaključuje Predrag Živković Tozovac za Press.


S. Vajagić | 09.07.2008 | Press online
1564  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srba u Crnoj Gori / Crna Gora — Folklor i muzika poslato: Jun 29, 2011, 01:24:55 am
*

CRNOGORSKA NARODNA NOŠNJA


Kultura današnje Crne Gore je očaravajuća, baš kako crnogorska veličanstvena istorija i geografski položaj nalažu. Crnogorska narodna nošnja je izuzetno bogata, elegantnih modela, kombinacija jarkih boja, sa bogatim zlatnim vezom. Radi uklapanje u nošnju, vez je u zlatu, što tradicionalnu nošnju Crne Gore čini jednom od najlepših u Evropi, a radniku koji izradjuje nošnje, za par — mušku i žensku narodnu nošnju treba oko tri meseca.
 
Narodna nošnja je uvek bila važan deo života Crnogoraca. Od kog materijala i u kom stilu je nošnja izradjenja je govorilo puno o ličnosti. Koreni crnogorskog kulturnog nasledja sežu u prošlost. Crna Gora je vekovima bila meta brojnih osvajača i svi raznovrsni uticaji su se mešali u zemlji koja ih je manje-više prihvatila, da bi oni konačno bili prilagodjeni cronogorskom načinu zivota. Kao rezultat nastale su umetničke vrednosti i osobine crnogorskih stanovnika i kultura. Pored ovih kulturno-istorijskih činalaca, geografski uslovi su imali veoma značajan uticaj na izbor platna od kojih su izradjivane narodne nošnje. Odredjena crnogorska sela su i danas teško dostupna i veza sa civilizacijom je retka, što je u prošlosti  crnogorskih sela bio veoma čest slučaj. Iz tih razloga su seoski stanovnici morali samostalno da šiju svoju odeću i da ih izradjuju od materijala koji su im bili dostupni. Materijali koji su najčešće korišćeni u izradi tradicionalnih nošnji Crne Gore su vuna, kozja dlaka, kudelja, lan, španska trska, a u malim količinama se proizvodila i koristila svila.


MUŠKA NARODNA NOŠNJA

Ako podjemo od reda oblačenja, na prvom mestu su dokolenice. Dokolenice su vrsta čarapa koja čvrsto steze zglobove. Za izradu ove vrste čarapa je potrebno veliko umeće, a najzačajnije je da je za njihovo oblačenje potrebno dosta vremena, bez obzira na iskustvo. Dokolenica treba da su snazno priljubljene uz noge, jer omogućava lakše i bezbednije pokrete, a bilo je izuzetno vazno Crnogorcima koji su se kretali kamenitim podnebljem. Pored dokolenica koristile su se čarape bjecve, koje su imale prorez sa strane, a bile su obrubljene crvenim ili tamno plavim grubim platnom. Pantalone su se oblačile odmah posle čarapa, tako da nalezu na deo dokolenica. Cesto su pantalone i dokolenica bile pričvršćene vrpcom, da se ne bi odvojile, a za to su pravljenje specijalne kukice na dokolenicama. Pantalone običnih Crnogoraca su bile bele i šivene su od grubog platna i nepromočive čoje. Pantalone su oko struka bile šire, duboko ispod kolena su se suzavale. Crnogorci su nosili pojas sa pletenicom kroz koji je prolazila uzica, da bi pantalone bile dobro opasane oko struka. Muška crnogorska košulja je imala okovratnik i prorez na prsima, koji se zakopčavao dugmadima. Košulja se uvlačila u pantalone i najčešće je bila bela /retko se sreće Crnogorac u raznobojnoj košulji/. Košulja je bila obavezan deo muške crnogorske narodne nošnje i vezana je za festivale. Osim košulje, gornji deo muške nošnje čini "gunj" /seljačka jakna dugih rukava/. Gunj je imao kratke kićanke na grudima, koje su se okretale pojedinacno. Crngoci su nosili ovu kratku jaknu čiji su se krajevi preplitali, a zakopčavala se bakarnim dugmadima. Gunj je zamenila "dolama" sa rukavima ispod pazuha, koja je do prvog dugmeta skoro sasvim otvorena, tako da se moze prebaciti pozadi. Na taj način su ruke ostajale samo u košulji. Ovo je bilo od izuzetnog značaja i veoma karakteristično za Crnu Goru, jer je ovim načinom odevanja, narodna nošnja korišćena u svim godišnjim dobima. Tokom leta se nisu nosili rukavi na dolami, ili su rukavi bili zabačeni pozadi, a zimi su Crnogorci stavljali rukave na svoje dolame. Dolama u crnogorskoj narodnoj nošnji je obično zelene boje i izradjena od grubog i nepromočivog materijala. Završeci dolame /rukavi i uglovi kićanki/ su ukrašeni tamnocrvenom bojom. Ispod gunja se nosio "džemadan", izradjen od crvenog grubog platna i obično izvezen na stranama pamučnim ili svilenim nitima crne ili zlatne boje. To je haljetak sa kićankama koje su išle jedna preko druge, a zakopčavao se sa četiri dugmeta od metala, sa crnim čvorovima od svilenog konca. Dzemadan se nosio preko grudi, obuhvatajući sve do grla. Ivice kićanki džemadana su takodje ukrašavane čvorovima sa zlatnim vezom. Dzamadan je nekada zamenjivala "ječerma", koja nije imala kićanke i preklop, sa ravnim prorezom na grudima. Na obe strane "ječerme" su bila dva reda crnih svilenih dugmadi kao dekoracija. Ispod dugmadi je bilo nekoliko kukica i čvorica, kojima se odozdo prema sredini zakopčavala jecerma. Ječerma se obično zakopčavala samo kukicama i čvoricima, jer su Crnogorci ostavljali grudi nepokrivene. Preko gunja je isao "jelek" /izvezena jakna bez rukava/. Jelek je izradjivan od grubog materijala i bio je ukrašen trakom ili zlatnim vezom. To je gornji deo odeće, sličan kaputu, ali bez rukava. Napred je veoma otvoren, a njegova karakteristika je da se nikada ne zakopčava. Jelek je nekada zamenjivala "toka" /srebrna pločasti oklop/, koji je imao isti oblik kao jelek, a na prednjoj strani su obično bile srebne ploče. "Toke" su na različite načine pričvršćivane za jelek, blizu tela, a budući da su od metala, podsećaju na oklop, što je bila u prošlosti Crne Gore zapravo njegova uloga. Crnogorska kapa je tradicionalna kapa koja se nosi u Crnoj Gori.
 
Bokeška nošnja /nošnja stanovnika Bokokotorskog zaliva/ nije ništa manje zivopisna od crnogorske, jer je nose pripadnici iste rase i jezika, a razlika medju njima se jedva moze prepoznati — po kneževskim inicijalima na crnogorskoj kapi. Mišljenja smo takodje da crnogorski gorštak nosi nadmoćni odraz slobode i nezavisnosti, koji su srazmerni razlikama u njihovoj istoriji i političkim uslovima.


ŽENSKA GRAĐANSKA NOŠNJA

Neki istrazivači koji su se bavili narodnim nošnjama Crne Gore vrše njihovu podelu na gradjanske i tradicionalne nošnje. Ova podela se bazira na razlici u oblačenju pravoslavne žene  i one koja je živela obično na primorju — žene katoličke veroispovesti. Tradicionalne ženske nošnje crnogorskih područja su se obično sastojale od: košulje, vunene haljine, suknje, pregače, pojasa, marame za glavu i čarapa, a kao zamenu odeće su žene koristile kamizolu /odredjenu vrstu haljetka/, koret /kratki kaput obično braon boje/, zubun /odeća bez rukava/, ćurdiju /vrstu jakne kratkih rukava ili bez rukava/ i kaftan. Od obuće se najčešće koristio opanak /seljačka obuća/, papuče, a ponekad i cipele.
 
Kada govorimo o ženskoj gradjanskoj nošnji Crne Gore, moramo imati na umu sve istorijske i modne dogadjaje u 18. veku. U to vreme se nosila šira odeća sa naborima, koja je pokrivala ramena i imala duboki izrez uokviren faltama od čipke ili nekog tamnijeg platna. Rukavi su bili ravni, obično sa ukrasnim manžetnama. Haljinu sa faltama je tek kasnije zamenila haljina sa naborima. Ovi nabori su počinjali od sredine dekoltea i pruzajući se oko vrata, slobodno padali na ledja. Sa prednje strane je dobro utegnut korset bio povezan sa svake strane trouglastim umetkom na pojasu, koji je bio bogato ukrašen. Gornji delovi odeće su na neki način otvorili put suknji i bili su manje ukrašeni. Haljina je imala ukrasni okovratnik, takodje ravnih rukava, duzine do lakata i završavala se naborima iz kojih su virile čipkane manžetne.


ŽENSKA NARODNA NOŠNJA

Suknje za žensku crnogorsku narodnu nošnju su obično izradjivane od kudelje i lana. Svečane suknje su izradjivane od svile i damasta i obično su bile ukrašavane urkasnom trakom ili zlatnim vezom. Suknje su zakopčavane dugmadima i "ambretama", koje su imale ukrasnu i upotrebnu funkciju. Rasa je deo odece koji se nosio preko bele košulje. Rasa je izradjivana od različitih vrsta vune. Suknja je bila odevni predmet, koje su koristile žene koji su nosile "rasu", članice bogatije klase doseljenika. Izradjivane su od platna indijane, kamelot svile i drugih vrsta materijala.
 
Pojas je deo tradicionalne nošnje. Široki pojasevi se izradjuju od vune. Kasnije su zamenjeni "jakicarima", čvrstim koznim pojasevima, ukrašenim crvenom bojom. Nekada je pojas bio izradjivan od kudelje i lana. Pojas se zakopčavao dugmadima sa kopčom ili, što je bilo uobičajeno, pojas širok od 6 do 8 cm se jednostavno omotavao oko struka.
 
Prava karakteristika ženske narodne nošnje je "cemer", koji je zamenio "jakicara". To je jednostavniji pojas sa srebrnim filigranskim nakitom i ima dve kopče ukrašene raznovrsnim kamenjem /najčešće zelenim ili tamno crvenim kamenjem/. Postojao je takodje kovani Cemer. Ispod starog teškog pojasa je bio drugi, poznat kao "ženski trak" . "Ženski trak" je traka od grubog platna, širine do 6 cm i više od 5 metara duga, kojom su žene omotavale svoj struk, kako bi se zašitile od pritiska teškog pojasa koje su nosile. Pregača/kecelja je smatrana neophodnim delom tradicionalne crnogorske nošnje. Pregaču su žene nosile uz narodnu nošnju, jer je ona služila za svakodnevnu upotrebu. Takve pregače su izradjivane od "tela" i "indijana platna". Postojale su pregače za svečane prilike, koje su bile ukrašavane svilom i zlatnim vezom. Jecerma je vrsta kratkog haljetka, koji ide do struka, sa ili bez zakopčavanja, obično izradjen od grubog platna ili somota. Kamizola je takodje vrsta haljetka — anterije koja se nosila preko košulje. Izradjivana je od svile ili damasta. Ovakvu anteriju su imale samo žene viših društvenih klasa. Zubun je izrađivan od grubog platna, "bombazine" ili somota, u raznim dužinama. Zubuni su bili bez rukava ili sa rukavima, obično sa dugmadima, kojima su se zakopčavali.
 
Dolama je vrsta gornjeg dela odeće, obično izradjena od grubog materijala, koja je korišćena u svečanim prilikama. Dužina dolame je obično dostizala do kolena, a ponekad je bila i duža, obično sa rukavima. Dolame su bile ukrašavane zlatnim dugmadima ili zlatnim trakama. Bran je široka ženska haljina. Ona se nosila preko košulje i izradjivana je od gornjih ili donjih delova suknje. "Stan" je bio priljubljen uz telo, dok je donji deo imao 5 nabora. Dužina brana je dosezala do stopala.


PanaComp
1565  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srba u Crnoj Gori / Crna Gora — Folklor i muzika poslato: Jun 29, 2011, 01:17:26 am
*

CRNOGORSKA KULTURA — FOLKLOR I MUZIKA


Narodna muzika i muzičko stvaralaštvo Crne Gore su tokom vekova bili pod različitim uticajima, odražavajući sve elemente posebnog muzičkog izraza. Folklor i tradicija Crnogoraca su imali presudnu ulogu, ali su stilska orijentacija i savremeno razumevanje muzičkih izraza prihvaćeni pod uticajem evropskih ostvarenja i naročito muzike Južnih Slovena. Crnogorska muzička umetnost je povezana sa južnoslovenkim stvaralaštvom i odredjena folklorom, koji je tematski i sadržajem nužan za razvoj umetničkog muzičkog stvaralaštva. Kada govorimo o muzičkom izrazu, crnogorske narodne pesme su malih i kratkih formi, čiji se tekst neprestano ponavlja u kontinuitetu. To su rodoljubive pesme. Pesme ponosa, tuge i radosti snažno potvrdjuju burnu crnogorsku istoriju. Obzirom da potiču iz seoskog ambijenta i područja malih gradskih sredina, raspon tonova u troglasju ili četvoroglasju ovih pesama obično završava na drugom tonu u tonskom nizu. Najtipičnija grupa crnogorskih pesama je seoske tradicije, koju karakteriše kratka melodija. Veza ovih pesama sa pesmama čitavog dinarskog prostora je veoma jaka, a njihov osnovni izraz je tekst, koji opisuje osećanja ili vazne istorijske dogadjaje. Jadikovanja /naricanja/ i epske narodne pesme, koje se izvode u pratnji gusala su najbolji primer sličnosti ove vrste narodnog stvaralaštva. Sledeću grupu pesama odlikuje duza melodija, koja ističe muzički kvalitet prilagodjavanja teksta ritmu i melodiji. Melodije su povezane sa lirskim ljubavnim pesmama. One se pevaju u većem tonskom obimu, počev od petoglasja, preko šestoglasja do oktave.
 

CRNOGORSKO ORO

Igra etničkih Crnogoraca se zove oro, koje je poznato u oblicima kao Crmnički Oro, Zetsko Oro, Katunsko Oro i Riječko Oro. To je više od okupljanja zajednice i igranje u njegovom najozbiljnijem smislu. Tipično je da se mladi muškarci i zene priblize i naprave krug /kolo/, pa počnu da pevaju, obično u obliku rugalice prema nekome sa druge strane i začikavaju ga da udje u kolo i počne igru.  Jedan od najhrabrijih momaka ulazi u kolo i počinje da igra u stilu imitiranja orla. Cilj je da osvoji, baš kao i u svakom modernom disko klubu. Publika odmah odgovara povratnom pesmom, koja je ili pohvalna ila ga ismeva. Uskoro se priključuje devojka, često baš lična devojka ili neka koju je privukla igra momka. Ona takodje oponaša orla, ali na mnogo elegantniji način. Publika nastavlja da bodri igrače. Kada se par umori, oni se medjusobno poljube u obraz, a drugi par uskače u kolo, dok se pevanje publike nastavlja bez prekida. Obično mladi momci završavaju crnogorsko oro igrom u dva kruga, stojeći jedni drugima na ramenima, u većem krugu, što je najprepoznatljivija scena, koja je izvanredna za fotografisanje čitave igre.


PanaComp
1566  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — B poslato: Jun 28, 2011, 09:44:04 pm
*

BUDI JAKO SRCE MOJE

Jedne crne oči noćas gube sjaj
jedan čovek hoće da mi kaže "kraj"

Ref. 2x
Budi jako srce moje večeras izdrži
jedan čovek na rastanku
kad mi ruku pruži

Među nama stoje hladne čaše dve
kao srca dva kad se rastave.

Nikad neću sresti takva oka dva
ali hoću nekog ko voleti zna.

YouTube: Ana Bekuta — Budi jako srce moje
1567  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Nemojte da me zaboravite poslato: Jun 28, 2011, 07:15:38 pm
*
SEĆANJE NA SILVANU ARMENULIĆ, ČIJE SE PESME 34 GODINE POSLE NJENE SMRTI PEVAJU ISTIM ŽAROM


NEMOJTE DA ME ZABORAVITE

Ovu rečenicu Silvana je često govorila, kaže pevačicin bivši suprug Radmilo Armenulić, koji se za Press prisetio dana kad je jedna od najvećih uzičkih zvezda poginula u saobraćajnoj nesreći

Silvana Armenulić, jedna od najpopularnijih jugoslovenskih pevačica svih vremena, pre 34 godine poginula je u saobraćajnoj nesreći. Njen bivši suprug, nekadašnji teniser Radmilo Armenulić, za Press je kroz sećanja pokušao da nakratko oživi lik nadaleko čuvene pevačice. On tvrdi da bi Silvana, da je živa, sigurno bila popularna kao Lepa Lukić, za koju su sedamdesetih tvrdili da je njena najveća rivalka za osvajanje trona najpopularnije pevačice.

— Uvek kada pričam o Silvani pomislim na njenu neverovatnu energiju i harizmu kojom je zračila. Da je danas živa, zadržala bi popularnost i imala karijeru kakvu ima Lepa Lukić. Bila je izuzetno atraktivna i lepa, narod ju je prosto obožavao, a ona je istinski uživala u muzici — počinje priču o svojoj pokojnoj supruzi nekadašnji teniski selektor Radmilo Armenulić.

Radmilo se sa setom seća dana kada je čuo vest o tragediji, u kojoj su Silvana i njena sestra Mirjana stradala.

— Verujte da mi je teško da pričam o tome. Ne volim da se sećam tog dana. To je bila strašna tragedija, svi smo bili u neverici. Naša ćerka Gordana ni danas ne može da se pomiri s tim da je izgubila majku na takav način. Nikad nije želela da govori za novine jer je sve to isuviše bolno za nju. Gordana je danas udata, radi kao profesor matematike u jednoj beogradskoj školi i ima dva predivna sina. Nasledila je lep glas na majku i ume često da zapeva — rekao je Armenulić.

OSKRNAVLJEN GROB

Radmilo kaže da on i njegova supruga, poznata pevačica i glumica Branka Peić, često posećuju Silvanin grob i slušaju njene pesme.

— Kad god smo u prilici odemo do njene i Mirjanine večne kuće na Novom groblju. Nažalost, neko je ukrao dva goluba isklesana od belog mermera, koja su bila postavljena na spomeniku! Branka i ja imamo sve njene ploče, čak i privatne snimke pesama koje nikad nisu objavljivane, i često ih slušamo. Drago mi je kada na radiju čujem da se njene pesme puštaju, to je dokaz da nikada nije pala u zaborav, što je i bila njena najveća želja. Iako nisam mnogo upućen u muzičke trendove, mislim da Silvana nema pravu naslednicu. Eto, Brena je lepo otpevala njenu pesmu "Šta će mi život"... Danas nema te prave narodne muzike koju je nekada pevala Silvana — rekao je Armenulić.

Silvana Armenulić rođena je kao Zilha Barjaktarević 1939. godine u Doboju. Bila je treće od desetoro dece poslastičara Mehmeda Barjaktarevića. Umetničko ime Silvana uzela je po tada popularnoj glumici Silvani Mangano, čiji je film "Gorki pirinač" posebno volela. Sa 16 godina otišla je kod tetke u Sarajevo i počela da peva u kafanama. Pesma "Šta će mi život" Tome Zdravkovića, koju je otpevala u TV seriji "Ljubav na seoski način", postala je megahit, a istoimena ploča prodata je u, za to vreme, neverovatnih 300.000 primeraka! Godine 1961. udala se za Radmila Armenulića, s kojim je 1964. dobila ćerku Gordanu. Poginula je 10. oktobra 1976. u saobraćajnoj nesreći na autoputu Beograd — Niš, kod mesta Kolari. Tada su poginuli i njena sestra Mirjana (Merima) Barjaktarević i Rade Jašarević, šef Narodnog orkestra Radio-televizije Beograd, koji je i vozio kola.

TRAGIČAN KRAJ

Fenomen Silvane Armenulić nije u njenoj tragičnoj pogibiji, već u otvaranju jedne sasvim nove stranice u tadašnjoj jugoslovenskoj narodnoj muzici. Svojom pojavom, načinom odevanja i pesmama napravila je veliku promenu u muzici. Međutim, takav imidž ju je u jednom trenutku koštao karijere. Naime, pričalo se da je Armenulićeva 1972. zabranjena na TV-u zbog bikinija u kojem se pojavila u novogodišnjem šou-programu. Čak i kada je poginula, objavljena je samo smrt violiniste Radeta Jašarevića...


N. Pajić | 21.05.2010 | Press online

Citat
Čak i kada je poginula, objavljena je samo smrt violiniste Radeta Jašarevića.

Ovaj podatak je netačan. Vest o saobraćajnoj nesreći tj. o pogibiji Silvane Armenulić, Mirjane Barjaktarević i Miodraga Jašarevića objavljena je u jutarnjim vestima na Radio Beogradu.
Angelina
1568  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miodrag Jašarević (1916—1976) poslato: Jun 28, 2011, 06:42:49 pm
*

SLIKU TVOJU LJUBIM
Miodrag Todorović Krnjevac — Panta Radivojević

Stalno gledam tvoju sliku
a grudi mi vatrom gore
tvoje usne nasmejane
samo što ne progovore.

Ref.
Sliku tvoju ljubim, šapćem tvoje ime
vetar nosi reči, ne zaboravi me.

Da mi nije slike tvoje
tuga bi mi bila veća
ti si mene opčinila
i zauvek osvojila.

Odavno mi ti ne pišeš
što te nema da se javiš
o ljubavi najmilija,
nemoj da me zaboraviš.


DRAGI, DRAGI, OČI MOJE DIVNE
VARAŠ ME, VARAŠ
Muzika: Petar Tanasijević
Tekst: V. Malović


Dragi, dragi, oči moje divne
od života tebe više volim
ako nekad do rastanka dođe
pomozi mi tugu da prebolim
 
Ref. 2x
Varaš me, varaš me
dva ti oka tvoja
a tek smo se zavoleli
ljubavi moja
 
Ako tebe budem izgubila
i moj život neka se ugasi
čemu bih se ja nadala dragi
samo tvoja ljubav mene krasi
 
Ref. 2x
 
U proleće kad se laste vrate
i kad slavuj zapeva iz luga
setićeš se da si izgubio
vernu ljubav, jos vernijeg druga
 
Ref. 2x

YouTube: Toma Zdravković — Sliku tvoju ljubim
YouTube: Lepa Lukić — Dragi, dragi, oči moje divne (Varaš me, varaš)

Uz pratnju Narodnog orkestra pod upravom Miodraga Jašarevića, 1970.
1569  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — D poslato: Jun 28, 2011, 06:39:03 pm
*

DIMITRIJO, SINE MITRE
Stihovi: Stana Avramović Karaminga

Dimitrijo, sine Mitre,
majkino jedinče!
Pet godine, sine, legam,
nesi me pitaja,
nesi me pitaja, sine:
Odsto, majke, legnaš?
  
Dimitrijo, sine Mitre,
moja živa rano!
Zar ne vidiš, sine Mitre,
da te žena vara?
Ako, majke!
Ako, majke,
barem je ubava!

Veoma je dramatična i zanimljiva fabula i nastanak pesme "Dimitrijo, sine Mitre". Spjevala ju je Stana Avramović Karaminga još 1919. godine. Sve do svoje smrti, a na sahranu su kovčeg pratili skoro svi vranjski svirači svirajući tu pjesmu, 1969. godine pjevala ju je i mijenjala u nekoliko verzija i na kraju priznala: "Sve nijesam rekla, sve i nije za pjesmu".
Inače, Dimitrije je sestrić Tome, oca Stane Avramović i njen brat od tetke. Oženio se devojkom Stanom za koju se govorilo da od Vranja do Niša nema takve ubavinje. Međutim, nijesu imali djece, a svekrva Bosa je bila sve zajedljivija, pa bi sinu, kad je polazio u crkvu dovikivala bolno i uvredljivo: "Ajde, sine, ajde pa i dijete povedi!". Dimitrije je počeo da se mijenja te je Stani govorio: "Badava, Stano, tvoja ubavinja, kad nijesi rodila muško ili žensko, svi se kunu u djeca, a ja u tebe!".
Takav pritisak Stana nije mogla da izdrži pa je riješila da se objesi, ali Toma Karaminga udesi da ostane trudna sa drugim čovjekom. U 40. godini Stana umire na porođaju. Sedam dana kasnije, svom sestriću, utučenom Dimitriju Toma otkrije istinu. Za vrijeme održavanja vjerskog obreda Dimitrija se pištoljem ubija na Staninom grobu. Tri dana poslije sinovljeve smrti umire i Bosa. Poslije izvjesnog vremena naprsno umire i Toma Karaminga. O višestrukoj tragediji se godinama pričalo, a od nje je nastala i jedna od najboljih i najljepših vranjskih pjesama.
Aleksandar Valčić


YouTube: Stanisa Stošić — Dimitrijo, sine Mitre
1570  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miodrag Jašarević (1916—1976) poslato: Jun 28, 2011, 05:22:26 pm
*





MIODRAG RADE JAŠAREVIĆ
(Kruševac, 1916 — Kolari, 10.10.1976)

Veliki umetnik narodne muzike, dugogodišnji šef Narodnog orkestra Radio Beograda, violinista Miodrag-Rade Jašarević rođen je 1916. godine u Kruševcu. Počeo je da svira violinu u petoj godini, da bi svoju dečačku strast kasnije pretvorio u životni poziv.

Dolaskom u Beograd, njegov talenat je zapažen. Upisao je muzičku školu, zatim i Muzičku akademiju. Kada je Radio Beograd, 1947. godine, raspisao audiciju, Rade je primljen u Zabavni orkestar, da bi naredne godine prešao u Veliki narodni orkestar, na čijem čelu je bio Vlastimir Pavlović Carevac. Kada je Carevčeva violina zauvek zaćutala 1963. godine, Rade Jašarević stao je na čelo Narodnog orkestra Radio Beograda.

Vrsnog umetnika se sećaju gosti koncerta: Predrag-Cune Gojković, Branko Belobrk, Božidar-Boki Milošević, Merima Njegomir i Branimir-Bane Đokić, šef Narodnog ansambla RTS-a.

Uz taj ansambl, na koncertu su nastupili: Darko Lazić, Marija i Marina Gobović, Jordan Nikolić, Snežana Đerdan, Slobodanka Stoiljković, Raša Pavlović, Biljana Sečivanović, Ljuba Lukić, Čeda Marković, Vera Nešić, Usnija Redžepova i Marinko i Nikola Rokvić...
Radio-televizija Srbije

*

...Oktobra 1976. godine, u teškoj automobilskoj nesreći, koja se oko 21,15 časova dogodila na magistralnom putu Beograd-Niš, poginule su pevačice narodne muzike Silvana Armenulić (37) i Mirjana Barjaktarević (26), kao i popularni estradni umetnik, maestro na violini i šef Narodnog orkestra Radio Televizije Beograd, Miodrag Jašarević (60).
 
Automobil "ford granada", kojim je upravljao Jašarević, pri brzini od preko 130 kilometara na sat, iz neobjašnjivih razloga je skrenuo i udario u kamion "FAP", koji se kretao svojom trakom iz suprotnog pravca. Sahrani Silvane i Mirjane prisustvovalo je preko 30.000 Beograđana. Zbog "revolucionarne borbe protiv šunda i novokomponovane muzike", nadahnuta zaključcima Kongresa kulturne akcije, iz Televizije Beograd tada niko nije prisustvovao tom tužnom činu. Dve decenije kasnije, konstatujemo da su sve snimljene pesme Silvane i Mirjane, a pogotovo briljantni Jašarevićevi instrumentali, nalaze se u evergrin arhivima narodne muzike RTS-a!...
Glas javnosti
1571  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vlastimir Pavlović Carevac (1895—1965) poslato: Jun 28, 2011, 05:02:28 pm
*

CAREVČEVI DANI — SVETKOVINA STVARALAŠTVA


Teško je reći kada se rodila ideja o Carevčevim danima. Prvobitni povod bila je oronula rodna kuća koju je trebalo obnoviti i sačuvati za budući muzej. Susret sa Jašarevićem koji je obećao saradnju na ovom projektu bio je za početak od velikog značaja. Međutim, Jašarević je ubrzo tragično nastradao, a naredna snežna zima učinila je da, pod teretom snega i vremena, kuća bespovratno klone.

Ideja nije nestajala i potreba da se ona realizuje stalno je bila prisutna. Brzo je takva ideja verifikovana na organima ondašnjeg SIZ-a kulture. Prvi privrženici i potonji dugogodišnji njeni zagovornici bili su Vlada Urošević, Dafina Đorđević, Ljubiša Stojanović, Ljubimka Blažević, Mikče Stojadinović, Dragoslav Miladinović, Saša Marković i dr. Međutim, iako je izgledalo da postoje velika želja da se ova ideja ostvari, sredstva su ipak slabo pristizala i ova je inicijativa ostala za neka bolja vremena.

Godina 1995. proglašena je bila za godinu kulture, ta ista godina, u kojoj se navršavalo sto godina od rođenja Vlastimira Pavlovića Carevca, značila je prekretnicu u kulturnim događanjima Velikog Gradišta. U Jugoslaviji se u toj godini planiralo 120 festivala i bilo je hrabro verovati da se na takvom festivalskom nebu Carevčevi dani neće izgubiti i nestati zauvek. Zahvaljujući svestranom razumevanju novog opštinskog rukovodstva, Draganu Miliću i Slobodanu Steviću, kao i stručnoj pomoći Zorana Hristića, Slobodana-Bobe Atanackovića, Nikole Rackova i dr Dragoslava Devića, kojima se ubrzo pridružuju Milivoje Pavlović, direktor Radio Beograda i Vladan Savić, glavni muzički urednik, Festival "Carevčevi dani" 22. jula 1995. godine staje na svoje noge.

Uz svesrdnu i znalačku pomoć prof. Nikole Rackova i dr Dragoslava Devića, kao umetničkog direktora, i orkestar Ljubiše Pavkovića 22. jula 1995. godine Dragan Milić svečano je otvorio Prve Carevčeve dane. Uspešno je prebrođen ne mali problem obezbeđenja takmičara za ovaj nedovoljno poznat festival. Celo proleće je proteklo u slanju pisama, a zatim i u pojedinačnom traganju za violinistima. Tako je obezbeđeno 14 takmičara. Dragocena je bila pomoć muzičke redakcije Radio Beograda. Stigla su reportažna kola-Boba Atanacković, a sa ekipom su od dragocene pomoći bili Mira Drobac i Nada Zamfirović. Novoizgrađeni amfiteatar na Dunavu prvi put je bio prepun. Dok se čekala odluka žirija pevali su za gradištansku publiku Merima Njegomir, Staniša Stošić, Milan Babić i Jordan Nikolić.

Pretponoćni koncert u nedavno restauriranoj crkvi bio je u znaku pojenja Pavla Aksentijevića. Puna dva časa u ponoćnoj tišini gradištanske crkve Pavle Aksentijević je sa svojim pojcima glasovima dodirivao crkveni svod sa koga je, bar na trenutak, svet izgledao lepši i bolji.

Pobednik prvog Festivala bio je Novica Stojimirović iz Petrovca. Nagrede su poneli i učesnici Petrović Miloš iz Beograda, Pat Filip iz Beograda, kao i najmlađi učesnik Festivala Petrović Aleksandar iz Velikog Gradišta.

Drugi fesival "Carevčevi dani" održan je 13. i 14. jula 1996. godine. Prijavljeno je dvadeset takmičara. Članovi žirija bili su Nikola Rackov, profesor FMU, Vladimir Savić, glavni muzički urednik Radio Beograda, Mirjana Drobac, muzički urednik Radio Beograda, Dragomir Karamarković, muzičar i prosvetni radnik, Novica Stojimirović, stručni saradnik KPZ iz Petrovca na Mlavi. Orkesatar Branka Belobrka bio je za gradištansku publiku novi doživljaj.

U prepunoj sali Gimnazije u ponoćnim satima 13. jula 1996. "Muzika antika" je upotpunila lepotu festivalskog programa i pokazala još jednom da je izbor profesora Nikole Rackova bio pravi.

Pobednik ovog festivala bio je Radujković Aleksandar iz Gradiške, Republika Srpska. Nagraćeni učesnici festivala bili su i takmičari Kostić Dejan iz Piromana, Lazović Marko iz Kragujevca, Rajković Ilija, dobitnik nagrade KPZ i Marinković Ilija iz Beograda, kao najmlađi učesnik.

Treći festival je održan 17. i 18. jula 1997. godine. Bio je u znaku promocije trodelnog kompakt diska Carevčeve muzike. Milivoje Pavlović uložio je ogroman trud da tek objavljen disk čujemo ovom prilikom. O ovom poduhvatu trajnog čuvanja Carevčeve muzike govorili su dr Dragoslav Dević, Milivoje Pavlović i autor Mikan Obradović. Pobednik festivala je Aleksandar Ramić iz Kruševca. Nagrađeni su i takmičari Đorđević Aleksandar iz Beograda, Marinković Miloš iz Negotina. Spasić Jelena iz Leskovca dobitnik je specijalne nagrade Radio Beograda, Lazović Marko iz Kragujevca nagrađen je nagradom za estradni nastup, a Vasić Danilo iz Beograda je nagrađen kao najmlađi učesnik festivala.

Carevčevi dani 1998. godine, održani 17. i 18. jula, okupili su rekordan broj takmičara - dvadeset sedam. Pored ostalih tu je Aleksandra Pereul, akademac koja svira u simfonijskom orkestru TV Novi Sad, kao ie Aleksandra Đorđević, apsolvent FMU iz Beograda i dr...

U pretponoćnom programu nastupio je Miša Blam. Oduševljena publika slušala je sa uzbuđenjem nemačkog violinistu svetskog glasa Hansa Bekmena, gitaristu Net Sihta i Selenu Litvanović. Muzički doživljaj koji se dugo očekivao i koji će se još duže pamtiti upotpunio je utisak ovogodišnjeg Festivala.

Iz Beča se ovim povodom javio Jahja Rešad, nekadašnji violončelista TV Novi Sad koji sada ima svoju privatnu muzičku školu u Beču. On je na Carevčeve dane uputio svoja tri mlada muzičara. Jedan sa roditeljima živi u Danskoj, a dvojica su iz Beča.. Dva takmičara ovogodišnjeg festivala su iz Rumunije te se može reći da ovaj festival poprima međunarodni karakter. Pobednička statua pripala je Aleksandru Radojkoviću, muzičaru iz Smedereva. Veliki broj nagrada dodeljen je učesnicima Festivala što govori o veoma jakoj konkurenciji takmičara. Nagrađeni su Vasić Boško iz Beograda, Marinković Miloš iz Negotina, Spasić Jelena je dobila nagradu za scenski nastup, Lazović Marko nagradu za tehniku izvedenih dela, Tošić Aleksandar iz Kragujevca nagradu Radio Beograda, Ivković-Đekić Snežana iz Zaječara nagradu za prelaz iz ozbiljne u narodnu muziku, Pavlović Zoran iz Rašanca, nagradu Braničevskog okruga i Kaldaraš Zoran, nagradu kao najmlađi učesnik.

Peta godina Festivala bila je retrospektivna s obzirom da je 78 dana trajala NATO agresija na Jugoslaviju. Organizaciju Carevčevih dana je od ove godine preuzeo novoosnovani Kulturni centar.

U noći, na obali Dunava, dok Peti festival ulazi u završnicu, Gradištanci gledaju čudesnu pojavu austrijskog turističkog broda "Mocart". Sa ozvezdanog keja odzvanjaju zvuci Carevčeve muzike, viju se u prostor i kao da bi hteli da zaustave, poput brodskog motora, i samo vreme. A ono teče, ne predaje se i ne umara.

Šesti festival je veliki iskorak u sadržajnom smislu. Održan je od 11. do 16. jula 2000. godine Kao takmičarska disciplina uvedeno je takmičenje amatera pevača. Na audiciji u Radio Beogradu, u neočekivanoj konkurenciji, izabrano je 22 takmičara (jedan prijavljeni takmičar je odustao od takmičenja). Takmičenje pevača održalo se na terasi hotela Srebrno jezero, a takmičenje violinista, zbog kiše, u Sportskoj hali. U konkurencije dvadeset jednog violiniste (Marina Selić i Branko Zlatarov nisu učestvovali u takmičenju), pobednička statueta dodeljena je Marinković Mladenu iz Negotina. Drugu nagradu je dobila Aleksandra Đorđević iz Beograda, treću nagradu Jelena Spasić iz Leskovca, nagradu Radio Beograda Boško Vasić iz Beograda. nagradu KPZ Marko Lazović iz Kragujevca, nagradu za scenski nastup Aleksanada Stoja, trinaestogodišnji takmičar iz Švedske.

Od pevača najbolji je bio Mario Novaković, medicinski tehničar iz Šljivova kod Kruševca, dok je drugu nagradu dobio Branimir Stošić, profesor iz Vranja, treću nagradu Vladimir Mitrović, novinar iz Kruševca. Među ženskim glasovima prvu nagradu je dobila Ivana Tasić, učenica iz Vranja, drugu nagradu Petković Biljana, student ekonomije iz Beograda, treću nagradu Rađenović Biljana, diplomirani hemičar iz Priboja na Limu i Spasojević Sandra, radnik iz Kladureva kod Petrovca na Mlavi.

U gradskoj biblioteci organizovana je izložba akvarela Seleta Selakovića, a okrugli sto je bio uvod za prikupljanje građe o sećanjima na Vlastimira Pavlovića Carevca, sa ciljem pripreme za izradu monografije o ovom velikanu. U novom ruhum izašla je i Carevčeva lira. Ljubinka Blažević i Dragan Drndarević realizovali su je ambiciozno, izdignuvši je na nivo savremenog gradskog časopisa koji je prevazišao okvire festivalskog oglašavanja.

Uveliko se vrše pripreme za Sedme Carevčeve dane i očekuje se znatan odziv violinista i pevača-amatera.


Žarko Živanović, 16.05.2008. | Veliko Gradište





1572  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Živka Đurić Ivanović (1928—2002) poslato: Jun 19, 2011, 11:56:44 pm
**




ŽIVKA ĐURIĆ IVANOVIĆ


MIŠLJENJA I KRITIKE

Sigurno je da je drugarica Djuric jedan od clanova Ansambla koji su doprineli da se nasa narodna umetnost (pesma i igra) tako visoko ceni u celom svetu. Nije slucajno sto je "Kolo" ocenjeno kao jedan od najboljih ansambala sveta, a smatramo da je uvom priznanju doprinos drugarice Djuric bio vise nego veliki. Svojim odnosom prema radu u "Kolu" sluzila je u svakom pogledu kao primer kako radi i kako se ponasa jedan umetnik.
Dragomir Vukovic, direktor Ansambla narodnih pesama i igara Srbije


Posebno valja istaci njen seriozan pristup u tumacenju i izvodjenju svih melodija koje se nalaze na njihovom raznovrsnom i bogatom repertoaru. Valja takodje reci da je veoma znacajan uspeh, koji ona postize kako na radio talasima, tako i na estradnim nastupima sirom zemlje i skoro na svim kontinentima.
Djordje Karaklajic, kompozitor


Kao vrhunski umetnik i sigurno jedan od najboljih interpretatora naseg narodnog melosa, ona je kroz proteklih 30 godina nadahnuto i nestedimice svojim plemenitim glasom ubedjivala i plenila vise generacija prtipadnika nase armije, kao istaknuti i istinski narodni umetnik. Posebno treba istaci da je ona uvek bila zaista retko iskren i posten umetnik, koja se nikad nije povodila za trenutnom modom, nego je kroz celu svoju karijeru bila nosioc i interpretator narodnog melosa u njegovom najboljem i najizvornijem umetnickom izrazu. Na taj nacin postala postovana i cenjena kao istinski i pravi narodni umetnik i neosporno stekla velike zasluge za sirenej i negovanje nase izvorne prave narodne pesme.
Frane Bauk, pukovnik


Jugoslovenski drzavni ansambl ucinice vise da se probudi razumevanje izmedju dva naroda nego deset diplomatskih konferenciaja.
Sundey Times, London, 1952.


To je najznacajnija priredba u Njujorku ove jeseni. Komplikovane igre izvodjene su majstorski i clanovi trupe zasluzuju nase pohvale. Nemojte propustiti da vidite "Kolo".
The New York Times, 1956.  


To nije bio uspeh nego pravi trijumf ansambla "Kolo" koji je sa punim pravom osvojio slavu…
La Vigie Marocaine, Kazablanka, 1959.


Koliko je prijatno ponovo videti ovako shvacen folklor koji tumace virtuozi!
Paris Press, Paris, 1952.


Najbolji kolektiv folklornih igara koji sam ikad video.
Ser Malcolm Sargent


Ovaj prikaz nebi bio potpun kada se nebi pruzio buket dami koja je pevala. Njen glas je bio cist i magican. Ona je pevala kao slavuj, koji peva lako i iz punog grla, ljupke, blage note tekle su iz njenog grla ciste kao kristali, kao andjeoska melodija.
The Times of India, Bombay, 1959.


Lep i svezi glas otkrivao je u tim melodijama dusu jugoslovenskog naroda. Toplo i carobno otpevala je srdacnu pesmu Zivka Djuric, ponovivsi je dva puta pred upornim nastojanjem publike…
Izvestia, Moskva, 1955.


Zivka Djuric je mozda najveca zvezda u ansamblu medju primetno jednakim kvalitetima ostalih, prikazuje izvanrednu igru sa Kosova i Metohije.
Herald, Melbourne, 1959.


Mnogo aplauza dobila je solistkinja ansambla narodnih pesama. Ove pesme izvedene su sa puno lepote i sa muzickom kulturom pevacice…
Tribuna Ludu, Varsava, 1958.


Sa ogromnim uspehom nastupila je solistkinja ansambla. Uz pratnju gudackog orkestra solistkinja Zivka Djuric s divnim zanosom i odusevljenjem otpevala je lirsku pesmu.
Izvestina, Moskva, 1955.


Na sinocnom i preksinocnom koncertu beogradskog ansambla "Kolo" najvece simpatije publike osvojila je Zivka Djuric vokalana solistkinja ansambla. Odusevljena njenom interpretacijom narodnih pjesama i igrom, publika ju je nekoliko puta vracala na scenu.
Oslobodjene, Sarajevo

Zivka Djuric je uspela da se istakne u igri kao i pesmi kojom se izrazava tuga zene, a zatim u nizu sloveacki narodnih pesama, njeno pevanje je izazivalo glasno odobravanje i povike "bis".
Daily Star, Toronto, 1956.


Dosao je novi sjaj u igri solistkinje Zivke Djuric sa partnerom bratislavom Grbicem.
The Telegram, Canada, 1956.


Dragoceni doprinos u koreografskom delu programa koji je cinio osnovu koncerta, bili su nastupi solistkinje Zivke Djuric…
Vecernja, Lenjigrad, 1955.


Njen talenat za igru i za pesmu, izvanredan glas i smisao za interpretaciju, ucinili su da je dugo godina bila prva solistkinja "Kola". Svaki njen nastup, bilo u igri ili pevanju, na hiljadama koncerata "Kola" u zemlji i inostranstvu, uvek su bili propraceni izrazima divljenja za njenu umetnost. Slobodno se moze reci da je Zivka Djuric dugo godina bila sinonim uspeha "Kola" i njegove vrednosti.
Olga Skovran, Dugogodisnji direktor Ansambla "Kolo"





Živka Đurić
Izvorne narodne i starogradske pesme
CD 3 set
RTS PGP — 2004.



Tekst preuzet sa seta CD 3 — Živka Đurić Narodne izvorne i starogradske pesme

[postavljeno 22.04.2007]
1573  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — D poslato: Jun 16, 2011, 09:27:16 pm
**

DEVOJKA NA STUDENCU *
KAD SAM SINOĆ OVDE BILA
Stihovi: Branko Radičević, 1843.

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit' ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči — slatke strele —
Minuše mi grudi bele,
Skoči mlada, njemu stigo,
Digo krčag, ruku digo.
Ruka drkta — krčag dole —
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet doš'o,
Ma i ovaj drugi proš'o!

YouTube: Dubravka Nešović — Devojka na studencu
1574  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Živadin Kojić Žića (1939) poslato: Jun 16, 2011, 08:29:10 pm
*

NAJLEPŠE PESME ŽIĆE KOJIĆA


LEPA JANO
Budimir Jovanović Buca

Ja počeh da gubim razum
od kad sam tebe sreo
i ništa više ne znam ti reći
sem ove reči —
Jano, volim te ja.

Volim te lepa Jano
k'o majsko jutro rano,
ljubav sam tebi dao
i život svoj.

Ja neću da plačem više
al' suze same teku
i svelo lice od suza vlažno
i kad kroz pesmu kaže —
volim te ja.
I svelo lice suze mi liju
i kad kroz pesmu kažem —
volim te ja.

Kad dođem u krčmu staru
gde sam sa tobom bio,
poručim pesme kao i nekad
i tad kroz pesmu kažem —
volim te ja.


BANJALUKO
Živadin Kojić Žića

Banjaluko, tebe Vrbas deli
tu smo draga ljubav započeli;
kraj Vrbasa i vrbaskog mosta
izmenjasmo poljubaca dosta.

Kraj Vrbasa ispod lipe tanke
provedosmo najdraže sastanke;
kada si mi znala govoriti
da nas niko neće rastaviti.

Dođe vreme i suđeni dani
mi se draga rastadosmo sami.
Banjaluko, tebe Vrbas deli
žali draga zašto smo se sreli.


MOJ ŽIVOTE ŠTA TE TRUJE

Moj živote šta li mi te truje
šta li moje nade sahranjuje
da li piće, kafane il' žene
moj živote šta činiš od mene

Mila majko što si me rodila
zla sudbino šta si dodelila
da u piću tražim svoju sreću
zasto nikad srećan biti neću

Voleo sam i ljubio verno
sada srce pati neizmerno
sve zbog žene koju žarko volim
koja živi u mislima mojim

Svi mi kažu ne valja šta radiš
srce pati al' živi u nadi
jer moj život otrovaše žene
moj živote šta činiš od mene


NEK UVENU RUŽE

Nek' uvenu ruže
što sam tebi dao
da ćeš nekad tuđa biti
nisam verovao

Lažne li su tvoje reči
lažan osmeh tvoj
bez tebe će tužan biti
ceo život moj

Ako imaš srca
i u sebi duše
ti se seti nekad mene
moj neverni druže

Voleo sam tebe
sve ti verovao
šta su laži u životu
dosad nisam znao

Kud smo prolazili
staze puste stoje
vene cveće, venu ruže
sve zbog laži tvoje




YouTube: Živadin Kojić Žića — Lepa Jana (muzika i tekst: Budimir Jovanović Buca)
YouTube: Živadin Kojić Žića — Banjaluko (muzika i tekst: Živadin Kojić Žića)
YouTube: Živadin Kojić Žića — Moj živote šta te truje
YouTube: Živadin Kojić Žića — Nek uvenu ruže
1575  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Živadin Kojić Žića (1939) poslato: Jun 16, 2011, 08:00:55 pm
**


ŽIVADIN KOJIĆ ŽIĆA — DISKOGRAFIJA



ALBUMI


Živadin Kojić Žića — album Moji biseri 2010

01. Lepa Jana (tekst, muzika B. Jovanović)
02. Banja Luko (tekst, muzika Ž. Kojić)
03. Moj živote šta te truje (tekst, muzika Ž. Kojić)
04. Bez žena života nema (tekst, muzika Ž. Kojić)
05. Odlazi jedno leto (B. Jovanović, V. Grujić)
06. Otišla si kao vihor (B. Jovanović, V. Grujić)
07. Rob ljubavi (tekst, muzika Ž. Kojić)
08. Nemoj više da me varaš (tekst, muzika Ž. Kojić)
09. Idi bez povratka (tekst R. Drezgić, muzika Ž. Kojić)
10. Nikad kući ne dođem do zore (R. Drezgić, muzika Ž. Kojić)
11. Oj devojko malena (tekst, muzika Ž. Kojić)
12. Nek uvenu ruže (tekst, muzika Ž. Kojić)
13. Javljam ti se majko iz tuđine (tekst, muzika Ž. Kojić)
14. Ne živi se hiljadu godina (tekst, muzika Ž. Jovanović)
15. Teško je biti sam (tekst, muzika Ž. Kojić)
16. Živim od uspomena (tekst, muzika S. Spasojević)
17. Kad bih smela da ti kažem majko (tekst R. Drezgić, muzika Ž. Kojić)
18. Ti si meni zlatnu burmu dao (tekst, muzika Ž. Kojić)
19. Zelen lišće goru kiti (narodna)
20. Kićeni svatovi  


2010 — Mačvo moja

01. Mačvo moja
02. Zašto si mi obećanje dala
03. Daće bog da te prebolim
04. Stara ljubav
05. Tamburaši tiho mi svirajte
06. Stara vodenica
07. Ne miruje đavo
08. U šabačkoj mali (ob. motiv)
Muzika i tekst: Živadin Žića Kojić
Aranžman S. Radivojević Prateći vokal: S. Tanja Radivojević


Napomena: Stihove "Zelen lišće goru kiti" napisao je Đura Jakšić 1876. godine. Originalni naziv pesme je "Siroče".
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »