Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
1001  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Snežana Berić (1960) poslato: Februar 17, 2012, 11:16:15 pm
*




SNEŽANA BERIĆ

Snežana Berić rođena u Beogradu, diplomirala je na Akademiji umetnosti u Beogradu na temu "Muzika u dramskom teatru-kompozitor Zoran Hristić", magistrirala je na temu "Rebrendiranje Beogradske filharmonije" na Fakultetu za kulturu i medije na Univerzitetu Megatrend u Beogradu, gde je na doktorskim studijama i ujedno radi kao asistent. Autor je više naučnih radova, prezentovanih i objavljenih na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu, iz oblasti marketing menadžmenta u kulturi i umetnosti.

Snežana Berić (umetničko ime Extra Nena) je istaknuti je muzički umetnik, prva dama srpske šansone, izuzetnih vokalnih mogućnosti: komponuje, piše poeziju, prozu i bavi se umetničkom fotografijom. Muzičko obrazovanje stekla je u klasi solo-pevanja profesorke Dorotee Spasić u muzičkoj školi "Slavenski" u Beogradu.

Zahvaljući neobičnoj boji i opsegu glasa, ova umetnica uspešno se ogledala u različitim muzičkim žanrovima: gradska narodna pesma, romansa, šlager, džez, kancona, filmska muzika, izvodeći koncertni repertoar na sedam svetskih jezika: engleski, italijanski, francuski, nemački, španski, grčki i ruski.

Snimila je deset samostalnih albuma, uz mnogobrojna audio, video i kompilacijska izdanja i napravila preko stotinu snimaka za Radio Beograd. Snimila je ibrojne programe za TV Beograd, kao i za stale televizijske centre u zemlji.

Osvojila je dvadeset pet nagrada na muzičkim festivalima u zemlji, a zapažen uspeh postigla je na reprezentativnom nastupu na ''Pesmi Evrovizije'' u Švedskoj u Malmeu 1992. godine. Zahvaljujući tome, snimila je više samostalnih izdanja za strane izdavače, ostvarivši saradnju sa mnogim evropskim kompozitorima.

Ostvarila je niz dramskih uloga na televiziji i u pozorištu-predstava "Arizani" u Pozorištu na Terazijama, mjuzikl "Zaljubljena žena" u Sava Centru 2008. godine.

Objavila je knjigu "Zaljubljena tetka". Ne povlađujući deci, maštovito, nadahnuto i sugestivno u toj bajci kazuje se u ime lepšeg i pravednijeg sveta. Njena knjiga pesama "Put deo srca" je pravi cvetnik uznesenih ljubavnih stihova nadahnutih čovekovom težnjom ka pripadanju. Treća pesnička knjiga "Ne zaboravi me" na uzvišen i neposredan način iskazuje ljudska, lična osećanja, neprikrivenu i nesputanu iskrenost zaljubljene šansonjerke.


Tekst: Fakultet za kulturu i medije
Fotografija: Snežana Berić — Ekstra Nena
1002  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Februar 14, 2012, 04:12:35 pm
**

SMILJ, SMILJANA SMILJ' PO GORI BRALA
Sedeljačka pesma
Zapis: Miodrag Vasiljević


Smilj' Smiljana, smilj po gori brala,
more, jasna sedeljko, oj!

Smilj' Smiljana, smilj' po gori brala,
smilje bere, pa je zalutala,
nalutala u gorici vojsku
i pred vojskom Sibinjanin Janka.
Smilja Janka bogom bratimila:
"Bogom, brate, Sibinjanin Janko,
izvedi me iz gore zelene
i odvedi do vode studene."
To je Janko za boga primio,
izvede je iz gore zelene,
odvede je do vode studene.
Smilja savi skute i rukave,
pa se napi studene vodice.
Tad govori Sibinjanin Janko:
"Kučko, Smiljo, voda te odnela,
kad si znala da si tako lepa
zašto si me bogom bratimila?
Tu je Janko kletvu pogazio,
Smiljanino lice poljubio.
Kune Janka Smiljana devojka:
"Pasji sine, prokleto koleno,
pasji sine, Sibinjanin Janko,
ti si svoju veru pogazio,
ne došao zdravo sa Kosova,
ubile te moje ljute kletve!"

YouTube: Duet Živka Milošević & Lela Aleksić — Smilj, Smiljana, po goricu brala

Napomena: prvi stihovi pesme koju pevaju Ž. Milošević i L. Aleksić kao da su pozajmljeni dok je ostali deo pesme koju je Vasiljević zapisao drugačiji
1003  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — S poslato: Februar 14, 2012, 04:02:23 pm
**27012012

SAČUVAJ TAJNU
M. M. Ilić — S. Spasić — ar. M. M. Ilić

Požutelo lišće ljubavi naše
a jesen rana odnese sreću;
u srcima našim nek' ostanu tajne:
čuvaj svoju, ja svoju poneću.
 
Sačuvaj tajnu, ljubavi moja,
nikom ne reci u teškom trenu —
zašto je čovek bez reči poš'o,
ostavio uplakanu ženu.
 
Ako te sutra upita neko
što nisam s tobom, šta je sa nama,
prećuti mila, istinu pravu,
ne reci nikom zašto si sama.
 
Možda me nekad oluja bola
donese opet na vrata tvoja;
umoran tada pred tobom ću stati,
na tvom pragu zauvek ostati.

YouTube: Dušan Kostić — Sačuvaj tajnu
1004  DRUŽENJE / Angelinin kutak / Whitney Houston (1963—2012) poslato: Februar 12, 2012, 11:27:40 pm
*


W h i t n e y  H o u s t o n
Newark, 09.08.1963 — Los Angeles, 11.02.2012.





Tužan kraj Vitni Hjuston, jedne od najslavnijih pevačica sveta. Nađena je mrtva u sobi hotela "Hilton" na Beverli Hilsu, u Los Anđelesu.

"Kritičari su hvalili raspon njenog glasa i žar njenog izvođenja, ali iza scene njen život je bio daleko od romantičnog sna koji je tako briljantno oživljavala u svojim pesmama."
 


                                                                               I WIL ALWAYS LOVE YOU

                                                                               If I should stay,
                                                                               I would only be in your way.
                                                                               So I'll go, but I know
                                                                               I'll think of you ev'ry step of the way.

                                                                               And I will always love you.
                                                                               I will always love you.
                                                                               You, my darling you. Hmm.

                                                                               Bittersweet memories
                                                                               That is all I'm taking with me.
                                                                               So, goodbye. Please, don't cry.
                                                                               We both know I'm not what you, you need.

                                                                               And I will always love you.
                                                                               I will always love you.

                                                                               I hope life treats you kind
                                                                               And I hope you have all you've dreamed of.
                                                                               And I wish to you, joy and happiness.
                                                                               But above all this, I wish you love.

                                                                               And I will always love you.
                                                                               I will always love you.
                                                                               I will always love you.
                                                                               I will always love you.
                                                                               I will always love you.
                                                                               I, I will always love you.

                                                                               You, darling, I love you.
                                                                               Ooh, I'll always, I'll always love you.




"Imala je sve, lepotu, božanstven glas. Žalosno je to što njeni darovi nisu mogli da joj donesu sreću koju je poklanjala nama."
[Barbra Strejsend na vest o smrti]








Autor fotografija nepoznat
1005  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Tamburaška porodica Sladić poslato: Februar 11, 2012, 05:00:21 pm
*

TAMBURAŠKA PORODICA SLADIĆ


Posle teških ratnih i poratnih godina, u vremenu obnove, obavljao se i kulturni život. Živelo se kudikamo sporije i skromnije, ali se, nekako našlo vremena i za uživanje u muzici, posebno onoj tamburaškoj.

Iz takvog miljea potekla su i braća Sladić. Neki od njih su svoj porodični, profesionalni i muzički život vezali za rodni grad, a dvojica su afirmaciju stekli van Bečeja, stigavši do samog vrha, muzicirajući u velikim tamburaškim orkestrima.

Interesantno je da se navede da su četvorica braće Sladić bili sinovi tri brata. Vladimir i Svetozar su rođena braća, a Vujica i Ivan sinovi preostala dva brata.

Najstariji od njih četvorice bio je Vujica, zvani Bracika (1928—1984). Po zanimanju je bio tkački radnik, zaposlen u tadašnjoj Platnari (sada "Trikoteks"). Imao je svoju tamburašku "bandu" a svirao je čelo i kontru. Sa njim u orkestru je muzicirao i njegov brat od strica, Ivan (1938—2000). Ivana se Bečejci sećaju kao radnika nekadašnje knjižare "Đura Jakšić". Pored braće Sladić, u orkestru su svirali, tek da se pomene, Braca Popov, Đorđe Prodanov, Ilija Pejaković... Od "rekvizita" bilo je obavezno da imaju čistu, belu, ispeglanu košulju, nove žice na tamburi i rezervna pera. Ovaj orkestar je godinama uveseljavao Bečejce ali i meštane okolnih sela, raznim povodima. Najčešće na svadbama, kojih je ponekad bilo i 48 u toku godine. Bili su i česti gosti na salašima u okolini, nagrađujući svojom muzikom vredne i umorne žeteoce.

Vladimir Lala Sladić (1937—2000), svoj radni vek započeo je u Platnari kao farbar. U Bečeju je završio Nižu muzičku školu, a onda ga je životni put odveo u Sarajevo u kome je postao član Velikog tamburaškog orkestra RTV Sarajevo. Oni Bečejci koji su ga poznavali, imali su prilike da, od sredine 60-ih godina minulog veka, čuju i vide nekadašnjeg sugrađanina kako zvucima svoje tambure prati tada popularne pevače: Safeta Isovića, Dušicu i Nedeljka Bilkića, Bebu Selimović i druge.

Vladimir Sladić je imao sina Aleksandra, uspešnog i talentovanog muzičara, takođe člana sarajevskog orkestra, a kasnije i tamburaškog orkestra RTV Novi Sad. Nažalost, ovaj potencijalni naslednik porodične tamburaške loze umro je mlad, 2002. godine.

Svetozar Čiča Sladić je rođen 1939. godine, u Bečeju. Odabrao je stolarski zanat, u skladu sa porodičnom tradicijom da je svaki zanat zlata vredan. Svoj prirodni muzički talenat formalizovao je završetkom Niže muzičke škole, u vreme kada je njome upravljao Isidor Hadnađev. Posle osnivanja Velikog tamburaškog orkestra RTV Novi Sad (1958), postaje njegov član. Sa ovim uglednim orkestrom imao je brojne nastupe na radiju, televiziji i javnim koncertima.

U čuvenom orkestru "Osam tamburaša" Janike Balaža, Svetozar Sladić je bio prvi bas prim-solista. Legendarni su nastupi ovih vrsnih muzičara na Petrovaradinskoj tvrđavi, tokom više od 20 godina. A od Tvrđave, put ih je odveo i u čuvenu parisku "Olimpiju", i pred englesku kraljucu Elizabetu II i diljem sveta. Posle smrti maestra Balaža, popularni Čiča je preuzeo Veliki tamburaški orkestar RTV Novi Sad, sve do penzionisanja.

Mada u penziji, Čiča i danas povremeno uzme tamburu u ruke, samo u izuzetnim prilikama.

U braku je sa suprugom Vukicom, koja mu je podarila sina Vanju i ćerku Snežanu.

Četvorica Sladića su, kako se to kaže, a "pomoću svojih deset prstiju" neospornog muzičkog talenta uspeli da porodicu učine prepoznatljivom ne samo u lokalnim okvirima.

Porodičnu tamburašku lozu održava Vujičin sin Dragan, poznatiji kao Miša. Od 1986. godine vodi svoj orkestar, nastavljajući tako porodičnu muzičku tradiciju.


Autor: Dušan Opinćal | Bečej
1006  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Janika Balaž (1925—1988) poslato: Februar 11, 2012, 04:48:37 pm
*

KOME SMETA JANIKA

Sve osim potpisa ispod skulpture Janike Balaža, koju je ovaj virtuoz na tamburici, svi se slažu, zaslužio, čini se da je sporno. I izgled i lokacija i način odlučivanja

Novi Sad nije poznanik na prvi pogled. Sremske Karlovce ćete na svakoj razglednici odmah prepoznati po zgradama i baroknoj česmi na pijaci, Mostar po izvijenom luku nad brzom zelenom rekom, Ohrid po doksatima amfiteatarski nadnesenim nad gradić i jezero.

Novi Sad, bez uzvišice da na njoj postavi čvrsto gradsko jezgro, neštedljiv u prostoru i brzorast, razlio se u širinu i ostao bez ličnog znaka i izrazite fizionomije. Njegova javna zdanja, tipična za ravničarske gradove od južne Panonije do Bratislave, reći će vam nešto tek ako im znate namenu i prošlost.

Nešto više od deceniju nakon što je Mihiz zabeležio ove redove, mostarski izvijeni luk rastavljen u paramparčad odnela je Neretva, a 1. februara ove godine, valjda u nameri da bar one koje u vojvođansku prestonicu stižu iz pravca Beograda upute na duh grada, na Trgu Neznanog junaka podno Varadinske duge, postavljena je skulptura od belog kamena čuvenog tamburaša Janike Balaža, rad vajara Lasla Silađija.

Spomenik je platio Radio Novi Sad, Savet za kulturu Skupštine grada je izglasao a Nenad Čanak je presekao vrpcu. Stotinak okupljenih građana je aplaudiralo, ali aplauzi od stručne javnosti su izostali.

"Kič sliku svako od nas ima pravo da kupi, sam da je gleda i to je njegova stvar ali kič arhitektura je stvar svih nas. To će građani da gledaju narednih 300 godina. Novi Sad nema dovoljno adekvatnih prostora i ovakvi promašaji, a to je stav i struke i građanstva — svi smo skandalizovani, više ne smeju da nam se događaju" — kaže Donka Stančić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika Novoga Sada. Zavod je organizovao okrugli sto na kome su vajari, likovni umetnici i urbanisti izneli svoje neslaganje sa postavljanjem Janikinog spomenika.
      
KAO KORAKS

Janika, kao simbol boemskog Novog Sada i čovek koga su svi voleli, nije sporan ali jeste izgled skulpture i lokacija na kojoj se nalazi. Kao istoričar umetnosti, Donka Stančić kaže da proporcije skulpture ne odgovaraju tom prostoru a kao nedopustivo, posebno naglašava, to da se u belom kamenu radi figura sa pozadinom bele zgrade. Ona kaže: "To niko stručan ne bi uradio. Figuru ličnosti kakva je bio Balaž trebalo je raditi u bronzi, jer ona daje mogućnost igre svetla i senke, drugačiji su i odnosi, drugačije je patinirano. A ne ovako da izgleda kao karikatura, kao da je radio Koraks."

Postavljanje Janikine skulpture u prirodnoj veličini na Trgu Neznanog junaka takođe je vrlo problematično. Kompozitor i dugogodišnji Balažov prijatelj i saradnik Jovan Adamov smatra da je neophodno poznavati čoveka, njegovu dušu i karakter da bi se radio njegov spomenik. "Revolucionarima, galamdžijama i ljudima takvog karaktera se daju prostori na trgovima, a Janika je bio čovek skromnog života i suptilnog osećanja i njemu prirodno pripada neki intimniji, kamerniji prostor."

Adamov je siguran da Janika ne bi bio srećan da zna gde mu je postavljen spomenik. Idealan prostor je ispred Studija M Radio Novog Sada.

"To je još uvek jedan od naših najkoncertnijih prostora, a i Janika je tu praktično proveo ceo radni vek. Ako već nije moglo tu, onda je Janika trebalo da bude smešten na samoj Tvrđavi, gde je godinama svirao, da posetioce podseća na vreme kada su ljudi iz celog sveta dolazili u Novi Sad samo da njega čuju" kaže Adamov.

I Donka Stančić smatra da bi Tvrđava bila prikladnije mesto za umetnika kakav je bio Balaž a ona kao pogodno mesto navodi i Dunavski park, gde se već nalaze biste mnogih umetnika. Ona navodi još jedan razlog zašto Janiki nije mesto podno Varadinskog mosta: "Trg nosi ime Neznanog junaka, pedesetak metara odatle je spomenik Olegu Vidovu, momku koji je poginuo 1999. kada je srušen most a nešto više od sto metara dalje je i čuveni spomenik ‘Porodica’, posvećen žrtvama racije iz 1942. godine, kada su brojni Srbi i Jevreji bačeni u Dunav. Tamburaš na jednom takvom mestu je, priznaćete, neprikladan."

Predsednik Skupštine grada Novog Sada Borislav Novaković smatra da se preteruje sa zamerkama. "Svaka lokacija ima svojih prednosti i mana i gde god da je spomenik postavljen, neko bi imao nešto protiv. Balaž je bio metafora grada i zaslužio je da mu se Novi Sad oduži spomenikom. Sad gde se on nalazi to nije toliko bitno.
      
(NE)UPUĆENOST

Kao profesor sociologije, Novaković kaže da nije kompetentan da procenjuje estetsku vrednost, ne želi da komentariše ni lokaciju, a kaže da nije upućen ni u formalno — pravna pitanja.

Tako smo ostali bez odgovora na pitanja zašto u Savetu za kulturu Novog Sada ne sede stručna lica, zašto je uprkos protivljenju Zavoda za zaštitu spomenika i Urbanističkog zavoda (koji su konsultovani ali čija mišljanja nisu uvažena) spomenik ipak postavljen, zašto nije raspisan konkurs i samim tim nije birano između više mogućnosti već je apriorno odabrano ovo rešenje?

I kao i obično u ovakvim prilikama kad političari nisu upućeni, čaršija jeste. Ona veli da je Janika morao biti postavljen jer je svirao Čanku na svadbi, da je Silađi morao da radi jer je vajar po ukusu vladajućih vojvođanskih struktura i da je postavljen tu gde jeste jer je to bila volja direktora propagande Radio Novog Sada.

Sve to je, bruji čaršija, kod nas dozvoljeno. Ono što ipak nije smelo biti dozvoljeno jeste to da Janika Balaž, ni kriv ni dužan, post mortem postane predmet ovakvih razgovora. On to nije zaslužio.
      
Gorislav Papić | NIN




Autor fotografije nepoznat
1007  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbi u regionu: život i muzika jednog vremena / Hercegovina — Običaji, ženidba, udaja, sijela, posijela, razne igre i takmičenja poslato: Februar 07, 2012, 12:58:03 am
*

HERCEGOVINA — ZABAVA KAO VID DRUŠTVENOG ŽIVOTA


Svaka ljudska jedinka u toku svoga života neminovno prolazi određeni proces socijalizacije. To je proces transformacije biološke individue u društvenu ličnost, ličnost koja odgovara potrebama određenog društva. Proces socijalizacije ličnosti odvija se kroz proces učenja, i to kroz dva osnovna modaliteta:

1. na temelju vlastite aktivnosti subjekta i stjecanja iskustva kroz interakciju s okolinom u okviru ostvarivanja svojih potreba, želja i uopće kroz praksu;

2. na temelju organiziranog utjecaja što ga vrši društvo — porodica, društvena grupa, država i sl. — kroz vaspitanje, školu, ideologiju i vrijednosni sistem.

Jedna od specifičnih ali i vrlo važnih komponenti socijalizacije svakako su i igre. Igrom se simulira stvarna situacija ili podražava neka imaginarna situacija. Igra je dobrovoljna aktivnost koja se vrši u određenim granicama vremena i prostora, prema spontano prihvaćenom sistemu pravila; ona je sama sebi cilj, nju prati napetost, radost i svijest o razlikovanju od svakodnevnog života. Igra je spontana aktivnost lišena ekonomsko-organizacionog racionaliteta i korisnosti, istinski sadržaj čovjekovog određenja. Igre je moguće razvrstati prema više kriterija: prema sadržaju — takmičarske, hazarderske, prerušavajuće ili po jednoj drugoj podjeli na :

— igre vježbe (motivirane nagonom za aktivnošću i kretanjem),
— simboličke (igre uloga) odnosno kreiranja izvedbe umjetnih situacija,
— kombinatorne igre (npr. sve igre sa kartama. šah i sl.)

Po vanjskoj formi igre je moguće podijeliti na: igre pojedinaca, grupne igre; igre djece, omladine, odraslih; igre s čvrstim pravilima, improvizirane igre, cikličke igre. Krajnji rezultat igre — gledano u užem smislu — je sporedan ili nevažan, ona je sama sebi svrhom. U širem smislu igra ima izvanredan značaj u procesu socijalizacije ličnosti. Kroz igru se pojedinac oslobađa straha od neuspjeha u određenim životnim aktivnostima, dakle stiče samopouzdanje, ističe svoje fizičke ili intelektualne sposobnosti, stiče nova poznanstva, učvršćuje prijateljstva, itd.

O ovom vidu društvenog života naših predaka od nastanka porodice pa do kraja osamnaestog stoljeća gotovo da ne znamo ništa. Prve pisane tragove nalazimo krajem osamnaestog i tokom devetnaestog i dvadesetog stoljeća kod pisaca i istoričara porijeklom sa područja istočne Hercegovine. Među njima se najviše ističu Luka Grđić - Bjelokosić (koji je po vlastitoj tvrdnji porijeklom od porodice Buha), Tomo Bratić iz Fojnice, Stevan Zimonić i Miloš Slijepčević. Ovi pisani zapisi kao i narodna predanja i tradicija daju nam prilično detaljnu sliku o ovoj komponenti porodičnog života u protekla dva-tri stoljeća. Na osnovu svega možemo zaključiti da su naši preci pored religioznih porodičnih i općih slavlja i druženja, često i sami organizirali neke oblike kolektivnih zabava kao što su npr. sijela, posijela — sjedeljke, razne igre i takmičenja.

NOĆNI VID ZABAVE MLADIH. — U dugim zimskim noćima često su bila organizirana sijela. Sijela su bila uglavnom namijenjena mladima. Oni su ih sazivali i organizirali a na njih su dolazile i starije osobe — roditelji djevojaka ili mladića. Po nagovoru djevojaka, mladići iz sela bi obično pozvali mladiće iz jednog ili više drugih sela (u kojima je bilo mladića koji su se sviđali djevojkama) da dođu na sijelo. Sijelo se obično zakazivalo u subotu veče ili uoči nekog vjerskog praznika. Kada se zakaže sijelo, mladići bi se pobrinuli da nađu kuću u kojoj će se sijelo održati. Obično su to bile kuće u kojima je bilo najviše prostora, u kojima nije bilo jako starih ili bolesnih osoba te umrlih u posljednjih godinu dana. Nekoliko sati prije sijela, mladići bi iznijeli iz prostorije sve ono što bi moglo smetati sijelyijama a djevojke bi očistile i namjestile prostoriju za sijelo. Kako se na sijelu okupi znatan broj sijelyija, mladići bi prikupili od susjeda određen broj klupa za sjedenje i poredali ih uokolo prostorije ostavljajući njen centar slobodan za kolo, igru i kretanje. Djevojke bi u burilima donijele dovoljno pitke vode a mladići bi naročito za starije osobe osigurali flašu-dvije rakije, kavu ili "prgu" (prženo žito od koga se spremala neka vrsta kave) ako nije bilo kave. Mladići iz susjednih sela obično su dolazili sa prvim mrakom a svoj dolazak su najavljivali sa pjesmom. Mladići i djevojke iz sela su im takođe odgovarali sa pjesmom pokazujući na taj način mjesto gdje se održava sijelo. Na sijelu se najčešće igralo kolo "oro". U kolo su se hvatali mladići i djevojke na nači na se desna ruka stavi na rame osobe sa desne strane a lijeva ruka oko pojasa osobe sa lijeve strane. Od tako povezanih sijelyija formira se krug koji se kreće u desnu stranu na način da se iskorači desnom nogom naprijed, privuče se lijeva noga a zatim se desna noga za pola iskoraka vraća nazad a za njom i lijeva. Na ovaj se način u ritmu kolo sa iskorakom naprijed sužava i okreće naprijed a sa iskorakom nazad kolo se širi. Dok se kolo kreće mladići i djevojke pjevaju naizmjenično a ponekada i zajedno ukoliko to pjesma zahtijeva. Za vrijeme kretanja i pjevanja u kolu, jedan mladić i jedna djevojka igraju unutar kola. Sa ukrštenim nogama i raširenim rukama mladić i djevojka, jedno naspram drugog (udaljeni nekoliko koraka) poskakuju na mjestu a zatim sa dva — tri koraka u desno zamjenjuju mjesta i ponovo poskakuju. Ova se igra odvija neovisno od ritma kola — ritam diktiraju sami igrači. Dok dvoje mladih igra unutar kola, jedan mladić iz kola bi uskočio u igru glasno najavljujući svoj ulazak sa riječi "op". U tom trenutku bi mladić koji je igrao ustupio svoje mjesto novom igraču i vratio se u redove kola. Na isti način su i djevojke vršile izmjenu igračice unutar kola. Ove izmjene su uglavnom bile zasnovane na simpatijama. Ako je unutar kola igrala djevojka koja se sviđala mladiću, onda se on trudio da uskoči u igru svaki puta kada bi ona igrala, dajući joj na taj način do znanja da prema njoj gaji određene simpatije. Naravno, i djevojke su na isti način iskazivale svoje simpatije. Za one koji su bili stidni, koji nisu imali hrabrosti da iskažu svoju naklonost i simpatiju, igralo se takozvano paunovo kolo. Dok bi maladić (paun) i djevojka (paunica) stajali unutar kola i međusobno se dogovarali — razgovarali, svi maldići i djevojke u kolu bi u određenom ritmu pjevali:

"Paun pase, trava raste,
Paune moj, paune moj,
Pauna nam ruke bole,
Paune moj, paune moj,
Pauna nam noge bole,
Paune moj, paune moj,
Pauna nam srce boli,
Paune moj, paune moj"

Kada kolo zapjeva:

"Paun trepti da poleti,
Paune moj, paune moj"

mladić i djevojka (paun i paunica) odigraju "oro" a zatim u skladu sa dogovorom koji su vodili dok su stajali, počinju hodati ispred kola s namjerom da pronađu mladića i djevojku (par) koji će ući u igru. Dok djevojka hoda ispred mladića a mladić ispred djevojaka kolo pjeva:

"Na čije ćeš dvore pasti
Paune moj, paune moj,
Koga li ćeš okititi
Paune moj, paune moj,
Koju dragu poljubiti
Paune moj, paune moj,
Koju tebi drago bude,
Paune moj, paune moj."

Po završetku pjesme mladić i djevojka uvode u igru odabrani par. Ukoliko oni otežu sa izborom kolo počinje pjevati:

"Biraj, biraj koga ćeš,
Baš, ako 'ćeš i mene
I mog druga do mene
Ako nećeš nikoga
A ti idi iz kola.

Nove igrače kolo pozdravlja sa pjesmom:

"Sad se vidi, sad se zna
Ko se kome dopada"

a zatim igra počinje ispočetka sa već opisanom pjesmom. Budući da mladići i djevojke međusobno već znaju koja se djevojka dopada kom mladiću i obratno, svrha igre je u toma da ih se sastavi i da prilika da neformalo razmijene nekoliko riječi (probiju led) dok kolo pjeva paunovu pjesmu.

Kolo se završava poslije odredjenog vremena kada se igrač i igračica unutar kola rukuju. Naravno, kolo se u toku noći ponavlja više puta. Najčešće za vrijeme igranja kola, mladić koji je igrao u kolu prilazi ispred djevojke koja mu se dopada i udvara joj se. Ako ona prihvati udvaranje, prima ga do sebe u kolo i nastavlja razgovor sa njime. Završetkom kola oni obično nastavljaju razgovarati sjedeći. Sijelyije koje nijesu zauzete udvaranjima, obično pjevaju ili započnu neku igru. Najčešće se igrala kolektivna igra „ prstena u ruke“. Jedan sijelyija započinje igru idući od sijelyije do sijelyije praveći se da im daje prsten. Naravno, samo kod jednog sijelyije ostavi prsten a primalac ne smije ničim dati do znanja da je kod njega prsten. Ostali učesnici imaju zadatak da otkriju kod koga je prsten a onaj tko pogodi vrši ponovno sakrivanje i ima pravo odigrati oro sa onim ko mu se dopada. Pored ove igre, često su se određeni parovi znali takati. Igra se igrala sa lješnjacima. Iz yepa ili torbice izvadi se u šaci lješnjake a suigrač govoreći tak (par) ili lik (nepar) pogađa da li je u šaci paran ili neparan broj lješnjaka. Ako pogodi dobija lješnjake a ako ne pogodi dužan je dati toliko lješnjaka koliko je bilo u ruci.

U pauzi između kola, mladići i djevojke radi uveseljavanja i takmičenja tko više zna pjesama, često znaju započeti međusobno natpjevavanje. Obično počinju mladići izazivajući djevojke:

"Mala moja, đavolu te davam
ja zbog tebe ne mogu da spavam".

Na ovo bi djevojke odgovorile:

"Oboli dragi, šta ti smeta
od ljubavi ćeš, ne od tereta".

Na ovaj način se na pjesmu odgovaralo pjesmom a ponekada se znalo doći i do krajnje njeljubaznih, drskih ili nepristojnih pjesama. Vrlo često se događalo u toku sijela da neko od prisutnih započene uz gusle razgovor sa prošlošću, sa junacima i precima, slavama i pobjedama. To su bilo posebno svečani trenuci, trenuci kada se upijala svaka riječ, svaki zvuk gusala, trenuci kada je cjelokupna pažnja bila usmjerena ka pjevaču i njegovom instrumentu.

POSIJELA I NAČIN ZABAVE NA NJIMA. — Sosijela, za razliku od sijela ili sjedeljke su se odvijala kod bilo koga domaćina i u bilo koju zimsku veče. Na sjedeljke su dolazila sa ili bez poziva dva, tri ili čak svi susjedi, mladi i stari. Svrha ovih posijela — sjedeljki nije bilo udvaranje kao kod sijela, već isključivo zabava, druženje, razmjena mišljenja a ponekada čak i dogovora o zajedničkim aktivnostima. Dok bi stari uglavnom prepričavali narodne legende ili vlastite doživljaje i iskustva, mladi bi obično započinjali neku od zabavnih igara. Najčešće se igrala stara, tradicionalna igra prstena. Nekada se prsten sakrivao zavlačenjem ruke sa prstenom u deset rukavica postavljenih na stolu. Kasnije su rukavice zamijenjene sa fildžanima — šoljicama za kavu. Igra je započinjala na način da dva najbolja igrača, naizmjenično biraju po jednog igrača od prisutnih sve dok se ne podijele svi oni koji su raspoloženi za igru. U igri su učestvovali uglavnom muškarci mada nije bilo ni ženama zabranjeno učestvovanje. Svaka od ekipa je birala jednog ili dva igrača — sakrivača, koji će kada na njih dođe red sakrivati prsten. Ekipe su inače predvodili najbolji igrači — isčildžije a igralo se po dogovoru do 101, 201 ili više poena. Ponekada su se radi veće zabave dogovarale i kazne za poražene kao npr. nakaradno (ružno) šišanje, brijanje ili neka druga kazna. Igra je počinjala na način da neko od igrača iz jedne ekipe sakrije prsten (obično burma koja zahvaljujući svom obliku ne zvecka kao npr. prsten sa kalupom) pod dva fildžana. Protivnička ekipa treba da pogodi pod kojim je fildžanom prsten i ako uspije, započinje igru. Sakrivači prstena prsten sakrivaju na skrovitom mjestu (za vratima, u drugoj sobi, u hodniku, ili prekriveni nekim prekrivačom. Bitno je da niko od protivnika ne vidi gdje je sakriven prsten. Događa se i da onaj koji krije, miješa fildžane po tepsiji tako da i sam ne zna gdje je prsten.

Protivnička ekipa pokušava "skinuti s očiju" tj. na osnovu pogleda sakrivača odgonetnuti pod kojim je fildžanom prsten. Zato se često sakrivači udaljavaju od stola i ne prate igru kako svojim pogledom ne bi otkrili gdje je prsten sakriven. Protivnička ekipa ponekada pokušava izazvati reakciju sakrivača sa lažnim pokretom ruke iznad fildžana. Prilikom sakrivanja pod fildžane prave se različite figure i formacije na tepsiji: odnosno postavljaju se fildžani u dvije ili više grupa, ponekad se ostavi "samac" fildžan, "markantan i često opasan", krst napravljen preko poslužavnika, krug, gomila, razbacani bez veze, u uglovima po jedan ili po dva, a u sredini neka figura ili gomila, figure u vidu slova ili nekih drugih znakova različitih kombinacija. Na osnovu ovih kombinacija nastoji se otkriti — razumjeti psihologija sakrivača i pogoditi gdje je sakriven prsten. Svaki igrač ekipe može na svoj "išćil" staviti neko obilježje: pepeo s cigarete ili neki drugi sitni predmet. Ipak glavni iščildžija diže onaj fildžan za koji se odluči većina suigrača. Zadatak ekipe jeste da od prve pogodi pod kojim se fildžanom nalazi prsten. Ako uspije, preuzima sakrivanje prstena. Ako ne uspije, pokušava podići fildžane za koje smatra da ne kriju prsten sve dok na tepsiji ne ostanu samo dva fildžana. Ako se kojim slučajem, prilikom ove eliminacije naiđe na prsten, protivnici dobivaju onoliko poena koliko je ostalo nepodignutih fildžana plus onaj pod kojim je pronađen prsten. U slučaju kada ekipa uspije eliminirati prazne fildžane i svesti njihov broj na dva, nastoji podići onaj fildžan koji krije prsten. Ako uspije, preuzima igru a ako ne, protivnici bilježe dva poena. Ekipa koja gubi nastoji sačuvati čast odnosno, preći brojku od pedeset poena. Kada to uspiju onda obično kažu "nismo pobijedili ali smo bar izašli iz cigana". Pobjednička ekipa je dužna pružiti mogućnost poraženim da se revanširaju.Obično se igraju tri partije u toku večeri.

Pored igre prstena, mladi su znali odmjeravati svoju snagu i vještinu i u povlačenju klipa, dizanju kolca ili povlačenju kuke.

Povlačenje klipa se vršilo na način da dva mladića sjednu na pod, jedan naspram drugoga, naslonjeni stopalima jedan na drugoga. Klip (obično je to bila oklagija) se stavi iznad njihovih stopala a mladići ga povlače na svoju stranu odupirući se nogama na protivnika. Pobjednik je onaj koji uspije podignuti protivnika na noge.

Podizanje kolca zahtijeva od učesnika dosta snage i vještine. Jedan mladić legne na pod i ukoči noge odnosno tijelo od pojasa do stopala. Drugi mladić opkorači njegove noge, hvata ga rukama ispod koljena i naslanjanjem stražnjice na stopala, pokušava podignuti protivnika poput kolca u uspravan položaj. Protivnik ne smije previti noge, jer tako gubi ali se smije sa tijelom iznad pojasa previjati na desnu ili lijevu stranu i tako otežavati posao protivniku.

Podizanje kabla se obavljalo na način da dva mladića sjednu skupljenih noga na pod a treći stane između njih. Njegov je zadatak da mladiće koji sjede uhvati za pojas — kaiš — odigne od poda i okrene se oko svoje ose za čitavi krug tj. da mladiće vrati na mjesto gdje ih je uzeo.

Kuka se povlačila tako što dva mladića stanu jedan naspram drugoga u prilično stabilan položaj, uhvate se sa srednjim prstom desne ruku — kukom i povlače naprijed — nazad, desno — lijevo. Gubi onaj igrač koji je u toku igre pomjeren sa svoga mjeste ili je popustio — ispružio prst sa kojim je povlačio protivnika. Za sve to vrijeme lijeva ruka mora biti naslonjena na leđa. Igrači su imali pravo jačim stiskom zakvačenog prsta izazivati čak i bol kod protivnika i na taj način slabiti njegovu snagu i stabilnost.

Sve ove, nazovimo ih sportske aktivnosti u novije vrijeme su kulminirale u tzv. nevesinjskoj olimpijadi. Od tuda i ona narodna pjesma: "Nevesinjske ravne bare, gačani vam nose pare."

Recimo na kraju da se na sijelima — posijelima pored već opisanih zabavnih igara i odmjeravanja snage vrlo često moglo čuti i pjevače sa guslama. Naši stari bi čak rekli da je kuća gluva ako se u njoj ne čuju gusle. Zato je svaka kuća obavezno imala na zidu obješene gusle. Koliko je ovaj instrument bio cijenjen govori i činjenica da su gotovo sve epske pjesme pjevane sa uvodnom odom ovome instrumentu poput ove:

"Nekad Srbin sakriven u gori,
strašno čudo izmisli i stvori,
nauči ga sila sa nebesa
javorovo drvo te otesa,
Izdubi ga i kožom podape
i na njega oputu zape,
I gudalo javorovo savi
i na njega konjsku dlaku stavi
pa kad dlakom pro opute povuče
to Srbinu kao munja puče
cio svijet začudi se tome
što izmisli Srbin rodu svome..."

U cjelini gledano, nekada su gusle bile glas naroda i u nacionalnom i u socijalnom smislu. One su bile glas porobljenog i poniženog naroda, glas siromašnih društvenih slojeva. Nekada su gusle govorile ne samo kroz usta pjevača nego i jezikom svojih simboličkih likova, one nijesu bile samo za slušanje, one su bile i za gledanje. Zahvaljujući tome kao i bogatoj narodnoj nošnji, nastupi guslara bili su ne samo muzički nego i likovni, umjetnički doživljaj. Nekada su glavu gusala sačinjavale paganske predstave zastupljene u likovima životinja: glava jarca, konja, sokola, orla, zmije i sl. Sve ove životinje u magijskom i mitskom životu slovena imale su htonsko obilježje. Na taj način je guslama davana uloga posrednika u kontaktu između svijeta mrtvih i svijeta živih, između onih koji su se žrtvovali i onih koji žive zahvaljujući toj žrtvi. Na osnovu toga može se pretpostaviti da prisustvo likova htonskih životinja na guslama treba da "kaže" da pjesma koja se uz gusle pjeva ide za tim da uspostavi vezu sa zagrobnim životom, odnosno sa opjevanim precima. Nažalost, danas od ovih životinjskih likova jedino se dobro drži orao, i to uglavnom samo kao heraldički element. Njih zamjenjuju mnoge nedokazane i neprovjerene nacionalne ličnosti. Gusle, kao narodni instrument, danas simbolizuju voks populi a njihova osnovna funkcija u današnjoj političkoj komunikaciji sastoji se u tome da svojim autoritetom jamče da oni koji vladaju narodom to čine u njegovo ime. Budući da se u novijoj istoriji svaka vlast predstavlja kao vlast u ime naroda, gusle su se našle u situaciji da svedoče o narodnom legitimitetu najrazličitijih režima i ideologija koje su se smenjivale tokom proteklih stotinjak godina a koje ne zaslužuju i nemaju taj legitimitet.

RADNA POSIJELA — SJEDELJKE Pored zabavnih posijela — sjedeljki, žene i djevojke su znale organizirati i radna posijela. U slučajevima kada im je trebalo pomoći npr. u češljanju ili predenju vune ili pak nekim drugim kućnim poslovima, one bi pozvale svoje prijateqice i susjede da dođu na radno posijelo. Na ovim posijelima se radilo ali i pjevalo, pričalo viceve i sl. Često su se znali pridružiti i mladići ili muževi pa je ovo posijelo često dobivalo i zabavni karakter.

ZABAVA ČOBANA U DOKOLICI. — Prolaskom zime, odnosno sa oživljavanjem prirode počinje i izgon stoke na ispašu a sa njime i mnoge, nazovimo ih čobanske igre. Među njima su svakako: bacanje kamena s ramena, igranje klisa, piljaka, cara ili škole, i sl.

Jedna od najomiljenijih čobanskih igara svakako je igranje klisa. Klisa igraju uglavnom mladići podijeljeni u dvije grupe — ekipe približno iste snage. Rekviziti potrebni za ovu igru su izrađeni od drveta a sačinjava ih: klis — komad štapa dužine oko 20 cm sa dijametrom oko 2 — 3 cm; Tokača — štap dužine oko 100 — 120 cm nešto deblja od klisa; konj — štap dužine oko 100 cm. Kada su svi rekviziti za igru pripremljeni, vođe ekipa se dogovore tko će prvi početi igru. Ako se ne mogu dogovoriti — uzmu kamenu pločicu, odluče tko će mokru a tko suhu stranu i koja strana počinje igru. Pljunu na pločicu i bace je u zrak. Kada pločica padne na zemlju, gleda se koja je strana pločice vidljiva — gornja. Onaj ko je izabrao vidljivu stranu, započinje igru. Ekipa koja počinje igru, pobije konja u zemlju a zatim sa jednom rukom ispušta klis a sa drugom rukom u kojoj je tokača, udara klis dok je još u zraku. Klis treba što jače udariti kako bi što dalje odletio u polje gdje se nalazi protivnička ekipa. Igrači u polju pokušavaju da uhvate klis. Ukoliko uspiju, igrač koji je lansirao klis ispada iz igre a punti koje je osvojio "gore" — poništavaju se. Ako ne uspiju uhvatiti klis, uzimaju klis sa zemlje i pokušavaju ga baciti što bliže konju. Klis se baca na način da se u jednoj ruci drži klis a druga se ruka proturi ispod ruke u kojoj je klis i uhvati za uho. Tek kad se zauzme ova pozicija, klis se baca prema konju. Igrač koji je sa tokačom lansirao klis, stoji pored konja i nastoji spriječiti protivnike da dobace klis blizu konja. U ovom momentu moguće su tri situacije: 1. da klis bude dobačen blizu konja na odstojanje manje od dužine tokače — u tom slučaju igrač sa tokačom ispada iz igre; 2. da igrač sa tokačom dočeka klis na tokaču i odbije ga u polje — u tom slučaju on je dobio onoliko poena koliko je dužina tokače od konja do klisa; 3. da igrač sa tokačom ne uspije udariti klis ali i da klis padne na veću udaljenost od jedne tokače — tada se broje poeni kao i predhodno. U slučaju kada igrač sa tokačom ispadne iz igre, zamjenjuje ga njegov saigrač nasljedjujući poene koje je ovaj zaradio. Kada se svi izredaju, igru preuzima druga ekipa. Napomenimo još da ekipa koja je u polju, za hvatanje klisa obično koristi neki odjevni predmet (kaput, ogrtač i sl) a što je više igrača veće su šanse da se klis uhvati. Za one vještije igrače postoji i jedan drugi način lansiranja klisa. U ovom slučaju krajevi klisa su ukoso odsječeni a lansiranje se vrši na način da se klis metne na zemlju, udari sa tokačom po jednom ukoso odsječenom kraju i kada klis odskoči sa zemlje, ponovo ga se udara tokačom nastojeći ga lansirati što dalje u polje protivnika. Hvatanje ovog klisa je takođe otežano jer se riskira povreda sa ukoso odsječenim krajevima.

Igru piljaka igrale su djevojke — čobanice. Ova igra se igra po čitavom svijetu. Igra je toliko stara da je nalazimo oslikanu i na zidnoj freski jedne vile u Herkulanumu, gradu na jugu Italije, koji je na početku naše ere bio zatrpan erupcijom pepela vulkana Vezuva. Ovom igrom se uvježbavaju brzina, oštroumnost, okretnost, moć zapažanja itd. Mogu je igrati veliki i mali, stari i mladi. Igra se igra sa pet okruglih kamenčića veličine lješnjaka a igraju je obično dvije osobe. Igra se tako da se četiri kamenčića poredaju na zemlju u razdaljini od jednog pedlja. Igra počinje "jedinicama". Peti kamenčić se baci uvis (npr. desnom rukom) i prije neogo ga se ponovo uhvati u zraku, treba pokupiti istom rukom jedan kamenčić iz predhodno postavljenog niza. Ukoliko se ne pogriješi, igra se nastavlja dalje. U desnom dlanu ima sada dva kamenčića. Jedan od njih stavlja u lijevu ruku, a drugi ponovo baca iznad glave, munjevitom brzinom grabi desnom rukom krajnji kamenčić u nizu na zemlji, a zatim istom rukom hvata kamenčić koji pada. Opet jedan od ova dva odloži u lijevu ruku i sve to ponavlja još dva puta da bi pokupio sa zemlje treći i četvrti kamenčić. Ako pogriješi mora prekinutu igru i predati kamenčiće sljedećem igraču. Igrač je pogriješio ako ne uspije podići ili uhvatiti kamenčić. Izbacivanje, sakupljanje i hvatanje kamenčića izvodi se isključivo jednom rukom. Ukoliko nismo pogriješili, igra se nastavlja sa dvojkama. To znači da ponovo na zemlju poredamo četiri kamenčića a peti bacamo u zrak. Ovaj puta treba sa zemlje podignuti ne jedan nego dva kamenčića i onda uhvatiti onaj koji pada. Ako nam to uspe, dva odložimo u lijevu ruku, a treći ponovo izbacimo, pokupimo druga dva kamenčića i uhvatimo onaj koji pada. Poslije uspješno odigranog ovog kruga prelazi se na trojku. Izbacimo jedan kamenčić i pokupimo iz reda tri kamenčića istovremeno. Zatim tri kamenčića odložimo, a četvrti opet izbacimo i podignemo poslednji kamenčić sa zemlje. Četvorka počinje, kao i dosad, stavljanjem četiri kamenčića u niz na zemlji. Peti izbacimo, pokupimo sva četiri kamenčića odjednom i uhvatimo zajedno sa njima kamenčić koji pada. Onaj ko sa uspehom dovrši četvorku završava i prvi krug igre postupkom koji se boduje. Uzme svih pet kamenčića baci ih desnom rukom u vis, brzo okrene dlan nadolje i nastoji uhvatiti naddlanicom kamenčiće koji padaju. Koliko ih na njoj ostane, toliko bodova dobija. I odmah nastavlja igru. Počinje opet "jedinicama." Nakon svake greške mora se prekineši igru i predati kamenčiće protivniku. Kada na vas ponovo dođe red, nastavljate tamo gde ste poslednji put pogrešili. Bodovi iz pojedinačnih krugova igre se zbrajaju, a igrači se takmiče dalje, dok neko ne bude imao pedeset bodova. Napomenimo još da oni vještiji igrači, da bi igru učinili interesantnijom i napetijom, dogovore određene otežavajuće okolnosti. Npr. ispred niza kamenčića koji se nalaze na zemlji, stavljaju lijevu ruku na način da se na zemlju naslanjaju palcom i kažiprstom a zadatak je kada se baci kamenčić u zrak — provući desnu ruku između palca i kažiprsta lijeve ruke (koja se ne smije odvojiti od zemlje), pokupiti odgovarajući broj kamenčića i uhvatiti padajući kamenčić. Druga otežavajuća okolnost je kada se baca svih pet kamenčića u zrak i hvata ih se na nadlanicu. U ovom slučaju je potrebno uhvaćene kamenčiće ponovo baciti u zrak i uhvatiti ih u dlan. Broje se samo oni poeni — kamenčići koji su uhvaćeni u dlan.

Pored ovih kolektivnih igara, mladići su se veoma često takmičitili i u bacanju kamena s ramena (tko će dalje baciti kamen iste težine), podizanju kabla, klipa, gađanju određenog cilja sa praćkom ili bacačom kamena i sl.
Rodoslov Buha
1008  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — L poslato: Februar 05, 2012, 03:26:04 pm
*

LETI, LETI BIJELI GOLUBE
Dragan Toković

Leti, leti, leti, bijeli golube
iznad moje Podgorice
pozdravi mi tamo voljenu draganu
što no sama samuje.  

Kada budeš iznad lijepog Cetinja
što s Lovćenom druguje
pozdravi mi tamo voljene drugove
izljubi ih redom sve.

Moju staru majku nađi u Nikšiću
poljubi je u ruku  
mesto njenog sina bijeli golube
prenesi joj pozdrave.  

Leti, leti, leti, bijeli golube
iznad Čeva ravnoga
pozdravi mi tamo prađeda
i đeda odakle sam nek' se zna.

YouTube: Lepa Lukić — Leti, leti bijeli golube
1009  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Novica Negovanović (1945) poslato: Februar 01, 2012, 10:13:13 pm
*
NOVICA NEGOVANOVIĆ:


PRE 34 GODINE NAPUNIO SAM SIDNEJSKU OPERU

"Prva harmonika Jugoslavije", osnivanje "Jugodiska" i bezbroj hitova samo su dio njegove životne priče

Krajem Drugog svjetskog rata, tačnije 1945. godine, u Adranima kod Kraljeva rođen je Novica Negovanović, dječak koji će sa samo pet godina života uzeti harmoniku u ruke, marljivo vježbati i učiti, a već u dvadesetoj postati "Prva harmonika tadašnje Jugoslavije".

Uveseljavao je ljude na sijelima, priredbama, svirao je po vašarima i komšijskim akcijama i stigao do najvećih svjetskih dvorana. Važio je za izuzetnog harmonikaša i virtuoza koji je trasirao jedan novi, više svoj, prepoznatljiv muzički pravac vješto izbjegavši kopiranje Jovice Petkovića ili, recimo, Mije Krnjevca. Njegovu maestralnost i težinu tehnike sviranja izbjegavali su i još uvijek izbjegavaju mnogi vrsni muzičari, tako da su mnoga kola ostala u zaboravu jer se rijetko ili skoro nikako ne izvode.

Međutim, kako je Novica oduvijek koketirao između sviranja i pjevanja, nije bilo slučajno da se početkom sedamdesetih okuša i u pjevanju, nastavljajući da gradi karijeru harmonikaša i pjevača paralelno, odnosno tekstopisca i kompozitora. U to vrijeme nastali su mnogi hitovi koji žive i danas, poput "Kad umoran budem pao", "Jedna reka u mom kraju", "Prođe leto trideseto, godina mi žao nije" i mnoge druge.

Naravno, komponovao je i za mnoge kolege sa estrade, kao što su pjevačke veličine Predrag Cune Gojković i Safet Isović. U Bijeljini je posljednjih nekoliko godina relativno često, a razlozi su gostovanja u bijeljinskoj televiziji ili određene saradnje sa direktorom bijeljinskog "Renomea" Sinišom Kajmakovićem.

Šta je novo kod Novice Negovanovića?

Pa, kod mene se uvijek nešto dešava, a sve je, uglavnom, vezano za muziku. I dalje puno radim, odnosno pišem i komponujem, sviram i gostujem.

Dakle, iako uveliko trošite sedmu deceniju života, umora nema?

Ma kakav umor, kod mene nema umora koji bi me udaljio od muzike. Samo rad. To je moje zadovoljstvo bez kojeg ne bih mogao. Godine na to ne utiču. Ja se upravo tako krijepim. Čini mi se da ovih godina više stvaram nego prije dvadeset ili trideset godina. A pored svega toga pomažem i podučavam pojedine mlade harmonikaše.

Nedavno smo čuli, da razmišljate o ponovnom odlasku u Ameriku, da li je to tačno?

U Americi sam bio nedavno, kod djece, ali nikako ne razmišljam niti imam u planu nešto slično. To je neko, vjerovatno, pogrešno shvatio ili protumačio. Od mog povratka iz Amerike prije skoro osam godina — ni pomislio više nisam da tamo živim.

U Americi ste proveli jedan dio života, zatim ste se vratili, a djeca su ostala da žive i rade u Čikagu. Šta vas je navelo da uopšte idete u Ameriku kada ste u nekadašnjoj Jugoslaviji uživali veliku popularnost, dobro ste zarađivali...?

Pa, sve je u određenim momentima imalo neke svoje razloge, otkud znam, svega se tu "nakupilo". To se jednostavno desi čovjeku. Otišao sam krajem osamdesetih i tamo sam ostao do 2003. godine. Djeca su ostala tamo, rade i uspješni su u svojim poslovima.

Da li je jedan od razloga vašeg odlaska bila i priča "Jugodiska" koja se uveliko urušavala krajem osamdesetih godina, a u kojoj ste bili jedan od idejnih tvoraca i osnivača kuće koja je odmah po osnivanju okupila najzvučnija imena estrade poput Safeta Isovića, Šabana Šaulića i drugih?

Ma ne, nije to neki poseban razlog, a ponajmanje glavni što sam otišao. Ja sam u "Jugodisku" proveo deset godina, od osnivanja 1979. godine do 1989. Kada je počelo da se dešava sve i svašta u toj kući, koju sam namjeravao svakako napustiti upravo iz tih razloga, desilo se to da sam dobio papire za Ameriku koje sam potraživao mnogo ranije. To se samo desilo tako i u to vrijeme.

U kakvim ste odnosima sa Nedeljkom Bilkićem?

U dobrim. Ne razumijem, zašto?

Tek tako. Želimo da pređemo na Vaše pjevačke početke, a Nedeljko Bilkić je uveliko dio te priče, je li tako?

Aha, zbog toga. Da, Nedeljko je taj koji me je nagovorio da snimim svoju prvu singl ploču kao pjevač. Inače, naše poznanstvo, kasnije prijateljstvo i druženje započelo je još na Topčideru, jer smo u istoj kasarni služili vojni rok, čini mi se, ako nisam zaboravio, 1968. godine (smijeh).

U to vrijeme niste baš imali blagonaklonost beogradskih izdavača i medija?

To je tačno. Ne znam šta je bio pravi razlog svemu tome, ali je tačno da sam bio bojkotovan. Kao pjevač nisam bio dobrodošao u "PGP", ali su zato u Zagrebu, odnosno "Jugotonu", nešto kasnije, imali sluha i volje da štampaju "Prođe leto trideseto", "Ti anđeo, a ja đavo" i druge pjesme koje su postale pravi hitovi.

Zahvaljujući muzici obišli ste cijeli svijet, nastupali u najprestižnijim dvoranama i koncertnim salama od Amerike do Australije, a dobili ste i desetine priznanja i nagrada. Možete li izdvojiti neku kao posebno dragu i značajnu, ili neki od nastupa koji je ostao u posebnom sjećanju?

 Bilo je mnogo toga. Samo u Australiju išao sam oko petnaest puta i održao ko zna koliko koncerata, što sam što sa kolegama. Teško je to sve navesti, zaista je bilo puno toga. Ipak, izdvajam nagradu najboljeg harmonikaša nekadašnje Jugoslavije i, recimo, nastup u Sidnejskoj operi 1976. godine. Sala je bila prepuna, a neki su pisali da je moje ime upisano u anale te ustanove kao trećeg čovjeka u svijetu koji je uspio napuniti Sidnejsku operu do tada.

A kako danas ide sa nastupima, ima li poziva?

Ima poziva ali mi nastupi nisu primarni. Prihvatim tek ponešto, baš kao i od televizijskih poziva za učešće u nekim emisijama. Mnoge ispoštujem, ali dobar dio nisam u mogućnosti. A, iskreno, mnogo je i televizijskih stanica, tako da bi bilo teško sve ispoštovati. U tom slučaju ne bih izlazio iz auta, a to ne želim niti mogu.
Express
1010  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Živan Saramandić (1939—2012) poslato: Januar 31, 2012, 12:01:29 am
*

I KNEZ, I KRALJ I CAR


Bio je na početku kralj, a na kraju car, a ostaće zapamćen u srcima mnogih obožavalaca i poštovalaca kao "knez među basovima". Ogromnog glasa, baršunastog, moćnog, voluminoznog, koji osvaja svaki kutak i najveće dvorane i impozantne pojave koja ispunjava scenu, Živan Saramandić je od onih umetnika prvog ranga koji u momentu kada stupi na scenu vezuje svu pažnju i sva čula. I gleda se i sluša, fascinira i pojavom i glasom, glumom, scenskim kretnjama, inspiriše sve oko sebe, pravi predstavu atraktivnom.

Počeo je karijeru kao Kralj Egipta (Verdi, Aida), a mi ćemo ga uvek pamtiti u glavnim ulogama velikih ruskih opera u kojima ima samo jednog velikog prethodnika, Miroslava Čangalovića, a sledbenike očekujemo. A to su najveće role i najveće opere, među njima svakako naslovne,  Boris Godunov (Musorgski), Ivan Susanjin (Glinka), Knez Igor Borodina (Galicki, Končak), "Evgenije Onjegin" Čajkovskog (Knez Grjemin), "Knez od Zete" Konjovića. Sve sami kraljevi, carevi, kneževi. Uvek na tronu, uvek u prvom planu, uvek kao nosilac predstave!

U istom danu kada nas je napustio, bio je na probi Verdijevog "Don Karlosa", spremao je ulogu Velikog inkvizitora za obnovu predstave na sceni Narodnog pozorišta, u subotu! Početkom ovog meseca pevao je u "Seviljskom berberinu", a oduševljavao publiku na Gala koncertu, sredinom meseca. U punoj snazi, u mnogim podelama, na njega se računalo na svim scenama, pripremala se obnova njegovog resitala posvećenog Šaljapinu na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu.

Želeo je da njegovo pozorište i njegova Opera dobiju novu zgradu, zalagao se za mnoge talentovane, mlade umetnike sa kojima je radio i prenosio im bogato vokalno iskustvo. Bio je čovek širokog srca i velike duše. To srce nije izdržalo sve napore umetnosti kojoj se posvetio i kojoj je posvećivao svaki izdisaj. Nije se nikada štedeo niti kalkulisao.

Imao je uzbudljiv, muževan i prelep glas, darovao ga je na stotinama koncerata oduševljavajući najšire slojeve publike crnačkim duhovnim pesmama, a posebno ruskim repertoarom koji niko kao on nije umeo da doživi i prenese publici koja je reagovala ovacijama, često duboko potresena i u suzama. Bio je naš Šaljapin, oživljavao je repertoar najvećeg ruskog basa prenoseći slovensku patnju i sentiment svima. Kada je pevao ruski repertoar, pitali su "Je li Rus?"

 U tome mu je često pomagala supruga i umetnički saradnik u svim njegovim projektima, naša izuzetna umetnica i jedan od najlepših soprana koje smo ikada imali, Milka Stojanović. Njih dvoje su bili institucija ove zemlje, kulture i ovoga naroda.

Živan je izgarao do poslednjeg trenutka i dana za svoje uloge i za svoju umetnost. A bio je naš kralj, naš car i knez, naš verdijevski bas i ruski bas i bas za sva vremena. I u budućim predstavama "Nabuka" (Verdi) mi ćemo uvek evocirati "njegovog" Zahariju, "njegovog" Mefista (Guno, "Faust"), De Silvu (Verdi, "Ernani"), Don Bazilija (Rosini, "Seviljski berberin") i razmišljati šta je Živan umeo najbolje. Mogao je da bude komični, bufo bas kao i kraljevski i moćni, autentični "ozbiljni" bas, ali i raspojasani solista u sjajnim ruskim pesmama i romansama. U dva tona i u dve reči, umeo je da nas ubedi u sve što je želeo. Rekao je i otpevao "Ej, uhnjem" i mi smo bili odmah u posebnoj atmosferi ruskih prostranstava.

Umeo je da izrazi svojim glasom podjednako sugestivno snagu, moć, ali i patnju i da duboko psihološki nijansira tumačeni lik, patetitku, herojstvo i epiku, kao i ljubav, tugu, bol. I u svojoj prirodi i u svojoj umetnosti imao je topline za ljude, razumevanja za kolege, želju da pomogne, podrži ono što je najbolje i da se nada novom krovu za sve buduće stvaraoce i poklonike operske umetnosti kojoj je posvetio ceo život.

Branka Radović | 31.01.2012. | Politika
1011  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Živan Saramandić (1939—2012) poslato: Januar 30, 2012, 10:21:48 pm
*





PREMINUO PRVAK OPERE ŽIVAN SARAMANDIĆ

BEOGRAD — Prvak Opere Narodnog pozorišta Živan Saramandić preminuo je iznenada danas u Beogradu u 73. godini, saopštilo je Narodno pozorište.—

Popularni bas, operski umetnik gotovo do asketizma posvećen umetnosti, spremao se za nastup u operi "Don Paskvale" Gaetana Donicetija narednog vikenda na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, ali ga je izdalo srce.

Dugogodišnji prvak Opere Narodnog pozorištra u Beogradu i istaknuti umetnik Živan Saramandić rođen je 2. aprila 1939. godine u Beogradu. Zbog bombardovanja, 1941. godine cela porodica se seli u Aranđelovac, rodni grad njegovih roditelja. Odrasta u familiji koja je i po očevoj i majčinoj strani bila veoma muzički obdarena i talentovana. Kao učenik aranđelovačke Gimnazije ističe se kao osnivač zabavnog orkestara, a bio je i najistaknutiji član hora. Po dolasku u Beograd, u vreme kada je bio apsolvent Ekonomskog fakulteta (1962), Saramandić dobija poziv da peva u velikom varijeteu "Orfeum" koji je bio kulturna institucija od velikog značaja.

Prvi korak, na putu ka velikim operskim ulogama, bilo je školovanje Saramandićevog glasa, pohađao je časove kod jedne od najvećih operskih pevačica tog vremena, Zdenke Zikove. Saramandić je debitovao na sceni Opere Narodnog pozorišta 1966. godine u ulozi Kralja Egipta u operi "Aida" Đuzepea Verdija a u stalnom angažmanu je od 1968. godine.

U dugoj i uspešnoj karijeri Saramandić je nastupao na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetupoput Boljšog teatra i Karnegi Hola. Pevao je i na prestižnim scenama u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu... Vrstan interpretator crnačkih duhovnih pesama kao i ruskih narodnih pesama iz repertoara Šaljapina sa kojima je u ŠSR-u imao preko 500 koncerata.

Tanjug | 30.01.2012 | Politika
Fotografija: Press online
1012  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Fonografija / Kompozicije — Toma Zdravković poslato: Januar 28, 2012, 02:11:05 am
**

TOMA ZDRAVKOVIĆ — KOMPOZICIJE


A
Anđela (Tomislav Zdravković)
singl 1968.? | Jugoton EPY 4014
Izvođači: Toma Zdravković



B
Buket belih ruža (Toma Zdravković)
singl 19XX. | Diskos EDK 5075
Izvođači: Toma Zdravković



V
Voli me do sutra (T. Zdravković)
singl 1968. | Jugoton SY 1315
Izvođači: Toma Zdravković



G
Gde si bila devojčice (Toma Zdravković)
singl 19XX. | Diskos EDK 5075
Izvođači: Toma Zdravković



D
Dan po dan prolazi (Toma Zdravković)
singl 19XX. | Diskos EDK 5075
Izvođači: Toma Zdravković

Danka (Toma Zdravković)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković



I
Idi zauvek (Toma Zdravković)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković



J
Ja nemam baš nigde nikog na ovom svetu (T. Zdravković)
singl 1968. | Jugoton SY 1315
Izvođači: Toma Zdravković



K
Kari Šabanovi (T. Zdravković — A. Ivanović Leso — Z. Pejković)
singl 1980. | Jugoton SY 23644
Izvođači: Toma Zdravković



M
Marta (Toma Zdravković)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković

Majci za rođendan (Toma Zdravković)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković



N
Nada (Toma Zdravković)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković, Zoran Kalezić

Nikad neću da te zaboravim (Tomislav Zdravković)
singl 1968.? | Jugoton EPY 4014
Izvođači: Toma Zdravković



P
Prokleta nedelja (Toma Zdravković)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković



R
Rastajemo se (Toma Zdravković)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković

Rođendan bez tebe (Toma Zdravković — Novica Zdravković/Milutin Popović)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković



S
Sva u belom (Toma Zdravković)
singl 19XX. | Diskos EDK 5075
Izvođači: Toma Zdravković

Sutra se vraćam kući (T. Zdravković — N. Zdravković — B. Bizetić)
singl 1974. | Jugoton SY 22636
Izvođači: Toma Zdravković



U
Umoran sam od života (Toma Zdravković — Novica Zdravković)
album Toma Zdravković [zeleni omot] | RTV Ljubljana LD 0535 | 1979.
Izvođači: Toma Zdravković

Uželeh se majko Beograda (T. Zdravković — B. Milošević)
singl 1978. | Jugoton SY 23419
Izvođači: Toma Zdravković



C
Ciganka (Tomislav Zdravković)
singl 1968.? | Jugoton EPY 4014
Izvođači: Toma Zdravković
1013  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Fonografija / Kompozicije — Milutin Popović Zahar poslato: Januar 28, 2012, 12:36:51 am
**

MILUTIN POPOVIĆ ZAHAR — KOMPOZICIJE



B
Beše nekad Mitke i Koštana (M. Popović)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Vasilija Radojčić



D
Da nije ljubavi tvoje (M. P. Zahar — M. Zeković — ar. D. Stojković Bosanac)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 117 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir

Duj, duj... (M. Popović)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Hana Džemidić



V
Vino točim, a vino ne pijem (M. Popović — ar. D. Aleksandrić)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Miroslav Ilić



Z
Za tebe, Čavale, druže (M. Popović — D. Knežević — M. Popović/D. Knežević)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Toma Zdravković

Zagrli me na rastanku (M. Popović — ar. D. Knežević)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 124 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir



J
Ja Vlajna a ti Srbijanac (M. Popović)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Izvorinka Milošević

Jugoslavijo
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: "Ladarice" (D. Živković/M. Popović)



K
Kad je deda lumpovao (M. Popović — D. Penjin)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: "Stari zvuci"



LJ
Ljube mi se crne oči (M. P. Zahar — M. P. Zahar — ar. D. Stojković Bosanac)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 119 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir



M
Mara, Mara, maramica (M. Popović)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Gordana Lazarević



N
Ne pitajte kome pevam (M. Popović Zahar — R. Mudrinić — ar. D. Stojković Bosanac)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 116 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir

Nema više Cicvarića (M. Popović)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Radiša Marković



O
Olivera (M. Popović Zahar — D. Čop — ar. P. Sam)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 117 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir



S
Samo jedna reč (M. Popović — ar. D. Knežević)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Merima Kurtiš

Suzama smo nazdravili (M. Popović Zahar — S. Betulić — ar. D. Stojković Bosanac)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 117 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir



T
Ti si moje najmilije (M. P. Zahar — M. P. Zahar — ar. D. S. Bosanac)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 120 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir


H
Hoćeš ljubav, kćeri Roma (M. Popović — ar. D. Knežević)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Usnija Redžepova



C
Cipelice na štiklice (M. Popović)
album Milutin Popović Zahar "Moje najlepše pesme" | RTB 2110393 | 12.02.1981.
Izvođači: Anđelka Govedarović
1014  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Fonografija / Kompozicije — Milutin Popović Zahar poslato: Januar 28, 2012, 12:35:37 am
**

S A D R Ž A J


Beše nekad Mitke i Koštana
Da nije ljubavi tvoje
Duj, duj...
Vino točim, a vino ne pijem
Za tebe, Čavale, druže
Zagrli me na rastanku
Ja Vlajna a ti Srbijanac
Jugoslavijo
Kad je deda lumpovao
Ljube mi se crne oči
Mara, Mara, maramica
Ne pitajte kome pevam
Nema više Cicvarića
Olivera
Samo jedna reč
Suzama smo nazdravili
Ti si moje najmilije
Hoćeš ljubav, kćeri Roma
Cipelice na štiklice
1015  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Fonografija / Kompozicije — Rade Vučković poslato: Januar 27, 2012, 11:30:29 pm
**

RADE VUČKOVIĆ — KOMPOZICIJE



B
Balkanska duša (R. Vučković)
album Zoran Kalezić "Balkanska duša" 1992. | RTB 504136
Izvođači: Zoran Kalezić


D
Danima te čekam (R. Vučković)
album Šaban Šaulić "Dođi da ostarimo zajedno" | 1978. | RTB LP 11 - 1500
Izvođači: Šaban Šaulić



N
Na pola smo puta stali (R. Vučković — Rade Vučković — ar. M. Mijatović)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 118 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir

Nek' pobedi ljubav (R. Vučković — Rade Vučković — ar. M. Mijatović)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 125 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir



P
Pukni srce (R. Vučković)
album Zoran Kalezić "Balkanska duša" 1992. | RTB 504136
Izvođači: Zoran Kalezić



S
Sneg je opet, Snežana (Rade Vučković — Rade Vučković — arr. Dragan Knežević)
singl Šaban Šaulić | 1981. |  
Izvođači: Šaban Šaulić



T
Tražim te (R. Vučković)
album Zoran Kalezić "Balkanska duša" 1992. | RTB 504136
Izvođači: Zoran Kalezić



Z
Zaboravljen i ostavljen (R. Vučković — R. Vučković — S. Ilić & S. Marković)
album Giba i "Ofej" | 1985. | Jugoton LSY-62057
Izvođači: Nikola Marković Giba & Orfej

Zelene su oči tvoje (R. Vučković — R. Vučković — ar. D. Stojković Bosanac)
knjiga o Merimi Njegomir: Nikola Rackov "Pesma, godine, život... Merima", str. 117 | Beograd, 2004.
Izvođači: Merima Njegomir
1016  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Fonografija / Kompozicije — Rade Vučković poslato: Januar 27, 2012, 11:29:44 pm
**

S A D R Ž A J


Balkanska duša
Danima te čekam
Na pola smo puta stali
Nek' pobedi ljubav
Pukni srce
Sneg je opet, Snežana
Tražim te
Zaboravljen i ostavljen
Zelene su oči tvoje
1017  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — D poslato: Januar 27, 2012, 11:27:59 pm
**

DANIMA TE ČEKAM
R. Vučković

Gledao sam dok sneg je padao
Ženu s dečakom što sanke vuče
Zamišljao tebe umesto te žene
Igraš se srećna ispred naše kuće

Ref.
Danima te čekam
Da skinem ti s kose pahulje snega
Vrati se ženo mladosti moje
Znam da nisi bila, znam da nisi sreću
Našla kraj njega

Pamtim još poljupce tvoje
Obraze hladne, promrzle od studi
Grejala si ruke ispod mog kaputa
Zagrljene često viđali nas ljudi

YouTube: Šaban Šaulić — Danima te čekam
1018  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — D poslato: Januar 27, 2012, 11:14:37 pm
**

DOĐI DA OSTARIMO ZAJEDNO
Š. Šaulic — D. Knežević — R. Vučković

Gledam u tužnu jesenju noć
S pokisle grane lišće opada
U daljini čujem muziku neku
I pitam sebe gde li si sada

Ref.
Nisi me volela u ono vreme
A ja sam želeo samo jedno
Sada kad nismo mi mladi ko nekada
Dođi da ostarimo zajedno

Ja svakog dana proklinjem sebe
Zašto te drugom prepustih lako
Pev'o sam pesme, nado se boljem
I bezbroj puta uz gitaru plak'o

Da li još pamtiš ljubavi moja
Kada smo ruže zajedno brali
Gde li si sada mladosti moja
Zašto su tebe od mene ukrali

"Zašto mi mislimo da je naša narodna muzika, koja se sada stvara, manje vrijedna od uvezene zabavne muzike. To je samo malograđanski odnos, jer se smatra da zabavnu muziku pjevaju gradski momci, a narodnu seljaci.
Ja pišem tekstove i za narodnu muziku. Dode mi kompozitor narodne muzike i kaže: "Daj mi!" i ja mu dam, a onda čekam hoće li nešto biti od toga.
Po čemu ona krasna pjesma Šabana Šaulića "Dođi da ostarimo zajedno", po čemu to nije pjesma koja ima kvalitete najboljih tzv. zabavnih pjesama. To je jedno majstorstvo, jer je čovjek pristupio ozbiljno poslu..."
Dušan Trifunović


YouTube: Šaban Šaulić — Dođi da ostarimo zajedno
1019  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — S poslato: Januar 27, 2012, 11:02:19 pm
*

SVIRAJTE NOĆAS SAMO ZA NJU

Sve je u životu prolazno moj druže,
i ljubav i tuge i svi srećni dani.
Sad kada je nema neka plaču ruže
k'o uvelo lišće na jesenjoj grani.

Svirajte noćas samo za nju,
ja ću da pevam tugujem i plaćam.
Svirajte noćas kao da je tu
i ako je samo u mislima vraćam.

Prolaznik sam samo u to svetu bio
igrao boema pevao i pio.
Nekad za trenutak srećan san sam snio
a večitu tugu u dnu srca krio.

Uspomenom noćas našu ljubav branim
i vraćam se tamo gde sam srećan bio.
Kraj prepunih čaša i ranjenog srca,
kad bih mog'o ja bih sve boli ispio.

YouTube: Toma Zdravković — Svirajte noćas samo za nju
1020  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubiša Pavković (1947) poslato: Januar 27, 2012, 11:21:51 am
*

PAVKOVIĆ: NISAM PROTERAO ŠABANA

Posle 28 godina na mestu umetničkog rukovodioca Narodnog orkestra RTS-a, Ljubiša Pavković (63) više nije na čelu ansambla od nacionalnog značaja. Ovaj vrsni muzičar i virtuoz na harmonici pre nekoliko meseci otišao je u penziju.

"Ne znam šta bih sada radio — da sa harmonikom u naručju na čelu orkestra sa tradicijom dugom osam decenija, gledam lutriju i 'klikere'? Da slušam 'gazdaricu' kako priča 15 minuta, a onda da pratim dva 'levaka'? Hvala lepo, ali ne. Poslednjih godina mnogo puta me je bilo sramota iza koga stojim i sviram. Čekao sam da ispunim zakonske uslove za odlazak u penziju, da ne moram više da pratim kojekakve tipove i polugole žene koje sebe zovu pevačicama", rekao je Pavković.

Kako procenjujete stanje u današnjoj srpskoj narodnoj muzici?
 
"Više ne znam šta je ovo. Bilo bi manje strašno kada bih sve ovo što se dešava mogao da nazovem cirkusom, ali ovo je mnogo opasnije od toga. Ne bih da zvučim suviše crno, ali sve je izgubilo smisao. Od 1970. godine, kada sam primljen u Narodni orkestar, promenilo se bezbroj muzičkih urednika. Samo povremeno se znalo ko šta peva ili svira. U tim periodima pravih ljudi na pravim mestima, bilo je divno. Tada je bio pojam snimati za Radio Beograd, pevači su na to čekali po dve-tri godine. Ništa od ovoga što se danas dešava ne odgovora mom nervnom sklopu...", dodao je on.
 
Da li vam "para" uši muzika koja se može čuti na "Pinku"?
 
"Ne smeta meni 'Pink', koliko mi smeta što moja kuća RTS (smatram je svojom, jer sam u njoj proveo 40 godina, doživeo afirmaciju i dočekao penziju) ne čini ono što treba. Pre nekoliko godina, pokrenuta je emisija 'Jeka', koja je bila divna prilika da se prepoznaju i afirmišu mladi talenti. Govorio sam da nam treba pevački podmladak, da će i talentovani, mladi pevači početi da arlauču ako nešto ne preduzmemo. Ali, niko me nije slušao i kao da sve vreme neko namerno uništava našu narodnu muziku koja je deo naše tradicije".
 
Kakav je bio vaš uticaj na stvaranje emisije "Jedna pesma, jedna želja"?
 
"Svirao sam u oko 200 emisija. U prvo vreme, dosta sam uticao na podizanje kvaliteta. Ali, ta emisija je prestala da bude ono što treba. U poslednje vreme postalo mi je muka od nazovi pevača koje je neko dovodio sa splavova, kojekakvih žena koji su tu defilovali. Plahovite sam krvi i oštrog jezika, pa sam završio u kancelariji Aleksandra Tijanića. Na upravnom odboru sam pričao da su neke stvari nedopustive. Imao sam utisak da me je Tijanić čuo, razumeo i ispoštovao, pa su u emisijama povremeno počeli da se pojavljuju i mladi pevači... Znate šta, sve je otišlo predaleko u svemu, pa i u muzici koja je postala totalni karambol".
 

NISAM PROGNAO ŠABANA
Iako se priča da je Pavković svojevremeno "prognao" Šabana Šaulića iz Radio Beograda, on kaže da nije tako.
Pamtim da je Šaban prvih godina svoje karijere snimio jednu pesmu za Radio-Beograd. Nikada meni nije smetao Šaban. On je izuzetno muzikalan i kada on nešto otpeva u svom duhu, to je zaista pravo. Iako su vrsni pevači i Šaban Šaulić i Miroslav Ilić su zaobilazili Radio-Beograd. Neobavezno pevanje je mnogo lakše...", kaže on.


SVEMOĆNA GOSPOĐA
Hoćete li uskoro završiti trostruki kompakt-disk koji ste najavljivali?
Imam materijala za pet CD-a. Bio bi to praznik za uši sa instrumentalnom muzikom od 1981. do 2009. godine. Mnogo toga treba sačuvati od zaborava i ostaviti trag u vremenu. To je muziciranje narodne muzike na klasičan način. Ali, za to mi treba dozvola svemoćne gospođe u RTS-u, a ja od nje sigurno nikada ništa neću tražiti.


V. Tasić | 24.09.2010. | Vesti online
1021  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srba u BiH / Kninska krajina — Narodna nošnja poslato: Januar 27, 2012, 03:40:15 am
*

NARODNE NOŠNJE — KNINSKA KRAJINA


VI
Zagorje, narod Krajine kninske još nosi ono odijelo u što su se odijevali njihovi đedovi. To im odijelo traje sa koljena na koljena. U Evropi nema kraja, gdje ima toliko čudnovatih i izvornih načina nošnje kao u Dalmaciji. Kroj je nošnje narodni, a tako i šara ili mast modra (plava), crvena i bijela, žuta, zelena i crna.

Udata na glavi nosi bijelo platno, zvano "bošča". Gdjekoja nosi i ubrus šareni. Ženske dok se udadu, su sa crvenom kapicom. Ženska udata plete kosu u dvije pletenice, te je preko vrata, baca niz prsi. U tim pletenicama uplijeću napretke, ilike, cvancike, a djevojke rese kapice lančićima, srcima, staklenim kuglicama itd. Djevojke pletu kosu u jednu pletenicu i niz pleća je spuštaju. Kapa, koju nosi, crveno-blijeda je i plića. Kosu dobro češljaju, uglade drvenim češljevima, pomažu mladim maslom ili uljem, kroz istu razne nakite, pa i novac uplijeću.

Udate imaju košulju od domaćeg platna ili kupovnog, izvezenog u vunici tankoj, opredenoj, koju same omaste u četiri različite boje: modro, zeleno, crno, crveno itd. Za starije su ugasite boje, a za mlađe svjetlije. Košulju vežu oko vrata, niz prsi i oko rukava. Košulja je rasporena na prsima, ispod vrata zapučena i sapeta zaponcima i kopčama, široki su joj rukavi, te je i duga do članaka. Neke nose i košuljak, te im pokriva prsi i na nj' su rukavi. Poviše košulje je zimi "aljina", koja je od crnog sukna, izvezena po dnu sa svilom, u sjajnim bojama, crveno-mrko-modroj. Taj je vez po dnu haljine, oko ruku i vrata. Ljeti imaju samo košulju. Poviše aljine "modrina", koju zovu "sadak". Sadak je od modrog sukna, izrađen sa rizom, a po rizi vezom niz prsi i po dnu većinom ostraga. On nema rukava, već se navukuje. Zovu ga i "zubun". Naniže je "pregača". Nju same otkaju od pređe, koje same opredu i bojadišu. Ona je u narodnim šarama i ima ukoliko sve rese. Dopire do ispod lista. Preko i oko pasa ima "tkanicu" izrađenu u rizi i izvezenu. I ona je otkata od domaćeg sukna. Običavaju nositi o boku neku vrstu nožića, biva britvu krivuljastu i sklopljenu u korice. Obuću nose: čarape bojene, od sukna, do članaka, koje sapinju kukama, ozgor "terluci", koji se nazuvaju na cijelu nogu, pak "nabojci". Terluci su opleteni od bijele vune, a sprijed izvezeni svilom ili vunicom. Obojci su na terlucima. Ovo se napušta, te danas mnoge pletu vunene bičve, pa poviše njih opanke. Opanci imaju potplat od nestrojene kože volovske. One se obuvaju s gornje strane noge uzicama od ovčije ili ovneće nestrojene kože — opute, pak se pritegnu na kraju potplata. Otuda se oputa promeće ispod članaka, te pritegne opanak, a u opanak sasvim malo ulazi peta. Neke nose papuče, a zovu ih "levantine".

U cure je aljina bijela, sa crvenim vezom, a u žene od crnog ili modrog sukna. One ljeti idu u košulji i u sadaku ili pod pregačom. One sadak lijepo narese i nakite. Vrlo lijepo vezu, a to kad idu na pašu za stadom, biva vezu bez nacrta i đerđefa. Nose i đerdane, oko grla, po pet-šest redova. Straga đerdane drži riza, a one su sprijeda. Djevojke nose takozvani "kaljer" ili "ogrljak". On je oko grla, a koja je boljeg stanja nosi "đendar". Na tom su postavu i starom vremenu prišivali cvancike, cekine, talire, krune, forinte, petokrune, zlatice, a danas srebrne, zlatne dinare, a u pomanjkanju istih prišivaju i papirnate dinare (desetice, stotice, hiljadarke).

Muški se odijevaju prostije i bez ikakvih gizdanja. Imaju na glavi kapu crvenu, od rize (skerleta), izvezenu crnom svilom, mlađi pliću, a stariji dublju. Zovu je težačka crvena kapa. Neki nose i na tursku soruk-peškir. Do mesa im je košulja. Ona nije strogo duga, a, ako joj digneš vezove, u ostalom se ne razlikuje od ženske. Boje je bijele i od domaćeg platna. Mnogi je sad i kupuju. Stariji nose bijelu, vezenu ogrlicu, a mlađi onako prosto sašivenu. Povrh košulje odjenu neku vrstu zubunića, i to je krožet. On je obično od modrog sukna, obrubljen crvenom rizom. Primjećuje se na prsima i dopire do ispod bokova. Povrh krožeta je gunjac ili koporan. On je na rukavima kao oširoka jaketa, izrađen sa crvenom rizom i crvenim gajtanom. On je od crnog sukna, sprijedi je uređen pa i na rukavima i leđima. Imaju pantalone, gaće "benevreke", od modrog sukna. Gaće se priljubljuju uz noge, te ih namaknu do niže bokova, pa je baš za čudo, kako im ne spadnu. Po dnu su gaća kuke i spone, a ne meću ih po pasu, već uvučenim kajišem stegnu ispod kukova.

Čarape imaju pri mesu, pa obojci i opanci, od ozdol koža od bivola, a odozgor neprepletena oputa.

Zimi nose ogrtač, tj. kabanicu s ogrlicom — kukuljicom. Kabanica je od krupne crvene čohe-abe, ili od sivog sukna. Obično kukuljica stoji onako na ramenima prosto, rastegnuto. Kad je kiša, prevuku kukuljicu na glavu, te je zapinju kopčama.

Pripašu povrh vunenog pasa drugi kolenati pas-pašljaču, za kojom sprijeda drže nož, britve, lulu, a nekad i oružje, ostraga dvije vezne (barutnjače) od žute mjedi i od kože, dva fišekluka (nabojnjače) s ognjilom, kremen i potrbite naboje, mašice za lulu, ćesu za duvan a i novce. Lulu podjekoi zadjene za zatiljak uzgor, između košulje i golog mesa. Ispod gunjca nose torbak, a to je kožna četvrtasta torba, koju nose muški. Nose i muški i ženske, torbe, na oba dva ramena, a torbice samo o jednom ramenu, sve je to od vune domaće. Neki nose i zobnice. One su otkate na strijehe i vune, a one prave na šare kao ćilimi.

Mnogo tkaju ćilime, pregače, pokrivače i razne kućne nakite. To sve sa raznim šarama natkano vrlo lijepo, i od vrijednosti.

Još ima starijih koji nose kosu u pletenicu, koja se zove »perčin«. Obično sprijeda obriju glavu, a ono ostalo kose pokupe u dug "perčin" te ga upletu u crni vuneni trak, pa ga nakite obješenim rajtama i još kakvim zapisom. Ako je u kući snaha mlada, ona ga češlja i plete.

Kod boljih je odjeća od finije stvari i sa finijim pucama, kopčama, kukama itd.

Dosad se dobro drži ova nošnja, jer je kod njih sramota istu mijenjati. Vele, ko nošnju mijenja, i vjerom će lako. Ko ostriže brke, drže ga, da se osramotio, jer brci su znak čovještva. Ne trpe ni glavare da se na drugi način oblače. Jedan, koji se pod vladom prijašnjom preobukao, uputio je duždu molbu stihovima te ju iznosi, da se vidi. Ta pjesma glasi:


Gle, vojvoda, njekih Dalmatinskih!
Kad dojedre Italiji ravnoj,
Tu se oni brže potaljanče,
I stide se slavinskog imena.
Kose strižu, vlasulju natiču:
Klobuk meću, a saruk pomeću,
Brže bolje i brke obriče,
Svilen pojas sa sebe otpašu,
Krasno ruho od skerleta smeću,
Grde zlatom makrame vezene,
Sjajne toke, pa i zar jačerme,
I sve burme od čistoga srebra;
Što sam Bože, jadan dočekao!
I haljine oni odjevaju
Prostrižene otraga na dvoje,
Na nogam' im ka' ženam' biječvice,
Da ne bude junačkog znamenja,
I srebrne povrgoše ploče
Pa dragume zlaćane čelenke,
Zlatne igle, pa sve prevrnuše,
Na talijansku eto obrnuše,
Dalmaciju svu nam nagrdiše,
Još voliko mlovineka se pruža,
Reka, zemlje, varoš, gradove,
Pa eto im rđav glas je dopro
Do mletačkih svijetlih gospodara.
Sej sramote! eto raspasaše,
Svijetle sablje, a tupaste ražnje,
Pripasaše sebi o bedricu.
Da bi bili srčani junaci,
Baš najjači na bijelomu svijetu,
Kad ih spazi Turčin, ne boji se.
Sad vas molim, kako milu braću,
Poslušajte ove moje svijete:
Domorodac, ako pravi dođe,
Ispred očiju njegovih bježite,
Pa ako gle još kogod upita
Za dom, ime, za narod i mjesto,
Ne kažite da ste Dalmatinci:
Sokolovi kad nemate krila,
Pokažite da ste budaline,
A nemojte grdit Dalmaciju
I srditi dužda od Mletaka,
Jer je vazda Dalmacija bila.

КНИНСКА КРАЈИНА
Pisac: prota Savo Nakićenović

Originalni rukopis ovog rada čuva se u SANU. Pisac ga zbog teške bolesti i smrti (†1926) nije konačno dovršio. Digitalno izdanje priređeno je prema drugom izdanju Srpskog kulturnog društva "Zora" Knin-Beograd 1999.
1022  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbi u regionu: život i muzika jednog vremena / Kninska krajina — Običaji, ženidba, udaja... poslato: Januar 27, 2012, 02:17:12 am
*

KNINSKA KRAJINA — OBIČAJI, ŽENIDBA, UDAJA...


VII
Dušanov zakonik (Prizrenski prepis, član 2, prvo izdanje 79.) određuje: "Vlastela i proči ljudi da se ne žene ne blagoslovivši se u svoga arhijereja, ali u teh zida se blagoslove, koje su izabrali (za) duhovnički arhijereji". Isti prepis: "I nijedna svadba, da se ne učini bez vjenčanica; ako li se učini bez blagoslovenija i uprošenija crkve, takovi, da se razluče".

Možda je ondašnjim zakonodavcima bio poznat običaj, koji još i danas postoji u Sjevernoj Dalmaciji, te je Dušanov zakonik htio da uništi običaj, ženidbe i udadbe, bez crkvenog blagoslova, a to je ta ženidba i udadba, koja se samo, od svih naših krajeva, ukorijenila u Sjevernoj Dalmaciji.

Na sajmove narodne ili crkvene slave, majke dovode svoje kćeri momcima na ugled, a dolaze i udovice. Svaka se od njih raspoznaje po kapi ili po mudoru na glavi, nosi na sebi svoj đendar ili gendar, i to je miraz, koji djevica, djevojka ili udovica nosi momku, koji će je oženiti i za koga će se ona udati. Taj se gender sastoji od debelog postava, koji je po katkad i izvezen. Žensko ga nosi od grla, do ispod koljena, sve u jednom komadu, naviše košulje i suknje.

Na oko se može proračunati, koliki je đendar, tj. koliko ima novaca. Da ovi novci ne ispadnu sa postava, prošupljivali bi ih na dva tri mjesta, te kroz te rupice prošivali konac, koji bi se utvrdio na postavu. Novac je na taj način, kad bi se dirao, gubio od vrijednosti. Zato ga danas ne probušuju, već ga na postavi prišivaju, prekrštavajući ga dva-tri-put svilenim ili prostim koncem.

Tako nakićena djevojka, zabavlja se sa svojim drugaricama. Kad joj pristupi momak, komu se ona svidjela, odvede je i s njom samo igra tzv. kolo. Kolo nije, jer ga igraju njih dvoje. Igrajući tako pred očima svoje majke, a po katkada i ocem, uglavljuju, što treba. I glavno što uglave, to je, da će momak žensko te noći odvesti svojoj kući. Oni će od te noći živjeti kao muž i žena, on će biti njezin čovjek, a vjenčaće se kasnije.

Momak znanjem i odobrenjem svojih roditelja, dovodi roditeljskoj kući žensko, komu i njezini roditelji odobravaju sve to bez crkve ili građanskih napovjedi, bez crkvenog ili građanskog vjenčanja. Rijetko kad vrši se vjeridba — prstenovanje, to jest da se nosi prsten, jabuka i dr. Glavno je za sad đendar i "pravo prve noći", a vjenčanje biva redovno kasnije, ali katkad i ne, te nastaju dovijanja parničenja. Ovo je narodna udaja i ženidba u ovom narodu, a i u većem dijelu Sjeverne Dalmacije. Što je veći i bogatiji đendar, prije se momci lakome. Obično na selu se traži od ženske, da radi i da rađa, a bez toga žensko ne vrijedi ništa. Ako žensko ne rađa, mora iz momkove kuće. I to su teške posljedice ženidbe i udadbe, kao što su teške i kad umre momak, bez da se vjenča, a sa sobom ostavlja djecu. Pod Austrijom mnogo je smetalo vojništvo, pa su vrlo teške posljedice bile, ako momak umre nevjenčan, i za djecu i za nevjenčanu ženu. Djecu šalju u kopilad, a nevjestu neće rad da prime a dom je goni.

Još ima jedan uzrok ovakvoj ženidbi. Kao i drugdje, tako i u Kninskoj krajini: težak neće svečano da proslavi svoje vjenčanje. Često zato nema dovoljno novaca. Ženidba i udadba gornja vrlo mu je jeftina, jer nema nikakvog troška. Poslije kad hoće da se vjenča, mladenci uz pucnjavu pušaka i uz veliko pjevanje, idu na vjenčanje, a za njima trče njihova djeca.

Mnogi otimlju djevojke, i to obično, kad je mladoženja siromah, te po običaju ne može isprositi djevojke i trošiti na svatove i svadbu; ili kad se mladoženji svidi, smili djevojka, a rod je neda za njega. Obično tad mladoženja, preko susjeda, odmami djevojku na kakvo određeno mjesto, a ponajviše noću, te je odvodi kudgod, da ne zna, ni otac, ni mati, niti ko drugi za nju. A ako je nikako ne mogu pomamiti, skupi mladoženja 4-5 svojih rođaka, odu kući djevojačkoj, te varvarskim načinom otmu đevojku od oca i majke, te je vode sobom. Poslije traže mir od djevojčinih roditelja, koji im se, iz važnih razloga, i daje, a kad mir i oprost postignu, tad se vjenčavaju, pir i veselje čine. Ove se otmice vršile ranije, a danas mnogo manje, jer oni to vrše drugim neopasnijim obličjem.

I već navedena udadba, vrši se znanjem i odobrenjem njihovih roditelja. Mjesto otmice je ovakva udadba nastala i osnažila se pod Austrijom, jer muškima oni nijesu dozvoljavali ženidbu prije neg odsluže vojsku (24 godine), a oni to, rad domaćih potreba i jer navikli da se rano žene, na taj način vršili. Obično se kasnije vrši vjenčanje. A ako djevojka pobjegne zove se "bjegunica", a muški "medonja".

Rijedak je slučaj razvoda braka poslije vjenčanja, a rijetko, da se ovako dovedena djevojka ne vjenča. Ovako se u Obrovcu, Kistanjima, Kninu, Benkovcu, Skradinu, Vrlici i Drnišu i danas 95% brakova izvršuje i ne smatra se za sablazan. Narod veli da se malo koja pod vijencem dovede. Rano se žene radi radnje.

O Krsnom imenu pali krsnu svijeću, napija se, itd., samo ne lomi krsni kruv. Zdravice su u jednu, u tri, u pet itd. Oni to zovu "nagonice". U crkvi se ne služi, jer je veliki broj naroda, već to se naknadno vrši, sljedeće nedjelje, iza krsnog imena, a taj dan sveštenik očita krsnu slavu, koja se sastoji iz čitanja tropara i kondaka, molitve sugube za zdravlje i pomena umrlih, te gašenja svijeća i zdravice domaćinu. Gdje ne može sveštenik stići, zamjenjuje ga đak. Mnogi slave više dana, te dovode sebe u veliko siromaštvo, zaduže se u trgovca u gradu, te poslije treba toliko godina dok se oduže.

Pirovi čine velike troškove. Na pirovima se, bez razloga, po nekoliko dana, dan i noć jede i pije. Skupi se skoro pola sela: kum, prikumak, stari svat, barjaktar, vojvoda, čauš, po dva đevera i ostali svatovi, svi rođaci, pobratimi, kumovi, prijatelji, poznanici i komšije, dan i noć jedu, a vino nagonicom i silom piju. Na taj način potroše i razore sve, čime bi mogla cijela njihova porodica nekoliko mjeseci pošteno i umjereno živjeti. Za to veselje ubiju vola, ispeku po 10—15 brava i priprave 15—20 barima (akova) vina i rakije, a, koliko se zakolje tuka, kokošiju, gusaka, pataka i golubova i koliko se hljeba pojede i drugih kojekakvih od tijesta jela, to se ne može ni izbrojiti, a koliko li i gostinski konji žita pozoblju. Biva od 2 do 10 i više vjenčanih kumova, više kumova imaju i pri krštavanju djece. Obično prvi i glavni kum nosi dijete (drži), a drugi drže svijeće.

Smrt oglašuju svojti, a brecanjem zvona selu. Mrca kupaju i briju a kupe mu i pokrov. Onaj, koji ide po potrebe za ukop u Knin, ide gologlav, a to je znak, da mu je neko umro. Po selima naprave dvije odulje hrastove ili vrbove police, te ih, u obliku znaka množidbe, uvežu konopima, a poviše prostru jedan biljac, i to se zove "nosila". Na njima polože mrtvaca, te ga nose groblju-ukopištu. Ako vjetar duva, oni mrtvaca uvežu pri nosila konopima, a pripuče pri biljac iglama. Obično od kuće do groblja, nose mrtvaca, bez popa, a gdjegdje kao i Kninskom Polju, prati pop mrtvaca od kuće. Pošto je popova kuća većinom kod crkve, a tu je i groblje, to tu pop mrtvacu očita opijelo. Oni mrtvaca žale, bugare, kao majka za sinom:

Ajme sine, dušo moja,
Jadna ti je tvoja majka
Kako ode u zemljicu..., itd.
 
Počivaljke su sa mrtvacem blizu crkve ili groblja. Prije spuštanja u grob mrtvaca, odrešuju ga. Meću sa mrtvacem u grob i kruva, jabuka, narandže, razne hrane i td. Kosti prelivaju vinom, i vele: dosta si popio, dok si bio živ, pij i sad.

U Kninu, otkad bolesnik umre, dok ga ne iznesu, rođaci ne stoje kod njega u sobi, već dva tri tuđina. Raka se zove "ćemer". Poviše nje je zemlja, a poviše zemlje ploča ili postavljen s jedne i druge strane kamen. Više, po vrhu glave postavljaju krst, nego li ploču, a u oba slučaja, ako mogu, i natpis!

Dolaze na grob osmi dan, to su takozvane "prekade groblja". Imaju tz. sedmine. To je gozba, koju sprema kuća umrlog istog dana. Na grob, pored cvijeća, donose i novaca, te ih na grob ostavljaju. Taj novac siromasi, koji kasnije dođu uzimlju. Žene se na grobu biju, kukaju, bugare itd.

Sve odive uzimlju braća i to dio, ako je učinio otac običajnu oporuku, a ako nije po zakonu, u jednake dijelove.

Miraz je djevojački, koji ode sa prstenom i vjenča se pod vijencem, rublje svetačno i običajno njezino — neke donesu i pokućstva, torbe, vreće, biljce, zobnice, pokrivače, a i blago u zamjenu za đendar. Obično kad dijele očinstvo, samo uzimlju zemlju, a kuću i blago ostavljaju braći.

Zadruga nema mnogo. Ima ih nekoliko u Polači. Nekad ih bilo mnogo. Na primjer, u kući episkopa Stefana Kneževića, kad je umro (1890), bilo je 87 zadrugara, a u Polači, u Krstana Vučkovića 48, a sve se danas dijele, ili iza smrti očine, a i za živa oca.

U Bukovici, odnosno Kninskom dijelu od Žagrovića prema Zrmanji, to jest sela Mokro Polje, Pađene, Ogon, Oćestovo i Radučić bolje drže običaje, nego li drugi dijelovi ove Krajine.

Svako selo ima svoje "doture", seljake, koji uče druge pravdati se i pravde dobijati.

Ovo se stanovništvo srpsko odlikovalo do sad plodnošću i zbog toga je tu bio uvijek suvišak naroda. Pod Turčinom i Mlečićem služio je, kao vojnik, i ratovao; pod Austrijom u žandarmeriju i finance, a isto i u Ameriku, a i iseljavao po Dalmaciji. Ima ih i "torbara", koji, na leđima, preko sve Evrope, nose robu i prodaju je po selima i vašarima. Tih je iz Dalmacije zagorske bezbroj putovanja.

U dokonu vremenu, od novembra do marta, kad ne da raditi kiša, u skupovima kod vatre čuje se i danas svega o vješticama, vilama, morama, vukodlacima, orku, različitih zagonetaka i pripovijetka, pjevanja junačkih i ljubavnih pjesama, a čuje se štogod i iz astronomije, a po zvijezdama znaju tačno odrediti doba noći, pa proriču i po kretanjima-letu ptica, kakvo će vrijeme, itd. Pola je ovog naroda sastavni dio Bukovice, gdje se i danas čuje:

Oj Bukovice crna kukavice!
Bukovice, moj debeli lade
Šta u tebi kravarice rade?
Šire ruke, da se bolje lade,
Uz goricu, uz debelo drvlje,
Đeno raste svakojako bilje.
 
Ovaj narod drži, vjeruje, da su vile nekakve divlje, a vrlo mlade i lijepe djevojke; da su brze, kao munje, pomažu junacima i zaljubljenim, kad ih u pomoć prizivlju. Teško se naći u "vilinsko kolo", a žive po visokim planinama. Vještice, to su stare žene, babe, a stari muški vjedogonje — vještaci. Kad čovjeku, kad nauznak spava, navali krv u prsima, te ga davi, to zovu "mora". Mora može biti samo djevojka. Mora, tek se uda postaje vještica. Za vukodlaka drže mrtvaca, koji na odmah oživi, te u vidu čovjeka oda tamo amo, te svijet plaši za 40 dana, a poslije se opet u grob vraća. Za orka oni razumijevaju magarca, kratka repa, a dugih uši, koji ima osobitu neku moć, da može letjeti po vazduhu i to bez krila. Oni ljude nose na visoka mjesta i ostavljaju, a stvaraju se od smeta, kad metu domaćice uoči nedjelje ili prije liturgije.

Vučari to se zovu oni, koji ubiju vuka, oderu ga, njegovu mješinu napune čim i navuku na drvo duguljasto. Sa ovakvom mješinom idu kroza sela, od kuće do kuće, i prose milostinju, kao: soli, mesa, vina, rakije, brašna, žita, skorupa, sira, jaja, novaca, vune itd. Ovi što nose mješinu, zovu se "vučari". Narodu vukovi štetu čine, koljući živo, zato ih rado dočekavaju i darivaju, a oni pred svakom kućom pjevaju:
 
Evo kuće i odžaka,
I u njojzi domaćina
Koji će nas darivati
A neće nas opsovati.
Domaćine dome moj,
Evo vuka pred dvor tvoj;
Darujte ga, ne držte ga;
Podaj vuku svake struke,
Da ne kolje tvoje muke;
bolji ti je dobar glas,
Neg u kući crljen pas
Jer ako vuk omrče
Uješće ti goveče
Dajte vuku vunice,
Da ne kolje junice;
Dajte vuku slaninice,
Da ne kolje ovčice;
Dajte vuku soli,
Nek su zdravi voli.

Prporuše, to su za kušu običaji. Djevojke idu od kuće do kuće, narod ih polijeva, a one mole za kišu i pjesme pjevaju, a narod ih dariva.

O vremenu nagađaju i to veli, da će lijepo: kad, u kišno vrijeme ćuk mnogo ćuče; kad ždralovi u lijepom radu lete; kad čaplje u visinu lete i igraju se; kad slijepi miševi u velikom broju, u suton, lete tamo amo; kad slavuji na dugo pjesmu izvode. Biće hrđavo, studno vrijeme, kad divlje guske i ždralovi svoj let pometaju, kad se golubovi kasno u večer spolja kući vraćaju; kad vodene ptice iz vode izlaze na suvo, tu se tresu i lepršaju; kada svinje rilom slamu ili sušanj navlače na gomilu itd. Kiši se nadaju: kad kokoti (pjevci), u neobično vrijeme pjevaju; kad kokoši, sa pilićima rano idu lijegati i kasnije ustaju itd.


KNINSKA KRAJINA
Pisac: prota Savo Nakićenović
 
Originalni rukopis ovog rada čuva se u SANU. Pisac ga zbog teške bolesti i smrti (†1926) nije konačno dovršio. Digitalno izdanje priređeno je prema drugom izdanju Srpskog kulturnog društva "Zora" Knin-Beograd 1999.
1023  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tomislav Toma Zdravković (1938—1991) poslato: Januar 27, 2012, 12:08:16 am
*
ŽIVOTNA PRIČA


TOMA ZDRAVKOVIĆ: SEĆANJE NA POSLEDNJEG KRALJA KAFANE

Životni put legendarnog kantautora i boema Tome Zdravkovića bio je isprepleten strašću prema ženama, alkoholu i kocki, zbog kojih je napisao neke od najlepših pesama čija popularnost ne jenjava ni dve decenije posle njegove smrti




foto: Zoran Kuzmanović Munja, Vesti, privatna arhiva

Najveća autentična zvezda jugoslovenske muzičke scene, Toma Zdravković, rođen je 20. septembra 1938. godine u selu Pečenjevce, nadomak Leskovca. Njegov otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petoro dece, najstarijeg sina Aleksandra, potom Ivana, Tomu koga su zvali Dado, ćerku Mirjanu i najmlađeg naslednika Novicu. Odrastajući u nemaštini, Toma je brzo shvatio da ga život na selu ne privlači pa je već sa petnaest godina počeo da peva i odmah uvideo da je to njegov jedini izlaz. Oni koji su ga slušali, vrteli su glavom i tvrdili da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pevača. Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i bio je rešen da krene u svet, a prva stanica bio je Leskovac. Tu je sasvim slučajno, gladan i promrzao, 1956. godine upoznao pevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić, koja ga je odvela u kafanu Radan, gde je pevala sa svojim orkestrom. Tamo je naučio da peva narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone, a u muzikantskim krugovima brzo se pročulo da u Leskovcu ima neki Toma. S takvom reputacijom uputio se u tuzlanski hotel Bristol gde je pet godina iz večeri u veče punio salu. U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio u vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, koja mu je zadala mnogo jada.

... jedne večeri u zrenjaninskom hotelu Vojvodina upoznao je zgodnu crnku Olgicu. Zaboravivši na Slavicu, Toma ju je potpuno očaran upitao da se uda za njega i ona je pristala. Njihova ćerka Žaklina rođena je 22. novembra 1963. godine, na dan kada je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čijoj supruzi je i dobila ime. Međutim, njegov prvi brak nije dugo potrajao jer su se posle nekoliko meseci razveli u Osijeku. Nakon toga menjao je kafane, pevao u novosadskom Putniku, beogradskoj Topčiderskoj noći i na Svetom Stefanu...

U međuvremenu, Zdravkovićeva kafanska karijera nastavila se angažmanom u niškom hotelu Park, odakle je prešao u beogradski Gradski podrum, gde je tri godine pevao svake večeri. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju za pesme crpeo iz ličnih iskustava, a izdavačka kuća Diskos ponudila mu je 1963. godine da snimi prvu ploču, bez ikakve reklame...

U Gradskom podrumu upoznao je Milicu s kojom se posle nekoliko meseci venčao i činilo se da pored nje više nije onaj stari. Nije mnogo pio, ostavio se kocke i boemskog društva koje ga je svuda pratilo. Nakon što je na poziv Jugotona snimio ploču sa pesmama Ciganka, Marta, Nikad neću da te zaboravim i Anđela, singl je ostvario zlatni tiraž, što mu je otvorilo sva do tada zatvorena vrata. Tokom 1969. godine odužio se i Silvani Armenulić napisavši joj legendarnu pesmu Šta će mi život.

— Silvana je insistirala da joj napišem pesmu jer nije imala hit. A ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Ljubav me je pokretala, pogotovo ona neuspešna. A šta da me tu povuče kad smo stari prijatelji? Tokom brojnih zajedničkih putovanja, upoznao sam njen život i ušao joj u dušu. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan, uvek je bila depresivna i često je očajavala. Tako sam se jednog jutra probudio u hotelu Slavija sav bolestan posle nekoliko noći pijanstva. Onako sav izbezumljen, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku. Bilo mi je vrlo lako jer sam bio mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem pesmu Šta će mi život. Nakon povratka sa turneje, krijući se malo od Silvane otišao sam u studio da snimim tu pesmu za Beogradski sabor, ali kada ju je čula, zavapila je: Dado, molim te, ovo je pesma za mene, ti to moraš da mi daš... I na kraju dam joj tu pesmu jer je to bila njena priča. Poklopilo se da u vreme izlaska ploče počne i televizijska serija Ljubav na seoski način. Za vrlo kratko vreme, Silvana je postala izuzetno popularna i ono što je sanjala da bude. Ali, bolje da je nije snimila, a ostala živa — govorio je Toma koji se sa drugom suprugom Milicom razveo februara 1970. godine, a depresiju i razočarenje gasio u dnu čaše i za kockarskim stolom.





Novac koji je zarađivao trošio je nemilice, ali nije žalio. Živeo je samo za trenutak. Tako se leta 1972. u Budvi zaljubio u mladu Cetinjanku Nadu Radanović i odmah oženio s njom. Venčali su se na Ostrvu cveća, uz pesme Usnije Redžepove i Anđelke Govedarević. Ali i ovaj brak je vrlo kratko trajao, a krah ljubavne veze bacio je Zdravkovića u očaj. Nastavio je da se opija iako mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno.

— Nikad nisam pio zato što volim alkohol, uvek je sve kretalo od nekoliko tura pića i to uvek u društvu. Radio sam u kafani, morao sam da komuniciram sa gostima i stalno bio u tom grotlu života. Postalo je navika da se sedne sa prijateljima, popriča, popije i tu povratka nije bilo. Vremenom, sticale su se navike kad je reč o alkoholu, pa sam sam sebi bio i bolji i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svoje ćefove i voli da mu muzika svira jer na taj način hoće da se oslobodi svih briga i problema. Onda ti nije važno da li je neko doktor nauka ili skretničar, bitno je da je on čovek čije ti društvo prija. Znali smo da u kafanama provedemo tri-četiri dana bez prekida — iskreno je pričao ovaj veliki boem čija je velika strast bila i kocka.

— Ne kockam se da bih dobio novac, već zato što je vreme relativno i interesuje me ono neobjašnjivo u ljudskoj prirodi. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. Jedne noći, u Baden-Badenu, dobio sam 80 hiljada maraka i iduće noći sve izgubio! Mislio sam da sam genije jer mogu da potrošim pet miliona za veče. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Šta će mi kuća kad imam jednosoban stan. Ispostavilo se da mi je to dovoljno, ne treba mi više. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan — govorio je Toma.

Ostavši bez dinara i uveren da će brzo umreti zbog zdravstvenih problema, pobegao je prvo u Ameriku, a potom se decembra 1974. godine zaputio u Kanadu. Tamo je upoznao frizerku Gordanu koja je insistirala da se venčaju kada su ga već otpisali kolege, prijatelji, čak i lekari. Sve lošijeg zdravlja, morao je u bolnicu, gde su ga dva puta operisali. Iako je nastavio da pije i puši, njegovo stanje se privremeno stabilizovalo. Nakon što se rodio sin Aleksandar u Torontu, sa porodicom se krajem 1978. godine vratio u Jugoslaviju i snimio novi album. Pesme Umoran sam od života, Prokleta nedelja i Danka brzo su našle put do publike.
 
— Imao sam više sreće nego pameti. Sažalili su se na mene i zato me ponovo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan i potucao se po Americi, Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima. Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego, ne znam ni sam, nekako nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako — pričao je po povratku u domovinu.

Pevao je u hotelu Šumadija i po kafanama na Ibarskoj magistrali. Februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao je svoj prvi solistički koncert posle 26 godina bavljenja muzikom i sa dna izbio na vrh. Već tada je važio za gradsku legendu u čijem društvu su rado sedeli najveći intelektualci i umetnici tog vremena. Iako ga je bolest ponovo slomila 1987. godine, na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića. Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Naredni album Da l' je moguće doneo mu je još veću slavu.





— Nije u pitanju samo muzika... Ljudi znaju šta sam sve radio i proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom i zato te vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, to je sigurno. Ja sam ranije mislio da sam pozer i da foliram ono što živim. Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Sutra mogu da pevam u kafani za trista starih hiljada. Jer, jedino muzika može da me ispuni do kraja i bez ikakvih drugih želja. Od nje živim i za nju živim — priznao je Zdravković koga je u aprilu 1991. godine, na vrhuncu slave, posle albuma Kafana je moja sudbina, bolest prikovala za postelju na VMA u Beogradu. Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine. Ali, legenda o najvećem jugoslovenskom boemu i čoveku koji je opevao svoje najtananije emocije i dalje živi, baš kao i njegove pesme koje su postale evergrin hitovi.


Jelena Kulović | 17.10.2011. | Story
1024  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Lutajuća srca poslato: Januar 26, 2012, 04:55:56 pm
*

LUTAJUĆA SRCA /1970/


Leto 1970. Omiljeno šetalište mladih Nišlija u večernjim satima, kej pored Nišave, prepun. Sa zvučnika odjekuje Guess Who i njihova American Woman. Niko posebno ne obraća pažnju na muziku, razgovara se, smeje i lagano njiše u ritmu. A onda tajac! Muzika postaje potpuno drugačija. Čuju se zvuci nepoznate balade i predivan alt koji peva Tiše, tiše srce, ne zovi više nju... Razgovor se zaustavlja, svi slušaju, ali niko ne zna ko izvodi ovu pesmu! Neizvesnost je trajala danima, dok najzad nije rešena misterija. Pesme "Tiše srce" i "Putnik" izvodi nova niška grupa Lutajuća srca. I tu sa keja počinje priča koja će trajati narednih 30 godina.
 
Grupa je osnovana u leto 1970. i činili su je osim Spomenke, Minje i Mikija, Vladimir Stojanović, gitara, Ljubomir Ignjatović na bubnjevima i Žarko Aćimović, bas gitara, koga je nakon par meseci provedenih u grupi zamenio Vladan Stanojević Vanja. U ovoj postavi bend je radio sve do pobede na Omladinskom festivalu u Subotici 1972. Grupa je najpre vežbala u zgradi u kojoj se danas nalazi grčki konzulat pored Nišave, da bi u zimu 1970. dobila svoj prostor u Domu mladih koji je te godine otvoren. U Domu mladih Srca nastupaju svake subote i nedelje, stvarajući od njega kultni prostor u kome su u prvoj polovini sedamdesetih nastupale gotovo sve jugoslovenske grupe.
 
U početku, osim sopstvenih pesama, čiji su autori bili Marković i Jovanović, bend je svirao i tvrđi repertoar sastavljen od kompozicija grupa Who, Free, Credence, no, ono po čemu su se razlikovali od ostalih grupa, bio je prepoznatljiv glas Spomenke Đokić Buce, koja je jednostavno svojim glasom plenila sve uzraste. A onda, nakon što im je na omladinskom festivalu prihvaćena pesma. Srca sedaju na voz, odlaze u Suboticu i nakon tri dana vraćaju se u Niš sa oreolom pobednika. Pesma "Još malo" bila je apsolutni pobednik festivala 1972. i širom otvorila vrata grupi za uspeh u narednom periodu. Osim u zvaničnom delu. Srca su u Subotici nastupila i na Večeri slobodnih formi, koje je odredilo kasniji pravac razvoja grupe. Te večeri svoje prve nastupe imale su i grupe S vremena na vreme i duo Vlada i Bajka, koji će kasnije postati sinonim akustičarske muzike u Jugoslaviji.
 
Nakon toga nastaje druga, akustičarska faza grupe, koju sačinjavaju: Buca — vokal, Miki i Vanja — gitare, Minja — violončelo, Vesna KoIjević — klavir i Rista Trajković — flauta. Kroz grupu su prošli i Rade Ivanović i Dragan Miloradović, obojica flautisti. Te godine grupa izdaje i svoj prvi singl, pobedničku pesmu "Još malo" i "Seti se" RTB Beograd (SF 52532). Početkom 1973. izlazi i singl sa pesmama "Putnik" i "San" za RTB Beograd (SF 52539).
 
Odmah nakon izlaska ovog singla, Lutajuća srca odlaze u Ljubljanu, gde, u novootvorenom studiju Akademik uz producentsku pomoć Jureta Robežnika snimaju svoj prvi album Lutajuća srca, RTB Beograd (LPV 5239). Bio je to prvi LP koji je ikada u Srbiji snimila jedna grupa van Beograda. Osim Buce. Minje i Mike, na albumu su svirali: Gradimir Šakić — gitara, Ljuba — bubnjevi i Vanja — bas gitara. Nakon ovog albuma, Lutajuća srca započinju svoju treću fazu. Grupa počinje da radi kao vokalni trio i svoje aktivnosti usmerava uglavnom ka popularnoj, šlagerski usmerenoj muzici.
 
Redaju se njihovi nastupi na festivalima: Skoplje, Beogradsko proleće '73, '74, '82, '92, sarajevski Vaš šlager sezone, na kome osvajaju prvu nagradu sa kompozicijom Jefimija (na singlu je i pesma Pruži ruke — RTB Beograd SF 52556), a sledeće godine na istom festivalu dobijaju nagradu za pesmu Poslednje jutro (Godine — RTB SF 52595). 1973. na festivalu Zagreb izvode svoj svakako najveći uspeh Brod za sreću (U sumrak — RTB SF 52579), autora Vojkana Korisavljevića. Ovaj singl, prodat u tiražu od preko 100.000 primeraka, postao je zaštitni znak tria i odredio pravac buduće muzičke orijentacije.

Od ostalih manifestacija, učestvovali su na Armijskom festivalu '73. i '74, kao i na Hit paradi '74. i '75. No, osim festivala, trio nastupa po čitavoj Jugoslaviji i gotovo da ne postoji grad u kome Lutajuća srca u periodu 1973-80. nisu nastupala. Posebno zapažen nastup bio je u zagrebačkom Kulušiću 1973. gde su nastupali sa grupom Time i Dragom Mlinarcem. Iste godine imali su turneju sa Zdravkom Čolićem i Kemalom Montenom, obišavši većinu gradova u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, najznačajni nastup imali su u Skoplju, kada su svirali zajedno sa britanskom grupom Middle Of The Road, čije kompozicije su bile na njihovom redovnom repertoaru na početku karijere.

Trio je tih godina i diskografski veoma aktivan, tako da su u jednom kratkom periodu na tržište izbacili čitav niz singl ploča od kojih navodimo:
 
1973:
Balada o harbi/Svetlosti jutra, RTB SF 52564
 
1974:
Naša ljubav/ Peščani grad RTB SF 52634
Ti si tu/Luta srce moje, RTB S 52623
Oni su se zavoleli/Slutnja, RTB S 51658.
 
1975:
Verujem u ljubav/Poruka kiše, RTB SF 52691
(interesantno je da se na ovoj ploči umesto Spomenke Dokić kao vokalni solista pojavljuje Vesna Topolčević)
 
1979:
Strepnja/Zaboravi me. Diskoton-Sarajevo SZ 0451
 
Trio 1981. objavljuje i drugi album "Strepnja" Diskoton-Sarajevo (LP 8022), a 1998. autorizovano objavljuju CD "Sanjam te noćas". Osim pobrojanih zvaničnih izdanja, kompozicije Lutajućih srca našle su se i na nekoliko kompilacijskih albuma. Pored autorskog rada vezanog za grupu, Minja i Miki napisali su muziku zа veliki broj pozorišnih predstava od kojih su najznačajnije "U agoniji", "Zora na istoku", "Pokojnik", "Ribarenje na asfaltu", "Šovinistička farsa", kao i za veliki broj dečijih pozorišnih predstava.
 
Nastupili su u igranom filmu Košava iz 1973. i u TV seriji Partizani iz 1974. Sa većim ili manjim uspehom nastupali su i tokom osamdesetih i devedesetih. I, mada interesovanje za tu vrstu muzike više nije bilo kao ranije, trio je i dalje imao svoju vernu publiku i redovno nastupao, uglavnom po manjim klubovima i TV emisijama.
 
U retrospektivi, Lutajuća srca, iako ne pripadaju krugu r&r bendova, imaju veliki značaj za nišku scenu, jer su prva grupa iz Niša koja je stekla široku popularnost u jugoslovenskim razmerama. Njihov kvalitet komponovanja i izvođenja nikako se ne sme potcenjivati, bez obzira na muzičko usmerenje.

Spomenka Dokić - Buca svojim specifičnim glasom, koji neodoljivo podseća na glasove Joan Baez ili Sandy Denny, obeležila je stil grupe. Snimila je i dve samostalne singl ploče u saradnji sa V. Borisavljevićem. Radila je kao profesor muzike u OŠ Sveti Sava u Nišu.
 
Miroljub Jovanović - Mika Tambura, u tandemu sa M. Markovićem, autor je najlepših kompozicija Lutajućih srca. Organizator i producent, bio je direktor Centra za kulturu, pomoćnik upravnika Narodnog pozorišta u Nišu.
 
Milan Marković Minja jedna je od najinteresantnijih muzičkih ličnosti u Nišu. Kompozitor, muzički producent i dirigent. Diplomirao na Muzičkoj akademiji violončelo. Idejni je tvorac festivala nove gradske pesme Niška jesen, osnivač etno orkestra Catena mundi i vokalnog ansambla Naissus Vocalis. Jedan je od osnivača poznatog niškog ansambla Groš. Minja je čovek koji je čitav svoj život posvetio muzici, a već decenijama član je niškog Simfonijskog orkestra.
 
Izvor: Enciklopedija niškog rock'n'rolla 1962—2000. | autor: Vladan Stanojević, prvo izdanje 2001. | City of Niš
 
1025  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Stari muzički instrumenti — Zanimljivosti poslato: Januar 26, 2012, 04:39:54 pm
*

MUZIČKA (I ETNIČKA SAMOBITNOST)

Hoće li biti dovoljno instrumenata za sve?

Na selu se kod nas još početkom 19. veka muziciralo uglavnom uz svirale, dvojnice ili gajde. Pevalo se (epski ) i uz gusle. O sada vrlo popularnim instrumentima, kao što su violina, truba ili harmonika, nije bilo ni pomena. Kako se onda desilo da se neki od instrumenata koji su tek u novije vreme sa Zapada stigli na ove prostore proglase za "tipične", "naše i samo naše", a truba u nekoj vrsti euforije za "autohtoni" muzički instrument ?

— Dok su se hrišćani u Osmanskom carstvu zabavljali uz zvuke frula, dvojnica, gajdi i gusala, danas njihovi potomci orkestre trubača proglašavaju za nacionalnu tradiciju prvog reda. Ono što je bilo nezamislivo u 16. i 17. veku postalo je preovlađujuće u 20. i na početku 21. veka — primećuje muzikolog Danica Petrović, naučni savetnik u Muzikološkom institutu SANU.

— Sve je počelo tako što je knez Miloš 1831. godine dotadašnji dvorski orkestar orijentalnog tipa zamenio duvačkim sastavom predvođenim kapelnikom Josifom Šlezingerom. Slični orkestri ustanovljeni su i u drugim većim gradovima, da bi zatim bili prihvaćeni i u brojnim selima širom Srbije. Bleh orkestri, kao jedan od danas najpopularnijih oblika narodnog muziciranja, aktuelni su, tako, na ovom tlu tek od druge polovine 19. veka — podseća etnomuzikolog i kompozitor  Dimitrije Golemović, profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Prema rečima našeg sagovornika muzika jeste univerzalna umetnost, ali je ona to pre svega zahvaljujući sredstvima koja koristi, manje načinom na koji se upražnjava. Zato i postoje brojni, međusobno veoma različiti muzički stilovi širom sveta. Muzika koju čovek stvara ne zavisi od vrste instrumenta, već od svirača, jer instrument nije ništa drugo do njegova "produžena ruka".

Važno je kako i, kada je reč o prihvatanju trube u našim krajevima, važno je pitanje — "kako?". Naime, vremenom se ovde razvio muzički stil različit od drugih u svetu, te u tom smislu zaista možemo reći da je truba i naša.

Iako su limeni duvački orkestri od početka imali profesionalno muzičko vođstvo, najčešće u vidu kapelnika, praksa bleh orkestara je nesumnjivo folklorna.

— Trubaštvo se kod nas, iako pod stalnim nadzorom stručnih muzičara, razvijalo relativno slobodno, poprimivši više oblika. Sada se mogu izdvojiti tri različita stila sviranja na trubi, vezana za pojedine oblasti u Srbiji. Osobenost  jugoistočne Srbije predstavljaju romski orkestri i muzika nastala pretežno pod turskim, odnosno orijentalnim uticajima. Na severoistoku se osećaju uplivi vlaške i rumunske muzike. Treći stil, karakterističan za zapadnu Srbiju (Čačak, Užice ), zasniva se na nekim zapadnim uzorima i lokalnoj muzičkoj praksi.

Do velikog uzleta limenih duvačkih orkestara i njihovog omasovljenja došlo je naročito posle ustanovljenja "Dragačevskog sabora trubača" 1961. godine. Reditelj Emir Kusturica je uz saradnju sa kompozitorom Goranom Bregovićem koristio bleh orkestre kao značajan element muzike za neke svoje filmove.

Dakle, truba se može sresti u čitavom svetu — i u susednoj Makedoniji imamo poznatu kočansku trubu. Kada se kod nas dolazi da se sluša truba, to se čini pre svega zbog jake lokalne obojenosti i osobenog stila muziciranja.

Da je traganje za nekim po svaku cenu "originalnim" instrumentima na ovim prostorima zaludan posao pokazuje se i na primeru gusala:

— Pretpostavlja se da gusle nisu autohton balkanski instrument, već  su na njega stigle najverovatnije sa Istoka, pre mnogo vekova. Uprkos mogućoj politizaciji svega, pa tako i muzike, valja naglasiti da gusle nisu instrument nijednog pojedinačnog naroda, niti konfesije. One zapravo pripadaju jednom prostoru i ljudima koji na njemu žive, sa vrlo sličnim psihofizičkim, etnografskim, kulturološkim i drugim odlikama. Gusle su, naime, prigrlili pre svega ljudi dinarskog porekla i epsko pevanje uz gusle je u saglasju sa ostalim vidovima materijalne i duhovne kulture Dinaraca. Uz jednostavnost građe samog instrumenta, krajnje svedeni muzički izraz jeste nešto čime se pevanje uz gusle odlikuje.

Često se može čuti da su gusle instrument isključivo pravoslavnog stanovništva. Za katolike, odnosno Hrvate vezuje se tamburica panonskog tipa, a za muslimansku populaciju, odnosno Bošnjake, saz kao gradska i šargija kao seoska varijanta orijentalne tambure.

Istorijske činjenice, međutim, govore nešto drugo. Da je pevanje epskih pesama uz pratnju gusala bilo zastupljeno ne samo kod pravoslavnog, već i kod muslimanskog življa, svedoči i Matija Murko u poznatom delu "Tragom srpsko – hrvatske narodne epike". Istoričari su, između ostalog, zabeležili da se u 19. veku mnogo pevalo uz gusle na karaulama uz Drinu, kao i da su se one mogle čuti i u vreme Ramazana. Izvođenje epskih pesama uz gusle svojstveno je odranije i Hrvatima, kao što se takođe smatraju tradicionalnim (i nacionalnim) instrumentom Albanaca na Kosovu i u severnoj Albaniji.

Kao i kod trube ili gusala, u slučaju harmonike puno zavisi od toga ko i kako  na njoj svira. U vreme kada je Vuk Karadžić prikupljao narodne pesme, harmonike nije bilo u našim krajevima, a nije je ni moglo biti, jer je ovaj širom sveta omiljeni  industrijski instrument izumeo Nemac Fridrih Bušman tek 1821. godine. Ipak, se ona  poprilično odomaćila i na ovim geografskim širinama, a sviranje na harmonici preraslo u jedan od najzastupljenijih vidova muziciranja u narodu. Ako se zna, između ostalog, da su pojedine porodice iznedrile i nekoliko generacija pasioniranih harmonikaša, možemo slobodno reći da je harmonika i naša. Ukoliko neki Rus, Argentinac ili Slovenac svira  harmoniku saglasno svom biću, onda je to podjednako i ruski, argentinski ili slovenački instrument. Kada jedan Nemac, na primer, čuje srpsko kolo na harmonici, nije verovatno da će on biti spreman da tvrdi da je posredi muzika istovetna onoj koju sam upražnjava na istom instrumentu.

Tamburica je došla sa Istoka. Tamo gde su orijentalni uticaji direktniji sreću se tambure poput saza ili šargije. Postoji i panonski tip tamburica, pri čemu je u senci evropske muzike došlo do promena ne samo u konstrukciji, već i u karakteru izvođenja. Za svirače na tamburici ove vrste tipično je ujedinjavanje u orkestre sa ustrojstvom  potpuno zapadnog, evropskog  tipa.

Ako bi se sada za trenutak okrenuli svetu, bilo bi gotovo nemoguće ne primetiti nazočnost  jedne vrste popularne muzike, takozvane "vorld  mjuzik" ( World Music ), koja u sebi takođe sadrži folklornu osnovu. O kakvom fenomenu je reč?

— Posredi je relativno novija pojava, začeta  negde poslednjih decenija 20. veka, ali veoma popularna. Moglo bi se reći da ovaj, unutar sebe inače dosta heterogeni, pravac više od 20 godina vlada svetskom scenom, kao i da obuhvata više od 80 odsto CD produkcije. Predstavlja vid urbane kulture, uprkos toj, na ovaj ili onaj način, ruralnoj zasnovanosti. Na talasu velike prihvaćenosti ove muzike i mnogi domaći autori, tražeći svoje mesto na estradnoj sceni, njoj su se okrenuli, sa manje ili više uspeha. Kao i u svetu, na delu je velika stilska heterogenost. Tako se, na primer, može uočiti da Biljana Krstić u velikoj meri koristi elemente tradicionalne narodne muzike, dok je to kod Sanje Ilića i "Balkanike" više na nivou asocijacije.

Za Gorana Bregovića se obično kaže da je najviše učinio na popularizaciji naše muzike u svetu. Potpuno se slažem, ali uz jedan aneks — to što on populariše nije uopšte naša muzika. Suština onoga što Bregović zapravo radi jeste  sklapanje svojevrsnih mozaika, sastavljenih od potpuno nespojivih elemenata i muzičkih stilova. Ono što bi neko smatrao eksperimentom plasira se, tako, kao gotovi proizvod. Imajući u vidu da on jako talentovan čovek, čak i kada stvari tako stoje rezultati mogu biti zanimljivi. Sa nekog kulturološkog stanovišta, međutim, nije reč o muzici visokog kvaliteta. Posredi je dobra zabavna muzika i ništa više od toga. Tako bi Bregovića trebalo i shvatiti, kao čoveka koji stvara neku popularnu, zabavnu muziku, a ne kao popularizatora tradicionalne muzike sa ovih prostora, kako se to često čini. Muzika koju prezentuje u inostrantsvu, to nismo mi, već Goran Bregović.

Sve se to najbolje vidi u Guči, gde dolazi veliki broj inostranih orkestara, izvode njegove kompozicije i svi misle da je upravo to tradicionalna muzika sa ovih prostora.

— U Guči je, inače, na delu jedan nonsense — zapaža professor Golemović.

— Insistira se na tradicionalnoj muzici, a ceo Koncept se u praksi svodi na nešto drugo. Pod  šatrama odjekuju Bregovićeve ili novokomponovane melodije i ono što bi tebalo da budu neki prateći programi postaje praktično najvažnije. Otuda, nekako, proizilazi da je upravo zabava ono zbog čega se dolazi u Guču, a ne negovanje tradicije. Takmičenje trubača sa naglaskom na tradicionalnoj muzici i dodela nagrade "Zlatna jabuka" za izvorno sviranje, što bi po definiciji trebalo da budu ključni događaji smotre, odvijaju se tako poslednjih dana, kada je polovina posetilaca već napustila Guču. Sve to, u stvari, čini medveđu uslugu trubi i upravo je ona u najvećoj krizi u Guči, dok sve ostalo cveta.

Na  pitanje vezano za pravce razvoja i aktuelno stanje takozvane novokomponovane muzike, sagovornik "Korena" odgovara da u načelu nema ništa protiv.

— Muzika se deli na dobru i lošu, onu koja se stvara uz inspiraciju ili bez nje. To važi ne samo za novokomponovanu, već i klasičnu muziku. Često ima više iskrenosti u novokomponovanoj muzici nego u nekim simfonijama. Stoga i pojedine  novokomponovane pesme mogu, apsolutno, biti shvaćene kao antologijske. Reč je o popularnoj muzici, koja se konzumira kao i sve druge vrste popularne muzike u svetu. Važno je naglasiti i da to jeste gradska muzika, a takvom je čini njeno gradsko poreklo. Kao takva oduvek je bila pod uticajem i Zapada i Istoka. Na više orijentalnih primesa možemo naići u starim gradskim pesmama u Vranju, sevdalinkama u Bosni ili muzici nekih gradskih sredina u Crnoj Gori. U vojvođanskim gradovima, na drugoj strani, izraženija je srednjoevropska potka. Orijentalni uplivi u novokomponovanoj muzici, stoga, ne predstavljaju ništa novo i tu ne vidim razlog za kritiku. Uostalom, da ih nije bilo ostali bi bez 30 odsto reči u jeziku, 50 odsto hrane i još mnogo toga.



SVIRALA IMA SVUDA Frula je jednostavan duvački instrument sa prorezom i bridom.  Kao takva uvrštava se u univerzalne i samonikle instrumente koji su nastajali u različitim delovima sveta nezavisno jedni od drugih. Kod nas ima više varijanti naziva, nego samih tipova ovog instrumenta. Najčešći je "svirala", očigledno, slovenskog porekla. U jugoistočnoj Srbiji u opticaju je reč "duduk", koja ima koren u odgovarajućoj persijskoj reči. Naziv "frula" najverovatnije potiče od rumunske reči "fluer".

GUSLE NIKO NEĆE Zapažene odgovore na neka pitanja političke (zlo) upotrebe elemenata muzičke tradicije balkanskih naroda dao je antropolog Ivan Čolović:  
— Nema sumnje da se danas u izboru simbola balkanskih nacija više teži tome da se izbegne podudarnost sa simbolikom koju rabe susedi, bez obzira o kakvoj simbolici je reč, nego da se sačuva istorijska i etnografska verodostojnost. U očima današnjih balkanskih nacionalnih ideologa gusle imaju najpre tu lošu stranu što podsećaju na sličnost među balkanskim narodima, sličnost koju vođe tih naroda danas teško primaju. Budući da su se tokom poslednjih godina Srbi vezali za gusle, onda se Bošnjacima i Hrvatima preporučuje da taj instrument zaborave i da u muzičkoj baštini Balkana, ili čak na nekom drugom mestu, potraže kakav drugi instrument koji je još ostao, ako se tako može reći, slobodan od simboličke službe...
Prema njegovim rečima u diskursu nacionalne elite u Hrvatskoj "gusle se poslednjih godina javljaju pretežno kao simbol mračne prošlosti i simbol nametnute veze sa Srbima i Balkanom uopšte"...
Ali, ima nagoveštaja "da i u Srbiji gusle mogu da budu potisnute, za račun trube. Zar to, ipak, nije crnogorski instrument, instrument koji odgovara mentalitetu Crnogoraca?
"Sve te gusle (prilog proučavanju političke istorije jednog muzičkog instrumenta )", "Danas", Beograd


Čedomir Popović | Koreni
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »