Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
1376  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Slobodan Zečević — Srpske narodne igre poslato: Novembar 27, 2011, 07:38:54 pm
**

SRPSKE NARODNE IGRE


PODELA NARODNIH IGARA
 
Teško je izvršiti sistematsku i objektivnu podelu narodnih igara na vrste, pošto ou one veoma bogate raznovrsnim elementima koji bi se mogli uzeti kao kriterijum za njihovu podelu. Razne vrste narodnih igara dotiraju se i ukrštaju sa drugim vrstama tako da ih je, u izvesnim slučajevima, teško jasno razgraničiti i strogo izdvojiti u posebnu grupu. Ipak je sasvim izvesno da se svaka klasifikacija igara mora zasnivati na njihovim suštinskim i formalnim karakteristikama.

Najopštije razvrstavanje narodnih igara po suštini i nameni, moglo bi ih podeliti na dve velike kategorije. To sou OBREDNE i SVETOVNE igre. Obredne igre su one koje su se nekada izvodile u sklolu raznovrsnih obreda, dok bi svetovne igre bile sve ostale. Ne treba misliti da je ova podela nepromenljiva i da igre stalno moraju ostati u istoj kategoriji. Igre su u stalnom razvoju. Obredi izumiru i nestaju, dok neke igre, koje su se igrale u njihovom sastavu, ostaju da se igraju i dalje. Na taj su način one nadživele obred, postopeno su gubile obrednu funkciju i postajale svetovne.

OBREDNE bi se igre dalje mogle podeliti na one igre koje su se izvodile u opštem interesu (obredi za kišu i plodnost), na one koje su se izvodile povodom važnih događaja u životu ličnosti (rođenje, svadba, smrt) i na ostale obredne igre (ivandansko, pokladno, đurđevdansko ili drugo igranje). Pregled srpskih obrediih igara daje se u posebnom odeljku.

SVETOVNE IGRE danas sačinjavaju ogromnu većinu srpskih narodnih igara. Po svojoj sadržini, one su veoma raznovrsne. Imitativne i mimičke su one igre čija se sadržina ne izražava samo igrom nego i naročitim pokretima tela ili izrazima lica sa ciljem da se jasnije ilustruje sadržina igre (Ovako se biber tuca, Devojčica platno beli i druge). Ozbiljne i vesele igre imaju u sebi takvih elemenata koji izazivaju ozbiljna (Teško oro) ili vedra oseđanja (Trojanac, Moravac i većina srpskih igara). Kod vedrih igara ima ih koje u sebi sadrže šale i humora i koje bi se mogle nazvati šaljivim ili humorističkim igrama. Kroz sadržinu erotsko-ljubavnih igara provlače se ljubavni motivi. Igre u kojima se pokazuju razne veštine ili imaju takmičarski karakter mogle bi se nazvati igrama veštine i duha. Međutim, najveći broj srpskih narodnih igara nema neke vidljive sadržine ni naročite namene, sem da zabave ili osveže igrače. Ove bi se igre mogle nazvati zabavne. Već je napomenuto da se nekadašnja namena i sadržina mnogih igara zaboravila, pa se one igraju jedino u svrhu zabave i iskazivanja životne radosti i snage.

Formalni kriterijumi za podelu narodnih igara takođe mogu biti brojni, zavisno od toga sa koje se strane igre posmatraju. Ako se gleda ko ih igra, one se mogu podeliti na dečije, ženske, muške i igre starijih. Poznato je da deca imaju svoje naročite igre. U većini krajeva, deca se u igre starijih uopšte nisu mešala. Njihove igre nisu pretežno orske a ukoliko i jesu, to su šaljive, imitativne ili igre čija sadržina sem čisto orskih ima i drugih elemenata. Muške i ženske igre su one igre koje igraju samo pripadnici jednog ili drugog pola. Ove igre mogu biti ostatak nekadašnjih rituala muških ili ženskih društava a danas su čisto muške igre takmičarske ili igre u kojima dolazi do izraza veština ili snaga, dok isključivo ženske igre mogu biti kolo udavača, nevesti ili inicijantkinja. Stariji ljudi retko igraju. To se dešava u izuzetnim prilikama kada su naročito raspoloženi ili kada to nalaže obred (Svekrvino ili Šareno kolo u svadbonom obredu). Sa stanovišta oblika kome se igraju, igre se, shodno svome spoljpom izgledu, mogu podeliti na grupne igre (kolo, lesa) i igre sa ograničenim brojem igrača (solo, parovne i druge igre). Sa stanovišta muzičke pratnje igre se mogu podeliti na igre bez muzike, igre uz pesmu i igre uz pratnju muzičkih instrumenata. Neme igre se izvode baz ikakve muzičke pratnje. Kod njih kao ritmički osnov igre služi bat koraka igrača ili zveket njihovog nakita (Glamočko kolo i druge igre dinarskih planinaca). Igre uz pesmu su takve igre uz koje se uvek pevaju pesme sa tekstovima. U uskoj vezi sa tekstovima su mnoge imitativne igre, gde tekst pesme i pokret zajednički ispunjavaju sadržinu igre i njen su ravnopravan sastavni deo. Neke obredne igre se uvek igraju uz pesmu a nikako sa instrumentalnom pratnjom. Ovde treba napomenuti da se izvestan broj igara kod nas uvek igrao uz tekstove koji se improvizuju na licu mesta (poskočice) ili predstavljaju neku vrstu hronike savremenih ili prošlih događaja (Kozaračko kolo). U poslednju kategoriju mogu se uvrstiti one igre koje se igraju samo uz instrumentalnu pratnju i kod kojih tekstova pesme nikada nije bilo ili su zaboravljeni. Moguća je i kombinacija pomenutih vrsta muzičke pratnje. U istoj igri se određeni broj taktova može igrati uz pesmu a određeni broj nemo ili uz muziku. Za pratnju srpskih narodnih igara su se upotrebljavali svirala i gajde, dok je orkestarsko muziciranje novijeg datuma. U Srbiju je dospelo iz Rumunije posredstvom Roma koji su otuda doneli laute (violine) rumunskih lautaških orkestara. Bleh orkestri su pastali pod uticajem vojne muzike. Najzad, igre se mogu razvrstati i po svojoj strukturi. Kriterijum je međusobni odnos broja pokreta i pravca kretanja.
 
Postoji još mnogo kriterijuma po kojima bi se mogla izvršiti podela igara. Neće se ulaziti u dalje deobe, pošto je izložena deoba najopštija a i najzanimljivija za amateroke grupe a dalje raščlanjavanje može biti zanimljivo za nauku, dok za amatere ima sekundaran ili sporedan značaj. Za njih je sasvim dovoljno ukazati na one vrste igara koje dolaze u obzir za scensku primenu. Zato će se pored informativnog prikaza obrednih igara, Priručnik naročito osvrnuti na oblike i muzičku pratnju, što je veoma važno kod scenske primene.


Dr Slobodan Zečević
1377  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — R poslato: Novembar 27, 2011, 03:14:10 pm
*

ROSNA LIVADA

Rosna livada, trava zelena,
U toj livadi dobra devojka,
Dobra devojka, biser nizala,
Gde je nizala tu je zaspala.

Ozdol mi ide mlado terzije,
Mlado terzije budi devojče,
Ustan, ustani dobra devojko,
Zora zazori, Sunce ogreja.

Tekst: Teofilovići & Miroslav Tadić
1378  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — M poslato: Novembar 27, 2011, 03:02:29 pm
*

MORE VRCAJ KONJA

More, vrćaj konja, Abdul-Ćerim ago.
More, vrćaj konja, pišman će da bidneš.
 
More, ne ga vrćam, džan Stameno, mori,
More, ne ga vrćam, da znam da poginem.
 
More, puče puška iz gusti orasi,
More, pa mi ubi Abdul-Ćerim agu.

More, ubiše ga vranjanski serbezi,
More, udriše ga među oči crni.

Legenda kaže: "U vreme Karađorđa živeo je u Vranju Abdul-Ćerim aga, poznati bekrija i pustahija. Polazeći jednom iz Vranja za Niš, konačio je u Grdeličkoj klisuri, u hanu prisne mu Stamene. Znajući za pripremu ustanka u Nišu, ona ga je odvraćala od tog puta, izbegavajući da mu otvoreno kaže razlog te njene brige. Pri polasku doviknula mu je: 'More, vrćaj konja, Abdul-Ćerim ago, pišman će da bidneš!' 'More, ne go vrćam, da znam da poginem, bre!' — odgovori aga." [filmoza.info]

YouTube: Staniša Stošić — More, vrcaj konja
1379  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — R poslato: Novembar 27, 2011, 03:00:46 pm
* 101011

RASTANAK
Milovan Prokić

Jedna noć je još ostala
da se sanja da se voli,
a kad rujna zora svane
rastanak će donet' boli.

Zbogom srećo, zbogom nado,
doviđenja ljubavi.
Zar sve one divne dane
moram da zaboravim?

Sutra kad nov dan osvane
kad probudi sunce zoru,
moj će pogled da te traži
i plakaću na prozoru.
Ref.

Ali svakog novog jutra
kad se zlatno jutro javi,
setiću se ove noći,
srećnih dana i ljubavi.

Jasna Kočijašević — Rastanak ("Ilidža 73")
1380  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — N poslato: Novembar 27, 2011, 02:56:58 pm
*

NEKAD CVALE BELE RUŽE

Nekada cvale bele ruže
u mom đulistanu,
a sad mesto belih ruža
gledam suhu granu.

Nekad ovim stazicama
šetah ja i zlato moje,
a sad gledam te stazice
kako puste stoje.

Gledam sada sjajne zvezde
kako divno sjaju,
pa ih molim da mi kažu
šta o dragom znaju.

A kad one meni kažu
da mi dragi doći neće,
ja prolivam gorke suze
i pogazim cveće.

YouTube: Edo Ljubić — Nekad cvale bele ruže
YouTube: Živka Ðurić Ivanović — Nekad cvale bele ruže
YouTube: Lepa Lukić — Nekad cvale bele ruže
1381  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — C poslato: Novembar 27, 2011, 02:55:38 pm
**

CAR VEZIRA NA DIVAN POZIVA
 
Car vezira na divan poziva:
Moj vezire što mi gde ne dođeš?
Ah moj care! Kako ću ti doći,
Kad ne mogu kroz Loznicu proći:
Od gospodstva Ante Gospodara,
Od njegovih mladije vojnika;
Od saruka, i od jatagana,
Od sabalja i tankih pušaka.

(Iz bogatog repertoara družine "Cicvarići")
1382  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — O poslato: Novembar 27, 2011, 02:51:37 pm
**

OJ, DEVOJKO

Oj , devojko što me moriš,
oj , što mi vrata ne otvoriš
 
Ja bih tebi otvorila, aj,
kad bi majka ovde bila, aman,
 
A gde ti je stara majka, aj,
a gde ti je stara majka?
 
Otišla je u đul-baštu, aj,
otišla je u đul-baštu, aman,
 
Neven bere, kitu kiti, aj,
neven bere, kitu kiti, aman,
 
Ako sam ti dobra bila, aj,
ti mi dođi oko pola noći

(Iz bogatog repertoara družine "Cicvarići")
1383  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Novembar 27, 2011, 02:46:28 pm
**

KIŠA PADE, MORI CONE

Kiša pade, mori Cone,
Više donjo Vranje 2x

Kiša pade, mori, Cone,
Otvori mi vrata 2x
  
Kiša pade, mori, Cone,
Begaj da begamo 2x

Pokise mi, mori, Cone,
Gunjče od dukata 2x
  
Da ti imaš, mori, Mane,
Gunjče od dukata 2x

Ne bi došja, more, Mane,
na Conini vrata. 2x

YouTube: Ivana Tašić — Kiša pade, mori Cone
YouTube: Branimir Stošić — Kiša pade, mori Cone
1384  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — R poslato: Novembar 27, 2011, 02:43:06 pm
**

RAZBOLE SE LENČE, JEDNO U MAJKE

Razbole se Lenče,
Jedno u majke.
Žalosno Lenče, jedno u majke
žalosno Lenče, 'oće da umre.

"Donesite, majko
Do tri doktura!"
Donela majka do tri doktura,
Donela majka do tri doktura.

Prvi doktur veli:
"Lenče će umre.
Žalosno Lenče, jedno u majke,
Žalosno Lenče, jedno u majke."

Drugi doktur veli:
"Neće da umre,
Ali će majko, da ti boluje,
Ali će majko, da ti boluje."

Treći doktur veli:
"S'k će se digne,
Ako gu, majko, momče doneseš,
Ako gu, majko, momče doneseš!"

YouTube: Jordan Nikolić — Razbole se Lenče
1385  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — A poslato: Novembar 27, 2011, 02:37:38 pm
*

AJ, BEREM GROŽĐE
narodna

Aj, berem grožđe, biram tamnjaniku,
oj, Zoro, Zorice.
Aj, berem grožđe, biram tamnjaniku,
oj, Zoro, Zorice.

Aj, slađa dika nego tamnjanika,
oj, Zoro, Zorice.
Aj, slađa dika nego tamnjanika,
oj, Zoro, Zorice.

Aj, volim diku, dika voli mene,
oj, Zoro, Zorice.
Aj, volim diku, dika voli mene,
oj, Zoro, Zorice.

Petar i Dragan Tanasijević uz pratnju Vlastimira Pavlovića Carevca — Aj, berem grožđe
1386  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — A poslato: Novembar 27, 2011, 02:34:51 pm
*

ANĐELA
Toma Zdravković

Anđela, zašto si tužna,
Anđela, zašto si sama,
Zašto dozivaš vetar kada dolazi maj?
Anđela, za tebe imam sunce što daruje ljubav,
Cveće, crvene ruže…
Anđela dajem ti sve.

Samo ne tuguj nikad u proleće,
Anđela moja.
Čekaj da ti se vratim dok prođe maj.
Anđela, zašto si tužna,
Anđela, zašto si sama,
Zašto dozivaš vetar kada dolazi maj?

Anđela, zašto si tužna,
Anđela, zašto si sama,
Zašto dozivaš vetar kada dolazi maj?
Samo ne tuguj nikad u proleće,
Anđela moja.
Čekaj da ti se vratim dok prođe maj.

Anđela, zašto si tužna,
Anđela, zašto si sama,
Zašto dozivaš vetar kada dolazi maj?
Anđela, kada dolazi maj...

Toma Zdravković — Anđela
1387  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / "Ah, moj doro" — sevdalinka? poslato: Novembar 26, 2011, 08:17:16 pm
**

AH, MOJ DORO


AH, MOJ DORO
 
Ah, moj doro,
ah, moj doro, dobri doro,
šta je tebi dodijalo:
lako sedlo šimširovo,
il' uzica pozlaćena,
il' kamdžija biserlija?

Ah, moj gazdo,
ah, moj gazdo, dobri gazdo,
nije meni dodijalo
lako sedlo šimširovo,
nit uzica pozlaćena,
nit kamdžija biserlija,

već je meni dodijalo
što ti ideš u mehanu,
mene vežeš pred kafanu,
čupam travu iz korena
pijem vodu sa kamena,
— to je meni dodijalo.


Pesma "Ah, moj doro" oduvek je bila popularna i van granica Srbije tj. u Bosni i Hercegovini. Čak toliko popularna da je svrstana u Antologiju bosanske sevdalinke. Ali, svrstati ovu pesmu uopšte u kategoriju sevdalinke — nepojmivo mi je. Kada se govori o sevdalinci, misli se zapravo na ljubavnu narodnu pesmu, ili se varam?

Omer Pobrić, koji je "čitav svoj život uložio u očuvanje i promociju sevdalinke kao nacionalnog blaga" a "njegovo najznačajnije životno djelo" je "osnivanje Fondacije Omera Pobrića" "Institut Sevdaha" 2003. godine, za sevdalinku kaže: "Sevdalinka je bosanska, gradska ljubavna pjesma, pri čemu riječ 'bosanska' geografski određuje autohtonost sevdalinke, riječ "gradska" urbanost, a riječ "ljubavna" sadržajnu tematiku."

Ili da citiram Sukriju Traku: "Sevdalinka je kao tvorevina narodne duše jedino originalna i kompletna uz saz..."

Ili pak deo teksta objavljenim pod nazivom "Geologija pesme" gde se za sevdalinku kaže: Sevdalinka je istinska tragična i univerzalna umetnost. Zato danas i nije popularna ni shvaćena u jednoj osiromašenoj kulturi suženog fokusa. Njen ljubavno-melanholični sadržaj stalno je u dosluhu sa metafizičkim i mističnim. Ona se vrti između ljubavi i smrti, poput grčkog tragičkog epa. Sama reč sevdah potiče od arapskog izraza Sawda, što u prevodu znači "crna žuč". Grčki termin za crnu žuč je "malaine khole", a ona je po Aristotelovim rečima odgovorna za sva bolna, depresivna raspoloženja. Odatle i izraz "melanholija". Sevdalinka je melanholična ljubavna pesma, najčešće sa tragičnom pričom o osujećenoj ljubavi u svom središtu.
Po poreklu, to je pesma karakterističnog slovensko-orijentalnog duhovnog ukrštaja, a po socijalnom okviru, visoko urbana umetnost balkanskog (najčešće bosanskog) grada iz turskog vremena. Po rečima jednog bosanskog istoričara umetnosti, sevdalinka je "ljubavna gradska pesma viših aristokratskih i trgovačkih krugova muslimanskog stanovništva i njihovih pravoslavnih i katoličkih klijenata".

Zar je pesma "Ah, moj doro" "melanholična ljubavna pesma", zapravo, "bosanska, gradska ljubavna pjesma", "vrti" li se u ovoj pesmi bilo šta "između ljubavi i smrti, poput grčkog tragičkog epa", gde se to pominje ili bar naslućuje ta "osujećena ljubav" itd. itd.?  

Angelina

P.S. O Pobrićevom "institutu" drugi put. Prepun je bisera poput gore navedenog o doru.  
1388  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Kada i kako je nastala pesma "Razvilo se ravno polje prilepsko" poslato: Novembar 26, 2011, 03:30:42 pm
**

RAZVILO SE RAVNO
POLJE PRILEPSKO


Razvilo se ravno polje
ravno polje prilepsko
pod njim sedi Feti paša
razapeo šatore

I on šalje poslanike
da se Srbi pokore
Svi se Srbi nasmejaše
Pavle Sturma najviše

Poturice Ferdin paša
šesti puk je odgovor
šesti puk je hrabar bio
pa je Turke razbio


Pesmu "Razvilo se ravno polje prilepsko" napisao je Began Cicvarić na bitolskom bojištu i posvetio je izuzetnom stradanju srpske vojske u kome je značajnog učešća imao i slavni VI puk Drinske divizije. Nešto kasnije prilikom glavnog napada na V puk na Bregalnici i Govedarniku (čime je uzgred zvanično otpočeo II balkanski rat) život za otadžbinu će položiti i Bega Cicvarić.

Zbog zasluga i slave stečene na Kumanovu i Bakarnom gumnu, u Bitolju i Bregalnici, posebno je ratnom slavom bio ovenčan 6. puk, u kome su se borili Šapčani i ljudi iz njegove bliže okolice, pa se s dužnom poštom govorilo "šestopukovci", "šestopukovac." [Ž. Popović. Prošlost Šapca]

VI puk Drinske divizije I i II poziva formiran je u Koceljevi.—
 
"Položaj Bakarno gumno, 6. novembra, rano pre podne u tek oslobođenom Prilepu zatekao se veliki broj srpskih jedinica, dok su na Prilepskom polju, bili 4. 6. 17 puk. Koristeći takvo stanje, neprijatelj je iznenada po gustim masama vojnika osuo šrapnelsku vatru. Samo za trenutak nastala je pometnja, a onda se 6. puk kao lavina, bez komande, kao na vežbalištu rasuo na smaknuti stroj i jurišao na obližnje visove".

Feti-paša — raniji turski poslanik u Beogradu, poginuo u borbama za Bitolj.

Pavle Šturma — Pavle Jurišić Šturm (Paulus, Prusija. 8. avgust 1848—1922), srpski general, kom. Drinske divizije I poziva (Balkanski ratovi), kom. III armije (Cerska bitka).


Šabačke pesme
Sabrao i preredio: Vladan Kuzmanović | KAIROS | Sremski Karlovci

"Cicvarići" su poznata šabačka muzička družina iz XIX i sa početka XX veka.
1389  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Šabačka družina "Cicvarići" poslato: Novembar 26, 2011, 02:43:04 am
**

PESME CICVARIĆA


JELENO, MOMO

Jeleno, momo Jeleno
ta Jelena fina gospođ
Odavno sam ašik na tebe
pođi da si ašik na mene

Kad ti nemaš konjce kod sebe
Ja imadoh Jelo, pa dadoh
Dao sam ga dušo za tebe
Pođi da si ašik za mene!

Jeleno, momo Jeleno,
ta Jelena fina gospođo,
Odavno sam ašik na tebe,
pođi da si ašik na mene.

Kad ti nemaš pare kod sebe
Ja imadoh Jelo pa dadoh,
dao sam gi dušo za tebe
Pođi da si ašik za mene!

Jelena, Jelo, Jelice,
ta Jelice, fina gospođice!


RAZVILO SE RAVNO
POLJE PRILEPSKO

Razvilo se ravno polje
ravno polje prilepsko
pod njim sedi Feti paša
razapeo šatore

I on šalje poslanike
da se Srbi pokore
Svi se Srbi nasmejaše
Pavle Sturma najviše

Poturice Ferdin paša
šesti puk je odgovor
šesti puk je hrabar bio
pa je Turke razbio


NA ŠABAC JE UDARIO ŠVABA
 
Na Šabac je udario Švaba
mučki noću, kao neka baba
mislio je sada il nikada
svom Srbijom zemljom da zavlada
 
I to bilo, za dugo ne bilo
dok se srpsko kolo sakupilo
Sakupi se srbadija mlada
Cer planinom vije kolo sada
 
Došo Švaba do Mišarskog brda
susrela ga pešadija od 6. puka
koja je se namučila muka
 
Šrapnel cepa, a granata seva
Od tud stiže Stepanović Stepa
Bije puškom, bije bajonetom,
rastavi im život s ovog sveta
 
Op šija, pešadija i konjica i tobdžija!


MILA MOJA KATA

Mila moja Kata, otvori mi vrata
otvori mi, da ti dam dukata!
 
Posle devet sata ne otvaram vrata,
idi tamo gde si dosad bio, ti stari bekrijo!
 
Vetar popiruje, kiša poprskuje
moje srce zebe što nije kraj tebe
 
Lako ti Kato u krevetu spavati,
pod prozor ostajati...

Sabrao i preredio: Vladan Kuzmanović | KAIROS | Sremski Karlovci


"... Malo ko zna da su Cicvarići komponovali "Svilen konac" i prvi put kompoziciju snimili 1929. u Beču. Došli su iz Makedonije u Šabac, bili su veliki rodoljubi i to iskazivali kroz muziku. Šabac je bio pogranično mesto, tu je stvorena prva srpska buržoazija, jer je trgovina svinja u Austriju išla preko tog grada. U Šabac je stigao prvi klavir, tamo je osnovano i prvo pozorište.
— Kod Carevca sam svirao poslednjih godina njegovog života i jednom prilikom mi je rekao da nije on komponovao "Svilen konac". Govorio mi je da je šteta što ta kompozicija nema stihove, jer ako se ne peva, narod će je zaboraviti i da bi bilo dobro da se nađe neko pametan da napiše dostojan tekst. Rekao mi je: "Ti si pravnik kao ja, pokušaj". Posle njegove smrti napisao sam tekst i uradio aranžman i ispunio Carevčev amanet..."
Milutin Popović Zahar | Večernje novosti, 07.01.2016.
1390  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragiša Nedović (1916—1966) poslato: Novembar 26, 2011, 12:13:02 am
*

DRAGIŠA NEDOVIĆ: ŠUMADINAC SA BIKAVCA

Dragiša Nedović, autor evergrin numere "U lijepom starom gradu Višegradu", pesmu napisao daleke1936. godine, pošto je upoznao devojku Kiku

Pored Ive Andrića, sada i Emira Kusturice, Višegrađani su bez sumnje saglasni da je njihov grad proslavio Dragiša Nedović, Šumadinac, autor poznate pesme "U lijepom starom gradu Višegradu", koju mnogi nazivaju i himnom ovog grada.

Na prostorima bivše Jugoslavije i danas retko koje slavlje prođe, a da se ne začuju emotivni stihovi o ljubavi, Bikavcu i Drini, iako malo ko zna ko je autor. Mnogi će reći da je ova pesma stara bosanska sevdalinka ili izvorna pesma. Pravi poznavaoci stare narodne muzike veoma dobro znaju ime Dragiše Nedovića, rođenog u Kragujevcu 1916. godine, gde je živeo i radio sve do smrti 1966. godine. Počeo je da stvara i piše pesme još kao dete.

Sa 16 godina napustio je rodni grad i sa gitarom u ruci krenuo u svet da, kako je tada govorio, "narod čuje njegovu pesmu". Proputovao je Srbiju. U to vreme su nastale njegove poznate pesme "To je moja Šumadija" , "Teško mi je Šumadiju ostaviti" i "Siromah sam, druže", koja važi za njegovu autobiografsku pesmu.

Kad je došao u Bosnu, nastale su njegove antologijske pesme "U lijepom starom gradu Višegradu" i "Prođoh Bosnom kroz gradove", a zatim ide u Dalmaciju i piše "Mare, Mare, srićo moja", "O, lipa ti neznanko", "O, brodiću beli".

Kao jedna od najomiljenijih, zaživela je i narodu ostala pesma posvećena Višegradu.

Ova pesma u izvornoj verziji nosila je naziv "Jutros rano slušam" i bila je posvećena devojci Kiki sa Bikavca, poznatom uzvišenju iznad Višegrada, odakle se vidi čuvena ćuprija na Drini.

Dragiša Nedović je pesmu napisao 1936. godine kada je boravio u Višegradu, gde je i upoznao Kiku. Pesmu je prvi put, pedesetih godina prošlog veka, snimio poznati bosanski pevač narodne muzike Himzo Polovina i ubrzo je postala apsolutni hit, ne samo među Višegrađanima i u Bosni, nego širom bivše Jugoslavije i van njenih granica.

Pesma je imala još jednu strofu koju Polovina tada nije snimio, a koja je glasila: "Ustaj, isprati me moram da putujem/u Srbiju idem svome rodnom kraju/za tobom ću Kiko vječno da tugujem/ jer sam tebe draga ostavio mladu".

Tada je zabeleženo da je Nedović hteo da tuži Polovinu jer mu je prisvojio pesmu, a posebno zbog izbacivanja poslednje strofe. Spor je na sudu nekako izglađen, pa je Himzo na sledećem izdanju ploče Dragišu Nedovića naveo kao autora pesme, ali ni u tom izdanju nije snimljena sporna strofa. Tek je pre nekoliko godina u svoj repertoar celovitu pesmu uključio naš pevač Radiša Urošević.

Pre tri godine, na zasedanju Skupštine opštine Višegrad, predloženo je da ovaj poznati tekstopisac dobije ulicu u Višegradu, i to u naselju Bikavac. Ovaj predlog tada, nažalost, nije dobio potrebnu većinu, na razočaranje mnogih koji smatraju da je on to zaslužio. Ostaje nada da će vremenom Višegrađani uvideti propust i na neki način ovekovečiti Nedovića i njegov boravak u Višegradu.

Zanimljivo je pomenuti, a to je zabeleženo i u knjizi profesora Dragana Bataljevića "Dragiša Nedović — život i delo", da je Nedović autor pesme "Pluća su mi bolna", koja je dugo bila zabranjena.

Po povratku iz logora u Drugom svetskom ratu, u kojem je oboleo od tuberkuloze, napisao je ovu pesmu u koju je pretočio svoju životnu priču.

Pesmu je prvi izveo Zaim Imamović, ali je ona veoma sugestivno delovala na slušaoce te je u to vreme širom Jugoslavije zabeležen veliki broj samoubistava ljudi obolelih od tuberkuloze.

Priča se da je tada Centralni komitet odlučio da se ploča povuče iz prodaje i zabrani njeno izvođenje. Tek kada je jednom prilikom Jovanka Broz, za koju se neko vreme pričalo da je bolovala od ove bolesti, naručila ovu pesmu na jednom slavlju, zabrana je prekinuta.
...

M. Kusmuk | 13.01.2013. | Večernje novosti
1391  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragiša Nedović (1916—1966) poslato: Novembar 26, 2011, 12:12:51 am
**

U LIJEPOM STAROM GRADU VIŠEGRADU




Kako je nastala čuvena pesma poznatog kompozitora, inače Kragujevčanina, Dragiše Nedovića i zašto je iz nje izbrisana pa nakon šezdesetak godina vraćena poslednja strofa

Od našeg dopisnika

Višegrad — Malo koji ljubitelj prave narodne pesme nije čuo ili pak pevušio pesmu "U lijepom starom gradu Višegradu". Svojevrsna himna grada na Drini, prepoznatljiva po svoja četiri stiha, peva se preko šest decenija, bez obzira na granice, vere i nacije, a mnogi i danas misle da je spevana u narodu.

Ipak, istinski poznavaoci prave narodne pesme znaju da je ovu pesmu davne 1936. godine, za vreme boravka u Višegradu, napisao i komponovao Kragujevčanin Dragiša Nedović (1916—1966).

Još manje je znano da je ova pesma u originalnoj verziji nosila naslov "Jutros rano slušam", da je bila posvećena devojci Kiki sa Bikavca, poznatog uzvišenja iznad Višegrada sa pogledom na čuvenu ćupriju na Drini, te da je imala i peti stih, koji je sve donedavno bio u karantinu.

Taj "zaboravljeni" stih, zajedno sa poznata četiri, pre dve godine je objavila Turistička organizacija Višegrada u svom promotivnom katalogu, a u svoj repertoar celovitu je uvrstio i pevač Radiša Urošević.

Pesma je postala svojevrsni hit nakon što je sredinom pedesetih godina prošloga veka snimio tada popularni bosanskohercegovački pevač narodne muzike Himzo Polovina (1927—1986), ali bez pomenutog petog stiha: "Ustaj, isprati me moram da putujem/ u Srbiju idem mome rodnom kraju/za tobom ću Kiko vječno da tugujem/jer sam tebe draga ostavio mladu".

Hroničari su zabeležili da je nakon toga Nedović najavio tužbu protiv Polovine zbog krađe pesme, a posebno zbog izostavljanja poslednjeg stiha. Tadašnje vlasti, ipak, uspele su da donekle izglade spor, nakon čega je Himzo Polovina u drugom izdanju plače, kao autora pesme, potpisao Dragišu Nedovića. No i u ovom izdanju pesma nije imala poslednji stih u kome se pominje Srbija i devojka Kika.


NEDOVIĆEV STVARALAČKI I BOEMSKI PUT

Nemirnog boemskog duha, sa samo 16 godina, kako su zabeležili hroničari, 1932. godine Dragiša Nedović kreće sa gitarom pešice na put "kako bi narod čuo njegovu muziku". Tada nastaje njegova pesma "Siromah sam druže", zatim neprolazne "Stani, stani, Ibar vodo", "Obraše se vinogradi dole kraj Topole", "Lepe li su nano Gružanke devojke", "Na Moravi vodenica stara", "Jesen prođe ja se ne oženih", "Ajd' d' idemo Rado"..., a boraveći u Bosni piše pesme: "U lijepom starom gradu Višegradu", "Iz Bosne se jedna pjesma čuje", "Bosanske me pjesme zaniješe", "Prođoh Bosnom kroz gradove"... Put ga dalJe vodi u Dalmaciju gde piše pesme "O lipa ti neznanko", "O brodiću beli", "Mare, Mare, srićo moja", poznatiju kao "Kad si bila mala Mare".


Slavko Heleta
1392  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Stefan Srbin — prvi poznati srpski kompozitor [XV vek] poslato: Novembar 25, 2011, 01:35:03 pm
**

KIR STEFAN SRBIN (kraj XIV — XV vek)


Stefan Srbin prvi je poznati srpski kompozitor. Iz perioda od kraja XII do kraja XIV veka nije sačuvan nijedan srpski muzički zapis, tako da nismo u mogućnosti da rekonstruišemo najstarije srpske melodije. Liturgijske pesme zabeležene u rukopisima bez notacije "krojene" su — prenošene usmenim putem. Pesme Stefana Srbina zabeležene su kasnovizantijskom neumskom notacijom. Različite titule: protopsalt (prvi pevač desnog hora), domestik (solista i upravitelj hora), kir (gospodin), pripisivane su uz Stefanovo ime iznad njegovih pet do sada otkrivenih liturgijskih pesama na srpskoslovenskom i grčkom jeziku. Na osnovu uporedne melodijsko-ritmičke analize ovih pesama ustanovljeno je da se radi o istom autoru. Stefanova najznačajnija i najduža pesma je "Ninja sili nebesnije s nami nevidimo služet". Peva se umesto heruvimske pesme na liturgiji pređeosvećenih darova u vreme velikog posta. Jedini zapis ove muzički i umetnički veoma vredne pesme nalazio se u zborniku iz XV veka u Narodnoj biblioteci u Beogradu (br. 93), poznatom i kao "psaltikija". Dragoceno je da je kompozitor i muzički pisac Kosta P. Manojlović snimio još 1937. godine dvanaest fotografija iz tog rukopisa uključujući i ovu pesmu naslovljenu "tvorenije domestika kir Stefana Srbina" (Arhiv SANU, VII/433), jer je rukopis izgoreo 1941. prilikom nemačkog bombardovanja Beograda. Ispod, a zatim i iznad crkvenoslovenskog teksta srpske redakcije crvenim tušem zabeležen je i grčki tekst ove pesme, što svedoči da je pevana na dva jezika. Ova jednoglasna pesma prvi put je izvedena u crkvi Sv. Sofije u Ohridu, povodom Dvanaestog međunarodnog kongresa vizantologa (1961).

Četiri druge Stefanove kompozicije — pričasne pesme na grčkom — zabeležene su u dvanaest rukopisnih zbornika iz XIV—XVI veka. Manji broj rukopisa je sačuvan u pojedinim grčkim bibliotekama, dok većina potiče iz skriptorije moldavskog manastira Putna u Rumuniji. Ovi zbornici sadrže liturgijske pesme — najvećim delom melizmatične — najpoznatijih vizantijskih i moldavskih autora koje su se isticale svojim umetničkim kvalitetima. Među njih su svrstana i dela Stefana Srbina koja su na taj način dobila antologijsko značenje.

U Stefanovim tvorenijima, stvaranim u vizantijskoj tradiciji, primetna je svojevrsna izgradnja melizmatičnih odseka sa postupnim uzlaznim i silaznim melodijskim kretanjem, nenametljivim ponavljanjima, širokim ambitusom melodije, kvintnim skokovima i karakterističnim ritmičkim motivima. Zahvaljujući ovim melodijsko-ritmičkim karakteristikama i uravnoteženoj kombinaciji odseka postignut je izuzetan sklad koji ostavlja dubok umetnički utisak i na izvođača i na slušaoca.

O Stefanu Srbinu dosta je pisano u zemlji i u inostranstvu. Nažalost još uvek nemamo pouzdanih podataka o njegovom životu i delovanju. Ćorđe Sp. Radojičić je pronašao tri rukopisa koja je ispisao "Stepan domestik", "Stjefan domestik u gradu Smederevu" i "Stjepan dijak" sredinom i u drugoj polovini XV veka, za Lazara i Grgura Brankovića, sinove despota Ćurđa. Smatrao je da su kompozitor "kir Stefan Srbin" i "Stefan domestik" ista ličnost. Lucija Cernić je pronašla još dva rukopisa, takođe iz XV veka, koje je pisao "Stefan domestik". A. E. Penington je, međutim, izrazila sumnju da su "kir Stefan Srbin" i "domestik Stefan" u gradu Smederevu ista ličnost, pošto u pet rukopisa koje je pisao "Stefan domestik" nema neumske nogacije. Andrija Jakovljević smatra da je Stefan Srbin živeo u periodu između 1360—1430, među grčkim monasima u nekom od manastira na Atosu, možda u Hilandaru.

U vreme kir Stefana Srbina delovali su i drugi srpski i vizantijski muzičari. Dela jeromonaha Isaije Srbina i Nikole Srbina nalazimo u zborniku s kraja XV veka za koji pretpostavljamo da potiče iz manastira Matejče u Skopskoj Crnoj gori (rukopis br. 928 Narodne biblioteke u Atini). Nekoliko vizantijskih autora bili su na izvestan način povezani sa Srbijom. To cy čuveni Jovan Kukuzelj, zatim Jovan monah, Joakim monah — obojica iz harsijanitskog manastira u Carigradu, Manuil Raul i Manuil Hrizafis. Tako se slika o liturgijskom muzičkom životu u srednjovekovnoj Srbiji postepeno upotpunjava sabiranjem niza pesama srpskih i vizantijskih muzičara koji su beležili svoja tvorenija neumskim pismom. Ovi muzički zapisi svedoče o monasima — umetnicima koji su u teškim vremenima turskog prodiranja na Balkan svojim delima doprineli obogaćenju liturgijskog i duhovnog života u manastirima (najvećim delom svetogorskim). Šire posmatrano, te drevne melodije svojom lepotom i snagom predstavljaju svedočanstva naše stare muzike i kulture.

Savremeni srpski kompozitori (Vojin Komadina, Dušan Radić, Vuk Kulenović) koristili su u svojim instrumentalnim delima motive iz pesama Stefana Srbina. Stefan Srbin je nedavno dobio svoje zasluženo mesto u vodećoj svetskoj muzičkoj enciklopediji The Grove's Dictionary of Music, vol. 18, London 1980, str. 93.


Dr. Dimitrije Stefanović | Hor "Kir Stefan Srbin"
1393  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gusle poslato: Novembar 25, 2011, 03:02:41 am
*

GUSLE


GUSLE KROZ ISTORIJU

Gusle su stari, izvorni Srbski instrument, koji je kroz sve vijekove opstajao i ostajao u Srbskom narodu, svjedočeći i preživljavajući sve narodne volje i nevolje.
 
Uz gusle se rađalo, krštavalo, stasavalo, vjenčavalo, u bojeve išlo i umiralo. Svaka kuća i ognjište je imalo gusle, pa i ako niko u kući nije znao zaguditi, one su stajale i čekale gosta koji je znao zaguditi i uz gusle zapjevati.

Zamagljena i bečkom školom iskrivljena, slavna istorija našeg naroda, sakrila je i porijeklo gusala kao izvorno Srbskog instrumenta. Pouzdano znamo da je naš vladar Stefan Nemanja sa guslama dočekao germanskog vladara Fridriha Barbarosu, kada je Njemac došao da pregovara sa Stefanom Nemanjom oko prelaska zapadnih vojski preko Srbije pri njihovom pohodu u Krstaške ratove. Njemački vladar se oduševio guslama i njihovim zvukom. To su neki najstariji pomeni gusala u zvaničnoj istoriji našeg naroda. Međutim, kako znamo da je ta zvanična istorija našeg naroda, na Bečkom Kongresu prekrojena, izmjenjena i zamagljena, možemo predpostaviti da je istorija Srba, kao i Srbskih gusala, mnogo starija i bogatija. Zna se da su gusle porijeklom sa prostora drevne Persije, odnosno srednje Azije. Neke istorijske škole govore da su i Srbi porijeklom sa tih prostora (za šta ima osnovanih dokaza), tako da nije isključeno da su Srbi, doseljavajući sa prostora srednje Azije na prostore Sjeverne, Srednje, Istočne i Južne Evrope (ali daleko prije 7. vijeka, kako nas uči zvanična istorija), donijeli sa sobom i svoj instrument — gusle.
 
Poznato je da Lužički Srbi, koji su naselili današnje krajeve Njemačke u istom valu kada smo i mi došli u ove krajeve, imaju svoj nacionalni instrument — husle! Pri tom Srbske gusle i Lužičkosrbske husle liče, samo su kroz dugu istoriju oba instrumenta doživljavala promjene i usavršavanja.

Kako naš narod od pamtivjeka prati prokletstvo izdaje, nesloge, cijepanja, te kako se, od kad postoji, naš narod prelijeva i stapa u druge narode ili se čak od našeg naroda odvajaju djelovi naroda stvarajući druge, nove "narode" (obično neprijateljski nastrojene prema narodu iz koga su potekli), tako su sa narodom i gusle prešle iz našeg naroda u druge, okolne narode, koji su ih prihvatili i predstavljaju ih kao izvorno svoj nacionalni instrument!
 
Tako danas imamo "hrvatske gusle", "bugarske gusle", "makedonske gusle", "bosanske ili bošnjačke gusle", "crnogorske gusle", itd…

Kao i mnoga druga obilježja Srbske nacije i kulture, ti "narodi", u nedostatku sosptvene kulture i nacionalnih obilježja, svojataju i taj naš drevni instrument!

 
Dijelovi gusala:

1. Varjača — zvučno tijelo — izdubljeno drvo preko koga je nategnuta jagnjeća, zečja ili jareća koža na kojoj je na sredini napravljena perforacija radi zvučnosti instrumenta.

2. Držač se sastoji od "vrata" i "glave". "Glava" je sam vrh gusala i obično je vrlo bogato ukrašena, može biti izrezbaren lik čovjeka, konja, ptice itd, dok je "vrat" dio za koji guslar drži gusle, dok drugom rukom gudalom prelazi preko nategnutih struna.

3. Strune su napravljene od dlaka iz konjskog repa.

4. Oputa — dio za koji je struna pričvršćena pri dnu gusala.

5. Kočić — nalazi se između "glave" i "drška" i na njega se namotava struna.

6. Konj ili konjić — komadić drveta koji odvaja strunu od zvučnog dijela. Nalazi se između "opute" i perforacije, a može biti do "tri prsta" visine.

7. Lučac — gudalo napravljeno od prirodno zakrivljene grane i strune od konjske dlake.

Neki od najpoznatijih guslara Srpskog naroda: Tešan Podrugović, Filip Višnjić, Leka Mastilović, Starac Milija, Starac Raško, Đuro Milutinović, Stojan Hajduk, Anđelko Vuković, Đorđije Đoko Koprivica, Dušan Doderović, Petar Perunović Perun, Budimir Čavić, Zoran Plemić, Branko Perović, Saša Laketić, Slavko Jeknić, Đorđe Tanović, Boško Vujačić…


Nenad Jokanović, Banja Luka | Srpsko blago
1394  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gusle poslato: Novembar 25, 2011, 02:55:30 am
*
Jovana Papan: Kratka istorija gusala


ISTORIJAT I RAZVOJ GUSLARSKE TRADICIJE


Gusle su instrument koji se pominje na našim prostorima još u 10 veku. Pretpostavlja se da su prenete na tlo Evrope iz Azije. Bile su prisutne na dvoru Stefana Prvovenčanog (13. v.) i pominju se tokom celog srednjeg veka. Gusle su jednostavan kordofoni instrument sa jednom strunom (mnogo ređe sa dve, pa razlikujemo jednostrune i dvostrune gusle), i osnovna im je namena da budu pratnja glasu pri pevanju epskih pesama. Radi se o gudačkom instrumentu — zvuk se proizvodi prevlačenjem gudala preko strune.

Glavno područje rasprostranjenja gusala u velikoj meri se poklapa sa teritorijama tzv. dinarske kulturne zone, i obuhvata Crnu Goru, Hercegovinu, Bosnu i Srbiju (najviše južnu, jugozapadnu, Kosovo i Metohiju i Srem). Gusle je kroz istoriju svojim instrumentom smatrao ne samo pravoslavni, već i muslimanski i katolički živalj, a rasprostranjene su i u Hrvatskoj, naročito u Dalmaciji i njenom zaleđu (gde preovlađuje dinarsko stanovništvo) i Albaniji. Makedonija takođe poznaje gusle, a neguje i epske pesme u nešto drugačijim formama.

Već u Vukovo vreme u Srbiji je guslarska praksa bila u opadanju, a u Sremu i Bačkoj su guslali gotovo samo slepi prosjaci. Najživlja guslarska tradicija odvijala se u Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini i južnim i brdovitim krajevima Srbije. Po rečima Vuka Karaxića, u ovim krajevima,"teško je naći čovjeka da ne zna gudjeti".

Kao vreme procvata guslarske tradicije obično se uzimaperiod kraja 18. i početka 19. veka. Ovom periodu pripadaju pesme koje je sakupio Vuk Karadžić, između ostalog i ciklus ustaničke epike koji je upravo tada bio u nastanku. Ove pesme teoretičari narodne književnosti obično smatraju "najvišim dometom" našeg epskog usmenog izraza. Po rečima filologa Jovana Deretića, one se danas još nazivaju i klasičnom redakcijom naše narodne epike, zbog visokog umetničkog kvaliteta koji im se priznaje. Zahvaljujući ovim pesmama srpska junačka epika često se smatra glavnom vrednošću naše usmene književnosti i jednom od najznačajnijih pojava u epskoj poeziji evropskih naroda posle Homera, poslednjim velikim poglavljem njene istorije. Ali, ovo je i doba poslednjeg autentičnog talasa epskog usmenog pevanja. Period od druge polovine 19. veka pa nadalje često se smatra periodom degradacije i postepenog izumiranja epske pesme.

Nasuprot ovoj generalizovanoj tezi o procvatu, propadanju i nestanku epske tradicije tokom dva veka — od ustaničkog doba do modernog perioda, ozbiljnije proučavanje pokazuje da epska tradicija danas postoji u veoma razvijenom i rasprostranjenom vidu, a neguje se čak u okviru posebnih institucija. Guslarska praksa je danas, po rečima D. Golemovića, postala "masovna, izražavajući se na bezbroj načina, od održavanja guslarskih koncerata i takmičenja, do publikovanja guslarskih pesama na raznim audio i video "nosačima." Fenomen gusala, po njegovim rečima, preti da svojom masovnošću "ugrozi" čak i novokomponovanu narodnu muziku".

Kao ilustracija današnjeg stanja, poslužiće nam podatak da trenutno postoji "blizu 60 društava guslara, svrstanih u tri republička saveza i objedinjenih u savez guslara, popularno nazvan Savez guslara srpskih zemalja". Ako pritom dodamo da u radu ovih društava učestvuje skoro 4000 članova, jasno je da se radi o veoma vitalnoj i snažnoj praksi.

Tokom 20. veka je neminovno, usled opšteg procesa modernizacije, došlo do promena i u guslarskoj tradiciji — ona nije preživela u svim svojim oblicima. Kulturni element dinarske geografske zone, sa (istorijski gledano) najsnažnijom epskom aktivnošću (područja Crne Gore i Hercegovine), izglada da je najviše uticao na opstanak guslarstva. Istovremeno, u drugim oblastima, kao što su Vojvodina i Srbija, došlo je skoro do potpunog izumiranja one epske tradicije kakva je postojala u 19. veku (npr. slepih guslara i pesama klanjalica).

Mada su i ranije postojala organizovana okupljanja guslara, (kao što su takmičenja u vreme kraljevine Jugoslavije), do prave institucionalizacije dolazi od 60-ih godina, kada se formiraju guslarska društva. Prvo društvo sa radom u kontinuitetu osnovano je 1961. godine u Sarajevu, i svojim delovanjem podstaklo je stvaranje drugih društava širom Jugoslavije. Danas se gotovo sva guslarska aktivnost odvija u okvirima društava, koja objedinjuju savezi guslara sa svojim statutom, programskim zadacima, ciljevima...

Iako rasprostranjena na čitavom području srpskih zemalja, društva guslara danas okupljaju stanovništvo pretežno poreklom iz crnogorsko-hercegovačke oblasti (Crnogorska brda i Stara Hercegovina). Ova crnogorsko — hercegovačka guslarska "struja", koja se pokazala najotpornijom i najživljom, ustanovila je, preko svojih pripadnika, jednu novu, više gradsku nego seosku guslarsku praksu kakvu danas imamo na celom području Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. D. Golemović današnju praksu zbog toga naziva hibridnim seosko-gradskim oblikom. Način guslanja koji se ovde neguje (crnogorsko-hercegovačka oblast) postao je danas dominantan te oblikuje izvođački stil novih generacija guslara. Narod ovog područja je kroz istoriju bio veoma vezan za gusle i epsku pesmu, on je, po rečima Vladimira Dvornikovića: "vekovima sav svoj duševni život izražavao i proživljavao kroz epski deseterac."

Crna Gora se izdvajala po svojim epskim specifičnostima još u Vukovo vreme — on u svojim zbirkama posebno označava pesme iz Crne Gore. U Crnoj Gori guslar nikada nije bilo zanimanje, ali malo je bilo Crnogoraca koji nisu bili guslari. Glavni tok crnogorskih pesama čine pesme o crnogorskim bojevima 18. i 19. veka. Pored sukoba sa Turcima, teme pesama su i otmice stada, pljačkaški pohodi, četovanja, međuplemenski sukobi. Sve pesme, pa i one koje su došle sa strane, odlikuje snažan lokalni kolorit — one su veoma svedene, sa više istorije nego poezije, vrlo realistične, sa gotovo dokumentarnom tačnošću. U Crnoj Gori, kriterijum za opstanak pesme je njena pouzdanost, jer se ono o čemu pesma govori uzima za posvedočenu istinu. "Crnogorci: za svaku svoju rabotu pomislite šta će gusle kazati!" — ovo su reči kneza Danila koje dovoljno ilustruju prethodno rečeno. Kao što je navedeno, glavne teme su vezane za opštu i lokalnu istoriju, a gotovo da nema ličnih povesti, pesama o ženidbi, ljubavi — ove teme su crnogorskoj epici 18. i 19. veka uglavnom strane.

Istorijska slika crnogorske epske pesme u 19. i 20. veku može se dovesti u vezu i sa uzrocima njene današnje vitalnosti. Ovde je ona najpre počela da se transformiše, prilagođava novim okolnostima. Te nove okolnosti su pre svega razvoj pismenosti i uticaj pisane književnosti. Pod ovim uticajima, prve "pesme na narodnu" stvaraju vladike Petar I i Petar II, uvodeći u epsku pesmu izraz svojstven individualističkom pesništvu. Međutim, ove pesme dovoljno su bliske izvornoj narodnoj epici da ih narod prihvata kao svoje, pa za njima pesme u narodnom stilu spevavaju i mnogi drugi. Od sredine 19. v., putem štampanih knjiga i brošura, epske pesme se prenose i šire i po Crnoj Gori i izvan nje. Prava poplava štampanih pesama, onih izvornih, ali i pisanih epskih hronika u narodnom stilu pojavljuje se kako u obliku zbirki, tako i kao pojedinačne pesme "jeftini broširani reprinti" — kako ih naziva Albert Lord. Njihova niska cena i rasprostranjenost utiču na to da one vremenom postaju sve dostupnije narodnom pevaču pa je tako njihov uticaj na njega sve veći. Pod uticajem štampanih pesama učvršćuje se ideja o fiksiranom tekstu, pesme se uče napamet i gubi se usmeni postupak ispevanja pesme koji su poznavale starije generacije. Repertoar guslara vremenom postaje sve raznolikiji — pored pesma iz Vukove zbirke i drugih zbirki iz 19. veka, u 20. veku to su mahom poetske tvorevine književnika i pesme samih guslara. Važna nova karakteristika ovih pesama je rima — pesma se ispevava u rimovanim dvostihovima, a ovaj "modernizam" se toliko ukorenjuje, da se stari epski sadržaji čak prepevavaju, preoblače u ruho rime i savremenog jezika. U poslednjim decenijama 20. veka, pored deseterca uvodi se i sve više osmeračkih pesama, uz gusle se pevaju tužbalice, sviraju kola, pa čak i lirika uz gusle nailazi na odličan prijem kod publike.

Paralelno sa ovim promenama, tokom 20. veka dolazi do potpune dominacije guslara sa crnogorsko-hercegovačkog područja. Oni dolaze u nove sredine, u Srbiju, Bosnu, (na školovanje, rad — vrlo često vojnu službu, ili kao kolonisti), i tu doživljavaju uspeh i priznanje kao guslari. Tako su još u prvoj polovini 20. veka (period između dva svetska rata) najbolji guslari u Srbiji (npr. Petar Perunović, Jevrem Ušćumlić i dr.) bili oni koji su se doselili iz Crne Gore.

Od 80-ih godina nadalje, gusle doživljavaju pravu masovnu produkciju, izdaju se brojne ploče, kasete i video kasete, koje se prodaju u tiražima od 100.000 ili čak pola miliona primeraka. Ovaj period obeležavaju guslari Boško Vujačić i Branko Perović, dok ih na kraju veka smenjuju guslari mlađih generacija, Savo Kontić, Đorđije Koprivica, Milomir Miljanić i dr. Tokom devedesetih godina, pod uticajem aktuelnih političkih (ratnih) i kulturnih zbivanja dolazi do nagle emancipacije guslarstva i na području Republike Srpske, kao i do ujedinjenja guslarskih saveza na sve tri srpske teritorije u Savez guslara Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, koji funkconiše kao jedna celina sa korpusom od više hiljada aktivnih guslara svih generacija.


/ovaj tekst predstavlja deo iz diplomskog rada pod nazivom "Gusle nekad i sad: gusle kao muzički i društveni fenomen"/ Vidovdan
1395  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Stefan Srbin — prvi poznati srpski kompozitor [XV vek] poslato: Novembar 25, 2011, 12:58:32 am
**

STEFAN SRBIN


Stefan Srbin, autor pojedinih pesama u velikoj rukopisnoj psaltikiji (zborniku crkvenih pesama) koja je izgorela u Narodnoj biblioteci u Beogradu 1941 i od koje je danas sačuvano samo 12 strana u foto-kopiji. Zapis "Tvorenije domestika kir Stefana Srbina" na f. 287 V iznad pesme Ninja sili, zatim "Tvorenije Stefana Srbina" na f. 28 IV uz jednu grčku pesmu, te... ("od istog autora") na f. 288 uz pesmu Vkusite i vidite, ukazuje na tvorca ovih pesama. Prema istraživanjima Đ. Sp. Radojčića Stefan je bio domestik (horovođa, muzičar) na dvoru despota Lazara Brankovića u Smederevu u XV veku.

Prema tome je Psaltikija Stefana Srbina najstariji do danas poznat spomenik srpske srednjovekovne muzičke kulture, pisan kukuzeljskom neumskom notacijom, dragocen i zbog toga što donosi, pored samih melodija, i papadiku (teorijska tumačenja). Iako je na postojanje ovog rukopisa ukazano još na početku ovog veka, a izvesni podaci dati i u kasnijoj literaturi, najtemeljniju analizu preostalih fragmenata izvršio je 1961 D. Stefanović, koji je i transkriptovao na savremenu notaciju pesme Ninja sili i Vkusite i vidite.



LIT.: Lj. Stofanović, Katalog Narodne biblioteke u Beogradu, IV Beograd, 1903. — S. Matić, Jedan spomenik stare muzičke kulture srpske, Muzički glasnik, 1932, IO. — K. P. Manofiović, Za tragom naše stare svetovne i crkvene muzičke umetnosti, Glasnik srpske pravoslavne crkve, 1946. — S. Đurić-Klajn, Arhivi kao izvori za istoriju srpske muzike, Arhivski almanah, I, 1958. — Đ. Sp. Radojčić, Arhiđakon Jovan, pisac stihova XVIII veka, Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad 1959. — D. Stefanović, Izgoreli neumski rukopis br. 93 Beogradske narodne biblioteke, Bibliotekar, 1961, 5. — S. Đurić-Klajn, Istorijskr razvoj muzičke umetnosti u Srbiji, Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Zagreb 1962. Stana Đurić-Klajn

Ninja Sili (Kir Stefan Srbin)
Izvodi Studijski hor Muzikološkog instituta SANU, muzičko vođstvo: Dimitrije Stefanović. Snimljeno u manastiru Vavedenje u Beogradu.
1396  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Ko je bila prelepa Anđelija iz pesme "Anđelija vodu lila"? poslato: Novembar 25, 2011, 12:25:39 am
**

KO JE BILA PRELEPA ANĐELIJA IZ PESME "ANĐELIJA VODU LILA"


Majka pesnika, Sime Milutinovića Sarajlije, bila je lepotica o kojoj je je Sarajevo brojne priče ispredelo. Njegov otac, Milutin Simović, rođen je u okolini Užica. Izučio je čurčijski zanat u Sarajevu pa je kasnije trgujuću stokom po primorju silno bogastvo stekao. Za ondašnje ljude čudno je bilo to, ali tako se zbilo, da je Milutin u svojoj poznoj 50-oj godini oženio mladu, prelepu Sarajku, Anđeliju Srdević koja je u istarskom gradu Rijeka pohađala i srpsku i italijansku školu a kada je završila vratila se rodnom Sarajevu. …svet se okupljao na ulici da bi je videli i divili se njenoj lepoti. Jedna od priča iz tog vremena, a bilo je to 1899, štampana je u listu "Nova iskra", a novinar je tada zapisao kako zahvatajući vodu iz bunara prelepe Anđelije Srdević ogleda svoje lice. Baš po toj priči nastala je i danas veoma popularna pesma čiji je autor nažalost zaboravljen, "Anđelija vodu lila, nad vodom se nadnijela".

U braku sa prebogatim 50-om Milutinom Simovićem izrodila je dvoje dece. Gore pomenutog, Simu Milutinovića Sarajliju, kasnije priznatog pesnika, i kćer koja se rano upokojila pa je sva roditeljska pažnja bila usmerena samo na sina… [Nenad Kamidžorac]


ANĐELIJA VODU LILA

Anđelija vodu lila,
aj, nad vodu se nadnijela.
Sama sebi govorila:
"Aj, mili bože, lepa li sam,
još da su mi čarne oči,
aj, sve bi momke zanijela,
aj, ponajviše lepog Jovu."

Dušica Bilkić — Anđelija vodu lila
1397  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Kako se kalila svečana pesma: "Uskliknimo s ljubavlju" poslato: Novembar 24, 2011, 10:54:10 pm
*

USKLIKNIMO S LJUBAVLJU

Himna svetom Savi kakvu danas poznajemo, jedna je od najomiljenijih crkveno-narodnih pesama kod nas. Iako je sadržina teksta ove svečane pesme vremenom dobijala različite oblike, nekoliko osnovnih stihova poznato je svuda gde žive Srbi

Jovan Đorđević, profesor, dramaturg, leksikograf, urednik "Letopisa Matice srpske", pisac teksta srpske himne "Bože pravde", tvrdio je da je Svetosavska himna prvi put pevana, u šest strofa, u Segedinu 1839. godine, najviše zaslugom Pavla Stamatovića, segedinskog prote i tamošnjeg gimnazijskog veroučitelja. Po Đorđeviću, tada učeniku petog razreda gimnazije u Segedinu, u to vreme verovalo se da su tekst i melodija Stamatovićevi.

Dimitrije Ruvarac, veliki srpski istoričar, pokušao je docnije da utvrdi moguće poreklo, tada već opšteomiljenog, teksta. Njemu se činilo da je pesma najverovatnije nastala negde u Sremu ili, bar, iz pera nekog ko je sa Sremom imao duboke veze, pošto se u tadašnjem tekstu uz Srbiju pominje samo Srem. Ruvarac se oslanjao na tekst koji je našao u jednoj pesmarici iz 1845. godine. Po opštem uverenju, ona je morala da nastane početkom 19. veka pošto se u tadašnjoj verziji ukazivalo na 1817. godinu.
 
Kao jedna od najranijih proslava Svetog Save, zabeležena je proslava u Aradu 1806. godine, svakako pod uticajem tamošnjeg veleposednika, jednog od najvećih dobrotvora srpskog naroda uopšte, vodećeg pokrovitelja Matice srpske i osnivača Tekelijanuma, grofa Save Tekelije. O važnosti proslavljanja Svetog Save kao zaštitnika Srba, tada je nadahnuto govorio Georgije Aleksić, aradski prota, paroh tamošnjeg hrama Svetih apostola Petra i Pavla.
 
Najpoštovaniji srpski svetitelj imao je vekovima istaknuto mesto u crkvenom i narodnom životu, ali je ipak primetno da mu crkveno-nacionalna umetnost više pažnje ukazuje tokom 18. veka, dok njegovo naglašeno nacionalno proslavljanje posebno postaje uočljivo tokom 19. veka.

Tokom Arhijerejskog sinoda u Sremskim Karlovcima 1774. godine, sveti Sava je posebno istaknut kao "serbskago roda zastupnik", a isticanje njegovog značaja s političkim motivima može se pratiti bar od Žefarović-Mesmerove "Stematografije" iz 1741. godine, objavljene u Beču, nastojanjem patrijarha Arsenija IV Jovanovića i njegovog karlovačkog intelektualnog kruga.

ZAPIS IZ KUVEŽDINA

Prota Steva Dimitrijević smatrao je da se prvi tragovi o proslavi Svetog Save mogu smestiti u krug oko karlovačke Srpsko-latinske škole Emanuila Kozačinskog, te da se daleki koren himne nalazi u tekstu njegove drame o caru Urošu iz tridesetih godina 18. veka. Po njegovom tumačenju, i lingvističko istraživanje potvrdilo bi daleke maloruske uticaje (prema današnjoj terminologiji, ukrajinske).
 
Izgleda da je posebnu ulogu u opštem prihvatanju svetog Save imao i fruškogorski manastir Kuveždin koji je, po predanju, podigao despot Stevan Štiljanović. Manastir je bio posvećen svetom Simeonu Mirotočivom i njegovom sinu, svetom Savi. Nakon što su ga Turci razorili, Kuveždin je potpuno obnovljen na samom početku 19. veka. Zahvaljujući njegovom starešini, arhimandritu-pesniku Nikanoru Grujiću, potonjem episkopu pakračkom, crkva je živopisana scenama iz života svetog Save, radom čuvenog slikara Pavla Simića. Tako je Kuveždin postao žarište svetosavskog kulta.

Upravo iz Kuveždina potiče i zapis Svetosavske himne, verovatno najstariji poznati, koji je prota Steva Dimitrijević našao u, po njegovim rečima, novijoj arhivi manastira Hilandara, iz 1832. godine, pod naslovom "Pesn Svetitelju Savi I arhiepiskopu serbskomu".

Kao crkveno-narodni patron tokom ranog 19. veka, u sklopu opšteg preporoda nacije, on tada, verovatno i pod uticajem romantizma, izlazi iz dotadašnjih okvira i postaje opšteprihvaćen. Bilo je to vreme kad je bilo nemoguće odrediti gde prestaje crkvena a počinje prosvetno-školska uloga njegove proslave.
 
Začetak proslave Svetog Save kao školske slave vezuje se takođe za Srem. U Zemunu je 1812. godine osnovan školski fond u čijem je ustavu bilo određeno da se Sveti Sava ima obeležavati kao zaštitnik srpskih škola. Presudnu ulogu prilikom ove odluke imao je sveštenik Jeftimije Ivanović koji je prethodno službovao u Kuveždinu.

Ipak, opšte prihvatanje kao školskog zaštitnika išlo je postupno. Matica srpska od osnivanja 1826. godine obeležavala ga je kao zaštitnika, ali i kao imendan dobrotvora Matice Save Tekelije. U Pešti je na taj način svetitelj počeo da se proslavlja 1838. godine, a u Segedinu 1839. zaslugom Pavla Stamatovića. Novosadska gimnazija počela je da proslavlja Svetog Savu tek po dolasku Platona Atanackovića na tron bačkih episkopa. U Šibeniku je obeležavan 1846, u Kotoru 1849. godine. Karlovačka gimnazija prvi put je 1860. godine proslavila Svetog Savu kao svoju slavu, ranije je proslavljan Sveti Stefan, kao zaštitnik osnivača mitropolita Stratimirovića.

PČELE U BRONZI

Ukazom Popečiteljstva prosveštenija 1840. godine za zaštitnika svih škola u Srbiji određen je sveti Sava. Predlog je potekao od rektora kragujevačkog Liceja Atanasija Nikolića. Rodom je bio iz Bačke, nakon studija u Beču radio je u Somboru i Novom Sadu da bi, potom, u Srbiji boravio kao profesor matematike... Bio je svestrana ličnost, bavio se književnošću, pozorištem, pisao je udžbenike matematike, čak i priručnike za zemljoradnju. Jedan je od tvoraca "Društva srpske slovesnosti", ali i "Policijskog zakonika" iz 1850. godine.
 
Naredbom knjaza Miloša od 1823. godine Sveti Sava obavezno je bio neradan dan, što je verovatno bilo potrebno posebno naglasiti tadašnjoj beogradskoj čaršiji u kojoj su veliku ulogu u svetu poslovanja imali grčki i cincarski trgovci koji su nerado poštovali svetitelje srpskog porekla.

Popečiteljstvo je januara 1840. godine obavestilo o saglasnosti "s mjenijem rektorovim" mitropolita Petra Jovanovića, rektora Liceja Nikolića, kao i okružna načelstva širom tadašnje Srbije.
 
O vezi školstva u Srba sa svetim Savom svedoči i činjenica da se još na zvonu Velike škole u Beogradu izlivenom 1810. godine nalazio njegov lik, kao i predstava košnice s pčelama koju će docnije preuzeti i Matica srpska.

U zbornicima, osmoglasnicima (tada se govorilo katavasijama), poput jedne u izdanju Danila Medakovića štampane u Novom Sadu, šezdesetih godina 19. veka nalazila se i jedna od prvih verzija svetosavske himne "Voskliknem ljuboviju". Himna je postupno doživela brojne izmene, da bi do naših dana stigla u sasvim drugačijem obliku.
 
Izgleda, međutim, da je kao neka vrsta standarda kad je u pitanju Svetosavska himna bila prihvaćena verzija iz pera Kornelija Stankovića, velikog srpskog kompozitora, objavljena u pesmarici "Srbske narodne pesme udešene za pevanje i klavir od Kornelija Stankovića", u Beču 1859. godine.
 
Postupno tokom 19. veka ikone, omiljene slike poput onih Đorđa Krstića ili Uroša Predića, s likom svetog Save nalazile su se na zidovima ne samo svih škola ili državnih nadleštava nego i većine domova u Srbiji, kao što je i Svetosavska himna postala sastavni deo života većine ovdašnjih ljudi od ranih, školskih, dana do duboke starosti.

 
 SVETOSAVSKA HIMNA

 Uskliknimo s ljubavlju
 Svetitelju Savi,
 Srpske crkve i škole —
 Svetiteljskoj glavi.

 Tamo venci, tamo slava,
 Gde naš srpski pastir Sava:
 Pojte mu, Srbi,
 Pesmu i utrojte!

 Blagorodna Srbijo,
 Puna si ljubavi
 Prema svom pastiru
 Svetitelju Savi.

 Celo Srpstvo slavi slavu
 Svoga oca Svetog Savu:
 Pojte mu, Srbi,
 Pesmu i utrojte!

 S neba šalje blagoslov
 Sveti otac Sava.
 Sa svih strana svi Srbi
 S mora i Dunava.

 K nebu glave podignite,
 Savu tamo ugledajte:
 Savu srpsku Slavu
 Pred prestolom Tvorca.

 Da se srpska sva srca
 S tobom ujedine,
 Sunce mira, ljubavi
 Da nam svima sine;

 Da živimo svi u slozi,
 Sveti Savo, ti pomozi:
 Počuj glas svog roda,
 Srpskoga naroda!

 Pet vekova Srbin je
 U ropstvu čamio,
 Svetitelja Save
 Ime je slavio.

 Sveti Sava Srbe voli
 I za njih se Bogu moli:
 Pojte mu, Srbi,
 Pesmu i utrojte!



Korica i prva strana Svetosavske himne iz knjige Kornelija Stankovića, objavljene u Beču 1859. godine.


"KNJIGA O HIMNI", Milivoje Pavlović, "Nova knjiga", Beograd, 1986. godine
Autor: Nebojša Berec broj: 3025 | 2010 | | Politikin ZABAVNIK
1398  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / "Sa Ovčara i Kablara", pesma stara poslato: Novembar 24, 2011, 10:31:55 pm
*

"SA OVČARA I KABLARA", STARA PESMA

Istraživanje: kada i kako je nastala poznata narodna pesma, kako je menjana shodno ideološkom trenutku. Skoro vek i po peva se ista melodija, sa istorijskim promenama teksta

Pesma "Sa Ovčara i Kablara" najpevanija je pesma na prostorima Srbije, i najveći broj građana misli da je ona obična partizanska pesma. Pevala se ranije u najrazličitijim prilikama, najčešće povodom obeležavanja narodnooslobodilačkih jubileja. Svake godine sabor trubača u Guči počinje zvucima ove pesme. Retko ko se do sada zapitao gde je ona nastala, koliko je stvarno stara? Muzikolozi i etnolozi čačanskog i užičkog kraja tragali su za podacima ko je autor pesme, najpoznatije i najrasprostranjenije u svojoj, kako su otkrili, trećoj, partizanskoj varijanti. Dugogodišnji muzički urednik Radio Beograda, Užičanin, Đorđe Karaklajić sakupio je podatke o trista ratnih narodnih pesama, ali nije uspeo da sazna kada je i kako nastala pesma "Sa Ovčara i Kablara". Dragoljub Jovašević, pasionirani skupljač podataka folklora u Zapadnoj Srbiji, horovođa nekoliko posleratnih horova u Užicu i Čačku zapisao je: "Tvrdim da je ta pesma nastala na relaciji Čačak — Užice, i to 1941, i po svojoj melodiji ona je originalna, tipična čobanska pesma, a prvi put sam je čuo 1945. na jednom festivalu seoskih kulturnih grupa u Užicu. Pevale su je tada sestre Kutlešić iz zlatiborskog sela Mačkat..." I reporter "Slobode" dugo se bavio istorijom nastanka pesme koja se u užičkom kraju pevala kao himna, i došao do saznanja da je pesma nastala u drugoj polovini devetnaestog veka, i da ima više tekstualnih verzija.

SELJAK MOMIR PANTELIĆ IZ DUČALOVIĆA SPEVAO "SA OVČARA I KABLARA"

Milan Đoković, dugogodišnji urednik regionalnog lista "Čačanski glas" u više navrata je pokušavao da dokuči poreklo nastanka pesme "Sa Ovlara i Kablara", pa je napisao da iako ona najviše liči na pravu, narodnu, doterivanu i dograđivanu pesmu s obzirom na prilike, iza nje možda stoji jedan narodni pevač. Svoje verovanje je učvrstio kada mu se početkom šezdesetih godina prošlog veka javio penzionisani poljoprivredni tehničar Momir Pantelić iz dragačevskog sela Dučalovići sa tvrdnjom da je on, kako je rekao, spevao i komponovao pesmu "Sa Ovčara i Kablara". Đoković je zapisao: "Pantelićeva biografija je jednostavna, rođen je 1904, u selu je bio poznat kao dobar pevač i veoma pismen momak, a već 1916. 'spevao' je prve pesme, među njima i ovu, pravu čobansku, koja je velikom brzinom prelazila granice sela, opštine, sreza... a stihovi su bili sledeći:
 
"Sa Ovčara i Kablara
čobanica progovara:
da sam tica, il' golubić
da odletim do na Ljubić
da ja vidim moga Mila
kako s vojskom paradira;
da sam tica golubica,
da odletim do Užica
da ja vidim mog dragana,
je l' dopao teških rana..."

Da je pesmu spevao Momir Pantelić, da je nastala u vreme Prvog svetskog rata, i imala svoj evolutivni put, tvrdio je i poznati čačanski pesnik Branko V. Radičević koji beleži da je ovo "ram" pesma u koju su vremenom ubacivane nove reči, imena i mesta. Branko V. Radičević je beležio i neke detalje svojih susreta i razgovora sa Momirom Pantelićem. Ovaj mu je objasnio: "Čitao sam dugo i puno Njegoša, i ono što je za Njegoša Lovćen, za mene je Ovčar. Pisao sam, dopisivao, i hteo da spojim Ovčar, Kablar, Ljubić i Užice... moji Dučalovići su nekako na sredini..."

ČETNIČKA VERZIJA
 
Branko V. Radičević zapisao je (zabeleženo u nekoliko Zbornika radova čačanskog Narodnog muzeja) i to da se pesma "Sa Ovčara i Kablara" pevala među četnicima čačanskog kraja, i da je imala ove stihove:

"Sa Ovčara i Kablara
Lepa Mara progovara
Nema borbe, nema rata
Bez Raković — komandanta..."
 
Stihovi jasno govore da je ova verzija, a u tome se slaže najveći broj istraživača porekla pesme, posvećena Predragu Rakoviću, komandantu Drugog ravnogorskog četničkog korpusa, koji je poginuo 25. decembra 1944. godine u selu Miokovci. Pesma je kažu, kratko pevana, jer već krajem 1941. sa "rađanjem Užičke republike" pevači daju pesmi novi sadržaj:

"Sa Ovčara i Kablara
čobanica progovara,
druže Tito bela lica
kad ćeš doći do Užica..."

PESMA BORACA PRVE I DRUGE PROLETERSKE BRIGADE

Ova, partizanska verzija nalazi se i u zbirkama pesama iz Narodnooslobodilačkog rata, često je pevana među borcima Prve i Druge proleterske brigade, i dugo je ostala nepromenjena. Pevala se nekoliko decenija nakon rata, a Milovan Babić, šef duvačkog orkestra iz užičkog sela Krvavci, kaže da se svirala masovno krajem šezdesetih, sedamdesetih, i početkom osamdesetih godina prošlog veka na svadbama širom Srbije. Babić dodaje, i danas je trubači sviraju, i pevaju, ali onu prvu, čobansku, malo izmenjenu varijantu:

"Sa Ovčara i Kablara
čobanica progovara:
da sam ptica lastavica,
da odletim do Užica
da ja vidim moga Mila
kako s četom paradira..."

Gramofonsku ploču sa ovom verzijom pesme poseduje svaka starija Radio stanica u Srbiji, pesmu peva Saveta Jovanović, izdanje je Jugotonovo, iz 1973. godine.

Poreklom pesme "Sa Ovčara i Kablara" bavio se i Vukadin Sretenović iz požeškog sela Ježevica, koji je sakupio i priredio više zbirki narodnih pesama. On je zapisao dve verzije pesme:

"Sa Ovčara i Kablara
čobanica progovara:
o moj Mile ružo rana,
vene ljubav među nama
vene ljubav među nama
što ti ideš po šumama,
da sam ptica lastavica
da odletim do Užica,
pa da vidim moga Mila
kako s četom paradira..."

A druga verzija koju je Sretenović zapisao, ima tekst malo drugačiji od poznate partizanske verzije:

"Druže Tito primi naske
u redove partizanske
u kolone, nek su jače
ispod slavne Kadinjače
da bijemo mi boj ljuti
pokraj Drine što se muti."
 
Sretenović je napisao: "Ovo je prepevana, modificirana pesma iz Prvog svetskog rata, nastala dok su se vodile teške borbe na Ovčaru i Kablaru".

PESMA SRPSKIH DOBROVOLJACA U SRPSKO TURSKOM RATU 1876—1878.
 
Sasvim drugačije poreklo ove pesme tumači Nikola Stojić, književnik, dugogodišnji direktor Doma kulture u Guči. U "Dragačevkama" zbirci narodnih umotovorina dragačevskog kraja zapisao je: "Ova pesma čula se prvi put u vreme Srpsko-turskog rata (1876—1878). Pevali su je dobrovoljci koji su dolazili u Srbiju da se bore za njeno oslobođenje…" Stojićeva tvrdnja se lako može proveriti, još uvek ponegde se mogu naći dnevnici dobrovoljaca iz Vojvodine i Bosne, a u njima je zabeleženo kako su ti mladi ljudi noćima preplivavali Savu i Dunav hrleći u pomoć Srbiji, nudeći joj svoje ideale, svoju ljubav i živote. Sa njihovih usana odlazili su stihovi:

"Sa Ovčara i Kablara
čobanica progovara
Srpski kneže, primi naske
U redove srbijanske".


 ...

Ostatak teksta možete pročitati u Slobodi.

10.11.2011. | Časopis SLOBODA
1399  NASLEĐE / Nematerijalna kulturna baština Srba / Pesma od davnina ― Užička kajda poslato: Novembar 24, 2011, 09:02:51 pm
*

UŽIČKA KAJDA


Vokalna tradicija je najšira i najzanimljivija oblast muzičke tradicije užičkog kraja, a ispoljava se kao jednoglasno  i dvoglasno pevanje. U dvoglasnom pevanju se razlikuju dva pevačka stila: stariji ― pevanje na glas ili iz vika i noviji ― pevanje na bas.

Nazivi na glas i iz vika široko su rasprostranjeni u celom kraju. Oni se odnose na sve oblike starijeg pevanja. Za ovu vrstu pevanja tipično je da se na manji broj melodija peva više tekstova. Melodije predstavljaju vrstu obrasca, nazivaju se kajdom. U pevanju ovih pesama učestvuju dva ili više pevača. Dvoglas je blizak jednoglasu a ispoljava se pojavom povremenih sekundnih sazvuka ispod pratećeg glasa u jednoglasno otpevanoj pesmi.

Obe vrste pevanja sačuvane su do danas posebno među starijom populacijom.

U vokalnoj tradiciji tekst ima najvažniju ulogu. Jedini zadatak melodije ― kajde, klišea je da omogući da se tekst izvede, odnosno oživi. Zbog toga su melodije mnogo manje podložne promenama nego tekstovi, koji teže da budu što aktuelniji. Narodno pevanje u užičkom kraju, kao i u većem delu zapadne Srbije i Šumadije, kao najčešću tekstualnu osnovu svojih pesama ima, kratke i jasne poruke, aktuelne, rečite i duhovite. Osim rimovanog dvostiha, postoji i  rimovani trostih. Ređi su stihovi bez rime. Oni su uglavnom stariji od rimovanih. Veći broj pesama ima i refren, deo koji se nepromenjen ponavlja uz svaki melostih-strofu.
zlatibor.rs
1400  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Čija je ojkača? poslato: Novembar 24, 2011, 02:26:12 pm
*

ČIJE JE "OJKANJE"?

Dok Hrvatska veoma ozbiljno i prilježno radi na slanju "kandidata" za zvanje neopipljivog kulturnog dobra još od 2004. godine, Srbija je tek sredinom prošle godine usvojila Konvenciju o nematerijalnoj kulturnoj baštini

Tradicionalno pevanje, ojkanje, karakteristično za čitavu dinarsku oblast, nedavno je proglašeno za nematerijalno kulturno dobro Hrvatske pri Unesku. Iako je ova vrsta arhaičnog napeva obeležje celog Balkana, a naučnici ga smatraju nasleđem pravoslavnog življa, nedavno je u emisiji na HRT-u, pod nazivom "Oj" (dokumentarni serijal "Škrinja"), ojkanje pripisano isključivo hrvatskoj kulturnoj baštini.

Trenutno se, preciznije rečeno, ojkanje nalazi na listi Uneska kao značajno, ali ugroženo kulturno nasleđe koje zahteva hitnu brigu, kako bi bilo očuvano, a predloženo je kao kandidat hrvatskog kulturnog nasleđa još 2009. godine.

Prema rečima Nenada Grujičića, pesnika i autora studije i antologije "Ojkača", u emisiji su izgovorene tvrdnje koje su daleko od naučnog.

Drevno ojkanje je privilegija Balkana, izvodi se u celom dinarskom pojasu, Kordunu, Lici i Baniji i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori — kaže Grujičić.

Grujičić navodi niz primera porekla ojkanja, koje su prikupljali stručnjaci na terenu od 19. veka. Tako Ludvig Kuba, češki etnomuzikolog, navodi u svom tekstu iz 1899. godine, da je ojkanje kao način pevanja "u pravoslavnim krajevima osobito obljubljen".

U Hrvatskoj ga nalazimo kod pravoslavnih prebjeglica iz Bosne i Srbije. I u Crnoj Gori se svuda tako pjeva — beleži Kuba. Grujičić citira i Vladimira Dvornikovića, koji kaže da je ojkanje pronašao u Dalmatinskoj Zagori, kada ju je posetio 1936, kojem su ojkači rekli da je ojkanje "plač za Kosovom". Dušan Umićević, u tekstu iz 1939. godine piše: "U svim krajevima gde je ojkanje sačuvano, ojka samo pravoslavni svijet". A Stanko Opačić 1972. godine piše da su se domaće ojkače zvale i "pjevanje ćirilicom".

Nenad Grujičić smatra da bi Ministarstvo kulture trebalo da uloži protest na ovu nominaciju, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom ili Republikom Srpskom, kako bi ojkanje postalo deo svetske nematerijalne baštine u kojem učestvuju Srbi.

Bojim se da u našim institucijama ne postoji dovoljno inventivnosti, motivacije i potrebe za isticanjem ovog fenomena, kao što je to bilo kod grupe agilnih hrvatskih predlagača — kaže Grujičić.

Dodatni problem u slučaju sa ojkanjem, kao i drugim nematerijalnim nasleđem u regionu, jeste i to što država Hrvatska veoma ozbiljno i prilježno radi na slanju "kandidata" za zvanje neopipljivog kulturnog dobra još od 2004. godine. Država Srbija je tek sredinom prošle godine usvojila Konvenciju o nematerijalnoj kulturnoj baštini, a nadležno Ministarstvo kulture je krajem prošle godine počelo da prikuplja predloge od pojedinaca i institucija i pravi preliminarnu listu predloga. Dušica Živković, pomoćnik ministra kulture Srbije, u novembru prošle godine izjavila je da ćemo i mi nominovati ojkanje na listu kulturnog nasleđa, uz mogućnost da ono bude kandidat kao baština regiona. Za sada se kao srpski kandidati pominju krsna slava, kolo "moravac", narodne pesme iz Vranja i Pčinjskog okruga, sabor u Guči, Rajačke pivnice, vlaška magija... Inače, pored kašnjenja za regionom, srpske stručnjake koji se bave nematerijalnom baštinom očekuje i veoma komplikovana procedura sakupljanja podataka o određenom neopipljivom dobru, koje podrazumeva i ozbiljan rad na terenu, pa je procenjeno da će lista naših kandidata biti formirana krajem ove godine.


S. Stamenković    


HRVATSKI MEDIJI O OJKANJU

Povodom odluke Uneska da se ojkanje stavi na listu nematerijalne baštine, Hrvatska novinska agencija Hina je 16. novembra prošle godine prenela:

Ojkanje je ostatak ilirskog i prailirskog pevanja s područja antičke Dalmacije, današnje Dalmacije, BiH i Crne Gore, koje su Hrvati usvojili i sačuvali. Ojkanje je "vrlo staro pevanje u kome muzikolozi vide najstarije oblike višeglasja".  

Politika | 01.02.2011.
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »