Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
1276  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Z poslato: Decembar 16, 2011, 12:37:03 am
**

ZAŽENI SE RISTA BULUMAČE

Zaženi se Rista Bulumače
Slatka le nano, Rista Bulumače.

Pa uzede, nano le mila, tuj Todorsku Katu
Slatka le nano, tuj Todorsku Katu.

Gajret ćerko, gajret ćerko
Slatka le ćerko, majka će te dade.

Će te dade, mila le ćerko,
Mila le ćerko, za Kostu daskala.

Al' ja neću, slatka le nano,
Slatka le nano, za Kostu daskala.

Nego 'oću, slatka le nano
Slatka le nano, Ristu Bulumača.

YouTube: Vasilija Radojčić — Zaženi se, nano le mila, Rista Bulamače
1277  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Decembar 16, 2011, 12:23:56 am
*

SLAVEJ PILE, NE POJ RANO*
Svatovska-ljubavna pesma / stari Niš

Slavej pile, ne poj rano,  
ne budi mi gospodara,
sama sam ga uspavala,
sama ću ga probuditi;
otićiću u az bašču,
otkinuću struk bosiljka,
milovaću po obrazu!


SLAVUJ PILE, NE POJ RANO

Slavuj pile, ne poj rano,  
ne budi mi gospodara!
  
Sama sam ga uspavala,
sama ću ga probuditi;
otićiću u đul baštu,
uzabraću struk bosiljka
šinuću ga po obrazu:
"Ustaj ago, ustaj drago!"
I on će se probuditi.

YouTube: Dušica Bilkić — Slavuj pile
YouTube: Brankica Vasić — Slavuj pile
1278  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Decembar 15, 2011, 11:56:56 pm
**

PETLI POJU, ZORA ZABELJUJE
svadbena-ljubavna pesma / Srbija

Petli poju, zora zabeljuje,
draga dragom često poručuje:
— Drago moje, na daleko li si.
Da ti pošljem zelenu jabuku,
istrunuće dok do tebe dođe;
da ti pošljem vezena jagluka,
potamneće dok do tebe dođe;
da ti pošljem cveća iz gradine,
uvenuće, tebi doći neće!
— Bolje meni bez poklona dođi!
1279  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Decembar 15, 2011, 11:36:16 pm
*

PRELETE SOKO1

Prelete soko, mori, planine,
pred noć mi pade, nano, u gradine.
Moju je pesmu pevao
i moju igru, mori, igrao.
Devojke oro igraše,
sokolu krila, mori, skršiše.

E, majko, puštaj me
da vidam rane mome sokolu,
da zapevam nišku pesmu pred zoru!
Lele, majko, bre, lele, puštaj me
da vidam rane mome sokolu,
da zapevam nišku pesmu pred zoru.

1 CD: Etno grupa "Trag"

YouTube: Etno grupa "Trag" — Prelete soko
1280  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — J poslato: Decembar 15, 2011, 11:22:13 pm
*

JA POSADIH VINOGRAD
Narodna pesma | Aleksinac   
Zapis: Vladimir R. Đorđević
 

Ja posadih vinograd,
Srbijanke, vinograd.
Haj, haj—, vinograd.

Pa ne odoh dva dana,
i treći dan do podne.
Kad ja odoh trći dan,
vinograd mi listao,
i lozicu pustio.
1281  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — T poslato: Decembar 15, 2011, 10:59:11 pm
**

TEKLA VODA NA VALOVE
Svadbena pesma, iz Župe
Zapis: Miodrag A. Vasiljević


Tekla voda na valove,
oj, javore, zelen bore!

Tekla voda na valove,
kud je tekla, kud se dela?
Popili je 'morni konji!
Kad su morni, gde su bili?
Išli momku po devojku!
A kakva je ta devojka,
je li tanka i visoka,
je li bela i rumena?
Jeste tanka i visoka,
kao jela u planini,
jeste bela i rumena,
kao oblak u visini!

YouTube: Miodrag Bogdanović — Tekla voda na valove
1282  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — A poslato: Decembar 15, 2011, 10:00:58 pm
*

A ŠTO TI JE, MILA KĆERI, JELEK RASKOPČAN?1

A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?
S kime si se zavadila, ubio te dan?
Ne karaj me, majko mila, san je tome kriv;
mladost bujna lako vara i osećaj živ.
 
Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,
a u snu mi doš'o dragi, mio srcu mom.
Pružio mi vrele usne, da ih ljubim ja,
a u nedra ruke pruža da se poigra.
 
Pusti mene, mlado momče, da ja mirno spim.
Iskopneću, poludeću, ne igraj se s tim!
Zaspala sam tiho, mirno, buran beše san,
na grud'ma mi prste jelek slabo izatkan.
                                                                        .
A ŠTO TI JE, MILA KĆERI...

A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?
S kime si se zavadila, ubio te dan?!
Ne karaj me, mila mati, san je tome kriv!
Mladost bujna lako vara i osećaj živ.
 
Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,
a u snu mi došo dragi, mio srcu mom.
Tepao mi mile reči, reči ljubavi:
"Snago moja, dušo moja, cvete ubavi!"

Podneo mi vrele usne da ih poljubim,
a u nedra ruke pruža da se igra njim'.
Ili ljubi, il' ostavi da ja mirno spim —
poludeću, iskopniću, ne igraj se tim!

Tu je mladost, tu je bujnost, tu su draži sve —
tu kad momak ruku pruža mlada cura mre.
Zaspala sam tiho, mirno, buran beše san —
na grud'ma mi pršte jelek slabo izatkan.

1 Iz Pesmarice Radmile Dimić
1283  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — P poslato: Decembar 15, 2011, 02:01:38 pm
*

PRVO DETE, PRVA NADA
Dragiša Jovović (1967)

Zašto moram da ostavim
sve najdraže srcu mome?
Zar da druga bude majka
mome čedu jedinome?

Prvo dete, prva nada
rođeno je iz ljubavi.
Da li može jadna majka
da krv svoju zaboravi?

Volela sam, duša znade
dala sam mu srce svoje.
Kad ugledam tuđe dete,
čini mi se da je moje.

Bez majke je svako dete
bez radosti i bez sreće.
Najčistiju ljubav majke
zameniti ništa neće.

YouTube: Mila Matić — Prvo dete, prva nada
1284  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miodrag Todorović Krnjevac (1924—1991) poslato: Decembar 14, 2011, 10:05:59 pm
*

LJUBAV MI SRCE MORI

Devetnaest godina nakon smrti harmonikaša i kompozitora Miodraga Todorovića-Krnjevca, meštani sami podigli spomen-bistu ovom velikanu narodne muzike u znak poštovanja i zahvalnosti što je proslavio ime njihovog Krnjeva

Selo Krnjevo pripada opštini Velika Plana i verovatno bi bilo poznato samo stanovnicima okolnih mesta, da nije četrdesetih godina prošloga veka jedan dečak iz tog sela poželeo da svira harmoniku. Bio je to Miodrag, sin Ace Tododorovića — Krnjevca, poznatog harmonikaša u Smederevskoj palanci. Miodrag ili Mija (kako su ga svi zvali), pored muzičkog dara, nasledio je od oca i nadimak, pa je sasvim bilo dovoljno da se kaže Mija Krnjevac i da se zna o kom se muzičkom talentu radi. Mija je postao veliki harmonikaš i kompozitor, a Krnjevo poznato mesto za koje se čulo širom tadašnje Jugoslavije.

SPOMEN-BISTA ZA VELIKANA

Devetnaest godina nakon smrti Mije Krnjevca, meštani Krnjeva podigli su spomen-bistu i organizovali koncert u čast ovog velikana narodne muzike. Jedan od organizatora i inicijatora ovog  podviga je Aleksandar Ćosić, predsednik MZ Savanovac u Krnjevu, koji nam kaže:

Danas je poseban dan za Krnjevo, dan na koji se čekalo veoma dugo. Podigli smo spomen-bistu doajenu narodne muzike, našem sugađaninu, koji je proslavio harmoniku i narodnu pesmu, a i naše Krnjevo, širom planete. Iako je u vezi sa ovim postojala inicijativa jos od 2000.godine, ranije nismo nailazili na razumevanje mnogih nadleznih, tako da mi je posebno zadosvoljstvo što smo konačno uspeli u našoj akciji. Takođe, izvršili smo i adaptaciju Doma kulture, pa smo tako dobili jedno velelepno zdanje koje ukrašava bista Mije Krnjevca, delo vajara Slave Marinkovića iz Smederevske Palanke.

A ispred Doma kulture postavljena letnja pozornica. Skupili se i mladi i stari da uživaju u koncertu na kome će se pevati samo Krnjevčeve  šumadijske pesme. Mnogi pevači sa kojima je sarađivao, došli su da otpevaju: "Jesen prodje, ja se ne oženih", "Lepo ti je biti čobanica", "Znaš li dragi onu šljivu ranku", "Zašto te nema ljubavi", "Ljubav mi srce mori"... i time odaju počast ovom velikom umetniku. Nažalost, loše vreme i kiša nisu dozvolili da se koncert održi do kraja, ali to nije sprečilo organizatore da pozovu meštane, prijatelje i porodicu Mije Krnjevca u tek adaptirani Dom kulture i da tamo nastave sa prisećanjem prelepih šumadijskih pesama. Ono što je posebno oduševilo sve prisutne je interpretacije pesme "Bisenija, kćeri najmilija", koju je otpevala devojčica Milica Mitić (14) iz Gareva (kod Požarevca), inače proslogodišnja pobednica manifestacije "Dani Mije Krnjevca", koja se takodje odvija u ovom mestu.

MZ Savanovac — Krnjevo dodelila je specijalne plakete ljudima velikog srca koji su bili najzaslužniji za podizanje ove spomen–biste i organizovanje cele manifestacije. Plakete su dobili: predsednik MZ Savanovac  Aleksandar Ćosić, predsednik opštine Velika Plana Dejan Šulkić, harmonikaš Željko Arsić, urednik "Seoskih novina" Miomir Filipović, dopisnik "Politike" Miodrag Stoilović, novinar Radio Plane Ana Simović i izvođač radova Stavro Nedeljković.

100 GODINA ŠKOLE HARMONIKE

Pored pesama, koje je komponovao isključivo u duhu šumadijskog melosa, čuvena su i kola Miodraga Todorovića – Krnjevca. Poznato je da svaki harmonikaš u Srbiji prvo nauči neko Mijino kolo, poput "Jaseničkog", "Krnjevačkog", "Moravke", "Azanjskog kola"... Nije ni čudo, jer se za Miju često kaže da je "otac šumadijske harmonike". A kako je sve počelo zamolili smo da nam ispriča Krnjevčev sin, Aleksandar Aca Todorović, takođe harmonikaš koji je nastavio stopama svog dede i oca:

Ove godine se u našoj porodici slavi 100 godina škole harmonike. Školu je započeo moj deda Aca Krnjevac, koji je 20 godina radio sa učenicima, od kojih su najpoznatiji bili moj otac i Djurica Ćirković. Oni su i sami kasnije imali svoje učenike i tako nastavili tradiciju i stil sviranja mog dede.

Od učenika Mije Krnjevca najpoznati su Dragiša Drenjaković, Vitomir Životić, Bane Milutinović...  koji su kasnije postali izuzetni harmonikaši i kompozitori. Međutim, za Miju je najveći uspeh bio što su i njegova deca, sin Aleksandar i kćerke Ljiljana i Branka Krnjevac (Krnjevac je nadimak cele porodice Todorović koji se nasleđuje s generacije na generaciju) nastavili njegovim stopama i postali veoma uspešni.

Moj otac je radio 40 godina sa učenicima, a od 1970. godine i ja sam počeo sa školom. Radio sam uporedo sa ocem, i mogu se pohvaliti da su moji učenici osvajali I mesta na raznim takmičenjima harmonikaša — rekao nam je Aca Todorović.
 
PRVO ŠLAGER, PA NARODNE PESME

Zanimljivo je da je Mijina prva pesma bila zabavnog karaktera (šlager). Zvala se "Samo tvoje plave oči" i bila je veoma popularna u celoj Jugoslaviji. Tek kasnije nastavio je sa kolima i narodnim pesmama, a prvi narodni hit bila je pesma "Jesen stiže rana". Osim što je bio izuzetan harmonikaš i kompozitor, Mija Krnjevac se  bavio i usavršavanjem prstoreda za harmoniku dugmetaru. Naime, do 1949.godine sviralo se na petorednoj harmonici. Mija je ubacio šesti red, a u levoj ruci 140 basova. To je bio jugoslovenski raspored i novina za sve tadašnje harmonikaše.

Moj otac je bio jedan svestran kompozitor i izvoditelj svih stvari, od narodne muzike, preko klasične pa do virtuoznih numera za harmoniku. Malo je poznato da je snimio za produkciju Radio Beograda ploču "U ritmu tanga", sa Zabavnim orkestrom RTB pod upravom Ilije Genića, koju je otkupio Philips. To govori o tome koliko je bio svestran i zapažen i u evropskim muzičkim krugovima.
 
SEĆANJE KOLEGA

U vreme kada je Mija Krnjevac stvarao nije bilo televizije. Na Radio Beogradu imao je emisiju u trajanju od jednog sata, u kojoj je sa Vitomirom Životićem svirao uživo i zabavljao brojne slušaoce pokraj radio aparata. Sarađivao je sa mnogim pevačima: Andjelijom Milić, Vukašinom Jeftićem, Safetom Isovićem, Nedžadom Savkovićem, Braćom Bajić...

Mija je ostavio trag koji se godinama, možda i vekovima ne može izbrisati. Sva ta harmonika u Šumadiji koja je zasvirala, ona je plod njegovog rada i njegove svirke. Ja sam prvi put bio oči u oči sa njim, kad sam bio dečak osnovac. Svirao je u Lajkovcu, u našem Domu kulture. U pauzi koncerta odveli su me kod njega da me čuje kako sviram frulu. Kad sam ušao i stao pored njega, stala mi je knedla u grlu i nisam imao vazduha da sviram. Pogledao me, nasmejao se i rekao: "Ajde, ajde, što si se uplašio, slobodno sviraj". To je bio moj prvi susret sa njim — rekao nam je Andrija Bajić, a Toma, druga polovina ovog slavnog dueta dodaje:

Mija je snimio i prvu pesmu koju smo Andrija i ja pisali za duet Milošević-Aleksić, "Duni vetre s Bukulje planine". Kasnije smo bili u prilici da sa njim snimimo i neke druge pesme. Družili smo se i privatno i veoma nam je drago što smo sarađivali sa njim i što smo nastavili sa čuvanjem šumadijskih pesama i kola koje on pisao i voleo.

Krnjevac je ljubav prema svom kraju iskazao praveći za svako mesto u okolini po jedno kolo. Međutim, nije ostao dužan ni još jednoj velikoj ljubavi — harmonici. "Ako voliš harmoniku moju", je pesma koju je otpevao izuzetan pevač i harmonikaš Novica Negovanović, kome je inače, pripala čast i da otkrije spomen-bistu ovog velikana.

Mija je neponovljiv. Prvi put sam ga video u Sokobanji 1966. godine, bio je predsednik žirija na takmičenju harmonikaša, na kome sam ja pobedio. Dugo nisam smeo ni da prođem njegovom ulicom jer sam ga mnogo poštovao. Kasnije, kad sam ga bolje upoznao, odlazio sam kod njega, a i on je često posećivao moje rodno mesto Adrane, kod Kraljeva. Mnogo sam ga cenio i trudio se da sve ono što je on svirao verno prenesem na način koji je voleo. Veoma sam ponosan što sam bio u njegovoj blizini i doživljavam ga ne samo kao velikog umetnika, već kao najbližeg rođaka — priča nam Novica Negovanović.

Nekada u Srbiji nije moglo da se zamisli veselje bez harmonike i šumadijskih kola. Nažalost, srpska muzika je prestala da se razvija na pravi način. Harmoniku su zamenili kompjuterski instrumenti, poput klavijatura, pa danas sve ređe uživamo u ovom divnom instrumentu.

Ja pokušavam i dalje da nastavim ono što je moj otac započeo i da prenosim to znanje na mlađe generacije, ali nažalost, jako je malo zainteresovanih da uče harmoniku na pravi način. Ja sam zadovoljan sto sam uspeo sa nastavkom naše porodične tradicije i imena koje je u Srbiji poznato vec 100 godina, a nadam se da će i moj sin Dušan, koji takođe svira harmoniku, nastaviti tim putem — rekao je Aca Todorović Krnjevac.
 
BEZ POMOĆI MINISTARSTVA ZA KULTURU

Jako mi je žao sto Ministarstvo za kulturu nije izdvojilo ni dinar za pravljenje spomen biste jednog velikana, koji je ostavio dubok trag u srpskoj muzici. Do sada je trebalo da se i jedna ulica u Beogradu zove po njemu. I ne samo po njemu, nego i po drugim velikanima narodne muzike koji su proslavljali svoju zemlju po celom svetu, poput Radojke i Tineta Živkovića, Vlastimira Pavlovića Carevca i drugih — rekao nam je Andrija Bajić

OSTAVIO JE MNOGO KVALITETNE MUZIKE

Mija je svima nama pokazao pravi put kad je harmonika u pitanju. Često kažem, ono što je Sv. Sava uradio za pravoslavlje ili Vuk Karadžić za našu azbuku, to je Mija Krnjevac uradio za harmoniku. Mnogo je kvalitetnog materijala ostavio iza sebe, koji bi trebalo da se više reklamira i da bude dostupan i mlađim generacijama — poručuje Novica Negovanović.





Na slici, naslednici i poštovaoci Mijinog rada:
Aleksandar Todorović, Novica Negovanović, Toma Bajić, Slađana Ristić, Andrija Bajić


Piše: Sandra Milošević, članak objavljen u časopisu Treće oko, 10. avgusta 2010. godine, br. 539 | Izvorna narodna muzika
1285  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milan Milanče Radosavljević (1944) poslato: Decembar 14, 2011, 10:00:20 pm
*

MILANČE RADOSAVLJEVIĆ — PESME


SVIRAJ, SVIRAJ HARMONIKO

Voleo sam jednu ženu
kao oka dva
a ona me ostavila
nemam nikoga.

Sviraj, sviraj harmoniko,
ti si meni sve.
Na grudima tebe svijam
mesto voljene.

Nekada je s nama znala
da se raduje.
Volela je moje pesme
sad ih ne čuje.

Što je voliš, srce moje
lagala je sve
naša nikad bila nije
lakše je bez nje...


TIHO TEČE KOLUBARA

Tiho teče Kolubara
i moj život s njom
u zagrljaj ide Savi
a ja nemam kom

Voljena me ostavila
drugog miluje
i ne mari što mi srce
za njom boluje

Zvezde više ne trepere
otkad nema nje
stara lipa ne miriše
kao što je pre

Još je čeka srce moje
drhti kao prut
da me nežno pomiluje
makar zadnji put


DAO BIH OVO MALO ŽIVOTA

Još pamtim svoje detinjstvo rano
bezbrižne dane prepune sreće
davno sam za njima prestao da žalim
al' tebe srce prežaliti neće

Dao bih ovo malo života
što će mi proći u čežnji za tobom
dao bih ovo malo života
bar na trenutak da sam sa tobom

Često se setim mladosti svoje rane
što beše lepa, lepa ko proleće
i nju je srce prebolelo davno
al' tebe nikad prežaliti neće

Dolazi jesen života moga
davno je moje uvelo cveće
ni život draga ne žalim više
al' tebe srce prežaliti neće




Milanče Radosavljević — Sviraj, sviraj harmoniko
1286  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milan Milanče Radosavljević (1944) poslato: Decembar 14, 2011, 09:24:44 pm
**


MILANČE RADOSAVLJEVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI & ALBUMI


1975. Milanče Radosavljević — Pozdravi draga sina singl 20.10.1975. | DISKOS NDK 4449
01. Milanče Radosavljević — Pozdravi draga sina (A. Stepić — B. Cvetinović — arr. A. Stepić)
02. Milanče Radosavljević — Ti ode za uvek (A. Stepić — M. Nikolić arr. A. Stepić)

19XX. Milanče Radosavljević — Ti si htela i što nisi smela singl 19XX. | DISKOS NDX 4704
01. Milanče Radosavljević — Ti si htela i što nisi smela (M. Radosavljević — B. Cvetinić)
02. Milanče Radosavljević — Mnogo sam te draga poželeo (M. Radosavljević — B. Cvetinić)
   
1978. Milanče Radosavljević — Ti si žena što nemir donosi singl 23.11.1978. | DISKOS NDK 1852
01. Milanče Radosavljević — Ti si žena što nemir donosi (M. Radosavljević — Stevica Spasić)
02. Milanče Radosavljević — Ona je majko isprošena (M. Radosavljević — Stevica Spasić)
1287  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milan Milanče Radosavljević (1944) poslato: Decembar 14, 2011, 12:06:43 am
**




MILANČE RADOSAVLJEVIĆ

Milanče Radosavljević je rođen 1944. godine. Talenat i ljubav prema muzici nasledio je od oca koji je bio vrlo muzikalan i uspešno svirao više instrumenata: violinu, frulu, klarinet... Milanče u šali kaže da mu ništa nije uspelo da nauči osim harmonike. Prve pesme je naučio od oca. Harmoniku je zavoleo kao dete. Prvi put je video kod komšije, 1957. godine. Bila je to stara, predratna harmonika sa tri reda. Kada se jedan orkestar rasformirao, ukazala se prilika da kupi harmoniku. U to vreme koštala je 25000 dinara dok je plata njegovog oca bila oko 6000 dinara tako da su roditelji bili prinuđeni da pozajme novac od prijatelja.  

Počeo je kao i mnogi drugi talentovani muzičari, uzimajući časove sviranja kod profesora. Nakon 6-7 meseci bio je jedan od najboljih učenika.

Presudan trenutak u njegovom životu bio je susret sa kompozitorom Aleksandrom Stepićem sa čijim orkestrom su u to vreme mnogi pevači snimali ploče. Milanče je u to vreme pevao i svirao u restoranu "Park", u Železniku. Na inicijativu tekstopisca Mlađe Nikolića, Stepić je došao u hotel da ga čuje. Milanče je te večeri imao na repertoaru nekoliko težih pesama Šabana Šaulića za izvođenje ali ih je pevao sa lakoćom. Dogovorili su se da se nađu narednog dana i Stepić je obećao da će mu pomoći da snimi ploču.      

Prvu singl-ploču sa Stepićevim pesmama izdao je 1975. godine za aleksandrovački "Diskos". Za početak su izabrali dve pesme: "Pozdravi draga sina" i "Ti ode za uvek". Sa Stepićem je snimio sveukupno tri singl-ploče. Nakon toga je usledila pauza od nekoliko godina.
...
Ljubav prema pevanju i sviranju koju je pokazivao još kao dečačić, vremenom je prerasla u profesiju. Bio je član Udruženja muzičara 24 godine. Kasnije je "otišao" u invalidsku penziju.

Nastupao je u mnogim mestima naše zemlje. Gostovao je u Nemačkoj, Švedskoj, Francuskoj, Austriji...

Voli stare srpske pesme, koje imaju melodiju, koje imaju širinu, koje imaju dušu. Takođe voli i našu starogradsku muziku. Sa velikim uživanjem uvek sluša Zvonka Bogdana i orkestre koji ga prate. Predraga Gojkovića Cuneta i Predraga Živkovića Tozovca naziva legendama naše narodne muzike.

Milanče živi u jednom selu nedaleko od Obrenovca. Oženjen je, ima dvoje dece i četvoro unučadi. Sin mu svira harmoniku a ćerka je završila odsek klavira i radi kao profesor u muzičkoj školi "Stanković" u Beogradu. Sebe smatra srećnim i zadovoljnim čovekom.

"Moja lična dužnost je da pevam mom narodu u našem melosu koliko ja to mogu i umem. Ni ja ne pevam uvek isto, nekad bolje nekad gore, znate. Ali, dajem koliko mogu da dam od sebe... A mi imamo prepoznatljiv melos. Mi se razlikujemo od Rumuna, od Bugara, od Mađara. Od svih se razlikujemo. Mi imamo svoju melodiju. Znamo mi šta pevamo."


Nada Pejčić:

"Sa njim sam provela detinjstvo i osnovno školovanje. Rođak takođe. I, veoma sam ponosna na njega i na svoj zavičaj.

U samoj našoj poratnoj generaciji nije bilo talenata na umetničkom planu, gotovo da nije bilo uspešnih, a za razliku od toga što smatram da je čitava generacija vrlo uspešna, što je doprinelo i naše skromno detinjstvo, naši kompleksi iz detinjstva, i žurba da svojom ambicijom što pre prevaziđemo komplekse i izađemo iz nemaštine.  

Milanče je nekim slučajem pokazao talenat koji normalno niko nije otkrio jer nas u tom smislu niko nije ni posmatrao. Znalo se da treba da se uči, da budemo radni i vredni a ostalo nikoga nije zanimalo, nije imao ko ni da otkrije. Milan je tu imao sreću, imao je oca koji se bavio muzikom i koji ga je u tome podržao osećajući da on može to da nauči, da je lepo da to da nauči i da mu eventualno može biti korisno.

Bio je skroman, vredan radan, temeljit i samostalan. Gotovo od prvih školskih dana bio je gotovo potpuno samostalan u svemu. Tako je i prošao kroz svoju karijeru. Napravio je potpuno samostalno svoju dobru karijeru, bez Fute, bez Marine, bez Granda, bez Buce Jovanovića. On je uspeo da napravi od sebe zvezdu. On je danas najpopularniji radio pevač; ostali mediji ga ne tretiraju mnogo jer zato treba verovatno drugih aduta nego što su kvalitet i talenat, ali vi Milančetovu pesmu možete danas čuti gde god se okrenete. ... Milanče peva iz dubine duše. Njegova pesma je balada, pesma za dušu i pesma sa dušom."


Angelina, 14.12.2011.

Fotografija Milančeta Radosavljevića sa CD "Srce mi ko kuca", 1999.
1288  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Radmila Jagodić (1935) poslato: Decembar 13, 2011, 10:10:52 am
*


PESME IZ BOGATOG REPERTOARA RADMILE JAGODIĆ



Aj, mislila sam
Aksam mrače
Bol boluje mlado momče
Bosno moja plemenita
Bosno moja, pjesmom opjevana
Bosno moja, zemljo brjegovita
Bosno, zemljo moja mila
Bulbul mi pjeva
Ćerko moja, ćerkice
Cjele noći 'ladovina
Cvetaj ružo, cvetali božuri
Čudila se aman ja
Čudna jada od Mostara grada
Čuj dragane, odoh za drugoga
Djevojka viče s' visoka brda
Dođi dragi doveče u selo
Gorom jezde kićeni svatovi
Gorom hodi lijepo djevojče
I ja imam slatko lane
Ismihana
Ja pogledah preko kola
Ja prošetah čaršijom
Kad god prođem niz sokak
Kolika je u Prijedoru čaršija
Krsna ti nam nasta ova godina
Kud se spremaš, konja sedlaš
Lepe li su nano Gružanke devojke
Mehmeda je stara majka karala
Mene moja kara majka
Moj behare
Moj uzdahu
Moj zumbule
Moščanice, vodo plemenita
Ne čudim se mraku ni oblaku
Ne znam majko
Od kako je Banja Luka postala
Oj jeseni, jeseni
Oj Mostaru, moj beharu
Pitaš sine majku svoju
Po mojoj bašti zumbuli cvjetaju
Po Taslidži pala magla
Pođoh u goru, ne znam u koju
Pšenicice, sitno sjeme
Romanijo, goro jelovita
S' one strane Plive
S' one strane vode Sane
Sa Igmana
Salko se vija, previja
Sedamdeset i dva dana
Sini, sini, sjaj mjeseče
Sinoć dođe tuđe momče
Srce moje izmoreno
Stan' djevojko dušo moja
Sve je isto samo tebe nema
Sarajevo, divno mjesto
Što grad Smederevo
Tankosava
U đul basti
Vezak vezla Adem kada
Vezak vezla dilber Ismihana
Vihor ružu niz polje tjeraše
Vino piju dva mila jarana
Zaboravi moje ime
Zašto svićeš tako rano
Zvoni zvonce, čoban tera ovce
 

DUETI

Kršne Hercegovke (duet sa Nadeždom Cmiljić)
Sinoć mi se rasrdio dragi (duet sa Nadeždom Cmiljić)
Šta se ono tamo bijeli (duet sa Nadeždom Cmiljić)
Tamna noći, tamna li si (duet sa Zorom Dubljević)
Da sam nešto, prelijepa Čamka (duet sa Zaimom Imamovićem)
1289  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Radmila Jagodić (1935) poslato: Decembar 13, 2011, 02:33:10 am
**




RADMILA JAGODIĆ

Radmila Jagodić, poznata interpretatorka narodnih pesama, rođena je 5. marta 1935. godine u Olovu, od oca Stepana i majke Zore kao jedino dete. Odrasla je i živela u Sarajevu, u radničkoj porodici. Imala je teško detinjstvo. Veoma rano je ostala bez oca koji je poginuo u ratu. U Sarajevu je završila osnovnu i srednju školu. Jedno vreme je radila u pošti kao PTT ispitivač da bi se potom, početkom 50-tih, sa puno ljubavi posvetila profesionalnom pevanju.  

Muziku je zavolela pored majke koja je izuzetno lepo pevala. Za svog pevačkog uzora ističe Zaima Imamovića. Već sa 17. godina je počela pevati. Njena muzička karijera solistkinje Radio Sarajeva počinje u vreme kada se muzika na radio-talasima još uvek izvodila uživo. Kriterijumi su bili izuzetno visoki, od pevača se tražilo da poseduju izuzetan kvalitet i muzikalnost. Radmila je bila primljena već na prvoj audiciji. Nakon toga su usledile vežbe i pripreme zа prvi nаstup u studiju koje su trajale punih šest meseci. Imala je korepetitora, učitelja i profesora solo pevanja. Najveću podršku imala je od Joze Penave, tadašnjeg kompozitora i šefa tamburaškog orkestra.    

Radmila Jagodić je čitavu umetničku karijeru ostvarila u RT Sarajevu gde je dočekala i penziju. Pevala je uglavnom izvorne narodne pesme iz svih krajeva Bosne i Hercegovine.

Živi u Beogradu sa suprugom Petrom.


Angelina, 13.12.2011.
1290  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — Z poslato: Decembar 13, 2011, 02:10:13 am
*

ZBOGOM OSTAJ MOJA LJUBAVI

Zbogom ostaj dragi
zbogom ostaj moja ljubavi
ne mogu te više voleti
ne mogu te više ljubiti

Ref
Mnoge sam noći same provela
mnoge sam noći tebe čekala
ti si uvek kasno kući dolazio
s drugima si noći provodio

Koliko sam noći,
koliko sam noći čekala
koliko sam suza prolila
još više sam tebe želela

Rastajmo se dragi,
rastajmo se moja ljubavi
ne može se tako voleti
ne može se tako živeti

Izbrisaće vreme
uspomene naše ljubavi
al zapamti dobro dragane
nekad ćeš se gorko kajati...

YouTube: Vasilija Radojčić — Zbogom ostaj moja ljubavi
1291  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Ajde reci Dino... poslato: Decembar 13, 2011, 01:48:32 am
*

AJDE RECI DINO...

U Beogradskoj areni 25. i 26. novembra desetine hiljada poklonika sarajevskog pop-rok ili kakvog god zvuka imaće priliku da uživa u dugo očekivanom nastupu Edina Dervišhalidovića, poznatijeg kao Dino Merlin.

Šta je sporno u tome? Očigledno, nije problem što je popularni Dino svoju mržnju prema Srbima privremeno zamenio parama koje će dobiti od nastupa u Beogradu, niti što je poručio "da bi sve loše trebalo ostaviti iza nas, jer muzika pobeđuje svako zlo".
 
Reči za svaku pohvalu, ali kada bi ih izgovorio neko drugi, a ne Dino, bivši frontmen grupe Merlin, koji je sa kožnim kačketićem, krajem osamdesetih, bio pravi predstavnik sarajevskog skakutanja i skarlikanja na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije. U to vreme, kada bi klinci u Beogradu, svađajući se zbog muzike, nekog hteli da uvrede — rekli bi: Beži, bre, seljaku, idi kući, pa slušaj Merlin... (bez namere da vređam poljoprivredne proizvođače, koji su uvek znali da prepoznaju dobru melodiju).
 
Ali, ajde da ne ulazim u detalje, jer o ukusima ne vredi raspravljati. Šta je za nekog bljuvotina, drugi krste kao vrhunsku umetnost ili šta već... Dakle, nije čudno što Dino svoje pesme želi da unovči, ali nije normalno da mu salu puni isti onaj narod koga je on sa uživanjem pljuvao.
 
Podsećanja radi, da ne bude da pričam napamet, prilažem i citat iz sarajevskog magazina "Dani":
 
"Postoje uvjeti pod kojima bih otišao u Beograd. Srbi bi brzim koracima trebali početi postajati Nijemci: trebao bi se pojaviti srpski Vili Brant, trebali bi uzeti lijekove za svoje bolesti, jer evidentno su bolesni. Većina je bolesna i to je jedan od razloga zbog kojih bih trebao u Beograd. Jer, bolesnici se obilaze. Drugi razlog je da kao žrtva imam pravo na prvi korak. Kad su počela granatiranja Sarajeva i kad me je Nele Karajlić zvao na veliki miting mira u Beogradu, ja sam rekao da ću doći tamo kad budu padale granate".
 
Hvala bogu, na Beograd ne padaju granate, ne znam da li se pomenuti pevač i dalje oseća kao žrtva, niti da li Borisa Tadića doživljava kao Vilija Branta. Ali, izgleda da je premudri Dino u jednom bio u pravu: Srbija je puna bolesnika! Kako drugačije objasniti podatak da je njegov prvi koncert rasprodat i da je odmah zakazan drugi nastup, a brojni fanovi priželjkuju i treći beogradski susret sa Merlinom.
 
Pitanje ljudskog ponosa ili zdravog razuma, da nećeš da daješ pare nekom ko te je vređao, danas se ne postavlja. Ali, zato je širom regiona osuđeno ponašanje nekolicine, verovatno klinaca, koji su u znak protesta zbog dolaska Dervišhalidovića u Beograd, zapalili zastavu BiH. Izgleda da nije problem, što su flambirali zastavu, koju inače pola Bosne očima ne može da vidi, već što je u pozadini "performansa" primećen grafit sa likom generala Ratka Mladića.
 
Možda je pomenutim piromanima, odvratno da u horu sa Dinom pevaju "Da te nije, Alija", pesmu koja, kako je sam autor rekao "može da se odnosi na Izetbegovića", ali koja je pisana za njegovog druga — rehametli Aliju Miladina, koji 13. juna 1992. poginuo prilikom "napada na četnike" u Sarajevu.
 
Možda je Dino u pravu kada kaže da "krug prošlosti treba zatvoriti i da je Beograd pravo mesto za to". Istog se setila i Tereza Kesovija, kada joj je zafalilo para ili oni nesrećnici iz hrvatske grupe Kolonija, koji su takođe nastupali u Beogradu. Spisak umetnika "željnih pomirenja" je sve duži kako kriza prazni džepove.
 
Još samo da dođe onaj ustaša Tompson. Očekujem i taj koncert u Beogradu. Verna publika će uvežbati i njegovu verziju ode koljačima "Evo Jure i Bobana", pa će svi uglas pevati celu noć. Ko zna možda će tom "hepeningu" prisustvovati i srpski državni vrh, jer je pomirenje "kul i fensi", a "dobrosusedski odnosi nemaju alternativu". Što se mene tiče, neka urlaju koliko hoće, možda ostanu bez glasnih žica.


Piše: Marko Simišić | 21.10.2011. | Srpska politika
1292  DRUŽENJE / Radna soba — komentari • pitanja • prilozi / Razgovor o muzici • komentari • pitanja • prilozi poslato: Decembar 13, 2011, 01:04:28 am
*

Poštovani,


I uradih, kako me Bog nauči! Zelenko

Šalu na stranu, ne, nije bilo problema sa downloadovanjem. Malo je potrajalo. Stara i retka knjiga. Ovde su našle mesto mnoge lepe pesme. Hvala. Uskoro ću početi sa postavkama notnih zapisa. Naravno, ne mogu postaviti sve a nema ni potrebe jer su linkovi za downloadovanje kompletne knjige dostupni svim posetiocima RS-e.

Što se tiče Stivenovog bloga Tamburitza and more... dođe mi kao stara, dobra kafana koju redovno posećujem.


Citat
evo pesama iz Batanje,Madjarska!!!!    
zapisao T.Vujicic

To je već postavljeno, ali hvala u svakom slučaju.

Pozdrav, Angelina
1293  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — Š poslato: Decembar 12, 2011, 09:05:43 pm
*

ŠARALICE, VARALICE
D. Aleksandrić — V.Ilić

Vezem, vezem i šaram srmom bluzu od svile;
kad me vidiš u nedelju poludećeš Mile.
Kad me vidiš na saboru poludećeš Mile.

Šaralice, varalice, samo dođi u Užice,
da hiljadu šara ima platiću ih poljupcima.

Šaralice, varalice, ja ću doći u Užice,
šara kao pleve ima brojaćeš ih poljupcima.

Sijem, sijem i šaram srmom prsluk od krepa
opiću te bez rakije toliko sam lepa.
Opićeš se bez rakije, ja sam Lukić Lepa.

Šaralice, varalice, čik mi dođi u Užice
ljubicu te još iz voza ja sam lepi majstor Toza.

Pletem, pletem i šaram maramicu od tila
izgubićeš glavu, Mile k'o gorska sam vila.

Šaralice, varalice, samo dođi u Užice
da hiljadu šara ima platiću ih poljupcima.

Predrag Živković Tozovac & Lepa Lukić — Šaralice, varalice
1294  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tomislav Toma Zdravković (1938—1991) poslato: Decembar 11, 2011, 07:01:05 pm
*
TOMA ZDRAVKOVIĆ


PARČE DUŠE OKAČENO O MIKROFON

Njegovu visoko postavljenu lestvicu niko neće preskočiti. Okolnosti su takve. Niko više ne živi za pesmu, kao Toma. Svi žive za uspeh i novac, pesma im dođe kao sredstvo, nužno zlo

Kada su jednom od pokojnog Bore Spužića, zvanog Kvaka, tražili da objasni kako to publika kad on peva pada u trans i pored toga što nije neki pevač, niti ima makar prosečne glasovne mogućnosti, Kvaka je, inače beskrajno duhovit, rekao: "Ma ja kad pevam imam tuberkulozu, a publika to zna, pa me žali". Toma Zdravković nije imao tuberkulozu, kao ni Kvaka, ali je imao ono nešto u glasu što se ne može uvežbati, ni definisati, niti se može objasniti. Najbliže objašnjenje kaže da je to emocija u glasu; fino tkanje duše, vera u ono što se radi.

Prošlo je dvadeset godina od Tomine smrti. Neizlečiva bolest odvukla ga je septembra 1991. godine u nedokučive prostore gde, ako je pravde, ima još više poštovalaca nego među nama ovakvima. Toma Zdravković je dokaz da se nebeski arhitekta kad deli božanske čestice ne obazire na geografiju. Veliki talenat, posejan u krhkom i ne baš do kraja estetizovanom telu, proklijao je u seoskoj nedođiji, nedaleko od gradske nedođije zvane Leskovac.


MAŠTANJA O ŽIVOTU

Toma je od svog bosonogog vremena znao da ne pripada prostoru u kojem je rođen. Imao je neodoljivu potrebu da pobegne od okolnosti i ljudi u kojima nije video ni delić šanse za stišavanje unutrašnjih nemira kakve osećaju samo izuzetno daroviti ljudi. U nauci, umetnosti, sportu, svejedno je.

Počeo je da peva u leskovačkom hotelu "Dubočica" — sve što su od njega tražili, i što je znao  — ali je u prikrajku velikih maštanja o životu stalno osećao potrebu da iz sebe iznese nešto što sa gostima "Dubočice" i leskovačkim krajem nikakve veze nema. U stvari, moglo bi se reći da je Toma Zdravković greškom rođen u Pečenjevcu, nedaleko od Leskovca.

Da je rođen u Parizu ili bilo gde u Francuskoj danas svet i Francuzi ne bi imali Šarla Aznavura već njega, Tomu, Mišela, Žana, Dominika… Bog zna kako bi se zvao, ali bi sigurno komponovao i pevao najlepše šansone na svetu. Talenat je univerzalan, ne poznaje ni jezike, ni granice.

Da li je Toma Zdravković bio narodni pevač? Da. A da li je bio pevač "narodnjaka"? E, to je veliko pitanje. On je bio dovoljno drzak da u kompoziciju pomeša sve zvukove Mediterana, pa u njegovim pesmama nalazimo Andaluziju, Marselj, Palermo, Grčku, Dalmaciju. Srbija nema preterano duboke korene etno muzike, bar ne u melodijskom i instrumentalnom delu, a ono što danas podvodimo pod taj pojam u stvari je šumadijska "dvojka", nastala u ne tako daleko vreme kada su u Šumadiju došle prve harmonike (dvoredne) uz koje su danas potpuno anonimni stvaraoci, uglavnom po selima i varošicama, tradicionalno višeglasno pevanje pretvarali u solo izvedbu, umotanu u zvuke čudesnog instrumenta zvanog harmonika. Na taj način nastalo je ono što danas zovemo srpskom narodnom muzikom.

Tako se kroz vreme izgradio način pevanja koji se odmah prepoznaje kao "narodnjački", odnosno izgrađen je profil srpskog etno zvuka po kojem se, kod dobrih poznavaoca muzike, narodni pevači razlikuju od pop pevača ili od interpretatora takozvane "starogradske pesme". Pokojni Milan Babić bio je sjajan pevač, ali će vam svaki profesor solo pevanja reći da je on pre svega pripadao tzv. "gradskom načinu pevanja", i pored činjenice da niko bolje od njega nije mogao da donese "Stani, stani Ibar vodo". Babić nikada nije snimao, ali je svakako mogao da snimi i savršeno otpeva set šansona ili najpoznatije starogradske pesme. Miroslav Ilić, na drugoj strani (mislim na Miroslava dok je još mogao da peva), pripada samo etno izvedbi.


LJUBAVNA POEZIJA

Toma je bio sve to zajedno. Fenomen. Mogao je savršeno da otpeva italijansku kanconu, a da niko u toj izvedbi ne pronađe ni najmanji "dokaz" o etno pevaču. Toma je svaku iole kvalitetniju zabavnu pesmu mogao da pretvori u narodnjak. Eno vam "Svirajte noćas samo za nju", od Ace Koraća i S. Baltića, za koju je aranžman uradio Zvonimir Skerl, tromblonista, profesor džeza u Muzičkoj školi "Stanković". Ta pesma, inače klasičan zabavnjak, samo zahvaljujući Tomi Zdravkoviću zvuči kao narodnjak. Dajte je Kemalu Montenu i videćete da se ni po čemu neće razlikovati od "Jedne noći u decembru".

Na drugoj strani može li se u najboljem etno maniru bolje otpevati pesma "Sliku tvoju ljubim", nego što je tu kompoziciju legendarnog Mije Krnjevca, na tekst Pante Radivojevića, otpevao Toma. Ili "Jesen je tužna u mome kraju" poznata i kao "Odlazi, odlazi". Nadam se da Toma, tamo gde je sada, ne zna koliko su odavno tužne jeseni u njegovom kraju i u njegovoj zemlji. Tu pesmu za Tomu je napisao, komponovao i aranžirao veliki umetnik Blagoje Košanin. Bogu hvala živ je i danas. Kao izbeglica iz Sarajeva živi u rodnim Gazivodama, kod Zubinog Potoka. Sa spomenutom pesmom Toma i Blagoje osvojili su glavnu nagradu publike na festivalu narodnih pesama "Ilidža" 1969. godine.

U stalnoj, silnoj i nekontrolisanoj potrebi da peva onako kako živi, i živi onako kako peva, Zdravković je, a to je osobina genijalnih stvaraoca, iz sebe iznosio i pesme za koje nije verovao da nešto vrede. Tako je Mehmedu Mehi Puziću dao pesmu "O majko, majko", rekavši mu da to ništa ne vredi, a on ako hoće da je otpeva i snimi, od volje mu. Ploča sa pesmom "O majko, majko" prodata je u preko pola miliona primeraka, a i danas pola kafane plače kad to neko zapeva uživo. Pod uslovom da zna da peva.

Zašto je to tako? Zbog čega je samo jedna pesma koju je Toma doduše napisao za sebe, ali onda ustupio Silvani Armenulić ("Šta će mi život") iz korena promenila i karijeru i život te pevačice? Vinula je u visine u kojima je ostala sve do strašne saobraćajne nesreće na autoputu Beograd-Niš, u kojoj ovaj svet napuštaju Silvana, njena sestra Mirjana (Merima) i Rade Jašarević, šef Narodnog orkestra "RTB"-a. Pravi odgovor nikada nećemo saznati, a moguće ga je naslutiti u Kvakinoj teoriji o tuberkulozi.

Toma je imao glas sazdan od povetarca i mirisa ciklame. Znam, zvuči patetično, ali je istina. Tome se nije moglo odoleti. Uzmite samo stih "Šibali su moju dušu, i orkani i tornada" iz pesme "Dotako sam dno života". To deluje smisleno i ne iritira samo zbog glasa i izvedbe Tome Zdravkovića. Orkani i tornada u ljubavnoj poeziji. Strašno. Jeste, ali samo u slučaju da to uradi neko drugi. Kod Tome se sve podrazumevalo i sve je bilo prijemčivo, za slušanje i plakanje.


VISOKO POSTAVLJENA LESTVICA

Toma je i umro kada je poslednji delić svoje duše prilepio za pesmu i to okačio o mikrofon i srca miliona onih koji su ga voleli. Njegov život, sve što je stvorio, podignuto je na emocijama. Kad se to istrošilo, ugasila se i životna sveća velikog umetnika.

Voleo je kafanu više od sopstvene kuće i porodice. Kafana je bila njegovo pozorište u kojem je svaki nastup odrađivao kao da mu je poslednji. Ako je među Srbima bilo boema, velikih boema, Toma je bio pretposlednji među njima. Poslednji je umro pre dve godine. Zvao se Novica Urošević.

Ono nešto što je Toma Zdravković utkao u svoje pesme obezbedilo je da te pesme žive dok bude pevanja, kafana, rođendana i pijanki. To nešto je univerzalno, nema boje ni mirisa, ne može se opipati, ni videti, ali je sposobno da oko tri ujutro dvadesetogodišnjaka koji je deset prethodnih sati slušao tehno muziku natera da seče podlaktice i udara glavom u zid već na prvoj strofi Tomine: "Što te večeras nema".

Toma Zdravković je poslednji veliki umetnik muzičke scene ovih prostora. Pevač, tekstopisac, kompozitor, aranžer, sve u jednom telu. To je, usudim se da tvrdim, neponovljivo. Njegovu visoko postavljenu lestvicu niko neće preskočiti. Okolnosti su takve. Niko više ne živi za pesmu, kao Toma. Svi žive za uspeh i novac, pesma im dođe kao sredstvo, nužno zlo.

Uteha je u saznanju da je duh već odavno legendarnog Tome Zdravkovića iznad svega toga. Vidim kako nam se smeje i duboko nas žali. Kao da je juče otišao. Nazdravlje, maestro.


Piše Ratko Dmitrović | 06.10.2011. | Pečat
1295  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — O poslato: Decembar 10, 2011, 04:23:54 am
**

OPANČIĆI NA KLJUČIĆE
(P. Tanasijević) 1967.

Selo je moje maleno
Od dva-tri sokaka,
Momačkih je kuća malo,
Mnogo devojaka.
Aj, mnogo devojaka.

Ref:
Op, op opančići na kljunčiće
Na vriš pantalone
A, a čarape izvezene
Osvojiše mene.

Ja imam svoga dragana
Baš je lola pravi,
Kako koja cura prođe
On se svakoj javi.
Aj, on se svakoj javi.

Jutros me nana grdila,
Odkud tol'ko staza.
Na ogradi do komšije
Nekol'ko prolaza.
Aj, nekol'ko prolaza.

Komšija nano prolazi
Mi se dugo znamo,
Da l' zbog plota našeg, nano,
Da se posvađamo.
Aj, da se posvađamo.

YouTube: Lepa Lukić — Opančići na kljunčiće
1296  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — B poslato: Decembar 10, 2011, 04:04:43 am
*

BOLNA TI LEŽIM

Bolna ti ležim već godina ima,
živiš u mom srcu, u mojim mislima.

Ref.
Borim se, borim, borim sa sobom.
Bolna sam dušo, bolna za tobom.

Lijeka mi nema za moje rane,
sunca mi nema za moje dane.

Molim te, molim, nekad se javi.
Bolna sam dušo, od tvoje ljubavi.

YouTube: Nada Obrić — Bolna ti ležim
1297  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srba u Crnoj Gori / Crna Gora — Muzički folklor poslato: Decembar 09, 2011, 01:54:48 pm
**

SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR


POSEBNE ZNAČAJKE MUZIČKOG FOLKLORA U CRNOJ GORI

Crnogorsko narodno pevanje spada u južno-dinarsko pevačko narečje. U tom narečju zajedničke su mnoge melodije i tekstovi, nošnja, običaji, etnomuzikološke osobine. Njegove su karakteristike: melodika malog ambitusa; sekundarna dijafonija; epsko pevanje uz pratnju jednostrunih gusala; bogati svadbeni običaji; prevaga čiste lirike nad obrednom zbog nedostataka zemljoradničkih obreda i raširena sijela (posijela) društvenog karaktera na kojima se u zimskim večerima sakupljaju susedi i bratstvenici. Crnogorska teritorija obuhvata niz pevačkih područja: pevanje po kršu, primorsko, zetsko, jezersko-crmničko, komsko-polimsko i sandžačko pevanje. Izvesna područja imaju svoje lokalne varijetete.

Pevanje po kršu obuhvata Staru Crnu Goru i hercegovački deo južnodinarskog pevačkog narečja koje pripada SR Crnoj Gori. Tu postoje dva načina narodnog pevanja: izglasa (jednoglasno) i izvika.

Primorsko pevačko područje obuhvata bokeljski, grbaljski, pastrovićki i barsko-ulcinjski varijetet. Bokeljski varijetet narodnog pevanja je gradski i seoski.

U slivu Zete peva se sve više i muzikalnije ukoliko se reka više spušta svome ušću, Skadarskom jezeru.

Zetsko područje nastavlja se u jezersko-crmničko. U Crmnici, oblasti koja je docnije pripojena Staroj Crnoj Gori, očituje se osobiti patrijarhalni duh, specijalna agrikultura primorskog planinskog naselja (vinogradarstvo) i naročita otmenost u igrama i pesmama. Ističe se "Crnogorsko oro" u Crmnici.

Komsko-polimsko pevačko područje obuhvaća Plav i Gusinje koji su primili uticaje s Komova ali su Plavljani i Gusinjani podlegli albanskoj dikciji u crnogorskim pesmama. Kod ovih je sačuvana osobita forma sekundne dijafonije: naknadni dolazak sekunde ispod finalisa.

Sandžačko pevačko područje u SR Crnoj Gori vrlo je bogato. Postoje gradske narodne melodije koje se pevaju virtuozno.
Pored epike narodni je život u Crnoj Gori stvarao i liriku koju je vekovima prenosio na nova pokolenja. Melodije imaju uzani ambitus. U metričkom pogledu susreću se i mešoviti taktovi. U melodici Crne Gore zapaža se osobita pojava koja se može naći samo u najužem dinarskom krugu. Nastaje tako da inicijalna fraza (A) obuhvata finalnu (B) frazu teksta te se tekst i muzika pojave obrnutim redom: Melodija: A-B—tekst: B-A. Primeri su mnogobrojni. Mogu se praviti od svakog oblika stiha. Dvoglasje u Crnoj Gori naglo izumire.
[Miodrag Vasiljević, prof.]      

Crnogorac je u junačkoj narodnoj pjesmi — pjevanoj uz gusle na njemu svojstven način — našao oblik za izraz svoga ponosa, pouzdanja u sebe i u svoju okolinu. Crnogorci su u Jugoslaviji najbolji guslari. Oni su bili buditelji nacionalne svijesti. Svojom pjesmom podizali su viteški duh svoga naroda. Tuga i žalost Crnogoraca veoma je sugestivna u čuvenim tužbalicama nad odrom pokojnika; te se tužbalice uzdižu do dramske neposrednosti. Crnogorske narodne melodije pokazuju izvjesnu srodnost akcenata sa južnodalmatinskim ili bosansko-hercegovačkim primitivnim narodnim melodijama. Većina melodija kreće se u malom ambitusu; kratke su i većinom sastavljene od jednog motiva. Da bi izbjegli monotoniju, koja bi se mogla pojaviti zbog ponavljanja istog motiva, pjevači ga ponegde dopunjuju šarama koje izvode podrhtavanjem grla. Pored poliritmije, koja je rijetka u crnogorskim narodnim melodijama (ali ne onakva kao kod narodnih melodija iz Makedonije), a koja znači slobodno ritmičko razvijanje melodije, pojavljuje se i kod Crnogoraca težnja za raspjevanom, zatalasanom melodijom s dužim šaranjima, melizmima i s većim ambitusom. [Jovan Milošević, prof.]


NARODNE PESME.

A) OBREDNO NARODNO PEVANJE U CRNOJ GORI


Crnogorski običaji su kalendarski ili zemljoradnički (koleda, lazarice, prporuše, žetva i dr.) i nekalendarski — opšti (svadba, slava, zdravice, krstonoše, kumstvo, tužbalice). Uz sve crnogorske običaje obično se peva, ali su zemljoradnički običaji u pojedinim krajevima doskora imali sačuvane naročite, funkcionalne melodije i tekstove.

Kalendarski običaji povezani su uz verske praznike ali kod njih nema funkcionalnog pevanja. Koleda se spominje u etnografskim analima ali nije jasno opisana niti su poznate koledarske pesme. Lazarice su opisane nešto podrobnije. Taj se običaj održavao do Prvoga svetskog rata na Lazarevu subotu. Izvodila ga je grupa momaka s jednim momkom u ženskoj odeći i maskiranim (A. Jovićević), a po drugim podacima grupa devojaka u svečanim narodnim nošnjama. "Lazarica" se razlikovala od ostalih učesnica po vencu cveća na glavi. Pevale su se pesme za zdravlje i berićet pred svakom kućom u selu. Prporuše se pevaju u Boki Kotorskoj, u doba velikih suša. Prporuške pesme izvode obično dva muškarca, od Đurdeva do Petrova dana. Jedan od njih je "prpac" a drugi pratilac koji nosi torbu za poklone. Na prpca žene izlivaju vodu pred domovima i daruju ga za zdravlje i rodno žito i vinograde: vunom, sirom, skorupom, jajima itd:

..............


Žetva povlači za sobom pesmu svuda na Balkanskom poluostrvu pa i u Crnoj Gori.

Svadba je najviše pevan obred u Crnoj Gori. Od Vuka Karadžića naovamo opisivali su crnogorsku svadbu mnogi pisci ali sa malo podataka o pevanju. U Boki Kotorskoj, osobito u Paštrovićima, svadbeni su običaji ukrašeni funkcionalnim pesmama od početka do kraja ceremonijala. Pevane zdravice česte su u Boki Kotorskoj, ali se u pokrajinama Stare Crne Gore i crnogorske Hercegovine samo izgovaraju. U krstonoškim običajima i kod kumstva peva funkcionalne pesme (verskoga karaktera) samo sveštenik. Pesme za maškare nisu zabeležene.

Narodna žalost za mrtvima najbolje je muzički izražena u posmrtnim pesmama. One su ženske (tužbalice) imuške (lelekanje). Najbolje im je područje Crna Gora, oblast u kojoj se u prošlosti mnogo stradalo. Taj život je od Crnogorca stvorio izuzetnu prirodu: epskog pesnika u muškarcu-guslaru i lirskog pesnika tužbalica u ličnosti žene tužbarice. I jedan i drugi pesnici po prevashodstvu, i jedan i drugi improvizatori. Za umrlim se tuži nad odrom u domu, putem do groba, na grobu i u svakoj drugoj prilici posle sahrane kada se ožalošćene ženskinje sete dragoga pokojnika. Ranije se u Grblju (Ljubanovići) igrala tužbalica na gumnu (žalobno oro ili naopačko oro). Crnogorske tužbalice su u osmercu sa četvorosložnim pripevkom koji sadrži ili elemente iz stiha ili subjektivne izraze tužilice. Muško lelekanje puno je oratorske dramatičnosti i scenskih lepota. Leleče pojedinac, obično stariji čovek koji je vičan govorništvu, a ostali — u svečanoj narodnoj nošnji — prate ga samo pri završetku.
[M. V.]

A) LIRSKO PJEVANJE

Čistu liriku predstavlja u Crnoj Gori nekoliko vrsta pjesama: pjesme o prirodi, pastirske ili čobanske, ljubavne, rodoljubive, pjesme uz igru i. dr. Pjesme o prirodi i čobanske predstavljaju prave pjesničke vrijednosti.

Život na katunima, stočarskim ljetnim naseljima po crnogorskim planinama, ljepote pejsaža kojim obiluje kamenita i šumovita Crna Gora s jedne strane, a mladenačka osjećanja s druge, dala su u visinama zadivljujuće tekstove uz grube gorštačke melodije od nekoliko tonova. One se pjevaju izglasa i izvika. Ljubavne pjesme— nešto su razvučene, sentimentalne u gradskoj interpretaciji, iskićene ukrasima i šarama koje su potekle iz orijentalnog sevdaha i meraka. U orijentalizmima su umjerenije od bosanskih... Žive melodije s ljubavnim tekstovima javljaju se i u seoskoj tradiciji ali više uz igre s pjevanjem.

Crnogorci su sačuvali svoje narodne igre s pjevanjem. U njima jedan pjevač ili pjevačica pjeva stih, a ostali prihvataju taj stih (odgovaraju). Na tom principu se i razvilo pjevanje isglasa.
[M. V., V, Mvić i Z. Kr.]




Muzička Enciklopedija 2 K — Ž
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLXIII
1298  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Rad na proučavanju narodne muzičke tradicije / Vukov rad na kupljenju i objavljivanju narodnih pesama poslato: Decembar 09, 2011, 01:49:34 pm
**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


VUK KARADŽIĆ I SRPSKA MUZIKA


U vreme zivota i delanja Vuka Karadzica u Srbiji nije bilo umetnicki gajene, profesionalno tretirane muzike. Prvi muzicar koji je delovao posle Ustanka u Srbiji, bio je Somborac Josif Slezinger, zvanicno titulisan "knjazevsko-srbske bande kapelmajstor". Za potrebe dvora i vojske Slezinger je ispunjavao sve muzicke duznosti: kompozitora, dirigenta, ucitelja muzike i organizatora koncerata. No njegova mnogostrana delatnost, usled odsustva narocitog talenta i potpunijeg muzickog obrazovanja s jedne strane i preopterecenosti u poslu s druge, nije ostavila dubljeg i znacajnijeg traga osim pionirskog.

Korak dalje u srpskoj muzici predstavlja kompozitorska i muzicko-reproduktivna delatnost Kornelija Stankovica.

Srbin iz Budima, muzicki vaspitan u Pesti i Becu, Kornelije Stankovic na pocetku svoga kompozitorskog delanja nije se udaljavao (cak ni u crkvenim kompozicijama) od forme, pravca i izrazajnih sredstava srednjovekovskih muzicara. Do znacajnog preokreta, kako u idejnom stavu prema umetnosti tako i u umetnickoj realizaciji, doveo ga je Vuk Karadzic.

Poznanstvo sa Vukom u Becu, diskusije o narodnoj umetnosti i opravdanosti cuvanja i gajenja narodnih umotvorina i veliki uticaj koji je Vuk imao na srpsku intelektualnu omladinu u Becu, nagone Stankovica da uvidi da i oblasti muzike moze primeniti ideje Vukove. Dotle autor dveju liturgija, valcera i kadrila beckog gradjanskog stila i pesama internacionalnog karaktera, Stankovic sada jasno pokazuje svoju preorijentaciju recima: "A kad sam vec neki napredak u vestini ucinio, jos neuk u svetu, ne znadoh koim mi putem valja proci. Kako sam se u tudjinstvu bio izucio, ma koim bi putem pre posao nego narodnim. Pa zato ne mogu nikad dovoljno zahvaliti onoj izvrsnoj osobi, koja me sacuva, te ne zaidjoh u zivotu, jer mi pokaza put, gde svu svoju snagu zrtvovati mogu samo u korist narodu."1)

U teznji da upozna narodnu umetnost i da je primeni u svom kompozitorskom radu, Stankovic odlazi u Sremske Karlovce i u mnoga druga mesta Vojvodine i Srbije, gde belezi i skuplja narodne melodije. Usto sa slikarem Stevom Todorovicem, koji je bio odlican pevac, izvodi te pesme na koncertima koje je priredjivao u srpskim krajevima.

Iz tih putovanja rezultiraju zbirke "Srpske narodne pesme" za glas i klavir, za muski zbor i za klavir, izdate 1851—1865 u Becu. Posle toga putovanja, Stankovic je duboko prozet narodnom idejom u muzici; on je upoznao blago koje je znacilo otkrovenje za njega, i o tome pise: "Nas narod sa svojim pojanjem daleko stoji iznad drugih naroda, koji nisu srecni da imaju svoje narodno pojanje, a to ce reci, koji ne poju svojim prirodnim, nego onim glasom koji im je vestina stvorila. Neka je vrednost vestackog2) pojanja sa vestackog gledista gledista velika, ali se od njega iste jos nesto vece, a to je, da je ono i narodno, jer samo je onda ono sto treba da je."3) Za njega su narodne melodije, koje je tom prilikom prvi put na samom njihovom izvoru cuo i zabelezio, tvorevine takve lepote da on sa divljenjem konstatuje: "Moze se reci, za ovih dvanaest pesama, da su odnizanih dvanaest zrna sa dragocenog niza narodnih melodija, koje sam u narodu izabrao." I on nastoji da, kao i Vuk, sto vernije prenese ono sto je u narodu cuo, i zato ne obradjuje te melodije sa kakvim visokim umetnickim pretenzijama, nego veli: "Starao sam se da u harmoniji sve ono kazem, sto narod kazuje u svom sloznom pevanju."4)

I u svom muzicko-reproduktivnom radu Stankovic pokusava da primeni plodonosne ideje Vukove. Posto je postao dirigent Beogradskog pevackog drustva, on nastoji da se u tom horu, umesto stranih pesama vrlo cesto sumnicavog umetnickog kvaliteta koje su dotle pevane, na koncertne programe stave srpske narodne pesme. Sa tim svojim predlogom Stankovic je naisao na veliki otpor kod konzervativnih clanova hora, koji nisu mogli da prihvate takvu reformu jer im se cinila suvise revolucionarna. Medjutim, upornim svojim nastojanjem da sprovede svoje namere u delo i uz vrednu pomoc Steve Todorovica, Stankovic je uspeo da i u Beogradsko pevacko drustvo prodre i da se na koncertima peva harmonizovana narodna pesma.

Stankovic bi verovatno i dalje radio u tom pravcu i uspeo da u kompozitorskom smislu postavi solidne osnove jedne nacionalne kompozitorske skole, ali prerana smrt (umro je u svojoj trideset i cetvrtoj godini) sprecila ga je da produbi i do kraja ostvari svoje namere. No, zahvaljujuci Vuku, prvi koraci na polju umetnicke muzike u Srbiji bili su u duhu narodne umetnosti i, upravljeni pravilnim smerom, doveli su nekoliko decenija kasnije do znacajnih ostvarenja Stevana Mokranjca.

Vuk Karadzic, izgleda, nije se dublje zanimao muzikom. Sto su bas u drugoj knjizi prvog izdanaj Srpskih narodnih pesama, izdatoj u Becu 1815 godine, dodate i melodije nekojih pesama, ima da se zahvali sledecoj slucajnosti.

Svojim prenumerantima Vuk je bio obecao uz drugu knjigu i "obraz (figuru)", sto znaci da je hteo knjigu i da ilustruje — ali dok je doslo do stampanja, on je na to zaboravio. "No nista zato — kaze on u predgovoru — ja sam na mesto toga izrezao glasove ot nekoliko pjesana. Glasove je ove slozio (kao sto narod pjesne pjeva) i na klavir ugodio G. Franc Mirecki (Poljak)."

U predgovoru prvoj knjizi Vuk kaze: "Ja premda nijesam pjevac; ali sam ove pjesne zapamtio, kada sam jost prije 12 godina, u najsrecnijem sastojanju smertni, ovce i koze cuvajuci zivio." Medjutim, najverovatnija su tvrdjenja da je Vuk o svome pevanju, imao suvise kriticko misljenje i da je pesme sam pevao Mireckom, koji ih je zapisao i harmonizovao za klavir.5)

Razumljivo je sto je Vuk pevao Poljaku Mireckom, jer je tada u Becu jos nije bilo skolovanih srpskih muzicara, a slovenskom krugu u kome se kretao Vuk pripadao je verovatno i Mirecki (1791-1862), muzicar iz Krakova, inace pisac opera, baleta i teoriskih dela ne narocito trajne vrednosti.

Slusajuci od guslara i pevaca stihove cesto nerazdvojive od melodije, Vuk je morao pamtiti tekstove mahom zajedno sa melodijom. Otuda je verovatno da je on pevao Mireckom i nije ni cudo sto je vise voleo deklamatore nego pevace, jer za "skupljanje pjesana taki su ljudi najbolji; jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevaci (osobito koji su samo pjevaci) mlogi pjevaju i nemisleci sta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takim sa  ja kasto imao muke)".

Svih sest pesama koje su objavljene u drugoj knjizi iz 1815 g. i koje pretstavljaju prve zapisane svetovne melodije u srpskoj muzici, Mirecki je harmonizovao za klavir. A to su:

"Ona je moja, te moja" (Pod noc podje niz polje),
"Sila ljubavi" (Kolika je Jahorina planina, zlato!),
"Kad vec polaze svatovi" (Odbi se grana od jorgovana),
'Kod kraljeve kuce" (Kralju, svetli kralju!),
"Ovcar i devojka" (Zaspala devojka drenku na korenku) i
"Kad se ustaje u slavu" (Ko pije vino. . .).

Njegova harmonizacija ne ide dalje od krutog skolskog sablona. Medjutim, u pogledu metra ritma i tonaliteta zapisi Mireckog su verovatno tacni, jer i danas, posle vise od sto godina, te iste pesme zabelezili su nasi melografi sa malom razlikom. Te razlike se mogu objasniti promenom koju cesto izvode razni pevaci, velikim vremenskim razmakom, seljenjem melodije iz pokrajine u pokrajinu, ali isto tako i ne suvise izostrenim osecanjem Mireckoga za duh nase narodne melodike i ritmike. No uzevsi u obzir da je Mirecki bio profesionalni muzicar koji je morao tacno da belezi i da su razlike izmedju njegovih i kasnijih zapisa male, moramo zakljuciti da su pesme zabelezene tacno onako kako ih je Vuk pevao, tj. onako kako ih je u ono vreme i u onim krajevima narod pevao.

U zapisu Mireckoga u prvoj pesmi "Pod noc', u poredjenju sa zapisima Vl. Djordjevica i Fr. Kuhaca, metricke razlike su neznatne; utoliko sto je takt od 2/4 pretvoren u zapisima Djordjevica u 4/4, dok je i kod Kuhaca takt ostao u 2/4. Ambitus kvarte zadrzavaju zapisi Mireckog i Djordjevica, dok je kod kuhaca zabelezena kvinta. I u pogledu zavrsetka svi su zapisi slicni: izuzev kod Kuhaca, i prvi i drugi period melodije zavrsava se na drugom stupnju (ako se ovde moze uopste primeniti zapadnoevropski sistem tonaliteta koji, u vecini slucajeva, nije prilagodljiv nasoj narodnoj melodici).




Mnogo je veca razlika u pesmi "Kolika je Jahorina". Vremenski najblizi zapisu Mireckoga, a po vernosti najudaljeniji je zapis Alojza Kalauza, objavljen 1850 godine. On se u tolikoj meri razlikuje i od ranijeg i od kasnijih, da se ovde ne moze ni govoriti o istoj melodiji, nego o istom tekstu koji je dobio drugu melodiju, sto se, uostalom, cesto desava pri migriranju, narodnih pesama. Tako je i Miodrag Vasiljevic ovu pesmu, poreklom bosansku, zapisao u Srbiji. Nesumnjiva strucnost Vasiljevica na polju melografije daje osnova da se veruje da je u pogledu ritma njegov zapis autenticniji, mada komplikovaniji. To je utoliko verovatnije sto je Miricki, kojemu je bila strana balkanska asimetricna ritmika, nije ni mogao prihvatiti da se nase narodne melodije zaista pevaju u tako nepravilnom ritmu (u te greske je zapao i K. Stankovic, pa i poneki potonji melografi).6) Melizmi koji su dodati u Vasiljevicevom zapisu poticu mozda otuda sto je pesmu pevao svestenik, koji je preneo taj nacin iz crkvenog pevanja.



Od trece pesme "Odbi se biser" imamo ustvari cetiri belezenja. Zapis Emanuela Kolarovica iz 1828 godine, iako opet po vremenu najblizi, nije prvome najslicniji. Melodija, u svojoj osnovnoj strukturi ista, znatno se razlikuje u ritmickoj raspodeli notnih vrednosti. Poredjeni sa Kolarovicevim zapisom koji ima sasvim jednostavnu melodijsku liniju, zapisi kasnijih melografa pretstavljaju neku vrstu melizmaticnih melodija. Ako pak poredimo zapis Mireckoga sa Milojevicevim, vidimo vecu slicnost izmedju njih, no dok u zapisu Mireckog periodicnost ostaje krnja nepotpunim i nesrazmernim zavrsetkom na polovini note i osmini, dotle je u Milojevicevom zapisu formalna strana potpuno pravilna. U pogledu tonalnom i ritmickom one su iste. Zapis K. Manojlovica razlikuje se pre svega u pogledu tonaliteta, osim toga u velikoj metrickoj razlici (taktovi 5/4, 4/4, 2/4. 5/4 nasuprot kontinuiranom taktu 2/4), u samom tekstu, kome je dodata rec "biser", i najzad u zavrsetku.



U pesmi "Zaspala devojka" vidimo slicne metricke razlike kao u pesmi "Koliko je Jahorina". Dok melodijski nema skoro nikakvih promen, ritmicki su one veoma razlicite — (objasnjivo opet nesnalazljivoscu Mireckoga u nasoj komplikovanoj ritmici).



Kraljicke pesme pevale su se uz obredne igre koje je izvodila mladez u selima o prazniku Duhova. Otuda je u tim pesmama stabilniji ritam, koji je neophodan uz igru. Od te pesme imamo samo zapise Mireckog i Mokranjca. Oni su isti po broju taktova, ali s Mokranjcev zapis pokazuje augmentaciju ritmickih jedinica (4/4 mesto 3/4) i prosirenje pretposlednjem taktu. Razlika je u zavrsetku, koji se kod Mireckog spusta na toniku, dok kod Mokranjca ostaje na drugom stupnju (opet uz napomenu da se takve formulacije po ugledu na zapadni dur-mol sistem u odnosu na nase narodne pesme).



Tri zapisa poslednje pesme razlikuju se pre svega u tempu: Adantino kod Mireckog, Allergo kod Mokranjca, Largo kod Vasiljevica. Velika je i metricka razlika: 2/4, 4/4 i 6/4. Cela nota, kojom Mokranjac zavrsava prvi motiv, opravdana je time sto je nad tom notom Mokranjac izveo imitacioni dijalog izmedju zenskih i muskih glasova u horu. (Zapis je uzet iz Mokranjceve horske obrade "Cetiri obredne kajde".)



Sva ova poredjenja pokazuju kako se u toku vremena nase narodne melodije preinacuju i razvijaju uporedo sa sve slozenijim uslovima u kojima zive nasi narodi, a s druge strane kako se njihova osnova uporno i postojano odrzava. Ona ujedno pokazuju neophodnost da se prikupljanje narodnog kulturnog blaga, koje je Vuk izvrsio na polju narodne knjizevnosti, i time to blago sacuvao za buducnost, sprovode i u oblasti narodne muzike. To blago ni po lepoti ni po bogastvu nimalo ne zaostaje iza knjizevnosti.

_______________________

1) Iz predgovora "Sluzbe Jovana Zlatoustog".
2) U tadasnjoj terminologiji "vestacki" je znacilo "umetnicki".
3) Iz istog predgovora.
4) Iz predgovora zbirke "Srbske narodne pesme" iz 1862 g."
5) Dj. Zivanovic: Vuk i poljski muzicar Francisek Mirecki, Srpski knjizevni glasnik, LIV, br. 3.
6) I Gete, pisuci o nasim narodnim pesmam, uocio je da "one teku jednostavnim tonovima koji se ne mogu uhvatiti u pravilnu muziku". To je pisao povodom prevoda srpskih narodnih pesama gospodjice fon jakob. Jos vise se odusevio nasim narodnim melodijama kada je, u Gerhardovu prevodu, ucitelju muzike u Becu Jozef Marija Volfram, 1820 g., izdao zbirku "Sest srpskih narodnih pesama za glas i klavir". Interesantno je napomenuti da je uporedo sa Volframom srpske narodne pesme u istom prevodu komponovao August Polenc, za istoriju muzike inace malo znacajan kompozitor.

Stana Đurić Klajn




MUZIKA I MUZIČARI
STANA ĐURIĆ-KLAJN
Prosveta
Izdavačko preduzeće Srbije
Beograd, 1956.
1299  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Kolo i srpski folklor poslato: Decembar 09, 2011, 02:33:04 am
*

KOLO I SRPSKI FOLKLOR


Igranje u krugu je, pored ostalih simbolickih korespodencija, identicno i covekovom poimanju prostora u arhitekturi: prve covekove kuce-sklonista imale su kruznu osnovu.

Zatvoren krug predstavlja jednostavan, krajnje strog, ali istovremeno savrsen oblik, jer svi igraci izvode iste korake i pokrete, drze se na isti nacin.

Igra trojanac je jedna od najpopularnijih igara 20. veka na teritoriji Srbije. Cini osnovni igracki repertoar centralne Srbije, velikog dela zapadne (od Macve do Stavice) i dela istocne Srbije od Crnorecja i Timoka do Nisave.

Danas se iza naziva trojanac nalaze tri razlicita igracka obrasca: od pet, osam i dvanaest taktova.

Korak je svako pomicanje u prostoru. Ako je u pitanju stupanje u istom mestu ili promena nogu u mestu, onda to nije korak.

Postoje: obican korak, korak bez privlacenja, korak s privlacenjem, ukrsten korak, poskok, korak s poskokom, skok, lak skok, naglasen korak i korak sa zadrzavanjem...

Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom prvog igraca-kolovodje i poslednjeg keca.

U nekim celinam postoji i trecak, drugi igrac (muskarac u kolu). Izmedju kolovodje i trecaka moze uci samo jedna igracica, a kolo se uvecava, odnosno siri izmedju trecaka i keca.

To je najcesce cetvrtina dve osmine, sto izvodjenju daje izvesnu opustenost, te se posmatracu cini da se igracki obrasci ove oblasti izvode spontano, skladno, leprsavo, logicno, nekako prirodno. Medjutim, za takav nacin igranja potrebno je veliko igracko umece i prozivljavanje igre i igranja. Upravo se kroz tako mastovito ukrasavanje osnovnog igrackog obrasca ispoljava mentalitet stanovnika centralne Srbije, njihovo poimanje lepog, domisljanost igraca izrazena je raznovrsnim ukrasima, kojima se osnovni igracki obrazac veoma cesto toliko preoblikuje da ga je tesko prepoznati. Stil igranja u ovoj etnokoreoloskoj celini veoma je zanimljiv: na nasim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne ulepsava. Osnovni igracki obrazac se ukrasava poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu, uslozavanjem koraka (povecanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Muzicka pratnja igara u ovoj etnokoreoloskoj oblasti je vokalno-istrumentalna (ne odnosi se na obredne, vec samo na zabavne igre). Najzastupljenije su svirale i gajde, nesto manje dvojnice.

Na pratnju igara velikog uticaja imali su cigani violinisti, koji su u prohujalim vekovima bili zabavljaci u mnogobrojnim hanovima i konacistima u dolini Morave. Ostajuci na ovim prostorima, oni su kao profesionalci prihvatili pratnju nasih igara svirajuci nase melodije. Njihov zvuk dopunice harmonika koja se pojavila nesto kasnije.

Ne samo u centralnoj vec bezmalo i u citavoj Srbiji najcesca je igra ciji je naziv danas sveden samo na jednu rec: kolo, a to je u sustini kolo u tri ili kolo u sest (nazivi koji se koriste u selima centralne Srbije).

Njen koreoloski obrazac sastoji se od osam taktova, ima bezbroj varijanti, raznoliku muzicku pratnju
i mnogo naziva.

Momci ili ozenjeni ljudi otpocinjali su setnjom igranje na igrackim skupovima, i to cesto uz vokalno-istrumentalnu pratnju, dajuci poseban znacaj kako pocetku igranja tako i samoj igri. Nakon sto se ona izvede, sledile su druge igre po po zelji kolovodje.


SRPSKA ZIMSKA NOŠNJA UDATE ŽENE

Srpska zimska nosnja koju uz dugacku kosulju, suknju zapregu, precagu i ram i suknju djurdiju crne boje upotpunjuje suknena dugacka aljina sa rukavima. Na nogama je troslojna vunena obuca i opanci od nestavljene koze.


SRPSKA LETNJA NOŠNJA UDATE ŽENE

Kosa je ocesljana u vitice, glava je pokrivena kanom i maramom i povezana prevezilom. Preko dugacke kosulje su jelek, pojas i suknja zaprega, otvorena celom duzinom. Izradjuje se od domace vunene tkanine bele boje. Sadrzi veoma jednostavne ukrase od crnog vunenog gajtana, nasivenih po ivicama i savovima.

Zensku nosnju cine kosulja sasivena od kudeljinog platna, dve pregace-prednje i zadnje sa dugim vunenim resama, vuneni tkani pojas i jelek. Na nogama se nose crne pletene carape do kolena preko kojih se obuvaju opanci sa vrpcama.

Muskarci nose kosulju od kudeljinog platna i suknene bele caksire ukrasene gajtanima. Oko struka se nosi vuneni tkani pojas. Na nogama se nose vunene carape i opanci. Karakteristika vlaske muske nosnje je subara od ovcijeg nesisanog krzna.

Igre su uglavnom mesovite i izvode se najcesce u polukrugu. Drzanje igraca je u vecini igara za pojas, a samo nekoliko igara se izvodi u polukrugu u kojem su igraci spojeni rukama spustenim niz telo. Igra se na celom stopalu, telo je opusteno i igraci su uvek usredsredjeni na srediste kola. U pojedinim igrama, telo se moze pokretati levo-desno i to kod muskaraca u ramenima, a kod zena u kukovima.

Izrazena karakteristika vlaske igre je udaranje nogama o tlo... Igre su izuzetno zanimljive i atraktivne i od strane publike uvek dobro primljene.

Vokalni stilovi (kategorije)narodnog pevanja:

a) pevanje na glas
b) pevanje na bas

Pevanje na glas je starovremensko pevanje. Moze biti jednoglasno i dvoglasno. Za ovaj vokalni stil karakteristicnije je dvoglasno pevanje.

Poznata je cinjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac kulturnog progresa i drustvenog razvoja odredjene zajednice ljudi. Pri tom se ne sme izgubiti iz vida da se obrazovanje i vaspitanje primenjuje jos od najranijih oblika drustvene zajednice, i gredeci osnovno kulturno nasledje, prenosi sa kolena na koleno, kroz sve istorijske periode i razlicite organizacije zivota. To materijalno i kulturno blago sacuvano i negovano kroz vekovne borbe i istorijske tokove u sadasnjem istorijskom momentu je uvedeno u porodicne okvire. Porodica postaje stub-nosilac kulturnog nasledja, a samim tim i cuvar tradicionalnih kulturnih vrednosti.

Klasifikacije igrackog folklora za svaku naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteskoce i predstavljaju najzahtevniji i najtezi deo oblasti teritorije folklora. U svakom slucaju, kod klasifikacije se ne polazi samo od opstih, vec i od specificnosti konkretnog igrackog materijala, narocito ako je u pitanju folklorna gradja drugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako jedno od najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska gradja. Posto svi pisani tragovi i dokumenta o igrackim pojavama pripadaju relativno novijoj istoriji, grupisanje prikupljenog igrackog materijala na osnovu starine moguce je izvesti samo studioznom analizom i poredjenjem sa istorijskim, kulturnim i umetnickim dogadjajima, prateci zivot naseg naroda u razlicitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slucaju, ne mozemo da govorimo o tacnim datumima i godinama stvaranja nekog igrackog obrasca.

U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u Srba pojam i rec muzika ne postoji. Ovaj opsti pojam izazvan je u narodu konceptom pesma i svirka, tj. ono sto se peva i ono sto se svira. Rec muzika usao je u narodnu upotrebu u tokovima raznih akulturacionih procesa, pa je zato i dobio svoje posebno znacenje.

Igranjem kola verovali su stari istocni narodi da od slovenskih bogova mogu izmoliti: zivotnu snagu, blagostanje, zdravlje, rodne godine i napredak u kuci. Energicno kretanje, ljuljanje ,okretanje u ritmu bogovi slovenski rado gledaju, pa su zato stari Sloveni da se na svecane dane i sunce okrece od veselja i uzivanja.

U zivotu starije seoske zajednice narodna muzika je imala izrazito drustvenu funkciju. Za svaku melodiju odnosno pesmu znalo se vreme i mesto izvodjenja, pa je svaka imala svoje atributivne odrednice koje su oznacavale priliku u kojoj se pesma izvodila. Tako su sve zajedno cinile jedan sistemski ciklus koji se po svojoj sustini delio na dve grupacije:

a) narodne pesme u tokovima rada i svakodnevnog zivota, ili poslenicke pesme: prelske, kosacke, zetelacke, beracke, kopacke, oracke, cobanske. Ove pesme imaju funkciju drustvene komunikacije.
b) narodne pesme u prilikama praznovanja porodice ili sire seoske zajednice: koledarske, lazaricke, djurdjevdanske, jeremije, dodolske, krstonose, pri rodjenju, svadbarske...

Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u nekim domacim poslovima. Ona je takodje bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi znacenje nekadasnjih predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu.

Pojam kolo u tri se u srpskoj etnokoreologiji sreće tek od 80-ih godina 20. veka(1). Od samog početka on nije definisan kao naziv za određenu igru već kao naziv za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Igrački obrazac kolo u tri podrazumeva simetričnu osmotaktnu strukturu (4+4) sa dihotomnom, ređe trihotomnom, unutrašnjom organizacijom fraze(2). Naziv kolo u tri (koraka) preuzet je iz narodne prakse, kao naziv za određenu igru (lokalni termin iz centralne Srbije)(3). Kako je poznato, u narodu se ne grupišu igre prema njihovom osnovnom igračkom obrascu, već isključivo prema nazivu. Samo na ovakav način je osvešćena diferencijacija između igara. Iz tog razloga postoji veliki broj naziva za jedan igrački obrazac.

Paralelno sa smanjivanjem aktivnosti nekadašnjeg seoskog društvenog života, različiti nazivi igara vremenom su zaboravljani. Pored toga postepeno se homogenizuje i izuzetna varijantnost ovog igračkog obrasca koja se može primetiti u starijem igračkom repertoaru centralne i zapadne Srbije, i svodi se na osnovni igrački obrazac. Iz pomenutih razloga, u igračkoj praksi sve više se sreće samo naziv kolo kao naziv, pored ostalih značenja koje može imati, za određenu igru.

Tako danas, kada čujemo reč kolo, bez greške znamo, kako se ono igra: tri koraka po prostoru, dva u mestu i sve se to ponovi u levu stranu. Međutim, da bi smo u naučnim krugovima precizirali koja je to vrsta kola u pitanju, koristimo narodni izraz kolo u tri, koji ujedno označava najosnovnija obeležja ove igre.

Kao najtipičniji (najrasprostranjeniji), ujedno i najstariji predstavnici igara iz grupe kolo u tri na području Srbije jesu kokonješte, moravac i Žikino kolo. Još davne 1876. godine M. Đ. Milićević beleži ove nazive, ali ne i u svim okruzima tadašnje Kneževine Srbije(4).

O većoj zastupljenosti ovih igara na području Srbije svedoče podaci iz 30-ih godina 20. veka. Tada počinje sa sestrama Danicom i Ljubicom Janković aktivno beleženje narodnih igara i već u njihovoj prvoj zbirci Narodne igre dolazimo i do prvih podataka o strukturi igračkog obrasca igara kokonješte i Žikino kolo, kasnije i o igri moravac(5). Na osnovu njihovih zapisa moguće je bilo zaključiti da ove igre pripadaju obrascu kola u tri. Opisujući strukturu pomenutih igara autorice navode i opštu napomenu o njihovom rasprostiranju, rečima da se igraju "u većini jugoslovenskih krajeva"(6). Pored toga, one beleže da su se na isti način igrala i mnoga druga kola(7). One su grupu igara koje mi danas nazivamo kolo ili kolo u tri, nazvale prema pesmi Potam povam(8 ). Međutim, to i ne treba da iznenađuje, s obzirom na to da je još od početka 20. veka kolo u tri u Srbiji izvođeno uz vokalnu, kasnije uz vokalno-instrumentalnu pratnju. Danas se kolo ne može zamisliti bez isključivo instrumentalne pratnje.

U prošlosti je ovaj obrazac bio najzastupljeniji na prostoru centralne i zapadne Srbije. Danas je, međutim, kolo najpopularnija narodna igra u svim krajevima Srbije, pa i šire. U Bosni se takođe izvodi ovakav obrazac, uz različite melodije i instrumentalnu pratnju(9). Postoje lokalni nazivi, poput s noge na nogu(10) ili na dvije strane(11).


Autor teksta nepoznat
1300  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Srbija — Narodni plesovi, igre i kola poslato: Decembar 09, 2011, 02:29:21 am
**

SRBIJA — NARODNE IGRE


U Srbiji ima vise od 3000 naziva narodnih igara. U svim krajevima prevladjuju vedre i vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa mimicke, eroticke i dr. Pored otvorenog i zatvorenog kola tu su i drugi oblici, npr. lese, naspramni lanci, igre udvoje, utroje, učetvoro itd. U pogledu ritma preovladjuju dvodelni i cetvorodelni taktovi, a nisu retki slucajevi ni trodelnog, slozenog i neravnog takta. Igre prate instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane, tambure, zurle i tupan).  Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno pevanje i nemo igranje ili uz naizmenicno pevanje i instrumentalnu pratnju. U periodu izmedju dva svetska rata gotovo u sve krajeve prodire harmonika. Prilike za igranje po selima su redovne i vanredne. Vanredne su o selima, prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-stvaraoci pokazuju sklonosti ka individualnom izrazavanju u igri i ka interpretaciji ukrasnih koraka te tako najcesce pridonose stvaranju lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara koje su se po gradovima formirale u veoma zive igre, kao sto su Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte i dr., igra se i po selima zivlje. Medju najstarije igre idu obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom obliku. Takve su dodolske, lazaričke, kraljičke, koledarske i dr. Rusalje su čarolijsko-ekstaticne igre poznate u istocnoj Srbiji kod Vlaha. Ostaci obrednih igara nalaze se i u mnogim decijim igrama.

Bogastvo i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i stilovima koji su se u svakom pojedinom kraju razvili pod specificnim istorijskim, kulturnim, ekonomskim, geografskim i drugim uslovima toga kraja. Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da se izvesne krajeve uprkos manjim lokalnim razlikama, posmatra kao jednu koreografsku oblast koja se ne poklapa uvek sa teritorijalnim granicama, vec se igre redovno prelivaju na jednu i na drugu stranu. Pojedine igre vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji. Takve su starije: Dunjeranke, Seljančica, Devojačko kolo, Ajd na levo, braća Stevo, Zaplet, Đurdjevka i dr. U novije vreme uveliko su se rasirile zive igre Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte, U šest, a donekle i Moravac. Svatovska igra, Šareno oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i fino treperenje tela. Vecina igara izvodi se u otvorenom kolu uz pratnju svirale, frule i dvojnice. U selima oko Beograda i na Kosmaju najpoznatije su igre Paležanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U zapadnom delu oko Obrenovca, Šapca pa idući prema Valjevu, igraju se, pored pomenutih igara, Kolubarka, Prolomka, Mačvanka, Cicvarića kolo itd. U centralnoj Srbiji, pored mnogih drugih, igraju se Šumadinka, Gruzanka, Trojanac, Tašino kolo, Stara i Nova Vlahinja, Šeta, Treskovac, Osmica, Četvorka.

Koreografska oblast istočne Srbije, odlukuju se veoma živim igrama i raznolikim koracima. Igre prate gajde, duduk, dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode ćemane (violinu). U donjem delu istočne Srbije, igre prate zurle i goč. U oblasti Nišave igre spadaju medju najzivlje u Srbiji. Najomiljenije su Čačak (u lesi) i Katanka, obe u mnogim varijantama. Cesti su duhoviti koreografski satavi koji pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik gradskih narodnih igara. Dostojanstven stil vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim primesama. Vranjanci igraju meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni prozivljavaju svaki pokret koji kao da se radja iz samog osecanja neke duboke ceznje. Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teško oro, Pembe izvanredni su primerci igara ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi najstarije elemente slovenskog karaktera. Po selima se igra veoma mirno, najcesce uz naizmenicno, razvuceno i setno pevanje dveju po dveju igracica. Pri tome je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip igara nadelko je cuven kao i prizrenska bogata nosnja, narocito zenska. Najomiljenija igra je Kolač. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili Razgranjala, Coko, Bre devojče, Poduna mori poduna i druge…
 
Vojvodina je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene razlicitim uticajima. Na ovom ravnom i plodnom tlu pored srpskih, bunjevačkih i sokačkih igara dale su i igre nacionalnih manjina (madjarske, rumunske, slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju ovog specificnog stila. Igra se sitno, skoro u mestu, a individualna improvizacija ukrasnih koraka i figura izrazena je narocito u muskoj igri; karakteristicna je improvizacija, sinkopiranog udaranja petom u zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod dobrih igraca javlja gotovo u svim igrama. Igre su ranije pratile gajde, danas ih najcesce prate tambure. Najrasprostranjenije su Bačko kolo, Banatsko kolo i Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom, Ratarsko, Majstorsko, Zanatlijsko, Opančarsko, Čobansko itd. Šaranac je solo muska igra koja se zadrzala jos oko Vršca i Bele Crkve.


Iz Muzičke enciklopedije

[postavljeno 05.12.2010]
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »