Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
1151  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Notni zapisi — N poslato: Januar 20, 2012, 12:25:37 am
*

Ne plači, dušo




Izvor: knjiga
Milorad Kenjalović
Biseri gradske muzike
1152  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Notni zapisi — M poslato: Januar 20, 2012, 12:12:10 am
*

Moj dilbere, dušo moja





Izvor: knjiga
Mile Bogdanović
Zavičaju, mili kraju
Beograd, 2004.
1153  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Januar 19, 2012, 11:05:44 pm
**

POJDO NA DOLE,
POJDO NA GORE1

Pojdo na gore,
Pojdo na dole,
Kako tebe
Nigde ne najdo. 3x

Daj da umrem
Da ne gledam
Tvoje belo lice
Drugi kako ljubi! 3x

1 Ivo Cenerić:  NARODNE PESME iz istočne i južne Srbije | Beograd, 1974.

YouTube: Branislav Tošić — Pojdo' na gore, pojdo' na dole
YouTube: Miodrag Bogdanović — Pojdo na gore
1154  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Januar 19, 2012, 10:53:59 pm
*

KO TI KUPI FATO BELENZUKE

Ko ti kupi Fato belenzuke,
belenzuke Fato, na dvije ruke.

Crne oči, bijeli zubi
Blago onom ko te ljubi
Idi pitaj babe bil' te dao za me.

Ko ti kupi Fato srma i jeleče
Ko ti kupi Fato srma i jeleče.

Crne oči, bijeli zubi
Blago onom ko te ljubi
Idi pitaj nane bil' te dala za me.

Kupi mi ga snajo, emserija,
Emserija snajo, moj komšija.

Crne oči, bijeli zubi
Blago onom ko me ljubi
Pitaću ja babe bil' me dao za te.

YouTube: Radmila Dimić — Ko ti kupi Fato
YouTube: Vesna Dimić — Ko ti kupi beleznuhe
1155  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — D poslato: Januar 19, 2012, 10:40:56 pm
*

DEVOJKA JE POŠLA

Devojka je pošla u goru za vodu,
vodu da zahvati, kući da se vrati.

Susrete je momče, pa veli:
Devojče, oj, devojko rode, daj mi malo vode.

Devojka je stala, pa mu vode dala,
malo vode dala, pa se pokajala.

YouTube: Milan Babić — Devojka je pošla
YouTube: Duet Gordana Stojićević & Dušan Kostić — Devojka je pošla
YouTube: Duet Radulović & Jovanović — Devojka je pošla
1156  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Januar 19, 2012, 10:26:14 pm
*

POŠLA RUMENA

Pošla Rumena, nano, rano na voda,
Of, lele, lele, rano na voda.
 
Rano na voda, nano, po ladovina,
Of, lele, lele, po ladovina.
 
Po ladovina, nano, po mesečina,
Of lele, lele, po mesečina.
 
Vodu da vadi, nano, grlo da ladi,
Of lele, lele, grlo da ladi.
 
Vodu da lije, nano, lice da mije,
Of lele, lele, lice da mije.

YouTube: Marija Grozdanović — Pošla Rumena
YouTube: Dušica Stefanović Bilkić — Pošla Rumena
1157  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — D poslato: Januar 19, 2012, 10:23:30 pm
*

DA SAM IZVOR VODA LADNA
okolina Negotina

Da sam, da sam izvor voda ladna,
izvor voda ladna,
ja bi' znala gde bi' izvirala,
gde bi' izvirala.
Izvirala niže Milanovca,
niže Milanovca,
proticala pored Kragujevca,
pored Kragujevca.
Da mene piju momci i devojke,
momci i devojke,
da mene piju, lice da umiju,
lice da umiju.


DA SAM IZVOR VODA LADNA

Da sam jadna izvor voda hladna,
Ja bi' znala gde bi izvirala:
Ispod Knića, blizu Raškovića,
Gde prolaze momci i devojke,
Jutro, veče, kraj vode studene
Svoje belo lice umivaju.

YouTube: Dušica Stefanović Bilkić — Da sam jadna izvor voda hladna
YouTube: Duet Radulović & Jovanović — Da sam jadna izvor voda hladna
YouTube: Milana Aničić — Da sam jadna izvor voda hladna
1158  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — O poslato: Januar 19, 2012, 09:59:42 pm
**

OJ, NIŠAVO

Oj, Nišavo, vodo mutna,
Ja te gazim često puta,
Pa i ti me ne zanese,
Oj, Nišavo!

Tamo dole pokraj vira,
Šetasmo se ja i mila,
Jedno drugom šaputasmo,
Oj, Nišavo!
Pa i tad me ne zanese,
Oj, Nišavo!

1 Ivo Cenerić:  NARODNE PESME iz istočne i južne Srbije | Beograd, 1974.

YouTube: Pavle Stefanović — Oj Nišavo, vodo mutna
YouTube: Staniša Stošić — Oj Nišavo, vodo mutna
1159  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Januar 19, 2012, 09:54:12 pm
**

SINĐIRIĆI ZVEČE1

Sinđirići zveče, ta vala,
zveče, ta bila, zveče;
zveče, vala, zveče, bila, zveče ja,
a, a, ju, ju, ijuju!

Meni Anđu daju, ta vala,
daju, ta bila, daju;
daju vala, daju bila, daju ja,
a, a, ju, ju, ijuju!

A ja Anđu neću, ta vala,
neću, ta bila, neću;
neću, vala, neću bila, neću, ja
a, a, ju, ju, ijuju!

Već ja Petru 'oću, ta vala,
'oću, ta bila, 'oću;
'oću, vala, 'oću, bila, 'oću, ja,
a, a, ju, ju, ijuju!

1 Iz pozorišnog komada Janka Veselinovića: "Đido", slika iz seoskog života u pet činova s pevanjem

YouTube: Braća Bajić — Sinđirići zveče
1160  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Z poslato: Januar 19, 2012, 09:37:42 pm
**

ZORA RUDI, MAJKA SINA BUDI
Svadbena pesma iz Mačve

Zora rudi, majka sina budi:
Ustaj sine, prođoše devojke!
— Nek prolaze, moja proći neće!

Zora rudi, majka sina budi:
Ustaj sine, dolaze devojke!
— Nek dolaze, moja doći neće!

YouTube: Miodrag Bogdanović — Zora rudi, majka sina budi
1161  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Januar 19, 2012, 09:34:54 pm
**

SINOĆKE TE VIDEH, LELE, ZONE1

Sinoćke te videh, lele, Zone,
Da se se promenjuvaš,
Oj, lele, Zone, Zone Zamfirovo.
 
Gde se premenjuvaš, lele, Zone,
U tvoja gradina,
Oj, lele, Zone, Zone Zamfirovo.
 
Gde se premenjuvaš, lele, Zone,
U svilena riza,
Oj, lele, Zone, Zone Zamfirovo.
 
U svilena riza, lele, Zone,
U čiček anterija,
Oj, lele, Zone, Zone Zamfirovo.

1 Ivo Cenerić:  NARODNE PESME iz istočne i južne Srbije | Beograd, 1974.

YouTube: Jovan Milošević — Sinoćke te videh, lele, Zone
YouTube: Čeda Marković — Sinoć ke te vidoh, lele, Zone
1162  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Notni zapisi — B poslato: Januar 19, 2012, 03:21:24 am
*

Beograde, Beograde




Izvor: PDF
Perić Đorđe
Kad je Kragujevac bio glava Srbije
Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 2009
1163  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Romi kao važan faktor razvoja srpske obredne prakse poslato: Januar 19, 2012, 01:29:17 am
**

ROMI KAO VAŽAN FAKTOR RAZVOJA SRPSKE OBREDNE PRAKSE


"Kad se kakav običaj u Srba već preživi, ili kad ga Srbi počnu napuštati, onda ga, kao i iznošeno odelo, prihvataju Cigani, te ga vrše Srbima. Tako je u nekim mestima u Srbiji izumro običaj da ženska deca na Sv. Lazara idu u lazarice, već taj običaj u tim mestima vrše Ciganke (...) Isto tako, u mnogim mestima idu u lodolice (molba za kišu) samo Ciganke. I u jednom i u drugom slučaju idu one od kuće do kuće, vrše srpski običaj, pevaju srpske pesme, i za to im se plaća".1
 
Ove rečeniie znamenitog etnologa Tihomira Đorđevića (1868—1944), "izrečene" još davne 1903. goline, iako se možda mogu shvatiti i kao nešto što u izvesnom smislu potcenjuje Rome,2 na slikovit i za nauku vredan način predstavljaju njihovu ulogu u srpskoj obrednoj praksi. One se istovremeno mogu shvatiti i kao svojevrsni šlagvort za dužu i obuhvatniju priču posvećenu ovom problemu, koja sledi u daljem toku rada koji je pred vama.
 
Problem o kome je reč poznat je svima koji proučavaju srpsku obrednu praksu, ali je do sada o njemu relativno malo govoreno. Romsko bavljenje srpskim običajima kao da nije bilo posebno zanimljivo proučavaocima srpske kulture, tako da će moje izlaganje uglavnom biti zasnovano na rezultatima sopstvenih istraživanja, a manje na podacima iz literature.
 
Na prostore Srbije Romi su počeli da se doseljavaju najverovatnije još od 14. veka3 što je, prirodno je, s obzirom na to da se radi o dalekoj prošlosti, kod Srba stvorilo utisak da su Romi tu oduvek. Iako u mnogo čemu različiti od Srba, Romi su se sa njima duboko saživeli. Za to postoji više razloga. Kao prvi i najvažniji — sigurno je njihova osobina da se prilagođavaju sredini u kojoj žive, što su oni činili kako na planu materijalne kulture, baveći se raznim zanatima (najčešće obradom drveta i metala), tako i na planu duhovne kulture, svirajući,4 ali i gajeći neke od srpskih tralicionalnih obreda.5 To je naročito očigledno u slučaju dva običaja, lazaričkog i dodolskog, koji se u mnogim krajevima Srbije smatraju isključivo romskim, kako tamo gde se ne sećaju da su oni ikada pripalali Srbima, tako i u krajevima gde to sećanje živi, ali tek kao bleda slika nekadašnje bogate obredne prakse.
 
Vezan za praznovanje Lazareve subote (pokretni crkveni praznik koji se slavi osam dana pred Uskrs), kod Srba lazarički običaj najverovatnije pripada onoj grupi običaja koji su u osnovi paganski, ali su u narodnoj praksi opstali zahvaljujući tome što su hristijanizovani. Iz tog razloga on predstavlja svojevrsnu mešavinu paganskih i hrišćanskih elemenata. Tako se npr. on praznuje u spomen na "pravednog Lazara", Hristovog sledbenika koga je božji sin vaskrsao iz mrtvih,6 dok je način na koji se to čini najčešće paganski. Za lazarički obred oduvek je bilo karakteristično formiranje povorke, sastavljene od svečano obučenih devojčica ili devojaka tek stasalih za udaju, koja je obilazila ceo seoski atar. Tom prilikom ova grupa zaustavljala se najčešće kod pojedinih kuća, gde je izvodila ritualnu igru, uz pratnju pesme. Oblik igre i načini pevanja varirali su od kraja do kraja, ali ono što je bila zajednička karakteristika je preovladavanje tzv. kružnog principa, kao jednog od osnovnih magijskih principa. On je bio dosledno sproveden, počev od ophoda sela, koji je bio kružan, pa sve do pojedinih elemenata u stvaranju i izvođenju pesama (pojava tzv. okvirnog stiha, kojim počinje i završava lazarička pesma, melodijski završetak na hiperfinalisu, antifono pevanje dveju pevačkih grupa i dr.). Tekstovi pesama koje su izvodile lazarice (učesnice lazaričkog obreda) bili su mnogobrojni i "birani" u zavisnosti od trenutka, odnosno prilike kada se pesma nekome upućuje: kući, domaćinu, domaćici, detetu, đaku... noseći u sebi želju za plolnost i zdravlje, s tim što su skoro kao obavezni elemenat imali refren, malog obima, ali nesumnjivog obrednog značaja.7 Muzička osnova pesme kao i njeno izvođenje najčešće se nisu razlikovali od drugih pesama, kako onih obrednih, tako i lirskih (primer br. 1). Za svoju "uslugu" lazarice su dobijale i "nagradu", najčešće jaje, kao svojevrsni simbol života.8
 
Ono što treba posebno istaći jeste veliki značaj koji je kod Srba pridavan lazaričkom obredu, što se prenosilo i na njegove učesnice. U nekim krajevima bila je praksa da one u njemu učestvuju bar tri puta (u tri sezone), a samo učestvovanje predstavljalo je svakoj devojci neku vrstu obaveze,'' s obzirom na to da je ono shvatano kao svojevrsna inicijacija.10 Istovremeno, ono je prelstavljalo i veliku čast, kako devojci, učesnici obreda, tako i njenoj porodici.
 
A šta se dešava sa lazaričkim običajem od trenutka kada ga od Srba preuzimaju Romi? Nije poznato vreme kada se to dogodilo; izvesno je samo da u praksi Roma on doživljava mnoge promene, koje se izražavaju kako na formalnom, tako i na sadržajnom planu, a sve kao poslediia svojevrsne desakralizaiije. Tako npr. romski lazarički obred čine tri učesnika: starija žena kao pevačica, mlađa — kao igračica i svirač, najčešće violinista, a u novije vreme i harmonikaš. U odnosu na prvobitni, ovaj obred je krajnje pojednostavljen i sveden je na igru mlade lazarice, koja se najčešće ispoljava kao "sitno trupkanje (nogama) u mestu, kretanje napred, okretanje i vraćanje na mesto odakle je krenula"," prilikom čega lazarica povremeno izvikuje određeni tekst, "prateći se" udaranjem dlana o dlan. A pesma? Za razliku od lazaričkih pesama kojih je u srpskoj praksi nekala bilo sijaset, različitih kako po svom obliku i sadržaju, a neretko i po svojim muzičkim karakteristikama, Romi u Srbiji listom izvode pesmu koja svojom tekstualnom i muzičkom mozaičnošću, kao i troosminskim — "valcer taktom" svedoči o nesumnjivom kulturnom uticaju iz srednje Evrope. Ona najčešće počinje željom upućenom domaćinima "da im kuća bude bogata", a potom i spomenom deteta, kao najvećeg porodičnog bogatstva. U svom daljem toku, ali još češće na kraju, na način "refrenskog pripeva",12 sa tekstom koji počinje rečima: "Op, ša, ša, jaroša..." pesma "sugeriše" domaćinima čime da darivaju lazaricu za njen trud: jajetom, parama, komadom slanine i čašom rakije za "žednog" svirača (to izvikuje mlada lazarica), posle čega sledi isticanje želje da domaćin, domaćica i njihova deca, ali i orači i kopači žive još mnogo godina.13 Svirka violine, kao pratećeg instrumenta, iako deluje neskladno i raštimovano, umnogome doprinosi "svečanosti trenutka" (primer br. 2),14 dok se pratnja harmonike (u pesmama gde je ona zastupljena), najčešće izražava kroz molski tonalitet, sa korišćenjem nekoliko akorada koji pripadaju osnovnim harmonskim funkiijama: T, S, DD i D, "bojeći" pesmu na način svojstven "zapadu" (primer br. 3). Tekst pesme fragmentaran i sadržajno površan, sa posebnim isticanjem svrhe njenog izvođenja (nabrajanjem stvari koje lazarica očekuje kao dar za svoj trud), nedvosmisleno govori o odnosu koji prema pesmi, a i samom obredu, imaju Romi, bez prave vere u to što rade, već sa isključivom željom da sebi obezbede odgovarajuću materijalnu korist.
 
Upućen "dozivanju kiše", dodolski obred je u prošlosti kod Srba bio opšterasprostranjen. Izvođen u vreme sušnih proleća ili leta, on je imao veliki broj varijanata, u kojima se čak mogla pojaviti i neka vrsta krvne žrtve.15 Dodole (učesnice obreda) najčešće su činila ženska deca, koja su obložena travom ili vrbovim prućem obilazila seoska domaćinstva. Pri tom su polivana vodom, što je, na način imitativne magije, asocijacijom na prirodu "okupanu" kišom, "sugerisalo" višim silama da učine to isto, a pevana je i pesma karakterističnog melodijskog profila: iz dva dela kao dva "melodijska talasa", osmeračkog stiha, sa obaveznim refrenom, čija je uloga da potcrta "molbu" istaknutu u osnovnom tekstu (primer br. 4).16 Vremenom su i ovaj običaj preuzeli Romi, takođe kao vid obezbeđivanja materijalne dobiti. Za razliku od lazaričkog obreda koji su u svojoj praksi u odnosu na prvobitnu (srpsku) umnogome promenili, dodolski obred Romi su nastavili da gaje manje-više nepromenjeno, što se najviše odnosi na pevanje dodolskih pesama (primeri br. 5), mada se kao obavezna uz njih javila igra veoma slična onoj u lazaričkom obredu. Uz to, u nekim dololskim pesmama javio se i refrenski pripev jednak onom iz lazaričkih, koji je verovatno odande i "pozajmljen", svedočeći još jedan u nizu "primera" romskog snalaženja u životu. S tog aspekta kao veoma zanimljiva ističe se dololska pesma iz Kovina (Donji Banat), koja je u osnovi "romska lazarička pesma", s tim što je odlikuje nešto razvijenija forma, iz tri dela, od kojih drugi i treći, u kojima se spominju dodolke (učesnice obreda) i radnje koje vrše (igranje i pevanje), predstavljaju refren (primer br. 6)17 Poreklo ove pesme nije sasvim jasno, ali se može pretpostaviti da je reč o svojevrsnom obrednom spajanju pesama različitih žanrova, lazaričke i dodolske, što ne bi bilo čulno, s obzirom na to što i jedne i druge izvode Romi. Međutim, postoji i drugo objašnjenje, koje je možla čak i verovatnije, a to je da su vremenom vojvođanski Romi "zaboravili" dodolske pesme (a možda ih ranije nisu ni znali!?), pa su, u želji da ih izvode, pribegli jedinom mogućem — a njima tako bliskom kompromisnom rešenju, gradeći "svoju" dodolsku pesmu uz pomoć lazaričke i za tu "priliku" posebno stvorenog refrena, koji tako nije "klasičan" dodolski, to postaje zbog svoga sadržaja u kome se spominju dodole.18
 
*  *  *
 
Obredi koji su u prošlosti bili nesumnjivo srpski, vremenom su prešli u praksu Roma. Pri tom, oni su se manje ili više promenili, kako na formalnom, tako i na sadržajnom planu. Sve to, prirodno je, pokreće pitanje: da li je ta praksa i dalje srpska? Odgovor na to, iz razloga što ga je lakše dati, možla bi trebalo potražiti u drugoj, daleko razvijenijoj romskoj praksi, ispoljenoj kroz sviranje na raznim muzičkim instrumentima, gde se Romi često javljaju kao jedini i nezamenjivi akteri (što je slučaj i kod Rumuna, Mađara i drugih naroda, gde romsko muziciranje predstavlja važan elemenat tradicionalne muzike). Uz pitanje "pripadnosti" spomenute obredne prakse Srbima ili Romima, nužno se pokreće i drugo, posebno naglašeno u naslovu ovoga rada, a koje govori o njenom razvoju. Srbi su se pokazali veoma fleksibilnim prema preuzimanju i nastavljanju njihovih obrednih običaja od strane Roma, prihvatajući ih, po onoj narodnoj "valja se". Ovo važi kako za Srbe kod kojih je ta praksa nekada živela, pa je vremenom nestala, tako i za one kod kojih ona naprosto nikada nije ni postojala,19 tako da je sasvim prirodno da se i praksa u kojoj Srbi više nisu aktivni učesniii, ali koja je njima posvećena, i dalje smatra njihovom, a promene koje u njoj nastaju — kao njen prirodni razvoj.


Dimitrije O. Golemović

_______________

01 Tihomir Đorđević, "Običaji u Cigana", Naš narolni život, III, IRO "Prosveta", Beograd, OOUR "Izdavačka delatnost", Beograd 1984, 79, (reprint).
02 Između naziva Cigani i Romi odlučio sam se za drugi, iako je prvi tradicionalan u Srbiji. Osnovni razlog za to je što je opšteprihvaćen u svetu, posebno kad je u pitanju naučna praksa.
03 Tihomir "Đorđević, "Cigani kao nosioci kulture", op. cit. 13 (reprint).
04 Romski svirači su verovatno najstariji muzički profesionalci na našim prostorima, ali i daleko šire. U Srbiji bez njih nekala nije bilo moguće zamisliti nijedno veće i značajnije veselje, od svadbe, slave, pa sve do igranki održavanih u različitim prilikama.
05 U srpskoj praksi ovo je često izraženo u tolikoj meri da se u nekim od vidova materijalne i duhovne tradicije Romi čak smatraju i svojevrsnim kulturnim nosiocima, što dr Tihomir Đorđević slikovito komentariše rečima: "Ama ko? Zar Cigani nosioci kulture? Jeste, baš Cigani. Oni su nam doneli neke izrađevine koje su danas svuda u našem narodu raširene" (ibid, 13).
06 Uz ovo, postoji i verovanje da je ovaj praznik posvećen knezu Lazaru, srpskom vladaru, koji je zbog svoje mučeničke pogibije u boju protiv Turaka, na Kosovu 1389. godine, ušao u legendu.
07 Kao najčešći refreni srpskih lazaričkih pesama javljaju se reči doz i Lazare.
08 Ili "klica sveg stvorenog" (Džin K. Kuper, Ilustrovana enciklopelija tradicionalnih simbola, Prosveta — Nolit, Beograd 1986, 54).
09 U narodu je za devojke koje nisu učestvovale u lazaricama vladalo verovanje da će ih "sustići kakva nesreća" (Dušan Bandić, Narolna religija Srba u 100 pojmova, Nolit, Beograd 1992, 319).
10 Ibid, 319.
11 Podatak potiče sa područja severozapadne Srbije (dr Olivera Ž. Vasić, Igračka tradicija Podrinja, Drugari, Sarajevo 1991, 72).
12 Refrenski pripev nije "klasičan" refren, s obzirom na to da se u pesmi javlja samo jelanput, najčešće na njenom kraju. On, međutim, ipak jeste refrenski oblik, posmatrajući ga na svojevrstan globalan način — kao tekst koji se ponavlja iz pesme u pesmu (o ovome više se može naći u: Dimitrije O. Golemović, Refren u narodnom pevanju: od obreda do zabave, "Renome" — Bijeljina, Akademija umetnosti — Banja Luka, Beograd 2000, 34 i 71).
13 Spominjanjem orača i kopača lazarica u stvari posebno ističe želju za uspešnim obavljanjem raznih seoskih poslova.
14 Kao što je napomenuto, u ovom obredu došlo je do svojevrsne desakralizacije, pa se otuda ne može govoriti o "muzici u službi obreda", već kao o nečemu što ima nešto drugačiju ulogu.
15 U Takovu se i danas sećaju da su kao žrtvu u ovom obredu prinosili rečnog raka, tako što su ga živog zakopavali na raskršću, posle čega je, kao svojevrsna posleliia, pala kiša, i padala je sve dok ga ne iskopaju (Dimitrije Golemović, "Muzička tradicija Takova", Takovo u igri i pesmi, Tipoplastika, Gornji Milanovac 1994, 90).
16 Ovaj tip melodije spada među najčešće u srpskom obrednom pevanju, pa je karakterističan za obredne pesme različitih žanrova (osim dodolskih, imaju ga još i krstonoške pesme, neke od pesama na Jeremijindan, pa čak i neke od đurđevdanskih i slavskih pesama). O ovome više se može naći u: Dimitrije Golemović, "Srpsko narodno pevanje u razvojnom procesu: od obredne do ljubavne lirike", Etnomuzikološki ogledi, Biblioteka XX vek, Beograd 1997,26.
17 Uz "klasične" primere dodolskih pesama, dodolsku pesmu skoro jednaku onoj iz Kovina, u sremskom selu Čerević (mada bez napomene da li pripala srpskoj ili romskoj muzičkoj praksi) zapisao je etnomuzikolog dr Nice Fracile, koji ju je pri tom i detaljno izanalizirao, došavši do rezultata koji nedvosmisleno govore da je u pitanju pesma nastala pod uticajem sa "zapada": melodijski ambitus u intervalu none, prisutnost vođiie, razvijen muzički oblik... (Nice Fracile, Vokalni muzički folklor Srba i Rumuna u Vojvodini, Matica srpska, Novi Sad 1987, 40, primer br. 39).
18 Ova pojava iako nedvosmisleno govori o prevazi formalnog nad suštinskim razumevanjem stvari, tako tipičnim za Rome, takođe svedoči i o velikoj važnosti koju učesnici obreda daju refrenu pesme. Ovim i mnogim drugim problemima vezanim za refren u narodnom pevanju više se bavi knjiga posvećena refrenu u narodnom pevanju: Dimitrije O. Golemović, Refren u narolnom..., op. cit., 12
19 Što je karakteristično za pripadnike tzv. dinarske migracione struje koji su se u Srbiju doselili iz oblasti Crne Gore i Hercegovine, postavši većinsko stanovništvo (posebno u zapadnoj Srbiji i Šumadiji), za koje je karakteristično da su se tralicionalno bavili stočarstvom, a ne zemljoradnjom, pa samim tim i lazarički a i dodolski običaj, kao tipično zemljoradnički, nisu imali priliku da se kod njih razviju.



1164  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Mesto i uloga limenih duvačkih orkestara... poslato: Januar 18, 2012, 11:32:48 pm
**

MESTO I ULOGA LIMENIH DUVAČKIH ORKESTARA U NARODNOJ MUZIČKOJ PRAKSI SRBIJE


SAŽETAK: Osim mnogobrojnih i raznovrsnih ad hoc sastavljenih ansambala/orksstara, u muzičkoj praksi Srbije postoje tri najčešća i na neki način najvažnija, oformljena po evropskom prinpipu: gudački, tamburaški i limeni duvački, odn. bleh orkestar — kojem je ovaj rad i posvećen. On se sreće u skoro celoj Srbiji i iako ga odlikuju neke osnovne zajedničke osobine, njegovo muziciranje je uslovljeno krajem u kome živi. Iako datira još iz prošlog veka, praksa sviranja duvačkih orkestara umnogome je pospešena pojavom Dragačevskog sabora trubača, počev od 60-ih godina ovog veka, ali je to — uz pojačan razvoj — neminovno dovelo i do svojevrsnog stilskog ujednačavanja, kao i do forsiranja pojedinih stilova muziciranja, kao što je to npr. južnosrbijanski stil. On je kod nas postao popularan najverovatnije zbog svoje orijentalne obojenosti, koja je veoma bliska muzičkom ukusu ovdašnjih ljudi.

                                                                                                         Truba je Srbinu i rados' i žalos'.
                                                                                                                                             Ona ga vodi i na veselje i u rat,
                                                                                                                                             a ispraća ga kad umre.
 
                                                                                                                                                           (narodni muzičar iz Valjevske
                                                                                                                                                             Kolubare Krstivoje Subotić)

 
Srpska kultura kroz istoriju često je trpela strane uticaje. Uz nesumnjivo jedan od najznačajnijih kakav je bio viševekovni turski uticaj, veoma izražen i po našu kulturu ništa manje značajan, bio je i onaj iz srednje Evrope. On je naročito važan bio u 19. veku, u vreme oslobođenja od Turaka i stvaranja samostalne srpske države, a, moglo bi se reći da traje čak i do naših dana. Sa muzičkofolklornog stanovišta pomenuti uticaj je nesumnjivo najzanimljiviji kad je u pitanju stvaranje posebnih muzičkih ansambala odn. orkestara, čijem je jednom vidu — limenom duvačkom odn. bleh orkestru ovaj rad i posvećen.
 
Orkestarsko sviranje u velikoj meri je strano srpskoj tradicionalnoj muzičkoj praksi. U prošlosti, narodni svirači uglavnom su nastupali sami, ili po dvojica, od kojih je jedan svirao na nekom melodijskom, a drugi na ritmičkom instrumentu (gajde i bubanj; klarinet i bubanj; violina i bubanj i sl.).
 
Za vreme turske okupacije u Srbiji, po gradovima, postojali su instrumentalni ansambli, koji su bili u službi raznih turskih velikodostojnika, a karakterisao ih je tipičan orijentalni sastav (zurle, trube, bubnjevi, sahani, triangli).1 Viševekovni boravak Turaka na našim prostorima nužno je uticao na ukus ovdašnjih Srba, tako da nije ni čudno što je i prvi orkestar koji je svirao na dvoru kneza Miloša bio orijentalan — "Mustafa i njegova družina uživali su ugled zvaničnih dvorskih svirača koji su svirali ne samo pri svim zvaničnim ceremonijalnim trenucima na dvoru, već su se obavezno nalazili i u kneževoj pratnji prilikom njegovih putovanja, što je sve bilo po ugledu na turske velikodostojnike."2
 
Kao čovek velikih interesovanja i željan napretka, knez Miloš se vrlo brzo okrenuo Evropi, što je pored mnogih promena u srpskom mladom građanskom društvu, dovelo do promena i na muzičkom planu. Tako se već 1831. godine osniva Knjaževsko-serbska banda — duvački orkestar evropskog tipa, sa kapelnikom Josifom Šlezingerom,3 koji je imao veoma raznolik repertoar: narodne melodije, potpurije, fantazije, marševe i druga prigodna dela za vojne i druge potrebe. Orkestar je takođe nastupao u pozorištu i na dvorskim zabavama.4
 
Zanimljivo je da je praksa ovakvog muziciranja postala u Srbiji veoma popularna, tako da je došlo do pojave više vojnih orkestara koji su u periodu od 40-ih godina 19. veka, pa sve do početka 20. veka, imali stanovit razvoj, kako na planu svoga sastava, tako i repertoara. Oni su u tom periodu od manjih orkestarskih skupina prerasli u prave orkestre, koji su nastupali ne samo na prigodnim svečanostima, već i kao izvođači ozbiljnih simfonijskih kompozicija (Beograd od devedesetih godina 19. veka, do 1914. godine).5
 
Stranci koji su prolazili našim krajevima tokom 19. veka, videvši sklonost Srba ka orijentalnom, bili su veliki skeptici u pogledu njihovog usvajanja zapadnih tekovina, naročito kad je u pitanju bila zapadna muzika, "smatrajući da će trebati dosta vremena da ta komplikovana muzika zapada (podvukao D. G.), bude potpuno prihvaćena u civilnom životu Srbije".6 Međutim, ovdašnji ljudi su se pokazali daleko fleksibilnijim nego što se to od njih očekivalo, tako da su tu muziku usvajali veoma brzo — u skladu sa takođe brzom transformacijom svog građanskog društva.
 
Seoska kultura je imala svoj specifičan razvoj u kojem su gradski uticaji bili svedeni na najmanju moguću meru, a ako ih je i bilo, oni su na neki način kasnili. Kad se u vidu ima uticaj Orijenta, preko turskih osvajača, kako je to već napomenuto, može se zaključiti da je on u selu bio neznatan i da se ograničio na nekoliko, uglavnom spoljnih kulturnih manifestacija, kao što je to npr. bila upotreba tambure u seoskoj tradicionalnoj muzici. Evropski uticaji na muziku našeg sela značajniji su, tako da npr. najpopularniji vid narodnog pevanja od vremena između dva svetska rata, pa do danas, postaje pevanje na bas, u naše krajeve najverovatnije doneseno iz Hrvatske,7 koje u odnosu na tradicionalno dvoglasno pevanje poseduje mnoge različitosti, od kojih su najznačajnije te što je homofono, sa vodećim glasom i pratnjom koja se odvija u paralelnim tercama (sa kvintom u kadenci), za razliku od tradicionalnog koje je heterofono ili bordunsko, sa sekundom kao osnovnim sazvučnim intervalom.

Iako "zapadnjački koncipirano", pa tako u osnovi veoma strano našoj tradicionalnoj seoskoj muzici, ovo pevanje postalo je popularno iz više razloga. Prvi je sigurno taj što u njegovom izvođenju može da učestvuje veći broj pevača: jedan u vodećem, a svi ostali u pratećem glasu (za razliku od starog dvoglasnog pevanja gde pesmu izvode dva, a najviše tri pevača), pa tako ono kao vid kolektivnog muziciranja, postaje veoma značajno i kao specifičan oblik druženja. Njegova konstrukcija: solo početak i grupni nastavak, takođe potpomaže da u pevanju učestvuju čak i ljudi koji određenu pesmu nikada ranije nisu pevali, jer oni naprosto ponavljaju reči koje je solista otpevao, koristeći za to lako pamtljivu, a najčešće i odranije već poznatu prateću melodiju.8
 
Koliko god da mu je u osnovi strana, u selo je iz grada prenesena i evropska praksa sviranja u raznim instrumentalnim ansamblima, koji se ovde formiraju kao gudačko, tamburaški i limeni duvački, a takođe je donesena i harmonika — instrument koji je vremenom postao jedan od najznačajnijih muzičkih instrumenata u našoj tradicionalnoj muzičkoj praksi. Gudački ansambli su u vremenu između dva rata bili najznačajnija vrsta kolektivnog muziciranja u nas. Sastavljeni najčešće od 1—2 violine, viole i kontrabasa, oni su na neki način činili sponu između muzičke tradicije grada i sela, učestvujući kako na gradskim, tako i na seoskim svečanostima, doduše ne uvek u istom sastavu i sa istim repertoarom, ali na sličan način odsviranim numerama.9 Uloge instrumenata u gudačkom ansamblu bile su veoma određene i uslovljene dalekim evropskim uzorima: prva violina je svirala vodeću deonicu, druga violina — isto to u intervalu terce; viola je donosila neki vid harmonske pratnje u karakterističnom estam ritmu, a kontrabas je svirao osnovne harmonske tonove. Članove ovih orkestara uglavnom su činili Cigani, kao svojevrsni muzički profesionalci, još od vremena turske okupacije.10

Tamburaški ansambli najčešće su muzicirali u Vojvodini, mada ih je bilo i u drugim našim krajevima — uglavnom u varošima. Oni su tu, koncipirani po evropskom uzoru, prisutni od sredine prošlog veka, uzimajući kao osnov kordofoni instrument tamburu, koja je na Balkan donesena najverovatnije još u 14. i 15. veku, sa najezdom Turaka.11
 
Tamburaški orkestar je sastavljen od nekoliko, a najčešće 3—5 instrumenata i čine ga uglavnom: bisernica (prim), brač (basprim), bugarija (kontra) i bas (berde, begeš), a postoji i sastav u kome je vodeća melodijska uloga umesto bisernici, poverena violini.12 Uloge instrumenata određene su slično kao i u gudačkom orkestru, pa tako pored jedne bisernice kao vodećeg melodijskog instrumenta, tu može da bude zastupljena još jedna — koja prati prvu u terci. Brač donosi deonicu jednaku vodećoj, u donjoj oktavi, bugarija čini harmonsku pratnju u karakterističnom es-tam ritmu, dok bas svira osnovne harmonske tonove.
 
Članovi tamburaškog orkestra su podjednako bili i Srbi i Cigani.
 
Limeni duvački ansambli ili bleh orkestri, iako sa solidnom i vremenski relativno dugom praksom u gradskom muziciranju, na naše selo prodiru tek početkom 20. veka, utičući na stvaranje seoskih duvačkih ansambala. Inače, "trubaštvo" kod nas dobija šire razmere posle Prvog svetskog rata, a naročito posle Drugog.13 Verovatno najzaslužniji za razvoj ove muzičke prakse je Dragačevski sabor trubača, koji je osnovan kao takmičarski festival duvačkih seoskih orkestara 1961. godine.14
 
Sastav bleh orkestra, koji se, inače, u našem narodu najčešće naziva "banda", može da bude različit, sa različitim brojem izvođača (najčešće od 7 do 11). Njega uglavnom čine 2—3 fligorne (in b), katkada i trompeta (in es), 2—3 basfligorne (in b), 1 bas (helikon in b ili in f) i 1 veliki bubanj sa činelom.15 Ponekad se ovakvom sastavu priključuje i doboš, kao i klarinet (in es) (okolina Vranja i Leskovca), trombon (in es ili in b), odn. saksofon (in b ili in es) (okolina Negotina i Majdanpeka).16
 
Uloge instrumenata u orkestru određene su njihovim osobinama, prvenstveno apsolutnom visinom, a onda i njihovim tehničkim karakteristikama. Tako fligorne izvode melodiju — udvojenu u terci, basfligorne — svojevrsnu harmonsku pratnju (u vidu kontrapunktirajućih melodija, ili na već pomenuti es-tam način), bas — osnovne harmonske tonove, dok bubanj sa činelom predstavlja ritmičku osnovu celokupne svirke (desna ruka donosi glavne udare, a leva — koja je "zadužena za činelu" — takođe najčešće izvodi es-tam pratnju). U tradiciji jugoistočne Srbije svirka na bubnju može da bude i bez učešća činele, tako da leva ruka takođe udara po koži bubnja, ali ne maljicom, već tankim prutom, donoseći karakteristični "usitnjen ritam" (primer br. 1). Ova praksa umnogome je tradicionalnija od one gde se koristi činela, i u direktnoj je vezi sa arhaičnom praksom instrumentalnih ansambala sastavljenih od zurli i bubnja. Repertoar bleh orkestara najčešće se ispoljava kao pratnja narodnih igara, neretko to su pesme, a u nekim našim krajevima bleh orkestar je izvodio posebnu muziku za ispraćaj pokojnika.17
 
Iako na prvi pogled u nas veoma homogena, samim tim i jednostavna za razumevanje, ova muzička praksa to nije, te da bi se bolje shvatila, nužno je da se posmatra sa dva aspekta. Prvi, mogao bi se nazvati prostornim odn. horizontalnim, važan je zbog toga što se odnosi na pripadnost bleh orkestra nekoj teritoriji, što umnogome određuje stil njegovog muziciranja. Zanimljivo je da izvođačka praksa narodnih bleh orkestara u Srbiji nije podjednako razvijena, i da postoje tri oblasti gde se ona naročito afirmisala: 1. okolina Leskovca i Vranja; 2. okolina Boljevca i Zaječara, kao i 3. okolina Čačka i Užica.18 Stil muziciranja u ovim "oblastima" međusobno se razlikuje, tako da su npr. igre iz okoline Vranja i Leskovca na svome početku "uzdržane", a kasnije veoma žive, sa osobinama "južnjačkog temperamenta sa karakterističnim ritmovima"19 — najčešće u aksak ritmičkom sistemu. Česta je i upotreba sinkope, naročito u igrama tipa "čočeka" (primer br. 1). Igre iz okoline Boljevca i Zaječara karakteriše svojevrsna motoričnost (primer br. 2), dok su one iz okoline Čačka i Užica "ujednačenog i ravnomernog ritma",20 mada ih ima i veoma živih (primer br. 3).
 
Drugi aspekt, nazvaćemo ga vremenskim odn. vertikalnim, odnosi se na trajanje ove muzičke prakse, kao i promene koje iz toga slede. Za razliku od sporih i neznatnih promena u tradicionalnoj kulturi karakterističnih za nekadašnja vremena, one koje se dešavaju u novije vreme veće su i mnogo življe. Karakteristična muzička hermetičnost i samosvojnost pojedinih krajeva u prošlosti, danas je umnogome narušena raznim faktorima. Kada je u pitanju tradicija o kojoj govorimo, najznačajniji je sigurno bio već pomenuti Dragačevski sabor trubača, koji je svojim tridesetpetogodišnjim trajanjem nužno uspostavio i neka nova merila vrednosti u ovom načinu muziciranja, koja su za njega bila kako korisna tako i štetna. S jedne strane, orkestri su umnogome poboljšali svoje izvođačko umeće, a s druge — u tom procesu su izgubili mnogo od svoje originalnosti i samosvojnosti, što je nužno dovelo do svojevrsne unificiranosti. Ova praksa potpomognuta raznim medijskim sredstvima, učinila je takođe, da, bez obzira na svoj kvalitet, neki načini muziciranja postanu popularniji od drugih, pa tako i neka vrsta muzičkog "ideala" odn. uzora. Ovo se naročito odnosi na svirku orkestara iz okoline Leskovca i Vranja, a razlog njihove popularnosti nesumnjivo leži u njihovom orijentalnom stilu muziciranja, koji je veoma blizak našim ljudima. I ova pojava nužno rezultira unificiranjem, koje, istina, ima drugačiju pozadinu, ali je to nesumnjivo u svojoj suštini.21
 
Sastav bleh orkestara u Srbiji nacionalno je raznolik i najčešće ga čine Cigani, kao ovdašnji najstariji muzički profesionalci (okolina Vranja i Leskovca, odn. Boljevca i Zaječara), a posle njih Srbi (okolina Užica i Čačka odn. Boljevca i Zaječara), a naposletku i Vlasi (okolina Boljevca i Zaječara).
 
Pojava bleh orkestra u nekim našim krajevima izvršila je zanimljiv uticaj na tradicionalno muziciranje, pa ga, iako nije mnogo značajan za celokupnu muzičku tradiciju, ipak treba pomenuti. U užičkom kraju (jugozapadna Srbija), a i nekim drugim krajevima, tradicionalni narodni instrument paljka (klarinetskog tipa) izrađen od tikve,22 udružuje se u specifične ansamble. Iako na prvi pogled orkestar paljkara izgleda primitivno i samim tim kao kulturna pojava nesumnjivo nešto daleko starije od bleh orkestra (njegov preteča?), ona to nije, već predstavlja njegovu jednostavnu imitaciju (ovo je najočiglednije u podeli "uloga" u svirci).23 Sa aspekta uticaja bleh orkestra na tradicionalko muziciranje veoma zanimljiva je i praksa vokalnog imitiranja svirke bleh orkestra, koja, koliko je poznato, ne živi u narodnoj praksi na način kako to oni čine, već služi da se seljaci zabave na nekom od svojih jesenjih ili zimskih skupova.

Na samom početku rada dat je fragment kazivanja jednog narodnog muzičara o značaju trube za našeg čoveka, koji nekome možda deluje čudno, a nekome najblaže rečeno — preterano. Gde je "prava istina" kad je o tome reč? Truba, a sa njom i grupno muziciranje u okviru bleh orkestra, iako u osnovi strani našoj tradiciji, postali su joj veoma bliski iz više razloga. Verovatno najvažniji je taj što su ponikli iz vojne prakse, koja je Srbinu, kao čoveku koji je vazda ratovao, bila veoma bliska. Zar o tome dovoljno ne svedoči i činjenica što su dva važna elementa novije srpske muške narodne nošnje: kapa ("šajkača") i pantalone ("bridž pantalone" — do kolena uz nogu, a iznad — u predelu butine — znatno proširene), u stvari delovi vojne uniforme?

Jak i prodoran zvuk trube nešto je što odgovara ukusu našeg čoveka, koji najviše ceni snagu, kako u životu, tako i u muzici. U pomenutom pevanju "na bas" npr. mnogoljudna pratnja u drugom, prema jednom čoveku u prvom glasu, ni u jednom trenutku ne pokušava da se dinamički uskladi sa njim, jer je, po mišljenju pevača, solista dobar jedino ako nadjača pratnju. Sa Zapada usvojena, a našoj tradiciji strana i na izvestan način nesumnjivo komplikovana muzička struktura, sa svojevrsnom podelom instrumenata u orkestru na melodijske, harmonske i ritmičke, vremenom je zaživela u našoj muzičkoj praksi — prvo kao nešto ne sasvim u potpunosti definisano, a potom — najviše zahvaljujući pomenutim uticajima Dragačevskog sabora trubača, u jednom čistom vidu — koji umnogome podseća na svoje daleke srednjoevropske uzore. "Pročišćavanje" svirke bleh orkestara ma kako da izgleda kao dobra pojava u ovoj praksi, na neki način to i nije, s obzirom na to da je tom prilikom nužno došlo i do svojevrsnog ujednačavanja, a sa njim i gubljenja raznih lokalnih osobina koje su pojedini orkestri posedovali, što ih je u mnogo čemu činilo originalnim, a celokupnu praksu raznovrsnijom.

Kao noviju pojavu, za koju se takođe ne može reći da je pozitivna kad se u vidu ima ova instrumentalna praksa, treba pomenuti i njenu svojevrsnu modernizaciju, što je rezultat uticaja "estrade". Ova modernizacija ispoljena je kako u izboru repertoara (tu više ne postoje nikakve ni vremenske, prostorne niti bilo koje druge granice), tako i u načinu njegovog izvođenja. Umesto tradicionalnih numera, najčešće zasnovanih na varijacionom principu (jedan muzički deo koji se ponavlja, a pritom neznatno menja), ili na principu kontrasta (nekoliko muzičkih delova koji se kombinuju), naši svirači počeli su da izvode prave male rapsodije, stvorene najčešće uz pomoć nekog "školovanog" muzičara (uglavnom člana nekog vojnog bleh orkestra). Te "kompozicije" retko su uspele. Neretko su preduge, a glavni akcenat u njima stavljen je na svojevrsne spoljne — kako muzičke,24 tako i vanmuzičke efekte,25 koji su tu uvedeni iz jednog jedinog razloga: da izazovu pozitivnu reakciju kod slušalaca.
 
Posle svega rečenog, nužno se nameće i razmišljanje o budućnosti ove instrumentalne prakse kod nas. Puno toga vidi se već i na prvi pogled, i već je pomenuto u ovome radu. Mnogo je faktora koji ovu praksu ugrožavaju, kako u pogledu njene originalnosti, tako i tradicionalnosti. Iako kod nas veoma popularna, ona ipak sve više predstavlja neku vrstu anahronizma, tako da je već skoro sasvim nestala iz muzičke prakse mnogih naših krajeva. Mesto bleh orkestara zauzeli su drugi — "moderniji" orkestri, sastavljeni od nekoliko "modernijih" instrumenata, najčešće harmonike, gitare, bas gitare i bubnjeva, ozvučenih uz pomoć električnih naprava, koji, s obzirom da se sreću na daleko širim prostorima, u našoj zemlji i van nje, još više utiču da muzika koju sviraju skoro u potpunosti izgubi svoj identitet. Tome je umnogome "pomogao" i repertoar ovih orkestara koji je u potpunosti slobodan i velikog je raspona: od tradicionalnih melodija iz raznih naših i stranih krajeva, do tzv. novokomponovane muzike, koja je u poslednje vreme postala najpopularniji muzički vid u nas.


Dimitrije O. Golemović

_________________

01 A. Gojković, Muzički živoš u Srbiji devetnaestog veka prema svedočanstvima trojice inostranih putopisaca (Pirc, Ami Boue, Kanitz), Etnoantropološki problemi, sv. 9, Beograd 1992, 107.
02 Ibid, 107—108.
03 Josif Šlezinger rođen je u Somboru 1794. godine (umro u Beogradu 1870), a muzički školovan u Nemačkoj. Godine 1829. na poziv Jevrema Obrenovića, Miloševog brata, osnovao je u Šapcu orkestar sastavljen od šesnaest muzičara, koji je — prešavši u Miloševu službu — popunjen novim članovima (R. Pejović, Srpsko muzičko izvođaštvo romantičarskog doba, Beograd 1991, 291).
04 Ibid, 291.
05 Ibid, 289.
06 Ibid, 1, 109.
07 Zanimljiv je podatak o poreklu ovog pevanja u užičkom kraju (jugozapadna Srbija), gde se pojedini seljani sećaju kako su ga čuli, a onda i naučili, od "slavonskih pekmezara", žena koje su za vreme Prvog svetskog rata boravile na njihovoj teritoriji, sa zadatkom da prave pekmez od šljiva austrougarskoj vojsci u velikoj meri sastavljenoj od njihovih "zemljaka" Hrvata, i tako im poboljšaju ishranu. Neki kazivači sećaju se i radnika iz Like, koji su gradili jednu od pruga uskog koloseka, u užičkom kraju između dva rata, a koji su takođe pevali "na bas".
08 O pevanju "na bas" više se može pronaći u: D. Golemović, Novije seosko dvoglasno pevanje u Srbiji, Gem, knj. 47, Beograd 1983, 118, a o ulozi pratećeg glasa u njemu u: D. Golemović, Uloga pretećeg glasa u srpskom narodnom dvoglasnom pevanju (na primeru pevanja zapadne Srbije), Narodna umjetnost, Posebno izdanje 3, Zagreb 1991, 309.
09 Čuveni orkestri šabačkih Cicvarića i lozničkih Amzića bili su veoma brojnog sastava, sa udvojenim gudačkim instrumentima, uz koje je svirala čak i flauta, kao i cimbalo. Prilikom seoskog muziciranja oni su najčešće bili redukovani, tako da je npr. Naif, poslednji živi član orkestra porodice Amzić, znao da na selo pođe samo u pratnji svoga oca, kontrabasiste, koji, zbog toga što je ostario i onemoćao, nije svirao na svome instrumentu već na malom bubnju (D. Golemović, Odnos seoskog i Gradskog u muziciranju lozničkog violiniste Naifa Amzića, Zbornik radova XXXV kongresa folklorista SUFJ, Rožaje 1988, Titograd 1988, 435.).
10 A. Gojković, Društvena uloš narodnih muzičkih instrumenata u Srba, GEM, knj. 49, Beograd 1985, 128; T. Đorđević, Ciganska zanimanja, Naš narodni život, knj. 7, Beograd 1984, 29.
11 Leksikon jugoslavenske muzike, Zagreb 1984, 450—451.
12 S. Vukosavljev, Vojvođanska tambura, Novi Sad 1990, 61.
13 Nije slučajno što otprilike u isto vreme u Srbiji počinje da živi i pomenuto pevanje „na bas".
14 D. Dević, Etnomuzikologija, III deo (skripta), Beograd 1977, 221.
15 Ibid, 219.
16 Ibid, 219—220.
17 U Valjevskoj Kolubari (zapadna Srbija) za tu priliku izvodio se "Tužni marš", po "amanetu" odn. predsmrtnoj želji pokojnikovoj, za šta narodni svirač K. Subotić slikovito kaže: "Umrlog je najstarija riječ" (D. Golemović, Narodni muzičar Krstivoje Subotić, Istraživanja, 1, Valjevo 1984, 118, 12.). Muzika za ispraćaj pokojnika izvodila se i kod Vlaha u okolini Negotina, pa i šire na teritoriji severoistočne Srbije.
18 Op. cit. 14, 221.
19 Op. cit. 14, 220.
20 Op. cit. 14, 220.
21 Poznat je primer muziciranja bleh orkestra u filmu Emira Kusturice Dom za vešanje, sa numerom Đurđevdan, izvedenom od strane orkestra iz okoline Vranja, koja je po prikazivanju filma postala pravi muzički hit, sa velikim brojem varijanata, kako u narodnoj muzičkoj praksi, tako i onih izvedenih od strane estradnih "muzičkih zvezda".
22 Paljka je u užičkom kraju narodni naziv za jednu vrstu tikve koja najčešće služi kao natega za vino, ili neka vrsta posude kojom se zahvata voda.
23 D. Golemović, Narodna muzika užičkog kraja, Beograd 1990, 38. U Dragačevu takođe postoji praksa imitacije bleh orkestra uz pomoć vrgova (tikvi), na kojima ss, za razliku od pomenutih paljki ne svira već peva (D. Dević, Narodna muzika Dragačeva, Beograd 1986, 55).
24 Nagli dinamički kontrasti, razvijeni "aranžmani" i dr.
25 Veliko obraćanje pažnje svojevrsnoj koreografiji u razmeštaju i pomeranju orkestra na sceni tokom koncerta. Da se ne govori o raznim drugim "glenmilerovskim" elementima, verovatno usvojenim iz američkih muzičkih filmova, kada muzičari tokom sviranja svoje instrumente pomeraju levo—desno i sl.


Srpski citatni indeks | UDK 785.12(497.11)
1165  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Narodno pevanje... [Dimitrije O. Golemović] poslato: Januar 18, 2012, 11:11:35 pm
*
Dimitrije O. Golemović


REFREN U NARODNOM PEVANJU — OD OBREDA DO ZABAVE

Renome — Bijeljina i Akademija umetnosti — Banja Luka, Beograd, 2000. 287 pp.,
kompakt disk (53 zvucnih primera), 196 notnih primera, bibliografija, index


Refren je veoma česta i važna osobina narodnog pevanja. Kao osnovu za sagledavanje problema refrena u obzir su uzeti muzički primeri sa teritorija Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, ali sa željom da se iznađu i neke opšte zakonitosti u vezi sa ovom karakteristikom pevanja, koje važe i za pevanja drugih naroda sveta. Iz tog razloga knjiga je pokušaj da se utvrdi šta je to uopšte refren i kako se on "definiše" u narodnoj i naučnoj praksi (poglavlje: Pojam i "definisanje" refrena u našoj narodnoj i naučnoj praksi). Posebna pažnja posvećena je refrenu sa aspekta njegove uloge u razvoju samog pevanja, sa tvrdnjom da on predstavlja jedan od najznačajnijih elemenata toga razvoja (poglavlje: Razvoj narodnog pevanja posmatran kroz pojavu refrena). Raznim oblicima refrena i njihovoj konstruktivnoj ulozi u pevanju ova knjiga se takođe ozbiljno bavi, s tim što uspostavlja i određenu terminologiju, koja je proistekla iz nekoliko njegovih osobina: uloga refrena u pesmi, njegovo mesto u melopoetskoj celini, ali i neke njegove specifičnosti (poglavlje: Refren kao sredstvo oblikovanja narodne pesme). Da refren može da bude svojevrsna šifra u pesmi kojom se "obeležava" njena melodija, svedoči veliki broj primera, kako onih najstarijih — obrednih, gde je imao važnu ulogu u "komunikaciji" sa višim silama, tako i u novijim, gde služi kao nešto po čemu se "prepoznaje" pesma (poglavlje: Tak'a arija voj da se rekne / Refren kao muzička odrednica pesme). Između tzv. govornog jezika i nekih oblika refrena mogu se zapaziti izvesne analogije, izražene u korišćenju nekih reči (poglavlje: Ej, more, bre / Da li je refren u pevanju ponekad isto što i uzrečica u govoru?). Veza refrena i igre u pesmama uz igru takođe je jedno od pitanja koje svedoči o značaju refrena u narodnoj tradicionalnoj praksi, (poglavlje: Ovako se biber tuca / Postoji li pojava u narodnoj igri koja predstavlja pandan refrenu?). Iako po mišljenju mnogih stručnjaka različitih profila tzv. novokomponovana narodna muzika i nije narodna, s obzirom na to da ne zadovoljava odavno postavljene kriterijume kao što su: anonimnost nastanka, usmeno prenošenje i dr., njoj je — tačnije novokomponovanoj pesmi kao njenom najčešćem obliku — u ovoj knjizi takođe posvećena dužna pažnja. Razlog za to leži u pojavi refrena u ovoj vrsti muzike i višestrukom značaju koji on za nju ima. Ovog puta, kao posebno zanimljiva, istaknuta je uloga refrena kao svojevrsnog sredstva komercijalizacije, s obzirom na činjenicu da je kao tipičan vid masovne kulture ova muzika postala svojevrsna roba (poglavlje: Dobar refren prodaje pesmu / Refren u novokomponovanoj narodnoj muzici). Iako nesumnjivo veoma značajan za narodno pevanje, refren nije prisutan u svim njegovim vidovima. Tako se npr. on ne javlja u narativnim pesmama (balade i epske pesme), za šta bi se kao osnovni razlog mogao istaci taj da refren ima osobinu da "zaustavlja radnju", što niukoliko ne odgovara njihovom "karakteru". Iz tog razloga u ovim pesmama ne sreće se ni ponavljanje, a ni neki drugi oblici "rada sa tekstom", što je npr. karakteristično za narodne pesme, naročito one novijeg porekla (poglavlje: Refren u narodnom pevanju / završne napomene).
1166  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Muzički gradovi i varoši u sećanjima i zapisima / Kad je Kragujevac bio glava Srbije poslato: Januar 18, 2012, 10:24:44 pm
**

KAD JE KRAGUJEVAC BIO GLAVA SRBIJE


Srpski melograf i kompozitor Vladimir R. Đorđević (1869—1938) zapisao je nekom prilikom tekst i melodiju jedne retke stare pesme koja se u narodu dugo pevala. Stihovi te zanimljive pesme, koju u njegovom zapisu prilažem u celini, glase:
 
Beograde, Beograde
Zalud tvoja hvala,
Kad je tebi Kragujevac glava!
Kad je tebi Kragujevac glava!

 
Kragujevcu trava do kolena
Ni ju pasu konji, ni volovi,
No ju gaze kraljevi vojnici.
Pituje ih kralje Aleksandre:
"Čujte li, ljuta, silna vojsko!
Jeste l' gladni, ili ste pak žedni?"
— Nismo gladni, niti smo pak žedni,
No smo žalni što smo neženjeni;
Tanka puška i otac i majka,
Dva pištolja, dva brata rođena,
Oštra sablja, ljuba verenica.1
 
Prvi stihovi ove pesme, zapisane u vreme kralja Aleksandra Obrenovića, oko 1896. godine, bili su nekada jako aktuelni. Beograd je kao grad još od vremena despota Stefana Lazarevića (1403/4) bio najpoznatiji, najveći i najznatniji u Srbiji zbog svoje duge istorije. Ali je bio i jedan period u prošlosti, kad je, po pesmi, Kragujevac, postao "glava" Srbije. I to pamti, i o tome peva ova narodna pesma. I po tome su Kragujevčani isprednjačili ispred Beograda i postali nekako značajniji, znamenitiji sa svojim gradom koji je sad "glavni", ili kako se tad pevalo i govorilo — "glava" Srbije. A ti stihovi, tako spevani, da se malo podsmehnu Beogradu i Beograđanima, jer oni više nisu ni prvi, ni najznačajniji, pevani su u masi i rado i dugo i mnogo. Ta čudna pesma, koja inače u sebi nosi i delić istine, postavlja nama današnjima i izazovno pitanje: kad je i da li je zaista Kragujevac bio "glava" Srbije? Mi Beograđani danas o tome ništa ne znamo, misleći da je ta pesma samo onako neka mala šaljiva podrugačica Kragujevčana na naš račun. I otkud baš to da se u pesmi pripeva mladi kralj Aleksandar Obrenović, kad je u doba njegove vladavine, kao što je opšte poznato, Beograd bio glava od Srbije. Zapažajući taj anahronizam pitamo se: da li pesma u svom sadržaju peva istinu ili kazuje neistinu?
 
Pesma je ranije nastala. To nam kazuje i Milan Đ. Milićević, jedan od najboljih poznavalaca srpskog narodnog života. U kapitalnom delu Kneževina Srbija, izdanom 1876. godine on počinje opis "Kragujevačkog okruga" upravo tim stihovima:
 
Beograde, zaludu ti hvala,
Kad je tebi Kragujevac glava!

"Ova je pesma" ističe M. Đ. Milićević, "nekad i nehotice kazivala pravu istinu; potvrđivala je stanje koje se danas sasvim promenilo. Kragujevac, nekad najneposredniji predstavnik i izraz duha i težnja Šumadinaca, davao je pravac svoj radnji nove srpske države. Beograd sa svojim svetskim položajem, svojom poliglotskom populacijom, svojim više trgovnim i kosmopolitskim pogledima, nije mogao biti srce Srbije, nije mogao biti verni predstavnik i potpuni izraz srpskoga naroda; nije mogao govoriti i raditi u ime naroda, nego je kao deo, što se iz srca naroda naređivalo..."2 Po Milićeviću, srce naroda srpskog nekada je bila Šumadija i grad Kragujevac. I dodaje: "Pred onim što kazuje ova pesma i onim što danas stoji, valja da se ustavi i da se razmisli svaki prijatelj našeg naroda, naročito onaj koji je dužan da se brine o njegovoj budućnosti..."3 Milićević je govorio o Kragujevcu kao — srcu Srpstva, a ne o glavi Srbije, koja upravlja otadžbinom, a to je nesporno danas Beograd. Pa ipak vredi priznati da je Kragujevac u prošlosti bio i prestolni grad, dakle — glava Srbije. O tome ne peva samo stara pesma, koju Milićević navodi da se pevala u Srbiji i pre kralja Aleksandra, već i u doba kralja Milana kad on još bejaše knez. A da li se pevala i ranije i gde je početak?
 
Da zagledamo malo u literaturu o Kragujevcu, možda će se odgovor tamo pronaći. Pred sobom imamo danas zaturen i zaboravljen ogled Kragujevac kao prestonica prof. Miloja A. Pavlovića. Ogled je vrlo studiozno napisan i počinje rečenicom koja se ponavlja kao završni zaključak i na kraju istog teksta: "Kragujevac je 1818. postao prestonicom obnovljene Srbije i to ostao za sve vreme prve vlade kneza Miloša (1815; 1818—1839). A do toga vremena, za čitava dva veka bio je obična palanka, sedište nahijskog starešine za Gružu, Lepenicu i Jasenicu... A 1818. Miloš se, prema odluci jedne skupštine u Vraćevšnici... preseli u Kragujevac. Učinivši Kragujevac prestonicom, knez Miloš ipak nije provodio (u njoj) sve dane, nego se češće i duže, radi odmora, zadržavao u Požarevcu i Topčideru. Pa ipak je Kragujevac brzo dobio značaj mesta iz koga je poticala vlast..."4 U svom zanimljivom eseju M. Pavlović, negdašnji direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, koga su sa njegovim đacima streljali fašisti u Drugom svetskom ratu, izneo je dosta i lepih činjenica i dokaza o Kragujevcu kao prestolnici Kneževine Srbije u doba kneza Miloša Obrenovića. Iznosimo samo opšte poznate stvari; da je Kragujevac u to doba bio središte sudske vlasti, duhovne vlasti, da su tu održavane Skupštine, zasedao Sovjet, postavljali se sovjetnici, zavedena popečiteljstva (iliti ministarstva). Kragujevac je postao i kulturno-prosvetno sedište u kome je osnovano i pozorište, tzv. Knjažesko-serbski teatar, obnovljene škole, osnovne i srednje, gimnazija, licej i "klirikalna" škola ili bogoslovija, pri Mitropoliji. Zatim je 1835. godine preseljena u Kragujevac i Velika škola. Tu je bila i gardijska škola, u kojoj su vojsku služili oni vojnici o kojima i peva delom ova pesma; i u pesmi iznose žalbu kako dugo služe vojsku, pa nikako da dođu kućama. U Kragujevcu je, beležio je pedantno M. A. Pavlović u svom ogledu, smešten i prvi Muzej , dopremljena štamparija, a zvanične "Novine Serbske" redovno su izlazile, pod uredništvom poznatog srpskog novinara Dimitrija Davidovića.
 
Sve to, pa i drugi nenamerno ispušteni podaci, govorilo je o nekad slavnom gradu Kragujevcu, gradu koji se preko noći izgrađivao u prestolnicu, onako kako je mislio i planirao sam vladar, knjaz Miloš Obrenović. A pesma, ona se pojavila tako, iznenada, ali ne baš slučajno. Teško je pratiti njene tragove. Da nas ova pesma vodi do samoga knjaza Miloša Obrenovića, vidimo iz jednog rukopisa, koji nam je slučajno dospeo u ruke.
 
Prilikom sastanka predstavnika skupštine u Kragujevcu, maja 1839. godine, iz Šabačkog okruga prisustvovali su svi načelnici, a među njima i načelnik Posavsko-tamnavski, potporučnik Milisav Zarić. Prema iskazu njegovog boravka u Kragujevcu, on se posle skupštine našao u društvu knjaza Miloša u selu Batočini i sa njim poigrao u kolu između mladih snaša i devojaka, Batočanki. O tome je kasnije izjavio kao odgovor na tužbu svojih seljana u kojoj stoji: "Ta ja sam, kaže, u Batoćini, igr'o sa Gospodarom, pak sam neku snašu i seku dole drž'o, a neku gore; pak opet mi Knjaz kaže: Kragoevcu, zaludu ti 'vala / kad je tebi Batoćina glava..."5 Iz ovog akta u rukopisu može se zaključiti da je ta pesmica kao distih još 1839. godine u kolu šaljivo izvikivana kao — poskočica! A da se potom formirala i pesma sa ostalim stihovima i napevom. I po ovom svedočenju Posavsko-tamnavskog kapetana Milisava Zarića izgledalo bi da je nju sam Knjaz izvikivao u kolu, a potom svi prihvatili. Da tu ima i delić istine, da je knjaz Miloš pohvalio Batočinu, a skudio u šali Kragujevčane, može se pomisliti. Jer, ako povežemo sa poskočicom i jedan zaboravljeni podatak, koji je izneo njegov biograf Vuk St. Karadžić, a to je da je Knjaz u Drugom srpskom ustanku ratovao sa Turcima upravo u Batočini i da su tada sa njim Batočinci izvojevali pobedu, koja je doprinela oslobođenju Kragujevca i Šumadije, onda je jasnije zašto se on Batočine i njenih žitelja setio i tad u kolu, mnogo godina docnije.6
 
Ali, postoji i nešto starija pesmica podrugačica, koju je zapisao pre ove poskočice Vuk St. Karadžić. Po njemu, ona se pevala u Šapcu u toku Prvog srpskog ustanka (još 1804). Kad su slabo naoružani seljaci i ustanici pokušali da osvoje Šabac i šabačku tvrđavu, onda su im šabačke Turkinje spevale podrugljivu pesmicu:
 
Podigla se jedna šaka Vlaha
I pon'jela u tikvici praha (baruta)
Da otimlju Šabac od Turaka.
Oni misle da je Šabac šala —
A Šabac je Biogradu glava!7

Poznato je, da su se u Šapcu i u šabačkom okrugu bili krvavi bojevi u Prvom srpskom ustanku, pa se kroz istoriju znalo: kad padne Beograd, pada i Šabac i obratno: kad se oslobodi Beograd i Šabac neće dugo biti pod tuđinom. Prema tome, nastanak teksta pesme Beograde, mala ti je hvala / kad je tebi Kragujevac glava, kao produžetak jedne poskočice od dva stiha, koja se i u kolu izvikivala mogao bi se staviti u vreme prve vlade knjaza Miloša Obrenovića, kada je Kragujevac doista postao "glava" Srbije. Pesma peva o tom vremenu, a dokumentovan ogled profesora Miloja A. Pavlovića to u potpunosti potvrđuje.
 
Ali, Kragujevac je ostao prestolnica i onda kad je knjaz Miloš sišao sa prestola ustupivši ga svojim sinovima. U vreme prve vlade kneza Mihaila Obrenovića (1839—1842) mladi vladar je nastojao da Kragujevac i dalje ostane prestolnica kneževine Srbije. Kada su njegovi protivnici, ustavobranitelji, na čelu sa Tomom Vučićem-Perišićem, Avramom Petronijevićem, Lazom Teodorovićem i drugima, hteli da ga skinu s vlasti, očekivali su ga u Beogradu. Ali je mladi knežević, kako je sam zapisao, "idući iz Carigrada u karantin Aleksinački" stigao, gde ga je sačekala i "veća čast žitelja Okružija kragujevačkog", koja ga je izvestila "o opasnosti koja mi predstoji, ako među vučićevce u Beograd odem". I zato su ga Kragujevčani zamolili "da u Kragujevac idem i u njemu Centralno pravlenije ustanovim."8

To je već manje poznato i Kragujevčanima i Beograđanima, iako o tome postoji i jedan zanimljiv dokument koji ovde iznosimo. Na sastanku sa narodnim prvacima, uz prisustvo naroda i samoga mladog kneza Mihaila 1840. godine, mladi knežević je nastojao da poštuje ustav i volju naroda. Tom prilikom narod se izjasnio i o položaju prestolnice Kneževine Srbije. O tome čitamo u dokumentu koji je mladi knez obznanio narodu, tu se kaže:

UKAZ
 
"Budući Mi je narod, dolazivši Mi gomilama iz sviju gotovo Okružija, koje u Topčider, koje ovde, izjavio želju svoju: da Centralno Pravlenije bude u sredini Zemlje, to Ja, soglasno sa Sovjetom, rešio sam, da se Centralno Pravlenije iz Beograda u Kragujevac premesti, po čemu, kao i radi obštega znanja — da se Centralno Pravlenije u Kragujevac dejstvitelno premešta — i izdajem nastojećij Ukaz Moj.
 
U Kragujevcu, 14. maja 1840.    Mihail M. Obrenović, s. r.
                                                   Knjaz Srbskij "9


Druge su okolnosti potom nastale da se knez Mihailo Obrenović preselio u Beograd. To nije predmet ovog teksta. U svom nedovršenom rukopisu, njemu je bio poznat navedeni distih pomenute pesme. To sudimo iz nekih rečenica u tom tekstu napisanih u kojima piše, da se on lično potpisuje na svim aktima, pa kaže: "...budući sam ja glava ovog naroda, ja njegov zastupnik"; i da je izlišan potpis svih sovjetnika, "kad je Knjaz njina glava, koja ji kod sviju dvorova zastupa..."10
 
Polazeći od pesme u narodu zapisane, zatim kroz prozne zapise i istorijske dokumente, može se zaključiti da je bilo nekad jedno vreme kada se zaista pevalo o Kragujevcu kao glavi Kneževine Srbije. Kragujevac je nekad bio glava Srbije, ali je, prema Milanu Đ. Milićeviću ostalo i danas da se smatra srcem Šumadije i Moravske Srbije, naše domovine, koju na taj način prihvatamo i poštujemo, odnosno — volimo.

 
Đorđe Perić

________________

01 Vladimir Đorđević, Srpske narodne melodije, skupio i harmonizirao za mešoviti hor, Prilog "Prosvetnom Glasniku" za 1896. godinu, s. 18
02 Milan Đ. Milićević, Kneževina Srbija, Beograd 1876, s. 225: Kragujevački okrug (pristup, granice i planine).
03 M. Đ. Milićević, navedeno delo, 225.
04 Miloje A. Pavlović, Kragujevac kao prestonica, Književni sever, 1927, 7/8/9, 298—313; 298, 299; uz tekst priložen je i crtež nepoznatog starog Kragujevca kad je bio prestolnica; videti prilog.
05 Istorijski arhiv u Šapcu, Sud Okruga Šabačkog, An 562/1839, 34—35; akt: Visoko slavnoj Knjažesko-Srbskoj Upravitelnog Sovjeta Komesiji [Tužba kmetova Posavsko-Tamnavske kapetanije na gospodina kapetana Posavskog Milisava Zarića, 1839, 7 septemvrija; tužitelji "u ime cele obštine dveju kapetanija, Posavske i Tamnavske: Gaja Topalović, Baja Lazarević, Petar Mandić, Jovan Milićević i Milija Đurić"].
06 Vuk St. Karadžić, Miloš Obrenović, monografija, u: Srpska istorija našega vremena, Beograd, Nolit, 1975, 287: "Tako, krenuvši Vojsku, udari preko Kragujevca i dođe na Batočinu, gde su tri-četiri stotine Turaka bili načinili šanac i čuvali ga. Ove Turke Miloš tako opkoli i stesni da se sutradan predadu i polože oružje i Srbiji onako bez oružja isprate u Tursku..." (objavljeno 1828. kad se knjaz Miloš mogao podsetiti na bitku na Batočini).
07 Početak bune protiv dahija, u: Milan Panić-Surep, Filip Višnjić, život i delo, Beograd 1967, 154; napomena Vuka St. Karadžića: "Kad su Srblji prvi put došli na Šabac (1804), onda (kažu da su) turske žene u Šapcu pjevale" gore navedenu pesmu.
08 Nedovršeni memoar kneza Mihaila M. Obrenovića, o njegovoj prvoj vladavini (iz ostavine pok. paroha Jovana Dimitrijevića), Javor, 1890, 39, 622—623. Rukopis je datiran: U Beogradu, 6. 7-tvrija 1841.
09 Originalni dokument ovog knez-Mihailovog Ukaza veoma je redak, odštampan možda u nekoliko desetina primeraka i poslan svim načelstvima u Srbiji. Jedan primerak, koji prilažem, nalazi se u Arhivu Srbije, Načelstvo Okruga Šabačkog, An 596/1840—2.
10 Nedovršeni memoar kneza Mihaila M. Obrenovića, Javor, 1890, 45, 718.






DOI: 10.2298/PKIJF0975161P
UDK 94(=163.41)"1840"
1167  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Maksa Popov (1910—1973) poslato: Januar 18, 2012, 05:11:32 am
*
Čika-Maksina "tambura sa srcem"


MAKSA POPOV

Početkom 1935. godine javljaju se prvi zvanični orkestri na Radio Beogradu. Među njima se isticao Tamburaški radio-orkestar, koji je svirao samo za tu radio-stanicu, a njegov šef, čuveni Aleksandar Aranicki, nazvan je "rekorderom u pisanju nota". Ovaj orkestar bio je toliko popularan da je, prema pisanju tadašnjeg nedeljnika "Radio Beograd", proglašen "najboljim na svetu". Pored toga što su uz ovaj orkestar pevali svi pevači pre rata, veoma je bitan podatak da je od samog osnivanja u njemu svirao i Pančevac Maksa Popov (1910–1973), koji će biti na njegovom čelu od 1950. pa sve do rasformiranja orkestra (1957).

Maksa Popov rođen je u Pančevu 11. jula 1910. godine od oca Arse i majke Živke. Već u drugom razredu osnovne škole zainteresovao se za muziku — od oca je uzimao tamburicu i nosio ju je u školu. Tokom odmora je svirao i vršnjaci su se okupljali oko njega, više zainteresovani za svirku nego za dečje igre. Kada je bio u momačkom dobu, otac mu je preminuo i Maksa je postao glava kuće. Da bi mogao više da pomogne porodici, otišao je "u svet" i počeo da svira po kafanama. Tada je upoznao i Jevrejina Sadika Levija, koji je imao svoj orkestar. Počeo je da svira s njima, ali nije znao note i zato je imao manju platu, a Levi je uzeo drugog muzičara da vodi orkestar. To je Maksu nateralo da iz orkestarske arhive uzme notne zapise, te je za šest meseci naučio note i postao vođa orkestra. Nešto kasnije (1930) Maksa je otišao u vojsku, gde je proveo dve godine. Kada se vratio, nastavio je da svira po beogradskim i zemunskim kafanama, ali i da mlađeg brata Ljubu podučava sviranju na tamburi. Nije poznato da li je pre 1935. godine Maksa nastupao na Radio Beogradu, ali te godine postao je član Tamburaškog radio-orkestra, čiji su članovi dobijali honorare samo za nastupe i nisu bili zaposleni u radio-stanici. Kada je počeo Drugi svetski rat, odveden je u Nemačku u zarobljeništvo, odakle se vratio kao astmatičar. Po povratku na Radio dobio je stalan i plaćen posao u Tamburaškom radio-orkestru, u kome je samo svirao do 1950. godine. Kada se Aranicki odselio u Novi Sad, Maksa je postao šef. On je vodio orkestar do 1957. godine, kada je u Radio Beogradu doneta odluka da se on rasformira, a članovima je bilo preporučeno da se prebace u tamburaške orkestre u Radio Novom Sadu ili Radio Sarajevu. Maksa nije želeo da ode iz Beograda, pa je u radio-stanici nastavio da radi kao producent narodne muzike (do penzionisanja 1967. godine). Tada je oformio orkestar manjeg sastava, pod nazivom Tamburaški orkestar Makse Popova, s kojim je pratio mnoge pevače i na radiju i na turnejama, a nastavio je i da svira u restoranima i hotelima. NJegov rad s pevačima značajan je utoliko što je sarađivao i u nekoliko beogradskih kulturno-umetničkih društava kao korepetitor i mlade podučavao pevanju i sviranju. Prema svedočenjima pevača i muzičara, Maksa je bio mirne i tihe prirode, a tamburu (prim) svirao je iz srca. Bio je nežnog zdravlja, često bolešljiv, a kako su govorili, umeo je i da "kašlje u sebi". Posle penzionisanja bolest je napredovala i 1973. godine Maksa Popov napustio je ovaj svet.

Tokom dugogodišnjeg rada Maksa je za sobom ostavio veliki broj trajnih snimaka zabeleženih za zvučni arhiv Radio Beograda. Pored aranžiranja narodnih pesama, bavio se i komponovanjem. Od njega su nam ostale mnoge komponovane pesme, koje se danas smatraju čisto narodnim, a najpoznatije su "Ala volem diku mog" i "U Banatu žito više glave". Pored pesama, komponovao je i instrumentalne numere, među kojima se izdvajaju "Dunda kolo", "Sremčica kolo", "Sašino kolo" i "Srpska zora marš". Mnoge njegove vokalno-instrumentalne kompozicije snimljene su i na gramofonske ploče onog vremena.

Postoji mnogo anegdota o Maksi Popovu. Jedna od zanimljivijih vezana je za Zorku Butaš (1914—2002), u ono vreme poznatu pevačicu. Na jednom stadionu bio je organizovan koncert radio-pevača narodne muzike, a trebalo je da ih prati Tamburaški orkestar. Međutim, kiša je padala i koncert nikako da počne. Publika nervozna, skandira i aplaudira, a Maksa se okrene prema Zorki i kaže: "Ajde, Zore, zapevajte sad vi onu vašu pesmu 'Sjaj, meseče, večeras'". Zorka izađe na scenu, poče da peva i tog trenutka oblaci se raziđoše i mesec obasja ceo stadion tako da svi ostadoše zatečeni. Danas, 35 godina od smrti Makse Popova, nad Pančevom još nije zasjao mesec koji bi osvetlio njegovo ime i rad i učinio da se nadležni sete i neku od pančevačkih ulica nazovu po njemu. Uspomenu na čika-Maksu, kako su ga svi zvali, najviše je gajio Tamburaški orkestar Radio Pančeva (1991–1999), a danas to čine različiti pančevački tamburaški sastavi koji tu i tamo sviraju njegovu muziku. Ostaje pitanje zašto smo zaboravili ovog skromnog i tihog čoveka. Bio je cenjen i poštovan u čitavoj ondašnjoj zemlji, a danas ga se u njegovom rodnom gradu gotovo niko ne seća ili čak i ne zna da je iz Pančeva.


Saša Janoš | "Istorija radijskog pevanja narodne muzike od 1935. do 1975. godine" | Pančevac
1168  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Savez muzičkih društava Vojvodine — Žice tamburice II & III poslato: Januar 18, 2012, 05:09:59 am
**

ŽICE TAMBURICEBROJ 3


Nastavljajuči sa izdavanjem literature za tambure orkestre predstavljamo vam "ŽICE TAMBURICE" broj 3. Edicija je zamišljena kao svojevrsna antologija vojvođanskih kompozitora koji su pisali za tamburaške orkestre. U ovoj svesci nalaze se kompozitori koji predstavljaju drugu generaciju, rođenih između 1884. i 1913. godine. Njihovo stvaralaštvo karakteriše oslanjanje na tradicije prve generacije koja prati razvoj savremene muzike u to doba. I oni pišu spletove, smeše, potpurije, kao i prethodna generacija, ali se pojavljuju i novi oblici, kao što su marševi (koračnice), pesme, igre, ali i dela složenijih formi. Pojavljuju se i prvi počeci stvaranja većih oblika na narodne motive (simfonijske igre).

U svesci se nalaze kompozicije dvanaest kompozitora sa 27 kompozicija. Izbegao sam da uvrstim spletove i ostala dela sličnog karaktera, a trudio sam se da iz kompozitorskog opusa odaberem originalna i najbolja.

Uz svakog kompozitora uneti su i njegovi biografski podaci, što daje potpuniju siiku o njima. Na žalost bilo je i takvih do čijih odnosnih podataka nisam mogao doći (Andra Ostojić).

S obzirom na raznovrsnost tema koje kompozitori obrađuju nadam se da će ovaj broj "ŽICE TAMBURICE" naići na dobar prijem kod dirigenata tamburaških orkestara, kao i to da će ih tamburaši sa radošću izvoditi.
[Sava Vukosavljev]


S A D R Ž A J

01/ SPASOJE RAKIĆ:
      — Bačka Palanka, marš
      — Palanačko kolo

02/ PERA TUMBAS-HAJO:
      — Željeznički tamburaški marš
      — Marš Bratstva — Jedinstva
      — Perino kolo

03/ ALEKSANDAR RADU:  
      — Ispraćaj radne brigade, marš
      — Ples pahuljica, valcer
      — Čika Perino kolo

04/ MATKO ŠIJAKOVlC:  
      — Tužna ruža, valcer

05/ JAROSLAV VOJTEHOVSKI:
      — Pionir, marš
      — Marš graditeljima Autoputa

06/ BRANKO ČENEJAC:
      — Mala sremska svita
      — Koračnica br. 3

07/ BOBIVOJ KURUClĆ:
      — Naš Prvi maj
      — Titovo kolo

08/ ONUFRIJ TIMKO:
      — Dumka
      — Младосц моя

09/ ISIDOR HADNAĐEV:
      — Priča sa Tise
      — Tamburice kad bi plakat znala
      — Pesma o Ciganima

10/ MAKSA POPOV:
      — Vojvođanska igra br. 1
      — Vojvođanska igra br. 2

11/ IRINEJ TIMKO:
      — Tanec br. 2
      — Hižočko stara

12/ ANDRA OSTOJIĆ:
      — Šetala se bela bula
      — Po travici


ŽICE TAMBURICE III | Glavni i odgovorni urednik Jovan Jerkov | Izdavač: Savez muzičkih društava Vojvodine | Novi Sad, januar, 1990.

Prilog člana Skypi

[postavljeno 18.01.2012]

Više na odeljku: « Muzički stvaraoci — posleratna generacija «
1169  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Savez muzičkih društava Vojvodine — Žice tamburice II & III poslato: Januar 18, 2012, 03:34:59 am
**

ŽICE TAMBURICEBROJ 2


U želji da prikažemo istorijski razvoj tamburaške muzike u Vojvodini u ovoj svesci donosimo izbor kompozicija koje je stvorila najstarija generacija kompozitora Vojvodine. U sledećim sveskama ćemo nasteviti sa prezentirenjem kompozicija srednje i najmlađe generecije. Trudili smo se da prvenstveno bude prikazana čista orkestaraka literatura, ali je to s obzirom na opues pojedinih kompozitora bilo nemoguće u potpunosti ostvariti, pa su unete i neke vokalno-instrumentalne kompozicije. Smatramo da će time biti šire obuhvaćena ova materija, a samim tim i mogućnost sastavljanja raznovrsnih programa tamburaških orkestara.

Bilo bi korisno da nam dirigenti i rukovodioci tamburaških orkestara pošalju svoje primedbe (ukoliko ih bude), kako bi mogli učiniti izvesne korekcije u izdavanju sledećih svezaka.

Uz notne materijale (partiture) za svakog kompozitora dati su i osnovni biografaki podaci, kako bi se bolje shvatilo vreme i uslovi rada najstarije naše kompozitorkse generacije.

Neka još jednom zazvuče "žice tamburice" donoseći nam poruku naših predaka, da nastavimo negovanje tamburaške muzike onim istim žerom i marom, kojim je to njihova generacija činila.
[Sava Vukosavljev]


TAMBURAŠKA MUZIKA U VOJVODINI

Tarabura je naš najrasprostranjeniji instrument, jedini koji se u poslednjih stopedeset godina afirmisao kao autentični instrument iz naše kulturne baštine. Uklopljena u orkestarski saatav omogućuje zajedničko muzicirenje mnogih pojedinaca, a budući da odgovara našem narodnom karakteru, prigrlili su je i mladi i stari, te nema gotovo ni jednog  sela i grada gde u nekom od oblika tamburaško muziciranje nije došlo do izrazaja.

Okupljanjem sve većeg broja kompozitora koji za tamburaške orkestre stvaraju izvornu muzičku literaturu, te uvođenjem tambure, ne samo u škole i kulturno-umetnička društva, nego i njenim dovođenjem u kontakt s najozbiljnijim muzičkim nastojanjima, tambura i tamburaška muzika dobijaju sve određeniji udeo u razvoju celokupne naše muzičke kulture.

Istorija je uvek bila — kažu najbolja učiteljica, pa tako i istorija tamburaške muzike čini sastavni deo obrazovanja naših tamburaških krugova i ljubitelja te vrste muzike.

Kada su Turci u XIV i XV veku došli u naše krajeve, doneli su ovamo i tamburu. Oni su je primili od Arapa, a Arapi od starih Persijanaca i Egipćana, kod kojih je tambura baš ovakva, kakva je današnja naša tambura — Brač, — kruškolika i dugovrata, postojala još tamo pre četiri hiljade godina. Zvala se PANTUR. Persijski žica znači: TAN. Turci su reči TAN dodali BUR — i teko je nastala reč TAMBUR. Dakle, imena PANTUR i TAMBUR osnovna su imena za taj instrument. Odatle je nastala i naša reč TAMBURA.

Istorijska istraživanja moraće još jasnije osvetliti tezu prema kojoj se ORKESTARSKO TAMBURANJE koje potiče iz Bačke, pod uticajem mađarskih ciganskih kapela počelo rezvijati prvo među Bunjevcima i Šokcima, a zatim među Srbima. Bunjevci i Šokci došli su, naime, u razdoblju od XVI do XVIII veka iz Bosne i Hercegovine u Bačku, pa kako je tambura pod osmanlijskim uticajem našla najpogodnije tlo baš u Bosni i Hercegovini, razumljivo je što su taj instrument i emigranti iz tih oblasti — Šokci i Bunjevci — poneli sa sobom u novi kraj. Poznati pisac MATIJA KATANČIĆ piše 1817. godine o tamburi u SUBOTICI i među Bunjevcima.
[Julije Njikoš]


S A D R Ž A J

01/ MITA OREŠKOVIĆ (Šid 1824—1875)
— Zar ako si moja mati
— Spomen

02/ STIPAN MUKIĆ (Subotica 1838—1903)
— Kolo igra tamburica svira

03/ PERA I. ILIĆ (Sr. Karlovcl 1868 — Aranđelovac 1957)
— Kolo gimnastičkog društva
— Hercegovačko kolo

04/ ONDREJ MUDROCH (Novi Sad 1871—1955)
— Venčok slovenskych narodnich pesni

05/ VASA JOVANOVIĆ (Novi Sad 1872 — Kovilj 1943)
— Narodni front, marš
— Dutnafalvi indulo
— Dančica, kolo
— Milčevo kolo

06/ MARKO NEŠIĆ (Novi Sad 1873—1938)
— Kokica, igra
— Vojničko kolo
— Radnički marš
— Radničko kolo
— "Neven" kolo
    
07/ JOCA MLINKO-MIMIKA (Subotica 1876 — Mol 1926)
— Bunjevka, igra
— Prid prozorom

08/ SPASOJE TOMIĆ (Zmajevo 1877 — Sr. Mitrovica 1942)
— Prizren, valcer
— Tamburaško kolo

09/ ISIDOR BAJIĆ (Kula 1888 — Novi Sad 1915)
— Zmajevka, marš
— Majski cvet, polka
— Đavolan, igra
— Sarajevka, kolo
— Svatovsko kolo iz "Šarana"
— Srpkinja, igra

 

ŽICE TAMBURICE II | Glavni i odgovorni urednik Boris Černogubov | Izdavač:  Savez muzičkih društava Vojvodine | Izbor kompozicija pripremio Sava Vukosavjev | Novi Sad, aprila 1985.

[postavljeno 18.02.2010]

Više na odeljku: « Muzički stvaraoci — najstarija generacija «
1170  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Vladimir R. Đorđević — Narodna pevanka poslato: Januar 18, 2012, 12:39:54 am
**






NARODNA PEVANKA


P R E D G O V O R

Danas je pevanje, u našoj narodnoj masi, u strašnome stanju. Ono se, ne samo ne razvija, već kržlja. Peva se prosto koješta. Po varošima je ono što se u masi narodnoj peva neizdržljivo. Pođite za vojnicima, kad u maršu pevaju, pođite za đacima, kad su na izletima, prislušnite studente, kad se vesele, zastanite pored kafanica, na Dorćolu, Vračaru, Savamali, ili po našim palankama, i poslušajte tobožnje profesionalne pevačice, pa, ako ma i najmanje imate osećanja za lepotu pesama i njihovog izvođenja, vi morate zatvoriti uši da ne slušate. Besmislene, dvosmislene, vrlo često i banalne, reči, kojima čovek ne zna krsnoga imena, uz divljačku dreku, ili uz prostačko, a pretenciozno, izvijanje neke mešavine od deformisanih odpadaka naših i stranih melodija i njihovih prerada ili tvorevina nemuzikalnih tamburaša, pevačica i Cigana — to je današnje naše pevanje u varoškoj masi. Po selima se narodno pevanje polako preživljuje i kvari rđavim varoškim uticajem. Sa pevanjem u narodnoj masi danas stoji gore, no što je stajalo pre nekoliko decenija. Stariji ljudi pamte lepe narodne pesme, koje su se učile od matera, i umetničke pesme, koje su stvarali naši rodoljubivi pesnici i kompozitori. Bilo je među ovima poslednjima i nešto naivnih stvari, ali su i one, pri svemu tome, bile lepe i, što je glavno, bile su naše. Danas je i toga nestalo. U narod se ne silazi da se u njemu traži inspiracija; pravi pesnici i muzičari kao da žele da su što dalje od mase narodne, od njenih ideala i njezinih potreba. I da nije ono nešto podmlađivanja pesmama iz Južne Srbije, mi ne bismo imali ništa što bi ličilo na pevanje.

Zbog ovakvoga stanja stvari, ja sam često razmišljao kako bi se izašlo u susret narodnoj potrebi u pevanju. Najprirodnije bi bilo da stvari idu normalno: da naši pesnici daju pesme, a naši muzičari kompozicije, koje bi odgovarale narodnim potrebama za pevanjem. Na žalost, toga imamo u minimalnoj meri, upravo u nedovoljnoj meri, i narod ostaje u pevanju onde gde je, to jest, u zaboravljanju starog i u njegovom zamenjivanju onim čime ume. Stvar, među tim, ne može i ne sme na tome ostati; nešto se mora raditi. Jedan od pokušaja popravljanja zloga stanja, po mome mišljenju, bio bi u tome da se vratimo starome, to jest, da zbrišemo, ako je mogućno, novo rđavo, i da se vratimo narodnim i starijim umetničkim pesmama, koje imaju, nesumnjivo, više vrednosti no današnje, i koje su, neosporno, bolja i solidnija osnova za napredovanje našeg pevanja, no današnje. Mogućnost za takvo vraćanje, po mom mišljenju, može dati jedna zbirka pesama, koja bi se pružila masi narodnoj radi pevanja naših narodnih i starih umetničkih pesama. Takve zbirke pesama u nas nema. Da bih zadovoljio tu potrebu, ja sam priredio ovu knjigu, u kojoj su probrane narodne i umetničke pesme sa odgovarajućim narodnim i umetničkim melodijama, sa namenom da posluži kao narodna čitanka iz pevanja. Idući za analogijom u ideji ja sam je analogo i nazvao Narodnom Pevankom.
 
To bi bio glavni razlog zbog koga sam izradio ovu knjigu. Do duše mi smo i do sada imali nešto slično, ali to nije bilo dovoljno. Ulogu Narodne Pevanke vršile su u nas, u masi, Narodne Lire i Narodne Pesmarice, koje su mnogo puta preštampavane i rasturane u bezbroj primeraka, ali je njihova uloga bila nedovoljna. To jasno pokazuje već i samo stanje današnjeg pevanja u nas. Za pevanje su, pored pesama, to jest onoga što se peva, potrebne i njihove melodije, to jest način na koji se peva. Lire i Pesmarice su sadržavale samo pesme, bez melodija. To je veliki nedostatak. Iz njih se mogao naučiti samo tekst, ali ne i melodija. Melodije su se morale učiti slušanjem od drugoga. Kad bi se naučile obično se ne bi naučile apsolutno tačno. Pa ma i najtačnije naučene, one su se zaboravljale. Sa svim će obratno biti sa Narodnom Pevankom. Iz nje će se moći naučiti i tekst i melodija pesme apsolutno tačno, i pomoću nje, će se moći sačuvati za sva vremena. Dalje, Lire i Pesmarice su rđavo sastavljane. U njima je bio vrlo veliki broj pesama, sastavljen bez ikakvog kriterijuma, bez obzira na lepotu i tačnost njihovih tekstova. U Narodnu Pevanku ja sam se trudio da unesem čiste tekstove pesama, onakve kakve su ih stvorili narod ili pesnici i čiste njihove melodije, kakve su potekle od naroda ili od muzičara. Želeo sam da iznesem jedan deo naše muzičke kulture, izražene kroz pesmu.
 
Lirama i Pesmaricama mogli su se prenositi s jednog kraja našega naroda u drugi samo tekstovi pesama, a ne i njihove melodije. Danas, kad je glavni cilj svakoga od nas da učini što više na opštem upoznavanju naše kulture u celoj našoj zemlji, Narodna Pevanka će, nadam se, pripomoći da i naša opšta muzička kultura postane svuda bolje poznata.
 
Ima još razloga koji idu u prilog Narodnoj Pevanci, na primer, da pevanje po notama razvija osećanje za tačnošću, i slično. No takvi su razlozi ovde od sporednijega značaja.
 
* * *
 
Građu za Narodnu Pevanku uzimao sam iz štampane i neštampane muzičke literature, ili iz moje neštampane zdirke narodnih melodija. Odakle je koji tekst pesme uzet, označeno je posle svake pesme, a odakle je uzeta koja melodija, označeno je u napomeni. Gde nema nikakvog označenja, znači da su uzeti iz moje rukopisne zbirke. U većini zbiraka iz kojih sam uzimao melodije, tekstovi su nepotpuni. Zbog toga sam, gde god sam mogao, te tekstove popunjavao potpunijim tekstovima, odande gde sam ih mogao naći. Pa pri svemu tome neki su tekstovi ostali nepotpuni, jer ih nisam imao, ili ih nisam znao ni od kuda popuniti. Nadam se da će drugi u tom pogledu znati što više no ja, pa ih molim da me izveste, kako bi u novom izdanju; ako bi ga bilo, i te nedostatke popunio.
 
Tekst za pesmu "Vodeničare" kombinovao sam iz dve variante, čiji mi se tekstovi, svaki za sebe, nisu dopadali.
 
I ako sam želeo da u Narodnu Pevanku unesem pesme s melodijama iz sviju naših krajeva, ipak ih je najviše ušlo iz srpskog dela našega naroda. Što je to tako ispalo, ima krivice i do mene, što nisam u dovoljnoj meri poznavao gradivo iz hrvatskog, a naročito što sam ga nedovoljno poznavao iz slovenačkog dela našega naroda. Ali je još veća krivica do one gospode, kojoj sam se, tamo, obraćao da me u ovome poslu pomognu, pa to nisu učinila.

Mnoge melodije, koje sam uzimao iz drugih dela, ovde su transponovane i dovedene u položaj da ih, više manje, svaki može pevati.
 
Ako je melodija sa više raznih taktova uzeta iz mojih zbiraka, ja sam taktove beležio u početku; kod melodija, pak, uzetih sa druge strane, taktovi su ostali kako sam ih našao.
 
Kod melodija uzetih iz drugih zbiraka, ja sam često menjao i ritam i dinamiku, jer su te melodije tamo imale drugu namenu, a drugu imaju ovde. Kod nekih melodija nisam označavao ni jedno ni drugo, ostavljajući to ukusu pevača.
 
Najzad, da napomenem da sam, radi lakšeg traženja pesama po registru, za naslov svake pesme uzeo prve reči njezinoga teksta.

  
Beograd, 1925.
VLAD. R. ĐORĐEVIĆ.


NARODNA PEVANKA


S A D R Ž A J

Ajd d' idemo
Ajde, ajde, mome Stojno
Ajde, brala moma
Ajde, koj ti kupi
Ajde, more, momičeto
Ajde, s'lnce zajde
Aj, kose imaš
Ala imaš oči
Ala j(e) lep
Ali beg
Anđelija vodu ljela
Bacala se lepa Cveta
Beg, Ali-Beg
Bez tebe draga
Biljana platno
Bistra vodo
Blago mi na viru
Blago tebi
Bojo mi, Bojo
Bolan mi leži
Bolan mi ležit
Bolna leži
Brala bi sasu
Bre, devojče
Burjano, Burjanke
Vesela je
Vino pije Dojčin Petar
Vino piju
Vihar puše
Višnjičica rod rodila
Vodeničare
Vozila se po moru
Vozila se šajka
Vrućina, bato
Vehni, vehni fijolica
Gde ćeš biti
Gine, vene
Go pratile dedo
Gora goru
Goro, goro
Gradinom cveće
Grana od bora
Daj, Bože
Da je višnja
Da l' nemam, džanum
Dafinka platno
Dva se tića
Devojka se, devojka se
Devojka sokolu
Devojčica platno beli
Devojčica ružu brala
Deka si bila
'De si dušo
Dika plava, lane moje
Dimčeta asker go pisale
Do tri mi puški
Dunave, Dunave
Đaurko mila
Đuvegije, gde ste
Ej, Ajduk Vsljko
Ej, zađi sunce
Ej, ja si spremam
Ej, pade inje
Ej, podunuše
Ej, podunuše
Ej, pusto more
Ej, u agana
Ej, čija frula
Zasuči, pile, Velo
Zašto, Vaske
Zvoni zvonce
Zemi me mene
Zujte strune
Igrali se vrani konji
Iz Banju ide
Izvir-voda izvirala
Imam muža kao puža
Ja posadih vinograd
Ja prođoh snužden
Jarko sunce odskočilo
Ja se coni u popa
Jelke, tamničarke
Jesam li ti, jelane
Jovane, sine
Jordanka mi se
Kad bi ove ruže male
Kad sum bil, mori, Đurđo
Kalino, mome
Kalopero, Pero
Karaeilje
Knjigu piše Mula-paša
Kod ovake duge noći
Koja gora
Ko je, srce, u te dirno
Kokonice
Konja sedlaš
Konj zelenko
Ko ti kupi srma jelek
Kraj Vardar mi sedeše
Kraj Dunava
Kraj potoka bistra, hladna
Kroz ponoć nemu
Kupi mi, babo
Legnala Đurđa
Lepa Pava
Majka Maru
Mali pijac
Malkite momi
Mamo le mila
Mara ima
Mara devojka
Marije, beli
Mariče, dilber
Maro Resavkinjo
Mesečina, mesečina
Mehandži, mori
Mili Bože
Milić ide strančicom
Miljeno, Miljeno
Mislim rano
Mi udrije
Mlado pastirče
Moj đerdane
Moje je drago
Moj se dragi
      
                                                                    .
Momče mi promče
More, Ano
More, izvor voda
More mi je ljubav tvoja
Mori, Dude, mori
Meni zvoni tožen glas
Na kraj šora
Na te mislim
Nebo je tako vedro
Ne luduj, Lelo
Nema take lule
Ne odaj, mome
Ne stoj, Rado
Niz planin' ide
Niknalo, niknalo
Nikola bolan
Niči, niči krine beli
Obrni se, ludo, mlado
Od Bosne se
Od kako je
Od tri struke
Oj, devojko, dušo
Oj, devojko, švalerovo cveće
Oj, đevojka je
Oj, jablane
Oj, Ljubo, Ljubo
Oj, šumica trnjana
O, jesenske duge noći
O, jesenske duge noći
Omile mi
Osu se nebo
Osu ss nebo
Otvori mi, belo Lenče
Pevnula Jana
Pijem vino
Pileto mi peje
Pipirevku
Pisaše me, Stano, mori
Povela je Jelka
Pogledaj me, nevernice
Polećela šaren tica
Poljem se vije
Popadijo Lenče
Pokuhnul je #
Poseja dedo
Poskoči momo
Pošla Vanka
Pošla moma
Pošla Rumena
Prošeta
Puče puška
Ravno polje
Razbolela se
Razbole se belo Done
Razgrana se
Rasla mi je
Raslo mi je
Raslo mi je
Reče čiča
Ružica se razviva
Ruse kose cura ima
Raca plava po Dravi
Savila se bela loza
Savila se grana
Sadila Tenka
Sadio Paja vinograd
San zaspala
San me lomi
Sve se kunem
Svi mi kažu
Svi će mi svati (Devojkin svatovac)
Svi šajkaši
Svu noć mi soko
Sedamdeset sela
Sednala mi Jana
Selo sunce
Se rašetaf
Sećaš li se
Sinoć mi dragi dolazi
Sinu zora, a ja još
Sinđirići zveče
Sitan kamen
Slatko je vince
Smilj Smiljana
Stann, more, Đorđo
Strašilo
Studena me kiša
Sunce jarko
Tavna noći
Tekla voda Tekelija
Ti plaviš zoro zlatna
Tri devojke
Tri devojke
Tri devojke ružu brale
Tri devojke cveće posejale
Truj, truj, trula građa
U Budimu gradu
Uz'o deda svog unuka
U Omera više Sarajeva
U popove Stojne
Urodile žute kruške
U tom polju
Falila se žuta dunja
Hajd na rogalj momče
Haj, kolika je
Canule
Cveće cafnalo
Crni, goro
Čija je ono devojka
Čija je ono đevojka
Čija li je taraba
Čik, curo
Čimbirčice
Šan dude, goro zelena
Šano, dušo, Šano
Široko je polje
Šta se čuje
Šta s' ono čuje
Šta to ječi
Što je ruža
Što mi je
Što se bore misli moje
Što se nisi očešljala
Što ti je, Stano, mori
Džanum, na sred selo
NARODNA PEVANKA | Sastavio Vlad. R. Đorđević | Štamparija i litografija "Narodna Samouprava" | Beograd, 1926

Prilog člana zelimirp

[postavljeno 18.01.2012]
1171  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Đorđe Karaklajić (1912—1986) poslato: Januar 16, 2012, 08:21:55 pm
**

ĐORĐE KARAKLAJIĆ
(Užice, 24.03.1912 — Beograd, 03.04.1986)


Rođen u Užicu 1912. godine uoči Prvog balkanskog rata. Dečačke i gimnazijske dane Đorđe je proveo u rodnom gradu. Svoju ranu žeđ za muzikom gasio je na sve učestalijim privatnim časovima violine. Po završenoj gimnaziji, došao je u Beograd na studije prava, ali muzika i violina mu i dalje nisu davale mira. Uskoro postaje član studentskog džez-orkestra "Džoli bojs" a onda sledi ono najvažnije i najsudbonosnije: 1933. godine otvaraju mu se vrata Radio-Beograda. Postaje povremeni, honorarni violinista u Narodnom orkestru Vlastimira Pavlovića Carevca.

Saradnja sa ovim bardom naše narodne muzike, kao i sa drugim vrsnim muzičarima i radio-pevačima, za Đorda je bila veoma dragocena. Ubrzo dolazi burna 1941. godina i odlazak u ratno zarobljeništvo, gde provodi pune četiri godine po logorima širom Nemačke. Imao je sreće da tu upozna profesora Predraga Miloševića, istaknutog kompozitora i dirigenta, koji mu je i u tim teškim vremenima pomogao da proširi i obogati svoje muzičko znanje, što će mu kasnije biti od neprocenjive koristi.

Posle oslobođenja 1945. godine, dolazi u Radio-Beograd i zapošljava se u Redakciji narodne muzike. Vremenom postaje i njen urednik, a uporedo počinje i njegov stvaralački rad — kompozitorski, dirigentski i etnomuzikološki. Osniva veliki narodni orkestar Radio-Beograda i grupu pevača, te postaje i njihov prvi dirigent. Okupio je nenadmašnu, "zlatnu" generaciju radio-pevača, kojoj su pripadali: Danica Obrenić, Anđelija Milić, Radmila Dimić, Vule Jevtić i drugi. Vredno i predano sakuplja narodne i gradske pesme, kao i kola, umetnički ih obrađuje, snima ih za radio-programe i našu diskografiju i štampa ih u brojnim zbornicima i zbirkama. Komponovanje muzike za mnoge pozorišne predstave, za filmove i televiziju, za značajne festivale i smotre, kao i njegov angažovani rad u Udruženju i Savezu kompozitora — deo su njegove svakodnevne aktivnosti. Pred kraj radnog veka sa mladalačkom energijom i entuzijazmom oformio je vrsnu žensku grupu "Šumadija" sa kojom je radio i nastupao i kao penzioner, sve do smrti, koja ga je zadesila 1986. godine u Beogradu.

I šta na kraju reći o čoveku i stvaraocu, čije su vitrine ukrasile mnoge nagrade, plakete i priznanja, od kojih je najznačajnija Vukova nagrada? Možda samo ovo: Đorđe Karaklajić je bio i u našem sećanju ostao — istinski zaljubljenik u pravu i lepu narodnu gradsku pesmu kojoj je posvetio ceo svoj život...


Radoslav Graić

Đorđe Karaklajić | RAZGRANALA GRANA JORGOVANA | Za izdavača Ljubiša Stojanović, direktor | Nota 1991, Knjaževac
1172  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Muzika Roma poslato: Januar 16, 2012, 07:53:35 pm
**

HIMNA I ZASTAVA





Verzija Đelem, đelem je nastala za vreme II svetskog rata u nacističkom koncentarcionom logoru. Đelem, đelem takođe je poznata pod nazivom Jelem, jelem, Gelem, gelem, Romale schavale, Opre Roma.

Krajem 60-tih, nakon filma "Skupljači perja" reditelja Aleksandra Petrovića, pesma je postala popularna ne samo širom bivših jugoslovenskih republika nego i u Evropi.

Danas postoji više verzija ove pesme. Jednu od nama poznatih verzija napisao je poznati romski kompozitor Žarko Jovanović Jagdino, znan široj publici kao Jarko. Na jednom sajtu sam našla podatak da je Žarko tekst napisao leta 1969. godine i jedan kraći tekst na engleskom o njemu i njegovom muzičkom stvaralaštvu:

"Born near Belgrade in ex-Yugoslavia, part of the Romanian community (gypsy), he developed a very personal style of playing the balalajka whilst playing gypsy inspired melodies. He was part of the orchestra of Radio-Belgrade in 1950, and became involved in politics relating to the gypsy cause. He was cultural minister for the first Gypsy Federation in 1971 and wrote the words of the gypsy anthem. He played a 4 string balalaika, larger than the prima and has passed on his talent to his son Petro Ivanovitch".


Jarko Jovanović Jagdino




Žarko Jovanović Jagdino živeo je dugo godina u Francuskoj gde je i sahranjen.


OPRE, ROMA
Dižite se, Romi
Himna Roma

Opre Roma!

Gelem, gelem, lungone dromensa
Maladilem bahktale Romensa
A Romale katar tumen aven,
E tsarensa bahktale dromensa?

A Romale, A Chavale

Vi man sasu bari familija,
Murdadas la e kali legija*
Aven mansa saj lumniake Roma,
Kai putaile e romane droma
Ake vriama, usti Rom akana,
Men khutasa misto kai kerasa

A Romale, A Chavale


***

I went, I went on long roads
I met happy Roma
O Roma where do you come from,
With tents on happy roads?

O Roma, O fellow Roma

I once had a great family,
The Black Legions* murdered them
Come with me Roma from all the world
For the Romani roads have opened
Now is the time, rise up Roma now,
We will rise high if we act
O Roma, O fellow Roma


(Composed by Jarko Jovanovic to a traditional melody)


~~~

Svetski dan Roma, 8. april ustanovljen je 1974. godine. Tada je na konferenciji Romske unije pesma Đelem, dđelem prihvaćena kao romska himna, a dogovoreno je i da su svi dijalekti romskog jezika ravnopravni. Odlučeno je da romska zastava bude plavo-zelena s tačkom u sredini.

Godine 80-tih Šaban Bajramović, legenda Romske muzike, snimio je novu verziju, koja je postala popularna ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i u mnogim drugim evropskim zemljama.


Angelina

_________________

* Crna legija odnosi se na Nazi SS, tako nazvani po crnoj uniformi koju su nosili.

[postavljeno 09.03.2007]
1173  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — M poslato: Januar 16, 2012, 07:13:09 pm
**

MESEČINA AL' MESECA NEMA
ĐULIĆI — VII
Stihovi: Jovan Jovanović Zmaj

Mesečina, — al' meseca nema;
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala, —
Od toga se ponoć zasijala.

Zvonko Bogdan — Mesečina, al' meseca nema
1174  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Š poslato: Januar 12, 2012, 04:50:45 pm
**

ŠTO SI, LENO, NA GOLEMO1

"Što si, Leno, na golemo? 2x
Barem da si od koleno! 2x
  
Tatko ti je bekri baša, 2x
Majka ti je izmećarka." 2x

"Ako nisam od koleno, 2x
Al' ja imam altan čelo! 2x

Altan čelo, lice belo, 2x
Lice belo, neljubljeno!" 2x

1 Đorđe Karaklajić | RAZGRANALA GRANA JORGOVANA | Nota 1991 Knjaževac

YouTube: Vasilija Radojčić — Što si, Leno, na golemo
YouTube: Izvorinka Milošević — Što si, Leno, na golemo
YouTube: Jordan Nikolić — Što si, Leno, na golemo
1175  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Jovan Ilić — Dilber-Ana poslato: Januar 12, 2012, 04:40:31 am
*

DOK MOGU OČIMA DA GLEDAM
B. Jovanović — A. Nikolić

Dok mogu očima da gledam,
dok mogu pravo da hodam,  
ja neću nikad proći draga
sokakom tvojim.

Za tvoju ljubav ja sam dao
svoj život ovaj bedni.
I ništa više nemam draga,  
krivicom tvojom.

Što život mora sa mnom tako,
što ljubav nema vječnog mira,
što ciga tužu pjesmu svira
kad nema nje...

Ne sviraj tužnu pjesmu cigo,
umrjeću zbog nje.

YouTube: Šaban Šaulić — Dok mogu očima da gledam
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »