Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
1526  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — B poslato: Jul 15, 2011, 09:14:29 pm
*

BOSIOČE, MOJ ZELENI

Bosioče, moj zeleni
hej, na mom srcu rasađeni
hej, na mom srcu rasađeni

Gde si dragi, gde si — kaži
hej, moje srce tebe traži
hej, moje srce tebe traži

Otiš'o je s jaranima
hej, s jaranima, Prizrencima
hej, s jaranima, Prizrencima

Mara Đorđević — Bosioče moj zeleni
1527  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — M poslato: Jul 15, 2011, 09:08:36 pm
*

MERAK IMAM, MORE, MERAK IMAM

Merak imam, more, merak imam
na karši komšijče, na karši komšijče.
Plavo beše, more, plavo beše,
al' mi ga uzeše, al' mi ga uzeše.

Dobar mi gu, more, dobar mi gu
drugar isprosija, drugar isprosija.
Pa me vika, more, pa me vika
na svadbu da idem, na svadbu da idem.

Pa me vika, more, pa me vika
Na svadbu da idem, na svadbu da idem
Pa me vika, more, pa me vika
dever da mu bidem, dever da mu bidem,
ili dever, ili dever,
ili kum venčani, ili kum venčani.

Jordan Nikolić — Merak imam, more, merak imam
1528  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — B poslato: Jul 15, 2011, 08:55:52 pm
*

BOLNA LEŽI DILBER TUTA1

Bolna leži dilber Tuta,
bolna leži dilber Tuta
od meraka i sevdaha,
od meraka i sevdaha.
 
Njoj dolazi stara majka,
njoj dolazi stara majka,
stara majka Jorgušova,
stara majka Jorgušova.
 
"Ustaj, ustaj, dilber Tuto,
ustaj, ustaj, dilber Tuto,
došli su ti prosioci,
prosioci, niški momci."


BOLNA LEŽI DILBER TUTA

Bolna leži dilber Tuta,
dilber Tuta Jorgoševa.
Bolna leži od sevdaha i meraka.

Njoj govori stara majka,
stara majka Jorgoševa:
"Ustaj, ustaj dilber Tuto,
došli su ti prosioci,
prosioci, niški momci."

1 "Pesme iz južne Srbije" | Antologija srpske narodne muzike | sakupio i priredio Ljubiša Pavković

YouTube: Dušica Bilkić Stefanović — Bolna leži dilber Tuta
YouTube: Gordana Kojadinović — Bolna leži dilber Tuta
YouTube: Vera Ivković — Bolna leži dilber Tuta
1529  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — B poslato: Jul 15, 2011, 08:55:38 pm
*

BOLNA LEŽI ANĐELIJA MLADA

Bolna leži Anđelija mlada
sa starom se majkom razgovara.
"Mila majko podigni me malko,
podigni me džanum na pendžere
da ja vidim Jovine svatove,
da ih vidim želja da me mine
mislim majko lakše bi mi bilo.

Đul miriše, moja mila majko,
đul miriše baš iz naše bašte
čini mi se Jovina je duša.

Voleh Jovu k'o zumbul u bašti
moje cveće najmilije majko;
kad mi cveta on mi grudi širi
od ljubavi moja duša miri.
Svenu zumbul, usahnuše grudi
nema Jove pesmom da me budi".

YouTube: Radmil Dimić — Bolna leži dilber Tuta
YouTube: Ivanka Stefanović — Bolna leži dilber Tuta
1530  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srba u Crnoj Gori / Crna Gora — Običaji u Crnoj Gori sedamdesetih godina XIX vijeka poslato: Jul 15, 2011, 04:51:59 pm
**

OBIČAJI U CRNOJ GORI SEDAMDESETIH GODINA DEVETNAESTOG VIJEKA


Život bez običaja ne može se zamisliti, pa prema tome, ne postoji narod bez običaja. Običaji zavise od kulture, obrazovanja, ekonomskog stanja, klimatskih prilika, religije, morala, rata, mira, i mnogih drugih okolnosti jednog naroda. Običaji su u Crnoj Gori bili mnogobrojni, sadržajni i karakteristični. Proučavani su ali nijesu potpuno ispitani. Tokom dugog vremena jedni su se izgubili ili izmijenili i malo je vjerovatnoće da će biti naučno obrađeni.
 
Običaji u staroj Crnoj Gori sedamdesetih godina pretprošlog vijeka opisani su u knjizi "Sovremennaja Černogorja" (Petrograd, 1876) čiji su autori Francuz RpPeja i Crnogorac Vlohiti, odnosno Vlahović. Meni se čini da je autor knjige Frilleja, koji je Crnu Goru proučavao na licu mjesta 1868—1872. godine. Izgleda da je izvršio izbor običaja, jedne je opisao opširnije, druge kraće. No, bez obzira na to, ti su podaci dragocjeni za nauku, odnosno etnografiju Crne Gore.
 

CRNOGORSKI PLES
 
Autor je takoreći poetskim stilom opisao crnogorski ples ističući njegovu umjetničku vrijednost i nacionalno obilježje.
 
"Kada su drevni Crnogorci htjeli da stvore svoj nacionalni ples dugo su se kolebali ne znajući da li da izume nešto potpuno novo ili da od susjeda pozajme neki od njihovih plesova, kaže autor (strana 81).
 
"No, rekli su Crnogorci, ništa od drugih nećemo uzeti, mi ćemo kao djeca planina, koji žive u susjedstvu s oblacima, uzeti ples orla" (strana 81). "I od tada, kako kaže poetsko predanje, Crnogorci u svojem plesu počeli su podržavati pokrete cara ptica kako napada svoju žrtvu" (81 — 82).
 
Međutim Frileja se ne slaže s tim da je crnogorski ples originalna tvorevina Crnogoraca. On smatra da se u njemu nalaze elementi iz albanskog plesa, iz plesa palikara (grčki ustaši iz ratova za oslobođenje) i kola Srba (81).
 
Autor je ovako opisao crnogorski ples: "Pred nama je vješti igrač s gordim pogledom pobjednika, njegovo je oružje za pojasom, dokoljenice čvrsto stežu njegove listove, na nogama su opanci i vidi se snaga njegovih nogu, od djetinjstva razvijena trčanjem i vojnim vježbama. On povremeno skače čas na jednu, čas na drugu nogu, opisuje graciozne krive linije, pravi antraše (skok u baletu kada igrač udari nekoliko puta nogom u nogu — J. J.), čas podiže ruke, čas ih spušta ili njima mahne podsjećajući na pokrete krila velike ptice; s vremena na vrijeme divlje i gromko krikne ili uzima revolver, puni ga i puca nad samim uhom njegove mirne saputnice u plesu" (strana 80—81).

Naprotiv plesačica "stidljiva, crvena u licu, uznemirena, s oborenim očima ponavlja pokrete svoga druga kao da unaprijed priznaje njegovu prednost i ljepotu (...). On čas širi čas, tako reći, lebdjeći u vazduhu nad njenom glavom, podsjeća na sokola, spremnog da poleti na plašljivu grlicu ili na orla koji se, sa visine oblaka, sprema da zabode svoje kandže u bespomoćno jagnje" (81).
 
Po autorovom mišljenju nijedan crnogorski instrument ne može pratiti crnogorski ples. Umjesto toga prati ga pjesma pjevača.
 
"Tužna, monotona pjesma, često sa riječima bez značaja, bez zajedničke ideje, služi kao muzička pratnja crnogorskog plesa.
 
Tri ili četiri pjevača, povremeno se smjenjuju, zamjenjuju tokom čitavog vremena orkestar koji, uostalom, nikako ne bi mogao da se uskladi sa čudnim pokretima ove divlje koreografije" (82).
 
Filleja je opisao i crnogorsko kolo. "Kolo počinje tako što svi igrači, muškarci i žene, stanu ravno, drže jedan drugog za ruku ili za kraj maramice ili se čak svežu pojasevima, zatim počinju se kretati naprijed i povlačiti prvo laganim i jednolikim korakom, zatim sve brže i brže i na kraju se sjedine u jedno opšte kolo koje se naizmjenično uvećava. Raniji pokret se nastavlja, kolo prelazi u trougao, u elipsu, petougaonik i druge geometrijske figure, prema vještini i snalažljivosti igrača koji diriguje njegovim pokretom. Često se kolo rastura na nekoliko posebnih kola koja ponavljaju iste figure a zatim na znak kolovođe ponovo se graciozno sjedine u zajedničko. U isto vrijeme, kada se igrači polako okreću, pjeva se: "Hajde u kolo, dušo moja", na što drugi odgovaraju "hajde u kolo" (81).


Jovan Jovanović

BOSANSKA VILA | Nova serija: broj 33—34, oktobar 2004. — decembar 2005
1531  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Jul 15, 2011, 02:33:18 am
**

STEVAN MOKRANJAC


Mnoge muzičke škole i pevačka društva u Srbiji nose ime Stevana Stojanovića Mokranjca...

Mokranj je rodno mesto oca Stevana Stojanovića, a ime Mokranjac počinje da ga koristi za vreme studija u Beogradu (od 1875). Danas Mokranjac ide ispred njegovog rođenog imena Stevan Stojanović. Rođen u bogatoj trgovačkoj porodici u Negotinu, Mokranjac je gotovo ceo svoj vek proveo "sastavljajući kraj s krajem". Zbog neizmirenih dugova prilikom dograđivanja sprata na hotelu Evropa, koji je posedovala njegova porodica, imanje je rasprodato, a Mokranjcu stižu u vojsku tri dukata kao preostalo nasleđe. Popio ih je sa drugovima za jednu noć, kažu, i fotografisao se za uspomenu. Po povratku u Beograd prima pomoć od Beogradskog pevačkog društva.
 
Kompozitor, sakupljač srpskih, makedonskih, bugarskih, "stranijeh" narodnih pesama, sam odličan pevač, horovođa nekoliko pevačkih društava i osnivač mnogih srpskih muzičkih insritucija, Mokranjac je bio samouk na violini. U drugom razredu gimnazije dobio je violinu i po sluhu je svirao narodne pesme i igre koje bi čuo. Kada je potom kod beogradskog učitelza Reša počeo da uči violinu, brzo je odustao jer se ovome nije dopalo Mokranjčevo sviranje koje je bilo "isuviše ciganjsko". Ali od Reša i gospodina Cimbrića, kod koga je učio pevanje, naučio je note i vrlo brzo počeo da prepisuje i proučava partiture horova. Sastavljajući melodije, zaboravljao je da ide u školu i, iako dobar đak, morao je da napusti šesti razred gimnazije. Završio ga je godinu dana kasnije, a tad je postao i redovni član Beogradskog pevačkog društva, kao jedini gimnazijalac. Po završetku gimnazije upisuje se na Filozofski fakultet, na prirodno-matematički smer.
 
Beogradsko pevačko društvo, međutim, 1879. godine šalje ga na studije muzike u Minhen. Učio je kod profesora Saksa i Rajnbergera, ali nije završio studije. Po povratku, radi kao horovođa društva Kornelije Stanković i komponuje Prvo opelo i Prvu rukovet, koju Kornelije izvodi u proleće 1884. u Narodnom pozorištu, na dobrotvornom koncertu. Iste godine Mokranjac komponuje Drugu rukovet za mešoviti hor i solo. Posle nastupa mešovitog hora Kornelije, osnovanog te jeseni, u Sabornoj crkvi, Mokranjac dobija ponudu da nastavi muzičke studije u Rimu. Iz Rima, po odobrenju ministra prosvete, odlazi u Lajpcig, gde studira kompoziciju kod profesora Jadasona i Rajneka. Po povratku u Beograd postaje profesor muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i horovođa Beogradskog pevačkog društva. To će ostati do smrti 1914. godine.
 
Kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, Mokranjac predlaže da se u Narodnom pozorištu izvede Veliki istorijski srpski koncert, gde će biti zastupljeni svi srpski kompozitori po istorijskom redosledu. Umesto 1889, koncert je izveden tek prilikom obeležavanja pedeset godina rada Beogradskog pevačkog društva 1905.
 
Mokranjac nije bio čovek jednog zadatka. Komponovanje, pedagoški rad i vođenje hora nisu bili dovoljni. Sa svojim prijateljima Stevom Šramom, Ferdinandom Melherom i Jovanom Svobodom on 1889. osniva Gudački kvartet, koji je delovao do 1893. i imao po šest koncerata u sezoni. U dokumentu koji je tada nastao stoji da gudački kvartet ima zadatak "da izvođenjem klasične i slovenske muzike priređuje koncerte, te da širi muzikalni ukus u prestolničke publike i time da popuni prazninu koja se odavna oseća. Svaki član obavezuje se i daje poštenu reč, da će svim silama nastati da taj uzvišeni cilj koristi, da od svoje strane ne požali truda, da uredno na probe dolazi, i da svoju partiju savesno študira, kako bi kvartet stajao na visini na kojoj stoji podobna udruženja po drugim srećnijim varošima".
 
Posebno slavne trenutke doživeo je Mokranjac u svom rodnom Negotinu, prilikom otkrivanja spomenika Hajduk Veljku, drugog dana Duhova 1892. godine. Beogradsko pevačko društvo nastupilo je u crkvi i prilikom osvećenja spomenika i u pozorištu negotinskom. "Mokranjčeva je slava večeras krunisana najnovijim radom njegovim — poslednjom rukoveti u koncertnom programu. To su narodne pesme o Hajduk Veljku od kojih je prva Knjigu piše Mula-paša a poslednja Bolan mi leži Kara-Mustafa — zapisao je u putnim beleškama Sreta Stojković. Publika je dugim aplauzom naterala Društvo i Mokranjca da ponovo izađu na pozornicu i "...tada kad se zavesa ponovo diže, kad Mokranjac stade pred pevače da otpočne dirigovanje, nastade jedno prijatno iznenađenje. Pred horovođu istupi moj prijatelj D. J. i ...on okiti Mokranjca Svetosavskom srebrnom medaljom. Trenutak je bio dirljiv. Mokranjac je, zbilja, i zaslužio ovo lepo odlikovanje. I publika je taj čin oduševljeno primila pozdravljajući ga: Živeo! Slava Mokranjcu!..." — piše gospodin Stojković.
 
Prve Mokranjčeve crkvene pesme nastale su za crkveno pevačko društvo Kornelije, koje je nastupalo u Sabornoj crkvi. Mokranjac je bio uporedo horovođa Beogradskog pevačkog društva i Kornelija od 1892. godine i komponovao je za njih svoju Liturgiju i O svetlim praznicima. Kako su nastajale Roždestvo tvoje, Akatist i Plač matere Božje, pričao je jedan od pevača Kornelija. "Iako je sam Mokranjac bio odličan pevač, ipak je propitivao pojedine od nas kako se peva pojedina crkvena arija... U to doba komponovao je za svaki praznik po nešto što je bilo potrebno. Tako na primer: Jelici, Krestu tvojemu, pa onda Opelo, Njest svjat, Dusi i duši, a docnije i veliko So svjatimi, na kome se mnogo mučio i svaki čas ga prepravljao, tako da smo se mi ljutili, jer taman naučimo jedno, on ga popravi".
 
Te 1892. godine Mokranjac je upoznao i Mariju Micu Predić, svoju buduću suprugu. Njoj je posvećena Peta rukovet, izvedena prvo pred kraljem, a potom u Dubrovniku i na Cetinju. To putovanje u Dubrovnik, upriličeno povodom podizanja spomenika Ivanu Gunduliću, bilo je presudno za Micu i Stevana Mokranjca. U svojim sećanjima ona piše: "... Peta (rukovet) me zanosi i priča o mom prvom poznanstvu sa tobom, o našoj ljubavi kad sam pevala ono "Ja ću tebi ljuba biti", a ti si me netremice gledao i to je bilo moje priznanje i odgovor koji si ti razumeo... Steva je posle tog puta dolazio češće, doneo je violinu, pa smo svirali zajedno, a i on je pevao".
 
Posle puta u Dubrovnik, Beogradsko pevačko društvo nastupa u Solunu, Skoplju, Budimu, Pešti, Sofiji, Carigradu, Nemačkoj i Rusiji. I uvek Mokranjac ima na repertoaru spremljene pesme svog podneblja i dobija izvrsne kritike ne samo od ljubitelja muzike, nego i od najvećih dostojanstvenika — kneževa, careva, kraljeva, sultana.
 
Sa Stašom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem, Mokranjac 1899. osniva Srpsku muzičku školu i postaje njen direktor. Posle teškog napada žuči i operacije u Beču, Mokranjac 1901. postaje nastavnik pevanja u Bogosloviji Svetog Save. Na obe ove dužnosti, pored vođenja hora u Beogdskom pevačkom društvu, Mokranjac je ostao do smrti. Sa štampanjem sabranih ili komponovanih pesama, Mokranjac nije imao sreće. Baš zahvaljujući Bogosloviji štampan je Osmoglasnik u kome je zabeleženo celokupno pevanje Srpske pravoslavne crkve, koje beležio od 1897. Strano pjenije nalazilo se u kasi Mitropolije. Prilikom evakuacije, u Prvom svetskom ratu, nošeno je do manastira Studenice, odakle mu se gubi trag. Za sve godine pedagoškog rada, Mokranjac nije uspeo da štampa udžbenik, nego je sam svojim đacima prepisivao melodije i vežbe i donosio na čas. Kosta Manojlović, njegov đak, to ovako opisuje: "I fakat da nam on uoči nedelje i praznika donese, njegovom rukom napisane i njegovim noćnim bdenjem ispresovane note učinio je, da smo ga, nas nekolicina zamolili za dozvolu: da mi note ubuduće pišemo i prepisujemo...". A kao član Beogradskog pevačkog društva, Manojlović beleži: "Sama pojava Mokranjčeva pred nama na koncertu ili crkvi, ulivala nam je veru u duboku ozbiljnost, i mi smo tada pevali uvereni da pevamo najbolje što možemo...".
 
Iako smrvljen bolešću i očajanjem što mora da se povuče u Skoplje, jer je Prvi svetski rat već počeo, Mokranjac je radio do poslednjeg daha. Kažu da su mu i u vozu ka Skoplju, zasijale oči kad bi čuo kakvu cigansku družinu da svira. Dok je boravio u Skoplju, na pitanje prijatelja kako je, odgovarao bi "Eto, radim šesnaestu rukovet!" O tim poslednjim Mokranjčevim danima Mica Mokranjac piše vrlo detaljno. Poslednju pesmu Zimski dan, po tekstu Jove Zmaja, napisao je tri dana pred smrt. "Vidim tu pesmu i pomislim — Bože, da li je bio svestan i predosećao kraj? Čitajući tu pesmu, verujem da jeste" — piše Mica Mokranjac.
 
Svake godine u avgustu, u Negotinu se održavaju Mokranjčevi dani koji okupljaju muzikologe i horove iz cele zemlje. I kao što je Mokranjac za gostovanje Beogadskog pevačkog društva birao kompozicije ili kompozitore zemlje u kojoj se nastupa, tako danas ugledni svetski horovi, kada žele da se oduže našoj publici, izvedu neku od Mokranjčevih Rukoveti.

 
Svetlana Jajić
1532  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Stevan St. Mokranjac (1856—1914) poslato: Jul 15, 2011, 01:06:43 am
**





STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC
(Negotin, 09.01.1856 — Skoplje, 28.09.1914)

Stevan St. Mokranjac je klasik srpske muzike, njena najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u XX vek, protagonista našeg nacionalnog muzičkog smera.
 
Rodio se 9. januara 1856. u Negotinu. Završivši gimnaziju u Beogradu, upisao se — pod uticajem pozitivističkjih ideja Svetozara Markovića — na Prirodno-matematički odsek Velike škole. Preovladala je, međutim, sklonost prema muzici: još kao gimnazijalac postao je član Beogradskog pevačkog društva. Ovo društvo mu je, videći u njemu potencijalnog naslednika Kornelija Stankovića, omogućilo da 1879. ode na muzičke studije u Minhen, kod J. Rajnbergera. Godine 1883. je zbog jednog incidenta izgubio državnu stipendiju, pa je morao da prekine studije, ali ih je nastavio 1884/85. u Rimu, kod A. Parizotija, a 1885-87. na Konzervatorijumu u Lajpcigu, kod S. Jadasona i K. Rajnekea.
 
Od tada započinje Mokranjčeva dugogodišnja i mnogostrana delatnost u Beogradu. Već 1884. je afirmisan kao horovođa pevačkog društva "Kornelije Stanković", a od 1887. do kraja života je dirigent Beogradskog pevačkog društva, koje pod njegovim vođstvom dostiže visok umetnički nivo. Sa tim društvom je ostvario mnogobrojne koncertne nastupe i turneje po Srbiji, drugim južnoslovenskim zemljama i stranim državama, našavši se u ulozi svojevrsnog kulturnog ambasadora Srbije (1893 — Dubrovnik, Cetinje; 1894 — Solun, Skoplje, Budimpešta; 1895 — Carigrad. Sofija, Plovdiv; 1896 — Petrograd, Moskva, Kijev; 1899 — Berlin, Drezden, Lajpcig, 1910 —Sarajevo, Split, Cetinje; 1911 — Trst, Rijeka, Zagreb). Povremeno je vodio i druge horove (Tipografsko pevačko društvo "Jakšić", Srpsko-jevrejsko pevačko društvo).
 
Mokranjčeva je aktivnost višestrana. Godina 1887—1900. radio je kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a od 1901. u Bogosloviji. Pod okriljem Beogradskog pevačkog društva osnovao je 1899, zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem, Srpsku muzičku školu u Beogradu (današnju školu "Mokranjac"), prvu stalnu muzičku školu u tadašnjoj Srbiji, čiji je direktor i profesor bio do kraja života Sa F. Melherom, St. Šramom i J. Svobodom utemeljio je prvi gudački kvartet u Srbiji, koji je svojim delovanjem 1889/93. odigrao pionirsku ulogu u negovanju kamernog muziciranja u našoj sredini. Prilikom osnivanja Udruženja srpskih muzičara (1907) izabran je za predsednika. Posebno priznanje mu je odato izborom za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (danas SANU) 1906. godine. Zbog bolesti je od 1912. postepeno napuštao dužnost horovođe Beogradskog pevačkog društva. Smrt ga je zatekla u noći između 29. i 30. septembra 1914. u Skoplju, gde se sa porodicom sklonio kada je izbio Prvi svetski rat.
 
Sa neznatnim izuzecima (nekoliko solo-pesama, muzika za komad s pevanjem Ivkova slava, pet fuga za gudačke instrumente iz vremena studija), ceo Mokranjčev opus pripada oblasti horske muzike. U svojih petnaest rukoveti stvorio je klasične obrasce umetničke stilizacije narodnog melosa i definitivno učvrstio nacionalni smer u srpskoj muzici. Tipu rukoveti pripadaju i Primorski napjevi, a delimično i obrade mađarskih, turskih, ruskih i rumunskih pesama (neke od ovih nastale povodom inostranih gostovanja Beogradskog pevačkog društva). Manje su značajne njegove kompozicije na tekstove umetničke poezije. Posebno mesto pripada duhovitom horskom skercu Kozar, jednom od njegovih najboljih ostvarenja, koje označava viši stupanj stvaralačke primene folklornih motiva.

Mokranjac je posvetio veliki deo svog stvaralaštva pravoslavnoj duhovnoj muzici, najvećim delom zasnovanoj na tradicionalnim napevima srpskog crkvenog pojanja. Tu se, pre svega, ističe monumentalna Liturgija (Božanstvena služba sv. Jovana Zlatoustog), zatim Opelo, Akatist, Dve pesme na Veliki petak, Tri statije, Tebe Boga hvalim, Veličanije sv. Savi i druga dela koja po svojim kvalitetima stoje ravnopravno sa njegovim najboljim kompozicijama iz oblasti svetovne muzike.
 
Sa Mokranjčevim kompozitorskim stvaralaštvom u tesnoj je vezi i njegov melografski rad: zapisi narodnih melodija sa Kosova (posmrtno objavljen samo manji deo), zbirka Narodne pesme i igre sa melodijama iz Levča, kao i dve značajne zbirke zapisa crkvenih napeva: Osmoglasnik i Strano pjenije Predgovori za Narodne pesme... iz Levča i Osmoglasnik prve su etnomuzikološke studije u Srbiji.

Šta je to što čini da su Mokranjčeva dela i danas živa i sveža, dok su mnogi drugi srpski kompozitori njegovog vremena već gotovo zaboravljeni? Razlog svakako nije samo u činjenici da se gotovo celokupan njegov opus zasniva na narodnom (odnosno, tradicionalnom duhovnom) melosu, jer tu Mokranjac nije usamljen. Još sredinom XIX veka je Kornelije Stanković proklamovao romantičarsku tezu da srpsku umetničku muziku treba graditi na temeljima srpske narodne muzike. Davorin Jenko, prenevši u Srbiju duh slovenačkog čitalničkog preporoda, trudio se da se srodi sa muzičkim folklorom svoje nove domovine. Josif Marinković — jedini koji se po kompozitorskom formatu može uporediti sa Mokranjcem — obogatio je ovaj nacionalni stil artističkim kvalitetima. Mokranjac je, međutim, dublje od svih njih pronikao u duh narodne melodije, istakavši svojom umetničkom stilizacijom sve one vrednosti koje se kriju u delu anonimnog narodnog stvaraoca. Pouzdanim osećanjem odabirao je iz folklorne riznice ono što je u njoj najvrednije i što najbolje dočarava naše podneblje, duh i život našeg naroda. U tome se sagledavaju elementi realističkog pristupa i svakako da nije slučajno što se početak Mokranjčevog rada vremenski poklapa sa procvatom realizma u srpskoj književnosti. Narodne motive je zaodenuo u ruho čistog, bogatog i zvučnog horskog sloga i probranih harmonija koje izvrsno odgovaraju karakteristikama folklorne melodike, i uokvirio ih u zaokrugljene, doterane muzičko-formalne celine. Tako je "obrađivanje" narodnih melodija postalo ravno originalnom kompozitorskom stvaranju, a Mokranjac je još kroz više decenija bio uzor i polazna tačka svima onima srpskim kompozitorima koji su svoja stremljenja usmeravali ka nacionalnom muzičkom izrazu: od Stanislava Biničkog, Petra Krstića i Isidora Bajića, preko Petra Konjovića, Miloja Milojevića, Stevana Hristića i Koste Manojlovića, do Marka Tajčevića, Milenka Živkovića ili Svetomira Nastasijevića. Takvih kompozitora je bilo i u kasnijim generacijama, a Mokranjčev uticaj nije mimoišao ni pojedine kompozitore nacionalnog smera drugih jugoslovenskih naroda.


Vlastimir Peričić

SABRANA DELA | Stevan. St. Mokranjac | Život i delo | Tom 9 | Priredio Dragoslav Dević
Izdavači: Muzičko izdavačko preduzeće "Nota" — Knjaževac & Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — Beograd | Beograd, 1996


Fotografija: Stevan Stojanović Mokranjac u Minhenu, 1880.

više »»»
1533  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Jul 14, 2011, 07:42:43 am
**

PROLOG MOKRANJČEVOJ STOGODIŠNJICI (1856—1956)


Da bi se tačnije uočila pojava kompozitora Stevana Mokranjca u kulturnom krugu i društvu kojem je pripadao, potrebno je, bar u jednom kratkom zahvatu, baciti pogled na razvoj Srbije, prvenstveno u devetnaestom veku. Tada će se tek moći pravilno oceniti uticaj koji je ovaj umetnik izvršio na društvo i sredinu gde je živeo i radio i sagledati da li taj rad i to delo živi i danas u savremenim uslovima umetničkog života u svom narodu i, naročito, da li njegovo delo ulazi u osnovne vrednosti jugoslovenske muzičke kulture.
 
Srbija devetnaestog veka, u svom probijanju, prosvetilački i civilizatorno, polazi neosporno s pozicije jedne jake i jasne svesti. Ma koliko, na prvi pogled, slabo i nedovoljno organizovano, sve je to od Karađorđeva ustanka do Prvog svetskog rata organski povezano. Uz to, u tom zaokruženom horizontu pogled spontano zahvata dalje i, u okviru teme koju postavljamo, komplementarno obuhvata i sav onaj prostor što ga je, u istom istorijskom periodu, zapremala srpska individualnost van te male Srbije, u krajevima prvenstveno pod tuđom vlašću, sama i zajedno sa ostalim jugoslovenskim narodnim individualnostima.
 
Ovde mi zasecamo u jedan period iz oblasti umetnosti, umetnosti naroda kojem je pripadao Mokranjac. U grani za koju je vezana delatnost ovog umetnika ta umetnost je imala već svoje odraze, svoja jače ili slabije obeležena uporišta i među Srbima, na svem onom prostoru što smo ga spomenuli, društveno već više ili manje izdiferenciranom, ponegde čak — u Vojvodini, na primer — i za koji stupanj više nego što je to bilo u Srbiji istog vremena. Otuda se, kasnije, naravno, i uticaj umetnika kakav je bio Stevan Mokranjac ubrzo po svojoj potvrdi osetno raširio po svem tom duhovnom prostoru narodne individualnosti kojoj je pripadao. Ipak, njegovo delo pripada prvenstveno Srbiji. Utoliko je to značajnije što njegovo delo i delovanje pripada i vremenu najvećih napora Srbije da se politički, civilizatorno i prosvetilački sredi i organizuje, tako da, sa svoje pozicije, uzmogne sagledati dalje i daleke ciljeve. I, najzad, sagledati ih jasno i samopregorno, da uloži svu svoju materijalnu i moralnu težinu, kao jednu od najjačih osnova i garancija, u delo ujedinjenja jugoslovenskih naroda.

Među kulturnim vrednostima što ih je Srbija prinela zajednici tu je, u datim razmerama, i skromno ali značajno delo kompozitora Stevana Mokranjca. Delo dostojno da se, već i zato što, u svojoj suštini, živi i danas u punom dahu s narodnim našim kulturnim životom, razmotri izbliza. Danas, kada nas ceo jedan vek podseća na dan kada se rodio ovaj za nas toliko značajan čovek i umetnik.
 
Počinjati razgovor o Mokranjcu ne može se a da se ne setimo Kornelija Stankovića, kome je on prvi direktan poslednik. A može li se, spomenuvši Kornelija, ne zastati pred Vukom, tim ogromnim i sudbinskim prekretnikom, čiji uticaj još predstavlja možda najvitalnije strujanje u izgrađivanju duhovnosti srpske nacije. Vuk. Gledajte ga kako se probija kroz nevolje ustaničke i nedaće izbegličke, da bi odgegucao do careva grada, gde će mu, uz prosvećenog Kopitara i druge, sazreti svest o bescenom blagu što ga treba i mora da pokupi po dolinama, brdima i gudurama, da bi se tim, baš tim, obeležila i legitimisala, u evropskim odnosima, mala jedna ali neizbrisiva i nesavladljiva narodna individualnost. Vuk čak nalazi tamo i Poljaka Mireckog, da mu nekoliko narodnih melodija "u note" stavi, te ih prilaže jednom od prvih izdanja narodnih pesama. Jer, u velikim napoleonskim vrenjima u svetu, ta mala nacija, ta šaka ustanika, privukla je pažnju toga sveta na sebe. I, zar se tu ne projiciraju pred nama figure Karađorđa i Dositeja kako, politički i civilizatorno-prosvetilački — jedan hajdučki, nasilno i hrabro, drugi filozofski pronicljivo i mudro — počinju da hvataju "kraj s krajem", da organizuju, ujedinjuju i ujednačuju? Pa Miloš, knez lukav, ali sposoban da se snađe u lavirintu i metežu evropske političke situacije, u dobrom delu pohotljivo i proždrljivo ustremljene na Balkan. Ovaj seljak-diplomata toliko se snalazi u složenosti tih suprotnih koncepcija, gde mu se i o glavi radi, da u svom — ni selo ni varoš — Kragujevcu hladnokrvno smešta čak u Peštu zalutalog somborskog muzikanta Jozefa Šlezingera, te mu ovaj organizuje "bandu". Tako je, uz blagoglagoljivog Joakima Vuiča i njegova teatralna pozorja, seljak-knez imao sve što jednom knezu sleduje, pa i "muzičko i teatralno uveselenije". Znamo već: čudna jedna sudbina pratila je umetnost, a muziku naročito, kroz vekove i prostore: uvek, ili najčešće, vlastodršci su držali u vlasti i umetnost, bili joj mecene, a ona njima službenica. Kasnije, to je osetio ponekad i Stevan Mokranjac. Međutim, istina traži da ukažemo i na drugu stranu stvari: skoro u isto vreme kad Šlezinger sastavlja "knjaževsku bandu" u Kragujevcu (1831), u Pančevu, u "Austriji", srpsko građansko društvo počinje da organizuje "pevački hor" (1838), a u Novom Sadu avanturista Morfidis1 (1838) uvodi horalno pevanje i "pjenije" među učenicima Srpske gimnazije. Već u prvim dekadama prošloga veka počela je, dakle, muzika da se pomalja i među Srbima kao "organizovana", a ona je, već po sebi, među umetnostima najviše organizatorna.
 
Među zapisima Mokranjčevim i beleženjima narodnih melodija i folklornih tekstova ima i drugih karakterističnih zabeležaka i napomena, ili ispisa kompozitorovih: njima se znatno upotpunjuje njegov duhovni lik, njegovo gledanje na stvari i probleme koji su ga interesovali, u vezi s muzikom, prvenstveno, njegov mentalitet, u jednoj reči. Jedan takav zapis nalazi se u jednoj od njegovih preostalih beležnica. Evo ga:

Pesma pri veselom toržestvu za polučeni veliki orden svetlom knjazu srbskom Milošu Obrenoviću od premilostivog Cara Mahmuda II darovani, pevana u Kragujevcu 14. oktobra 1834. na balu u dvoru knjaževom.
 
Sunce jarko serbskom sinu
izobilne siplje zrake, itd.

Pesmu je spevao Dimitrije Isailović. Evo šta pišu Srbske novine o tome: "Koliko je tronulo sve slušatelje sodržanije pesme ove, toliko tronulo ih je pevanje pevača, i glas, po komu su ga pevali. Pevači su srećni bili izabrati glas pesme blagovoljno čuvstvitelan i talijanski, a izsastavljati i podpuniti sve glasove udesno i tako, da čuvši i(h) zapevati i pevati morao si misliti da si u sredi talijanski teatra. — Banda je tako udesno odsvirala poslednje dve vrste svakog stiha da se o njoj reći može da ni za najiskusnijom evropejskom bandom ne izostaje. — Pevači su bili sastavljeni od činovnika za to određeni, ko i(h) je toj pesmi učio i ko je melodiju dao, ne stoji." Bez sumnje je Isailović i melodiju dao, razume se, ne originalnu, već kakvu talijansku, koju je on poznavao.
 
Kad je Knez Miloš posle Carigradskoga puta koncem 1835. išao po Srbiji i koncem januara 1836. došao u Beograd, pa je bila velika svetkovina, između ostaloga Srbske novine pišu: "Uveče pri osvetleniju pevali su ne samo Srblji svoje, no i Jevreji i Njemci iz razni provincija njemački rođeni, i u službi knjaževskoj nalazeći se, svoje k slučaju ovomu naročito sočinjene pesme, oni na jevrejskom ovi na njemačkom jeziku, učinivši harmoniju sa flautom i gitarom." — 8. i 9. februara 1836, pri svečanosti u čast topovima što (ih je) Knjaz Miloš dobio od sultana, pišu Srbske novine između ostaloga: "U subotu i u nedelju predstavio je Direktor teatra, Gospodin Joakim Vuič, dva prekrasna mimičeska dejstvija (Tableaux) s pesmama i muzikom. Pervo veče bilo je predstavljeno padenije Serbije u vreme svetog Knjaza Lazara, u 16 predstavlenija, a drugo predstavljeno je vostanije Serbije črez svetloga Knjaza Miloša u 10 dejstvija", itd. Srbske novine 1836: "Isti dan (tj. na Todorovu subotu) bio je kod Kneza ,veliki ručak'", i: "a uveče je bio teatar".

 
Mokranjac ne navodi ni kad je ni zašto je ovde, u svoju beležnicu, uneo ovu istorijsku reminiscenciju: pažnju mu je privukao ovaj podatak, verovatno, pri misli o potrebi da se vremenom napiše i istorija muzike kod Srba.
 
Eto, u taj naš vek borbe zakoračio je bio nekako i ovaj delikatni kulturni sektor, samo što su to bili koraci slabi, jedva primetni, kao u deteta kome se tek priredila postupaonica. Taj vek borbe, probijanja, političkih preganjanja, koja su, često, presecala žile stvarnim kulturnim stremljenjima, nije imao mira ni atmosfere pogodne za razvoj umetnosti. Pored nedostatka objektivnih uslova — pre svega, nema izgrađenog društva — tu su stalni sukobi i rušenja i nametanja režima, zatim mnogo raspojasanog, skoro pijanog romantičarskog zanošenja i mamurnog i glavoboljnog trežnjenja, pa onda asketskog preterivanja, na jednom punom, zdravom i plodonosnom tlu — i vraćanja, tegobnog i mučnog u realnost, u traženje i nalaženje, teškom mukom, ravnoteže; obaziranja i snalaženja, sve do dalekih zagledanja i sagledanja, otvaranja širih vidokruga, uočavanja pravih smerova, prihvatanja sudbonosnijih planova... i odluka.
 
Da bismo mnogo šta bolje razumeli, potrebno je, pre svega, obazreti se i uočiti sudbinsku izolovanost našega kulturnog kruga, iz koga je, sve do Prvog svetskog rata, teško bilo naći izlaza. U toj izolovanosti malog naroda, sa svim negativnim pojavama, politički uslovljenim, kopnile su mnoge dragocene snage i sposobnosti. Bez normalne duhovne cirkulacije sa ostalim naprednim svetom, koji se činio dalek, teško dostupan, atmosfera se u toj izolovanosti često zgrušnjavala i pritiskivala, i podsticala komplekse o bespomoći i nemoći. Tu su se teško mogle razvijati suptilnije biljke: nauka, umetnost, književnost, koje su, i u malim sredinama, tražile uvek, kao što traže i danas, širinu i slobodu. Iz Srbije, ma koliko vitalne i impulsivne, ma koliko angažovane u svim pravcima, ispred koje se isprečila bila jedna monarhija, kao žandarm druge, silnije, čija je parola bila: p r o d o r  n a  I s t o k, dok je, na jugu njenom, umirala treća, ali još toliko živa da je predstavljala tamnicu za dobar deo našeg naroda, koji se, satiran vekovima, još odupirao da ne ovlada njime kompleks izmećara — iz te Srbije mogao se jedva nazirati, slutiti slobodan kulturni razvoj, čiji takmičarski razmah u Evropi karakteriše devetnaesti vek. Pod tim uslovljenostima stvari su išle kako su mogle, i teško je ne priznati da se, u tom robovanju izolovanosti na koju smo ukazali, učinilo ipak koliko se moglo. Što bolje saznajemo te uslovljenosti, tako sudbonosne za ovaj narod, priznanje pozitivnim poslenicima toga vremena biće, nesumnjivo, sve određenije.
 
Granice, neprirodno i nepravedno uske, teže da se pomiču; na sve strane mnogo je neprečišćenih računa, i sukobi niču odasvud. Bilo je i ratova, stvarnih i unutarnjih, između režima, partija, bilo je dinastičkih uspona i padova. Pred parolama hiljadu osamsto četrdeset osme zastao je, za trenutak, dah i celoj Evropi. Kod nas, od uspostavljene i odmah zatim ukinute Srpske Vojvodine ostala je bila samo lepa pesma Stevana Kaćanskog Barda Gde je Srpska Vojvodina, u kompoziciji rano umrlog Aksentija Maksimovića. Posle ustanka u Bosni i Hercegovini (1875) Srbija i Crna Gora objavljuju Turskoj rat (1876—78). Ratovi u tom prošlom veku, gledani iz današnje retrospektive, čine nam se kao junačke pozorišne predstave: oni su iskreno uzbuđivali građanstvo u pozadini. Na sve strane priređivani su koncerti "u korist ranjenika", i svud se ore marcijalne, "ubojne" pesme, u tekstovima i melodijama. Jedan takav program Beogradskog pevačkog društva (1876) daje nam otisak tadanjih raspoloženja: 1) Davorin Jenko: Ustaj, rajo!, 2) Zajc: Jugoslovenske davorije, 3) Nedved: Domovina, mili kraj, 4) Hladaček: Jugoslovenska budnica, 5) Horejšek: Srpske narodne pesme, 6) Jenko: Hajd u vojnu! Samo godinu dana kasnije (1877), kad je Rusija zaratila s Turskom, Srbija je opet uz nju. I opet se širi bujica patriotskih stihova i "ratobornih" melodija. Toga je bilo i drugde, i u boljoj formi. Verdijevim melodijama, poletnim i snažnim, pripisuje se deo zasluge što je došlo do ujedinjenja Italije. To, naravno, već nije ona "prigodna" i "primenjena" muzika, koje je bilo na sve strane i koja se uslužno nudila i levima i desnima, i naprednima i nazadnima, u vidu marševa, paradnih, ubojnih i posmrtnih, patriotskih i masovnih potpurija i melodija. Takva je "muzika" služila svakom, svemu i svačemu, sem — muzičkoj umetnosti. Ali je bilo i drugih, "boljih" vidova te "prigodne", "aplicirane" muzike. Vek prosperiteta građanske klase i društvenog života "zadovoljenih i zadovoljnih" bogato iskorišćuje tu "praktičnu" muziku u njenim razvijenijim i vedrijim oblicima. Za revanš, i muzička umetnost obilato se koristi novim mogućnostima zahvaljujući opštem tehničkom razvitku, koji podstiče usavršavanje starih i fabrikaciju novih instrumenata kakve Betovenov orkestar nije poznavao.
 
Posle klasika, evropska muzika devetnaestog veka na prostoru Nemačke, Italije, Francuske prvenstveno, dostiže svoje vrhunce u delima što su ih dali Veber (1787—1826), Vagner (1813—1883), Verdi (1813—1901), Berlioz (1803—1869), Bize (1838—1875), Sezar Frank (1822—1890), Rihard Štraus (1864—1949).
 
Ono, međutim, što je u tom veku, u oblasti muzičke umetnosti, za nas od naročitog značaja u muzičkoj kulturi, to je činjenica da se u devetnaestom veku budi i razvija muzička umetnost slavenskih naroda. Da pomenemo samo protagoniste: Glinka (1804—1857), Šopen (1810—1849), Monjuško (1820—1872), Borodin (1833—1887), Musorgski (1839—1881), Rimski-Korsakov (1844—1908), Čajkovski (1840—1893), Smetana (1824—1884), Dvoržak (1841—1904), Janaček (1854—1928). Neka se pribroji ovamo i naš Lisinski (1819—1854), pa i skromni naš Kornelije Stanković (1831—1865).
 
Ovih nekoliko imena, uz brojna imena drugih manje ili više značajnih muzičara, predstavljaju epohu slavenske muzike u prošlom veku. U razvitku opšteg, internacionalnog muzičkog stvaralaštva time su otvorene brojne nove kapitole. Kada — čuvajući pažljivo sve potrebne proporcije — uporedimo ambijent u balkanskoj izdvojenosti, u kojem se, u prvom deceniju druge polovine prošloga veka, rodio naš značajni muzičar i kompozitor o kome smo ušli u razgovor, prosvećenom čitaocu, nadamo se, biće jasno koliko je naše zakašnjenje, ali i koliko je naše dostignuće. Naš je zadatak da objasnimo šta je i koliko je tom dostignuću doprinelo Mokranjčevo delo i njegova delatnost u savremenom muzičkom životu kome je pripadao i da utvrdimo šta se tom delu i delatnosti duguje za uokvirenje naše umetnosti u opštu sliku muzičkog razvoja. Da li se i koliko s naše strane prinelo bogatstvu opšteg izražajnog, svakom razumljivog jezika, kojim, u bezbrojnim idiomima, govori muzika sveta. Tako ćemo, uprošćeno, moći možda da izložimo oceni postavku: da je Mokranjac svojim delom i faktom, i svojom delatnošću kao demonstracijom, uprkos skromnosti mere i srazmere, prvi kod nas uspeo da unese naš individualni, osobeni, a svakom svagde u svetu — pod pretpostavkom da se učini opšte pristupačnim — razumljivi idiom u evropske i svetske relacije u muzičkoj umetnosti.
 
U našem kulturnom prostoru — možemo to reći bez ustručavanja — moderna srpska muzika začinje od Stevana Mokranjca. Izgleda to čudno, zar ne? Poneko će se, nesumnjivo, spotaknuti o reč "moderna muzika"; zatražiće možda preciznije objašnjenje "modernizma" u umetnosti. Modernizma je bilo u svim vremenima u kojima se zbiljski htelo i stvaralo nešto novo. "Prednjaci" su uvek bili modernisti kad su se otvarale nove perspektive. Ne oni koji su sebe tako nazivali, nego oni koji su stvarno svetleli napred i osvetljavali nov put drugima iza sebe. Modernizma je bilo u značenju slobodnog, novog, "drugačijeg" shvatanja u umetnosti, izraženog, pre svega, hrabrom i hrabrijom misaonošću, apriornim neuslovljavanjem, upornim traženjem novih oblika što će se izvući, izliti, iskristalisati iz elemenata materije kojom se služi. I iznova, uvek iznova, da je otkriva i pronalazi, da je preobražava. Pojava je to koju znamo otkako znamo za materijalne oblike umetničke što ih je stvarao čovek. U opštem obuhvatanju, kao i, suženo, u relativnom kulturnom prostoru.
 
Tu hrabriju misaonost nalazimo i u poslu što ga je, u našem prostoru, obavio Stevan Mokranjac. U malim, čisto vokalnim muzičkim oblicima, začetim na inspiraciji njegovoj, ličnoj, ponesenoj, međutim, sa nekog opšteg izvora, neoznačenog, kome, na dnu, izvire opet inspiracija bezimena, neoličena, ali vitalna i rasplodna. Zar u tome treba gledati i videti neku neobičnost? Nisu li nam, istim i sličnim putevima, učinjena i data već tolika objavljenja? I zar je potrebno, kao za ljubav jednom paradoksu — u poslednjoj desetini prošlog i u prvoj ovog, dvadesetog veka, dok je blistava, zasenjujuća svetlost koju je, svetu na vidiku, rasipala muzička umetnost u društvenoj funkciji i razvitku umetničke kulture, i u vatrometu velikih imena njenih predstavnika, pravaca, epoha, strujanja — zar je potrebno ukazati na jedan puteljak, skoro bismo rekli seoski puteljak, u ovoj našoj, neosporno vitalnoj ali zaostaloj i zaobiđenoj balkanskoj oazi, i dokazivati da se i tu zbivalo nešto od opšteg značaja u oblasti muzike?
 
Život Mokranjčev i njegovo delo organski su vezani sa životom naroda iz koga je ponikao. Sve je došlo "u pravi čas" i "po istorijskoj nuždi". Kvalitet onoga što je ovaj skromni majstor uneo u muziku doprineo je duhovnom saživljavanju našem s duhovnošću opštom. Daleko od šablone i upereno protiv šablone, Mokranjčevo delo je izniklo na plodnom, neiscrpenom tlu našega smisla za spiritualizaciju. Izbijanje nekih tamo dubokih žila u našim plemenitijim instinktima — jer ima, i koliko, i onih drugih, strahovito grubih, što nas još uvek drmusaju kao malarija — potvrđuje, u svoj svojoj jednostavnosti, osobenu zakonitost u nastajanju i oblikovanju i dubok smisao za red u postupku kojim se ostvaruje muzička misao, njen izražaj i ispoljava njena snaga. U oblicima skoro primitivnim, ali utoliko jasnijim i ubedljivijim.
 
Priznaćemo: sve što je taj umni čovek i umetnik dao duhovnosti našoj i našoj muzici nije možda ništa drugo i ništa više od jedne instinktivne, duboke slutnje, izvanredno čvrste i, baš zbog toga, presudno važne za nas. Za našu umetnost zvučnu. I ako i kada ta umetnost, u opštoj, bude značila i brojala, brojaće i značiće i njegovo, ma koliko skromno, pošteno umetničko delo. Jer, ono je garant jedne druge, i duge, procedure: kako se sveža i široka primitiva zvučnog i poetskog stvaralaštva — simbiozom izvanrednih lirskih elemenata, u onom što je njen sublimni ekstrakt, baš kao i toliki sokovi u prirodi koji uslovljavaju život — pretače u misao i oblik čiste, makar i vrlo rafinirane, sveobuhvatne izražajnosti.
 
Rekli smo: Mokranjac je umetnik malih, vokalnih oblika. Nema sumnje da to — što nije ulazio u ozbiljno ogledanje u većim, samostalnim instrumentalnim formama — proizilazi iz njegove jasne svesti i osećanja tačnog graničenja u sopstvenoj stvaralačkoj moći. Ta jasna svest mu, uz to, ukazuje na realne uslove u sklopu društvenom kome pripada i koji ga okružuje, vezuje i obavezuje. To ga je upućivalo, sasvim objektivno, na ciljeve realno ostvarljive; bez toga, ni za druge, za one koji su dolazili za njim, ne bi bilo daljega puta.


Petar Konjović

_________________

1 Aleksandar Morfidis-Nisis (1803?—1878), poreklom Grk, muzičar i nastavnik klasičnih jezika. Boem, službovao je u raznim gradovima, najduže u Novom Sadu, gde je držao i privatnu muzičku školu za klavir. Komponovao je salonske klavirske komade.

SABRANA DELA | Stevan. St. Mokranjac | Život i delo | Tom 10
Priredili Dejan Despić i Vlastimir Peričić | Zavod za udžbenike i nastavna sredstva | Beograd, 1999
1534  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — J poslato: Jul 14, 2011, 07:41:09 am
*

JA NISAM PRVA NI POSLEDNJA

Prazan, već danima je
dnevnik na mom stolu
hladan, k'o da sluti
moju tugu skoru

Sve što mladost može da podnese
na putu tom
sve to starost mora da ponese
na srcu svom

Ref. 2x
Ja nisam prva ni poslednja
što je zbog tebe stradala
a i da sam jedina
opet bih probala

Tražim, svakog dana
nekog sličnog tebi
tražim, al' znam da nikad
ljubila ga ne bi

YouTube: Snezana Babić — Ja nisam ni prva ni poslednja
1535  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — I poslato: Jul 14, 2011, 07:40:23 am
*

IDI
Muzika, tekst i aranžman: Srđan Marjanović

Idi,
nek' ti bude.
I bez tebe još sam mlad.
Idi, ovo loš nam je dan,
probudi se, možda je san.

Idi,
sve je moglo,
sve je moglo biti bolje;
trebalo je samo malo volje,
dve-tri reči da nas opet spoje.

A tragove tvoje po sobi tražim
i zvuk telefona.
Mrzim a želim da te,
da te opet ljubim.
Hteo bih a, neću.
Tvoje,
tvoje oči vidim
a tako sam sam...

YouTube: Srđan Marjanović — Idi
1536  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — K poslato: Jul 14, 2011, 07:39:36 am
.
1537  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: Jul 14, 2011, 07:38:41 am
*

MENE SI VOLELA

Provodila si vreme s njim
A mene si volela
Govorila si
Da si našu ljubav prebolela
Prećutala si svoju želju
Kažeš, samo da bi našla mir
U miru živiš s njim sama
I misliš o nama

Provodila si vreme s njim
A mene si volela
Govorila si
Da si našu ljubav prebolela
Prećutala si svoju želju
Kažeš, samo da bi našla mir
U miru živiš s njim sama
I misliš o nama
Ti misliš o nama
Ti misliš o nama
Ti misliš o nama

Al' još si uvek s njim, sama
I misliš o nama
Dok pričala si da ga voliš
Na mene si mislila
Dok gledala si kako spava
Ti za mnom si čeznula
Sad godine su prošle prazne
Eto, kako živim, dobro znaš

Al' još si uvek s njim sama
I misliš o nama
Dok pričala si da ga voliš
Na mene si mislila
Dok gledala si kako spava
Ti za mnom si čeznula
Sad godine su prošle prazne
Eto, kako živim, dobro znaš
Al' još si uvek s njim sama
I misliš o nama
Ti misliš o nama
Ti misliš o nama
ti misliš o nama

Provodila si vreme s njim
A mene si volela
Provodila si vreme s njim
A mene si volela

Boris Bizetić — Mene si volela
1538  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — K poslato: Jul 14, 2011, 07:37:27 am
*

KO SO U MORU

Čet'ri hladna zida
jedna odaja
hotel izgubljenih duša
noćas je moja stanica
 
Ja sam svome brodu
i talas, a i vir
daleko od očiju
srce neće naći mir
 
Ref.
Ja idem, svetla neka ostanu
kroz prozor moje duše
sijaće da me nađeš
kada od mene svi odustanu
ti možeš da se vratiš tu
 
Pamet kad se pomeri
nedostaje mi tvoje bliskosti
dođe mi da zgazim sve
i da pođem bilo gde, sa bilo kim
 
Pamet kad se pomeri
nedostaje mi tvoje bliskosti
moje lice gubi boju, kao so u moru
bez tvoje nežnosti,
bez tvoje nežnosti...
 
Četr'i hladna zida
jedna odaja
moje nebo ostalo je
među tvojim prstima
 
Ja sam svome brodu
i talas, a i vir
daleko od očiju
srce neće naći mir
1539  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — K poslato: Jul 14, 2011, 06:57:01 am
*

KOD MENE IMAŠ VELIKI PLUS
Muzika, tekst i aranžman: Srđan Marjanović
 
Već dugo hoću da sa tobom delim
istu noć i svaki dan.
Već dugo želim sve da ti priznam,
i neću više ovako da se igram.
 
A hrabrosti nikako nemam,
i tekstove stalno spremam
da ti kažem kako volim te.
 
U kinu kad' sedim sa tobom
ja ne vladam više sobom —
ni reč ne mogu reći tad.

O moja mala, kako da ti kažem
da kod mene imaš veliki plus.
O moja mala, samo kad' bi znala
da kod mene imaš veliki plus.

I svake noći sanjam da ćeš doći
a soba je prazna svaki put.
Ulicama šetam i svima već smetam
jer o tebi samo govoriti znam.

Pod prozor tvoj stanem
i neću da se maknem
sve dok tebe ne ugledam ja.
A ti se smešiš k'o da me tešiš
a onda opet ja ostanem sam...
 
Srđan Marjanović — Kod mene imaš veliki plus
1540  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: Jul 14, 2011, 06:13:51 am
*

MILO MOJE
Stihovi Dušan Radović

Nikad više, milo moje, nikad više!
Nikad više onog leta,
nema zašto cvet da cveta.
Umrle su oči tvoje,
nikad više, gotovo je!

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je,
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Sve je prošlo, milo moje, sve je prošlo!
Ničeg nema, sve se gasi,
nestali su oni glasi.
Umrle su reči tvoje,
sve je prošlo za nas dvoje.

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je,
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Otišlo je, milo moje, otišlo je!
Moja prazna ruka vene,
nema tebe pored mene.
Umrlo je srce tvoje,
gotovo je, otišlo je!

YouTube: Milo moje — Bisera Veletanlić
1541  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: Jul 14, 2011, 05:53:12 am
*

MUZIKA JE SVIRALA
V. Miloš — J. Stojaković — V. Miloš
Godina 1974.

Muzika je svirala
u srce me dirala;
tužnu pesmu pjevala
da je ljubav prestala.

Bolje da je prestala
kad joj nisam trebala.
A sad čekam priliku
nekom drugom da sviram
istu staru muziku.

Hoću da poklonim njemu
najlepše note svoje
pa da mu pričam o svemu
što želi srce moje.

Dailymotion: Jadranka Stojaković — Muzika je svirala
1542  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — T poslato: Jul 14, 2011, 02:41:34 am
*

S A D R Ž A J


Ti nisi moje sunce
Teško mi je zaboravit' tebe
Tako mlada
39,2
Ti mene ne voliš više
Ti me ne voliš više
To nismo ti i ja
1543  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Zlatko Manojlović & Gordi poslato: Jul 14, 2011, 02:14:25 am
*

ZLATKO MANOJLOVIĆ & GORDI — DISKOGRAFIJA



SINGL

1978. Duga noć / Idi sad (PGP RTB)


ALBUMI

1978. Čovek — PGP
 
A
01. Čovek
02. Budi gord i jak
03. Imam snage
04. Borba
05. Sutra može biti kiše
B
06. Misli
07. Mr. alkohol
08. Život
09. Odlazim u noć
10. Jugoslavijo
 
 
1979. Gordi 2 — PGP
 
A
01. Ovog leta idem na more
02. Zašto si sa njim
03. Rock 'n' roll sa juga
04. Sportska pesma
05. Kišni dan s tobom
B
06. Pecaroš
07. Otmičar
08. Gitareska
09. Baci tu cigaru
10. Uspavanka (instrumental)
 
 
1980. Gordi 3 — PGP
 
A
01. Pomozi nam
02. Gospođa Mileva
03. Tv rob
04. Haos u radio mreži
05. Stari as
B
06. Lutka
07. Greh
08. Ponekad sretnem bivšu ljubav
09. Lolita
 

1981. Pakleni trio — Jugoton
 
01. Tebi ne treba niko
02. Igraj, luduj
03. Naivna Venera
04. Strašna riba izdaleka
05. San
B
06. Put do pakla
07. Volim
08. Ona je žena
09. Ona i ja
  
 
1982. Kraljica smrti — Jugoton
 
01. Lova
02. Blefer
03. Veštice, đavoli
04. Ostani daleko
05. Kraljica smrti
06. Ubica u bekstvu
07. Druga strana sveta
08. Dok si mlad
09. One vole sve što i ja
10. Samo još jedan broj
  

Krajem 2006. reizdanje albuma "Pakleni trio"
 
01. Tebi ne treba niko
02. Igraj, luduj
03. Naivna Venera
04. Strašna riba iz daleka
05. San
06. Put do pakla
07. Volim
08. Ona je žena
09. Ona i ja
10. Duga noc (bonus)
11. Idi sad (bonus)
12. Igraj, luduj — live 1982 (bonus VIDEO)
13. Ona je žena — live 1982 (bonus VIDEO)
14. Tebi ne treba niko (bonus VIDEO)
15. Zlatko live in Germany 2005 (bonus VIDEO)
 
 
Početkom 2007. reizdanje albuma "Kraljica smrti"

01. Lova
02. Blefer
03. Veštice, davoli
04. Ostani daleko
05. Kraljica smrti
06. Ubica u bekstvu
07. Druga strana sveta
08. Dok si mlad
09. Ana, Maja, Sanja, Tanja
10. Samo jedan broj
11. BONUS VIDEO: Lova — live 1982
12. Blefer — live 1982
13. Veštice, đavoli — live 1982

GORDI
1544  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Zlatko Manojlović & Gordi poslato: Jul 14, 2011, 02:07:38 am
*

ZLATKO MANOJLOVIĆ
(Beograd)

Gitarista Zlatko Manojlović (rođen 1951. godine) je vrlo rano počeo da se bavi muzikom. Kao petnaestogodišnjak, 1966. godine sa svojom kompozicijom pobeđuje u emisiji Radio Beograda"Studio VI vam pruža šansu". Godine 1969. Branko Marušić Čutura ga poziva u obnovljene Džentlmene. Po prestanku rada ove grupe, osniva sastav Fleš, a zatim 1972. godine on i Čutura pokreću grupu Dah koja postiže velikeuspehe. Tokom 1975. godine sviraju u zemljama Beneluksa pod imenom Land gde objavljuju dva singla i LP. Početkom 1976. godine Manojlović odlazi u JNA i tada grupa prestaje sa radom. Tokom boravka u vojsci, u Ljubljani, snima dupli singl sa četiri pesme od kojih instrumental "Jednoj ženi" postaje vrlo slušan. Na ploči je svirao gitaru i bas, a pomogli su mu slovenački muzičari klavijaturista Žare Prinčić, gitarista Dare Petrič i bubnjar Andrej Petkovič. Po povratku iz vojske, novembra 1977. godine osniva heavy metal trio Gordi, ali paralelno snima i solo ploče. LP "Zlatko i njegove gitare" objavljen 1980. godine donosi devet instrumentala koje je sam komponovao i obradu "Nuages" jazz gitariste Đanga Renarta (Django Reinhardt) U instrumentalima kreće od španskih tema, minijatura sa prizvukom folklora, do mekšeg funkzvuka. Godine 1983 snima LP "Jednoj ženi" koji na MIDEM festivalu u Kanu odabiraju iz firmeToshiba EMI i objavljuju ga na japanskom, ali i drugim zapadnim tržištima. Ploča se pojavila u ediciji Nexus, u okviru koje objavljuju najoriginalnije ploče izdate van Japana. Godine 1984. Manojlović ponovo odlazi u inostranstvo i kao studijski muzičar učestvuje na snimanju oko pedeset ploča. Sa Minhenskim simfonijskim orkestrom 1993 godine snima ploču"MSSO - Pop Goes Classic" za nemačku firmu Polystar. Potom takođe u Nemačkoj objavljuje CD "Blue Heart". Ploča "Zlatko", objavljena u Jugoslaviji 1995. godine, donosi pored njegovih tema i obrade "Layla" Erika Kleptona, "Strawberry Fields" The Beatles, "Trn Not In Love" sastava 10CC i druge. Na toj ploči je obnovljena verzija instrumentala "Jednoj ženi". U nekoliko tema Manojlovića je pratio Simfonijski orkestar iz Minhena. Sa suprugom Izoldom Barudžijom (ex Aske) 1996. godine objavljuje ploču "Vox" na kojoj je autormuzike, dok su tekstove oboje radili. Krajem 1997. godine Manojlović objavljuje još jednu instrumentalnu ploču "Zlatko". Manojlović je radio produkciju druge ploče grupe Galija i CD grupe Ruž "No. 4" na kome je komponovao većinu materijala.


Diskografija

Singlovi
"Ko te sada ljubi"/ "Osećanja" (Diskos 1975) "Ona je " / "Rastanak" / "Jednoj ženi" / "Sve će biti mnogo bolje" (RTV U 1977) "Tvoja pesma"/ "U sumrak" (RTVU 1978)

Albumi
"Zlatko i njegove gitare" (PGP RTB 1980,)
"Zlatko" (PGP RTB 1982,)
"Jednoj ženi" (PGP RTB 1983)
"Zlatko" (PGP RTB 1986)
"MSSO - pop Goes dassic" (Polvstar 1993)
"Blue Heart" (White Dog 1994.)
"Zlatko"(PGP RTS 1995)
"Vox" (PGP RTS 1996)
"Zlatko" (PGP RTS 1997.

Petar Janjatović ILUSTROVANA YU ROCK ENCIKLOPEDIJA 1960—1997 | Scribd


* * *

Godina 80-tih...
svaku noć, u 00h 05', počinjao je
"Ponoćni program"
radio Beograda sa numerom Jednoj ženi...
1545  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — O poslato: Jul 14, 2011, 01:54:40 am
**

OJ LIVADO, OJ ZELENA
D. Aleksandrić

Oj livado, oj zelena, što si rano pokošena,
pokošena u sred leta kad najlepše cveće cveta.
Pokošena, oj žalosti, u najlepši cvet mladosti.

Pokošena do zalatka, naša ljubav beše kratka.
Oj ljubavi, što se vinu kao magla uz planinu.
Oj mladosti, što se vinu kao magla uz planinu.

Od ljubavi ko ne pati taj ne znade bolovati.
Oj ljubavi, bog te kleo ko te prvi započeo.
Započela jedna dvojka mladi momak i devojka.

Oj mladosti, molim ti se, još jedanput vrati mi se.
Oj ljubavi, molim ti se, još jedanput vrati mi se.
Vrati mi se kad te molim, od svega više volim.

YouTube: Gordana Stojićević — Oj livado, oj zelena
YouTube: Jasna Kočijašević — Oj livado, oj zelena
1546  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — Z poslato: Jul 14, 2011, 01:43:12 am
*

ZRI, ZRI TAMNJANIKA
P. Tanasijević — M. Krnjevac — M. Milutinović

Zri, zri tamnjanika, zri
Dal' se spremaš, moja ljubavi
Idu dani u jeseni
Viti bore moj zeleni
Lišće menja boju gori
Sve me više čežnja mori

Zri, zri tamnjanika, zri,
Zri, zri tamnjanika, zri

Zri, zri tamnjanika, zri
Svaku brigu sada ostavi
Mesec šeta po osoju
Šaram ćilim na razboju
Boja se sa bojom slaže
Svaka šara ko da kaže

Zri, zri tamnjanika, zri,
Zri, zri tamnjanika, zri

Zri, zri tamnjanika, zri
Svadbu našu svima najavi
Spremaj čeze i atove
I rakije za svatove
Nek se peva nek se pije
Ne sme radost da se krije

Zri, zri tamnjanika, zri,
Zri, zri tamnjanika, zri  

YouTube: Mira Vasiljević — Zri, zri tamnjanika
1547  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — O poslato: Jul 12, 2011, 08:20:18 pm
*

OSU SE NEBO ZVEZDAMA1

Osu se nebo zvezdama,
(Refrain: Zvezdane, dane, moj mio dane)
i ravno polje ovcama,
ovcama nema čobana,
do jedno dete Radoje,
i ono ludo zaspalo,
budi ga Jana sestrica:
"Ustani gore, Radoje!
"Ovce ti za lug zađoše."
"Neka ih, sejo ne mogu,
"veštice su me izele;
"majka mi srce vadila,
"strina joj lučem svetlila."


OSU SE NEBO ZVEZDAMA2
Muzika: Davorin Jenko

Osu se nebo zvezdama,
srmi, đeni,
grani, mani,
čeznem, venem,
sagigane, dragane!

I ravno polje ovcama,
srmi, đeni,
grani, mani,
čeznem, venem,
sagigani, dragane!

Zvezdama nema Danice,
srmi, đeni,
grani, mani,
čeznem, venem,
sagigani, dragane!

1 Kornelije Stanković Sabrana dela | knjiga 2 | Glvni urednik Danica Petrović | Beograd — Novi sad 2007
2 "Đido", slika iz seoskog zivota u pet cinova s pevanjem Janka Veselinovića.

YouTube: Stevan St. Mokranjac II druga — Osu se nebo zvezdamarukovet
YouTube: Ansambl "Šumadija" — Osu se nebo zvezdama
YouTube: NA "Kolo" — Osu se nebo zvezdama
YouTube: Gordana Stojićević — Osu se nebo zvezdama
1548  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Festivali poslato: Jul 11, 2011, 07:37:47 pm
*




Beogradski sabor — singl 1971. | RTB PGP SF 13019

01. Dušica Bilkić — Zora je (P. Tanasijević)
02. Dževad Ibrahimagić — Zuhro, Zuhrijo (M. Krnjevac — P. Radivojević)
1549  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Festivali poslato: Jul 11, 2011, 07:25:42 pm
*




Beogradski sabor — singl 1969. | RTB PGP EP 12034

01. Anđelka Govedarović — Čuvaju, čuvaju (D. Bakšić — M. Milutinović)
02. Dževad Ibrahimagić — Besane noći (Ferid Mujkić)
03. Dušica Bilkić — Koliko mi dragi mio (P. Tanasijević — M. Milutinović)
04. Aca Trandafilović — Zavoleh jedno devojče mlado (Milan Božović)
1550  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Festivali poslato: Jul 11, 2011, 07:25:33 pm
*




Beogradski sabor — singl 1967.

01. Lepa Lukić — Obec'o mi dragi (A. Gabric — B. Popovic)
02. Zaim Imamović — Da sam zora (Z. Imamović — A. Kafedžić)
03. Ismet Krcić — Crnogorsko oro (Z. Pavlović)
04. Vasilija Radojčić — Vjeruj mi, dragi moj (D. Babić — M. Petrović)
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »