Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
151  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — P poslato: Jul 06, 2015, 11:23:20 pm
**

PROBUDI ME KAD BUDE GOTOVO
A. Milić — M. Tucaković — A. Milić

Ja sam ono sto želiš
Zar uopste još sumnjaš u to?
I zato nemoj da deliš
Tu ljubav svuda okolo.

I dok očima je noćas voliš
Ja prolazim kroz pravi pakao.
Neću da budem više
Svedok svome bolu.
Ispod časti mi je to...

Refren:
I plakaću, plakaću, plakaću,
Suzama u boji njene haljine.
I zaspaću, zaspaću, zaspaću,
Probudi me kad bude gotovo sve..

I plakaću, plakaću, plakaću,
Spavaća mi soba služi za to.
Voli je očima, voli je.
Probudi me kad bude gotovo.

Nikad uspela nisam
Da se promenim.
Puštam ti sve.
Mene možeš da imaš
I onda kada povrediš me.

YouTube: Svetlana Ražnatović — Probudi me kad bude gotovo
152  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Nikola Marković Giba (1949) poslato: Jul 06, 2015, 09:43:19 pm
**
ŠABAČKA LEGENDA – NIKOLA MARKOVIĆ GIBA


VOLEO SAM NESTVARNE STVARI

Malo je onih u Šapcu, i mladih i starih, koji nisu slušali Gibu, a još manje onih koji nisu čuli za njega. Kada smo ga potražili da razgovaramo, zatekli smo ga kako "ganja ne nacionalnu, nego običnu penziju, kao i svi drugi ljudi"


Detinjstvo i stari Šabac

Ma sirotinja, bre... Uboga. Majka mi je sa Korčule, otac iz Sarajeva, upoznali su se u Beogradu. On je radio u Kraljevoj gardi i kada je premešten u Šabac, doveo je majku ovde. Neka ruska ciganka, Mara Kljenda, koja je skupljala granje i pevala, dovela ih je u dvorište kod Đorđevića, u ulicu Vuka Karadžića. Tu smo se, u jednoj sobici, odgajili nas šestoro dece, tri sestre i tri brata. Bilo je teško, ali je bilo mnogo lepo. Majka je prala veš po tuđim kućama, a kad bi završila, sedala bi za klavir i svirala. (Oni nisu znali da sviraju, samo su imali klavir u kući). Jednom prilikom su me ponudili princes krofnom (tada sam je prvi put video), a ona je rekla: "Ne hvala, baš sam mu juče takve pravila". To je ta korčulanska crta u njoj, bila je jako ponosna, imala je lepe manire kojima nas je učila. Mi deca, pravili smo ludosti, organizovali predstave u šupi, naplaćivali ulaznice 5 dinara, a posle bismo sve potrošili u bioskopu. Mnogo sam vremena prvodio tamo, voleo sam filmove, nisam propuštao nijedan. Kada nisam imao novca, čistio sam bioskopsku salu, da bi me pustili unutra tetka Dana i čika Marko Ćora. Šabac je tada bio divan, nikada više neće biti takav... Prva bašta bioskopa "Pariz", iza Doma Sindikata, bila je sva u cveću, to je bilo čudo. Hotel "Drina", koji je bio preko puta današnjeg Kulturnog centra, takođe je imao božanstvenu baštu, gde su dolazili italijanski pevač Roko Granata, Lola Novaković, Đorđe Marjanović...

Moj pokojni drug Miša i ja, uvek smo zamišljali da smo u nekim grupama, sanjarili smo u toj našoj sirotinji, da putujemo i nastupamo u Americi i kojekuda... I to nas je držalo. Kada sam imao petnaest godina, napravili smo grupu "Crne senke": Kića, Mića, Era, Lola bubnjar, Goca Mecić i ja, deca iz ulice. Svirali smo Bitlse, Stonse (Džegera sam mnogo voleo, on nije pevao, on je goreo), Dilana, Džoan Baez... Dženis Džoplin je bila neprikosnovena, ona je bila ludilo, bila je totalno u pesmi. Tih šezdesetih, svako je imao svoje mesto u muzici, Dženis, Morison, Hendriks... Mi nismo znali engleski, ali smo se snalazili. Moja drugarica Slavica je pravila fonetski zapis pesama i mi smo učili napamet. Imam kod kuće 7.000 pesama, sve sam slagao i pravio knjige. Uvek sam voleo nestvarne stvari. Tražio sam tekstove poput "Stepenice ka nebu". Nisam znao šta znači, pošto nisam znao reči, ali sam osećao da je prava. Posmatrao sam Kridense, Dip Parpl, Praud Meri, da bih znao kako da se ponašam na sceni. Bio sam iznad vremena, brat mi je doneo bundu kakvu je imao Džeger, nosio sam samo jednu crvenu rukavicu i uzane pantalone sa širokim kaišem kao Morison. "Crne senke" su postojale do mog odlaska u vojsku, 70-te godine.


Pesma u JNA

Čim sam došao, tražio sam gde mogu da se ubacim da pevam. Slavko Mrčić, pukovnik, pozove mene i pita me da li pevam, a ja već naravio grupu u kasarni, okupio sjajne muzičare. Mnogo smo vežbali i zvučali fenomenalno. Kada je otac Sanje Doležal došao da čuje emisiju "Veseli klub mladih" na TV Zagreb, pozvao je nas, Kameleone iz Slovenije, Indekse i Crvene koralje. Posle toga, prebacili smo se u Dom JNA da sviramo za vojna lica, imali smo odrešene ruke da radimo šta hoćemo. Dovodio sam Kseniju Erker, Terezu Kesoviju, Gabi Novak... Bilo je to divno druženje. Đorđe Novković je bio sjajan čovek, pošten, nikada nije tražio novac, nego nove ljude. Rekao mi je: "Pošto si ti tako lud i riđ, pevaj na Splitskom festivalu" "Vratia se barba iz Amerike". Ali, ja sam morao da se vratim u Šabac iz vojske, nisam imao ni stan, ni radno mesto, tako da je to propalo. Tu pesmu je pevao Mišo Kovač, Pro Arte su snimili. Nema veze, nije mi žao, ničega mi nije žao...


Beogradske godine

Kad sam se vratio, pet godina sam tezgario sa iskusnim muzičarima po celoj Jugoslaviji. Mnogo sam pesama naučio. Kada sam 78-me pevao u Šapcu, u hotelu "Sloboda", slušao me je direktor Taša i pozvao da pevam tamo. Otišao sam i proveo u Beogradu 30 godina. Tu sam napravio najveći bum. Gde god sam pevao, ljudi su morali da rezervišu ulaznicu deset dana unapred. Kad sam pevao u Euridici, to su bile kolone... Dolazila je jedna devojka sa psihijatrije. Njena doktorka bi me zamolila: "Može li da dođe večeras da Vas sluša, bila je mnogo uznemirena, Vi ste joj tableta za smirenje?" Uvek sam joj govorio da je dovede. Umirila bi se kad me je slušala.
Život u Beogradu je za mene bio veliko iskustvo, družio sam se sa Tomom Lupinom, Borom Čorbom, Davorinom Popovićem, pevao sa Kemalom Montenom, Meri Cetinić, Gabi Novak, Arsenom Dedićem, Tomom Zdravkovićem... Poznavati te ljude je pravo bogatstvo. Mnogo sam buran i bogat život imao...

Najjači utisak je na mene ostavila Olivera Katarina. Sjajna žena, imala je ogromnu energiju. Niko nije umeo da lumpuje kao ona, gospodski, "luda" žena, kako je ona pevala sa ruskim Ciganima, to je trebalo videti... Žao mi je što ne postoji nijedan snimak. Kada je pevala u Olimpiji (tada sam i ja bio tamo), ceo Pariz je dolazio da je sluša, vrh, Natali i Alen Delon, Šarl Aznavur je čekao u redu da kupi kartu za koncert... Molili su je da ostane tamo, nudili joj ugovore, ali, ona je sve odbila, nije htela. Nisam ni ja. Nije to naš svet, drugačiji je način života. Meni su doveli nekog menadžera, morao sam da jedem određene stvari u određeno vreme, a bio sam željan paprike u belom luku, švargle, kaurme, škembića... Vratili smo se u ovu selendru, ali našu. Oliveru nisu voleli, bila je previše lepa, imala je "ludački" glas, Mira Stupica nije mogla da je podnese, sekla je na svakom koraku... Snimila je 70 filmova za strano tržište, a ovde niko o tome nema pojma...

Marina Vladi me je obožavala, znala je pomalo srpski, njena majka je iz okoline Kragujevca. Zabavljala se sa Visockim, a on budaletinaaa, šarmer, kad joj priđe sa onom njegovom bradom i suznim očima, ona kaže: "Kako da ga ne volim? Ušao mi je u svaku poru". Šutnula ga je mnogo puta i uvek mu se vraćala. Mi dođemo na brod, a on nađe čamac i dođe sa druge strane kod prozora gde mi sedimo i peva samo za nju. Kad je umro, prestala je da peva.


Estrada danas

Tužna ja danas slika estrade. Glumi se glamur. Tu su neke Cece, Seke, Brene... Zvezde Granda su žalosne. Danas je važno samo da se razgolitiš, otpevaš da voliš seks, (tekst nije bitan), da vrištiš na sceni i kraj priče. To traje pet godina i dolaze druge. Danas da bi uspeo, moraš da budeš u nekom klanu i da imaš novac. Još je u moje vreme, dok sam bio u Beogradu, krenuo je taj kurvarluk. Savršeno sam otpevao "Jedan dan života", ali, nisam hteo da se muvam, da nekog molim, da dam 20.000 maraka (to je za mene bio veliki novac, mogao sam kuću da napravim). Imao sam velike hitove, sve su mi pokrali. Brena mi je uzela "Još jedan dan života", Vajta "Azru", Čola "Nono bela", Rajko Dujmić "Milena, generacijo moja"... Željko Subotić, koji je nedavno umro, napisao je Harisu deset pesama, pisao je za Željka Samardžića, Tomu Zdravkovića...., a pevao je bolje od svih, samo to njega nije interesovalo. Stanovao je u Bijeljini, u šupi pored drvenog vc-a, niko se nije setio da mu pomogne. Meni je hteo da napiše pesmu, da mu ništa ne platim, a ja sam video da on iz konzerve jede gulaš i hleb od petnaest dana. Zar to nije bolno?

Severina je shvatila da je samo interes bitan, sad može da bira. "Ja sam imala romantiku, pa sam nastradala, a sad imam sve, i tu moju lepotu koja će trajati još neko vreme", rekla mi je. Ukapirala je šta da radi da bi opstala na estradi. Videla je stvarnost takvu kakva jeste. Onaj čuveni video snimak su joj namestili, nije to ona htela, kao što se priča, nije ona tip Seke Aleksić. Olivera nije znala da iskoristi svoju lepotu, njoj su klečali, molili je, nije htela da proda dušu zbog karijere. Nisam ni ja. Ostao sam svoj. Hteo sam da budem pevač i to i jesam. Muzika me je spasavala u životu. I kad sam veseo i kad sam tužan, samo zapevam i zdravo. Sve brzo prođe, sve se zaboravi.


Šabac je mali grad

... U njemu sve se zna... To je pesma o Azri, konobarici koja je radila u Mali. Bila je mnogo zgodna, ličila je na Klaudiju Kardinale, sva je bila lepota... Žena koja je zračila. Leti je išla bosa, podigla bi suknju, a mi deca, trčali smo za njom i vikali: "Azraaa!" Rajko Gunjak je napisao pesmu o njoj i poslao mi tekst iz Sarajeva, ja sam je dao Korneliju Kovaču, ali je Sloba Marković uradio aranžman. Trebalo je bude sa zurlama, da ja vičem Azra, i tek onda da krene muzika. Ali, urađeno je komercijalno. Šta da se radi? Ovih dana ću dobiti penziju, otići ću kod brata u Pariz, da se odmorim, da ne radim ništa. Mada, uvek me sećanje vraća u Šabac, mnogo volim ovaj grad.


Zemaljski dani teku

Ne žalim se. Meni je važno da imam lepo da klopam, zdravo, morske alge, bareno povrće, ne pušim više, ponekad popijem. Nemam plan za dan, zavisi kako sam raspoložen, nemam obavezu da se družim, ne volim to, nepredvidiv sam. Volim da čitam Skota Peka, Lorku, Jesenjina... I da slušam muziku. Nekad i zaplačem, kad se setim kako je nekad bilo, a vidim kako je sad. Nije ljudima više ni do muzike, nema kafana. Sramota je da u Šapcu nema prave kafane...

Ne osećam se kao penzioner, znam koliko imam godina, ne krijem ih, ali ih držim, nosim ih. Više se družim sa mlađim ljudima, lepše mi je sa njima nego sa mojom generacijom, oni samo kukaju, pričaju o zdravlju i preslišavaju se ko je umro. Ljudi treba da izbegavaju negativnu energiju, one koji ih iscrpljuju. Zato sam sam. Odem da se šetam, na primer, do mosta i onda neke stvari sam sa sobom raščistim, ne treba mi ničija pomoć, sam složim svoje kockice. Sve legne i dođe na svoje. Čovek sagradi kuću, ali, temelj propadne. Tako je i u organizmu. Ova deca danas srljaju, ne znaju šta je smisao života.

Muzika i pozitiva. Ne razmišljam negativno. Odem negde u planinu i vratim se sasvim nov, drugačiji, iščistim organizam. Mi živimo u zagađenom gradu, okruženi zagađenim ljudima. Oni koji su puni kao brodovi, nisu zadovoljni, njima je sve malo. Ne ganjam nacionalnu penziju, nego običnu, hoću da budem kao i svi drugi. Život je jako jednostavan, samo ga treba proučiti. Tu nema filozofije. Treba biti jednostavan, provoditi više vremena sam sa sobom, izbegavati stres. Gledam ljude u pošti kad plaćaju račune kako su nervozni. Pa, ako ne uplatim danas, platiću sutra ili za pet dana, zar je to važno?

Ljubav je najlepši lek. Ne volim da slušam budalaštine, sklanjam se, postoje ljudi koji su meni jako dragi, ali teški. Najsrećniji sam što nemam ni kola, ni vilu, ni bazen za kupanje, ni telohranitelje, šta će mi nemir? Ništa nisam planirao. Kao list na vetru sam. I dan danas ne planiram. Ne pravim nikakav "projekat", grozim se tog izraza . To je termin koji se koristi u građevini, ne u muzici, umetnosti uopšte. Idu ljudi da "napune baterije", kao da su roboti. Pored vode se čovek najlepše oseća. Voda smiruje, slušanje reke kako priča...

Meni je žao što se narod izopačio zato što nema hleba. A ko ima, ima i previše. Šta će im? Kad odlaziš na onaj svet, ne dobiješ kamion od Boga da bi sve stvari potrpao i poneo. Ništa se ne nosi gore. Ideš go ko pištolj. Ako ti obuku "haljinicu boje lila", obuku, ideš i ćao. Treba pozitivno razmišljati i verovati u Boga, koji je u nama. Ako ne veruješ Bogu, ne veruješ samom sebi. Mnogo ima zla i negativnosti, koje treba izbegavati. To je mene naučio "Put kojim treba ići" Skota Peka. Volim i knjigu "Velike tajne" Davida Isaka, "U potrazi za čudesnim" Uspenskog, Dostojevskog... Ja sam nosio veliki teret. Kad ti ukradu pesmu, to je kao da ti ukradu deo tebe. Ali, nije mi žao, te će pesme trajati. Ništa i nije naše, ništa nećemo poneti na onaj svet. Samo će priča ostati.

Intervju je obljavljen u "Glasu Podrinja", 28.03.2013.
153  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — U poslato: Jul 06, 2015, 09:11:37 pm
*

UZ POLJE IDE DEVOJKA

Uz polje ide devojka
Niša se zlatnom jabukom

Na koga padne jabuka
On će da ljubi devojku

Na mlado pade jabuka
Mlad će da ljubi devojku

DailyMotion: Branislav Mandić — Uz polje ide devojka Prati Sekstet Dušana Radetića
154  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — A poslato: Jul 06, 2015, 08:53:02 pm
*

ALAJ, NANE, ŠTO JE ZLOBA NA ME

Alaj, nane,
što je zloba na me,
zloba na me,
što ja ljubim lane.
 
Ti ćeš diko
opet biti moja
makar da te
ne da nana tvoja.
 
Ukrašću te
da tvoji ne znaju.
Ne dam da te
za drugog udaju.

YouTube: Aleksandar Manojlović — Alaj, nane, što je zloba na me
YouTube: Nikola Marković Giba — Splet pesama uz taburaše
155  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Narodna muzika Šumadije poslato: Jul 04, 2015, 02:56:07 am
**


NARODNA MUZIKA ŠUMADIJE
(U spomen dr. Valensa Voduška)


Brojna i dtetaljna proučavanja o naseljima i poreklu stanovništva svih predeonih celina Šumadije, jasno su ukazula da u proučavanju narodne muzike u toj centralnoj srpskoj etnogeografskoj oblasti ne smemo zanemaritt njenu etničku prošlost i migracionu dinamiku. Naša ispitivanja obuhvatila su pojedine punktove manjih oblasti: Gruže, Lepenice, Kragujevačke Jasenice, Kačera i Rudnika, koje sve ulaze u sastav Šumadije.

Za ovo saopštenje koristili smo naša proučavanja narodne muzike na ovim terenima uglavnom sedamdesetih godina, jedno ranije u 1959. god, na Rudniku, i monografsku etnološku literaturu koja takođe donosi podatke o narodnoj muzici, mada oskudne.

lako je jedan od najmladjih kazivača rođen 1948. god., većina je pripadala srednjim i starijim generacijama, među kojima je sigurno najstariji pevač bio Miloš Erić rođen 1884.

Posmatran u sklopu čitavog kulturnog konteksta, repertoar vokalne narodne muzike Šumadije ne pokazuje neke svojstvene karakteristike u poređenju sa ostalim srpskim krajevima koji je okružuju. Narodna pesma je bila povezana uz sve vrste kolektivnih poljskih mobinskih radova, kao što su kopanje, košenje, setva, berba i dr. Ona je bila i sastavni deo kolektivnih domaćih radova, kao na primer komišanje, pečenje rakije, prelo ili sedeljka, a takodje i neodvojivi deo porodičnih i seoskih svetkovina obrednog karaktera. Od svih u prošlosti brojnih obreda, sačuvala se svuda slava kao porodični obred i svadba kao obred šire porodice i veće društvene grupe. Može se primetiti da je svadba dobila i dosta inovantnih osobina. Ona je s jedne strane sačuvala stare tradicionalne ubičaje praćene svatovskim (u mladoženjinoj kući) ili svadbačkim (u nevestinoj kući) pesama, a s druge uključila u proces zabave iznajmljeni narodni orkestar sa pevačem-zabavljačem i njegovim novim repertoarom. Slično se dešava i kad se proslavlja rođenje deteta ili kad se ispraća mladi regrut u vojsku.

Ostali obredi koji se samo pamte, a u svom su sastavu imali funkcionalno uzglobljenu pesmu, mogu samo da se pomenu kao na primer: komendije o Beloj Nedelji, Jeremijin-dan, Lile nu Petrov-dan, i neki tragovi Lazarica u krajevima bliže Moravi.

Ovim smo ukratko obuhvatili pitanje šta se peva u Šumadiji i u kojim prilikama, jer narodne pesme odnosno melodije prema tim prilikama imaju svoje nazive koji im određuju mesto i vreme izvođenja. Po kazivanju Šumadinaca pesme su kopačko, kosačke, čobanske, žetelačke, na komišanju, prelske ili sedeljačke, odnosno slavske, svatovske, svadbačke, gozbinske ili uz sovre, itd. Ovako određeno mesto i vreme izvođenja očigledno ukazuje na duboko sitemsku organiziranost i povezanost života, rada in muzike u Šumadiji.

Pitanje kako se u Šumadiji pevalo ili kako se još uvek peva ima dva vida odgovora.  ....


Radmila Petrović
156  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Šabac — grad koji s ponosom nosi svoje ime poslato: Jul 04, 2015, 02:01:39 am
**

KORZO

Davnih šezdesetih godina ovog veka, dok sam još bio momčić, Ulica Maršala Tita, ili kako je danas neki zovu —  Glavna ulica, bila je žila kucavica naše varoši. Počinjala je od Hotela "Jugoslavija" i završavala se kod hotela "Zeleni Venac". Bila je prava, sa bagremovim drvoredom, i prepuna dućana i poslastičarnica.

Ako bilo ko pomisli da ovo pričam o toj ulici zbog njenog imena, grdno će se prevariti, mada je u vremenu događanja naše priče to bilo i te kako važno. Ali vreme se promenilo, neki ljudi su okrenuli ćurak, došli neki novi i sada je zovemo "Glavna ulica". Takav smo narod. Srpska posla.

Jednostavno, ta ulica bila je mesto gde se sve događalo. Ništa čudno, jer je u njoj bilo smešteno sve što je varoš imala: Opština, SUP, prodavnice svih vrsta, knjižare, Dom omladine u čijoj se bašti slušao orkestar "Abrašević", uz "deset sa lukom" koje je najbolje u gradu pravio čika Viktor, i hladno beogradsko. Onako, hladno ko zmija. Bila je tu i poslastičarnica "Kod Vase" gde smo se skupljali na najbolji sladoled u gradu, hladnu bozu, sudžuk i obične ili grčke baklave. Bila je još jedna poslastičarnica, preko puta današnjeg "Stila", kod tetka Mare, koju su posećivali roditelji sa decom i stariji momci. Ispred Doma omladine ili u popularnoj "Rupi", tadašnjm Zavičajnom klubu studenata vodili su se "intelektualni razgovori" o šabačkoj kulturi, sportu i uopšte o životu u našoj varoši. Tu smo 1968. godine prvi put čuli za studentske nemire koje su nam pričali retki akademci iz glavnog grada. U "Rupi" su se okupljali mladi pesnici, lokalni fudbaleri, šabački "žestoki momci" i ostali mladi ljudi, koji su mislili da oni menjaju svet i da će ga oni pa i našu varoš odvesti u svetliju budućnost, u tek pristigli ROKENROJ, koji nas ščepa naglo, odjednom, preko jedva čujnog Radio Luksemburga na starim "Kosmaj" aparatima koje su naše tate kupovale 48/49. na tačkice.

Ali sverečeno o ovoj ulici manje je važno od činjenice da je ona bila mesto gde su se mladi šetali ili kako se onda zvalo — KORZO! Bez obzira na njenu dužinu, ova ulica je bila važna samo od ugla zgrade društveno-političkih organizacija (SUBNOR, SSRN) pa do centra i onda smo prelazili u Karađorđevu do današnjeg Opštinskog suda gde je bilo "okretište" za naš korzo. Sve što se tada smatralo mladim bilo je tu da vidi ili bude viđeno. Današnje intelektualne i svake druge podele i onda su bile uočljive. Gledajući prema centru naše varoši, išle su dve kolone levom stranom ulice, i posle okretišta te iste kolone vraćale su se nazad. I tako svake večeri, bez obzira na godišnje doba, do 21 sat, što je bio znak da treba ići kući. Tačno smo znali gde koga možemo videti ili naći, jer svako je imao svoje drvo, svoje mesto. Često smo sedeli na ogradi današnje opštine i " kibicovali" tadašnje drugarice dok nas sa ograde ne bi oterala ondašnja narodna milicija.

Kao što rekoh, gledajući prema centru levom stranom ulice šetali su momci i devojke koji su važili za elitu mladih Šapčana. Gimnazijalci i sve ono što je smatralo da nešto vredi u našoj varoši. Bila je to prestižna strana korzoa, bar se onda tako mislilo. Desnom stranom "Glavne ulice" šetali su bračni parovi razgledajući izloge, stariji momci u dobu koje je vreme ženidbe odavno pregazilo, i nešto postarije devojke, malo zakasnele za udaju bacajući oko na već pomenute drugove. Desnom stranom smatrali smo, a tako je i bilo, šetalo je sve što treba da se uda i ženi i tako uplovi u srećne bračne vode.

Smatralo se da se desnom stranom korzoa, pored već pomenutih šetača, korziraju manje obrazovani ljudi i došljaci, kako smo ih zvali "seljoberi" iz bliže i dalje okoline koji nisu našli stan u gradu, već su šetajući čekali lokal za svoj "vilidž što, ruku na srce, i nije bilo netačno. Sećam se da su stariji neoženjeni momci, koji su završili više škole u Beogradu, stajali ispred Hotela "Zeleni venac" i radnje, kako smo je onda zvali "Tri brushaltera" gde se tada prodavao "fini ženski veš" za fine drugarice tadašnjih drugova na položajima. Tako je to bilo tih šezdesetih godina ovog veka kada su "Zorkini" radnici primali stimulaciju 12. i 15. u mesecu. Na našem korzou bilo je i tata i mama koji su kao slučajno šetali, i gledali kako se ponaša njihov sin ili prelepa ćerka. Jer znalo se ko s kim može da se zabavlja. Provere radi, često bi nehajno pogledali na sat, onako diskretno da stave do znanja da njihovo lepo vaspitano dete treba da krene kući.

Tada se pazilo na ugled. Jer, gde da se jedna gimnazijalka iz fine porodice tog i tog druga šeta sa tamo nekim šloserom ili hauzmajstorom. Taj dotični drug bi odmah bio kritikovan na prvom partijskom pod uslovom da nije dovoljno samokritičan.

Naš korzo bi trajalo do 21 sat, eventualno do 22 u letnjim mesecima. Onda se razilazilo kućama. Stariji momci i devojke, mladi bračni parovi, odlazili bi u najlepšu baštu nasvetu, u baštu Hotela "Zeleni venac" koje danas više nema jer se tamo neki "pametni" drug setio da je poruši. U toj najlepšoj bašti na svetu, u kojoj nije moglo da se nađe slobodno mesto (ako ne dođeš na vreme) slušali smo: Sonjicu, Gibu, Loliju, orkestre Žikice Limuna i Koke Mečka. Tu smo sedeli na "ispustu" izloga "Zelenog venca" i jeli pečene purenjake ili pečeno kestenje kupljeno kod Šiptara koji ih je pekao na samom ulasku u baštu. Gledali smo drugarice i drugove koji nisu bili na našem korzou jer su imali love za ulazak u "visoko društvo" u baštu Hotela "Zeleni venac". Na naš korzo retko su dolazili i tadašnji omladinski aktivisti jer oni su uvek bili na nekim samo za njih "važnim sastancima" i nisu imali vremena za naše prazne razgovore. Oni su se ženili njihovim drugaricama koje su takođe bile u određenim forumima. Sve se može i danas proveriti. Garant.

Eto, toliko o našem korzou šezdesetih godina koji se, siguran sam, nije razlikovao od nekih drugih u nekim drugim provincijskim varošima. Danas, pretpostavljam, ondašnji šetači nose pantalone na tregere, imaju dosta snega na kosi, a ondašnje drugarice gaje unuke i pokušavaju da prikriju bore sa lica kojekakvim kvarcovanjima i šminkom.

Njihova fino vaspitana deca nemaju danas svoj korzo. Oni idu po kafićima, nose "boksere", "utoke", bezbol palice. Neki od njih (čast izuzecima) piju trodone i bensedine, naravno zalivajući to određenim količinama alkohola. Mladi su valjda uvek imali neke svoje nove puteve.

Ako se neko od ondašnjih šetača iz bilo koje kolone prepozna, molim ga da ne pusti suzu kada pročita ovaj tekst, zbog neke sete ili ne znam čega drugog... jer svi smo mi onda bili jedna kolona, kolona jednog davnog šabačkog korzoa.

Piše: Ljubomir Kostić

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme" [1. izd.]
Šabac: Šabačka revija, 1996. | Biblioteka šabačka
157  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Šabac — grad koji s ponosom nosi svoje ime poslato: Jul 04, 2015, 01:57:05 am
**

VAŠAR U ŠAPCU


Čuveni vašar u Šapcu, o kojem su i pesme ispevane, održava se svake godine na Malu Gospojinu, 21. septembra, i traje po tri i više dana. Kažu da je to najveći vašar na Balkanu, a ko nije video druge kaže — i u svetu. Na poljani zvanoj Mihajlovac, pored desne obale Save, u dane vašara, sjati se i nekoliko stotina hiljada ljudi iz raznih krajeva.

Vašar liči na ogroman grad pod šatorima.

Prvi vašari — panađuri bili su na Topoliku, preko puta fabrike "Zorka" i držani su na Đurđevdan, s proleća, a jedno vreme i na starom Trkalištu.

Najpre su ovakvi vašari, na bregu sa desne obale Save bili stočni, a zatim su na njima pored stoke prodavani i ostali prozvodi (zanatski, poljoprivredni). Vašar u Šapcu postaje i zabavni park. Za staro i mlado. Desetine kafana sa stolovima, dobrim jelom i pićem, najboljom muzikom, privlačili su goste. Mnogo ringišpila, cirkusa, menažerija i druge zabave privlačili su ne samo Šapčane već i hiljade ljudi iz naselja Mačve, Pocerine, Srema, Semberije.

Piše: Ljubomir Kostić

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme" [1. izd.]
Šabac: Šabačka revija, 1996. | Biblioteka šabačka
158  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Šabac / Šabac — grad koji s ponosom nosi svoje ime poslato: Jul 04, 2015, 01:43:45 am
**

KAFANA DEVET DIREKA


Šabac, nekad najživlji trgovački grad u Srbiji, koji je imao dosta prolaznika i kupaca, stranih i domaćih, morao je da ima i mnogo udobnih hotela i kafana, od kojih su mnoge bile sa prostranim dvorištima i štalama. Ovo naročito zato što su trgovci iz udaljenih mesta dolazili četvrtkom uveče u Šabac, dovodili stoku za prodaju i dovozili proizvode. Oni su se u tim kafanama odmorili i prenoćili, da bi sutradan, u petak rano, odlazili na šabačke pijace.

Među brojnim kafanama, privlačna je bila kafana "Devet direka". Bila je to karakteristična turska kuća na sprat, u čijem je prizemlju bila kafana i piljarnica, a istureni deo sprata dom kneza Stanka, bio je oslonjen na devet direka. Tu kuću je ovekovečio umetničkom slikom na platnu šabački akademski slikar Stevan Čalić.

Kafana Devet direka srušena je i na tom mestu je pred rat izgrađen za ono vreme moderan hotel "Jugoslavija", u kojem se danas nalazi Šabačka banka.

Piše: Ljubomir Kostić

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme" [1. izd.]
Šabac: Šabačka revija, 1996. | Biblioteka šabačka
159  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Orkestar "Stari zvuci" [Šabac] poslato: Jul 04, 2015, 01:25:26 am
**

"STARI ZVUCI" — 25 godina


Počeli su bez velikih pretenzija i razvili se u "Stari zvuci" — neobičan orkestar po žanru i interpretaciji. Nastao u vreme bledila u ovoj vrsti muzike u šabačkoj kulturi. Za proteklo vreme imali su oko hiljadu nastupa, što govori da je orkestar takvog tipa bio potreban sredini.

Ova knjiga je doprinos da se ne zaborave svirači, pevači i orkestri, muzički entuzijasti koji su negovali čistu narodnu i pravu muziku, stvarali specifičan duh Šapca i pričali o njemu po celoj našoj zemlji a i šire. Posebno, ovo je priča o "Starim zvucima" — ljudima i muzičarima koji originalnim muzičkim izrazom oživljavaju sve one znane i neznane pesme koje su u Šapcu i o Šapcu pevane.

Jedna od glavnih odlika ovog orkestra je višeglasno pevanje. Svaka kompozicija u ovakvom izvođenju zvuči mnogo bogatije. Ovo je, istina, moguće jer na njihovom repertoaru su uglavnom starogradske pseme ili nove pesme obrađene za ovakvo izvođenje. Srećna je okolnost što aranžmane za višeglasno pevanje pišu sami jer oni najbolje znaju svoje izvođačke mogućnosti. Aranžmani su uglavnom pisani u uskom harmonskom slogu. Opseg pevanja je od mola F do G2.

Kvalitet im je, pored ostalog, i u tome što u svom muziciranju ne odusaju od stila kojim su krenuli. To daje karakterističnu, prepoznatljivu boju. I poznate melodije u njihovom izvođenju zvuče sasvim drugačije, ponekad i lepše nego što su slušaoci navikli.

Budimir Gajić
kompozitor

Filip Tomić i Tomislav Jerotić: "Stari zvuci" 25 godina • Regionalno udruženje muzičkih pedagoga "Korona" • Šabac, 2003.
160  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Akademski hor Collegium musicum [Beogard] poslato: Jul 04, 2015, 01:18:37 am
*

OVACIJE U KARNEGI HOLU ZA KOLEGIJUM MUZIKOM


BEOGRAD — Dirigent Akademskog hora "Kolegijum muzikum" (Collegium musicum), Dragana Jovanović, izjavila je po povratku sa turneje po SAD da je ovaj hor očarao publiku i žiri Internacionalnog horskog festivala u Njujorku gde je dobio Zlatnu plaketu.

Pedagog na Fakultetu muzičke umetnosti i dirigent hora koji od osnivanja 1971. godine čine studentkinje FMU, Jovanović je izjavila Tanjugu da se Akademski hor Kolegijum muzikum na najvišem umetničkom nivou prošle nedelje predstavio na festivalu u konkurenciji šest horova i osvojio Zlatnu plaketu za izvođenje duhovne muzike i kompozicija inspirisanih Balkanom.

"Ansambl kojim sam uz umetničkog direktora i dirigenta Darinku Matić Marović imala prilike da dirigujem, osvojio je značajno priznanje, Zlatnu plaketu Internacionalnog horskog festivala u Njujorku a posebnu čast organizator nam je ukazao jer je odredio da naš hor nastupi u jednoj od najreprezentativnijih svetskih dvorana, sali 'Isak Štern' u Karnegi holu", kazala je Jovanović.

Dirigent hora je ispričala da su se takmičili horovi iz SAD, Portorika i Češke ali da su studentkinje FMU očarale publiku i žiri jedinstvenim repertoarom koji obuhvata neka od najznačajnijih ostvarenja sprskog horskog stvaralaštva, da su doživele nezaboravne ovacije i pozive na bis. Pored nastupa u Karnegi holu, Kolegium je nastupio i u katedrali Sent Pol i u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Njujorku, koncertna turneja u SAD obuhvatila je i dva nastupa u Bostonu. "Hor je nastupio na Harvard univerzitetu gde sam studentima dirigovanja održala predavanje na temu "Interpretacija srpske pravoslavne muzike" i u crkvi Sv. Save", kazala je Jovanović i dodala da su pored srpske zajednice američki studenti bili domaćini studentkinjama muzike iz Boegrada.

"Srpska zajednica na čelu sa ocem Aleksandrom Vlajkovićem u Bostonu i ocem Đokanom Majstorovićem u Njujorku, učinili su sve kako bi se devojke osećale što prijatnije, u tome se posebno istakla porodica Milice i Donalda Porgozelskog čija je kuća postala pravi dom svima nama", kazala je Jovanović. Ona je istakla da je turneja dirigentu Darinki Matić Marović, solistima Darku Maniću i Tijani Ilišević kao i njoj, pružila nova profesionalna saznanja, priliku da predstave srpsku kulturu i prednost da osete snagu novih prijatelja.

Realizaciju turneje u SAD pomogla je generalni konzul Srbije u Njujorku Mirjana Živković koja se pridružila podršci srpskih ministarstava: kulture i informisanja, prosvete, spoljnih poslova i opštine Savski venac. [Tanjug] Glas Srbije
161  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Narodni orkestar "Romalen" [Beogard] poslato: Jul 04, 2015, 12:45:24 am
*


NARODNI ORKESTAR "ROMALEN" — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI


1974. — Romani Tar Studio B — SP 74057
01. Ciganski Potpuri   
02. Potpuri Rumunskih Melodija


1978. — Đilaben Bašalen Romalen Diskos
01. Đilaben, Bašalen, Romalen   
02. Čerda Mile Bariškoda   
03. Džemile   
04. Piravelo Mile
     Vokal — Miroljub Petrović


1979. — Koga čekaš Beograd Disk SBK 0492
01. Koga čekaš (Antuš Gabrić — Dana Nedić — arr. Dragan Knežević)
02. Zašto ne odnese sve (Antuš Gabrić — Dana Nedić — arr. Dragan Knežević)
      Vokal — Dragoslava Genčić


1980. — Dušanovo Kolo / Đulino Kolo Jugoton SY 23671
01. Dušanovo kolo (S. Milosavljević — arr. D. Vasić)   
02. Đulino kolo (S. Milosavljević — arr. D. Vasić)
     Harmonika Svetozar Milosavljević-Đula
162  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Ansambl "Dilberi" [Šabac] poslato: Jul 04, 2015, 12:16:47 am
**


ANSAMBL "DILBERI" — DISKOGRAFIJA



ALBUM


1977. — Dilberi

01.   Angelina bela Grkinja     
02.   Sedi Mara na kamen studencu   
03.   Tera Lenka   
04.   Od Vardari do Vardari   
05.   Na kraj sela   
06.   Osman Aga   
07.   Sviraj Jovane šabački cigane   
08.   Lepa Janja   
09.   Of Jano, Jano   
10.   Digni Kajo kraj od slingeraja
163  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Ansambl "Dilberi" [Šabac] poslato: Jul 04, 2015, 12:02:06 am
**

"DILBERI"


Posle jednogodišnjeg vežbanja pojavili su se 28. januara 1977. godine, na Svetog Savu, u starom motelu kod železničkog mosta na Savi. — Na vas smo čekali dvadeset godina — bile su reči jednog od starih Šapčana pošto je čuo šta znaju i umeju Dilberi, grupa mladih muzički temeljno potkovanih i pre svega vrednih Šapčana. Oni su odlučili da se pojave pred najstrožom publikom koja još pamti i tuguje za višeglasnim muziciranjem porodice Cicvarić.

Prvi put su od sveg srca svirali i pevali — besplatno. Jedva su slomili nepoverenje poslovođe. Možda je presudilo šesto čulo šefa sale Mirka Pešterca koji je starije članove ansambla znao kao... "fine goste". U subotu, 29. januara, ispred motela kod starog mosta duga kolona vozila. Unutra nigde slobodne stolice. U ostalim objektima ugostiteljskog preduzeća tek po neki gost.

Svirali su Dilberi i slamali srca Šapčana. Na repertoaru su imali preko 500 pesama ali udarni blok je bio Prošetali šabački trgovci a u njemu Jeleno, momo, Poranio Jovančiću, Angelina, bela Grkinja, Od Vardari do Vardari, Osman-Aga, Svilen konac, Nizamski rastanak, Kapetan Koča putuje, Na Šabac je udario Švaba..

Želeli su da sačuvaju i spasu od zaborava repertoar dobre stare šabačke pesme. Nisu se libili da idu u šabačku Malu kod potomaka čuvenih Cicvarića, prepisuju, zapisuju i uče stare pesme.

1978. godine snimili su LP ploču baš sa pesmama Cicvarića i dobili nagradu Estradnih radnika Srbije. Sigurno da su ostavili traga u muzičkom životu Šapca. Zato im sa zadovoljstvom poklanjam ovo malo prostora, bez obzira što sam i ja bio jedan od njih, što mi i danas čini izuzetnu čast.

Piše Ljubomir Kostić

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme" [1. izd.]
Šabac: Šabačka revija, 1996. | Biblioteka šabačka
164  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dušan Radetić (1923—1967) poslato: Jul 03, 2015, 02:07:16 am
*

SRCE MI BOLUJE1
Peć / devojačka pesma
Zapisao: Aco Dogandžić


Srce mi boluje,
srce mi boluje, 2x
a ne znam što mu je. 2x

Da li od meraka,
da li od meraka, 2x
ili od sevdaha? 2x

Da li žališ, momo,
da li žališ, momo,
svoje devovanje,
svoje devovanje,
ludo agovanje?

Pusta mladost, momo,
pusta mladost, momo,
pusto devovanje,
pusto devovanje,
ludo agovanje.

Mladost brzo dođe,
mladost brzo dođe, 2x
starost teško prođe! 2x

Ljubavna pesma sa motivom žalosti za mladošću.
1 CD Mara Đorđević — Pesme sa Kosova i Metohije | Izdanje RTS PGP | 2000.



ĐURĐEVČICE, MILA 'ĆERO

Ðurđevčice, mila 'ćero,
Bre, iskoči, ludo mlado!
Bre, otvori teške porte,
Teške porte zatvorene!
 
Ne smem, ne smem, ludo mlado,
Ne smem gosti da dočekam!
Srdita mi stara majka,
Srdit mi je stari tatko.


OBRAŠE SE VINOGRADI DOLE KRAJ TOPOLE1
Dragiša Nedović

Obraše se vinogradi dole kraj Topole,
Vreme dođe da se uzmu koji koga vole.

Volesmo se ljubismo se ko slavuji mladi
Kolko smo se mi voleli znaju vinogradi

Volesmo se ljubismo stara majka kaže
Ovi momci iz topole dobre cure traže

Nek' se beru vinogradi dole kraj topole
Ja sam našao devojku koja mene voli.

1 Prof. dr Dragan Bataveljić | DRAGIŠA NEDOVIĆ — ŽIVOT I DELO — 1916—1966 Tekstopisac i kompozitor narodne muzike
Izdavač: Udruženje estradnih umetnika i izviđoča Šumadije "Kragujevac — koncert" | Kragujevac, decembra 2003



YouTube: Mara Đorđević — Srce mi boluje
YouTube: Danica Obrenić — Đurđevčice, mila 'ćero
YouTube: Radmila Dimić — Obraše se vinogradi
YouTube: Sekstet Dušana Radetića — Oro gajde
165  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Ljubivoje Vidosavljević (1921—2014) poslato: Jul 03, 2015, 01:44:07 am
*

PREMINUO LJUBIVOJE VIDOSAVLJEVIĆ
(1921—14.02.2014)


U Beogradu je u 93. godini preminuo Ljubivoje Vidosavljević, pevač Radio Begrada i producent Televizije Beograd.

Pevač Radio Beograda i producent Televizije Beograd Ljubivoje Vidosavljević preminuo je u 93. godini u Beogradu.

U Radio Beogradu zaposlio se kao solista, a po završetku Pozorišne akademije i osnivanjem Televizije Beograd bio producent naše prve koprodukcije "Letovi koji se pamte" i prve filmske serije "Ceo život za godinu dana". [RTS]
166  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Divna Kostić (1919—1969) poslato: Jul 03, 2015, 12:17:08 am
*

Olga Gaković: BOEMSKA KRV KRALJICE SKADARLIJE

Olga Gaković o životu majke, čuvene pevačice Divne Kostić, i dede, šahovskog velemajstora Bore Kostića: Mama nije bila ljuta na Boru što nas je ostavio

NIKO ne zna otkuda se i posle kakve avanture Borislav Bora Kostić obreo u rodnom Vršcu. Verovatno je prvi srpski šahovski velemajstor posle Velikog rata poželeo da poseti oca Vladimira, majku Emiliju - Milu i sestru Olgu. Ali je za čoveka njegovog kova, koji je istinski živeo "boemsku rapsodiju", sigurno je bilo nezamislivo da ne čuje pevanje i ne vidi "vršačku Koštanu", prelepu Ciganku Mariju Kerčovu, koja je u Vršac stigla sa grupom ruskih emigranata i začas osvojila srca vršačkih muškaraca. Iskra je neminovno planula, a o kratkotrajnoj ljubavi i strasti Bore i Marije brujala je banatska varoš.

Bora je ubrzo ponovo odjezdio, a Marija ostala, ali je 5. septembra 1919. godine ispred vrata sirotišta pri vršačkom manastiru ostavila korpu u kojoj je bila novorođena devojčica. Korpu je uzela nastojnica sirotišta, Borina sestra Olga. Na bebinim grudima pronašla je cedulju na kojoj je pisalo Divna Kerčova i kamenčić poput zrna pirinča okovan srebrom. Olga nije ni pomislila da je ostavi u sirotištu, znala je da je Divna Borino dete, usvojila je i dala porodično prezime Kostić.

— Ovo nije romansirana priča o rođenju moje majke Divne Kostić, jer je sve bilo baš ovako — priča, za "Novosti", Olga Gaković (59), Divnina ćerka i Borina unuka. — Posle svega što znam o Borinom i Marijinom životu, verujem da postoji prava pravcata ljubav, dovoljno jaka da, ako je potrebno, da slobodu drugoj strani. Jer, tragično je bilo kome ograničavati slobodu. Štaviše, ne zaboravimo da pričamo o ljubavi i strasti koji su se pre jednog veka dešavale između Ciganke i Srbina iz ugledne građanske porodice... Meni je, priznajem, ipak, najvažnija kruna njihove ljubavi, moja majka Divna Kostić.

A nema sredovečnih Beograđana, žitelja Srbije, pa ni Jugoslavije koji ne pamte Divnu, kraljicu "Ruskog cara" i Skadarlije, ženu boema koja je glasom pomerala i rušila granice pesme. Odrasla pod budnim okom stroge tetke Olge, završila je školovanje u Vršcu i potom dva razreda baletske škole u Beogradu. Jednu sezonu je igrala i u baletskom ansamblu beogradskog Narodnog pozorišta.

— Nastupala je u "Labudovom jezeru", a kada je čuveni glumac Milivoje Živanović pitao koja uloga joj je dodeljena, uz smeh mu je odgovorila: "Ovako garava mogu da igram samo crnog labuda" — priča Olga.

Ipak, Divninim venama tekla je boemska krv roditelja, glas je nasledila od majke i pevanje je prevagnulo. Počela je, 1939. godine, da peva kod čuvenog "Ruskog cara", a u Skadarliji početkom pedesetih godina minulog veka. Šah, tvrdi naša sagovornica, nikad nije igrala, ali zato jeste karte.

— Kartašku strast je sigurno nasledila od dede Bore. Da bi spasla njegovu kockarsku čast, baka Olga se udala za dedu Dimitrija Kuzmanovića, ali tek pošto je potpisao predbračni ugovor da neće deliti bračnu postelju — kaže naša sagovornica koja je po njoj i dobila ime. — Olga je bila neporočna, apsolutno suprotnog temperamenta od brata Bore, stroga, ali puna ljubavi za Boru, mamu i mene, i potpuno posvećena Bogu, do kraja života.

Naša sagovornica kaže da je baka Olga u "savezu" sa Divnom odlučila da je odgaja u Vršcu, i da su se na beogradsku Čuburu doselile tek kada je trebalo da pođe u školu.

— Beskrajno pažena u domu Kuzmanovića, ali pod "debelim ključem" baka Olge, završila sam Osmu, sada Treću beogradsku gimnaziju, potom Pravni fakultet i advokaturu. Radila sam u nekoliko beogradskih preduzeća i 1989. godine upoznala je dr Žarka Gakovića, sina srpskih emigranata u Londonu. Venčali smo se 1990. godine i postali roditelji Aleksandra i Divne. Oni su divni praunuci velemajstora života Bore Kostića i moje najdraže baka Olge — priča Olga, koja živi u Londonu, a trenutno je u Beogradu, i otkriva nam da je nju muzički gen "preskočio", ali da su ga nasledila njena deca.

Naglašava i da je bila član šahovskog tima Osme beogradske gimnazije, kao i da je "šahovski gen" nasledio Aleksandar.

— On je divan momak, mladi magistar biologije mora, dok je Divna završila englesku književnost i radi u jednoj izdavačkoj kući. Supruga sam, nažalost, u nesreći izgubila pre 10 godina. Nas troje često dolazimo u Beograd, oni govore srpski, pišu ćirilicom, odlaze u srpsku crkvu. Svesni su svojih korena i ponosni su na njih. Kao i ja, ponosni su na moju majku Divnu i na dedu Boru, čije lutalaštvo i neizdrž verujem da razumeju — kaže naša sagovornica.

Otkriva i da je dedu Boru, kao i baku Mariju, videla samo jednom i da je, zapravo, mnogo kasnije saznala ko su. Ne zna, kaže, mnogo ni o Divninim i Borinim susretima, ali zna da je išao u Skadarliju da je sluša.

— Mama nikada nije bila ljuta na Boru. Vremenom je i ona postala svojevrsna institucija, sve je razumela i svaku životnu situaciju sagledavala je sa lepše strane. Sigurna sam, u stvari, da su se mama i Bora potpuno razumeli — poručuje Olga Gaković, i žali što nisu poživeli duže budući da je Bora preminuo kada je imala osam godina, a 13 i po kada je Divna zauvek otišla. ...


Ostatak teksta možete pročitati na: Večernje novosti
167  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Sofka Nikolić (1907—1982) poslato: Jul 02, 2015, 11:50:02 pm
*

KRALJICA SEVDAHA


Sjećam se, kad je 27. jula 1982. godine umrla Sofka Nikolić, napisao sam u Semberskim novinama tekst kojim sam se, u ime Bijeljinaca, oprostio od nekadašnje velike svjetske muzičke zvijezde. Poznavao sam Sofku i poštovao je. Tekst je sutradan prenijela Politika ekspres, u to vrijeme najtiražniji list u Jugoslaviji, uz napomenu da je to jedini nekrolog velikoj pjevačici koji su oni našli u čitavoj tadašnjoj jugoslovenskoj štampi. Kasnije sam nalazio i tekstove i emisije o njoj, ali tada je za mene bila čudnovata ta, reklo bi se, uobičajena balkanska sklonost zaboravljanju onoga što je najvrednije i najbolje kod nas.

A Sofka je bila čudo. Zamislite da danas neko, ko pjeva našu tradicionalnu muziku, postane evropska i svjetska senzacija, čija slava nema granica i kojoj pred noge padaju najslavniji ljudi i najveće muzičke kuće. Šaban Bajramović je bio svjetsko ime, i niko prije i poslije njega. Osim Sofke, kojoj nije bilo premca ne samo kod nas, već ni u Evropi. U vrijeme kad su gramofonske ploče mogli snimiti samo izuzetni muzičari i pjevači, Sofka je 1923. godine, kad je imala samo 19 godina, u Berlinu snimila svoju prvu ploču, na kojoj su bile dvije pjesme: "Kolika je Jahorina planina" i "Kad bi znala, dilber Stano", i za tu ploču je dobila tadašnje najveće evropsko priznanje — "Zlatnu potkovicu" (kasnije se to zvalo "Zlatna ploča"), zajedno sa velikim Karuzom. U Parizu je dvije godine kasnije snimila drugu ploču (u "gradu svjetlosti" je pjevala, iz noći u noć, čitava tri mjeseca), a do 1939. godine ukupno stotinu ploča, i bila je prva žena koja je proglašena za najtiražnijeg pjevača Evrope. U to vrijeme samo je Enriko Karuzo prodao ukupno više ploča od nje. On je bio operska senzacija, pjevao je muziku koju je cio svijet razumio, a Sofka je pjevala naše narodne pjesme, dotle nepoznate u svijetu.

Da, Sofka je bila čudo, kakvog nije bilo nikada u ovoj našoj evropskoj provinciji.

...

Čudo je bio i Sofkin nevjerovatni uspon, od vašarskog blata do holivudskog sjaja. Rođena je 1907. godine u malenom mačvanskom selu Tabanovići kod Šapca, ali se njena porodica brzo preselila u Banju Luku. Sluteći strahote nadolazećeg rata, njen otac Nikola Vasiljević odveo je ženu i djecu preko Drine, najprije u Turn-Severin u Rumuniji, pa u Ćupriju, zatim u mačvansko selo Duvanište. Kad je majka Persa napustila porodicu, ostala je Sofka, kao najstarije dijete, da se brine o ostalih četvoro. Zato je počela pjevati rano, još u svojoj desetoj godini, jer je to bio jedini način da zaradi za život. Zabilježeno je da je povremeno nastupala sa orkestrom Milana i Ruže Maksimović, a prvi pravi nastup imala je u jednoj zvorničkoj kafani 1923. godine. Tada se i udala, vrlo mlada, za Iliju Marinkovića, i s njim dobila kćerku.

Sofka je već tada bila zapažena kao čudo od pjevača. Gdje god bi pjevala, dolazila je publika masovno da čuje, ali i da vidi tu vitku, crnooku, stasitu ljepoticu, sa glasom sirene. U zvorničkoj kafani zapazili su je vlasnici tada poznate kafane "Lira" u Mostaru, i odveli je u svoj grad. Tu, u lijepom gradu bogate kulture i tradicije, odmah je postala zvijezda. Cio grad je živio za njene noći ispunjene pjesmom, pred njom su u sevdah padali najviđeniji ljudi, a među njima i pjesnici Šantić, Ćorović, Dučić, Đikić. Jedne večeri je Aleksa Šantić, čovjek istančanog sluha, počeo da joj pjevuši svoju novu pjesmu. Zvala se "Emina", i bila je posvećena njegovoj velikoj, neostvarenoj ljubavi. Sofka je odmah prihvatila i punim glasom otpjevala pjesmu koja će postati čuvena. Kažu da su Šantiću suze krenule niz lice. Pjevao je tu pjesmu nekoliko puta zajedno sa Sofkom, a glas o njegovoj ljubavi pukao je po Mostaru i Hercegovini.

Ali, Mostar je postao suviše mali za pjevačicu o kojoj se pričalo širom zemlje. Otišla je odatle u Sarajevo, gdje je pjevala u kafani čuvenog violiniste Žarka Milanovića. Tu je ostala sve do 1927. godine, okružena divljenjem i pažnjom Sarajlija. Zbog nje su prosipana bogatstva, rasturale se porodice, propadale firme, njena pjesma je zaludjela grad do te mjere, da se iz svega rodila legenda o pjevačici zbog koje se svakom muškarcu prevrne pamet. A ona je samo pjevala i svoju radost života darovala publici, bez mjere, nesebično.

Onda je otišla u Beograd, koji je u to doba bio centar kulturnog, ali i boemskog života. Nastupala je sa orkestrom svog drugog muža Paje Nikolića, sa 25 svirača, i odmah je nazvana "kraljicom Skadarlije". Čitav Beograd je dolazio da je sluša. Ministri, oficiri, bogataši, umjetnici. Branislav Nušić, Dobrica Milutinović, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, svi koji su nešto značili u Beogradu bili su njeni slušaoci, sagovornici i prijatelji. Sofka je postala centar Beograda. Kad je ona pjevala, ni konobari se nisu kretali, niko riječ nije izgovarao. A kad prestane, kao i u Sarajevu i Mostaru, letjeli su tanjiri i čaše. Bacane su pare. I svi su tražili još.

Radio-Beograd je, prvi put u svojoj istoriji, počeo uživo prenositi njene nastupe. Prvi takav prenos bio je 11. decembra 1929. godine, kad je pjevala u kafani "Kragujevac". Kažu da su ti prenosi bili slušaniji nego nastupi fudbalske reprezentacije tog doba.

Onda je Sofka krenula u svijet. Berlin, Pariz, Prag, Beč, Madrid, London, Rim, koncerti, ploče, oduševljena publika, slava. Pa onda Amerika, koju je bacila pod noge. Sprijateljila se sa slavnom Džozefinom Beker, i to je prijateljstvo ostalo vječno. Najveće svjetske zvijezde — Rudolf Valentino, Ramon Novaro i drugi holivudski velikani, čiju slavu današnje generacije ne mogu shvatiti, dolazili su joj na noge. Čuveni muzičar i pisac Karl Brent Čilton napisao je o njoj opširnu studiju o objavio je u najtiražnijim američkim časopisima.

Sofka je bila najsjajnija pjevačka zvijezda toga vremena. Neprevaziđena.

...

A onda, nakon sjaja, odjednom je pao mrak. Od tuberkuloze je umrla njena kćerka jedinica, Marica, u 17. godini. Uzalud su bili svi napori, liječenja u inostranstvu, sva pažnja. Sofka je svoju jedinicu sahranila u Bijeljini. I nikad više nije zapjevala.

Od kraljice sevdaha postala je kraljica tuge.

...

U maloj kući, u blizini groblja Pučile, u avliji punoj cvijeća, provodila je Sofka svoje dane i godine. Odazivala se nerado pozivima novinara koji su je se ponekad sjetili. I ja sam jednom, za Radio-Bijeljinu, snimao emisiju o bijeljinskim muzičarima, u prostorijama Muzeja Semberije. Došla je i Sofka, tiha i dostojanstvena. Dugo smo razgovarali, a kad smo se rastajali, poljubila me u obraz. I otišla lagano, uzdignute glave, kao prava dama.

Umrla je nedugo poslije toga, 27. jula 1982. godine. Sahranjena je na mjestu koje je sama odabrala — na bijeljinskom groblju, u kapelici pored kćerke Marice.

Kad se nađete tamo, potražite tu malu, tihu kapelu, izgubljenu u moru spomenika. I poklonite se uspomeni na veliku Sofku Nikolić. Ona to zaslužuje.


Piše: Jusuf Trbić | 03.01.2015. | BZK "Preporod" Bijeljina
168  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — Z poslato: Jul 02, 2015, 01:21:11 am
**

ZAŠTO SVIĆEŠ TAKO RANO
Muzika: Miodrag Krnjevac
Tekst: Mladen Stepanović


Zašto svićeš tako rano,
rujna zoro, s puno sjaja,
što mi budiš zlato moje
iz najljepšeg zagrljaja?

Što se zoro ne sakriješ,
i nepustiš noć na miru,
da još jednom ljubim zlato
što mi leži na mom krilu?

Samo tihi poveterac
nek nam svoje čari pruža,
a noć tiha, tako duga,
nek nam pruža miris ruža!

YouTube: Predrag Gojković Cune — Zašto svićeš tako rano
YouTube: Jasna Kočijašević — Zašto svićeš tako rano
169  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — E poslato: Jul 02, 2015, 12:54:51 am
*

EH ŠTO IMA JEDNA PESMA

Eh što ima jedna pjesma
Naježim se kad je čujem
Eh što ima jedan čovjek
Još zbog njega dušu trujem

Eh što beše jedna ljubav
Ljubav čista, ljubav prava
Od svega je jača bila
Od tuge i zaborava

Eh da mogu kao nekad
Sa njim sretna da se smejem
Da ga ljubim, da ga grlim
Bolno srce da ogrejem

Eh da mi je poljsko cveće
Da beremo zagrljeni
Bar još jednom da ga vidim
Da u susret trči meni

Bar još jednom da ga vidim
Da u susret trči meni

YouTube: Mira Kosovka — Eh što ima jedna pesma
170  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — A poslato: Jul 02, 2015, 12:39:50 am
**

AJ, KONJA SPREMAM, KONJ DORIJA
 
Aj, konja spremam, konj dorija će ide
aj, konja spremam, konj dorija će ide

Aj, komu će me mene ludo ostavit'
aj, komu će me mene ludo ostavit'
 
Aj ostavam te na tvoja majka i moja  
aj, ostavam te na tvoja majka i moja  
 
Aj što će mene bre te majće bez tebe
aj, što će mene bre te majće bez tebe

Tekst po pevanju Mare Đorđević

YouTube: Mara Đorđević — Aj, konja spremam, konj dorija
171  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — G poslato: Jul 02, 2015, 12:14:46 am
**

GINE VENE1

Gine vene srce u menika
Gine vene srce u menika


Što mi moja ne dolazi dika
Da mi dođe da mi srce prođe
Prođi, diko, doveče sam sama.
Da znaš, diko, kako srce boli.
Srce boli hoće da izgori.
 
Srce boli, srce boli
Hoće da izgori,
Ej, čedo moje lepo.

1 S PESMOM KROZ VOJVODINU (sto narodnih pesama) Prikupio i zabeležio Milenko Parabućski, Novi Sad 1953.
Izdavačko preduzeće Brastvo-Jedinstvo


YouTube: Gordana Kojadinović — Gine, vene srce u menika
YouTube: Aleksandar Dejanović — Gine, vene srce u menika
172  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Mara Đorđević (1916—2003) poslato: Jul 01, 2015, 11:46:28 pm
**
Mara Đorđević


NE POČINJE SVE OD NAS I OD DANAS

Svi ćemo mi jednom doći na isto, ko pre, ko kasnije. Svi životi se, i slavnih i nepoznatih, jednom izjednače u zaboravu.

Ali, zašto smo toliko skloni zaboravu? Zašto smo, kad su u pitanju narodne pesme sa Kosova i Metohije, zaboravili jednu Maru Đorđević? Zašto se danas pevači i ansambli prosto utrkuju da snime nešto sa juga i iz Stare Srbije, a niko da spomenje njeno ime?

Možda bi velikoj većini takvih trebalo i oprostiti jer oni za Maru Đorđević, ruku na srce, nikad nisu ni čuli. Nisu imali priliku, nisu im pričali o njoj i nisu im pustali njene pesme.

Oni ne znaju da je baš ona, iz tamnog ali isto tako i lepog kosovskog vilajeta, pred oči najšire publike prva iznela očaravajuće pesme za koje ni glasoviti Carevac u ono vreme nije znao. Prva ih je pevala i na radio-stanicama i na koncertima. Pevala ih je nenadmašno, toliko dobro da je svaki pokušaj opisivanja, pa i onaj najbolji, samo nagoveštaj te retke lepote. Setimo se samo pesme "Beli lice Prizrenka devojka..."

Ne počinje sve od nas i od danas!

Mara Đorđević, dugogodišnji penzioner Radio Beograda, i danas kao i 1950-te, kada se doselila iz Prištine, živi u svom stanu u Pančevu, u ulici Branka Radičevića 17.

Glas je jos uvek dobro služi, vedrog je duha i bistre pameti.

Živa legenda.

Neka je Bog poživi!


Mara Đorđević
Pesme sa Kosova i Metohije
CD PGP RTS — 2000.
Autor izdanja Aco Doganović
173  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — S poslato: Maj 31, 2015, 01:07:36 am
**

SRETAN I BEZ NJE
Radojka Živković — B. Ilić — S. Katedilić

Ako draga upita, jarane,
Da l' još sanjam njenu kosu plavu,
Ti joj kaži, laži, bolan, za me
da sam ljubav dao zaboravu.

Ref. 2x
Kaži joj da pjevam
Sretan i bez nje
Nemoj reći da mi duša
Za njom i sad mre.

Kaži dragoj: "Pozdrav srca moga,
Ko je prosi, neka se udaje,
Nek izbriše iz sjećanja svoga
Sve što spaja naše zagrljaje".

Kaži dragoj nek ode bez jada
Da se ženim najljepšom djevojkom.
Sve joj pričaj, zelenog ti hlada,
Nemoj samo o mom jadu gorkom

Nedžad Salković / album "25 godina sa vama" / RTB PGP 198x.
174  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / VIS Idoli [Beograd] poslato: Mart 16, 2015, 05:03:04 am
*

PREMINUO VLADA DIVLJAN


Vest o smrti velikana jugoslovenske i srpske muzike Vlade Divljana duboko je potresla javnost. Kako je saopšteno iz produkcijske kuće "Long plej", Divljan je preminuo ujutro u Beču, u 56. godini, posle i duge i teške bolesti. Datum i mesto sahrane biće objavljeni naknadno.

Divljan je bio jedna od najznačajnijih muzičkih ličnosti na prostoru bivše Jugoslavije: bio je koosnivač kultne beogradske, novotalasne grupe VIS "Idoli", priznati autor muzike za pozorište, film i televiziju, kao i kompozitor muzike za decu.

Poslednjih godina svirao je sa hrvatskim "Ljetno kino big bendom", koji je predvodio njegov stari prijatelj Maks Juričić, nekadašnji gitarista grupa "Film" i "Vještice". Sa njima je snimio album "Četiri godišnja doba" i održao poslednji koncert u Beogradu 2013, dok je onaj zakazan za novembar prošle godine bio otkazan zbog bolesti. Upravo je Juričić pre nešto više od mesec dana izjavio za hrvatske medije da se Divljan bori za život, nakon čega se beogradski muzičar i sam oglasio rečima: "Daleko sam od bilo kakve životne ugroženosti", dodavši:

"Istina je da mi je pre dve godine dijagnostifikovan tumor na slepom crevu koji je početkom prošle godine poslat u mirovinu..."

Iako je tada najavio izlazak novog singla "Neposlušna građanka", koji je snimio sa grupom beogradskih muzičara, nažalost, nije doživeo objavljivanje pesme.

Klinac iz srca Beograda, rođen 1958. godine prošlog veka muzički se kalio u sastavima "Merlin" i "Zvuk ulice", a grupu VIS "Idoli" osnovao je 1981, sa drugom iz škole Srđanom Šaperom (bendu su se ubrzo pridružili Nebojša Krstić i Zdenko Kolar). Te godine je objavljena i kultna kompilacija "Paket aranžman", na kojoj su se, osim pesama "Idola", našle i numere "Šarla akrobate" i "Električnog orgazma". To je bila ploča koja je utrla put beogradskoj novotalasnoj sceni i danas važi za jedan od najuticajnijih albuma jugoslovenske rok scene!

"Idoli" su za četiri godine postojanja objavili "samo" tri studijska albuma, ali je njihov opus ušao u anale ovdašnje muzike. Kako je sam Divljan svojevremeno izjavio za "Politiku" — period proveden u bendu bio je kratak, ali sladak, kao i da je do raspada sastava došlo u pravom trenutku... "Kada smo se rastali 1984. godine mislio sam da imamo još mnogo toga da kažemo."

Nakon "Idola" nastavio je solo karijeru objavivši četiri studijska albuma, kao i četiri ploče za decu, zajedno sa frontmenom "Električnog orgazma" Srđanom Gojkovićem Giletom. Potpisao je i muziku za filmove "Šest dana juna", "Kako je propao rokenrol", "Crni bombarder", "Sedam i po", "Tri palme za dve bitange i ribicu", "Čekaj me ja sigurno neću doći".

Nakon početka ratnih sukoba na ovim prostorima, sa porodicom odlazi u daleku Australiju, gde je živeo sedam godina, da bi se 1998. skrasio u Beču. Ovdašnja publika poslednjih godina imala je priliku da ga sluša na osmomartovskim koncertima u Beogradu, na festivalima u gradovima Srbije, kao i regiona. [...]

J. K. – S. Č. – A. C. | objavljeno: 05.03.2015. Politika
175  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Divna Kostić (1919—1969) poslato: Mart 06, 2015, 04:59:02 am
*




DIVNA KOSTIĆ
(Vršac, 05.09.1919 — Beograd, 18.10.1969)


... Divna Kostić, nedostižna kafanska pevačica koja je stolovala u Velikoj Skadarliji, gde su dolazili da je slušaju ugledni zvanični gosti Beograda, Luj Armstrong, fudbaleri Mančester Junajteda, filmske zvezde... Po svedočenju, Divna je bila Borina kćer sa lepom cigankom Marijom Kerčovom, koja je u Vršac stigla sa skupinom izbeglica iz Rusije a koju su nazivali Vršačkom Koštanom. [...]

Beli kralj i crna dama bili su razdvojeni čitavog života. Divnu je odgajala i školovala Borina rođena sestra. Story


* * *

Počev od 1936, dve godine je Divna Kostić učila balet u školi Jelene Dmitrijevne Poljakove. Jednu sezonu bila je pripadnica beogradskog Narodnog pozorišta. Igrala je crnu labudicu na jezeru, dok joj, pričalo se, korepetitor nije kazao kako je stvorena za pevanje.

Po drugoj priči, savet da batali balet i poda se potpuno pesmi, dao joj je glumac Milivoje Živanović. Moglo je to biti u Požarevcu jer je Divna tamo pesmom uzbunjivala vojsku.

Ono što je izvesno jeste da je Divna Kostić 1939. počela da peva u Beogradu kod "Ruskog cara". Pevala je Divna, dakako, ruske pesme. Ruske romanse učila je od Olge Jančevecke. Sa orkestrom "Romalen" koji je predvodio Boško Vasić Pargar, 1969. za televiziju snimila je pesme ruskih Cigana. [...] RTS

Fotografija: Story
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »