Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
1351  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tomislav Toma Zdravković (1938—1991) poslato: Decembar 01, 2011, 11:24:24 pm
*
TOMA ZDRAVKOVIĆ


NOVOSTI: TOMA ZDRAVKOVIĆ SRPSKI ELVIS

Pesme Tome Zdravkovića i posle 19 godina slušane i pevane. Više od 120.000 Tominih obožavalaca na Facebooku

Legendo! Ovo je najčešća reč koju fanovi Tome Zdravkovića na Facebooku upućuju svom omiljenom pevaču. I dan danas. Poslednje godine beleže više od 120.000 njegovih "registrovanih" obožavalaca na ovoj društvenoj mreži.

Poslednjeg dana septembra biće obeleženo 19 godina otkako je njihov idol napustio ovaj svet, ali sve to vreme njegova legenda ne bledi. Naprotiv, pišu "Novosti".
 
Gde je tajna ovog muzičkog fenomena koji je otišao u vreme kada veliki broj njegovih sadašnjih obožavalaca nije ni rođen? A gotovo da nema dana kada se njegove pesme ne oglase na radiju, televiziji, svadbama, ispraćajima... Veseljima i tugovanjima.
 
Zvanično je važio za narodnjačkog šansonijera i pevača tuge. U beogradskoj čaršiji, a i šire, znali su ga kao boema, šarmera i šmekera.

Mnogima je priraslo za srce i voleli su ga sa svim njegovim vrlinama i manama. Bilo je i onih koji su govorili da nije ni najlepši, ni najzgodiniji, a ni najbolji pevač. Nepodeljeno je mišljenje, međutim, da je bio jedinstven i specifičan. Neponovljiv.
 
Kako opisuju neki raspevaniji analitičari njegovog opusa, "svi smo nekad nekog ljubili pod palmama, na obali mora, očajavali misleći da smo dotakli dno života, proklinjali prokletu nedelju, voleli Danku, Branku, Sanju, Ljiljanu..."
 
"Epitet pevača tuge dali su mi novinari", znao je često da kaže.

"Ne ljutim se, jer u tome ima mnogo topline, emocija slovenske duše. Pesme ne pišu srećni ljudi. Prever, Aragon, Jesenjin, moj drug Mika Antić, svi su bili plemenite duše i život im je ispunjavala tuga. Ja sam uz njih, ne kao pisac, nego kao pevač tuge", govorio je Zdravković.

Žive pevačke legende pamte ga kao običnog i jednostavnog kolegu. Predrag Gojković Cune kaže, za "Novosti", da je Toma Zdravković uneo novine u narodnu muziku:
 
"Izdvajao se po stilu. U početku je bio osporavan, na primer, kao pesnik Dobrica Erić. Ali obično ti osporavani postaju legende i ljubimci.

Tekstovi su mu bili u stilu njegovog boemskog života. On je jedan od najznačajnijih pevača koje smo imali. Njegove pesme slušaće i pevaće mnoge generacije, ali, treba reći, one nimalo nisu lake za pevanje."
 
Njegova koleginica i dugogodišnja prijateljica Lepa Lukić kaže da su Tomine pesme ostale u narodu jer su, pre svega, kvalitetne:
 
"Tomine pesme su za sva vremena, živeće još dugo. Najkraće, Toma Zdravković je naš Elvis Prisli."
 
Toma je dugo bolovao. Mnogo puta bio je otpisivan, pa se oporavljao... Kao da je prkosio bezizlaznim situacijama. Umro je 30. septembra 1991. godine, u 53. godini.

Na ispraćaju, na beogradskom Centralnom groblju, bilo je nekoliko hiljada prijatelja, kolega i poštovalaca. Bio je to njegov životni kraj, a sve ostalo je — legenda, pišu "Novosti".

 
Mondo | 26.09.2010.
1352  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Decembar 01, 2011, 05:35:03 pm
*

PREDRAG GOJKOVIĆ CUNE





MAJSTOR OTMENE PESME

Predrag Gojković - Cune pripada legendama naše narodne muzike. Čovek koji je 1999. godine na koncertu u Centru "Sava" proslavio 50 godina estradnog rada živi mirno sa svojom suprugom na periferiji Beograda. I pored toga što za nekoliko meseci puni 70 godina i dalje deluje vitalno, sigurno u sebe i potpuno smireno. Njegova muzička karijera traje i dalje i kako kaže, ide nekim svojim prirodnim tokom u kome nema ni uspona ni padova. Živi za svoje dve kćerke Natašu i Katarinu i unučiće.


OD MALENA ZAVOLEO MUZIKU

"Naravno da je samo pitanje vremena kada će doći kraj mome pevanju. Ne opterećujem se tim saznanjem, jer sam za života napravio uspešnu karijeru. Međutim, moj životni put u kome je dominirala muzika bio je posut trnjem. Još 1939. godine krenuvši u prvi razred osnovne škole 'Vojislav Ilić' sva deca su mogla da odaberu jednu od ponuđenih sekcija, među kojima su se izdvajali crtanje, pisanje, sport, pevanje. Bez obzira što još nisam napunio ni sedam godina već tada sam tačno znao šta želim. Otišao sam na audiciju za pevanje kod profesora Kostića. Ispitujući moj sluh bio je vidno iznenađen, terao me je da pevam prvu, pa drugu, pa onda treću pesmu, a na kraju je usledio aplauz čitave komisije. Dobio sam priliku u đačkom horu. Tada su bili moderni vodvilji (pozorišni komadi sa pevanjem), zatim putujuća pozorišta, a svima je cilj bio da zapevaju u prestonom Narodnom pozorištu".


ZAPEVAO U DUETU SA SESTROM

Malom Predragu Gojkoviću su se svetla pozornice učinila čarobnijim od bilo čega. Želeo je što pre da se pojavi u nekom komadu. Čak mu nije zasmetalo ni to što je u svom prvom nastupu glumeo devojčicu. "Predstava se zvala 'Prelo na selu' i u njoj je trebalo da glumi osam devojčica. Na moju sreću bilo ih je sedam, tako da sam uskočio u ženski kostim i igrao Ružu. Nakon toga moje ambicije su se svakim danom sve više povećavale. U ostvarenju svojih stremljenja pomogao mi je otac, koji je u centru grada držao najveću berbernicu. Berbernica je tada bila najveća pričaonica, jer su se u nju slivali ljudi svih mogućih slojeva i profesija. Tako sam zahvaljujući jednoj od stalnih mušterija moga oca dospeo u dečiji hor radio Beograda na čijem čelu je bila Gita Predić Nušić kćerka Branislava Nušića. Tako sam i prvi put zapevao u duetu zajedno sa mojom mlađom sestrom Ankom". Dok je lupio dlanom o dlan Cune je već išao u drugi razred. Međutim nad čitavom Jugoslavijom nadvio se rat.





UMETNOST ZANEMELA U RATU

"Tog 6. aprila do kasno u noć pomagao sam ocu u berbernici, toliko je ljudi bilo da sam nije mogao da postigne. Ja sam bio nanosač, a on skidač pene. I sećam se kao da je juče bilo. Pošto smo jedino mi imali radio svi su se sjatili da čuju Petra Drugog koji je govorio kako je Beograd otvoren grad za svakoga i da je naš narod miroljubiv i spreman da mirnim putem dođe do svojih ciljeva. Međutim, sve to nije pomoglo, tako da je usledilo stravično bombardovanje gde je mnogo ljudi izgubilo život. Ratom je, kako to obično biva, zanemela svaka umetnost. Tako sam zaustavljen u napredovanju, učenju pevanja. Da sam tada bio u miru sigurno bi i moji kasniji rezultati bili veći. Međutim, umesto muzike naučio sam da švercujem brašno, mast, cigare, kako bi preživeo okupaciju. Posle oslobođenja nije bilo lako iz čitave te zbrke ponovo pronaći odgovarajući društveni položaj". Usledile su godine teže i od samog rata. Beda i nemaština naterali su Cuneta da još neko vreme zaboravi na muziku, a onda je 1948. godine (ovu godinu smatra početkom svoje solo karijere) stao pred mikrofon Radio Beograda.


ZAVRŠIO "ESTRADNI UNIVERZITET" U KAFANAMA

"Na preporuku Žarka Milanovića, šefa Narodnog orkestra Radio Beograda i Miodraga Jovanovića soliste Radio Beograda zapevao sam u horu učitelja Makse Popova. U isto vreme sam radio kao poštanski službenik. Malo zatim otišao sam na služenje vojnog roka u Ogulin. Tamo sam dirigovao horom vojnika i građana i zahvaljujući tome dobio 15 nagradnih dana. Međutim, te 1953. godine zbog sukoba sa Italijom, koji je umalo rezultirao novim ratom, dobio sam produžetak pola godine. Aprila meseca 1954. godine vratio sam se poštanskoj službi, a u avgustu iste godine sreo sam harmonikaša Milančeta Stanisavljevića koji mi je predlažio da odem u Vršac i na 15 dana zamenim nekog pevača. Pošto je plata bila duplo veća nego u pošti potpisao sam ugovor i pune četiri godine pevao u kafanama Vršca, Smedereva, Mostara, Banjaluke, Travnika, Zemuna, Beograda. Tako sam za te četiri godine u kafani 'završio estradni univerzitet'. Tada sam postao slobodni estradni umetnik, pun ideja, ambicija, planova i značajnog kafanskog iskustva".


"HALISKO" — PRVI VELIKI HIT

Dragan Tomljenović-Žvalja, kasnije muž Radmile Karaklajić, pevao je u meksičkom triju u kome je bio i Voja Jovanović (ova imena starijim poznavaocima naše narodne muzike i te kako znače). Međutim, raskol je nastao kada je Voja poželeo da se trio zove po njegovom imenu, a Žvalja insistirao da se zove 'Beograd'. Tako je Cune došao na mesto Voje Jovanovića. "Za nešto više od nedelju dana naučio sam preko 15 meksičkih melodija. Pošto je uslov bio da se svira jedan od instrumenata uzeo sam bas, koga sam još ranije naučio da sviram. Vrlo brzo smo napravili prvi veliki hit 'Halisko'. Prvi koncert smo održali u Mataruškoj Banji uz ansambl Milije Spasojevića. Nakon toga tri puta nedeljno smo svirali u najprestižnijem beogradskom restoranu 'Stambol kapija' (današnji 'Plato') gde su nastupale samo istinske zvezde naše muzičke scene. Tada me čuo Đura Mrđenović, novinar Radio Beograda, koji je uređivao emisiju 'Između večeri i jutra'. Tako je počeo da forsira 'Haliska', a ja sam zahvaljujući tome naprasno postao najveća zvezda među kafanskim pevačima. U tom periodu Milija Spasojević nam je poslao ponudu za nastup na festivalu u Italiji (Rim), koji traje šest dana u prisustvu najvećih pevačkih zvezda iz čitave Evrope".





GRAMOFONI KUPOVANI ZBOG PESME "KAFU MI DRAGA ISPECI"

Cune koji je uvek umeo da iskoristi ukazanu šansu pesmu 'Halisko' je otpevao na neverovatan način. Ni kontrabasista nije mogao da se kontroliše, pa je u jednom trenutku povikao 'Mama mia, kebelo voče' (Majko mila kakav divan glas). U momentu zanosa pao mu je kontrabas i potpuno se razbio. U tom trenutku nastao je gromoglasan aplauz u publici. "Tako sam osvojio drugu nagradu 'Srebrni lav' (1958. godina). U zemlju sam se vratio kao velika zvezda, ljudi su se utrkivali da mi čestitaju na velikom uspehu. Od tog trenutka počeo sam da snimam našu zabavnu i južno-američku muziku. Ređali su se festivali 'Beogradsko proleće', 'Zagrebačka šalata', 'Opatija' a ja ni na jednom od njih nisam osvojio manje od drugog mesta. Usledila je turneja u zemlji i inostranstvu. Nakon filma 'Prodavačica ljubičica' 1961. godine, inspirisan tim filmom, snimio sam istoimenu numeru. Usledio je srebrni tiraž od 50.000 prodanih ploča. Popularnost mi je vrtoglavo rasla, a čega god sam se dotakao pretvaralo se u uspeh. A onda 31. decembra iste godine na dočeku Nove godine u Beogradu sreo sam se sa Nadom Mamulom koja me je naučila da otpevam narodnu pesmu 'Kafu mi draga ispeci'. Ubrzo sam snimio svoj najveći hit svih vremena 'Kafu mi draga ispeci', a već u maju mesecu ploča je prodata u tiražu od 100.000 primeraka. Pošto je bilo manje gramofona nego što je prodato ploča svi smo se pitali u čemu je stvar. Na kraju smo saznali da su ljudi unapred kupovali ploču, a na kredit uzimali gramofon".

Nakon pesme "Kafu mi draga ispeci" koja se i dan danas rado sluša, Cune je nizao hit za hitom. Te za njega možda i najbitnije godine u životu Cune se oženio Leposavom, sa kojom je i danas u braku. Ima dve kćerke Natašu (1964) i Katarinu (1967).


Slobodan Vlajić | Balkan media
1353  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / O devojci o kojoj govori pesma "Zapevajte pesme stare" poslato: Decembar 01, 2011, 05:19:01 pm
*

DUŠANKA S LJUBIČASTIM OČIMA


Branislav Krca Rakić ... dugogodišnji urednik šahovske rubrike, i zamenik i pomoćnik glavnog urednika "Politike Ekspres", bio je jedan od najboljih tekstopisaca za zabavnu muziku u nekadašnjoj Jugoslaviji. Jednog dana ga je Petar Sam, šef čuvenog "Plavog ansambla", zamolio da na muziku za pesmu koju je trebalo da peva Predrag Cune Gojković napiše reči.
 
— Ruke su mi se tresle — seća se Branislav Krca Rakić. — Osećao sam ogromnu odgovornost, jer je trebalo da napišem tekst za melodiju koju je komponovao legendarni Petar Sam, a peva je još legendarniji Cune Gojković. Iznenada mi je pala na pamet misao Miloša Crnjanskog: "Nije stvarno ono što traje i diše, stvaran je cvet čija odsutnost miriše." I to me je inspirisalo. O toj devojci o kojoj govori pesma nema ništa konkretno, čak ni njeno ime, ali njena odsutnost se svuda oseća.

Red je, ipak, da tu pred Cunetom, Krca otkrije decenijama čuvanu tajnu: ko je osoba kojoj je posvetio stihove? Snebiva se, crveni, ali više nema vrdanja.
 
— U mom rodnom Valjevu smo Miki Jevremović i ja, toj prelepoj devojci, davne 1961. godine, u dva sata noću, ispod prozora pevali serenade — veli ustežući se. — Zove se Dušanka Zec i imala je ljubičaste oči. Sećam se da se tokom leta svake večeri na korzu pola grada raspitivalo na kojoj plaži će se Dušanka sutradan kupati, ne bi li je videli u ljubičastom bikiniju. Sledeće, 1962. godine, postala je mis festivala "Beli narcis" na Divčibarama...
 
Na to se Cunetove oči zacakliše i u čudu raširiše.
 
— Kakva slučajnost! Pa, ja sam bio predsednik žirija na tom izboru za mis... Kao što znate, ja sam valjevski zet. Moja supruga Lela je iz Valjeva...


Snežana Milošević │Ilustrovana politika


ZAPEVAJTE PESME STARE
 
Zbog nje su pesme sasvim umukle,
Zbog nje su ptice tužne zaspale,
Zbog nje su ruže rano uvele —
Nisu procvale.
 
Zbog nje su laste rano otišle,
Zbog nje ni behar sad ne miriše.
Dok vetar njeno ime šapuće —
Tiho, tiho sve uzdiše...
 
Zapevajte sve one pesme stare.
Sad ona drugog voli;
Neka je, neka je, s drugim ona srećna je.
Neka je, neka je, praštam joj sve.

Zapevajte, dosta je bilo tuge.
Sad ona drugog ljubi;
Neka je, neka je, s drugim ona srećna je.
Neka je, neka je, praštam joj sve.
 
Svuda se njena kosa oseća,
Rosa u zoru na nju podseća.
Dok sunce s njenom pesmom izvire,
I jutro umire...
 
Zbog nje su laste rano otišle,
Zbog nje ni behar sad ne miriše,
Dok vetar njeno ime šapuće —
Tiho, tiho sve uzdiše...
 
Zapevajte sve one pesme stare.
Sad ona drugog voli;
Neka je, neka je, s drugim ona srećna je.
Neka je, neka je, praštam joj sve.
 
Zapevajte, dosta je bilo tuge.
Sad ona drugog voli;
Neka je, neka je, s drugim ona srećna je
Neka je, neka je, praštam joj sve.

Predrag Gojkovi Cune — Zapevajte pesme stare
uz pratnju ansambla Aleksandra Todorovića Krnjevca
1354  MUZIČKA ČITAONICA / Ustanove u oblasti muzičke umetnosti / Muzička škola "Mokranjac" poslato: Decembar 01, 2011, 02:38:07 am
*

MUZIČKA ŠKOLA "MOKRANJAC"





OSNIVANJE

Muzička škola Mokranjac osnovana je 21.septembra 1899. godine u Beogradu pod nazivom Srpska muzička škola.

Ona je bila prva i jedina muzička škola u tadašnjoj Srbiji i danas je, posle 105 godina postojanja, naša najstarija muzičko-pedagoška institucija, izuzetno značajna za razvoj muzičkog obrazovanja, vaspitanja i muzičke kulture kod nas.

Osnivač škole bilo je Beogradsko pevačko društvo, jedna od najvažnijih institucija kulture u Srbiji druge polovine XIX veka, a za članove Saveta Škole i nastavnike izabrani su Stevan Mokranjac, Stanislav Binički i Cvetko Manojlović.

Prvi direktor Srpske muzičke škole bio je Stevan Mokranjac koji je tu dužnost vršio sve do svoje smrti 29. 09 1914.godine, a nastavu je u početku vodilo četiri nastavnika: Stevan Mokranjac — teorijski predmeti, Stanislav Binički — teorijski predmeti i solo-pevanje, Cvetko Manojlović – klavir, Jovan Ružička — violina, kojima su se kasnije pridružili i Jovan Zorko, violina, Emil Saks, violina, Vićeslav Rendla, violončelo, kontrabas, flauta, Milan Buzina, oboa i klarinet, Petar Konjović, istorija muzike i šef kamernog ansambla, kao i bivši đaci po povratku sa studija iz inostranstva Jelena Dokić, klavir, Stevan Hristić, Ivanka i Miloje Milojević, Jovan Mokranjac...

Delatnost Škole je tokom ratnih godina 1914-1918. skoro zamrla. Na zahtev okupacionih vlasti naziv škole bio je promenjen u Beogradska muzička škola, a za direktora je posle smrti Stevana Mokranjca postavljen Petar Krstić.

Između dva rata Škola je sticala sve veći ugled, interesovanje za muzičko školovanje u njoj bilo je sve veće, kao i potreba za javnim muziciranjem, tako da su učenici i profesori često priređivali koncerte koji su bili vrlo dobro posećeni. Naziv škole ponovo je bio Srpska muzička škola, a umesto Petra Krstića za direktora je postavljen profesor violine Jovan Zorko, koji će ovu dužnost obavljati sve do smrti 1942. godine.

Sa porastom broja učenika proširio se i nastavnički kolegijum profesorima instrumentalne i teorijske nastave, među kojima su značajna imena bili: Kosta Manojlović (angažovan 1919), Josip Slavenski (1924), Mihovil Logar (1927), Jovan Bandur (1931.), Predrag Milošević (1932.), Ljubica Marić (1939.), Svetolik Pašćan (1940.), Ćiril Ličar (1925), Ruža Vinaver (1927.), Olga Mihailović (1931), Aleksej Butakov (1937), Božena Bandur, Jela Kršić (1940), Marija Mihailović (1931) i drugi.

U čitavom međuratnom periodu profesori su, iako u nezavidnom materijalnom položaju i neodgovarajućim radnim uslovima, bili vrlo prisutni u muzičkom životu Beograda kao izvođači, kompozitori i muzički pisci. Prvi koncerti, prve muzičke kritike i prvi muzički udžbenici su potekli od profesora ove škole.

Prva posleratna godina — 1946. u vreme direktora Alekseja Butakova, od posebne je važnosti za Školu jer je tada ponela ime jednog od svojih osnivača, a to ime nosi i danas kao Muzička škola Mokranjac.

Proslava uzimanja novog imena bila je jedna od najznačajnijih manifestacija koju je Škola priredila u tom posleratnom periodu, a datum 28. mart (1946.) kada je Ministarstvo odobrilo promenu naziva, danas se slavi kao Dan Škole.

Ipak, najveći problem Škole bio je njen neodgovarajući smeštaj i čitava plejada direktora, eminentnih muzičkih ličnosti, uspela je samo delimično da se približi rešenju ovog problema posle rata, tokom 60-tih godina. Godine 1961.u vreme direktorskog mandata prof. Božene Bandur, Škola dobija proširenje od nekoliko prostorija u prizemlju Doma učenica u Proleterskih brigada br. 8 (Krunska) i počinje da radi u dve zgrade (pored prostorija u Kneza Miloša 21), što se neće pokazati kao dobro rešenje po ukupan kvalitet nastave, ali je sa sobom donelo mogućnost kompletiranja gudačkog i duvačkog odseka. U tom periodu koncertna aktivnost je bila veoma razgranata, insistiralo se na radu ansambala — hora i orkestra koji takođe aktivno nastupaju.

Godine 1967. kada je direktor bio prof. Slobodan Petrović, Škola u istoj zgradi u Krunskoj dobija i II sprat, tako da od tada do danas (2004. godine) jedan deo škole — gudački i duvački odsek, i opšteobrazovni odsek svoju nastavu još uvek održava u ovim prostorijama. Godine 1993. u vreme prof. Aleksandra Krastavčevića kao direktora, deo škole je iz zgrada u Proleterskih brigada 8 (Krunska) i Kneza Miloša preseljen u novu zgradu u Dečanskoj 6 gde su premešteni klavirski, solopevački i teorijski odsek. Muzička škola Mokranjac tada je pvi put dobila veliku i lepu koncertnu salu.

Godine 1974. Škola je obeležila 75 godina postojanja pod pokroviteljstvom sa najvišeg državnog vrha, a objavljena je i Spomenica o radu Škole, prvo veće izdanje koje je na jednom mestu sabralo istorijat, razvoj i sve dotadašnje rezultate u njenom radu.

Značajnije promene u organizacije nastave doneo je septembra 1995. novi nastavni plan i program. Muzičkoj školi Mokranjac koju je vodila prof. Branka Radović, pripalo je otvaranje Etno odseka (pri solo-pevačkom) sa težištem na negovanju izvornog folklora, a od školske 1997/98 u Školi je otvoren i poseban Odsek za kamernu muziku čime je kamerna muzika izdvojena iz ostalih vokalno-instrumentalnih odseka.

Kraj prvih sto godina 1999. Škola je dočekala i dalje razmeštena na dve lokacije, ali je proslava ovog jubileja protekla u jedinstvenom obeležavanju njene delatnosti putem niza značajnih manifestacija i objavljivanjem Spomenice Prvih 100 godina koja govori o Školi kao "instituciji plodne i raznovrsne, bogate i drugotrajne aktivnosti, koja je, po prirodi stvari, veoma okrenuta ka javnosti i istovremeno je značajan činilac njenog muzičkog života".

Razvijajući se zajedno sa sredinom iz koje je ponikla, Škola je dala ogroman doprinos opštoj kulturi zemlje. Iako odavno više nije usamljena, Muzička škola MOKRANJAC je i dalje u samom vrhu muzičke pedagogije u zemlji, a njeni profesori i učenici to potvrđuju svojim uspesima — koncertima, javnim nastupima, snimanjima i osvajanjem velikog broja nagrada na mnogim domaćim i međunarodnim takmičenjima.

Za svoj izuzetno visok nivo rada, kao i za najviše umetničko-pedagoške rezultate, Muzička škola Mokranjac je nagrađena visokim javnim priznanjima kao što su: nagrada Dositej Obradović (1969), Vukova nagrada i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom povodom 75.godišnjice osnivanja i rada škole (1974) i Republička nagrada 25. maj (1984). Dobitnici značajnih društvenih priznanja i nagrada su takođe i mnogi profesori i učenici škole.


Dečanska 6, 11000 Beograd,
tel. 381-11/324-35-38 faks 381-11/324-35-38
e-mail: stemok@EUnet.yu

http://www.mokranjac.edu.yu/
1355  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Nedeljko Bilkić (1941) poslato: Novembar 30, 2011, 01:11:53 pm
*
TO ME JE PROSLAVILO: NEDELJKO BILKIĆ


LEPA MARA NIJE SE JAVILA

Slavni pevač narodnih pesama ispričao nam je kako su u jeku njegove slave "devojke glavom udarale u zid" kad se dohvati mikrofona, kako je ostao skroman jer je to poneo iz porodice, odrastajući bez oca koga su ustaše ubile, i kako je mogao da strada zbog pesme koju je pevao Titu. "Posle sam išao ulicom i gledao kad će da me uhapse. Međutim, sve je dobro prošlo, neko je Titu rekao: ma ovaj je Bosanac, nema pojma o životu, zna samo da peva"





Rođen sam u Bugojnu, ali srednju tehničku školu, za koju me je vojska stipendirala, završio sam u Kragujevcu. Onda me je vojska uzela i za Mašinski fakultet. Jer, maltene sva deca u ono vreme bila su ratna siročad pa ih je uzimala milicija ili armija. Imali smo besplatno školovanje, tako da sam ja dobio stipendiju i 1961. godine upisao Mašinski fakultet, a ujedno položio i audiciju na Radio Beogradu. Uporedo sam pevao i studirao.

Pošto sam postao radio pevač, rekli su mi da snimim ploču. Tražio sam tada neke nove pesme, ali mi ih niko nije davao, jer sam bio mlad i neafirmisan pevač. Pevao sam samo neke stare pesme i nisam mogao da konkurišem tim velikim pevačima Zaimu Imamoviću, Nadi Mamuli, Safetu Isoviću koji su dobijali najbolje pesme od kompozitora. Otišao sam kod brata od tetke Predraga Kojdića, koji je pisao pesme, i zamolio ga da mi sroči priču o Ljiljani, koja je bila jedna od devojaka koje sam voleo. On je napisao tekst, ja muziku i to je veoma dobro prošlo.

BOLJE BABA NEGO DEVOJKA

Tih godina nisam imao samostalne nastupe, ali sam bio gost na koncertu Safeta Isovića u Domu sindikata sa pesmama koje sam pevao na prvoj ploči. I tako, posle koncerta, Safet došao kod mog brata Predraga i rekao mu: "Mali Neđo treba da školuje glas, biće od njega veliki pevač i, evo, ja ću dati milion dinara da on uči privatno solo pevanje i solfeđo". Brat mu je odgovorio "Safete, tvoje reči su veće od milion dinara. Mi imamo sredstava i školovaćemo ga, a tebi hvala na ponudi". Tražili smo dobrog profesora i našli Anitu Mezetovu, prvakinju Beogradske opere.

Krenuli smo da radimo dva puta nedeljno. Solfeđo sam imao kod jedne devojke koja je bila druga ili treća godina Akademije. I ja, normalno, kao svaki Bosanac, počnem da joj se udvaram. Ona se požalila Aniti pa mi je ona poslala jednu babu da me uči. Nije mi se sviđala, ali me je naučila ono što je trebalo.

Na Ilidži 1965. godine Safet Isović je odbio da peva pesmu "Ne pitaj me stara majko". Bila mu je previše tužna. Pozvali su mene i ja sam prihvatio. Imao sam 23 godine, otišao sam i pobedio na Ilidži te godine. Postao sam popularan i narod me je jako dobro prihvatio. Potom sam nekoliko godina zaredom pobeđivao na Ilidži i Beogradskom saboru. Nekih 15 godina je trajala moja dominacija na muzičkoj sceni. Bila je to prava popularnost i veliko priznanje meni kao umetniku.
 
U svemu tome ja sam stalno pisao pesme, i autor sam oko 90 procenata pesama koje izvodim. Sećam se da sam daleke 1968. godine sa mnogim vrhunskim umetnicima bio na jednoj turneji po Bosni i Hercegovini. I na Komaru, kad se krene od Travnika prema Gornjem Vakufu i Bugojnu, ima jedna krivina na visini od nekih 1000 metara nadmorskih, mi smo stali da se odmorimo i popijemo kafu. Sa mnom je bio jedan vrstan, svestran umetnik, koji je voleo da peva operske arije. Zvao se Miroslav Čonkić, iz čuvene porodice Čonkić iz Novog Sada. Bio je verovatno fasciniran tim planinama okolo, pogledom koji puca na sve strane, samom Bosnom i lepom Marom koja nas je služila.

Dok je sedeo za stolom i snimao situaciju, uzeo je parče papira iz torbe i napisao tekst za pet minuta. Celu pesmu je za to kratko vreme sročio. Kada sam pogledao mnogo su mi se dopali stihovi "Ima jedna krčma u planini, vide joj se svetla noću u dolini. Ko to pali sveće i po krčmi šeće, to je lepa Mara, kći starog krčmara". Posle turneje sam došao kući i dugo razmišljao o toj pesmi.

ŽAL ZA MAROM

Na tekst koji je napisao Čonkić, ja sam komponovao muziku, a legenda naše narodne muzike Radojka Živković uradila je aranžman. Tu sam pesmu stavio kao četvrtu na ploču "Ilidžanko, Bosanko" koju sam snimio 1969. godine, nisam mislio da će postati toliko popularna. Ali, ona je pronašla svoj put, počeli su da je pevaju, a mene da pozivaju da se sa njom pojavljujem na nastupima, na televiziji i radiju. I danas postoji na internetu snimak na kom ja pevam, a Radojka i Tine Živković me prate na harmonikama.

Pesma je bila vrlo popularna krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih na prostoru bivše Jugoslavije. Snimio sam više od 600 pesama, ali ta je ostala i izdvojila se. Volim da je otpevam uvek i na svakom mestu i nikad je ne pevam sa dosadom. Uvek u nju utkam svoje emocije, setim se te planine na kojoj smo bili kad smo je pravili, te lepe krčmarice koja nas je služila.

Jedino što mi je ostalo kao mali žal jeste to što nikad više ništa nisam čuo o toj krčmarici koja je opevana u pesmi. Nikada se Mara nije javila, ne znam ni da li zna da je pesma njoj posvećena. Znate, ta pesma se peva u svakoj situaciji, i kad je neko tužan, i kad je srećan, i kad razbija čaše i kad plače, svako u toj pesmi nađe neku svoju krčmu i neku svoju Maru.

Verujte, toliko sam bio popularan da se dešavalo da devojke udaraju glavom u zid dok pevam, kad dođu da uzmu autogram one se tresu kao prut. Prijalo mi je to, ne mogu da lažem da nije tako, ali sam se rano oženio, stekao porodicu i znao sam šta mi je najvažnije. Uvek sam bio običan čovek, jer sam odrastao u siromašnoj porodici, bez oca koga su ubile ustaše. Majka nas je vaspitavala da budemo skromni ljudi bez obzira na uspeh koji postignemo.

TITO, RANKOVIĆ I JA

U to vreme, kad sam ja bio najpopularniji, bilo je skoro obavezno pevati pred drugom Titom. Naravno, nisam pevao "Krčmu u planini" njemu, ali jesam druge pesme. I taj prvi susret sa njime mogao je da me košta mnogo. To je bilo na proslavi godišnjice lista "Politika". Harmonikaš Toša Elezović je svirao i kroz zube mi je dobacio: "Nemoj da vičeš, pevaj tiho, lepo, i to samo izvorne narodne". A ja sam mislio u sebi "ma hoću baš da se pokažem" i krenem da pevam "Niz polje idu babo sejmeni, sejmenske pesme babo pevaju, a tvoga sina Marka teraju". Kad ono počeše samo da kuckaju viljuške i kašike, svi se namračili, a ja nastavljam "prokleti bili babo sejmeniiiiiiii".

Toša na mene ciči: "Ti nisi normalan, majku ti tvoju, šta ti je bre!" A oni smenili Marka, tako su zvali Aleksandra Rankovića. Još ja u pesmi kunem naveliko. Kad sam shvatio šta sam uradio, bilo je kasno. Posle sam išao ulicom i gledao kad će da me uhapse. Međutim, sve je dobro prošlo, neko je Titu rekao "ma ovaj je Bosanac, nema pojma o životu, zna samo da peva".




Sa suprugom Dušicom

Priznajem da mi je popularnost donela lep život zahvaljujući narodu koji me je slušao i voleo moje pesme. Kada sam došao u Beograd sa suprugom, nisam imao ništa. Potom sam stekao neki kapital i otišao u Kanadu gde sam radio i pevao. Supruga Dušica je takođe pevala ponekad, ali je uglavnom čuvala decu, žrtvovala se zbog njih. Ono što mi je popularnost uzela jeste vreme sa sinovima Predragom i Aleksandrom. I dan-danas mi, na neki način, sinovi prigovaraju to što sam malo vremena provodio sa njima. Čudio sam se što oni nisu voleli narodnu muziku kad su bili mlađi, ali sam shvatio da je to zato što im je ona uzimala roditelje. Ja sam više putovao od supruge Dušice, ali ona je stvarno bila uzorna majka.


Zabeležila Lj. Z. Tomić | Ilustrovana politika
1356  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Žal za Marom [to je lijepa Mara, kći starog krčmara] poslato: Novembar 30, 2011, 01:03:56 pm
*

ŽAL ZA MAROM


Sećam se da sam daleke 1968. godine sa mnogim vrhunskim umetnicima bio na jednoj turneji po Bosni i Hercegovini. I na Komaru, kad se krene od Travnika prema Gornjem Vakufu i Bugojnu, ima jedna krivina na visini od nekih 1000 metara nadmorskih, mi smo stali da se odmorimo i popijemo kafu. Sa mnom je bio jedan vrstan, svestran umetnik, koji je voleo da peva operske arije. Zvao se Miroslav Čonkić, iz čuvene porodice Čonkić iz Novog Sada. Bio je verovatno fasciniran tim planinama okolo, pogledom koji puca na sve strane, samom Bosnom i lepom Marom koja nas je služila.

Dok je sedeo za stolom i snimao situaciju, uzeo je parče papira iz torbe i napisao tekst za pet minuta. Celu pesmu je za to kratko vreme sročio. Kada sam pogledao mnogo su mi se dopali stihovi "Ima jedna krčma u planini, vide joj se svetla noću u dolini. Ko to pali sveće i po krčmi šeće, to je lepa Mara, kći starog krčmara". Posle turneje sam došao kući i dugo razmišljao o toj pesmi.

Na tekst koji je napisao Čonkić, ja sam komponovao muziku, a legenda naše narodne muzike Radojka Živković uradila je aranžman. Tu sam pesmu stavio kao četvrtu na ploču "Ilidžanko, Bosanko" koju sam snimio 1969. godine, nisam mislio da će postati toliko popularna. Ali, ona je pronašla svoj put, počeli su da je pevaju, a mene da pozivaju da se sa njom pojavljujem na nastupima, na televiziji i radiju. I danas postoji na internetu snimak na kom ja pevam, a Radojka i Tine Živković me prate na harmonikama.

Pesma je bila vrlo popularna krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih na prostoru bivše Jugoslavije. Snimio sam više od 600 pesama, ali ta je ostala i izdvojila se. Volim da je otpevam uvek i na svakom mestu i nikad je ne pevam sa dosadom. Uvek u nju utkam svoje emocije, setim se te planine na kojoj smo bili kad smo je pravili, te lepe krčmarice koja nas je služila.

Jedino što mi je ostalo kao mali žal jeste to što nikad više ništa nisam čuo o toj krčmarici koja je opevana u pesmi. Nikada se Mara nije javila, ne znam ni da li zna da je pesma njoj posvećena. Znate, ta pesma se peva u svakoj situaciji, i kad je neko tužan, i kad je srećan, i kad razbija čaše i kad plače, svako u toj pesmi nađe neku svoju krčmu i neku svoju Maru.


Nedeljko Bilkić │Ilustrovana politika


KRČMA U PLANINI

Ima jedna krčma u planini
vide joj se svijetla noću u dolini
ko to pali svijeće i po krčmi šeće
to je lijepa Mara, kći starog krčmara
pa mi želja dođe, to u srcu krijem
bona Maro, ja zbog tebe pijem

Svaki taj plamičak stavlja me na muke
harmonika šalje sa planine zvuke
meni sine lice lijepe krčmarice
oči kao badem, ja se na put dadem
ranjenog hajduka napojila Jana
a mom srcu Mara melem-rana

Kad umoran stignem gore u planinu
novu snagu nađem u rumenom vinu
Mara čila, vedra, igraju joj njedra
kad mom stolu dođe mene umor prođe
pa mi oči padnu na ta njedra bujna
bona Maro, daj još vina rujna

Nedeljko Bilkić — Krčma u planini
1357  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — T poslato: Novembar 30, 2011, 04:57:44 am
*

TARABE BIH PRESKAKAO
M. Todorović Krnjevac — P. Radivojević

Ej da mogu da se vratim
U momačke mlade dane
Da podvrisnem kao nekad;
Nek se ori na sve strane

Ref. 2x
Tarabe bi preskakao,
Cure ljubio
A usnule sevdalinkom pjesmom
budio.

Ej da mogu koje ljeto
Da skinem sa starih leđa
Da pokažem ovoj djeci
Šta je sevdah, šta je sreća

Ej da mogu merak duši
Da učinim kad mi dođe
Al' ne mogu pa mi žao
Što mi pusta mladost prođe

YouTube: Nedeljko Bilkić — Tarabe bih preskakao
1358  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — P poslato: Novembar 30, 2011, 04:20:45 am
**

POLJUBI ME, DRAGI
Muzika: Petar Tanasijević
Tekst: M. Milutinović


Poljubi me dragi
Da bi tebe ko nekad ljubila
Daj mi osmeh blagi
Pruži srcu sreću
Da bi' srećna k'o nekada bila

Ref.
Mene si želeo, drugu si voleo
Ti si tako hteo da za naše sreće dve
prođe sve, dragi prođe sve

Zažaliti neću
Što sam s tobom ja dane provela
Jer sam tebe nekad k'o što mladost ume
Grlila te i ludo volela

Nijedna se ljubav
Tako lako bez bola ne stvara
Danima je kuješ a za tren otruješ
Istina je, istina je stara

Singl Lepa Lukić "Poljubi me dragi & Dragi, dragi oči moje divne" | Izdanje: PGP RTB S 10038 | 02.10.1970.

YouTube: Lepa Lukić — Poljubi me, dragi (prati Narodni orkestar pod upravom Miodraga Jašarevića) "Sabor 70".
1359  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — G poslato: Novembar 30, 2011, 04:04:27 am
*

GINA

Ustala Gina u ranu zoru
i poprek' stigla izvoru.
Kosači travu kosili
i pesmom Ginu prosili.

Ref.
O, Gino, Gino, Gino Angelino
ne treba nam voda, donesi nam vino,
ne treba nam Gino, izvor voda ledna
već tvoja usta, šećerna i medna

Lepotom Gina zoru zorila
zbog nje se pesma orila.
Kosači kose brusili
i pesmom Ginu prosili.
Ref.

Kad se s' izvora Gina vraćala
kad osmehom pesmu plaćala;
kosači kose pustili
i mladoj Gini pevali.
Ref.

YouTube: Miroslav Ilić — Gina
1360  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — K poslato: Novembar 30, 2011, 02:39:38 am
*

KRADEM TI SE U VEČERI
S. Vukosavljev — P. Blažek

Ko to noćas uspomene dira,
Što se krije... Kroz kaldrme mine
Skriven neko na doksetu svira
Naše pesme što su nekad bile

Kradem ti se u večeri kroz sokake tihe, stare
Tiho noći, tiho noći, još se moje oči žare
Kradem ti se u večeri kroz sokake tihe, stare
Tiho noći, tiho noći, još se moje oči žare

Čekaj draga, ta noć neće proći
Gusta magla našu ljubav skriva
Ono što se voli u samoći
Potrajaće dok je ljubav živa

Kradem ti se u večeri kroz sokake tihe, stare
Tiho noći, stani noći, još se moje oči žare
Kradem ti se u večeri kroz sokake tihe, stare
Čekaj noći, stani noći, još se moje oči žare
Još se moje oči žare...

YouTube: Živan Milić — Kradem ti se u večeri
1361  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — O poslato: Novembar 30, 2011, 01:50:37 am
**

ODRASLA SAM OVCE ČUVAJUĆI
Mića Vojnović

Odrasla sam ovce čuvajući
i čobanske pesme pevajući.
Kraj Morave u malome selu
uvek su me sretali veselu.

A kada je sunce zalazilo
na livadi mene nije bilo.
Odvede me jedno momče mlado
osta selo, osta belo stado.

I tako su dani prolazili
za ženidbu momci dolazili.
Zbogom ostaj moje rodno selo
i u njemu moje stado belo.

Album: Lepa Lukić | Izdanje: PGP RTB 502200


YouTube: Lepa Lukić — Odrasla sam ovce čuvajući (Narodni ansambl RTB)
YouTube: Gordana Stojicević — Odrasla sam ovce čuvajući
1362  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Jelena Tomašević Bosiljčić (1983) poslato: Novembar 29, 2011, 05:55:57 pm
*

JUTRO

Žad i svila, ljubav mila
živa mi je rana,
koncem bola po mom srcu
veze svakog dana.
Spavaš li, da li si tužan ko ja
dok more sad je tvoja obala.
Ko ja ...

Tražim te, budim te,
ruke ti hladne,
tu sama živim, bez nade.
Spavaš li, da li si tužan ko ja
dok more sad je tvoja obala.

Hej, suzice, brojanice, more ti je postelja
prošao si sve stanice,
samo meni više doći nećeš.
Ja još umirem, Bogu dušu ne žalim.
Oduvek, volim te, zauvek.

Da ti bar jednom kažem šta mi je nedelja
kad me jutro bez tebe dočeka.

Hej, suzice, brojanice, more ti je postelja,
prošao si sve stanice,
samo ja Bogu dušu ne žalim.
Bole nedra ko jedra, da život me napusti.

YouTube: Jelena Tomašević — Jutro
1363  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Srpska narodna muzika poslato: Novembar 29, 2011, 05:49:05 pm
*

SRPSKA NARODNA MUZIKA


Srpska narodna muzika je narodna muzika koju izvode (sviraju i pevaju) stanovnici Srbije. U širem smislu, Srpska narodna muzika se odnosi i na muziku koju izvode Srbi van Srbije.

Srpsku narodnu muziku možemo podeliti u narodnu muziku u užem smislu, tzv. izvornu narodnu muziku, i njene derivative: tradicionalnu muziku, starogradsku muziku, itd. Folk muzika, usprkos svome imenu, zapravo ne spada u narodnu muziku, mada može sadržati muzičke ili tekstualne motive koji potiču iz narodne muzike.

Narodna muzika se može podeliti na vokalnu, instrumentalnu i vokalno-instrumentalnu.

Tradicionalni muzički instrumenti srpskog naroda na kojima se izvodila izvorna narodna muzika su frula, gajde, gusle, tambura i šargija. Neki od ovih instrumenata, npr. šargija, upotrebljavaju se uglavnom van Srbije, dok su drugi (tambura) više lokalnog karaktera. Gusle su univerzalno upotrebljavane kao muzička pratnja uz recitovanje epskih ili lirskih narodnih pesama. U novije vreme, pod uticajem Romskih orkestara i muzičkim uticajem iz susednih zemalja, u narodnu muziku ulaze violina, harmonika, gitara i drugi instrumenti.

Najpoznatiji oblik instrumentalnog narodnog stvaralaštva su kola. Kolo je ritmična melodija u različitim taktovima, namenjena za igranje. Kolo se igra tako što se igrači okupe u krug (koji može ali i ne mora biti povezan) i uhvate za ruke, pa se grupa igrača pomera u jednu ili u drugu stranu u ritmu melodije, uz moguće podizanje ruku i nogu.

Uslovno govoreći, većina narodne vokalne baštine odnosi se na lirske pesme ljubavnog ili običajnog karaktera. Postoje međutim i primeri deseteračke poezije koja se peva.

Tradicionalna (stilizovana) narodna muzika u odnosu na izvornu ima složenije melodije, muzika i reči mogu biti plod autorstva (sada uglavnom nepoznatih) umetnika. Ovu muziku karakteriše češća upotreba instrumenata kao što su violina, harmonika, itd. Počeci ove muzike su u 19. veku, kada su narodne pesme bile beležene i obrađivane od strane tadašnjih kompozitora umetničke muzike.

Starogradska muzika je muzika sa tekstovima orijentisanim ka gradskim miljeima (Beograd, Novi Sad, Sombor, Šabac). Sa tradicionalnom muzikom deli slične tonalitete i melodije.

Narodna muzika doživljava svoj procvat početkom 20. veka i pojavom gramofona i radija. Narodna muzika toga doba izvodi se po kafanama, koje postaju kultna mesta okupljanja građanskih slojeva. Iz toga doba čuveni su orkestri Cicvarića, Dušana Popovića, Paje Nikolića, Steve Nikolića. Orkestri prate poznate pevače toga doba kao što su bili Mijat Mijatović, Sofka Nikolić, Teodora Arsenović, Milan Timotić... Iz ovog perioda potiču i pevači kao Bora Janjić Šapčanin, Vuka Šeherović i drugi koji su snimali za poznate diskografske kuće.

Krajem dvadesetih godina 20. veka javlja se i Vlastimir Pavlović Carevac, koji nakon drugog svetskog rata postaje šef Velikog Narodnog orkestra Radio Beograda. Uz Carevca, sazreva plejada interpretatora kao što su Vule Jeftić, Radmila Dimić, Anđelija Milić, Danica Obrenić, Predrag Gojković, Miodrag Popović, Velinka Grgurević, Mara Đorđević i mnogi drugi. Tu su i veliki harmonikaši Radojka i Tine Živković, Mijat Krnjevac, violinista Žarko Milanović i poznati frulaš Sava Jeremić.

Radio Beograd postaje centar oko koga se okuplja skoro sve što vredi u narodnoj muzici. Bilo je to zlatno doba narodne muzike u Srbiji. Organizuju se koncerti, redovna snimanja trajnih snimaka na magnetofonske trake, itd. Na žalost, nebriga i manjak traka učinilo je da podosta od ovog snimljenog materijala nije sačuvano, a relativno mala količina ovog stvaralaštva snimljena je na gramofonske ploče. Iz tog doba, poznati su i orkestri Duška Radetića, Branka Belobrka, Radeta Jašarevića, a kasnije, sedamdesetih godina prošlog veka, i Branimira Đokića.

Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka donose i nove mlađe soliste kao što su Staniša Stošić, Nedeljko Bilkić, Dušica Bilkić, Usnija Redžepova, Vasilija Radojčić, Lepa Lukić, Dragan Živković Tozovac, Toma Zdravković, Merima Njegomir. Narodna muzika postaje sve više komponovana, jednostavnijih formi, tekstovi počinju da naginju kiču, što otvara put onome danas poznatom kao folk muzika. Može se reći da, usprkos nesumljivoj popularnosti, pevači iz ove generacije nisu dostigli preciznost izvođenja i umetničke domete svojih kolega iz ranijih perioda.

U najnovije doba, tradiciju narodne muzike neguju pevači kao što su Braća Teofilovići, Biljana Krstić, Svetlana Spasić i ansambli poput KUD Branko Marković.


http://sr.wikipedia.org

Ovaj članak ili poglavlje ne citira reference ili izvore, tako da postoji verovatnoća da su neke informacije iznete u ovom članku netačne.
1364  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Srpska tradicionalna muzika poslato: Novembar 29, 2011, 01:50:49 pm
*

SRPSKA IZVORNA MUZIKA


"Na nekadašnjem selu skoro da nije bilo čoveka koji ne peva, što se vidi i po tome što se pevalo uvek, bez obzira na namenu odnosno značaj prilike u kojoj se to čini (svečana prilika ili pripada svakodnevnom životu). Narodnu pesmu stvara anonimni pojedinac, ali najčešće ne kao neku u potpunosti novu tvorevinu, već u skladu sa postojećom tradicijom. Prenoseći se usmenim putem, vremenom ona postaje kolektivna tvorevina, pa tako i njena svojina. Sa prenošenjem od jednog do drugog pevača, pesma se delimično menja i na taj način dolazi do stvaranja sličnih pesama — varijanata. U svetu pesama postoji i selekcija, tako da neke pesme zauvek nestaju iz narodne prakse. Postoje razni razlozi za ovu pojavu, kako oni iz domena muzike, kad jedne pesme potiskuju druge, tako i oni vanmuzički, kao što je to npr. nestanak obreda ili posla uz koji se pevaju neke pesme. (... )
 
S obzirom da se u narodnoj praksi pesme ne kazuju, već isključivo pevaju, što je konstatovao još Vuk Karadžić, svaka narodna pesma predstavlja svojevrsnu zajednicu melodije i teksta. Svojim zajedničkim izvođenjem, melodija i tekst su u pevanju vezani tako čvrsto, da ih čak i najsposobniji narodni pevači teško mogu da razdvoje i interpretiraju odvojeno. Inače, tekst se u pesmi javlja kao veoma značajan element, posmatrano kako sa aspekta svoga sadržaja, tako i sa aspekta konstruktivne uloge koju ima u pesmi. (... )
 
Kao važan problem, kada je u pitanju istraživanje instrumentalne tradicije, ističe se uloga instrumenta u čovekovom životu, jer se odnos čoveka prema instrumentu menjao i razvijao srazmerno sopstvenom razvitku. U ovome se vidi sličnost sa narodnim pevanjem koje se razvijalo od nečega i nije bilo pevanje u pravom smislu reči (jer je pripadalo obredu), do pevanja kakvim ga najčešće shvatamo. Muzički instrument je prvobitno bio nešto što bi se moglo nazvati zvučnim oruđem, jer se na njemu nije sviralo, već su se proizvodili razni zvuci i šumovi, sa ciljem da se pospeši komunikacija čoveka sa višim silama kojima je određeni obred bio posvećen. Sledeća faza razvoja instrumentalne muzike se odnosila na instrument kao signalno sredstvo. Poslednja i moglo bi se reći najnaprednija faza razvoja instrumenata je kad on postaje muzička sprava u pravom smislu reči, a melodija ideal kojem se teži. U našoj narodnoj muzici instrumenti se uglavnom nalaze u ovoj poslednjoj fazi, tako da je njihova svirka strogo namenska, vezana za neku konkretnu priliku (svadbu, slavu, žetvu, rabadžijanje), ili još češće za narodnu igru".

 
Tekst je preuzet iz diplomskog rada na temu "FENOMEN ETNO MUZIKE U SRBIJI. NA KOJI NAČIN ETNO MUZIKA KOMUNICIRA SA MLADIMA U SRBIJI"?, koji je napisala Marija Mara Jovičić

Srpska izvorna muzika
1365  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Srpska tradicionalna muzika poslato: Novembar 29, 2011, 01:45:03 pm
*

SRPSKA TRADICIONALNA MUZIKA


Negde duboko u vekovima na izvoru srpskog naroda potekla je i pesma. Pevalo se u svim prilikama, naročito pri radu. Pesme su nastajale tako što bi začele u nekoj duši a kasnije nastavljale svoj život putujući od grla do grla, od srca do srca... menjajući se polako i prolazeći kroz mnoge unutarnje šake dobijale su svoj besprekoran i plemenito prost oblik pun sažetog i koncentrovanog emotivnog položaja duše jednog naroda. Ovakav vid narodne pesme javlja se u svim delovima sveta, ali poseban i atmosferski jedinstven oblik narodne pesme javlja se u dušama naroda posejanim na poljima Balkana. Pre svega misli se na zemlje Bosne, Herceg Bosne, Crne Gore, Srbije, Makedonije i Bugarske. Slovenski duh oseća se u pesmama mnogih krajeva... zahvaljujući nepristupačnosti i zabačenosti sela u kojima je živeo i radio prost narod neke pesme su se do danas očuvale netaknute i nepromenjene.

Neki etnomuzikolozi smatraju da neke pesme, što sama njihova sadržina kaže, datiraju čak iz vremena mnogo pre pokrštavanja Srba i drugih južnih Slovena. Pesme često pevaju o paganskim obredima i o običajima koji su se u nekim oblicima u Srpskom narodu održali do danas. U gradskoj muzici duboke tragove ostavile su mnoge kulturne vojske koje su marširale pod ovim nebom, ipak kratka i jaka emotivna snaga u rečima pesme dala je osnovnu prepoznatljivu crtu... onu koja potvrđuje balkansku dušu koja peva tačno iz srca. Poetika južnoslovenske duše najbolje i najjasnije vidljiva je u tradicionalnim pesmama... česte teme su ropstvo, junaštvo, zabranjena ljubav, plač majke sestre ili ljube za sinom bratom, draganom, koji je u ropstvu ili je poginuo u boju... postoje i običajne i obredne pesme... koje pevaju o žetvi, mobi, prelu... o igranju i pevanju...

Šarolikost pesama je velika, svaki kraj ima svoj karakterističan napev, čak i tematiku i ritam. Klijanjem i listanjem pravoslavnog Hrišćanstva u tekstove pesama dospevaju i duhovne teme, mada se češće samo pominju imena Gospoda Isusa Hristosa, Bogorodice i svetitelja... a da je tematika pesme zapravo nešto drugo. Ukorenjivanje velikih Hrišćanskih praznika rodilo je u narodu Vaskršnje, Božićne, Lazaričke i druge pesme...

Jednostavnu prostodušnu pesmu prate isti takvi instrumenti. U Srpskom i ostalim bratskim narodima svako muziciranje zove se svirka. Najčešće se sreću jedan ili dva svirača ređe nekoliko... u gradovima su se pod uticajem orijenta okupljali mali sastavi tzv. čalgije posebno u južnim krajevima... Svirači su sami izrađivali instrumente i temperovali ih odprilike po sluhu, a kada bi svirali zajedno koristili bi dva približno ista instrumenta. Neki majstori znali su da ustanove neki standard tzv. kalup i pravili po njemu instrumente stalno usavršavajući kalup.

Instrumenti koji su najviše svirani su svirale (frula, svirka), gajde, dvojanke, dvojnice koje su zajedno sa guslama karakteristične za ovo podneblje. U nekim krajevima sviraju se razni oblici tambura, pretpostavlja se da su se odomaćile nakon dolaska sa istoka. Po nekima proširile su se po Balkanu iz Vizantije, a po nekima dolaskom i ulaskom Turaka. Nekada je najomiljenija tambura u narodu bila tambura samica iz porodice dugovratih tambura. U Srba i drugih balkanskih naroda javlja se u više oblika i naziva. Šargija, dangubica, ćitelija, samica, saz, srodni su instrumenti u raznim krajevima sa različitim načinom štimovanja i brojem žica. Tambure su ipak ređe svirane od gusala i aerofonih instrumenta. Na jugu su bile veoma popularne, odakle su migracijom stanovništva odomaćene u raznim krajevima.

Na jugu zapravo na području Kosova i Metohije pastiri su svirali na kavalima, koji su veoma zastupljeni i u Makedoniji i Bugarskoj.

Od ostalih instrumenata narod je voleo da svira i pravi diple, ćemane, gusle, lejke, klanete, cevare, šupeljke, duduke (frule)... Od udaračkih instrumenata najomiljeniji su goč (tapan), daira, tarabuka, def...

Na jugu osetan je uticaj orijentalne kulture, kako u sviranju tako i u pevanju. Na zapadu pak specifično za Balkan pevaju se pesme u sekundama, groktalice, rozgalice...

U Srbiji karakteristično je grleno pevanje. Postoje pesme koje se pevaju na glas (jako prodorno), i pesme na bas.

Zahvaljujući etnomuzikolozima i svima koji su snimili i zapisali pesme i svirke od autentičnih narodnih pevača i svirača, danas je najveći broj pesama sačuvan i opet se sa buđenjem nacionalne svesti, koja je u određenim političkim periodima bila pomućena, ponovo prenosi sa kolena na koleno. Sretna okolnost je što uticaj Zapada i tvrde harmonizacije nije bio toliko jak, te se velik broj pesama sačuvao u svom izvornom modalnom obliku. Sigurno i srećni zaostatak u mnogim progresima faktor je kome treba zahvaliti što usmena tradicija nije izumrla i pesma kao predanje u nekim krajevima živi i danas... žudnja za modernim tekovinama dovela je do toga da mnoge evropske zemlje izgube dosta od izvorišta svoje muzike. Mnoga iskušenja i teška prošlost naroda Balkana dovela je do očuvanja duha zajednice i učinila balkanske zemlje možda najvećim čuvarima tradicionalne svirke i pesme.


Wikipedia
(Ovaj članak ili poglavlje ne citira reference ili izvore, tako da postoji verovatnoća da su neke informacije iznete u ovom članku netačne.)
1366  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Istorija srpske muzike [Stana Đurić Klajn] poslato: Novembar 29, 2011, 01:52:10 am
**

SRPSKA MUZIKA


SAVREMENA MUZIKA

Generacija kompozitora rođenih oko početka i u prvoj dekadi ovoga veka bila je između dva rata uglavnom zastupnik muzičke avangarde, dok se danas većina njih oslanja na estetske principe umerenijih pravaca. Veliki broj njih, muzički školovan u Pragu (kod Aloisa Habe i Josefa Suka), komponovao je i u četvrtstepenom i atematskom stilu, a pojedine tada nije mimoišao ni uticaj dodekafonije. U prvim godinama posle Oslobođenja oni su činili vodeću skupinu stvaralaca koja je u novom socijalističkom društvu morala da nađe svoje mesto i da prilagodi svoje dotadašnje estetske poglede novim idejnim smernicama i umetničkim okolnostima. Posle višegodišnjih osciliranja i nesnalaženja kod jednih, i oštrih zaokreta i vraćanja skoro na pozicije romantizma kod drugih — danas su uglavnom kristalizirane pojedine stvaralačke fizionomije, svaka sa svojim individualnim pečatom manje ili veće umetničke vrednosti, stilski usmerena uglavnom ka jednoj srednjoj liniji koja stoji između dva suprotna ekstrema: krajnjega avangardizma i zastarelog romantizma.

U taj red idu Mihovil Logar (1902—), veoma plodan stvaralac, svežih harmonija i veoma izrađene kompozicione tehnike, koji je posle Oslobođenja komponovao, između ostalog, opere "Pokondirena tikva" i "Četrdeset prva", balet "Zlatna ribica" i velik broj orkestarskih kompozicija; Dragutin Čolić (1907—), autor simfonijskih poema "Uskrsna zvona" i "Nikoletina Bursać", simfonijske kompozicije "Preludium, fuga i postludium"; izraziti simfoničar Milan Ristić (1908—) tvorac triju simfonija, simfonijskih varijacija, burleske, koncerta za klavir i orkestar, prolazi kroz različite izražajne faze, ali u svemu preteže vedrina i stvaralačka spontanost; Ljubica Marić (1909—), kompozitor sonate za violinu i klavir, pasakalje za simfonijski orkestar, u svojim poslednjim, delima ("Pesme prostora", "Muzika oktoiha No I", "Vizantijski koncert" za klavir i orkestar) postiže veoma osoben izraz koji predstavlja sublimaciju drevne umetničke materije sa savremenim kompozicionim sredstvima na osnovi svojevrsnih filozofsko-estetskih pogleda. Najveći preokret u smislu prvobitnog udaljavanja od moderne a zatim ponovnog približavanja njenim smerovima učinio je Stanojlo Rajičić (1910—), kompozitor raznovrsnih oblika, koji oslonac na narodne idiome pokazuje naročito u posleratnim koncertima (za klavir, za violinu, za violončelo); u vokalnoj muzici istakao se ciklusima za glas i orkestar "Na Liparu" i "Lisje žuti", a dosada najveći njegov umetnički poduhvat predstavlja opera "Simonida". Putem tesnog oslanjanja na moderne tekovine bio je pošao i Vojislav Vučković (1910—1942), koji se, uporedo sa komponovanjem, veoma aktivno bavio dirigentskim, pedagoškim, kritičarskim i muzikološkim radom, osnovanim na marksističkoj filozofiji (disertacija "Muzika kao sredstvo propagande", "Muzička estetika", "Izbor eseja"). Poslednjih godina svoga nasilno prekinutog mladog života sve više je bio vezan za ruske realiste i za narodnu epiku (orkestarska kompozicija "Zaveštanje Modesta Musorgskog", "Herojski oratorijum", "Vesnik bure"). Druga grupa praških đaka (J. Bandur, M. Vukdragović, P. Milošević), kao i M. Tajčević, M, Živković i S. Nastasijević — već je u predratnom stvaralaštvu odražavala umereniju stilsku orijentaciju i tešnji afinitet prema narodnoj osnovi i takav umetnički profil uglavnom održava i do danas. Jovan Bandur (1899—1956) crpi iz folklora naročito u velikoj "Jugoslovenskoj partizanskoj rapsodiji", dok je u simfonijskoj "Poemi 1941" i horskim kompozicijama senzibilni lirik. Mihailo Vukdragović (1900—) obogaćuje posleratnu muzičku literaturu pretežno krupnim vokalno-instrumentalnim delima; kantatama "Vezilja slobode", "Svetli grobovi", "Srbija", uvek iskreno pisanim, sa veoma određenim stilskim koncepcijama. Marko Tajčević (1900—), takođe odlučan zastupnik tradicionalnih smerova i majstor minijaturnih oblika, sa prefinjenim ukusom cizelira i ugrađuje narodske motive u svoje mnogobrojne horove ("Pesme od kola", "Komitske pesme", "Pesme iz Gradišća") i klavirske kompozicije ("Balkanske igre", "Srpske igre", Dve svite). Istaknuti pedagog Milenko Živković (1901—), pod čijim je rukovođenjem obrazovana plejada današnjih mladih kompozitora, pored rada na kompoziciji, sa uspehom se ogleda u muzičko-teoretskom radu ("Nauka o harmoniji", "Rukoveti Stevana Mokranjca"). Svetomir Nastasijević (1902—), uvek odan prvenstveno nacionalnom stilu, svojim predratnim operama dodaje "Začaranu vodenicu", "Prvi ustanak" i "Antigonu", a koncertnom podijumu posvećuje mnoge orkestarske kompozicije klasičnog oblika. Predrag Milošević (1904—) najveću pažnju posvećuje komponovanju scenske muzike.

U društvenom i političkom preokretu Jugoslavije posle Narodnooslobodilačkog rata jedna od bitnih novina bila je težnja za omasovljenjem muzičke kulture, za negovanjem onih muzičkih oblika koji će svojim sadržajem i svojom pristupačnošću odigrati dvostruku, političku i umetničku ulogu. Taj oblik je bila masovna pesma koju su komponovali gotovo bez izuzetka kompozitori raznih generacija i raznih stilskih naklonosti. S druge strane, narodne tvorevine, nastale u samoj borbi, bilo ukrštanjem narodnih tekstova sa starim revolucionarnim melodijama, bilo združivanjem aktuelne tematike sa tradicionalnim muzičkim folklorom, bile su zadugo i još uvek su inspiracija i osnova mnogih umetničkih dela.

Stvarajući već u toku same borbe pojedine pesme koje imaju pečat autentičnog narodnog stvaralaštva (... "Romanijo visokoga visa") ili na umetnički način opevaju tragiku naroda ("Kozara") Oskar Danon (1913—) posle Oslobođenja među prvima komponuje velik niz masovnih pesama, da bi se kasnije posvetio i složenijim horskim delima ("Lička balada", "Konjuh planino") kao i ljubavnoj lirici (ciklus "Neznanka").

Najmlađa generacija, koja većinom predstavlja i prve diplomirane vaspitanike kompozitorskih klasa Muzičke akademije u Beogradu, sve učestanije i sa sve većim uspehom počinje da zauzima svoje mesto u koncertnim i operskim programima. Te mlade stvaraoce objedinjuje jedna gotovo svima zajednička karakteristika: solidnost kompozicione tehnike, ozbiljnost u tretiranju i realizovanju estetskih stvaralačkih problema, izbor oblika u kojima pretežu klasični, ali se javljaju i veće koncertantne forme — kantate, pa i scenska muzika — balet i opera. Nasuprot strujanjima u savremenoj muzici Zapada, pa i u jednom delu jugoslovenskog muzičkog stvaralaštva, najmlađi kompozitori Srbije nisu dosada ispoljili naklonost ka eksperimentima u stvaralačkom postupku. Među takvim mladim stvaraocima, čija su dela stekla priznanje poslednjih nekoliko godina, nalaze se: Rudolf Bruči (1917—; simfonijska svita "Maskal", kantate "Srbija" i "Čovek je vidik bez kraja"); Milutin Radenković (1921—; klavirske kompozicije, končertino za klavir i orkestar); Dragutin Gostuški (1923—; simfonijska poema "Beograd", "Concerto accelerato" za violinu i orkestar, balet "Remi"); Vasilije Mokranjac (1923—; etide, varijacije za klavir, končertino za klavir i orkestar, simfonija in A); Enriko Josif (1924—; "Sonata antica" za orkestar, koncert za klavir i orkestar, "Smrt Stefana Dečanskog", moteti za soliste, hor i orkestar); Dušan Trbojević (1925—; klavirske kompozicije, ciklusi solo-pesama); Dušan Kostić (1926—; orkestarska "Crnogorska svita", kantate "Otadžbina" i "Kragujevac", muzička komedija "Majstori su prvi ljudi"); Vlastimir Peričić (1927—; gudački kvartet u d-molu, solo-pesme, simfonijeta); Aleksandar Obradović (1927—; "Plamen vetar", ciklus za glas i orkestar, kantata "Simfonijski epitaf", "Scherzo in modo dodecafonico" za orkestar, simfonijska svita "Kroz svemir"); Dušan Radić (1929—; končertino za klarinet i orkestar; "Spisak" za dva glasa i orkestar, "Opsednuta vedrina" za mešoviti hor i orkestar, kantata, "Ćele-kula", balet "Balada o mesecu lutalici"); Dejan Despić (1930—; kamerne kompozicije, končertino za dve flaute i orkestar); Petar Bergamo (1930—; simfonijske kompozicije "Navigare necesse est", "Musica concertante"); Vladan Radovanović (1932—; "Korali i fuge", "Prazvuk"); Petar Osghian (1932—; "Poema eroico", "Meditacije" za dva klavira i orkestar).


IZVOĐAČKA UMETNOST

Izvođačka umetnost. Uporedo sa muzičkom produkcijom razvijala se u Srbiji izvođačka umetnost i često je po kvalitetu i brojnosti umetnika premašivala stvaralačku delatnost. Dok su se u početku muzičkog razvoja, u XIX veku, usled veoma rasprostranjenog horskog pevanja isticali uglavnom horovode (Stevan Mokranjac, Mita Topalović), kasnije nastupaju i simfonijski i pozorišni dirigenti, među kojima se krajem prošlog i početkom ovog veka, uporedo sa prvim počecima rada na operi u Beogradu, naročito ističu Davorin Jenko, kapelnik Narodnog pozorišta u Beogradu od 1870 do 1902, potom na istoj dužnosti Dragutin Pokorni i Petar Krstić i najzad Stanislav Binički, osnivač i dirigent Vojnog orkestra (1903), dirigent Narodnog pozorišta, pevačkog društva "Stanković" i prvi direktor Opere u Beogradu (1920).

U prvim pokušajima izvođenja opera, opereta i komada s pevanjem pre Prvog svetskog rata, kako u Beogradu tako i u Novom Sadu, kao pevači-solisti istupali su većinom muzički obdareni dramski glumci ili pak školovani pevači koji su, silom okolnosti, nosili i dramski repertoar. U red najistaknutijih tumača operskih partija iz tog perioda operske delatnosti idu pevačice Draga Spasić, Sultana Cijukova, pevači Vojislav Turinski i Dragomir Krančević, no njihova je umetnička aktivnost bila uglavnom ograničena na Srbiju i Vojvodinu, uz pojedina gostovanja i u drugim jugoslovenskim krajevima. U inostranstvu su lepu reputaciju stekli violinista Dragomir Krančević (1847—1929), đak Josefa Hellmesbergera, solista mnogih filharmonijskih koncerata u Beču i koncertmajstor Budimpeštanske opere, pijanistkinja Jovanka Stojković, Lisztova učenica koja se isticala na mnogim koncertima kako u domovini tako i u Austriji, Mađarskoj, Rusiji, Danskoj i Francuskoj, kao i operski pevač Žarko Savić, osnivač sopstvene operske trupe u Beogradu (1909), dugogodišnji član mnogih operskih kuća u inostranstvu. Sve intenzivniji rad Srpske muzičke škole, kojoj se 1911 piidružuje i škola "Stanković", a 1937 i Muzička akademija u Beogradu, zatim odlazak mnogih muzičara na usavršavanje u inostranstvo, omogućuju posle Prvog svetskog rata i izgrađivanje mnogih novih umetničkih snaga, među kojima pojedini još i danas čine stubove koncertnog i operskog života u zemlji. Novi ekonomski i politički uslovi u proširenoj državi posle 1918 pružili su i mogućnost za šire polje rada u svima granama izvođačke prakse, naročito u Beogradu. Tada uporedo sa starim i već renomiranim pevačkim društvima ("Beogradsko pevačko društvo", "Stanković«, "Obilić" u Beogradu, "Pančevačko", "Somborsko", "Graničar" u Subotici itd.) nastaju i mnoga nova ("Žensko muzičko udruženje" u Novom Sadu, "Jugoslovensko akademsko pevačko društvo" u Zemunu i dr.) koja gaje i specifične programe podstičući na taj način i stvaranje nove horske literature. Obogaćenju muzičkog života prestonice doprinose i nova kamerna udruženja ("Beogradski kvartet", "Trio Slatin", Trio Stojanović-Hajek-J. Mokranjac, Duo Marije i Olge Mihailović) kao i osnivanje orkestra Beogradske filharmonije (1923) kojim, pored stranih gostiju, diriguju S. Hristić, M. Vukdragović, L. Mataćić, V. Vučković i dr. Značajnu ulogu u negovanju muzike klasične epohe imao je i orkestar "Collegium musicum", koji je od osnivanja do 1941 vodio M. Milojević. Iz mnoštva koncertnih umetnika koji su nastupali kako u zemlji tako i u inostranstvu ističu se koncertne pevačice Ivanka Milojević i Jelka Stamatović, pijanisti Emil Hajek, Olga Mihailović i Gordana Milojević, violinisti Petar Stojanović, Marija Mihailović, Milan Jovanović-Braca.

Izvođačku praksu posle Oslobođenja karakteriše u prvom redu osnivanje velikog broja kulturno-umetničkih društava, obrazovanih od darovitih amatera raznih profesija, a sa sekcijama koje su obuhvatale pored ostalog horsko pevanje, orkestarsko i solističko muziciranje kao i narodni ples. Tokom godina mnoga društva su prestala sa radom, ne izdržavši utakmicu sa umetnički vrednijim društvima. Do danas su se održala, kao umetnička tela koja su stekla priznanja i na pojedinim takmičenjima u inostranstvu (Arezzo, Llangolen, Moskva), "Branko Krsmanović", "Ivo-Lola Ribar", "Branko Cvetković" i "Hor beogradskih madrigalista" u Beogradu, i "Svetozar Marković" u Novom Sadu. Naročito veliku ulogu u propagiranju jugoslovenskog plesnog folklora u inostranstvu imao je profesionalni ansambl narodnih igara "Kolo", koji je gostovao na svim kontinentima. Takođe profesionalno telo, Hor RTV Beograd, pored ispunjavanja redovnih programa emisija, često nastupa u javnim oratorijalnim izvođenjima kao i na samostalnim a cappella koncertima.

Pored Beogradske opere, koja posle Oslobođenja sa dirigentom O. Danonom na čelu pokazuje stalan umetnički uspon, posebno u tumačenju slovenskih klasičnih opera i savremenih baleta, u koncertnom životu vidno učešće imaju Beogradska filharmonija (sa stalnim dirigentima K. Baranovićem, Ž. Zdravkovićem i Đ. Jakšićem), orkestar Doma JNA (dirigenti Franc Klinar i Mladen Jagušt) kao i orkestar RTV Beograd. Stalna takmičenja mladih muzičara koje organizuje Savez muzičkih umetnika Jugoslavije doprinose tome da se iz godine u godinu javljaju sve odabraniji mladi muzički umetnici, većinom vaspitanici Muzičke akademije u Beogradu, koji, uz svoje starije kolege, stvaraju umetničku fizionomiju današnje srpske izvođačke umetnosti. Među njima su pijanisti Zdenko Marasović, Olga Jovanović, Dušan Trbojević, Mirjana Vukdragović i Andreja Preger, violinisti Petar Toškov, Vladimir Marković, Branko Pajević i Aleksandar Pavlović, klarinetisti Milenko Stefanović i Ernest Ačkun, flautisti Dragoljub i Milorad Mirković i Miodrag Azanjac, harfisti Josip Pikelj, Vladeta Milanković i Milica Barić, dirigenti Bogdan Babić, Borivoje Simić, Dušan Miladinović, Dušan Skovran i Borislav Pašćan.


Stana Đurić Klajn


LIT.: M. Milojević, Muzičke studije i članci (3 sv.), Beograd 1926, 1933 i 1953. — P. Konjović, Knjiga o muzici — srpskoj i slavenskoj, Novi Sad 1947. — V. Đorđević, Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara, Beograd 1950. — S. Đurić-Klajn, Muzika i muzičari, Beograd 1956. — D. Stefanović, Najnovija izdanja Monumenta Musicae Byzantinae — objavljivanje hilandarskih muzičkih rukopisa, Zvuk, 28—29, 1959. — Isti, Nekoliko podataka o grčkom uticaju na srpsko crkveno pojanje, Bogoslovilje, V, sv. 1 i 2, Beograd 1961.




Muzička Enciklopedija 2 K — Ž
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLXIII
1367  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Istorija srpske muzike [Stana Đurić Klajn] poslato: Novembar 29, 2011, 12:45:34 am
**

SRPSKA MUZIKA


MUZIKA U GRAĐANSKOM DRUŠTVU

Posle dva ustanka srpskog naroda protiv turske dominacije (1804 i 1815) Srbija, tada još agrarna zemlja malih posednika na primitivnom stadijumu privrede, zemlja u kojoj se tek počela formirati građanska klasa, tek u trećoj deceniji veka počinje sa obnavljanjem prosvete i kulture. Prve začetke srpske muzičke kulture daje Josif Šlezinger (1790—1870) osnivanjem vojnog orkestra koji je naročito veliku ulogu imao u Knjaževsko-srbskom teatru, što ga je vodio Joakim Vujić. Za srpsko pozorište, koje se tada počelo razvijati i u srpskim mestima u Vojvodini, Šlezinger piše ili aranžira muziku za veliki broj komada, te tako zajedno sa Nikolom Đurkovićem (1812—1875) počinje da gaji najomiljeniji umetnički rod u srpskim krajevima XIX veka, komade s pevanjem, vrstu srpskog Singspiela. Uslovljeni političkim okolnostima, naročito oko 1848, oni su za te komade najčešće komponovali i ubacivaii u predstave rodoljubive borbene pesme, kakve su bile "Ustaj, ustaj, Srbine!", "Rado ide Srbin u vojnike", "Mačem, kopljem" i sl. U tom početnom stadijumu razvoja srpske muzike najznačajnije mesto zauzima Kornelije Stanković (1831—1865) koji je, posle teoretskih studija u Beču kod S. Sechtera, uglavnom radio na prikupljanju i harmonizovanju srpskih duhovnih i svetovnih narodnih melodija.

Uzimajući narodni melos za osnovu svojih klavirskih i horskih kompozicija, Stanković je utemeljitelj nacionalnog pravca u srpskoj muzici, koji su potom mnogi sledili. Njegovom zaslugom je i prvi put savremenom notacijom zabeleženo pojanje u srpskoj crkvi, i to tzv. karlovačko, čiji su delovi objavljeni u tri sveske u njegovoj harmonizaciji u Beču 1862—64 pod nazivom "Pravoslavno crkveno pojanje u srbskoga naroda".

Nagliji razvoj muzičkog stvaralaštva nastaje u srpskim krajevima otkada se, posle prvog pevačkog društva, osnovanog u Pančevu 1838, i Beogradskog pevačkog društva (osnovanog 1853), počinju obrazovati širom Srbije i Vojvodine od šezdesetih godina nadalje mnogobrojna pevačka društva, koja su često u manjim mestima bila i glavno središte muzičke kulture uopšte. Na formiranje ovih društava naročito utiče slobodniji val posle ukidanja Bachovog apsolutizma; njih potpomaže i podstiče Ujedinjena omladina srpska, koja je svoje političke akcije ostvarivala i kroz razne oblike umetničke delatnosti, a najčešće kroz besede na kojima su pevačka društva igrala veliku ulogu.

Za ta društva komponuju, većinom Liedertafel-horove rodoljubivog romantičnog karaktera, domaći kompozitori Jovan Paču (1849—1902), Aksentije Maksimović (1844—1873) i Mita Topalović (1849—1912). Horsko se pevanje do te mere razgranjava da nema dovoljno domaćih muzičara koji bi vodili te horove, pa u srpske krajeve počinju dolaziti u velikom broju i Česi koji se vrlo brzo prilagođuju novoj sredini. Oni pišu mnoge kompozicije u srpskom duhu, naročito omiljene patriotske horove. Među kompozitorima su Gvido Havlas (1839—1909; "Padajte, braćo!"), Vojtech Hlavač (1849—1911; "Ne dajmo se"), Hugo Doubek (1852—1897; "Durđevdan") i mnogi drugi. Njihovim delima učvršćuje se u srpskoj muzici romantičarsko-bidermajerski stil koji najuspešnije gaje Robert Tolinger (1847—1911), autor mnogih klavirskih kompozicija, lirskih solo-pesama i horova, i Vaclav Horejšek (1839—1874) koji je stekao široku popularnost svojim horovima "Jadna draga" i "Devojka na studencu". Sve življi muzički život izaziva i dolazak u Srbiju jednog od najznačajnijih slovenačkih kompozitora Davorina Jenka (1835—1914), horovođe Beogradskog pevačkog društva i dugogodišnjeg kapelnika Narodnog pozorišta u Beogradu. On daje nov pečat srpskoj muzici i, uporedo sa komponovanjem horskih i orkestarskih kompozicija, doprinosi daljem razvoju komada s pevanjem, pripremajući ponekim svojim delima ("Vračara", "Pribislav i Božana") temelje za potonju srpsku operu.

Tradicija horskog pevanja još je vrlo živa kada u srpski muzički život stupa Josif Marinković (1851—1931), jedan od poslednjih predstavnika romantičarskog pravca kod Srba. Dok njegovi rodoljubivi horovi ("Hej trubaču", "Junački poklič", "Pesmom srcu") predstavljaju produbljeniji oblik ranijeg Liedertafela, a njegove horske rapsodije pod imenom "Kola" znače prve pokušaje umetničke obrade i sinteze narodnih melodija, dotle su pesme za glas i klavir i horovi uz pratnju klavira ("Potočara", "Zadovoljna reka", "Molitva") uspeli primeri zapadnjačkog neoromantičnog stila prenesenog na srpsko tle. Po svojim solo-pesmama Marinković je ne samo pravi začetnik tog romantičarskog oblika u srpskoj muzici nego i jedan od najboljih kompozitora srpskog Lieda u XIX veku.

Dalju i najznačajniju etapu u srpskoj muzici čini delo Stevana Mokranjca (1856—1914). Iako ne mnogobrojno po opusima, Mokranjčevo je stvaralaštvo bitan i logičan nastavak i usavršenje dela koje je započeo Kornelije Stanković te predstavlja čvrstu osnovu ne samo srpskog nego i jugoslovenskog muzičkog stvaralaštva nacionalnog smera. U svojih petnaest "Rukoveti" (vokalnim rapsodijama, koje doslovno znače "snopovi", "buketi"), Mokranjac je sa tananim smislom uočio latentne harmonske i psihološke osobenosti narodnih melodija iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatskog primorja; uobličio ih je u izvanrednom formalnom skladu, ujednačenom i u isto vreme punom kontrasta. Rukoveti su ostale do danas klasičan primer veoma nadahnute umetničke stilizacije narodnih melodija. Iako je stvorio još nekoliko svetovnih kompozicija visoke umetničke vrednosti (horovi "Kozar", "Turske pesme", dečji horovi) Mokranjac je ostao nenadmašen u srpskoj duhovnoj muzici. Njegovo "Opelo" u fis-molu, "Heruvika", "Akatisti Bogorodici", "Tebe boga hvalim" i dr. pokazuju ne samo snažnu melodijsku invenciju nego i produbljen smisao za vokalnu polifoniju. Najzad, Mokranjac je, pored stvaralačkog rada, zaslužan u srpskom muzičkom životu i kao dugogodišnji horovoda Beogradskog pevačkog društva sa kojim je gostovao po mnogim inostranim gradovima, zatim kao osnivač, direktor i nastavnik Srpske muzičke škole u Beogradu (osnovane 1899) i kao aktivni umetnički i društveni radnik na mnogim poljima.

Početak dvadesetog veka obeležen je u Srbiji stabilizovanijim političkim prilikama, većim ekonomskim usponom, pa samim tim i razvijenijim kulturnim životom. Učvršćenjem kapitalističkih odnosa i definitivnim formiranjem građanske klase, Beograd postaje važan ekonomski i politički centar, a pojedini vidovi kulturnog života počinju sve više da gube patrijarhalno-orijentalnu patinu i da se približuju evropskim uzorima. U muzičkom životu Srbije prva decenija veka zanimljiva je i utoliko što se u njoj susreću tri kompozitorske generacije, od kojih svaka ima svoja posebna obeležja: J. Marinković i St. Mokranjac kao predstavnici romantizma koji odumire i realizma koji se rađa, S. Binički i P. Krstić koji donose nove neoromantičarske boje i nove, veće forme (opera, orkestarske kompozicije) i P. Konjović, M. Milojević i St. Hristić koji tada već počinju da se afirmišukao mladi, moderni kompozitori, unoseći i nov evropski dah, izgradene estetske principe i usavršeniju kompozicionu tehniku. Dominantna je, međutim, u to doba grupa kompozitora Beogradske škole (St. Binički, P. Krstić, V. Đorđević, B. Joksimović) kako po aktivnom učešću u muzičkom životu prestonice tako i po rasprostranjenosti i omiljenosti svojih kompozicija kod široke gradske publike.

Tada Stanislav Binički (1872—1942), autor popularnih horova ("Seljančice", "Tetovke") i solo-pesama ("Mijatovke") rađenim po narodnim motivima, izvodi i svoju operu "Na uranku" (1903), prvu srpsku operu na repertoaru Narodnog pozorišta. Božidar Joksimović (1868—1955) u delima raznovrsnih oblika daje uglavnom jednostavne harmonizacije narodnog melosa, Vladimir Đordević (1869— 1938) najbolje rezultate postiže kao folklorista, beleži izvorne srpske i makedonske narodne melodije, dok Petar Krstić (1877—1957) nastavlja negovanje muzike za komade s pevanjem; u orkestarskim kompozicijama ("Scherzo" u d-molu, "Patetična uvertira") naginje pseudoromantičnom stilu, kasnije stvara operu "Zulumćar", a sa dobrim poznavanjem vokalne tehnike piše horske kompozicije. Ovoj generaciji pripada — više po godini rođenja nego po stilskoj srodnosti — i veoma plodni kompozitor i istaknuti violinski pedagog Petar Stojanović (1877 —J957), autor opera, opereta i baleta u lakom bečkom stilu, veoma efektne simfonijske poeme "Sava" i naročito istaknutih koncerata za violinu i za diuge instrumente, koji su mahom u duhu neoromantičarske škole Brahmsa i Dvoraka, ali pisani majstorskom kompozicionom tehnikom. U Vojvodini je u tom periodu veoma aktivan na mnogim poljima Isidor Bajić (1878—1915), čije je najznačajnije delo istorijska opera "Knez Ivo od Semberije" (1911) i čije se mnoge kompozicije (pretežno vokalne), zbog pogođenog narodnog duha, često identifikuju sa narodnim tvorevinama.

Generacija kompozitora, koja svoja prva ostvarenja daje u predvečerje prvog svetskog rata, uglavnom raskida sa romantičnim stilom koji je dotle pretežno vladao u srpskoj muzici i počinje, ne odričući se ni nacionalnog stila, na mnogo široj osnovi da sledi savremene evropske pravce, naročito impresionistički smer.

Petar Konjović—, u srpskoj muzici najistaknutiji kao operski kompozitor ("Vilin veo", "Knez od "Zete", "Koštana", "Seljaci", "Otadžbina"), u operskom stvaralaštvu sledi s jedne strane realističke principe Musorgskog, s druge strane prisvaja Janačekov postupak izrastanja pevane melodije iz melodijskih fleksija govornog jezika, a u simfonijskom pak stvaralaštvu (Simfonija u c-molu, varijacije "Na selu", simfonijski triptihon "Koštana") nadahnuto pomiruje narodne idiome sa svojim ličnim izrazom, što takođe čini u zbirci solo-pesama "Moja zemlja", a donekle i u zbirci "Lirika". Konjovićevu plodnu javnu delatnost (direktor Opere i intendant Hrvatskog Narodnog kazališta u Zagrebu, profesor i rektor Muzičke akademije u Beogradu, upravnik Muzikološkog instituta SAN itd.) upotpunjuje literarni rad izražen u zbirkama eseja "Ličnosti" i "Knjiga o muzici" i monografijama o M. Milojeviću i S. Mokranjcu. Miloje Milojević (1884 —1946), inače istaknuti muzikolog i kritičar, autor triju dosada objavljenih zbirki eseja "Muzičke studije i članci" i teoretskih radova, u razvojnoj liniji svog kompozitorskog stvaralaštva manifestuje raznorodne uticajne sfere: od imprestonizma (zbirka "Quatre morceaux" za klavir, solo-pesme "La lettre" i "Himna suncu") do ekspresionizma i krajnje moderne (ciklus "Pir iluzija" za hor, "Ritmičke grimase" za klavir), ali uporedo s tim ostaje veran i narodnom duhu (klavirske svite "Dans mon pays", "Melodije i ritmovi sa Balkana", "Povardarska svita"). Najveću izražajnost i originalnost Milojević ispoljava u solo-pesmama vrlo neposrednog dejstva i intimnog karaktera (zbirke "Pred veličanstvom prirode", "Haikai" i dr.). Stevan Hristić (1885—1958), dugogodišnji dirigent i direktor Beogradske opere i profesor Muzičke akademije, najbolje je plodove svoga kompozitorskog rada dao sceni, komponujući muziku za mnoge dramske komade, operu "Suton" i široko popularni balet "Ohridska legenda" (1947), inspirisan većinom makedonskim narodnim motivima, ali protkan i primesama impresionizma. Kao fini vokalni liričar istakao se u horovima ("Jesen", "Zvezda") i solo-pesmama ("Bila jednom ruža jedna", "Veče na školju"). Kosta Manojlović (1890—1949), čije je interesovanje pretežno upravljeno na proučavanje srpskog i makedonskog muzičkog folklora i koji u vokalnim kompozicijama sledi Stevana Mokranjca, dao je, pored dosta kompozicija iz oblasti crkvene muzike, i nekoliko lepih solo-pesama. Ovoj generaciji se pridružuje i rano preminuli, talentovani Milenko Paunović (1889—1924), autor triju još neizvedenih muzičkih drama i veoma izrazite "Jugoslovenske simfonije".


Stana Đurić Klajn
1368  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — D poslato: Novembar 28, 2011, 02:48:38 am
*

DEKA SI BILA, STOJANKE

Deka si bila, Stojanke, mori,
Deka si bila, Stojanke, mori,
Stojanke, bela Vranjanke mori,
Stojanke, bela Vranjanke.

Ja sam si bila u lojze, more,
Ja sam si bila u lojze, more,
Sitan sam biser nizala, more,
Sitan sam biser nizala.

Sitan sam biser nizala, more,
Sitan sam biser nizala, more,
Na belo grlo turala, more,
Na belo grlo turala.

Na belo grlo turala, more,
Na belo grlo turala, more,
Na svoje drago gledala, more,
Na svoje drago gledala.

YouTube: Dubravka Nesović — Deka si bila, Stojanke mori
YouTube: Duško Ljubičić — Deka si bila, Stojanke
YouTube: Jordan Nikolić — Deka si bila, Stojanke
1369  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Novembar 28, 2011, 12:53:45 am
**

KROZ ČARŠIJU PROĐE MOJE LENČE

Kroz čaršiju prođe moje Lenče.
Ponosito, k'o vito jelenče.
Na noge joj, džanum, nanulice.
I krmezli, nane, šalvarice.

Kad ugledam nane, lice njeno
ljubiću ga ja zacelo, nane.

Kad se šeće, kao paunica.
Kad govori, guče golubica.
Kad pogleda nane, srce dane.
Pogledaj me mori, moje lane.

Poljubi me, mori devojčice,
jer ja imam nausnice male!

Tekst prema pevanju Staniše Stošića

YouTube: Staniša Stošić — Kroz čaršiju prođe moje Lenče
YouTube: Dragoljub Lazarević — Kroz čaršiju prođe moje Lenče
1370  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Novembar 28, 2011, 12:24:55 am
**

KATERINČE DEVOJČE

Katerinče devojče, Katerinče devojče,
'Ajde da se uzmemo, 'ajde da se uzmemo.

Kako da se uzmemo, kako da se uzmemo
Kad si pare nemamo, kad si pare nemamo.

Ako pare nemamo, ako pare nemamo,
Oku i po k'smet imamo, oku i po merak imamo.

Stojadin Paunović — Katerinče, devojče
1371  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Novembar 28, 2011, 12:17:40 am
**

KOLIKA JE NOJCA

Kolika je nojca,
Ja se po njoj vijem,
Lepotinja Šano, tvoja
Ne da mi da spijem.
Šano, dušo, izgore mi
Srce moje za tebe!

Zubi su ti, Šano,
Beli sneg s planina,
Oči su ti, mila Šano,
Gusta pomračina!
Šano, dušo, izgore mi
Srce, Šano, za tebe!

1 Ivo Cenerić:  NARODNE PESME iz istočne i južne Srbije | Beograd, 1974.

Staniša Stošić — Kolika je nojca
YouTube: Jovan Milošević — Kolika je nojca
1372  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Stevan St. Mokranjac (1856—1914) poslato: Novembar 27, 2011, 10:09:10 pm
**

STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC


Početkom XIX veka, u prvim zbirkama srpskih narodnih pesama nalaze se i zapisi narodnih melodija.1 Od prvih melografisanih pesama do danas većina sakupljača prilazila je ovome poslu sa manje ili više iskustva ili stručnog znanja. Sakupljači narodnih melodija iz prve polovine XIX veka ostavili su malo prave građe. Prema shvatanjima toga doba, oni su svoje zapise publikovali zajedno sa svojim harmonizacijama.2 U drugoj polovini XIX veka melografi više teže da zabeležene melodije objave, pre svega, kao građu koja bi se svestrano koristila.
 
U ovu grupu sakupljača ubrajamo i Stevana Mokranjca, koji se, kao i neki njegovi prethodnici i sledbenici, osim kompozitorskim, bavio naročito i melografskim radom.3 Mada u početku sakuplja i zapisuje narodne melodije za svoje rukoveti, i pored prezauzetosti, interesovao ga je i narodni melos raznih balkanskih naroda. O tome kada je tačno počeo da zapisuje narodne melodije, i kuda je sve putovao zbog toga, nema pouzdanih podataka ni u njega ni u njegovih biografa.4 Narodne melodije je verovatno počeo da zapisuje kada je došao u Beograd, 1870. godine. Ima podataka da je neke narodne pesme zabeležio i harmonski obrađivao između 1872. i 1876. godine. O nameri da želi da putuje po Srbiji i sakuplja narodne melodije saznaje se iz njegovog pisma upućenog ministru prosvete u Beogradu 1881. godine sa muzičkih studija u Minhenu, u kojem moli da mu se odobri da školski raspust provede u Srbiji: "...jer sam nameran da jedan deo istočne Srbije ili bar Krajinski okrug proputujem, te da odabranije od srpskih napeva pokupim, ni malo ne sumnjam da će mi ovo biti od velike koristi za docniju studiju i rad".5
 
Od 80-ih godina XIX veka, kada nastaju prve rukoveti, pa gotovo do kraja svoga života S. Mokranjac često sluša narodne pesme i zapisuje ih od pevača koje poznaje ili od onih za koje je saznao od drugih.6 Većina pesama u ovom izdanju potiče iz dve određene predeone i etničke oblasti (Levač i Kosovo).7 Ostale su iz drugih srpskih krajeva ili iz mesta gde žive Srbi, kao i iz Makedonije.8
 
Iz autobiografije saznajemo koliko je Stevan Mokranjac zapisao melodija, gde kaže: "... da ima a) oko 160 srpskih narodnih melodija koje je na Kosovu prikupio u februaru 1896. g.; b) oko 300 narodnih melodija iz raznih srpskih krajeva, koje je zabeležio ili po svom znanju ili po pevanju raznih pevača".9

Kao izvori za ovo izdanje poslužili su:
 
a) sačuvani autografi u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, redni broj 14 455 sa pododeljkom III i IV (A/SANU, III, 1a; III, 1; III, 2; III, 3 — notne sveske, džepnog formata).
 
Ostali autografi su na notnim listovima, folio-formata (A/SANU, IV, 4; III, 5; III, 6; III, 7; III, 8; III, 9; III, 10; III, 11; III, 12; III, 14; III, 15).
 
Svi autografi su pisani olovkom, a samo nekoliko mastilom. Nije objavljeno oko sto melodija;
 
b) sačuvani autografi u Arhivu Muzikološkog instituta SANU, jedna notna sveska, vodi se u odeljku rariteta, sa oznakom: A/MI, R—br. 18. Nije objavljeno pet melodija;
 
v) objavljena građa, Srpske narodne pesme i igre s melodijama iz Levča (88 melodija), prikupio Todor M. Bušetić, muzički priredio Stevan Mokranjac, Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knjiga treća, u Beogradu, 1902;
 
g) objavljena građa: Stevan St. Mokranjac, Zapisi narodnih melodija (171 mel. vavarijantama), SANU, posebna izdanja, knjiga 13 (priredio Dragoslav Dević), Beograd, 1966.1
 
Na osnovu postojećih izvora (pod v, g) do sada je objavljeno 259 narodnih melodija. Pripremajući građu za ovo izdanje, imali smo na raspolaganju celokupnu sačuvanu melografsku zaostavštinu Stevana Mokranjca, koja se do 1981. godine nalazila kod njegove porodice, i nju smo delimično koristili za štampanje Zapisa narodnih melodija, 1966. godine. Bili smo uvereni da ćemo za ovo izdanje pripremiti oko 200 nepoznatih narodnih melodija zapisanih Mokranjčevom rukom, ali smo nažalost utvrdili da je sačuvano samo više od stotinu. U ovoj knjizi se nalazi 381 melodija. Od toga samo 358 pesama i igara su zaokruženi melogrami, a preostale 23 melodije su nepotpuni zapisi pesama i razni motivi, za koje je redakcija smatrala da treba da budu na kraju knjige.
 
Da bismo, bar približno, utvrdili koliko autografa nedostaje, analizirali smo 76 pesama iz Rukoveti10, i u ovom izdanju se nalaze 32, ali su one sačuvane u izvorima a) i b), kao Mokranjčevi autografi.11 Takođe smo izostavili 23 nepotpuna zapisa i motiva, i preostalim pesmama (od 358 zapisa) dodali 18 varijanata, što iznosi 376. Tome smo dodali 44 pesme iz Rukoveti koje nisu sačuvane u izvorima a) i b), pa se ovim Mokranjčeva zaostavština uvećava na 420 zapisa, što prema 460 pokazuje razliku od 40 melodija koje možemo smatrati izgubljenim.

Da je Mokranjac bio posebno zainteresovan za sakupljanje i proučavanje narodnih melodija svedoče njegovi melogrami nastali u januaru i februaru 1896. godine, kada je dvanaest dana boravio u Prištini12 "radi toga posla", a naročito zanimljiv, sa naučnog aspekta studiozno napisan Predgovor o morfološkim osobenostima srpskih narodnih melodija iz Levča.13 Od značaja je i objavljivanje narodnih melodija iz Levča, 1902. godine. Pre svega, uz sabranu građu opisani su i običaji (slava, svadba, sahranjivanje, sedeljka), čime se dokazuje da se muzički folklor shvata kao kompleksna pojava, što on zaista i jeste. Istraživanje teorijskih osnova narodne muzike jedne etničke oblasti (Levač), u naučnom pogledu je najcelishodnije i aktuelno i u našem vremenu. Takođe je od značaja i savremen Mokranjčev tretman prilikom melografisanja i publikovanja narodnih melodija: "verno kako se u narodu pevaju...bez predznaka kod ključa", što ukazuje na pravilan i jedinstven stav, i još početkom XX veka nagoveštava rađanje nauke o narodnoj muzici, etnomuzikologije, i u Srbiji toga doba.14
 
U komentarima uz zapise narodnih melodija sa Kosova15 na prvom mestu se ističe njihova funkcija: "peva se uz određen običaj (slava, svadba, za Božić, Uskrs...)". Na primer, pesma koja se pevala o Uskrsu ("Veligdanska"), broj 95, pratila je i obredno ljuljanje za plodnost. Zatim se uočava da porodični srpski praznik, slava, ima karakterističan, "ustaljen napev", glas, osoben u mnogim našim krajevima, gde su migracijama dospeli Kosovci (vidi pesmu br. 97 i uporedi sa pesmama br. 1 i 2). Zatim, zapis slavskih pesama, naročito onih u Gračanici na Kosovu, ukazuje na njihovu jedinstvenu funkciju da se nekada o slavama pevalo i svim članovima domaćinstva, kao i gostima i prijateljima, i da "sve slavske pesme idu na istu turliju" — melodiju(komentar uz pesmu br. 97); to ukazuje, takođe, na širi princip korišćenja melodijske formule. To se odnosi i na svadbene pesme, uz Mokranjčevu konstataciju: "da su sve svadbene pesme u deseteračkom stihu, i da se zato izvode na isti glas", "turliju" (reč turskog porekla u narodnoj muzičkoj terminologiji toga vremena na Kosovu). Dalje, pevanje ovih pesama, kao i drugih, notirano je sa osobenim artikulisanjem, tj. izvikivanjem na samoglasniku "I"! (pesme, 104 a, b, zatim, 90 a, b, i druge). U nas to nisu zapažali i zapisivali melografi pre Mokranjca, a on je, notirajući ovu pojavu, izvršio i prvu originalnu klasifikaciju izvikivanja u obrednim pesmama (vidi komentar uz pesmu 104 a).
 
Interesujući se i za orske igre uz pevanje (najstarija forma kola od br. 115 do 133), pored zapisanih melodija takve vrste, on uzima od izvođača i dragocene etnokoreološke detalje o društvenim igrama devojaka koje igraju uz pevanje. Na osnovu jedne pesme uz igru (vidi primer 115 a, b), zapisanu od Vanke iz sela Sušice na Kosovu, tačno se može rekonstruisati način igranja uz pevanje i ko učestvuje. Neke igre sadrže elemente inicijacije, što se ogleda u tome kako se izvode, tj. u odvojenim lesama i po polovima, zasebno devojke od momaka, da bi se na kraju svi izmešali (vidi pesme br. 116, 117).
 
Uočavajući, u nekim slučajevima, sačuvane patrijarhalne odnose u društvenom životu Kosovaca s kraja XIX veka, S. Mokranjac dočarava, kraćim osvrtom na jednu reč "grbina", sav podređeni položaj seoske žene toga vremena. Njegov komentar uz zapis pesme: "Ovce čuva Jelena" (pr. br. 151), rečito govori kakav je u to doba bio odnos muškarca, domaćina, i njegove potčinjene ženske čeljadi. Jedna od pevačica, koju je "tercuman" (tumač) Branislava Nušića,16 srpskog konzula u Prištini, doveo da peva Mokranjcu u Prištini narodne pesme, odgovorila mu je "da ona ne može da peva dok joj ne dođe muško čeljade iz njene kuće sa kojim je došla na pazar u Prištinu", tj. dok joj ne dođe njena potpora, "grbina".
 
Uz pojedine pesme u vezi sa migracijama našeg življa sa Kosova u istočnu Srbiju, zanimljiva su Mokranjčeva zapažanja njihovih sličnosti (pesma br. 145), ili da u pesmama gradskog porekla ima karakterističnih stranih primesa i odlika (pesma br. 174).
 
Zapisujući narodne melodije od pevača sa Kosova, ali i ne samo od njih, Mokranjac je upravo shvatio i ocenio značaj sakupljačkomelografskog posla, kao i potrebu za mnogo širim i sistematičnijim radom, o čemu je, kao budući dopisni član Srpske kraljevske akademije, podrobnije pisao 1906. godine u recenziji o rukopisnoj građi nedovoljno muzički obrazovanih učitelja, zapisivača narodnih melodija u Srbiji. Na jednom mestu, misleći, dakako, i na svoj rad, on piše: "A da bi i to beleženje još pouzdanije bilo, valja nabaviti fonograf, u koji bi pevači pevali, a stručnjak bi posle sve otpevano verno stavio u note"... "A kako treba sakupljati narodne melodije, kako treba pevati i svirati u fonograf, šta treba zabeležiti pored teksta (mesto gde je pevana melodija, lice koje je pevalo, kako se gde zove melodija i neki pojedini delovi itd.) o tome da se napišu i štampaju upustva i da se razašlju."17

Sav ovaj program rada, koji se uobličio na kraju Mokranjčevog melografskog opusa, on je, delimično, sprovodio od početka sakupljačko-melografskog posla kojim se bavio, a naročito, videli smo, deceniju ranije, kada je boravio u Prištini na Kosovu.18 Da je imao i fonograf, kao što je to bilo uobičajeno u drugim zemljama u Evropi toga vremena,19 danas bismo nesumnjivo raspolagali dragocenim zvučnim snimcima sa njegovim transkripcijama naših narodnih melodija, jer je Mokranjac pouzdano znao: ..."da naši narodni pevači sa sela ne daju gotovo nikad ton savršeno čist i dobro artikulisan, već ga uvek, i kod svake strofe drugače, okite sitnim šarama i raznim grlenim i falsetnim odskocima"...20 Kao i zapisivači pre i posle njega, Mokranjac je narodne melodije zapisivao onako kako ih je čuo, na sluh. U to vreme tako se u nas obavljao melografski posao, pa mu se ne može zameriti što nije poštovao sve zahteve savremene etnomuzikologije. Iako nije imao fonograf, on je katkad zapisivao celu pesmu sa ukrasima i tonskim trajanjima (pesma "Aman, šetnala si, more, Jano", br. 163 i dr.). Zatim, ako pevač osobeno interpretira pesmu, naglašavajući pojedine tonove, Mokranjac će ih označiti obeležavajući akcentovana mesta ("Kad Ivan-beg novi beg bijaše", br. 179 i dr.). U većini pesama taktne crte raspoređuje prema metrici pevanog stiha. Uz zapis, na primer, pesme "Katarino, devojko, ajde da se zemamo", br. 121, u napomeni kaže: ..."ali ja sam ovde kao i u svim ovakvim prilikama upravljao se po akcentu teksta, te sam po njemu delio ritmus u taktove."21 U Mokranjčevo vreme školovani muzičari malo su znali o postojanju asimetričnih taktova, odnosno o "aksak" ritmu u folklornoj muzici. Naglašavamo da je on jasno zapažao hemiolni odnos u pojedinih zapisanih melodija, razlikujući ga od triole ("A što su ti sele", br. 130, "Ajde, Kito, ruse kose imaš", br. 135, neke instrumentalne igre i dr.).
 
Da je Mokranjac bio iskusan poznavalac srpske narodne muzike potvrđuju originalna intonacija pevača i precizno notirane tonske visine, oznake za tempo (istina, ne metronomske), izbor notnih vrednosti i postavljanje taktne crte. Mada je, katkad, redigovao neke svoje prvobitne zapise (što je, uostalom, činio i Bartok a što činimo i mi danas), što se može videti kada se uporede terenske melografske beležnice III, 1a, III, 5 sa III1 (sa Kosova I),22 svi njegovi melogrami su veran odraz narodnog pevanja, jer je on bio istovremeno izvrstan muzičar i odličan pevač narodnih pesama, a i jedno i drugo je od neprocenjive koristi i u savremenoj melografiji.
 
Objavljivanjem u ovoj knjizi svih sačuvanih Mokranjčevih autografa sa narodnim melodijama, tako objedinjena štampana građa postaje nezaobilazan izvor za dalja uporedna proučavanja srpskog i balkanskog narodnog melosa na prostoru jugoistočne Evrope u vezi sa našom etnogenezom, koju treba bolje osvetliti i sa etnomuzikološkog aspekta.

 * * *

Narodne melodije koje se nalaze u ovoj knjizi čine interesantnu i dragocenu melografsku građu, jednim delom dosad nepoznatu i nedostupnu, i mogu se višestruko upotrebiti u proučavanju stvaralačkog opusa Stevana Mokranjca, o čemu smo u dva maha pisali,23 a naročito u etnomuzikološkim istraživanjima. Imajući to u vidu, redakcija je vodila računa da ne odstupi od originalnih Mokranjčevih rukopisa. Iznad melodije naveli smo podatke o vrsti pesme i pevaču (kad ih je bilo), kao što stoji u autografima, a Mokranjčeve primedbe i napomene na kraju ili u toku tekstova pesama, označavajući ih inicijalima S.S.M. Ostale napomene i komentari su od priređivača. Za više od polovine građe naveli smo kada je melografisana i gde: u Prištini, 1896. godine i u Beogradu, 1901. godine, "Sava, poručnik, Beč, marta, 1893. g." (pesma br. 215); "Šuško, Skoplje, 9. maj, 1894. g." (pesma br. 291).
 
Najviše podataka o pevačima ima u građi sa Kosova, pored čijih je imena katkad dato i mesto iz koga su (vidi u Prilogu registar pevača str. 325). Za objavljene melodije iz Levča zadržali smo istu numeraciju, od 1 do 88, i tako ih povezali sa Mokranjčevim izlaganjem u Predgovoru, koji se nalazi na početku ove knjige.
 
Ostala numeracija je nova, od 89 do 381, ali je na kraju uz tekstove navedena i numeracija pesama objavljenih u knjizi: S. Mokranjac, Zapisi narodnih melodija, Beograd, 1966. Za ostale autografe naveli smo skraćenu oznaku izvora. Na primer, pesma broj 240, "Povila se zlatna žica", uz tekst na kraju ima oznaku A/SANU, III, 6.
 
Melodije nismo transponovali na zajednički finalis g1, kako je to uobičajeno u savremenim etnomuzikološkim edicijama; sačuvali smo originalnu visinu tonova, kao u autografu. Rukovodeći se principima savremene melografije, a ujedno i jasno izraženim stavom samoga Mokranjca u njegovom predgovoru (vidi u ovoj knjizi str. 3), iz autografa smo izostavili predznake, koji se u originalnim zapisima nalaze iza violinskog ključa.

U tekstovima ispod melodija posebno smo izdvojili pevanu strofu, a potom doneli ceo tekst pesme, ukoliko ga je bilo. Osim pesama sačuvanim u Arhivima, ili objavljenih, u ovom izdanju se nalaze još i pesme "Sadi jelu za nedelju", iz okoline Vučitrna, broj 133 i "Sva se livada travom njihala", broj 225a,24 koje su bile objavljene u knjigama Branislava Nušića i Vladislava Karića. U ovoj knjizi se nalaze i turske i ostale pesme, koje je Mokranjac zapisao uglavnom na Kosovu od srpskih pevača, kako su ih oni znali. Zato sve te pesme prevodioci nisu mogli da prevedu do kraja.25 Smatramo da je Mokranjac neke pesme koje je znao da peva, takođe zapisao "po svom znanju" i da su to verovatno one pesme uz koje stoji napomena: "Teksta dalje ne znam."

Znamo da se Rukoveti zasnivaju na oko osam-desetak narodnih pesama koje potiču iz raznih krajeva, od kojih se u ovom izdanju nalaze 32.26 Smatramo da u Mokranjčeve zapise treba uračunati i ostale pesme u Rukovetima, ali ih nismo objavili u ovoj knjizi, pošto su delimično promenjene njegovim kompozitorskim tretmanom.27 Činjenica je da se on, zahvaljujući istraživačko-melografskom radu, najdoslednije identifikovao sa narodnom muzikom svoga zavičaja i šire, upivši u sebe njenu suštinu kao osnovu za svoj maternji muzički jezik.
 
U pripremanju ovoga izdanja bilo je teškoća sa pojedinim nejasnim autografima, kada su pesme zapisivane u težim okolnostima, pa se tom prilikom bilo u nedoumici, te ispuštali predznaci i preskakale ili zaboravljale reči pesme. Ali, pošto postoje autografi istih pesama u više primeraka i na raznim mestima u rukopisima, uspeli smo da ih sredimo za ovo izdanje. U zagrade smo stavili sve ono što smo smatrali da nije ispravno u autografima, a kad potpisane reči ili taktovi nisu bili jasni, koristili smo isprekidanu taktnu crtu. Izvesnih teškoća je bilo i prilikom grupisanja žanrova pesama i utvrđivanja krajeva iz kojih potiču. Redakcija je odlučila da se kao celina prvo objave Narodne pesme i igre s melodijma iz Levča, onako kako je to i Mokranjac zamislio. Ostala građa, Pesme i igre iz raznih krajeva, sređena je na sličan način, prema krajevima: Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, zatim slede turske i druge pesme i igre, pa nepotpuni zapisi pesama i razni motivi.
 
Radi celovitijeg pregleda građe, na kraju knjige nalaze se, pored azbučnog registra pesama po prvom stihu, poseban registar za turske pesme i za igre, registri za vrste pesama i pevače i rečnik manje poznatih reči.
 
Redakcioni odbor zahvaljuje na pomoći Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti i Arhivu Muzikološkog instituta SANU. Takođe zahvaljuje na saradnji svim članovima redakcionog odbora, a posebno akademicima Vlastimiru Peričiću i Dejanu Despiću.
 
Dragoslav Dević
U Beogradu, juna 1996.
Iz Predgovora

___________________

01 Vuk St. Karadžić, Pesnarica, 1814—1815, Sabrana dela, Beograd, 1965, str. 357 (har-monizovani zapisi F. Mireckog, 6 melodija).
02 Počev od F. Mireckog, preko A. Kalauza i K. Stankovića, pod ovim uticajem su bili F. Kuhač i L. Kuba
03 S. Mokranjac je zapisao i srpsko crkveno pojanje; objavio je dve knjige: Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914).
04 Kosta Manojlović, Spomenica Stevanu Mokranjcu, Beograd, 1923, str. 11, 12, 37 i dr.
05 Kosta Manojlović, Stevan St. Mokranjac i njegove muzičke studije u Minhenu, Beograd, 1938. god, str. 11.
06 Oko 1900. g., jedne noći S. Mokranjac je kod 'Žirovnog venca' slušao cigane i čočeke... vrativši se sa nekoliko zabeleženih pesama". Vidi: K. Manojlović, cit. delo, str. 89.
Takođe je, verovatno, tačno da je u Beogradu zapisao 1908. god više pesama od Jelke Krsmanović (vidi u Prilogu registar pevača). Đ. Perić, Ko je pevao St. Mokranjcu tri pesme za XIV rukovet ("iz Bosne"), Razvitak, br. 1—2 (190—191), 1993, str. 75.
Posebno od istog autora:
     a) Marginalije uz četiri pevana teksta iz III i IV rukoveti, Razvitak, 1986.
     b) Još nekoliko priloga proučavanju pevanih tekstova u Rukovetima S Mokranjca, Razvitak, 1987.
     v) Pozorišne pesme iz komada s pevanjem "Devojačka kletva" u Rukovetima S Mokranjca, Razvitak, 1989.
     g) O pesmi "Maro Resavkinjo", Razvitak, br. 6, 1990.
     d) Ženski likovi iz ustaničke Srbije u poetskim tekstovima Mokranjčevih Rukoveti, Razvitak, br. 1—2, 1992.
     đ) "Biljana", pesma sa Ohrida u folklornim zapisima Mokranjčevim, Razvitak, br. 3—4,1992.
     e) Stevan Mokranjac i Kosovo, Razvitak, br. 194—195, 1995, str. 120—126.
07 "Levač, kao predeona celina obuhvata obronke i podnožje Gledićkih planina u Srbiji, sa 45 naselja." Todor M. Bušetić, Levač, Srpski etnografski zbornik V, rasprave i građa, knj. 2, Naselja i poreklo stanovništva, Beograd, 1903.
U vezi sa stanovništvom u Levču, autor piše: "Najviše doseljenih je iz Toplice, odnosno sa Kopaonika, zatim sa Kosova i Župe, i od daljih krajeva, iz Crne Gore", str. 482.
"Kosovo, ...dosta velika kotlina leži u središnjoj oblasti Balkanskog poluostrva"..."Južni obod Kosovske kotline čine ogranci Šar-planine i Skopske Crne gore. Prema istoku Kosovsku kotlinu od Gornje Morave odvajaju prvo ogranci Skopske Crne gore." (I Oblast i ime, str. 1).
Atanasije Urošević, Kosovo, Srpski etnografski zbornik, knj. 78. Naselja i poreklo stanovništva, knj. 39, Beograd, 1965 (vidi: str. 95, VII. Međusobni uticaji, a) Etnobiološki procesi.)
08 U ovome izdanju prvo su pesme iz Levča, od br. 1 do 88. Ostale melodije, od br. 89 do 381, nemaju uvek označenu vrstu, izvođača, mesto; za više od stotinu pesama sa Kosova većinom se zna ko je pevao, odakle je ili izvođač ili poreklo pesme, ili koje je mesto.
09 Godišnjak Srpske kraljevske akademije za 1905. god, knj XIX, Beograd, 1906, str. 475.
10 U Rukovetima ima tačno 82 pesme. Međutim, utvrdili smo da je Mokranjac koristio i zapise drugih melografa. Za II rukovet, 1. i 5. pesmu i za V rukovet, 5. pesmu, "iz Srema", od Kornelija Stankovića, iz knjige Srpske narodne pesme, izd. 1859.; za IX rukovet, 3. i 4. pesmu, i za XIV rukovet, 3. pesmu, od Ludvika Kube, Album crnogorskih narodnih pesama, Prag, 1890.
11 Dakle, 44 pesme nisu sačuvane u autografu u izvorima a) i b). Razlog što ih nismo objavili leži u promenama pri obradi prilikom primene Mokranjčevog kompozitorskog stvaralačkog tretmana. O tome više vidi: D. Dević, Neke narodne melodije u Rukovetima St. St. Mokranjca, Zbornik radova o Stevanu Mokranjcu, Beograd, 1971, str. 39—56. D. Dević, Neki nepoznati zapisi narodnih pesama Stevana Mokranjca i njegova četrnaesta rukovet, Akademija nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine, knj. 16, Sarajevo, 1986, str, 123—130.
12 O Mokranjčevom boravku u Prištini ima podataka da je "na Kosovo pošao u ponedeljak, 22. januara, a vratio se u Beograd u subotu, 3. februara 1896. godine." Vidi: Đorđe Perić, Stevan Mokranjac i Kosovo (nova saznanja o boravku i melografskom radu St. St. Mokranjca na Kosovu), Razvitak, br. 194—195, 1995. Drugi autor, Mirka Pavlović, u radu Kosovska tematika kao inspiracija u jugoslovenskoj muzici, Zbornik okruglog stola o naučnom istraživanju Kosova, Beograd, 1988, na strani 167 kaže: "Mokranjac se bavio 12 dana u Prištini i na Kosovu..." ...,"od 2. do 14. februara (1896)".
Oba autora se slažu da je Mokranjac na Kosovu boravio 12 dana, ali se ne slažu u datumu. Na osnovu pisanja tadanje štampe o Mokranjčevom boravku na Kosovu, Đ. Perić navodi o tome: "U Beograd se vratio 3.II, a 'Male novine', tu vest su objavile 5.11. Ispada da je Mokranjac veći deo melografskog rada obavio u januaru mesecu". Ako se uzme u obzir da je bilo računanja datuma po starom i novom kalendaru, izlazi da među autorima u osnovi nema neslaganja.
13 Kompozitor Petar Konjović, posebno ističući značaj Mokranjčevog Predgovora, kaže: "Taj folklorno-teoretski napis, od nekih dvadesetak strana, višestruko je značajan i interesantan. Prvi put predstavlja se tu kompozitor kao teoretičar, u oblasti folklora, istina u jednom relativno uskom, vrlo ograničenom prostoru sabrane građe, koji podrobno analizira i izvodi ozbiljne i zanimljive zaključke. Ono što pada odmah u oči to je da se Mokranjac namerno ne upušta ni u kakve komparativne metode, niti da se posebno bavio tezama koje su se drugde pojavljivale u ovoj relativno novoj, mladoj naučnoj oblasti." ..."Čini nam se, međutim, da nigde nije bilo upozorenja na njegov, ovde, u ovoj maloj studiji, naglašen stav, interesantan i važan s gledišta internacionalnog, naučno-muzikološkog". Petar Konjović, Stevan St. Mokranjac, Matica srpska, Novi Sad, 1984. Vidi str. 44, 45, 46.
14 Vidi Mokranjčev Predgovor u ovoj knjizi na strani 3—4.
15 Vidi Mokranjčeve komentare uz pesme br. 97,104a,b, 115a,b, 116, 117 i dr.
16 Branislav Nušić, Kosovo — opis zemlje i naroda, Novi Sad, 1902. godine. U ovoj knjizi nalazi se podroban opis Mokranjčevog boravka na Kosovu, u Prištini, gde je on neumorno radio 12 dana notirajući pevanje narodnih pevača, većinom iz okolnih sela.
17 Olivera Mladenović, Učešće Stevana Mokranjca u radu Srpske kraljevske akademije nauka, Zbornik radova o Stevanu Mokranjcu, SANU, Beograd, 1971, str. 196.
18 Petar Konjović, međutim, piše: "Mokranjac nije nikad polazio u narod sa izrazitim programom folkloriste, s bilo kakvim istraživačkim aparatom — o mehaničkim sredstvima, prirodno, nije onda kod nas ni moglo biti govora — niti je ostavio traga o bilo kakvom naročitom metodu i načinu kakav je, ma koliko da nam se čini danas nenaučan i naivan, imao u jugoslovenskom prostoru Kuhač"... Ovo smo naveli da se vidi da njegov poštovalac P. Konjović ipak nije bio u pravu. Vidi cit. delo pod 13), str. 34.
19 Mislimo na Belu Bartoka, koji je gotovo od početka svoga rada imao fonograf na raspolaganju. D. Dević, Bela Bartok i jugoslovenska narodna muzika, Novi zvuk, internacionalni časopis za muziku, br. 6, Beograd, 1995, str. 17—30.
U Srbiji je prva snimanja na fonografu obavio Etnografski muzej u Beogradu 1931. godine. Vidi D. Dević, Sakupljači narodnih melodija u Srbiji i njihove zbirke, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knj. 22—23, Beograd, 1960, str. 109.
20 Vidi O. Mladenović, cit. delo 17), str. 196.
21 Vidi zapise narodnog crkvenog pojanja, S. Mokranjac, Osmoglasnik, Beograd, 1908. i Strano pjenije, Beograd, 1914.
22 U A/SANU, u izvoru a) ima nekoliko odvojenih autografa istih pesama, koje smo upoređivali, pa je moguće da je zbog prepisivanja došlo do promena.
23 Vidi D. Dević, cit. delo 11).
24 Ove pesme, koje nisu sačuvane u izvorima a) i b), dokazuju da je bilo još takvih melodija, ali su, kako smo već konstatovali, izgubljene.
Vidi knjige: B. Nušić, Kosovo, cit. delo, 16), i Vladislav Karić, Srbija — opis zemlje, naroda i države, Beograd, 1897, str. 910.
25 Turske pesme, ne sve, objavljene 1966. u izvoru g), preveo je turkolog iz Sarajeva, Abdulah Škaljić a prevod je verifikovala i dopunila Marija Đinđić. Grčke pesme preveo dr Miodrag Stojanović, a albansku mr Dragoljub Đokić.
26 U azbučnom popisu po prvom stihu mogu se pronaći sve pesme koje su ušle u Rukoveti, u pozorišni komad "Ivkova slava" i jedna pesma horski obrađena ("Ogrejala mesečina").
27 Vidi D. Dević, cit. delo, 11).


SABRANA DELA | Stevan. St. Mokranjac | Život i delo | Tom 9 | Priredio Dragoslav Dević
Izdavači: Muzičko izdavačko preduzeće "Nota" — Knjaževac & Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — Beograd | Beograd, 1996
1373  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Slobodan Zečević — Srpske narodne igre poslato: Novembar 27, 2011, 09:12:22 pm
**

SRPSKE NARODNE IGRE


MUZIČKA PRATNJA
 
Nerazdvojnu celinu sa našim narodnim igrama čini i muzika koja ih prati, pa se zato igra ne može posmatrati kao nešto izdvojeno, već u sklopu okolnosti u kojima se rađa i živi. Narodna igra i muzička pratnja uvek idu zajedno, te prilikom izvođenja narodnih igara posebnu pažnju treba obratiti muzičkoj pratnji. Ona mora da odgovara karakteru muzike onoga kraja iz koga je i igra, jer muzika i igra čine stilsku celinu bez obzira da li se radi o prikazivanju izvornih ili stilizovanih igara.
 
U odnosu na muzičku pratnju, naše se narodne igre mogu podeliti na tri vrste: igre koje se izvode bez ikakve muzičke pratnje, igre uz pesmu i igre koje se igraju uz pratnju instrumenata.
 

I. IGRE KOJE SE IGRAJU BEZ IKAKVE MUZIČKE PRATNJE (NEMA IGRE)

Kod ovih igara nema nikakve melodije koja prati igru. Uz njih se ne peva niti se upotrebljavaju kakvi instrumenti. Kao muzički osnov igranja igračima služi ritmički bat sopstvanih koraka ili zveckanje nakita kod igračica. Igre ove vrste kod nas su malobrojne. Po svoj prilicii, one su jako stare i potiču iz doba ili predela kada i gde nije bilo razvijene muzike, već su se igrači oslanjali samo na osećaj ritma. Tempo igranja ovih igara može biti nepromenjiv od početka do kraja ili se u toku igre ritam može i menjati — usporavati ili ubrzavati, što od igrača zahteva muzikalnost i razvijen osećaj ritma.
 

II. IGRE UZ PESMU

U mnogim krajevima su se igre uz pesmu očuvale do naših dana ali se zapaža sve brži proces prelaska na instrumentalnu pratnju. Ranije se mnogo više igralo uz pesmu o čemu se može uveriti iz naziva mnogih igara koje se danas prate instrumentima. Njihovi nazivi su se očuvali prema prvom stihu pesme koja ih je pratila. Kao primer može se uzeti igra Neda grivne. Sem prvog stiha pesme, ostali tekst se u narodu zaboravio i igra se danas prati instrumentima. Ima još dosta primera da su mnogim igrama dati nazivi po tekstu pesama uz koje su se nekad igrale. Vokalna pratnja u pojedinim krajevima postepeno ustupa mesto instrumentalnoj pratnji, dok se negde igra uz pesmu još uvek neguje. Pevanje uz igru može se izvoditi pojedinačno i grupno. Retko se nailazi na to da celu igru pesmom prati jedno lice ali je čest slučaj da jedno lice počinje da peva a ostali igrači prihvataju i ponavljaju stih. Ima i takvih slučajeva da pesme uz igru pevaju naizmenično dvoje i dvoje. U nekim krajevima pevaju samo igračice. Inače, u većem delu naše zemlje za vreme igre pevaju svi igrači. Kod igara uz pesmu treba pomenuti još jednu zanimljivu pojavu. Među pesmama koje prate narodne igre ima i takvih koje nemaju utvrđen tekst, već samo melodiju. Tekst se improvizira na licu mesta ili se za igru unapred priprema. Neke se narodne igre igraju uz pesmu koje imaju šaljivu sadržinu, gde se kroz tekstove pojedini igrači šale i zadirkuju. U ovakvu vrstu pesama mogu se uvrstiti tzv. poskočice.
 

III. IGRE KOJE SE IGRAJU UZ PRATNJU INSTRUMENATA
 
Kao i kod igara uz pesmu, instrumentalna pratnja igara može biti pojedinačna i grupna, što znači da se igre mogu pratiti bilo jednim instrumentom, bilo sa više instrumenata koji zajedno sviraju. To su "narodni orkestri". Ova vrsta muzičke pratnje danas je kod nas najrasprostranjenija. Već je napomenuto da je orkestarska pratnja igara novijeg datuma i da je nekada, ne tako davno, bila retkost u Srbiji. No, život se uopšte razvija i menja, pa se menja i u ovom pogledu. Lakše je igrati uz pratnju instrumenata nego igrati i pevati istovremeno. U našoj zemlji ima veliki broj narodnih instrumenata koji su se upotrebljavali za pratnju narodnih igara. U Srbiji su to bile svirale ili gajde. Neki od instrumenata su veoma starog porekla. Ovde će se nabrojati samo najpoznatiji inetrumenti koji prate igre sa napomenom gde se najviše upotrebljavaju ili su se upotrebljavali.
 

A. UDARALJKE
 
Ovih instrumenata ima mnogo počev od najprimitivnijih do prilično savršenih. Ima i takvih instrumenata koji se u strogom smislu reči ne bi mogli nazvati muzičkim instrumentima a uz koje se ipak igra. U planinskim krajevima ima igara koje se igraju uz tepsiju. Naročitom tehnikom, tepsija se okreće oko svoje osovine. Tada se prema tepsiji peva, pa vibracije tepsije daju naročitu boju glasa. Nakitom sa prstiju (prstenje) u toku okretanja se lupa u tepsiju po određenom ritmu. U nekim krajevima Bosne su se kao pratnja igara upotrebljavale obične kašike. Udaranjem kašike o kašiku igračima se davao takt. Opšte je poznato pljeskanje rukama, koje je pomagalo ritmičnim kretanjima igre.
 
1. Razne vrste bubnjeva. Za pratnju narodnih igara upotrebljavaju se i bubnjevi raznih vrsta i veličina. Bubnjevi se obično upotrebljavaju uz druge instrumente. Njihova uloga je negde sporednija a negde vrlo važna (tupan ili goč).
 
2. Daire ili def. To je plići drveni valjak čija je šupljina s jedne strane zatvorena rastegnutom kožom u koju se udara prstima. Po ivici drvenog valjka mogu biti ugrađene limene pločice, koje udarcima pored tupog zvuka daju i zvonak, metalni zvuk. Kao pratnja igara mogu se upotrebiti same ili u sastavu orkestra. Orijentalnog su porekla a rasprostranjene su u južnim delovima Srbije, Bosni i Makedoniji.
 
3. Tarabuk je vrsta zemljanog levkastog suda koji je sa šire strane zatvoren rastegnutom kožom u koju se udara prstima. Takođe je orijentalnog porekla a za pratnju igara može se upotrebiti bilo samostalno, bilo u sastavu orkestra.
 

B. DUVAČKI INSTRUMENTI

1. Svirale. Ovo je opšti izraz za veliki broj instrumenata koji se prave od drveta a sastoje se od šupljih cevi sa izbušenim rupicama za prebiranje. U onaj kraj cevi koji dolazi do usta svirača ugrađen je pisak. U pojedinim krajevima naše zemlje se ovi instrumenti različito nazivaju, tako da se sreće veliki broj naziva. U Srbiji su najpoznatiji nazivi duduk, svirala i frula. Na ovim instrumentima može se proizvesti nekoliko vrsta tonova, zavisno od načina duvanja. Ako se duva slabije dobija se mekši ton, ako jače dobija se oštar ton a ako prilikom duvanja svirač i mumla, dobija se mukao ton.
 
2. Dvojnice se ne upotrebljavaju za pratnju igara već su uglavnom "putnički" instrument jer se na njih svira prilikom kretanja. Za pratnju igara se upotrebljavaju ponegde u zapadnoj Srbiji.

3. Kaval, šupeljka, cevara su takođe građeni od drveta kao i svirale, samo što su šuplje od vrha do dna i zvuk se ne dobija duvanjem u pisak već prelamanjem vazduha. Zato se uvek drže malo ukoso u odnosu na usta da bi se postiglo naročito strujanje i prelamanje vazduha.

4. Zurle takođe imaju pisak na principu oboe. Redovno sviraju dva instrumenta a izuzetno i jedan. Za pratnju igara upotrebljavaju se sa bubnjem (tapanom). Uobičajene su u Makedoniji, južnim delovima Srbije, na Kosovu i u Bosni. Bosanske zurle su kraće i imaju piskaviji zvuk.

5. Diple su sagrađene takođe od drveta. Obično imaju dve cevi ali ih ima i jednocevnih. Pisak je takođe od trske. U njih se može svirati ustima ili se mogu pričvrstiti za vazdušni rezervoar načinjen od kože. To su diple sa mehom. Upotrebljavale su se u Hercegovipi, Crnoj Gori, Dalmaciji i Istri, kao i u nekim drugim krajevima dinarskog sistema.
 
6. Gajde su jedan od najstarijih instrumenata koji se do danas sačuvao. Ima ih više vrsta. Proizvode dve vrste tona: duboki ton kroz dugačku cev koja je pričvršćena za mešinu (burdon) i melodije koja se svira na gajdunici, koja je takođe pričvršćena za meh i koja može imati jednu ili dve cevi za prebiranje. Gajdama su slične i srodne dude u Hrvatskoj i karabe u istočnoj Srbiji.
 

V. GUDAČKI INSTRUMENTI

1. Kemene. Za ovaj instrument u upotrebi je i termin lijerica u Hercegovini a kao stariji naziv i vijalo u dubrovačkom primorju. Instrument liči na gusle, ima veoma kratak vrat i tri strune. Smatra se da je ovaj instrument preteča violine. U nekim delovima jugoistočne Srbije, ovaj se instrumenat upotrebjvavao za pratnju igara pod nazivom kemene ili gusle.


G. TRZALAČKI INSTRUMENTI

Ovih instrumenata ima više vrsta. Oni prate igre bilo samostalno (šargija, ćitelija) bilo sa više instrumenata u grupi (tambure).

*      *      *
 
Pored nabrojanih instrumenata koji su pratili narodne igre i koji su stariji, upotrebljavaju se i noviji instrumenti koji se izrađuju fabrički ili po ugledu na njih (violina, klarinet, harmonika itd.). Oni postepeno potiskuju starije narodne instrumente. Ovaj je proces razumljiv kada se ima u vidu da su izražajne mogućnosti nekih starijih narodnih instrumenata prilično skučene. S druge strane, melodije koje prate igre stalno se razvijaju i usavršavaju pa ih je na nekim starijim instrumentima, zbog ograničenih izražajnih mogućnosti teško izvoditi. Stoga je sasvim prirodno što se stariji instrumenti potiskuju i sve više dolaze do izražaja instrumenti većih mogućnosti i lepšeg zvuka. U većem delu Srbije je za pratnju igara ovladala harmonika na dugmad. U istočnoj Srbiji se za pratnju narodnih igara danas skoro isključivo upotrebljavaju violina, klarinet i truba, u Vojvodini i Slavoniji tamburaški orkestri itd.
 
Stariji oblik pratnje narodnih igara je individualno sviranje ali je danas pretežno kolektivno sviranje za pratnju narodnih igara. Za pratnju narodnih igara mogu se danas sresti raznovrsni tipovi orkestara:
 
1. Narodni orkestri su u Srbiji pretežno gudačkog sastava sa dodatkom harmonike i raznih duvačkih instrumenata (klarinet i drugi).

2. Duvački instrumenti su se razvili pod uticajem vojnih bleh muzika i danas se pretežno upotrebljavaju u južnoj, istočnoj i zapadnoj Srbiji a manje u centralnoj. Narodnosti u Vojvodini ih takođe upotrebljavaju (fanfare).
 
3. Tamburaški orkestri se upotrebljavaju za pratnju igara u Vojvodini. U načinu građenja tamburaških orkestara razvila su se dva sistema: sremski i Farkašev sistem.

4. Čagije su sastav orijentalnog porekla. Upotrebljavaju se za pratnju igara poglavito na Kosovu. Instrumenti koji ulaze u sastav ove vrste orkestra su violina, klarinet, ut, tarabuk ili daire.
 

IV. KOMBINOVANA MUZIČKA PRATNJA
 
Kod izvođenja narodnih igara retko će se u narodu sresti isključivo jedna vrsta pratnje narodnih igara. Pratnja je često kombinovana. Nemo igranje je kadkad kombinovano sa pesmom. U istoj se igri određeni broj taktova može igrati uz pesmu a izvestan broj bez ikakve muzičke pratnje. Ovo svakako zato što igranje uz istovremeno pevanje predstavlja fizički zamor za igrače koji se odmaraju dok ne pevaju, da bi posle izvesnog broja taktova opet nastavili da pevaju. Isto tako, igranje uz pesmu može biti kombinovano sa instrumentalnom pratnjom ili istovremeno sa njom. Kod ovakve kombinacije, vokalna i instrumentalna pratnja se smenjuje. Za vreme pevanja ili uzvikivanja poskočica muzika obično svira tiše da bi po završetku stiha došla do punog izražaja instrumentalna pratnja. U istoj igri za vreme pesme ritam može biti lakši ali se ubrzava kada težište pratnje padne na instrumentalnog pratioca. Kod vokalne pratnje mogućno je kombinovanje solo i grupnog pevanja.
 

V. NEKE POJAVE U ODNOSU IGRE I MUZIČKE PRATNJE

Zanimljivo je da se uporedi odnos između igre i muzike koja je prati. Kod većine igara on je uglavnom simetričan, što je slučaj kada igračka fraza ima isti broj taktova kao i fraza melodije koja prati igru. Kod izvesnog broja igara ovaj odnos može biti i asimetričan, što se dešava onda kada ss igračka i muzička fraza ne poklapaju. Kod ovih igara se koreografska fraza završava a od melodije preostaje još jedan ili više taktova. Pošto se melodija otsvira i igra odigra nekoliko puta, igračka i muzička fraza će se ponovo poklopiti.
 
Neobičan odnos između igračke i muzičke fraze može se ogledati i u sinkopama. Ovde se korak umeće između pojedinih taktova muzičke pratnje. Na ovu pojavu može se naići kod "duplira" u vojvođanskim igrama i u nekim vlaškim igrama istočne Srbije.

*      *      *

Posle kratkog pregleda vrsta muzičke pratnje igara i instrumenata koji se tom prilikom upotrebljavaju, treba reći nekoliko reči o čemu treba voditi računa kod prenošenja narodnih igara na pozornicu. Već je napomenuto da muzička pratnja mora da odgovara karakteru muzike kraja iz koga su igre. Treba imati na umu da muzička pratnja sa igrom sačinjava stilsku celinu koju ne treba narušavati. Zato za pratnju igara ne treba upotrebljavati instrumente ili orkestre koji nisu odomaćeni u kraju iz koga su igre. Tamburaški orkestar ne treba upotrebiti za pratnju igara iz Pomoravlja ili čalgije za pratnju vojvođanskih igara.

Amaterski folklorni ansambli svoje programe uglavnom izvode u zatvorenim salama, pa je potrebno povesti računa o jačini zvuka pojedinih pratećih instrumenata. Ti instrumenti se potpuno drugačije čuju na otvorenom polju, gde jačina njihovog zvuka ne smeta, dok se suvišna buka u salama može odraziti na zamaranje posetilaca. Zurle i tapani, naprimer, u zatvorenom prostoru mogu na publiku zamorno i neugodno delovati, pa njihov zvuk treba prigušiti ili ih zameniti sličnim instrumentima. Isto tako, ima instrumenata sa jako tihim zvukom (šargija) koji se od bata koraka i drugih zvukova na pozornici uopšte ne čuju. Zvuk takvih instrumenata treba pojačati pomoću zvučnika. Opšta je napomena da onim instrumentnma koji nisu pogodni za upotrebu u zatvorenom prostoru treba potražiti zamenu među srodnim instrumentima.
 
Napuštanje starijih narodnih instrumenata je u narodu proces koji je uveliko napredovao, pa nije pogrešno na pozornici upotrebljavati i novije instrumente, čije je prodiranje u narod već odmaklo. Kod igara koje se igraju uz pesmu ne treba se po svaku cenu držati arhaičnih tehnika pevanja, koje se i u narodu već gube. Poznato je da se narodne melodije stalno razvijaju i bogate novim ukrasima. Paralelno sa razvojem melodija razvijala se i tehnika pevanja, pa "ojkanje" ili pevanje "iz vika" čija tehnika pevanja odgovara planinskim predelima možda ne bi uvek odgovarala zatvorenom prostoru. Kod pesama sa neutvrđenim tekstovima i kod poskočica treba paziti na sadržinu. Bilo bi pogrešno da se uz igre erotične sadržine pevaju ratnički tekstovi ili da se sa epskima mešaju lirski momenti i sl. Najzad, treba napomenuti da ima i takvih igara kod kojih je pesma gotovo važnija i od same igre, pa bi izvođenje ovih igara bez pevanja davalo pogrešnu predstavu i o samoj igri.
 
Na kraju treba podvući da pre no što se neka igra prenese na scenu sa pratnjom i opremom, treba dobro prostudirati njen karakter i sredinu u kojoj je ponikla.


Dr Slobodan Zečević | SRPSKE NARODNE IGRE
II izdanje | Beograd, 1981.
1374  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Slobodan Zečević — Srpske narodne igre poslato: Novembar 27, 2011, 08:44:33 pm
**

SRPSKE NARODNE IGRE


OBLICI
 
Kada se govori o oblicnma naših narodnih igara, onda se misli na njihov izgled i tlocrt (slika koju igra ocrtava na tlu), kako one izgledaju sa gledišta rasporeda igrača u igri, njihove međusobne veze i njihovog kretanja u prostoru. Izlažući pojedine najrasprostranjenije oblike naših narodnih igara, ukratko će se objasniti svi ovi momenti.
 
Jedna od osnovnih karakteristika naših narodnih igara je da se one igraju grupno, tj. izvode ih istovremeno više igrača. One se mogu igrati u jednoj brojno neograničenoj grupi, gde su svi učesnici u igri neposredno vezani jedni za druge i igru izvode zajednički. Naše se igre takođe mogu igrati i sa ograničenim brojem igrača. U tom slučaju opet svi igrači učestvuju u igri ali razdeljeni na manje, tačno određene grupe koje čine zasebne celine i koje mogu, ali ne moraju, biti u igračkoj vezi sa ostalim grupama. Ova brojna ograničenost ili neograničenost igrača pri igri u uskoj je vezi sa oblicima u kojima se igra izvodi, te će se radi lakšeg i jasnijeg izlaganja oblici naših narodnih igara podeliti u dve grupe: oblici sa neograničenim i oblici sa ograničenim brojem igrača. U prvu vrstu se može staviti kolo i lesa a u drugu parovne igre, igre u trojkama i ostali oblici naših narodnih igara. Ovde će biti opisani samo najglavniji i najčešći oblici. Uz oblike će se izložiti i neki drugi momenti koji inače ne bi spadali ovde ali će se i o njima govoriti pošto su u uskoj vezi sa oblicima (pravci kretanja, način držanja itd.). Govoriće se o oblicima narodnih igara iz Srbije ali radi jasnije ilustracije pojedinih oblika, kao primeri će se navoditi i neki oblici narodnih igara iz drugih krajeva naše zemlje.


I. OBLICI IGARA SA NEOGRANIČENIM BROJEM IGRAČA

K o l o. Kolo je kod nas najrasprostranjeniji i najomiljeniji oblik igre. Kolo je takav oblik u kome učestvuje neograničen broj igrača koji igraju svi zajedno i koji su međusobno povezani u jednom nizu. Kolo se kreće redovno po kružnoj a ređe po spiralnoj ili zmijastoj liniji. Kolo se može igrati u zatvorenom krugu, što je slučaj kada se ne zna gde je početak a gde kraj kola. Zatvoreno kolo raoprostranjeno je u Slavoniji, Crnoj Gori, Lici, Dalmatinskom zagorju i Vojvodini. U Crnoj Gori postoji zanimljiv oblik zatvorenog kola. To je "kolo na kolu". Tragova toga kola ima i po Srbiji (istočna Srbija i Stari Vlah). Kod ovog oblika igre igrači donjeg kola nose na ramenima igrače gornjeg kola (sl. 1).
 
Češći oblik igre je otvoreno kolo. Tu su igrači međusobno povezani isto kao i kod zatvorenog kola, samo što je lanac na jednom mestu prekinut, tako da se zna gde je početak a gde kraj kola. Igrač na početku zove se kolovođa a igrač na kraju kola kec. Ovo su danas najuobičajeniji izrazi kojima se nazivaju ti igrači ali ovih izraza ima mnoštvo. Obojica ovih igrača imaju u kolu naročitu ulogu i biraju se među najboljim igračima. Oni su glavni igrači i diktiraju ostalim igračima i sviračima tempo igre, figure i sl. Kolovođa je glavna ličnost u kolu i od njegove igre umnogome zavisi kako će kolo igrati. On upravlja kolom bilo ličnim primerom, što prihvataju ostali igrači, bilo glasnom komandom, naročitim znacima ili na koji drugi način. Muzički pratioci takođe paze na njegove znake, pa prema njima ubrzavaju ili usporavaju tempo. Ima slučajeva kada su kolovođa i kec u naročitom uzajamnom odnosu. Uzajamni odnos kolovođe i keca može se ogledati i u naizmeničnom izvođenju figura. U ovom slučaju, dok kolovođa izvodi figure i skokove, kec igra kao i ostali igrači. Čim on prestane, igru preuzima kec a kolovođa igra sa ostalim igračima. Kod nekih naših igara, naročito svadbarskih, unapred se zna ko će od učesnika svadbe povesti koje kolo.
1375  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Slobodan Zečević — Srpske narodne igre poslato: Novembar 27, 2011, 08:14:26 pm
**

SRPSKE NARODNE IGRE


OBREDNE IGRE
 
Obrednim igrama se nazivaju one igre koje su se izvodile samo u sastavu određenih obreda. Treba napomanuti da su mnoge od današnjih svetovnih igara nekada bile obredne ali je obred tokom vremena zaboravljen a igra koja je bila njegov sastavni deo produžila je da živi. Takve igre više nemaju obrednu funkciju, već su i one postale svetovne. S druge strane, neke od obrednih igara su se takođe zaboravile, pa kada obred zahteva da se u određenom trenutku odigra određena igra, onda se igra bilo koja svetovna ali se naglasi da je to devojačko ili šareno kolo ako se radi o svadbenom obredu. Inače, nema nikakve sumnje da obredne igre predstavljaju najstariji sloj naših igara i da potiču iz prehrišćanske epohe.
 
Do danas su se kod nas očuvale dve vrste obrednih igara. Prve su one koje su se izvodile u sastavu obreda čiji je cilj bio zadovoljenje opštih potreba, obezbeđenje plodnosti, zaštita zdravlja i slično. Tu igrači ne igraju za svoje zadovoljstvo, već u interesu zajednice, vrše javnu funkciju. Neke od njih su vezane za adređene datume (koleda, lazarice i kraljice), dok su se druge igrale onda kada je to bilo potrebno (obredi za kišu, lečenje bolesnika itd.). Nasuprot obrednim igrama sa javnom funkcijom, stoje obredne igre koje su u vezi sa značajnim događajima u životu ličnosti. Veoma se malo igralo povodom rođenja, nešto više o inicijaciji — kada su se igrom mladi uvodili u krug odraslih — a veoma često prilikom svadbenih ceremonija. Igranje povodom smrti i za mrtve je zanimljivost svoje vrste.
 
Način igranja gotovo svih obrednih igara prve vrste potpuno se razlikuje od stila igranja današnjih orskih igara. Stil i tehnika ostali su okamenjeni, onakvi kakvi su bili u doba paganstva, od koga nas deli više od hiljadu godina. To može da posluži nauci kao jedna od polaznih tačaka za proučavanje strukture igre kod naših dalekih predaka ali te igre ni svojom sadržinom ni načinom igranja nisu privlačne za scensku primenu. Ove obredne igre igraju se veoma sitnim koracima, sa minimalnim pomeranjem udesno ili ulevo i gotovo neprimetnim potskakivanjem.

Mnogobrojnije su one igre koje su pratile životni ciklus. One su se igrale da bi svojom mađijsko-obrednom funkcijom tobože pomogle čoveku da prebrodi veoma osetljive i opasne prelaze iz jednog životnog doba u drugo. Ti su prelazi otpočinjali činom rođenja, nastavljali se obredima o inicijaciji i svadbi, da bi se završili smrću — kojom je ljudski životni ciklus doveden do kraja. Igre u ovakvim prilikama danas su obične orske igre, posebno namenjene određenom trenutku. Vrlo je verovatno da su neke od njih u prošlosti imale isključivo obrednu funkciju. Ove su igre scenski zanimljive, pogotovu ako se obrađuju u sklopu navedenih običaja ili su u vezi sa njima.
 
Obredne igre koje su se nekada izvodile za opšte dobro danas su veoma retke jer su i obredi već odavno prevaziđeni. Danas, na primer, više niko ne veruje da se igrom može izazvati kiša ili izlečiti bolest. Zato će se te igre samo ukratko pomenuti, više radi informacije i radi udovoljenja radoznalosti ljudi koji se interesuju igrom.1 Igrama iz životnog cikluea posvetiće se nešto više prostora pošto, kako je rečeno, one mogu biti scenski upotrebljive.
 
Koledarskim igrama nazivale su se one igre kojima je otpočinjala kalendarska godina. Koledarske su se igre uglavnom već zaboravile ali o njihovom postojanju svedoče pripevi obrednih pesama sa refrenom "koledo". Prema našim i slovenskim analogijama, ovim su igrama naši paganski preci proslavljali jačanje sunčeve moći o zimskoj solsticiji i dolazak novog životnog i vegetativnog ciklusa. Učesnici koledarskih igara nekada su se maskirali. Hristijanizovani koledarski obred pod nazivom "vertep" izvodio se do prošloga rata gotovo isključivo po varošima, poglavito oko Save i Dunava i u Vojvodini. Sledeća od obrednih igara bile bi lazarice. To su ophodi sa igrom koje su izvodile devojke o Lazarevoj suboti. Lazarice imaju i Grci ali su one u vezi sa našim lazaricama samo po nazivu. Igraju se potpuio drugačije, dok se naše lazarice stilom i tehnikom potpuno oslanjaju na naše obredno igranje. U agrarnim kultovima je osnovni cilj proletnjih žensknh obreda bio postizanje plodnosti. Pored toga osnovnog cilja, lazarice su imale i elemente inicijacije, pošto se verovalo da se neće udati devojka koja nije učestvovala u lazaricama. U ovim igrama se naziru i elementi kulta zmije. Oberdna igra pod nazivom kraljice izvodila se oko Đurđevdana i Duhova. Cilj ove igre sličan je prethodnoj jer se u njoj prepliću motivi plodnosti i inicijacije. Ova se igra u većini krajeva vezala za Duhove za koje se kod nas još uvek očuvao paganski naziv "rusalije". U mnogim predanjima istočne Srbije kraljice su se nazivale "rusalke". Tamo postoji i niz toponima pod nazivom "rusalijska groblja". Misli se da su se na takvim mestima srele dve grupe rusalki koje su u međusobnim borbama izginule. Smatralo se da dve obredne grupe pri susretu moraju sebi silom prokrčiti put, pa je pri susretu dolazilo do ljutih okršaja. U verovanju starih Slovena rusalke su bile zla mitska bića za koje se mislilo da nastaju od mladih utopljenica. Jednom godišnje, u toku "rusalne nedelje", one su izlazile iz vode da bi se krajem nedelje povlačile natrag sve do istog doba sledeće godine. Pored već pomenutih elemenata inicijacije i plodnosti, ova bi povorka mogla biti ostatak rituala iz kulta rusalki. Oberdna igra dodole danas je retka praksa pri mađijanjima za kišu. Igra nije vezana za određeni datum, već se izvodila onda kada je bila potrebna kiša. U mnogim timočkim selima dodole su igrale o zavetini na dan sv. Germana, za koga se verovalo da je gospodar atmosferske stihije. Tada se igrala i posebna obredna igra pod "zapisom", što jasno govori o spoju prehrišćanskih i hrišćanskih verovanja. U selu Potrkanje kod Knjaževca, zavetina je otpočinjala ritualnim kolom pod "zapisom". Kolovođa je igrao gologlav. Do njega su se hvatale četiri devojke. Pošto bi uz obrednu pesmu kolo tri puta obišlo zapis, hvatale bi se i druge devojke.
 
Igre povodom rođenja kod nas su najmalobrojnije, ma da se taj čin pratio mnogim mističnim radnjama sračunatim na odbranu novorođenčeta i majke od demona ili zlih pogleda. Nije isključeno da su neke od ovih radnji bile pojačane obrednom igrom. Deca veoma malo igraju orske igre, već se bave drugom vrstom zabave. Ova činjenica ukazuje na to da je igra bila ozbiljna stvar u ritualima iz kojih su deca bila isključena. Nešto više se igralo o krštenju i o prvom šišanju.
 
Prvim javnim igranjem u kolu, devojčica počinje da se smatra devojkom a dečak mladićem. Za ulazak u prvo kolo kod mladića nema naročitog ceremonijala, dok je pri inicijaciji devojaka igra imala veoma važnu funkciju. U istočnoj Srbiji, o Uskrsu je igralo kolo namenjeno inicijaciji devojaka. Inicijantkinja bi na igrište donosila određeni broj jaja i sumu novca dovoljnu da se sviračima plati kolo. Ako bi bilo više takvih devojaka jedan bi mladić sakupljao jaja a drugi novac, kojim bi po redosledu plaćao svirače. Odabrani mladić (većinom rođak) poveo bi kolo sa devojkom. Pošto bi odigrali prvo kolo, devojka bi primala čestitke i od tada je postajala ravnopravni učesnik svakoga kola — ulazila je u red udavača.

"Proigravanje" devojaka o Uskrsu obavljalo se i u okolini Beograda a i u mnogim drugim krajevima.2 U okolini Boljevca, trećeg dana Uskrsa bi se iskupljale udavače na igru. U igri se gatalo koja će se od njih udati te godine. Igra se zvala "Čubra Mara". Za vreme seoske igranke odvajale bi se u zasebno kolo i hvatale za pojas one devojke koje su se smatrale udavačama.3
 
Igre svadbenog ceremoiijala i danas su mnogobrojne. Njihovom studijom bi se, bar delimično, mogao rekonstruisati paganski ritual slovenske svadbe. Mnoge od današnjih svadbenih igara nekada su svakako bile obredne. Još uoči svadbe, devojka počinje da se oprašta od svoje porodice i društva. Tada se u njenom domu priređivalo "momino kolo". U "devojačkom kolu" devojka je darivala svatove. Pre polaoka iz roditeljske kuće, devojka bi takođe vodila devojačko kolo. Svekrva je nevestu uvodila u novi domaći kult, uvodeći je u kuću igrajući i igrajući sa njom tri puta oko ognjišta. Svekrvino oro označavalo je završnu ceremoniju uvođenja neveste u novi dom. U okolini Aleksinca, po izlasku iz kuće, svekrvino kolo je moralo tri puta da je obiđe. Posle toga se izvodilo devereko kolo a zatim prelazilo na ostale igre.4 U istočnoj Srbiji se za vreme svadbe igralo zečije kolo, da bi se mladenci plodili kao zečevi. Pri kraju svadbe se igralo šareno kolo. Njega bi najčešće poveo svekar a do njega bi se uhvatili nevesta i mladoženja, svrkrva, kum, starojko, pa ostali. U toku igre mlada je menjala mesto a mladoženja se hvatao među njene rođake, zatim bi se vraćali na svoje mesto a svekrva bi se hvatala među njih. Ovo se radilo da bi i deca bila šarena, tj. da bi ličila na članove obe porodice.
 
Igranje povodom smrti danas je retko. Uspomena na njega ima još u užičkom kraju a u istočnoj Srbiji je još živa praksa. Tamo je veoma rasprostranjeno "kolo za dušu" koje se igralo o zavetinama kao uspomena na pojedine pokojnike. Ovim se kolom odavala pošta pokojniku koji je skoro umro ali se i prekidala žalost. Onaj koji je želeo da je prekine pre vremena, trebalo je da tri puta zaigra preko maramice u koju je stavljen novac. Kolo za dušu se igralo i o svadbama. Oni koji imaju mlade pokojnike, plaćali bi da svirači odsviraju ovo kolo, kako bi i njihovi pokojni mogli da učestvuju u svadbenom veselju. Za igranje oko "privega", obredne vatre koja se palila o Belim Pokladama za pokojnike koji su umrli bez sveće, drva bi se sakupljala u selu a u igri su učestvovali svi stanovnici. Posle igre bi se kod privega priređivala gozba a oko zgarišta se igrala obredna igra pod nazivom marga. Sličan privegu je običaj alalija ili olalija koji se takođe priređivao o Pokladama. Oko vatre bi se igralo veoma kratko kada bi se najčešće odigrale orlovka i četvorka. Zatim bi se narod razilazio kućama.

Od ostalih obrednih igara treba pomenuti Ivandansko igranje i preskakanje vatri. Kao i mnogi drugi praznici, hrišćanski praznik sv. Jovana, koji se u narodu popularno nazivao Ivandan, jedan je od mnogobrojnih primera pagansko-hrišćanske simbioze. Osnovni motiv ovoga praznika je solarni kult a zatim i kult vatre, što se vidi iz činjenica da se praznovao o letnjoj solsticiji i da su se tokom igre preskakale vatre. Prema verovanju, tada sunce na nebu tri puta zaigra i sam sv. Jovan je u narodu imao epitet "igritelj". Sunčevo igranje i epitet sveca jasno govore o paganskom poreklu ovog praznika i igranja. Dokaz su i pisani izvori da je crkva osuđivala igranje o ovom prazniku kao pagansko. Paljenje obrednih vatri i igranje oko njih bilo je poznato svim slovenskim narodima. Tada je padao opšti slovenski praznik pod nazivom Kupala. Preskakanje vatri i igranje oko njih imalo je i čistilački značaj, jer se izvodilo kao predohrana od bolesti. Ima elemenata i kulta plodnosti, pošto se visoko skakanje dovodilo u vezu sa visokim rastom useva. Sličan značaj imale su obredne vatre o Pokladama i Petrovdanu.


Dr Slobodan Zečević

_____________

1. Opširnija obaveštenja mogu se naći u knjizi: Slobodan Zečević, Elementi naše mitogolije u narodnim obredima uz igru, Zenica 1971.
2. Olivera Mladenović, Proigravanje devojaka u okolini Beograda, Rad IX Kongresa SUFJ, Sarajevo 1963 , 462—469.
3. Savatije Grbić, Srpski narodni običaji iz sreza boljevačkog, Srpski etnografski zbornik XIV, Beograd 1909, 51—52.
4. Dragoslav Antonijević, Aleksinačko Pomoravlje, Srpski etnografski zbornik LXXXIII, Beograd 1971, 150.
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »