Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 »
1  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Isidor Bajić (1878—1915) poslato: Novembar 20, 2017, 12:52:41 am
**
        
KRATAK OSVRT NA ŽIVOT I DELO ISIDORA BAJIĆA


Romantizam kao duhovni i umetnički pravac pojavio se u Evropi na Zapadu pred kraj XVIII veka i označio težnju za oslobođenjem umetničkih mogućnosti u smislu duboke subjektivnosti i strasnog poniranja u svet osećanja, mašte i čulnih senzacija. Vojvodinu je u to vreme bio zahvatio snažan talas romantičnog duha francuske kulture. A menuet, ta tipična francuska igra u svom superiornom pohodu kroz Evropu, nije zaobišao ni periferiju Austrougarske monarhije, srpsku Vojvodinu.

Dela prvih srpskih romantičara stvarana sredinom i krajem XIX veka na toj periferiji evropskih muzičkih događanja, ni onda ni danas, pogotovu nisu mogla iznenaditi ni u pogledu harmonija niti oblika, pa donekle ni ritmova, ali te kompozicije od kojih su mnoge bile inspirisane narodnim pesmama a stvarane u teško vreme nastajanja mlade srpske države, kao da svojim drobom ovaploćuju reči: "Pesma nas je održala, njojzi hvala"! Imućnije srpsko građanstvo, koje je u pogledu običaja i društvenih manira mnogo šta usvajalo od mađarske i austrijske aristokratije, prihvatilo je sa žarom mnoge vidove kulture, koje je ova, opet, prenosila iz domovine Luja XIV. Ta već formirana srpska građanska klasa, koja se je kroz društveni preobražaj iz feudalnog u kapitalistički sistem, počela se isticati i jačati kada je pod vođstvom Svetozara Miletića povela oštru borbu za nacionalna i politička prava Srba u Austrougarskoj monarhiji.

Podstrek za njihovu borbu davali su verski antagonizam, favorizovanje katoličkog stanovništva od strane vlasti i njegova dominacija u mnogim oblastima kulture. Po svome razvijenom duhovnom životu ističu se naročito dva grada: Sremski Кarlovci i Novi Sad, a u njima kao važni muzički činioci postoje, razmnožavaju se i razvijaju PEVAČKA DRUŠTVA. Starozavetni prorok Isaija je zapisao: "U početku bejaše pevanje". Uporedo s pevačkim društvima plodan rasadnik muzičke kulture u toku stoleća, i sve do prvog svetskog rata, bila je Srpska velika gimnazija, koja je među svoje nastavnike ubrajala pored ostalih Pavla Šafarika, Milovana Vidakovića i Lazu Кostića.

Više zalaganjem i požrtvovanjem pojedinih profesora (Jovana Grčića, Vase Pušibrka, Tihomira Ostojića, Isidora Bajića i drugih) i spontanom ljubavlju đaka prema muzici nego redovnom muzičkom nastavom, ova gimnazija je zadugo bila zamena za muzičku školu, filharmoniju, operu. Rezultati tih muzičkih nastojanja bile su čuvene svakogodišnje SVETOSAVSКE BESEDE, koje su znatno premašivale nivo i sadržaj običnih đačkih priredbi. Tu su sticali svoja prva izvođačka iskustva mnogi omladinci koji su potom postajali oduševljeni ljubitelji i propagatori muzičke kulture. Osnove NOTALNOM PEVANJU i MUZIKALNOJ ŠКOLI u okviru te gimnazije dao je Aleksandar Morfidis – Nisis. Izvesnog traga ostavio je i Aksentije Maksimović, dok su komppozicije Jovana Pačua nosile pečat duhovne klime svoga doba. Dugogodišnja muzička aktivnost Mite Topalovića isključivo je bila vezana za njegov rodni grad Pančevo. Iako savremenik Mokranjca i Marinkovića, i uprkos izvesnoj stilskoj uglađenosti, on nije imao Marinkovićevu harmonijsku inventivnost ni Mokranjčev afinitet prema folkloru.

Isidor Bajić rođen je 16. avgusta, 1878. godine u Kuli, u Astrougarskoj. Gimnaziju je završio u Novom Sadu a diplomirao je na muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine je radio u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora Neven i kao organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je PROJEКAT za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji. Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine.

Romantizam buja! A koji stvaralac je romantičan? Romantičan je onaj koji u sebi ima i viteškog i pesničkog duha, ko govori sa puno draži, živopisnosti i ljupkosti, ko deluje bajno, zaljubljeno, kao izmišljeno, za koga se može reći da je nestvaran, čaroban, a da s osmehom stoji pred vama! Čujem glas Isidora Bajića: "Da li sam ja romantičan, ne znam. Istina je, međutim da sam iznad svega veliki zaljubljenik u muziku i u klavir, taj božanski instrument, kako reče veliki Betoven. Istina je i to da poštujem Svetosavski zavet u Srpskoj autokefalnoj Crkvi, da ljubim svoj srpski narod i da, kako što duže, po milosti Božijoj, stvaram i dublje ulazim u posao, sve više otkrivam povezanost srpskog jezika, tog čudesnog jezika PRAMAJKE, sa Tvorcem našim Jedinim. Shvatam da moja etika izranja iz te ljubavne sprege, a da vaskrsava u kružnoj vasionskoj dalečini i tako oplemenjena postaje moja umetnička estetika! Nema dobiti! Nema interesa! Ja se ne takmičim! Nema nemuzikalnog čoveka! Moje uzbuđenje pred moju prvu Svetosavsku besedu bejaše golemo i taj STRAH GOSPODNJI trajaše godinama, a svake godine bejaše drugačiji, raznovrsniji, bogatiji".

Čujem reči dr Dragutina Gostuškog: "Isidor Bajić spada u one blagoslovene muzičare koji su, umesto da steknu ime, otišli u anonimnost! To znači da su se Bajićeve melodije toliko stopile sa narodnim muzičkim osećanjima, da su zbilja i smatrane narodnim!"

U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis matice srpske, Zastava, Sloga) Isidor Bajić, objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru polemiku sa Petrom Кonjovićem. Bajić je pokrenuo notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list.

Čujem glas Isidore Sekulić: "Vojvođani, međutim, sa velikom vokacijom, to je i u prošla i u Bajićeva vremena značilo gotovu tragediju. Možeš moći i znati šta hoćeš, ne možeš ništa postati i nikuda se popeti. Ako si muzičar, u koje zemlje muziku spadaš? U koje zemlje slikarstvo spadaš? A u koje zemlje literaturu spadaš? Nemaš države ni pečata, ni svoje hijerarhije u koju bi normalno ušao, bilo na visoku građansku dužnost bilo na visoki umetnički rang! Šta nastaje u darovitu čoveku, u moćnoj prirodi? Raspinjanje, bes, stid od života, mizantropija, samomržnja, otrovan karakter, bežanje ma kuda, u Srbiju, u Crnu Goru, u svet, dođavola! Život Srba u austrijskom inostranstvu donosio je sobom da je i prosečan Vojvođanin ostajao nepoverljiv i nemiran i rasrdljiv. A izuzetni ljudi su bili i ostali naletni, eksplozivni, svojeglavi, neusavetni! Svetozar Miletić, Đura Jakšić, Ilarion Ruvarac, Laza Kostić."

A jedan od tih izuzetnih srpskih delija, Isidor Bajić, zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom Кarlovačkih bogoslova 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanjem srpskog crkvenog pojanja ...

A Novi Sad je početkom 1848. godine bio političko središte Srpskog revolucionarnog pokreta u Južnoj Ugarskoj. Srbi u gradu pokreću niz akcija u borbi za stvaranje Srpske opštinske uprave i ostvarenja nacinalne slobode. Međutim, blizina petrovaradinske tvrđave koju su držali Mađari, ugrožavala je grad i bila fatalna za srpski pokret uopšte. Mađari su topovima sa tvrđave katastrofalno bombardovali Novi Sad, koji je skroz porušen i opustošen. No, nije dugo potrajalo, a Novi Sad je iz pepela počeo ponovo da raste i razvija se. Novom snagom i poletom, koji je pulsirao svom snagom, organizovale su se u Novom Sadu prve javne priredbe, koncerti i balovi.

Isidor Bajić je duboko osećao da je muzika duša svih umetnosti, da muzika produbljuje sve čega se dotakne. Život sa muzikom je za Isidora Bajića od samog početka bio jedini mogući život, on je za njega značio muzičko biti ili ne biti. Ali Bajić nije bio kompozitor kome je bio cilj komponovanje "na narodnu"! Njegov interes je bio složeniji, težnja raznovrsnija nego što je njegov muzički duh mogao da podnese. Bajićev đak piše: "Bio je on svima nama IDEAL, u njemu smo mi gledali VIŠE BIĆE"! A njegova dela su ciklusi solo pesama: Pesme ljubavi, Album pesama u duhu srpskih narodnih pesama, Srpske narodne pesme iz Mokranjčevih rukoveti, Seljančice, Jesen stiže dunjo moja. Klavirske kompozicije: Album kompozicija za glasovir, Za Kosovo — Kumanovo za Slivnicu — Bregalnicu, Srpska rapsodija. Komadi s pevanjem: Đido, Rakija, Divljuša. Opere: Knez Ivo od Semberije ... svedoče o časnom, istrajnom, požrtvovanom, neprekidno nadahnutom stvaralačkom radu Isidora Bajića do poslednjeg daha!

Naš poznati muzikolog i pisac Gordana Кrajačić kaže da je njena prva asocijacija na Isidora Bajića njegov "sjajni hor" "Srpkinja!", koji imaju na repertoaru gotovo svi naši horovi i ma koliko puta da ga je slušala izmamio bi joj suzu! A njegova divna, efektna kompozicija za glas i klavir "Veruj da te ljubim" čuje se bar nekoliko puta na svakom pevačkom takmičenju kod nas! Živeti u Novom Sadu, biti profesor Srpske velike gimnazije, na koju je Pešta budnim okom pazila, i pisati simfoniju koja ne veliča Franca Jozefa nego Miloša Obilića, nije bila obična stvar! I u tome počiva osobiti značaj njegove ličnosti!

A Antun Dobronić u "Glasniku službenog lista Srpske pravoslavne patrijaršije" piše: "Isidor Bajić svim žarom svoje duše uneo se u crkvenu muziku. Ja ne mogu zaboraviti sa kakvom je pažnjom slušao vizantijsko pojanje kad smo pohodili svetogorske manastire!"

A meni se čini da je baš tada kroz duhovno iskustvo pravoslavnih otaca Isidor Bajić shvatio da je transcendencija dar i dejstvo Duha Svetoga, i to dar čoveku za njegovu težnju istini bitija i za njegovu svest o slobodi i da ga nikoja svakidašnjica koja ne krije SUDBINU ne može zaustaviti! Jer, u svakoj istini, pravednosti i dobroti je plod Duha Svetog!

Isidor Bajić je umro 15.09.1915. godine u Novom Sadu, u Austrougarskoj, u svojoj 37 godini života!

Autor: Miodrag Čolaković

Tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "RIZNICA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 4 | Književno-izdavačko društvo "Leksika", Negotin, 2017
2  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vitomir Životić (1925—2003) poslato: Novembar 14, 2017, 12:58:07 am
**

VITOMIR VITA ŽIVOTIĆ
(Oreovac, 24.05.1925 — 17.09.2003)


OJ, LIVADO, USPOMENO STARA

Ako je san svakog kompozitora da ga pesma nadživi, onda je san Vitomira Životića ostvaren, jer skoro sve njegove pesme još za života nadmašile su slavu njegovu i interpretatora. Tamo kod mesta Suvi Potok, na livadi ispod starog bresta, rođena je prva mladalačka Ijubav. Potok je odavno presušio, baš kao i mnoge mladosti, ali je ostala pesma "Oj, livado, uspomeno stara" koju je, tu kraj potoka i ispevao i koja će se kao mnoge druge pesme Vitomira Životića dugo pevati.

"Kišo tiho padaj", "Gde si pošla sa cvetom u kosi?", "Prva ljubav zaborava nema", "Bolje da sam sede kose plela", "Sve uzalud beše moja nada", "Kad se moje malo vreteno okrene", "Karanfile uspomeno stara", "Šta mi draga na dar spremaš", "Godine su na izmaku", "Ti beše san života moga" i mnoge druge pesme postale su deo bogate riznice izvorne narodne muzike. Toliko narodne da na izdanjima pevača koji ove pesme presnimavaju nema imena Vitomiira Životića.

Jednostavno, pevači misle da su pesme narodne. Snežana Đurišić nije znala ime autora prvog Vitinog kompozitorskog uspeha "Kišo tiho padaj" iako je ova pesma pre nje doživela više izvođenja i diskografskih izdanja. Najviše uspeha su imale Radmila Dimić i Dušica Bilkić. Činili su posle Snežane to i drugi pevači ali Vitomir se nikada nije ljutio. Naprotiv, kada smo svojevremeno započeli razgovor na ovu temu on kao da je pravdao pevače: "Važno je da se pesma peva, da joj se tako produžava trajanje, a ovi mlađi pevači, ne znaju nas starije kompozitore, a i da su pitali ove mlađe muzičare koji su stvarali posle nas, oni ne bi znali da im kažu.

Vitomir je uvek bio skroman čovek, mada nije bio ravnodušan prema onima koji svesno prisvajaju tuđe stvaralaštvo. Desilo se to i njegovom najpoznatijem učeniku Mirku Kodiću koji je zaboravio svog učitelja i kola "Oreovačka šetnja" i "Požarevljanka" kao autora potpisao sebe! Kasnije se Mirko pravdao da je to greška izdavača. Nije Mirko jedini koji je prećutkivao svog učitelja, a Vitomir Životić je sa ponosom uvek pominjao Mijinog oca Acu Krnjevca koji je najviše zaslužan za sve što je ostvario.

Pesme nadmašile slavu pevača

Nikada nije jurio za komercijalnim uspehom i zato svoje pesme nije nudio tadašnjim narodnjačkim zvezdama. Najčešće je sarađivao sa mladim neafirmisanim pevačima i valjda zato će ostati zabeleženo, da su skoro sve pesme Vitomira Životića nadmašile slavu pevača. Aleksandra Acu Stefanovića je prvi put čuo na vašaru i odmah mu predložio da snimi ploču. Pesma "Gde si pošla sa cvetom u kosi?", koju je pre njega snimio izavnredan pevač Borivoje Janković Dunja, tek u izvođenju Ace Stefanovića ostvarila od svih Vitinih pesama najveći tiraž — preko dve stotine hiljada primeraka, u vreme kad u zemlji nije bilo toliko gramofona. "Šta mi draga na dar spremaš?" još uvek je čest gost na radiju i mnogim veseljima, ali mnogi ne znaju da je ovu pesmu prvi snimio nepoznati Dragan Stanulović. Nedavno u novom aranžmanu presnimio je Radiša Ranković Dila. Pesmu njegove mladosti "Oj livado, uspomeno stara" prvi je snimio naočiti Borivoje Janković Dunja, izvanredan pevač, koji je važio za najveću narodnjačku nadu tog vremena i koji je imao sve predispozicije da postane velika zvezda samo da se malo potrudio (o njemu ćemo nešto više drugi put), ali ova pesma je postala veiiki hit znatno kasnije kada su je presnimili, po njegovom kazivanju, dvojica njemu najdražih pevača, Zoran Nikolić i Milan Perić. Pesma je ostala da se sluša, a pevači nisu izašli iz anonimnosti.

Vitomir Životić je rođen 24. maja 1925. godine u Oreovici. Njegova karijera je počela neuobičajeno. Harmoniku je počeo da svira pod prisilom oca, koji je osetio talenat ali nije umeo da mu razvije ljubav prema instrumentu. Učinio je to Aca Krnjevac, veliki harmonikaš toga doba koji je, na žalost, umro mlad, u trideset osmoj godini. Kada je prilikom posete čuo kako mali Vita prebira po dirkama, pozvao je Vitinog oca Dragu i rekao mu: "Ja malog vodim sa sobom".

Tako su Mija Krnjevac i Vitomir Životić, svirajući zajedno i stvarajući svako za sebe, dosegli zvezdane visine narodne muzike. Bili su sudbonosno vezani u ratnim i poratnim godinama. Kao duet Krnjevac — Životić nastupali su na Radio Beogradu punih jedanaest godina, od 1945. pa sve do leta 1956. Zajedno sa Vlastimirom Pavlovićem Carevcem, Vukom Šeherović, Vuletom Jevtićem, Velinkom Grgurevuć, Danicom Obrenić i drugim znamenitim pevačima i sviračima toga doba.

Čestitka od Cara

Malo je falilo da karijeru na Radio Beogradu završi pre vremena. Na jednom od nastupa dogodio mu se maler. Za vreme izvođenja pukao mu je levi kaiš na harmonici. Taj trenutak nikada nije zaboravio.

— Sve se dogodilo pred očima Carevca i ostalih učesnika programa. Osetim kako mi harmonika izmiče iz ruku. Bio sam dovoljno pribran da odmah sednem na stolicu, bradom pritisnem harmoniku odozgo i nastavim da sviram. Mija je jedini primetio šta se dogodilo i vidim, obli ga znoj. Gleda me uplašeno, ja samo klimnem glavom i dovedemo tačku do kraja bez ijedne greške. Završi se nastup i harmonika mi ispade iz ruku. Carevac je tek tada shvatio zašto sam seo i šta se dogodilo. Ustade, pruži mi ruku i prozbori: "Dobro si to izgurao".

To posleratno vreme je bilo poznato po koncertnim aktivnostima. Ostalo je zapamćeno i zapisano gostovanje kvarteta: Mija Krnjevac, Vitomir Životić, Vuka Šeherović i Vule Jevtić. Svuda su dočekivani kao najrođeniji, bilo je to vreme čudnog zanosa i entuzijazma. Koncerti su održavani pod otvorenim nebom, često po snegu i kiši u najzabačenijim selima Srbije.

Rano je počeo da komponuje, ali prvi veliki uspeh postigao je tek 1960. godine pesmom "Kišo tiho padaj" koju je pevala Radmila Dimić. Ubrzo stiže i prvo veliko priznanje. Na Tašmajdanu je održan prvi Beogradski sabor na kojem se Vitomir predstavio u dvostrukoj ulozi. Svirao je sa svojim orkestrom pesmu "Što je lepo kad si mlad" koja je u izvođenju dueta Biserka Mišić i Dara Kostić osvojila prvu nagradu. Bilo je posle toga još mnogo nagrada u njegovoj karijeri ali najznačajnije od toga je dugovečnost njegovih pesama. Sa posebnim zadovoljstvom je sarađivao sa Miletom Bogadnovićem, Sidom Marković, Fadilom Karićem, Radmilom Dimić, Biserkom Mišić, Acom Stefanovićem, Borivojem Jankovićem Dunjom, Draganom Stanulovićem, Zoranom Nikolićem, Milanom Perićem i Milankom Aranđelović Makom.

Oreovački zvuci

Sve vreme je obučavao mlade harmonikaše. Nije vodio evidenciju, ali kod njega je tajne muziciranja na harmonici savladalo preko dve stotine učenika. Od toga je mnogo poznatih i priznatih koji su, poput Mirka Kodića, ostavili veliki trag u narodnoj muzici. Njegovo muziciranje i njegov stil je bio prepoznatljiv jer su u njegovoj harmonici objedinjeni topli ljudski glas i osećajnost i virtuoznost koja je dostojno predstavljala izvornost srpske narodne muzike. Bio je ubeđen da će, kad tad doći vreme kad će narodu biti dosta kiča i da su već sada narodnoj muzici potrebni pošteni mladi ljudi, urbanizovanijih i civilizovanijih manira. U čast ovom vrsnom kompozitoru i harmonikašu Vitomiru Životiću od 2005. godine organizuje se takmičenje harmonikaša amatera "Oreovački zvuci". Učesnici se takmiče u interpretiranju narodnih kola negujući autentičnost, izvornost i lepotu stvaralaštva otkrivajući tajne ovog divnog instrumenta.

Vitomir je umro 17. septembra 2003. godine u 79. godini ali je u njegovoj porodici muzika ostala tradicija. Nastavljaju je sinovi Periša, koji maestralno svira violinu i Siniša, koji je još sa ocem vodio školu za harmoniku, koju je kasnije sam nastavio i to i danas uspešno čini. Treba svakako istaći da Vitina snaha od starijeg sina Periše, Bojana Životić ima zavidan muzički pedigre. Između ostalog, osvojila je vicešampionsku titulu na takmičenju harmonikaša u Sokobanji 1972. godine. Tada je pobedio Ljuba Radosavljević. Naredne 1973. godine se nije prijavila za takmičenje iako su svi to očekivali. Da jeste, verovatno bi pobedila, bar je tako vladalo mišljenje u muzičkim krugovima. Kasnije je snimila i nekoliko ploča kao vokalni solista.

Da "iver ne pada daleko od klade" potvrđuju Bojanine i Perišine kćeri Isidora i Paulina. lsidora je završila Muzičku akademiju — odsek za klavir, a mlađa Paulina muzičku.


Bora Vasić
Okrug, Stiški glas — mart 2014. Boj 211
3  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miodrag Todorović Krnjevac (1924—1991) poslato: Novembar 13, 2017, 11:12:06 pm
**

ZA KRNJEVCE SU NAJBOLJI ITALIJANSKI GRADITELJI INSTRUMENATA IZRAĐIVALI
SPECIJALNE HARMONIKE PRILAGOĐENE VIRTUOZNOSTI NJIHOVIH ITERPRETACIJA


Često su me pitali kako dolazim do podataka o ljudima čije biografije i muzičko stvaralaštvo prezentujem kroz autorske emisije. Jednostavno, ili su mi oni sami govorili o sebi ili, ako su već bili upokojeni, o njima su govorili njihovi najbliži rođaci i saradnici. Ovoga puta o svom ocu je govorio Aleksandar Aca Krnjevac.


Uramljene fotografije i sećanja

Kada je čuveni predratni harmonikaš Dragomir Mišković zvani Draga – Kec, iz Dragovca kraj Požarevca, čuo za Krnjevce, oca i sina i njihovo virtuozno sviranje koje je podrazumevalo dobro vladanje nepravilnim ritmovima, kao i korišćenje pasaža sa hromatskim nizom, nagovarao je nekog svog učenika da ode kod njih, ovlada tim "novim" inerpretativnim tehnikama i posle se vrati kako bi i njemu to znanje preneo. Na kraju, ništa od toga. Još jedan predratni harmonikaš i kompozitor Ilija Džoni Gavrilović snažno je uticao i na Krnjevca, a i Bucu Jovanovića, podstičući ih da ovladaju notnim pismom.

Bez osmoljetke, samo četiri razreda škole

Društvene okolnosti u vreme Kraljevine Jugoslavije, kada je Miodrag Todorović Krnjevac bio školarac, podrazumevalo je osnovno opismenjavanje i sa samo četiri razreda škole, koliko je i on završio. To njemu nije smetalo da se uporno i samostalno kasnije obrazuje, pa čak i da ovlada notnim pismom. Izvrsno je baratao instrumentom, stvarao nova kola i pesme, a to se nije moglo sve upamtiti i preneti drugima bez zapisivanja.

Šlageri su bili popularni uz prve ljubavi

"Samo tvoje plave oči" njegova prva kompozicija i "Ljubav za ljubav mi vrati", koju je napisao nešto kasnije, jesu šlageri koji se izdvajaju u stvaralačkom opusu Miodraga Todorovića Krnjevca. Popularnost prvog šlagera je bila tolika, da se vrlo često izvodio uživo na programu Radio-Beograda pre Drugog svetskog rata.

I otac i sin Aleksandar Todorović Krnjevac

I danas je ustaljena praksa da instrumentaliste na harmonici koji žele da interpretiraju narodnu muziku podučavaju takozvani "majstori". Otac Miodraga Todorovića, Aca Krnjevac, bio je jedan od njih i najzaslužniji što je Miodrag razvio svoj talenat do granica obožavanja kolega i ljubitelja narodne i novokomponovane muzike u duhu tradicije. Pored sina Miodraga, Aca Krnjevac je podučavao još i: Đuricu Ćirković, Radojku Živković i Nenada Mićevića harmonikaša i jedinog muzičara sa diplomom Muzičke akademije u orkestru Vlastimira Pavlovića Carevca.

Harmonikašku školu svog oca nastavio je i Miodrag, a pohađali su je : Vitomir Vita Životić iz Oreovice, koji je kasnije Miji svirao drugu harmoniku, Raja iz Cerovca, Kemiš i otac i sin Miroljub, Dragiša Drenjaković, kasnije druga harmonika Jovici Petkoviću, Jovan Toka Ćirković iz Sela Dragova kod Rekovca, Milija Spasojević iz Meljaka, posle rata svirao drugu harmoniku u orkestru Mije Krnjevca, Novica Negovanović, Mile Stojanović, Ljubiša Pavković, koji je živeo u istom dvorištu sa Krnjevcima na Banovom brdu i koji je stajao na čelu Narodnog orkestra RTS-a 28 godina, kao i Aleksandar Todorovića Krnjevac, koji je nastavio tradiciju svoga oca Miodraga i dede Aleksandra, od oko 100 godina nesebičnog podučavanja sviranju budućih harmonikaša.

Broj 150 odnosi se i na autorska kola koje je komponovao Mija Krnjevac. Mnogi harmonikaši su ih shvatali kao etide preko kojih će steći tehniku i harmonikaški izraz u sviranju, bilo da se radi o instrumentu sa dugmadima ili klavirnoj harmonici. Šumadijsko duplo sviranje (u tercama i sekstama) takozvano "duetsko" sviranje bio je njegov doprinos usavršavanju tehnike na ovom instrumentu. U poznijoj životnoj dobi, Miji Krnjevcu su jako interesantne bile takozvane organe (farfise), koje su sadržavale, iz ove vremenske perspektive, primitivne elektronske zvuke raznih instrumenata, a među njima i nekih indijskih instrumenata, njih su muzičari u to vreme obilato koristili u aranžmanima jer su ih asocirali na naše tradicionalne narodne instrumente. Tehnologija elektronskih instrumenta od tog vremena, a to su bile 70-te godine prošlog veka, daleko je odmakla, naročito u segmentu semplovanog zvuka, pa ih i danas muzičari veoma koriste u svom radu. Ipak, zvuk orkestara sa akustičkim instrumentima ostao je etabliran kao jedini, pravi i najbliži u stilizaciji narodne muzike ne samo naše zemlje, već i tradicionalne muzike svih naroda Balkana.

Je l' pesma, je l' hit?

Pisati novokomponovane narodne pesme 40-tih, 50-tih, 60-tih ,70-tih značilo je biti ispred ili u ravni talenta poput: Dragiše Nedovića, Obrena Pjevovića, Petra Tanasijevića, Joza Penave, Jovice Petković, Vite Životića, Ismeta Alajbegovića Šerbe, mladog Dragana Tokovića, Radeta Jovanovića, Radojke Živković, Radoslava Grajića, Buce Jovanović, Jonča Hristovskog, Huseina Kurtagića i drugih talentovanih kompozitora. Miodrag Todorović Krnjevac je napisao preko 700 pesama, među kojima je bilo romansi i starogradskih (Pesma harmonici, Na kraju grada, Tri šešira...) onih u duhu šumadijskog melosa (Znaš li dragi onu šljivu ranku, Bisenija kćeri najmilija, Šumadijo rodni kraju, Oj Moravo, oj, Lepo ti je biti čobanica, Šumadija u jesenje dane, Jesen prođe ja se ne oženih, Nabrala je devojka ...) u duhu sevdalinki čiji melos mu je bio blizak jer je u detinjstvu jedno vreme sa porodicom boravio u Bosni (Jesen stiže rana, Zašto svićeš tako rano), ali i onih koje su se pretvarale u hitove na prvo slušanje, a čiji su interpretatori postajali zvezde preko noći (Za tvoju ljubav mladost sam dao, Sliku tvoju ljubim, Ljubav mi srce mori ...)

Načelnici za muziku, šefovi orkestara, muzički urednici

Odmah po završetku Drugog svetskog rata prvi načelnik za Narodnu muziku bio je Miodrag Vasiljević, koji je čak i živeo sa porodicom u samoj zgradi Radio Beograda, koja se nalazila gde je i danas, na uglu Hilandarske i Svetogorske ulice. Imali su na raspolaganju dve prostorije i ne neki naročiti komfor u njima. Profesor Miodrag Vasiljević je kasnije osnovao i katedru za Etnomuzikologiju u okviru Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Krenulo se sa potragom za izvođačima koji će biti spremni da u svako doba dana i noći nastupaju uživo na programu Radija. Povratkom Vlastimira Pavlovića Carevca iz zarobljeništva uspostavljen je Narodni orkestar koji je formiran u Kraljevini Jugoslaviji 1929.godine, a obnovljen je i Tamburaški orkestar Radio Beograda, s tim što na njegovom čelu nije bio pređašnji šef Aleksandar Aranicki, poreklom iz Nadalja kraj Novog Sada, već jedan od članova, Maksa Popov. Ovaj orkestar je formiranjem Radio-Novog Sada za Dan Republike 29. novembra, 1949.godine ubrzo prešao sa delovanjem tamo, jer je bilo teško obezbediti smeštaj tamburašima i njihovim porodicama u Beogradu. Pošto su članovi Tamburaškog orkestra RTB-a mahom svi bili iz različitih oblasti Vojvodine, rešenje o njihovom prelasku doneo je tadašnji Načelnik za narodnu muziku Đorđe Karaklajić. Osnivanjem Drugog programa Radija, oformljen je i orkestar na čijem čelu je bio Žarko Milanović, ali je trajao samo nekoliko godina. Nastao je zatim Narodni sektet Dušana Radetića, koji je imao zadatak da prati pevače na javnim nastupima i snima sa njima pesme sa juga Srbije, Kosmeta i Makedonije. Radio pevača je bilo sve više pa se pojavila potreba za angažovanjem takozvanih eksternih orkestara koji će podjednako nastupati i snimati za programe Radio Beograda. Tu odluku doneli su novi načelnik za Narodnu muziku Đorđe Karaklajić, Maksa Popov, producent, Vlastimir Pavlović Carevac, šef narodnog orkestra, i Borivoje Ilić muzički urednik.

Među eksternim orkestrima kao najbolji i najpouzdaniji pojavili su se: Orkestar Radojke i Tineta Živković, anasambl Miodraga Todorovića Krnjevca, or. Budimira Jovanovića Buce, or. Dimitrija Mikana Obradovića, orkestar Branka Belobrka koji je negovao u potpunosti stil V. P. Carevca posle njegove smrti 1965.godine, orketar Vlaste Jelića, zatim Miodraga Mileta Uroševića, Antuša Gabrića i još nekih.

Sa svojim ansamblom Miodrag Todorović Krnjevac je u to vreme pratio prvu generaciju radio-pevača i sa pojavom prvih diskografskih kuća snimio znatan broj pesama, među kojima su bile i neke njegove autorske. Deo tih pesama je sâm otpevao i nalaze se na prvim izdanjima Diskografske kuće Jugoton, a neke su interpretirali i snimili sledeći radio-pevači koji su bili "krem de la krem" radijskog pevanja: Radmila Dimić, duet sestara Radulović-Jovanović, Mile Bogdanović, Marija Grozdanović, Predrag Cune Gojković, Predrag Živković Tozovac, Dušica Bilkić, Tomislav Toma Đorđević (frulaš, gajdaš i pevač) ... Pevali su ih i pevači drugih radio centara, poput Safeta Isovića, Nedžada Salkovića... Kasnije Vera Ivković, Boris Spužić Kvaka, Toma Zdravković, Boro Drljača i dr. stvorili su karijere zahvaljujući baš pesmama Mije Krnjevca, koje su preko noći postajali hitovi.

Ta potražnja za novim i novim pesmama pod pritiskom hiper produkcije diskografskih kuća odrazila se na njihov kvalitet, pa je period stvaranja M. T. Krnjevca dok je jedno vreme živeo u Zapadnoj Evropi takoreći potpuno skrajnut, i to sa razlogom, jer to je bio "štancmašin".

Ni Mladenovac, ni Smederevska Palanka, već selo Ratare ...

Na sredokraći puta Mladenovac — Smederevska Palanka ako putujete iz Beograda, sa vaše desne strane smestilo se selo Ratare, ono ima i svoju železničku stanicu kojom saobraća voz, a seljani ga zovu "Lapovac". Od nje do samog sela morate pešačiti uzbrdo barem pola sata. E, baš tamo je rođen Miodrag Todorović Krnjevac 10. februara 1924. godine. Nadimak Krnjevac je nasleđen od oca Aleksandra Todorovića (1905—1942), koji je rođen u selu Krnjevu i koji je bio vrstan harmonikaš svog vremena i učitelj mladih, veštini sviranju na ovom instrumentu. Čini se da je sam Miodrag-Mija veoma bio vezan za svog oca, jer je svom sinu takođe u nasleđe ostalo dedino ime, Aleksandar. Pored sina Mija je imao i dve kćeri: Ljiljanu i Branku. Starija kći poseduje izraziti dar za komponovanje pesama u duhu tradicije, dok je sa sinom Acom Mija često nastupao u duetu i time preneo sve tajne dobrog instrumentalnog izraza na harmonici. Upokojio se 25. septembra 1991. godine.


Autor: Nenad Kamidžorac

Tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "RIZNICA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 4 | Književno-izdavačko društvo "Leksika", Negotin, 2017
4  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vladimir Panović (1967) poslato: Novembar 13, 2017, 10:48:21 pm
*

VIRTUOAZ IZ RIBNICE

Još kao četrnaestogodišnjak, dok je svirao školsku harmoniku iz robne kuće, maštao je da postane član Narodnog orkestra, a ostvario je i mnogo više od toga...

Grad Kraljevo poznat je po vrsnim izvođačima narodne muzike: Tozovac i njegov otac, čuveni predratni harmonikaš Toza, Lepa Lukić, Snežana Đurišić, Miša Mijatović, Raša Pavlović, Novica Negovanović... Iz Kraljeva je i maestro na harmonici, Vladimir Vlada Panović, šef Narodnog orkestra Radio Televizije Srbije od 2010. godine, kada je na tom mestu zamenio isto tako velikog umetnika i dugogodišnjeg šefa nacionalnog orkestra Ljubišu Pavkovića.

Panović je još kao dečak sa 14 godina, dok je pohađao srednju muzičku školu "Stevan Mokranjac", poželeo da jednoga dana zasvira u Narodnom orkestru, koji je 1935. godine osnovao čuveni Vlastimir Popović Carevac.

Prvu harmoniku dobio sam u devetoj godini. To su bile one crvene, koje su se sedamdesetih godina prošlog veka prodavale po robnim kućama. Bio sam neizmerno srećan kada je otac udovoljio mojoj želji i kupio mi taj instrument koji je meni u životu postao i ljubav i strast i hobi i profesija — priča Vlada i napominje da su mu roditelji, otac Mića i majka Zagorka, puno pomagali na početku karijere.


Kalauzom do svirke

Jedini problem bi nastajao kad popusti u školi. Onda bi otac kao kaznenu meru zaključavao harmoniku u jednu prostoriju u kući na mesec dana, dok ne popravi ocene. Ali Vlada nije mogao da izdrži tako dugu vremensku kaznu, pa nam priča kako je jednog komšiju Slovenca nagovorio da mu napravi kalauz, naravno sakrivši pravi razlog zašto je harmonika pod ključem. Čim bi otac izašao iz kuće, on bi se dokopao svog instrumenta i vežbao. Ali morao je i ocene da popravi, da ne ljuti roditelje i rizikuje novu kaznu.

Panović je po završetku niže muzičke škole upisao i srednju, doduše teoretski odsek i klavir, jer se harmonika kao instrument nije izučavala. Njega je pre svega zanimala naša tradicionalna muzika čije melodije i note kao da su se slivale sa šumadijskih reka i proplanaka popunjavajući mozaike u našoj bogatoj umetničkoj i muzičkoj zaostavštini.

Oduševljavali su ga televizijski nastupi i način sviranja Narodnog orkestra, voleo je tu eleganciju i stil izvođenja. Potajno se nadao da će i on jednoga dana postati deo te elite, tako da mu nije bilo teško da satima vežba, da usavršava "ukrase" koje je skidao preslušavajući jednu te istu kasetu dok se traka ne bi iskidala.

Morao je sam da se usavršava, jer školski profesori nisu u njemu dovoljno prepoznali tu strast za izvornim melosom, za vranjanskim karasevdahom, divnim makedonskim melodijama, bosanskim sevdalinkama, blagim moravskim melodijama sa specifičnim šarmom kojem nije mogao da odoli.

Mnogi su lokalni harmonikaši svirali lepo i bili vrsni majstori svog zanata, ali to nije bilo na onom nivou kojem sam težio — kaže Panović.

Osim melodija sa ovih prostora, Vlada je voleo i sa majstorskim umećem da se oproba u raznim muzičkim žanrovima.

Harmonika je čudo od instrumenta. Kao jedan omanji orkestar. I to je razlog zašto me je uvek fascinirala. Levom rukom si basista, čelista, gitarista, a na desnoj strani imaš klavir, što umetniku pruža nebrojene mogućnosti. To bogatstvo zvuka omogućava da se s lakoćom odsvira ne samo šumadijsko kolo i moravac nego i argentinski tango, francuske šansone, džez. Zato sam naporedo s našom narodnom muzikom često svirao i muziku sa drugih meridijana, ali i melodije celog Balkana: rumunske , bugarske, grčke pesme... — priča naš sagovornik.


U orkestru Miše Mijatovića

Sa njegovih 17–18 godina počele su i prve svirke, tezge po okolnim banjama, Mataruškoj i Vrnjačkoj, nastupi na saborima i svadbama, u restoranima i malim muzičkim festivalima. Njegov veći ulazak u svet estrade bilo je učešće u pratećem orkestru Nade Obrić, u to vreme jedne od najpopularnijih pevačica u Jugoslaviji, a prvo javno pojavljivanje bilo je na Televiziji Sarajevo.

Posle služenja vojnog roka nastavio je karijeru u orkestru Miše Mijatovića i tu ostao punih osam godina. Od svog muzičkog idola Ljubiše Pavkovića dobio je poziv da dođe na audiciju 1999. godine za člana Narodnog orkestra RTS.

Mojoj sreći nije bilo kraja. Naravno, prošao sam i počeo da sviram pored šefa. Često sam se pojavljivao i na televiziji, u popularnim emisijama kao što je "Jedna pesma, jedna želja". U Narodnom orkestru RTS najviše je došla do izražaja ta moja upornost iz ranijih godina, kad sam uporno vežbao i usavršavao se... Bio sam dobro pripremljen pa me je uskoro Ljubiša postavio za svog zamenika, a kada je pre pet godina otišao u penziju Muzička produkcija PGP imenovala me je za novog šefa Narodnog orkestra — priča Vlada Panović.

Tako je postao i naslednik jednog Carevca, Radeta Jašarevića, Bokija Miloševića.

Biti rukovodilac u jednom takvom timu vrhunskih muzičara sa velikim brojem instrumenata za mene je bila i ostala velika čast. Ostvarenje dečačkih snova. Ipak, nisam se uplašio velike odgovornosti, učio sam i pripremao se ceo život za to. Danas je repertoar postao zahtevniji i kompleksniji, kompozicija je sve više, ima dosta toga na našem programu, od Mokranjčeve muzike i zajedničkih nastupa sa nacionalnim horom, do takozvane klasične narodne muzike pa i novokomponovanih pesama koje su stekle popularnost i jednog dana će i one postati deo narodne baštine — veli naš sagovornik.

Ljubitelji narodne muzike sigurno su pratili serijal "Darovnica" Radio Beograda, brojne televizijske emisije. Osim već pomenute "Jedna pesma, jedna želja", tu su i "Pesma bez granica", pa "Sviraj ono naše", a od septembra u pripremi je novi serijal.

Tu su i svakodnevne vežbe, snimanja za Fonoteku Radio Beograda, gostovanja, rad sa mladima. Naš sagovornik ističe da nikad orkestar nije brojao ovoliko članova, što naravno povećava i kvalitet zvuka, a važna je i podrška koju dobijaju od Muzičke produkcije.

Još jedna podrška je neizmerno važna. A to je ona porodična.

Kao što su mi nekada moji roditelji pomagali da se na miru posvetim svojoj velikoj ljubavi i da razvijam svoj talenat, tako mi danas moja supruga Sanja daje veliku podršku, jer bez nje ne bih mogao da budem to što jesam. Nije lako biti supruga umetnika, tu su i česta odsustvovanja, turneje, a ona je i svoj posao zapostavila i posvetila se meni i deci. Naš sin Miloš, sedamnaestogodišnjak, talentovan je za košarku i igra za OKK Beograd, dok je ćerka Dunja na studijama Fakulteta političkih nauka, na smeru za diplomatiju — ponosan je Panović.


Gen za istoriju

Ima on i gen za istoriju, ne samo za muziku (Dunja je nasledila to interesovanje za društvene nauke od oca), a posebno ga zanima tematika Drugog svetskog rata. Iz znatiželje propratio je i poratno razdoblje, sve tamo do sedamdesetih godina, i može da se pohvali da je ne samo pročitao veliki broj knjiga i studija o tom dobu, već i da je kroz to čitanje i razgovore saznao i veliki broj pikanterija vezanih za visoku politiku.

Naravno, ništa ne može da zameni muziku. Najradije sluša pesme centralne Srbije, ali i makedonske, vojvođanske... Jedna od omiljenijih mu je "Stani, stani, Ibar vodo" melodija njegovog rodnog kraja, Kraljeva, kroz koje protiču tri reke: Ibar, Zapadna Morava i Ribnica. Pa kad se neko upita otkud u Kraljevu toliko vrhunskih muzičara, i pevača i instrumentalista, a naročito harmonikaša, pomisli da to sigurno dolazi od tih reka, koje teku baš kao i muzika. Možda i jeste u tome tajna.


---------------------------------------

Muzika miluje, grli, leči...

Ako vas muzika ne izleči, onda to nije muzika. Ona treba da pomiluje, zagrli — kaže Vlada Panović i posebno ističe umetničku vrednost pesama koje su postale klasika: "Stojanke bela Vranjanke", "Magla padnala v dolina", pa kompozicije Krnjevca, Dragiše Nedovića, Radeta Jovanovića... Pominje i "Čaj goro lane moje", "Lepo ti je biti čobanica", "Igrali se konji vrani" i "Prođoh Bosnom kroz gradove"

Volim bosanske sevdalinke jer su ih tri naroda plela, a otpevali sjajni umetnici kao što su Nada Mamula, Safet Isović i drugi. Pa Makedonija, tako mali narod a tako velika muzika, slatka, nežna, ne možete da joj odolite. Volim i Vojvodinu, Aleksandra Dejanovića i mnogo drugih izvođača, pa vranjanske "Milkano dado mori", koju je vrhunski otpevao Staniša Stošić.

---------------------------------------

Potcenjena narodna muzika

Poznatom harmonikašu je žao, ističe,  što se na našoj Muzičkoj akademiji ne izučava dovoljno orkestrirana narodna muzika koju je postavio Carevac, melodije koje su od pedesetih godina izvodili Danica Obrenović, Anđelija Milić, Pavle Stefanović, Dragoljub Lazarević.... U Bugarskoj na čak četiri akademije izučavaju narodnu muziku, dodaje, tako da je ukorenjena i u mladim generacijama.

----------------------------------------

Nagrade

Neprekidan rad na usavršavanju doveo je Vladu Panovića i do značajnih nagrada, kao što su Prva harmonika Srbije (Aranđelovac 1994. godine), Prva harmonika Jugoslavije (Sokobanja 1997. godine), nagrada lista "Večernje novosti" 1997. godine. Za matičnu kuću PGP-RTS 2008. godine snimio je svoj prvi CD pod nazivom "Harmonikom kroz Srbiju", koji predstavlja svojevrsni omaž srpskoj harmonici, a već 2009. godine realizuje i svoj autorski prvenac — CD "Balkanski motivi". Muzički kritičari ističu da Panović poseduje izvanrednu muzikalnost i muzičku inteligenciju, pomera granice svog umeća i veoma uspešno izvodi poznate kompozicije svetskih autora, pre svega iz oblasti džez standarda i filmske muzike, ali i francuske šansone, ruske romanse i argentinski tango, dobijajući pohvale i priznanja od vrsnih poznavalaca i velikih muzičara celoga sveta.

Dragoljub Stevanović | 06.07.2015. | Politika
5  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vladimir Panović (1967) poslato: Novembar 13, 2017, 10:33:45 pm
*

VLADA PANOVIĆ


harmonikaš, šef Narodnog orkestra Radio-televizije Srbije

Vlada Panović, rođen je 11. novembra 1967. u Kraljevu gde je završio nižu i srednju muzičku školu "Stevan Mokranjac". Svestranu ljubav prema muzici ispoljio je u istraživanju i proučavanju svih muzičkih žanrova, ali je kasnije interesovanje usmerio na raznovrsnost i bogatstvo balkanskog folklora.

Najznačajnija priznanja u dosadašnjoj muzičkoj karijeri bila su: Prva harmonika Srbije (Arandjelovac 1994.), Prva harmonika Jugoslavije (Soko Banja 1997.), kao i nagrada lista Večernje novosti, takođe za osvojeno prvo mesto.

Sa svojim orkestrom učestvovao je na koncertima, festivalima i svečanostima, prateći, kako mlade pevače i instrumentaliste, tako i afirmisane interpretatore narodne muzike. Od 2000. godine član je Narodnog orkestra RTS, a od januara 2010. godine postaje šef istog. sr-rs.facebook
6  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Dušica Stefanović Bilkić (194x) poslato: Novembar 08, 2017, 04:52:50 am
*

DUŠICA I NEDELJKO BILKIĆ: Naša ljubavna priča

Iako su prošle decenije, bračni par dobro pamti igre zavođenja na početku svoje veze, i priznaje da je tokom braka bilo uspona i padova, svađa i mirenja, ali reč razvod nikad nisu pomenuli.

Čim je spazio dvadesetjednogodišnju, lepu pevačicu Dušicu Stefanović, šmeker na glasu, četiri godine stariji, Nedeljko Bilkić je poželeo da mu ona postane supruga! U to vreme jedan od najpopularnijih pevača u Jugoslaviji, već je imao izgrađenu reputaciju šarmera, zavodnika i ženskaroša. Za razliku od njega, mlađana Dušica je uživala ugled čedne, smerne i poštene devojke. Dok su desetine devojaka svakodnevno opsedale Bilkićevu sobu u beogradskoj Vlajkovićevoj ulici, ona koju je najviše želeo, uspešno je odolovala njegovim zavodničkim sposobnostima… Zbog toga joj se divio i još više je želeo. Ali, to mu nije smetalo da onako usput, čisto iz hobija i potvrđivanja mukom stečene reputacije, osvoji koju stigne!

— Devojke su toliko navaljivale da su ljudi iz zgrade u kojoj sam živeo hteli da me izbace! Nisam znao šta ću. Cure su dolazile u moju po sobu po autograme! Uz autogram je išlo štošta još... Uživao sam u ženskom društvu i istovremeno patio zbog Dušičine ravnodušnosti. Rekla mi je da u ludilu neće zaviriti u moju sobu. Mogao sam ja da budem sa svakakvim devojkama, ali za brak sam hteo nevinu, čistu, netaknutu. Znao sam da je ona baš takva. Kada sam pričao sinovima da mi je ta devojačka nevinost bila najvažnija, i da i oni trebalo da se ožene takvim devojkama, rekli su mi da nisam normalan! — priča Nedeljko.

Mnogo vremena mu je trebalo da osvoji zanosnu pevačicu koja je za sobom već imala hit "Idu dvoje putem, ne govore". Jurio je nju, a njega su jurile sve ostale. Jednog dana joj je predložio da zajedno otputuju na koncert u Kragujevcu, na kom je trebalo oboje da pevaju. Čuvši njegov predlog, kratko je odbrusila: "Ma, ne pada mi na pamet!"

Poveo je Nedeljko sa sobom "rezervnu devojku", da ne bude sam. Kada su u Kragujevcu otpevali svoje, sa velikom ekipom su krenuli nazad. Bila je to presudna noć za njihovu zajedničku budućnost. Posle ponoći, raspevani, veseli karavan je stao ispred jednog restorana. Svi su hteli da večeraju, da još malo popiju, da se provesele.

— Već sam bio malo nakresan. Morao sam, da bih se okuražio. Preko puta mene je sedela Dušica, a do mene devojka koju sam poveo. Bilo je sve veselije, svi otpevasmo po nešto. I Dušica se latila mikrofona. Usred pesme se zagrcnula, počela da plače i odjurila u toalet! Tada su mi se otvorile oči! Shvatio sam da ipak nije ravnodušna i da joj teško pada što sam sa drugom! Uglavnom, od te noći postah drugačiji.

Među njima je buknula ljubav. Taman kada se rasplamsala, Nedeljko je morao u vojsku. Kada je došao na odsustvo, na njegov rođendan, 3. marta 1968. godine, verili su se. Venčali su se dve nedelje kasnije. Uskoro je rođen njihov sin Predrag. Godinu dana kasnije, rodio im se i drugi, Aleksandar.

Nedeljko je bio u zenitu popularnosti. Pljuštali su pozivi za gostovanja, putovao je, donosio novac sa svih strana sveta. Za to vreme Dušica je gajila sinove i zapostavila svoju karijeru. Kada su deca malo porasla, počeli su da ostaju sa Dušičinim roditeljima, a ona je putovala sa suprugom. Ipak, najveći deo vremena, provodila je sa naslednicima, dok je Neđo sa društvom po kafanama rakijao.

Ređali su se u njihovom braku usponi i padovi, uspesi i neuspesi, svađe i pomirenja. Kako kažu, razmirice nikada nisu trajale dugo — ujutru bi se posvađali, a uveče pomirili. Uprkos svemu, nikada u njihovom domu nisu spomenuti rastanak ili razvod.

— Možemo mi da vadimo oči jedno drugom, ali moramo da završimo onako kako smo počeli — zajedno. Zbog dece, zbog zajedničke prošlosti. Kao i ja, Dušica je konzervativna osoba, patrijarhalno vaspitana. Za nas takve, brak je svetinja i mora se sačuvati po svaku cenu. Zbog nečije trenutne slabosti, ne mogu se deca unesrećiti razvodom roditelja. Bilo je grešaka i praštanja. U stvari, nije Dušica meni imala šta da prašta, jer me nikad nije uhvatila! — smeška se Nedeljko.

Izuzetno važnu ulogu u njihovopm braku imala je Dušičina majka. Sve obaveze u kući, koje je mogla, preuzimala je na sebe. Kada bi se supružnici posvađali, ona ih je mirila. Svaki put kad Nedeljko pođe na put, tašta mu je savetovala da radi što mu se prohte, samo da ne pije. Znala je da njen zet uz aklohol ume staklenu čašu da zgužva, kao da je od papira. Čudila se ćerka majčinim savetima, a ona joj je objašnjavala da će ono čega se plaši, želja za ženama, proći sama, i da je piće mnogo opasniji porok.

Dušica i Nedeljko su zajedno decenijama. Njihovi sinovi, Predrag i Aleksandar žive u Kanadi. Završili su fakultete, rade, dobro su situirani. Roditelji ih redovno posećuju, doduše, majka mnogo češće.

— Ponekad jedva čekam da ode kod sinova, da se malo odmorim, da samujem. Zbog sinova me je zapostavila. Oni su za nju celi svet! Ne zameram joj, i ja sam za moju majku bio celi svet. Ali, kad Dušica ode, posle dva dana mi nedostaje i zavapim: "Ženo, dolazi!" Ne bih mogao svoj život da zamislim bez nje. Nismo više u dobu kada se ludo volimo i jedno zbog drugog padamo u nesvest. Ali, funkcionišemo, poštujemo se. Nema u tome ljubavi strasne kao nekad, one krevetske, ali posle toliko godina provedenih zajedno, to je sasvim prirodno.


Nikako idealan
— Uvek sam bio široke ruke i da nije bilo moje Dušice, ko zna kako bih završio. Maštala je ceo život da od mene napravi idealnog čoveka a nije bilo nikakve šanse da ja, ovakav, druželjubiv, pićeljubiv i svakakav, idealan postanem.

Zamerke
— Dušica je meni stalno zamerala što se više nisam posvećivao deci, što više nisam uticao na njihovo vaspitanje, a ja sam njoj što nije ambicioznija kao pevačica. U stvari, u našem braku je svako dobio što je hteo — ona se borila sa decom, a ja sam vršljao po svetu. Oboje smo uživali u onome što nam je zapalo! — smatra Nedeljko.

Vesna Tasić | antrfile.com | 19.04.2017
7  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Novembar 08, 2017, 04:05:32 am
**

POVELA JE JELKA DVA KONJA NA VODU
svadbena pesma / Srbija

Povela je Jelka dva konja na vodu,
jedno(g) vojnovoga, drugo(g) bratnjevoga,
vojnovoga konja bistrom vodom poji,
bratnjevoga konja mutnom vodom poji.

Gledala je majka s visoka čardaka,
gledala je majka, pa je govorila:
"Zašto tako, Jelko, zašto tako, ćerko,
vojnovoga konja bistrom vodom pojiš,
bratnjevoga konja mutnom vodom pojiš?"


POVELA JE JELKA

Povela je Jelka dva konja na vodu
Jednog bratovoga, drugog vojnovoga.

Bratovoga konja mutnom vodom poji
Vojnovoga konja bistrom vodom poji.

Pitale je druške: "Šta to radiš Jelke?
Šta to radiš Jelke, Jelke krivodelke?

Bratovoga konja mutnom vodom pojiš,
Vojnovoga konja mutnom vodom pojiš?

"Nisam mu ja kriva, sam je zagazio,
sam je zagazio, vodu zamutio."

YouTube: Danka Stoiljković — Povela je Jelka
YouTube: Ljuba Nedeljković — Povela je Jelka
8  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Pavle Stefanović (1925—2009) poslato: Novembar 08, 2017, 03:32:30 am
*

TUŽNO VETRI GOROM VIJU
 
Tužno vetri gorom viju,
Goro zelena.
Vinogradi suze liju,
Tugo golema.

Imao sam jednu dragu,
Dragu ljubljenu,
Kitio je rosnim cvećem,
Ružom rumenom.

Ruža mi uvenula,
Ruža rumena.
Draga me je ostavila,
Draga ljubljena.

Koj će mi te draga grlit'
Draga ljubljena!
Koj će mi te draga ljubit'
Draga neverna!

YouTube: Najomiljenija pesma Pavla Stefanovića "Tužno vetri gorom viju"
9  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Pavle Stefanović (1925—2009) poslato: Novembar 08, 2017, 03:22:38 am
*

PAVLE STEFANOVIĆ
(Paraćin, 05.08.1925 — 02.12.2009)

Pavle Stefanović, dugogodišnji izvođač narodnih pesama i vokalni solista Radio-Beograda


Pavle Stefanović, pevač narodnih pesama, rođen je 5. avgusta 1928. godine u Paraćinu. Ljubav prema pesmi nasledio je od roditelja koji su veoma lepo pevali. Osnovnu školu započeo je u Paraćinu, a završio u Smederevskoj Palanci. Tu je završio i gimnaziju. Kao učenik ispoljio je muzički talenat igrajući u pozorišnim komadima sa pevanjem, a zajedno sa sestrom pevao je i u školskom horu. Postao je vokalni solista KUD "Abrašević" u Smederevskoj Palanci u kome je pevao sve do 1949. godine kada se seli u Beograd. Ubrzo postaje solista Drugog programa Radio Beograda. Bio je član i KUD "Branko Krsmanović'" sa kojim je dosta putovao i pronosio slavu našeg narodnog melosa. Nakon reorganizacije Radio Beograda, polaže audiciju kod Vlastimira Pavlovića Carevca i pridružuje se plejadi zlatnih glasova koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj muzičkoj baštini.

Pavle Stefanović preminuo je 2. decembra 2009. godine u Beogradu. ... rts.rs
10  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Milan Prunić Duma (1949) poslato: Novembar 08, 2017, 02:57:53 am
*

MILAN PRUNIĆ VOKALNA PODRŠKA JUBILARNOM DESETOM BEAN FESTU


Milan Prunić, poznati vojvođanski kantautor i interpretator "klasične" narodne muzike, ove godine na jubilarnom X Bean Fest-u u Temrinu, takmičarskog dana (u subotu 7. juna), na velikoj bini, biće jedan od headliner-a, i mini koncertom, u trajanju od 45 minuta, počastvovaće takmičare, domaćine i goste svojom pesmom.

Milan Prunić Duma, Kikinđanin, prvi put se pojavio na festivalu Zlatna tamburica 1987. godine sa pesmom "Dobro jutro Vojvodino", za koju sam napisao tekst i muziku, i bio nagrađen Zlatnom tamburicom. Naredne godine, nastala su smutna vremena, kada se sve što je vojvođansko guralo u stranu, sve do 1995. godine, kada je ta nagrađena pesma, skinuta sa TV programa, što mu je onemogućilo da se s njom probije u prvi ili drugi plan.

Do pesme, Milan Prunić je svirao harmoniku, pa bas prim, imao stalne angažmane po restoranima (devet godina je nastupao u restoranu "Žal za mladost" u Novom Sadu) i festivalima, radio u banci. Od kada je otišao u penziju ostala je samo pesma i uživanje u njoj.

Svoj muzički izraz gradio je polako i temeljno, ugledajući se na Predraga Živkovića Tozovca, Predraga Cuneta Gojkovića, Aleksandra Acu Dejanovića, naravno na Zvonka Bogdana, ali ne imitirajući nikog i "kupeći" od svakog po nešto, trudeći se da ostane svoj. Tako ga je savetovao Dragan Aleksandrić, veliki srpski kompozitor i aranžer narodnih pesama i kola, rekavši mu: "Kada te čuju, da znaju da si to ti, jer svaka kopija, ma kako bila verna, je samo kopija". Za gospodina Prunića bi se moglo reći da je pevač starog kova, pevač koji je uz pesmu negovao gospodstveni manir, kojem je do današnjih dana, ostao veran.

― Ja ne mogu sebi da dozvolim da se glupiram, da klečim, da neko pljuje u novčanicu i da mi lepi na čelo. To nisam nikad dozvoljavao. Uvek sam vodio računa, a što mi je još Dragan Aleksandrić usadio, da moram da imam sako i ispeglane pantalone, čiste cipele i mašnu.

Uvek sam ispoštovao satnicu, nikada nisam dozvolio da mi se "mikrofon zalepi za ruku", ne zato što nisam hteo više da pevam, nego da oni koji nastupaju iza mene, ne čekaju. Nikada nisam zakasnio, ne samo ja, već niko iz mog orkestra "Banatski štim".

Još svojevremeno, kao mlad čovek, dok sam svirao harmoniku na svadbama, a posle i bas prim, vodio sam računa šta pevam. Nikada nisam pevao gluposti, nikada nisam popuštao nekom lošem ukusu i po svaku cenu dodvoravao se publici u jurnjavi za parama. Mora da postoji profesionalna etika i držanje nekog nivoa, i zato sam i prestao da sviram svadbe. Kako sam bivao stariji sve više sam naginjao gradskoj muzici, romansama, koja na sreću još uvek traje, a ja se trudim da je očuvam koliko god mogu. I to ne samo ja ― naglasio je Milan Prunić, koji je uspeo da svoj privatan život sačuva od javnosti, a suprugu Danicu i sinove, Vasilija i Vladimira, danas obojica lekari, poštedi pritisaka javnosti, što je još jedna potvrda kulturnog nivoa ovog umetnika.

Iako je jedan od nekolicine zaštitnika vojvođanske pesme, za gospodina Prunića se ne može reći da je isključivo vojvođanski pevač, već pevač dobrih pesama.

― Za tu hiper produkciju novih tzv. narodnjaka, malo razumem jer od njih su ostale samo dve pesme: "Ivanova korita", Milutina Popovića Zahara, koju peva Merima Njegomir i "Crven konac", Ane Bekute. Ja imam sreću da su neke pesme koje sam pevao "Dva brata iz ravnog Banata" (1984), "Zavejan je put za salaš moj", "Dobro jutro Vojvodino", postale klasika. Nadam se da će mi ove godine izaći CD u izdanju PGP-RTS-a, gde će se od 20 pesma naći bar jedna do dve za pamćenje. Ja sam veoma zadovoljan onim što je ostalo iza mene, pa ako neke pesme i nisu popularne sada, možda će ih neko iskopati i pevati u nekom drugom aranžmanu ― rekao je Milan Prunić.

Zato, svi oni koji žele da uživaju u odabranim pesmama iz vremena prošlih, ali i vremena sadašnjih, mogu da dođu na Bean Fest i čuju pesme Milana Prunića. Po njegovim rečima vremena se menjaju pa je i pasulj postao neko romantično jelo za nove mame, novu decu, a himnu pasulju svira "Apsolutno romanitično", tako da je i muzika koju on peva postala romantična muzika nekih starih vremena, gradska muzika, muzika šlagera, uz našu dopunu, muzika koja nam baš nedostaje.

Top Srbija | 01.06.2014.
11  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Milan Prunić Duma (1949) poslato: Novembar 08, 2017, 02:45:54 am
*

MILAN PRUNIĆ DUMA
Kikinda, 1949

Milan Prunić Duma rođen je 1949. godine u staroj porodici, u Kikindi, gde je i zavrsio nižu muzičku škoLu. Pevač je narodne muzike i tradicionalnih pesama.

Milan dok nije počeo da peva bio je izvrstan u sviranju harmonike. Nastupao je u mnogim restoranima i festivaima, dok nije shvatio da je pesma njegov život. Milan Prunić bio je član ansambla "Uspomene", koji je osnovan 3. januara 1981. godine. Upravo sa ovim ansamblom Milan Prunić izdao je svoj prvi album 1984. godine, a nakon toga i dva solo albuma. Njegove najpozantije kompozicije kao što su "Moja životna priča", "Babo moj", "Dobro jutro Vojvodino" i druge bile su daleko poznate u mnogim zemljama Evrope. Bio je nenadmašan u interpretiranju tradicionalnih narodnih pesama. Za pesmu "Dobro jutro Vojvodino", koju smo već spomenuli dobio je i nagradu "Zlatnu tamburicu". Milan Prunić takođe ostaće zapamčen po pesmi "Jesen stiže dunjo moja". Čovek neobjašnjivo visokih i dobrih glasovnih mogučnosti, svakoj numeri koju izvede dodaje jednu notu više sufisticiranosti i prefinjenosti. Njegov pevanju morate se jednostavno prepustiti. tekstovipesama.net
12  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Novembar 08, 2017, 01:55:19 am
*

UMRO PREDRAG GOJKOVIĆ CUNE

Predrag Gojković Cune je rođen 1932. godine. Bio je pevač srpskih narodnih pesama, starogradskih, sevdalinki, zabavnih i meksikanskih pesama.

Cune je krenuo u prvi razred osnovne škole 1939. godine, u osnovnoj školi "Vojislav Ilić". Srednju školu je završio u Osmoj muškoj gimnaziji na Crvenom krstu u Beogradu, gde se družio i išao u školu sa kasnije proslavljenim glumcima Velimirom Batom Živojinovićem i Danilom Batom Stojkovićem.

Nakon gimnazije, studirao na Trgovačkoj akademiji, ali ga pevanje odvlači od studija, tako da nikad nije diplomirao.

Nadimak "Cune" je dobio, kako je sam objasnio u emisiji "Balkanskom ulicom" Radio-televizije Srbije, po majčinom dozivanju "Odi da te majka cune" (ljubi).

Čovek orkestar, vlasnik prve zlatne ploče na Balkanu, jedan od retkih koji ima apsolutni sluh, umetnik koji zna najveći broj pesama i sedam decenija neguje narodnu i starogradsku muziku, Predrag Cune Gojković, nagrađen Zlatnim mikrofonom za životno delo, poručio je, u poslednjem intervjuu datom Tanjugu, 2015. godine:

"Rodiće se novi Cune....".

U Kamenoj sali Radio Beograda za koji je snimio 1.000 pesama, trajno obogativši njegovu riznicu, proslavio je tada 83. rođendan, skoro 70 godina na muzičkoj sceni i 52 godine braka.

Pored Zlatnog mikrofona, Cunetu je uručen i srebrenjak sa Vukovim likom Vukove zadužbine za doprinos očuvanju tradicije u formi izvorne narodne pesme i Nagrada za životno delo Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

Kamena sala je bila mala da primi sve njegove prijatelje, a Cune je zahvalio svojoj matičnoj kući za to, za njega, vrhunsko priznanje.

"U Kamenoj sali smo učili nove pesme, pisali aranžmane za festivale - od San Rema do Beogradskog proleća. Tu smo se odmarali i zamarali, plakali zbog neuspeha i radovali se uspesima", prisećao se Gojković u razgovoru za Tanjug.

Pre rata, kaže, tamo je išao u bioskop, a posle rata prolazio je pored tog zdanja sa strahom od audicije kod "strašnog Carevca" Vlastimira Pavlovića.

Od debija na talasima Radio Beograda 1939. kada je nastupio u ženskom oktetu, preko položene audicije za radio pevača 1948, množili su se trajni snimci za zvučni arhiv Radio Beograda, nagrade i priznanja, nastupi sa raznim ansamblima, uključujući i Simfonijski orkestar RTS-a.

Godine 1962. napravio je bum sa pločom "Kafu mi, draga, ispeci" koja je dostigla tiraž od 100.000 primeraka.

"Preko noći sve radio i tv stanice su počele po više puta dnevno da puštaju moju pesmu. Nisam mogao ulicom da prođem. Na auto-putu su me zaustavljali naši gasterbajteri. Često se ne bi setili ni mog imena ni prezimena, nego bi doviknuli: Zdravo, kafu mi draga ispeci", prisećao se za Tanjug Gojković.

Pesma "Kafu mi, draga, ispeci", koju je naučio od Nade Mamule, slučajno se našla na ploči, jer se jedna pesma pokvarila pa su ubacili rezervnu, a sve se to dešavalo u vreme kada je Gojković uspešno izvodio zabavnu muziku.

Zanimljivo je i da je prvi njegov zapis na gramofonskoj ploči bila slovenačka pesma, tako da je "prvo zapevao Slovencima, pa tek onda svima ostalima".

Mnogi tvrde da je znao čak 4.000 pesama, a sam Gojković nije bio siguran.

Sa sedam godina, kada je prvi put zapevao, u Kolarčevoj zadužbini, znao je dvadesetak pesama koje je naučio od majke.

"Ona je imala naviku da i lepe i tužne trenutke leči pesmom, a ja sam slušao, učio, zapisivao u pesmaricu. Kasnije kada sam se opredelio za muziku, ne završivši školu, otišao sam u kafanu koja je najbolji univerzitet za pevača, jer tamo morate da zadovoljite mušterije da biste dobili bakšiš", pričao je Cune.

Da je čovek koji zna najviše pesama, Gojković je dokazao 1971. kada mu je "na megdan izašao" Miodrag Mile Bogdanović. Njihovo nadmetanje trajalo je 15 sati, uz njih je dežurao tim od pet lekara, otpevali su 300 pesama, a rezultat je bio 42:41.

Prva runda, prisećao se, bila je da jedan započne pesmu, a drugi završi, druga runda je bila "na slovo na slovo" — kojim slovom jedan završi pesmu, tim slovom kroz 10 sekundi treba da počne pesma drugog.

Treća runda bile su pesme na određenu temu — od vina i rakije, preko kose, cveća, taraba, do brojeva — 55 minuta su pevali pesme o brojevima.

Četvrta runda podrazumevala je pevanje po zadatku protivnika, a u petoj rundi bi jedan započeo pesmu bez da kaže orkestru tonalitet ili o kojoj numeri je reč, da bi protivnik nastavio u drugom glasu.

"Tada se pročulo da Cune zna najviše pesama, ali vremenom to iščili. I danas zapevam u sebi, idem po azbuci da vidim da li mogu da se setim tih pesama", rekao je Gojković, kome je moždani udar svojevremeno oduzeo izuzetan glas.

U lepom sećanju ostali su mu, kako je tada pričao, i nastupi sa Predragom Živkovićem Tozovcem i Miroslavom Ilićem, po ugledu na slavna tri tenora, ali i kako je sa Tozovcem i Zlatom Petrović "zaustavljao građanstvo" kraj malih ekrana u vreme emisije "Folk parada".

Sećao se i svakog detalja iz svoje bogate karijere i nagrada u Puli i Nišu za epizodnu ulogu u filmu "Jagode u grlu" Srđana Karanovića, učešća u filmu "I Bog stvori kafansku pevačicu", i kako je od jednog a capella glasa došao do višeglasja postavši čovek orkestar, sa rasponom glasa od tri oktave.

Snagu za dugo trajanje na sceni crpeo je iz porodice, a važan je i uredan život.

Na pitanje da li u nekom vidi svog naslednika, odgovarao je da smo "pevačka nacija".

"Imamo odlične pevače od sedam do 77 godina, ali mi je žao što postoje samo dva stila pevanja — Cecin i Šabanov. Niko se ne bavi svojim stilom, niko ne obnavlja narodnu muziku, svi jure hitove kako bi zaradili novac ili stekli prestiž", primetio je u tom razgovoru.

"Rodiće se novi Cune, sigurno", poručio je te 2015. Predrag Cune Gojković.

Dnevnik │ 21.07.2017 │Izvor: Tanjug
13  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Novembar 08, 2017, 12:08:05 am
*

P R E D R A G  G O J K O V I Ć  C U N E
Kragujevac, 06.11.1932. — Beograd, 21.07.2017.



"U Cunetovoj biografiji mnoštvo je dokaza da se radi o vrhunskom umetniku. Od debija na talasima Radio Beograda 1939. kada je nastupao u ženskom oktetu prerušen u devojčicu, preko položene audicije za radio pevača 1948. pa do danas množili su se trajni snimci za zvučni arhiv Radio Beograda i nastupi sa raznim ansamblima, uključujući i Simfonijski orekstar RTS-a..." Bojan Suđić

"Zakoračio je u ovu salu drhtavih nogu, stao pred Vlastimira Pavlovića Carevca i otpevao svoj zadatak. Kada je završio, Carevčevo gudalo se spustilo na njegovo rame. Da smo bili u Engleskoj, on bi spustio mač na njegovo rame i prozvao ga ser, ali mi smo u Srbiji i gudalo Carevčevo na Cunetovom ramenu značilo je da je Cune postao vitez tradicionalne pesme i on je to ostao tokom celog života." Nena Kunijević


POŠETALA CARICA MILICA

Pošetala carica Milica
Ispod grada, bijela Kruševca.
S njom šetaju dobre, mile ćeri:
Vukosava i lijepa Mara.

Susrete ih Vladeta vojvoda;
Vladeta je konja oznojio
I u belu penu pretvorio.

Pita njega carica Milica:
— Slugo naša, Vladeta vojvodo,
Zar izdade cara na Kosovu?!









14  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Dimitrije O. Golemović (1954) poslato: April 29, 2017, 02:29:33 am
*

GLASNO PEVA DA SE ČUJE I NA ZLATIBORU

U knjizi "Pevanje iz vika" dr Dimitrije Golemović ovekovečio muzičko stvaralaštvo zapadne Srbije. Pesma se ne sme prekinuti, pa na to pevači strogo paze, uzimajući vazduh naizmenično

Dok su pesme sličnog porekla i starosti u drugim krajevima Srbije skoro sasvim nestale iz narodnog života, pesme iz vika u zapadnoj Srbiji, koliko god delovale neprimerne ovom vremenu, nastavljaju da žive i kod mlađih pevača. Za to postoji više razloga, a osnovni je nesumnjivo taj što su oni postali svesni da je to njihovo pevanje vredno, jer je tradicionalno i istovremeno nešto što ovaj deo Srbije čini posebenim u odnosu na druge.

Ovako u knjizi "Pevanje iz vika" piše doktor etnomuzikologije Dimitrije Golemović, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. Sabrao je terenska istraživanja od četrdesetak godina u nekoliko desetina sela, ali i niz zapisa iz naučnih radova i pera kolega, kao i snimke sa diskova.

Uz redove o najvažnijim osobinama seoskog pevanja, kao ostatku iz davnih vremena, Golemović navodi da ono predstavlja pravu muzičku sliku ljudi koji su ga stvorili: jednostavno je u izrazu, a opet bogato detaljima i puno neke praiskonske snage. Ove pesme se, kaže, danas najčešće čuju u Starom Vlahu i na Zlatiboru, a rasprostiru se i do Rađevine, Tamnave i Dragačeva. Poseban akcenat autor poklanja osobinama teksta i napeva, odnosno melodije, te tonskim merenjima, ali i perspektivama za opstanak.

— Pevanje iz vika u narodnoj terminologiji poznato je i kao pevanje naglas, uz vik, na zateg, što ukazuju na osnovnu osobinu pevanja da se izvodi glasno, da ga karakteriše razvijenija melodijska linija i pojava dugih tonova, onih koji se "ispevavaju". Pesme iz vika se pevaju udvoje, u njima su jasno odvojeni prvi i drugi glas, pri čemu prvi pokazuje visok stepen krativnosti, najčešće ispoljen kroz takozvano usjecanje, dok je uloga drugog da omogući skladnu pratnju. Pesma se ne sme prekinuti, pa na to strogo paze, uzimajući vazduh naizmenično - naglašava profesor Golemović.

Pevači su, inače, podeljeni oko značaja vodećeg i pratećeg glasa i zahteva koji moraju da ispune. Jedni tvrde da je vodećem glasu teže da peva, jer "mora da usjeca", odnosno "predvaja", a i da zna kad treba da "skrene glasom" da bi oblikovao izvođenje pesme. Drugi, pak, tvrde da je napornije pevati drugom glasu, ili kako kažu, "zadnjaku".

Pesme iz vika pevaju se u različitim prilikama i autor navodi svedočenja iz istraživanja:

— Gde se sastanu dvoje, to viknu: kad se peče rakija, kad se žanje žito, kad se komiša kukuruz, kad se sa volovima rabadžija... Najčešći stihovi pesama su u desetercu i osmercu.

Novo vreme i običaji, kao i pustošenje sela, nisu pregazili staru pesmu, jer očuvanju i negovanju, proučavanju i sakupljanju pesama posebnu pažnju poklanja Društvo za negovanje tradicionalnog pevanja izvika u Novoj Varoši.


NOTNI ZAPISI I DISK

Među koricama knjige "Pevanje iz vika", u izdanju novovaroškog Društva za negovanje tradicionalnog pevanja, nalaze se i notni zapisi pesama, brojne fotografije, kao i 21 numera pevača na audio kompakt-disku. Izvođači su iz Rače, Kremana, Ribaševine, Azbukovice, Seče Reke, Trnave i sela novovaroškog dela Starog Vlaha.

Dragoljub Gagričić | 15.01.2017. | Večernje novosti
15  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Citra poslato: April 29, 2017, 02:14:04 am
*

CITRA


[...] Naziv citra grčkog je porekla i odnosi se na celu porodicu instrumenata. Pored njega postoje i drugi koji najverovatnije proističu iz načina odn. položaja instrumenta pri sviranju kao i prema obliku. Poznatiji nazivi su: citura, stolna citra, citra sa perom, citra sa duplim notama i dr.

Rezonator citre najčešće je pljosnata drvena kutija pravougaonog ili trapezoidnog oblika. Žice na citri, štimovane u kvartama ili kvintama, njih 30-45, su metalne, sa čivijama i pod njima se nalaze prečage. Javljaju se kao dijatonske (sa jednim redom prečaga) i kao hromatske (sa više redova prečaga). Pri sviranju citra se drži na nekoj ravnoj podlozi (sto, stolica..). Svira se okidanjem prstiju, metalnim naprscima ili za to podešenim posebnim čeličnim pločicama (plektrum).10 Citra je kod nas najviše u upotrebi bila u Vojvodini i to kod Mađara, kako kod onih u selu, tako i u gradu. Repertoar su činile pesme, ali i instrumentalna pratnja narodnih igara, valcera, čardaša, kola i dr. Što se tiče porekla citre, ona je veoma stara. U naše krajeve verovatno da su je doneli mađari iz Azije, svoje pradomovine. Ona se takođe javlja i na širem području Evrope.


10 Dimitrije O. Golemović, Narodna muzika Jugoslavije, Muzička omladina Srbije, Beograd, 1997. str. 58.


Tekst preuzet iz kataloga "Zvuci prošlosti"
Autor izložbe i kataloga: Vladan Radisavljević, dip. etnolog-antropolog
Izdaje: Zavičajni muzej Aleksinac
Maj, 2015.
16  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Ćemane poslato: April 29, 2017, 01:30:13 am
*

ĆEMANE


Ćemane je kordofoni (žičani) instrument koji pripada persijsko — arapskoj porodici gudačkih instrumenata. Sastoji se iz trupa kruškastog oblika koji postepeno prelazi u kratak vrat i glavu na kojoj se nalaze čivije za zatezanje žica (u prošlosti od životinjskih creva, a danas od metala), najčešće njih tri, ali ih može biti i četiri. Žice se najčešće štimuju na tri visine: prva i treća su u razmaku oktave, a druga — koja se nalazi u sredini, je za kvartu niža od najviše.8 Melodija se izvodi na najvišoj žici na taj način što se "skraćuje" pritiskom ali ne jagodica prstiju kako bi se dalo očekivati, već korenom nokta. Ostale žice su bordunske.

Gudalo ovog instrumenta veoma je dugačko, opuštenih struna koje se zatežu palcem prilikom sviranja. Pri sviranju instrument se drži na levom kolenu, ako se svira u sedećem stavu, ili zakačen za kaiš, ako se svira stojeći. Repertoar ćemana u sebi sadrži pratnju narodnih igara i pesama. [...]


_______________

8 Dimitrije O. Golemović, Narodna muzika Jugoslavije, Muzička omladina Srbije, Beograd, 1997. str. 65.


Tekst preuzet iz kataloga "Zvuci prošlosti"
Autor izložbe i kataloga: Vladan Radisavljević, dip. etnolog-antropolog
Izdaje: Zavičajni muzej Aleksinac
Maj, 2015.
17  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Frule dvojnice poslato: April 29, 2017, 01:23:08 am
*

FRULE DVOJNICE


Dvojnice su dve spojene svirale — frule, izbušene paralelno u jednom komadu drveta. Svaka svirala ima kao i frula prorez za uduvavanje vazduha, brid na kome se prelama vazduh /brid je sa prednje strane obe frule/ i otvore za prste na obe frule. U Srbiji na levoj fruli su tri, a na desnoj četiri otvora. Obim dvojnica je seksta u desnoj svirali a kvarta u levoj svirali, kako u osnovnom, tako i u okavnom registru. Na dvojnicama se svira dvoglasno, u dve varijante:

a) na levoj svirali se drži jedan ton, a na desnoj se svira melodija
b) na desnoj se svira melodija, a na levoj se melodija prati u donjoj terci.


panacomp.net
18  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gusle poslato: April 29, 2017, 12:01:46 am
*

GUSLE U XXI VEKU


Ne možemo s guslama u XXI vek!

Srbi napred — gusle stoj!

Šta da se radi? Što to nisu rekli ranije? Dvadeset vekova je moglo, a sad odjednom ne može. Kao da je XXI vek gori od svih predhodnih vekova. Da smo to znali ne bi smo s guslama ni kretali na toliki put. Na jedvite jade smo se nekako dopeljali do pred kapiju XXI veka i sad treba da se tu razdvojimo. I ne znamo ko je koga dovde doveo: one nas ili mi njih. Ni ko je postao sporan: mi, gusle ili ono što gusle pamte i govore. Nemoguće da mi valjamo, a gusle ne valjaju. Možda bi trebalo da mi ostanemo u XX veku, a one neka idu dalje da pričaju našu pogibiju. Ili da uđemo odvojeno, ako ne možemo zajedno...

Ima učenih ljudi koji tvrde da bismo još pre dvesta godina bili u XXI veku da nam nije bilo gusala i narodnih pesama. Mnogi se s stime slažu i predlažu da ih ostavimo, ali ne kažu kome. One i nemaju nikoga osim nas, a i nas je sve manje...

Ima mišljenja da se oni kji zahtevaju da se odreknemo gusala — u tom slučaju — ne bi na guslama zaustavili. I da bi odmah potom tražili da se odreknemo i svoga imena i svoga jezika...

Mogli bi smo da nađemo nekoga ko je manje sumnjiv pa da ih on pronese u XXI vek, ali nema tog carinika koji neće poznati da nisu njegove... A mi, ako se u XXI veku pojavimo bez gusala — ko će nas poznati i kako će znati ko je došao?

Daih smestimo u muzej? I to bi bilo rešenje kad bi one htele da ćute, ali ko će slušati kako nas otud kunu i zapomažu. (Zar to ne bi ličilo na one koji smeštaju majke u staračke domove?)

Ako gusle ne mogu u XXI vek, to znači da ne može ni majka Jugovića, ni mlada Gojkovica, ni Kosovka devojka, ni devet Jugovića, ni Predrag ni Nenad, ni Kajica vojvoda, ni krilati konji, ni vile ravijojle, ni utve zlatokrile, ni ognjeni zmajevi.

Moguć je i kompromis.

Ako Grci, ako Rusi, ako Englezi, ako Francuzi, ako Nemci, ako Kinezi, ako Japanci, ako Arapi...uđu u XXI vek bez svojih svetinja, spevova i mitova – nek im se pridruže goli i bosi Srbi.

U suprotnom — s guslama se nećemo razdvojiti. Ako nas neće s guslama — nećemo ni ulaziti. Vek dođe i prođe, a gusle ostaju. Imamo više obaveza prema guslama, nego prema XXI veku. I više se bojimo gusala nego XXI veka! Ako može XXI vek bez nas, možemo i mi bez njega. Ko je bio u pravu, videćemo u XXII veku.

Matija Bećković, akademik
Hoće li Srbi sačuvati gulse kao što su gusle sačuvale njih : zbornik radova
Izdavač: Društvo guslara "Nikola Tesla" Obrenovac
Obrenovac — 18.02.2012. god.
19  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — B poslato: April 28, 2017, 10:43:12 pm
*

BAČKI RUČAK

Bački ručak običan, ima red svoj logičan.
Dobra čorba kisela, žuta, mrka i bela.
Pa zakuska šarena, šunka, jaja barena.
Zatim riba pečena, sa limunom sečena.
Onda čorba kupusa s mesom dobra ukusa,
zatim koha činija, činija,
od svega najfinija, finija.

Pa pečenje punjeno, potpečeno, rumeno,
zatim ćurka nogata, i salata bogata,
gibanica makova, vina puna akova,
i sirevi, i voće, i kolača ko hoće.

Zatim kao što je red, što je red,
kafica i sladoled, sladoled,
orasi u šećeru, šećeru,
onda čekaš večeru, večeru.

S one strane Dunava gazda prati svatove;
velike, bogate, sve na travi zelenoj.



YouTube: Ansambl "Tamburica 5" — Bački ručak
20  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Narodni orkestar RTS poslato: April 28, 2017, 09:50:43 pm
*

ČUVARI TRADICIJE
 
...
Veliki jubilej — 80 godina rada, Narodni orkestar RTS obeležiće večeras u Kolarčevoj zadužbini, svečanim koncertom "Tradicija svilom povezana". Deo bogate muzičke riznice, decenijama sakupljane iz najdubljih i najskrivenijih "muzičkih kutija" našeg naroda, publici će predstaviti istaknuti pevači i instrumentalni solisti čije su interpretacije narodnih srpskih pesama, kao muzičko blago neprocenjive vrednosti, trajno zabeležene u fonoteci Radio Beograda.

Orkestar RTS je osnovao i utemeljio legendarni violinista Vlastimir Pavlović Carevac. Na njegovim temeljima, vodili su ga i violinista Miodrag Jašarević, klarinetista Božidar Boki Milošević i harmonikaš Ljubiša Pavković. Od 2009. godine, 19 članova Narodnog orkestra RTS predvodi harmonikaš Vlada Panović. Članovi su uvek bili vrhunski solisti i orkestarski muzičari, a orkestar je godinama učestvovao na festivalima narodne muzike u Srbiji kao i čuvenim emisijama Radio Beograda: "Selo veselo", "Dragovanje", "Karavan"...

— Orkestar je osnovan 1934. godine, ali je godinu kasnije počeo praktično da radi — kaže za "Novosti" Mirjana Drobac, etnomuzikolog muzičke produkcije RTS i autor koncerta. — Istoriju najstarijeg narodnog orkestra u regionu, obeležile su mnogobrojne pesme, ali jedina koja je uvek bila na repertoaru je numera "Svilen konac". Zato smo koncert tako i nazvali, iako ćemo muzikom, pesmom i pričom, večeras obuhvatiti ceo istorijat Narodnog orkestra.

Od osnivanja do danas, orkestar uglavnom baštini narodnu muziku nastalu u gradskim sredinama, ali to, kako ukazuje naša sagovornica, nisu starogradske pesme i romanse. Osim toga, orkestar neguje i komponovanu muziku utemeljenu na kvalitetnom nasleđu.

— Narodni orkestar RTS je bio i najveći branik srpske tradicije i u trenucima kada je naša narodna muzika najviše bila izložena stranim uticajima koje smo, nažalost, usvajali kao svoje iako nisu imali nikakvu umetničku vrednost. To i jeste naša obaveza. Zašto bismo se veselili uz tuđe melodije i nekvalitetne pesme kada imamo naše muzičko blago — priča Mirjana Drobac.

Da je za osam decenija rada Narodni orkestar RTS postao svojevrsna institucija srpske narodne muzike, koja je neizmerno doprinela očuvanju našeg muzičkog nasleđa, svedoči i maestro Ljubiša Pavković, koji je član orkestra bio četiri decenije, a vodio ga 28 godina. Narodni orkestar je, kaže, uvek bio velika škola i za instrumentalne soliste i za pevače, a najvažniji, zajednički zadatak bio je očuvanje srpske narodne muzičke baštine.

— Još od prvih dana orkestra, od vremena Carevca, kriterijumi za "ulazak" u Narodni orkestar bili su izuzetno visoki — priča Pavković. — Tako je bilo i sa pevačima koje je orkestar pratio. Da bi otpevao jednu srpsku narodnu pesmu tokom radio-programa, koji se do sredine pedesetih emitovao isključivo uživo, pevač je sa korepetitorom morao da vežba barem dva meseca. Potom je dobijao priliku da napravi probni snimak i samo ako je vrhunski, onda može da otpeva jednu ili dve pesme uživo na Radio Beogradu.

U Carevčevo vreme, visoko podignuta lestvica za sviranje i pevanje srpskih narodnih pesama, po rečima našeg sagovornika, omogućila je da stasa generacija vrhunskih svirača, ali i pevača poput Vula Jevtića, Anđelije Milić, Radmile Dimić, Danice Obrenić.

— Kada je 1963, Carevčeva violina utihnula, nasledio ga je Miodrag Rade Jašarević. Došla su i druga vremena, pa je osim srpske narodne muzike koja je bila alfa i omega našeg rada, povremeno "uplivavala" i muzika iz Makedonije i Bosne, kao i poneka starogradska pesma i romansa. Lestvica za ulazak u orkestar i dalje je bila podignuta visoko, ali je bilo svirača-solista koje je Jašarević u nekom momentu isticao. Govorim o Bokiju Miloševiću, Aleksandru Šišiću, legendarnom violinisti savršene tehnike i neverovatnog muzičkog impulsa, o Branimiru Đokiću, pa i sebi. Pojavljivanje takvih solista bila je velika afirmacija, a mi smo svojom popularnošću doprinosili ugledu celog orkestra.

Jašarevića je nasledio Boki Milošević, a naš sagovornik je na čelo orkestra došao 1981. godine. Tada se, kako kaže, ukazala potreba i za širim zvukom. To podrazumeva povećanje broja članova orkestra, najpre gudača, a potom su u orkestar "ušli" i bubnjar i gitarista. Orkestar je tada "dobio malo više orkestracije", a svaki instrument je imao svoju deonicu i počinje da se svira aranžmanski.

— Orkestar nije napustio ništa od onog što mu je podloga, zvuk ostaje autentičan, ali je širi i zvuči umivenije. Taj period je bio vrlo plodan, ali i izuzetno težak. Naša obaveza, ali i opredeljenje bili su da sačuvamo srpsku narodnu muziku. A, devedesetih godina to je bilo vrlo teško. Srećom, uspeli smo da sprečimo da "šatorsko krilo i muzika" uđu čak i u Radio Beograd, iako nam mnogo toga nije išlo na ruku. Možda je moglo bolje, ali časnije nije — priča Pavković.

Sve što je sačuvano od srpske muzike, ponosno kaže naš sagovornik, potiče od Narodnog orkestra. Reč je o hiljadama snimaka.

— U budućnosti, orkestar očekuju veliki izazovi. Najvažnije bi, ipak, bilo da Muzička akademija u Beogradu, konačno, otvori odsek za narodnu muziku koji će izučavati našu bogatu muzičku riznicu, pa i Balkana koji je muzički majdan. Narodna muzika je deo našeg genetskog nasleđa, mora se čuvati, negovati i izučavati kao jezik i pismo — kaže maestro Pavković.

Srpska narodna muzika je iskonska, zapisana u genima, i po mišljenju našeg sagovornika, s njom se ne sme eksperimentisati. Treba je, kaže, fino da se upakuje, a da joj se ne uzme ništa od onog što mi osećamo, što nam je u krvi.

NEPONOVLJVI JAŠAREVIĆ
— O Carevcu se mnogo govori i zna, ali povodom ovog našeg velikog jubileja želim da podsetim i na neizbrisiv trag i pečat koji je orkestru utisnuo Miodrag Rade Jašarević. Ovaj genijalni violinista, nastradao je 10. oktobra 1976. godine u saobraćajnoj nesreći sa Silvanom Armenulić i Mirjanom Barjaktarević. Bio je muzičar koji je imao celu melodijsku i harmonijsku sliku orkestra što je prava retkost za muzičare koji ne sviraju harmonski instrument. O Jašareviću se danas, nažalost, govori nedovoljno. Godinama je nepravedno skrajnut. A, imao je veliki izazov da posle Carevca, oko kog je stvoren kult, preuzme i vodi orkestar. I uspeo je — podseća Ljubiša Pavković.

NARODNA MUZIKA NA AKADEMIJI
— Mnogi bi moglo da se uči na odseku narodne muzike Muzičke akademije. Budući svirači i pevači naučili bi, na primer, da je balada setna, gradska pesma i da po formi nema ukrase, trilere, ni kićenja. Ne bi se desilo da najdivniju baladu "Zajdi, zajdi" skrnavi ko stigne. Došli smo dotle da je ta pesma uništena, jer ima onih koji od nje pokušavaju da naprave sevdalinku ili "šumadiju" — priča Pavković.

BARDOVI NA SCENI
Najpopularnije pesme srpske narodne muzike, u Kolarčevoj zadužbini, večeras će pevati Jordan Nikolić, Dušica Bilkić, Snežana Đurišić, Merima Njegomir, Miroslav Ilić, Ana Bekuta, Marinko Rokvić... Virtuoznost će još jednom pokazati i instrumentalni solisti Ljubiša Pavković, Božidar Milošević, Branimir Đokić i Vlada Panović.

J. Matijević / S. Dobrosavljević | 25. maj 2015. | Večernje novosti
21  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Novica Urošević (1945—2009) poslato: April 27, 2017, 01:11:41 am
*

MIROSLAV OBEĆAO, PA NIJE DOŠAO

Na trgu u Požarevcu u utorak uveče bila je nezapamćena gužva. Više od 15.000 ljudi došlo je na koncert u znak sećanja na pevača i kompozitora Novicu Uroševića, a nastupili su brojni pevači uz pratnju orkestra Novice Nikolića Patala, inicijatora i organizatora ovog događaja.

I dok su se na bini smenjivali pevači kojima je Ujka Nole (kako su mnogi zvali Uroševića) promenio život svojim pesmama, mnogi su se uz setu prisećali nekih lepših estradnih vremena. Međutim, bilo je i onih koji su zaboravili koliko im je pomogao, pa se nisu pojavili iako im je nekada čuveni kompozitor omogućio da se zahvaljujući njegovim pesmama vinu u estradne visine.

Koncert je organizovan pod pokroviteljstvom Grada Požarevca, a pošto su se učesnici odrekli honorara, gradske vlasti su obećale da će platiti izradu biste Novice Uroševića, koja će 15. oktobra na Dan oslobođenja Požarevca, biti svečano postavljena u centru njegovog rodnog sela Drmno.

Kako kažu organizatori Zorica Brunclik nije mogla da dođe zbog ranije ugovorenog gostovanja u Bosni, Jašar Ahmedovski je na odmoru u inostranstvu, Snežana Đurišić je odustala zbog bolesti u poslednjem trenutku, dok Nedeljka Bajića Baju nisu uspeli da pronađu.

Miroslava Ilića, koji je snimio Uroševićeve pesme "Tako mi nedostaješ" i "Šta sam ja u tvom životu" organizatori su iščekivali do poslednjeg trenutka, ali on nije došao.

— Rekao mi je da prethodnog dana ima nastup u Banjaluci, ali da sigurno stiže u Požarevac, makar i na jednoj nozi. Iako je obećao, nije došao, niti se javio da je sprečen. Ipak, niko mu ne zamera, ko dođe dobro je došao, a koga nema bez njega se može — rekao je Petar Crnobrnja, poznati požarevački radio i TV voditelj, jedan od organizatora i voditelj koncerta.

Prisutni su se prisećali anegdota sa Novicom Urošević, pa je tako Jasmin Muharemović ispričao da nije bilo Ujke, možda bi napravio fudbalsku a ne pevačku karijeru.

— Posle utakmice na kojoj sam postigao go koji se daje jednom u životu, pozvali su me da dođem u Crvenu zvezdu, na šta je Nole zakukao: "A šta će biti sa pločom koju pripremamo?" Sećam se i da me je tokom NATO bombardovanja danima čekao na železničkoj stanici da stignem u Beograd iz Beča. Nije vredelo ubeđivanje prijatelja da vozovi ne idu zbog srušenog mosta u Novom Sadu. Na kraju je Nole, iako je bio bez para, seo u taksi i došao da se sastane sa mnom — seća se Jasmin.

Na požarevačkom trgu pevao je i Era Ojdanić, koji je došao u pratnji zgodne 30-godišnje prijateljice, pa Stanojka Mitrović Ćana, Šaban Šaulić, Nada Topčagić, Vera Matović, Angel Dimov koji je izveo čuveni hit "Ovo je priča o nama".

— Ova pesma je moj pasoš, koji mi je omogućio da radim širom sveta. I danas je svi znaju, traže, pevaju sa mnom, uvek je aktuelna — priča Angel. Šeki Turković otpevao je pesmu "Poslednji boem" za koju mnogi kažu da je u njoj Nole sažeo svoj život i svoj kraj. Koncert je zatvorio Mitar Mirić, saradnik, prijatelj i kum čuvenog kompozitora. Kako reče, prošli su zajedno sito i rešeto, osvojili festivalske nagrade, dočekali mnoge zore, zaradili, ali i potrošili brdo para.

Novica Urošević rođen je u selu Drmno 1945. godine, a umro je 11. novembra 2009. u Beogradu. Bio je pevač, kompozitor, tvorac brojnih hitova: "Ne može nam niko ništa", "Ne daj da nas rastave", "Tako mi nedostaješ", "Imam dečka nemirnog", "Ne diraj čoveka za stolom"... Ostao je upamćen i kao čovek koji je početkom '80-ih godina platio najveći porez na kraju godine od prihoda i autorskih honorara od prodatih singl i LP ploča i kaseta. Njegove pesme i albumi prodati su u preko 50 miliona primeraka!

D. Dušanić | 04.09.2014. | Vesti-online
22  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — S poslato: April 26, 2017, 08:00:23 pm
**

STANI MALO KAFANSKI SVIRAČU1
Bora Đorđević

Stani malo, kafanski sviraču,
stani malo i ne sviraj više.
Nek odmore tvoje stare kosti;
s kolegama podeli bakšiše.
(s kolegama podeli bakšiše.)
 
Noći su ti izrezale čelo.
Svaka noć je novu boru dala.
Ujutro ćeš s taksistima kući,
i s damama sumnjivog morala.
(i s damama sumnjivog morala.)
 
Nek zaćute vaši instrumenti
isluženi, sa solunskog fronta.
Tuđe suze brisao si pesmom,
svake noći do poznog fajronta.
(svake noći do poznog fajronta.)
 
Ti ćeš sutra ponovo da sviraš
pijanima, u istom bircuzu.
Stavljaće ti novac među žice —
smejaćeš se, a skrivaćeš suzu.
(smejaćeš se, a skrivaćeš suzu.)

1 Dragoljub Rajić | Srpske starogradske pesme | Beoknjiga, Beograd, 2009
 
YouTube: Spomenari — Stani malo, kafanski sviraču
23  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nikola Grbić Grba (19xx) poslato: April 23, 2017, 11:50:36 pm
*

ROKERI SU UDBINA DECA

Muzičar Nikola Grbić Grba, iako se ne eksponira u medijima i TV emisijama, dugi niz godina iz prikrajka radi ono što najbolje ume u životu, svira i svojim performansima zabavlja publiku u beogradskim, ali i klubovima širom dijaspore.

Napisao je Grba hitove za brojne izvođače, a njegove pesme nastale pre 20 i više godina i danas se pevaju na koncertima, raznim slavljima i državnim proslavama.

Često osporavan zbog svojih stihova, muzičar je kako kaže, završio u narodnjačkim vodama, a za članove Južnog vetra, koje je tada predvodio Mile Bas, kaže da su pravi profesionalci.

Pesma "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja.

Odlazio je Grba u beli svet, ali uvek se vraćao u Srbiju.

Sa gitarom u ruci priseća se svog detinjstva, muzičkih početaka, životnih izazova...

CENA NAIVNOSTI

— Rođen sam u Novoj Varoši, u Beograd su me doveli na silu kad sam bio mali. Živeo sam prvo na Slaviji, pa sledećih 30-ak godina na Karaburmi. Posle me je put odveo u Švajcarsku, Nemačku, Englesku, Italiju. Sad sam opet ovde i tako sve ukrug. Valjda ću se jednog dana vratiti na Zlatar gde sam rođen. Karaburma je industrijsko naselje. Zvali su je mala Kolumbija, to sve govori. Moje prve pesme bile su o demistifikaciji socrealizma koji je bio nametnut kao kulturni obrazac. Čudno da ih je malo ljudi razumelo. Mislio sam da je to svima jasno, da je prosto. Pošto se u to vreme pojavio pank i Seks pistolsi su psovali kraljicu, ponadao sam se da je najzad došlo pet minuta da kažemo šta mislimo. Tu sam ispao naivan.

— Bilo je to vreme kad su, na primer, političarima podvodili maloletnice iz doma za nezbrinutu decu, vreme najvećih pljački i divljanja, "jagnjećih brigada", koje su preteča ovog sada.

Te komunističke glavešine su se iživljavale na nama, a mi smo im donosili cveće na državne svečanosti.

Naime, DB je oduvek držao muziku pod kontrolom, kao i danas, i oni su stvorili od dece novinara i zaposlenih u državnom aparatu novi talas.

U to vreme ljudi su za jednu pesmu, na primer "Oj, vojvodo Sinđeliću", išli u zatvor i dobijali batine.

— U svakom parku je bilo boljih bendova od grupe Idoli koju danas predstavljaju kao deo istorije naše muzike. Malo sve to boli, iz te svoje naivnosti i kad sam shvatio koliko je sati i da meni nikada neće dozvoliti prolazak u neke medije, s obzirom na to da se zna ko su mi deda i otac, i da potičem iz izrazito antikomunističke porodice, završio sam iz nju vejva u Južnom vetru. Napisao sam najveće gluposti narodne muzike koje se i danas slušaju. Često čujem danas da kukaju za rokenrolom, koji je uvek bio pod kontrolom i kojeg su finansirali da se omladina zabavlja za 25. maj, 1. maj, 29. novembar. Znači, država je iz svog budžeta davala da se to drži pod kontrolom i zna se koji bendovi su mogli da sviraju. Rokenrol je živeo na osnovu tih državnih praznika. Mnoge su oterali, a da bi ljudi mogli da žive, morali su da sviraju narodnjake i dobili su ono što su dobili. Na jednoj strani vrhunske muzičare u folk muzici, a na drugoj, neku kvazielitu koja se bavila sama sobom daleko od realnosti. Najbolje da izbegneš medije je da govoriš istinu, a tako je to i u životu. Ako počneš svima da govoriš istinu, niko te neće ni na slavu pozvati.

TREŠNJE SA LEŠĆA

— Još u srednjoj školi počeo sam da se bavim muzikom, a bend se zvao Promašeni život. Pobedili smo na Palilulskoj rok olimpijadi. To je sve bilo klinačko, ali je u našoj blizini bilo mnogo profesionalnih muzičara. Kad sam shvatio da je sve prevara, počeo sam da radim za pare i narodnjake. Pesma "Lešće", koja inače nije narodnjak, snimljena je 1985. godine, pa sam je je kasnije presnimio na albumu "Bogu u Beogradu", da bi je na kraju otpevao Aca Lukas koji je na prvom snimku svirao klavijature, po meni, u jednom od najboljih sastava sa kojim sam svirao, a zvao se Pirana servis.

BORBA ZA DUŠU

— Meni je žao ove dece koja se danas bave muzikom i što su u ovim muzičkim takmičenjima. Sve što guraš pod tepih jednog dana ćeš da staneš na to. Ne vidim tu neku karijeru, već više pokušaj da dobiješ diplomu bez fakulteta, a neko ih je ubedio da to tako može. Ne znam koliko umetnici mogu svesno da biraju svoj put. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje delova u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija pravo značenje, rad. Ima ona priča da je neko postao svetac postom, molitvom i odricanjem, neko velikom žrtvom, a neko zato što je morao. Kad gledamo sve unazad vidimo da je to bio jasno određen put. Sada je muzika kontrolisanija nego u Titovo vreme. Cela kulturna scena fingirana je uglavnom. Pa nama su ministri bili glumci, ljudi koji ceo život govore tuđe tekstove. Sve je to jedna velika borba, borba koja tek počinje. Borba za dušu, za opstanak, način života.

Priča o toj pesmi i nije baš lepa. Kao klinci mi smo gore krali trešnje i igrali se na tom brdu, a oni su hteli da prave groblje. Ljudi su se smejali i nisu verovali kako će tu biti groblje jer je mesto najlepše za stanove i kuće. Odatle se pruža prelep pogled na Pančevo, Slance, Zvezdaru. I oni su stvarno počeli da prave groblje.

— Nastala je pesma i ima ona svoju priču, mrtve i žive učesnike, ali da ne opterećujemo ljude time. Aci sam radio i ploču zato što je on prerastao tu gradsku scenu. Članovi Južnog vetra s kojima sam radio veliki su majstori. Mile Bas je jedan od najmuzikalnijih ljudi koje sam video. On je vrhunski majstor svog zanata od koga sam mnogo naučio. Pojedini kompozitori su imali privilegije u izdavačkim kućama i on uopšte nije mogao da živi od svog kreativnog rada. To je tako veliki talenat i darovit čovek tako da je to moralo negde da probije. Tuga je što ga tada nisu pozvali da radi pesmu za Evroviziju. Pesme Južnog vetra su poluzabavne, novogradske pesme.

LJUBAVNE JADIKOVKE

— Pošto živimo u burnim vremenima, takvi su nam i životi što je neiscrpan izvor inspiracije. To što autori izbegavaju da pišu o stvarnosti više je za neku psihološku studiju. U našoj tradiciji, koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno, postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Mi smo zemlja gde se desilo toliko ratova, toliko izbeglica, toliko socijalnih propasti, a naši muzičari pevaju samo kao da smo svi neki paćenici. Samo nas ostavlja neka žena, sedi se u kafani i pije, kao da se ništa ne dešava, samo smo neverni jedno drugom. Muzika trenutno služi za zamagljivanje stvarnosti i zamazivanje očiju. Ja sam u jednom momentu izdao ploču za RTS i u svim emisijama me je bilo osim u Dnevniku. Bio sam u Cirihu u vreme bombardovanja Republike Srpske kad je pogođena bolnica gde je bilo osam mrtvih. I svi mediji u Evropi su to preneli. Gledao sam satelitski program RTS gde niko ništa nije javio. Sat vremena su prenosili retrospektivu poslednjeg kola fudbalskog prvenstva, gde su igrali recimo Milicionar, Rad, Zemun.

IZBACILI REČ ZEJTINLIK IZ PESME "OVO JE SRBIJA"

— Imao sam problem kada sam sa 22 godine napisao pesmu "Ovo je Srbija". Ljudi su počeli da me izbegavaju zbog te pesme. Onda smo svirali tajno. Sakupila bi se ekipa i onda jedan stoji ispred vrata i gleda da ne naiđe neko. Jednom je snimljena ta pesma, pa je zabranjena na svim programima RTS. Jedino je Radio Studio B Drugi program emitovao tu pesmu. Kada su pokretali televiziju napravilu su emisiju o meni, i kad je trebalo da se emituje došli su inspektori i zabranili emitovanje programa. Danas je, čujem, na svim državnim manifestacijama, gde vrlo često potpišu aranžera i dirigenta, a mene ne. Ne odgovara nikome biografija nekog ko uvek ima nešto da kaže da to nije tako. Čak je sad pevana na Sretenje, ali je promenjen deo teksta, izbačena je reč Zejtinlik. I kad hoće da uzmu neku pesmu treba da me pitaju ili već nekog ko je malo pismen jer kad nešto izmeniš, pesma gubi smisao.

— I nešto je puklo u meni i rekao sam "hvala" i nigde se više nisam pojavio u medijima. Ispalo je da ja tu treba da zabavljam nekog dok ljudi ginu, kasnije kradu fabrike. Ja nažalost ne znam ništa drugo da radim osim muzike. Moji nastupi su performansi na kojima recitujem, držim govore... To jeste pop-rok sa nekom slovenskom crtom. Pokušavam da u svemu pronađem neku dubinu, poruku, da se probudimo. U Srbiji postoji mnogo dobrih svirača koje nikada nećete videti u medijima. Jednu stvar sam shvatio, ima taj zakon džungle — ne ubijaj više nego što možeš da pojedeš. Nema potrebe juriti okolo da se rasipaš. Dok je čovek živ, nije završio posao na Zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.

ODLAZIO SAM I VRAĆAO SE

— Odlazio sam i uvek se vraćao u Srbiju. Sad me pitaju zašto. Pa gledano matematički najbliži put od tačke A do tačke B je prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do Boga je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde, rodio bih se tamo. Bog to bolje zna nego mi. Tamo sam se bavio muzikom a moj odlazak nije bio stvar boljih uslova. Ja imam svoju misiju, svoj dug. Zamislite, svi ti moji preci koji su ginuli i robovali da gledaju svoj krajnji izdanak da služi njegovim neprijateljima. Ima gomila stvari koji ti mogu obezbediti komforniji život, ako ćemo da trgujemo. A koja je cena toga. Odavde su ljudi odlazili zato što su ih terali. Nisu baš srećno bežali zato što im je bolje. Imam pesmu koju sam sad snimio "Neću da idem" i baš o tome govori. Oni su stvorili uslove da svako sam dođe do genijalnog rešenja da je odavde najbolje pobeći. Ovde je bilo mnogo teže u prethodnim vekovima i da je trebalo da se beži, pobegli bi davno svi. Stalno sam putovao tamo-vamo, a 1997. godine sam se vratio natrag. Jako je teško živeti napolju kad se ovde dešava nešto. Nema veće tuge nego da živiš u inostranstvu za vreme bombardovanja tvoje zemlje. Znam mnogo ljudi koji su živeli napolju pa su se vratili. A sve je to povezano s muzikom. Davne 1914. ali i prethodnih godina devojke su pevale: "Što bi dike, ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta". To je bilo pre 100 godina. Zamislite koliko se kod nas promenio moral kad se sada peva o nekim kazinima, ferarijima. Malo smo se zaigrali u svemu. Šta znači bolji život? U Titovo vreme svi su kukali što nemaju više novca. A sad kukaju za tim Titovim vremenom i pričaju kako se dobro živelo. Dobro se živelo i u tursko doba ako si hteo da budeš Turčin. Ko je hteo da promeni veru, živeo je odlično. Ta priča o boljem životu je samo pitanje cene koju hoćeš da platiš za svoju granicu konformizma.

vesti-online.com 27.03.2017
24  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nikola Grbić Grba (19xx) poslato: April 23, 2017, 11:19:50 pm
*
Kucamo na vrata zaboravljenih asova!

NIKOLA GRBIĆ GRBA: ESTRADA JE MAŠINERIJA ZA PRAVLJENJE NOVCA!


Čuveni muzičar, kompozitor i tekstopisac Nikola Grbić već decenijama piše najveće hitove na našoj muzičkoj sceni. Njegove pesme izazivaju najdublje emocije, šira publika jednogasno na koncertima brojnih pevača peva stihove koje on piše. Izdao je četiri albuma: "Uspavanka za ozbiljne bebe" (1987.), "Stariš li i ti" (1990.), "Muškarci to ne rade" (1993.), i "Bogu i Beogradu" (2004.). Odrastao je na Karaburmi u Beogradu, a ovaj grad i država su duboko utkani u njega svakom svojom ulicom i predelom. Njegova pesma "Devet života" je himna boemskog Beograda, a "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja. Zaslužan je za karijeru Ace Lukasa, a nedavno je gostovao na koncertu Marka Bulata u hali "Pionir" i izazvao oduševljenje publike. Privilegiju da u autorovoj interpretaciji čuju pesme "Lešće", "Mi smo još tu", "Zauvek mladi" i druge imaju posetioci "T-Puba" i "Dunavske priče".

O svojim stavovima u životu, iskušenjima i verovanjima govori u ovom intervjuu.

Vaše pesme se horski pevaju na koncertima širom Srbije. Zašto niste hteli medijski da se eksponirate?

Pripadam generaciji koja je išla u školu kad je obavezan predmet bio "Odbrana i zaštita" i jedna od lekcija zvala se "Specijalni rat" tzv. spinovanje javnosti. Nismo predmet shvatali ozbiljno i ono šta je tu pisalo, međutim, doživeo sam pre deceniju i više uspostavljanje nove, lažne elite, bez ikakvih kriterijuma vrednosti. Distancirao sam se od medija zato što kad otvorim novine srećem se sa imenima ljudi koji mi ne znače ništa. Prava elita u muzici su Divna Ljubojević, Đorđe Stijepović, Zoran Todorović, Nemanja Radulović...  Od prave elite ljudi ovde jedino znaju za Novaka Đokovića. Za ostale ne znam zašto nisu prisutni, možda će da budu u rubrici zaboravljeni asovi. Zaboravili su Njegoša, zaboravili i mene.

Pesme koje pišete su proizvod burnog i bogatog života. Da li ste stvarno preživeli devet života?

Najveći životni uspeh mi je što sam u decembru proslavio dvadesetu godišnjicu tridesetog rođendana. Mislim da nisam svih devet proživeo. U našoj tradiciji koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Dok je čovek živ nije završio posao na zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.

Za vas kažu da ste najveći beogradski boem. Poslednji album koji ste izdali zove se "Bogu i Beogradu". U kakvoj su vezi Bog i beomski način života?

U Bibliji postoji misao da carstvo nebesko nije rezervisano za hrabre, bogate i pametne, nego za bezazlene. Bog je upravo najpotrebniji ljudima koji žive na ivici, što bi stari Srbi rekli, bez nevolje nema bogomolje. Opet ću ponoviti Hristove reči da Bog nije ni u palatama, ni u sjajnim zdanjima, nego je negde u srcu ljudi, a da bi otkrio sebe čovek kao u pesmi Vaska Pope "Igra" mora da padne na dno, da oseti stvaran život, jer se tu otkriva Bog, u nevolji, na ivici. Kad je Neron zapalio Rim, hrišćani su bili okrivljeni i proganjani, a Svetom Petru se dok je bežao iz grada ukazao Isus koga je pitao: "Quo vadis, Domine?" (Kuda ideš, Gospode?), na šta je dobio odgovor da ide u grad nazad da ponovo bude razapet na krstu kad njegovi učenici ne veruju u njega. Sveti Petar se podstaknut Hristovim odgovorom vratio u Rim, gde su ga razapeli. Pesma "Bogu i Begradu" nalazi se na istoimenom albumu, to je ta priča.

Pesma "Lešće" je dirljiva i duboka. Kakva priča stoji iza nje?

Lešće se nalazi blizu Karaburme gde sam odrastao, to je najlepše mesto za gradnju kuće iz snova, odatle se pruža pogled na Pančevo. Kad smo čuli da će na tom mestu da se pravi groblje nismo verovali. Nekad smo tu krali trešnje, igrali se, a danas je Lešće veliko naselje, sa sirotinjskim grobljem. Klinac iz kraja koji je bio mlađi od mene voleo je da svira gitaru, razboleo se i umro. Na njega sam mislio, iako on nije sahranjen na Lešću. Događaj je istinit, i kao što piše na omotu cd-a, ili se ide pravo na Lešće ili u inostranstvo. Lešće je kraj svih naših puteva.

Odlazili ste iz Beograda, iz Srbije, ali i stalno vraćali nazad. Zašto?

Zbog matematike. U školi su nas učili da je najbliži put od tačke A do tačke B prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do raja je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde rodio bih se tamo. Rodio sam se sa nekim razlogom, verujem da sam želeo da se rodim ovde, i da deca biraju roditelje i da ne postoji slučajnost. Postoji izreka da je konjima uvek trava zelenija na drugom brdu, tako je i sa ljudima koji su otišli. Većina je otišla privremeno, a to privremeno je mnogima postalo zauvek. Svako ima svoje razloge za odlazak i ostanak, ja sam uvek išao da bih se vratio.

Koliko su klinci različiti od srednje generacije kojoj vi pripadate? Šta je bilo dobro nekad a šta sad?

To je duh vremena. Dobro, zlo, ljubav, tuga su kategorije koje se nikad ne menjaju, jedino ih mi doživljavamo u različitim oblicima. Danas je neko tužan kad izgubi na video igrici, a u praistoriji je to izgledalo drugačije, padne mu kamen na glavu. Drugačiji je sistem obrazovanja, mi smo strašno bili hendikepirani sistemom pionirskih marama, imao sam veliku želju da se to promeni, međutim promenilo se na gore. Ne verujem u sociološku podelu, ne verujem u to kako sociolozi odrede, na primer rođene između sedamdesetih i osamdesetih kao jednu grupu. Verujem da su ista sociološka grupa onaj sa osamdeset i onaj sa osam godina koji imaju želju za sazrevanjem i traganjem, čovek je star onda kad se boji da započinje. Čak ne mogu da pravim podelu na žene i muškarce, oni koji hoće za njih nema izgubljenih bitaka. Postoje oni koje bih nazvao masa, koji se uobličavaju preko medija, novcem, ovako ili onako. Srećem sjajne klince, ima odličnih primera. Pitanje je i ko kakve naočare hoće da nosi, ja uglavnom želim da vidim te bolje, pametnije, a ima ih mnogo.

Na muzičkoj sceni koga biste izdvojili od pripadnika mlađe generacije?

Violinista Nemanja Radulović je sjajan, to nema veze sa vrstom muzike kojom se neko bavi, nego sa onim što nosi u sebi. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija novo značenje, rad. Mladi pevač, Dušan Svilar je upisao Akademiju i ozbiljno se bavi muzikom. Spomenuo bih i Acu Sretenovića iz Kragujevca i njegov bend "Propaganda 117". Ima sjajnih ljudi koji pišu, ali ne žive u Beogradu. Onaj ko nije u blizini centra, i ne šlihta se određenim grupacijama ne postoji. Estrada je mašina za pravljenje novca. Isfabrikuju ih, obuku, našminkaju da budu lepi i to je dovoljno. Oduševljen sam hiphoperima, imaju u sebi crtu pobune. Izdvojio bih bend "Mortal Kombat", klinci zdravo i normalno vide stvarnost, nadam se da će za njih tek da se čuje.

Šta za vas znači biti muzičar?

Najviše me nervira kad čujem kako se reč umetnost koristi. Umetnost je privilegija duhovne aristokratije, zahteva duboko traganje, kopanje po sebi. Da bi čuo muziku moraš da čuješ tišinu u sebi. Sve što mi radimo je polovina, kad sviram ja sam samo pola, a druga polovina je onaj ko sluša, ako se tu napravi celina onda je to-to. Upropaštavaju decu na raznim audicijama. Šta znači to što znaju da pevaju? Imaju svi noge pa ne mogu da trče maraton. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje polovina u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili.

Više na: svet.rs | Autor: Đurđa Vukšić | 08.01.2014
25  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Vladimir Savčić Čobi (1948—2009) & Pro arte (Sarajevo) poslato: April 23, 2017, 10:09:41 pm
*

BELO ODELO, BORSALINO, OLDTAJMER

Vladimir Savčić Čobi, pevač: "Toliko volim da pevam, a to nema nikakve veze sa finansijama. Hiljadu puta dolazio sam u priliku da otvorim butik ili kafić, ali to me nije interesovalo. Jedan moj prijatelj kaže: 'Da ne znaš da pjevaš, jado, mravi bi te pojeli!'"

Na nedavno održanom festivalu u Budvi veću pažnju od mnogih mladih kolega izazvao je legendarni Vladimir Savčić Čobi. Nekadašnji "mali debeli iz 'Pro arte'" dovezao se belim "oldtajmerom", a "stajling" je neodoljivo podsećao na Titov. Nastupio je kao specijalni gost, a ovom prilikom promovisan je i njegov novi CD "Povratak", prvi posle sedam godina.

Da podsetimo, Čobi je bio pevač grupe "Pro arte", koja je počela da "hara" po festivalima krajem šezdesetih. Jedanaest godina nastupali su na čuvenom Splitskom festivalu, ali i na Šlageru sezone, Opatiji, Skopskom festivalu, Beogradskom proleću... Sve u svemu, brojne pobede i hitovi ("Lola", "Jedna mala plava", "Elena", "Ljubav je, lutkice, balon sapunice", "Neće srce", "Orasi i med", "Pruži mi ruku ljubavi", "Tike tike tačke", "Tužna su zelena polja"). Prodali su preko osam miliona ploča, a interesantno je pomenuti da je verovatno najpopularnija, prodata u 400 hiljada primeraka — "Lola", bila samo "B" strana singlice, dok je noseća bila "Jedan dan života". Po raspadu "Pro arte", Čobi je nastavio solo karijeru, a jedan od većih uspeha je pobeda na Budvanskom festivalu 1998, kada je zajedno sa Mimom Karadžićem izveo "Anku Kotoranku". Bavio se i glumom — dobio je Oskar popularnosti za najbolje odigran lik u seriji "Složna braća", a igrao je i u Šijanovom filmu "Siroti mali hrčki".

Vladimir Savčić objašnjava da je promocija zakazana na Festivalu upravo zato što je znao da će tu biti puno medijskih kuća. A "prava" promocija u Beogradu biće na jesen.

CD se simbolično zove "Povratak"...

Da, to označava moj povratak na scenu. Ne volim da govorim o nemilim događajima, ali pre tri godine umrla mi je supruga, pa sam ja imao nekih zdravstvenih problema, ali sada je sve u redu.

Otkud ideja da se na omotu albuma pojavite kao Tito?

Od pesme koju sam izvodio 1975. na Splitskom festivalu, "Vratio se barba iz Amerike" (bili smo drugi, "prešla" nas je Tereza). Nastupali smo u belim odelima i sa borsalino šeširima, a u tom "izdanju" bili smo i na naslovnoj strani "TV novosti". Kada me je Đorđe Novković nedavno pozvao na snimanje svog šou programa u Zagreb, setio sam se da se ponovo tako obučem. A oldtajmer je napravila firma čiji je vlasnik moj prijatelj koji živi u Moskvi. Rekli su mi da mi taj auto tako dobro "stoji" kao da je Tito u njemu. Normalno je da svaki proizvod, pa i ovaj CD, mora da proprati neka slika. Kao što sam za pesmu "Jedna mala plava" izlazio sa biciklima i u kratkim pantalonama. Nije dovoljno da je pesma dobra, da se pokloniš i kažeš "Dobro veče" i "Hvala". Ovoga puta to je oldtajmer, "old Čobi", "old vino", sve na "old dobro"!

I na pres konferenciji imitirali ste Tita...

Sve je to sluh, talenat. Svojevremeno sam tako prešao jednog oficira koji je Titu predavao raport. Đorđe me je nagovorio da pozovem čoveka koji je radio na "Galebu": "Halo, da li je poručnik taj i taj, ovde kabinet maršala, sačekajte, treba vas maršal". Pa sam nastavio: "Slušaj, ti, Meho, boga ti poljubim, pa ti ćeš uznapredovati, ti ćeš postati kapetan ratnoga broda!" (smeh). Kažu da se čovek utronjao, da je pao, da mu je ispala slušalica. I kao mali glumatao sam i kod moje babe u Nišu pravio dečje pozorište. Kada sam u Bosni pričam bosanski, kada sam na moru pričam dalmatinski, u Crnoj Gori "viđu", u Sloveniji slovenački...

Ponekad u pola rečenice pređete sa ekavice na ijekavicu.

Da, jer mi je majka iz Niša, a otac iz Bosne. Kod nas se u kući uvek "miješalo" i "mešalo".

Rekli ste da vas najviše plaši rat. A upravo rat doneo vam je glumačko iskustvo, jer je bio inspiracija za seriju "Složna braća".

Žao mi je što to nije nastavljeno. Bilo je čak i napisa da se mi zezamo dok ljudi ginu. Nisu shvatili da je Nele Karajlić, koji je pisao scenario, hteo da kaže da rat ne treba nikome. Ismejali smo i srpsku i hrvatsku i bosansku stranu. Serija je završena jer je Vučelić otišao, pa su i nas oterali, a Nele je imao napisane još dve-tri epizode koje su ostale u fioci.

Pominjali ste zdravstvene probleme...

Da, operisan sam, i šest meseci nisam mogao da govorim. Prošle godine u Budvi, kada sam dobio nagradu za životno delo, izašao sam na binu i nisam mogao da kažem "Hvala". Hvala Bogu, povratio sam glas, a mislio sam da nikada neću progovoriti. Toliko volim da pevam da to nema nikakve veze sa finansijama. Hiljadu puta dolazio sam u priliku da otvorim butik ili kafić, ali to me nije interesovalo. Jedan moj prijatelj kaže: "Da ne znaš da pjevaš, jado, mravi bi te pojeli!". Kada ne pevam bavim se kulinarstvom, igram tenis, ali muzika mi je jedini izvor prihoda, od toga izdržavam svoju familiju i hvala Bogu da je tako.

Da li su vaše ćerke nasledile ljubav prema muzici?

Starija, Gorana, završila je etnomuzikologiju, stvarno je muzički nadarena i voli muziku.

Šta je sa Vladanom? Neko vreme pojavljivala se u medijima kao telohranitelj...

Studirala je stomatologiju, pa je odustala, sada je na Megatrendu, a usput radi. I njih je malo poremetilo ovo sa majkom, tako da uopšte ne insistiram na školi, neka su žive i zdrave i udaće se valjda jednog dana.

Osećate li nostalgiju za festivalima?

To je bilo jedno sasvim drugo doba, druženje, a pesme su trajale godinu dana, od festivala do festivala. A sada, dobro je ako pesma potraje mesec dana. "Presušili" su i autori. Hvala Bogu da je super ispala ova Graićeva pesma, lep je i tekst i Marija je to fenomenalno otpevala. Milo mi je što je jedna mlada osoba napravila takav uspeh.

Nedavno ste videli vaše prijatelje Terezu Kesoviju i Mišu Kovača, posle mnogo godina...

Da, na sahrani Đorđa Novkovića, gde sam bio u počasnoj straži. Tu su bili Gabi Novak, Vlado Kalember, bilo je ljudi koje nisam video trideset-četrdeset godina. Neke nisam mogao prepoznati koliko su se promenili, a neki su se "balsamovali" i lepo izgledaju. Ima i onih koji se više ne bave muzikom, što ne mogu da shvatim. Čim sam se zalečio ušao sam u studio i završio ovaj CD. Inače, menadžer Raka Marić bio je u pregovorima sa Đorđem da obnovi "Pro arte" i da nastupimo u revijalnom delu programa Festivala, a onda da krenemo na turneju po gradovima eks Jugoslavije. Svi su pristali — i Đorđe, i Sloba Kovačević, koji živi u Podgorici, i Vladimir Borovčanin, koji je u Sarajevu. Na disk sam kao bonus stavio "Dilajlu", u sećanje na Đorđa, jer me je, kada je čuo kako to pevam, pozvao u "Pro arte". Tu je i "Prvi čovek", koja je za mene najlepša melodija "Pro arte", u originalnom izdanju iz 1969, u sećanje na moga prijatelja Đorđa Novkovića.

Na Budvanskom festivalu ponovo je dodeljena nagrada akreditovanih novinara "Davorin Popović". A neko vreme "Indeksi" i "Pro arte" zajedno su nastupali...

Napravili smo fuziju 1973. i zvali smo se "Indeksi-Pro arte". Radili smo zajedno godinu dana. Kada smo svirali u Sofiji prvi put sam doživeo pravu slavu, jer nas je noću čuvala milicija na konjima. Ljudi su danju i noću stajali u redovima za kartu, i održali smo 17 koncerata zaredom. A o Davorinu sve u superlativu i kao čoveku i kao pevaču. Ja sam predložio vašoj novinarki Zorici Konić da se ustanovi nagrada "Davorin Popović".

Planirate li koncerte?

Biće turneja po Sloveniji i Hrvatskoj, ali to su letnje varijante, a ozbiljnije će biti na jesen, posle beogradske promocije. Videću da li ću ići kao Čobi ili Čobi i "Pro arte", još nisam načisto.

Šta vas čeka kada dođete u Beograd?

Svašta, da ne nabrajam! A kada se sve to završi, idem barem nedelju dana negde da se odmorim da bih napunio baterije.


SEKSI TORTA A LA ČOBI

Objavili ste i kulinarsku knjigu...
Da, "Čobi kuva i peva", ali je nisam prodavao, već delio prijateljima. Ima preko stotinu recepata posnih i mrsnih, slatkiša, ribe, tu je i "seksi torta a la Čobi". Putujući po svetu sakupljao sam recepte. Uz kuvar je i CD sa mojim starim pesmama.
Kako ste sakupljali recepte? Pitate kuvara ili...?
Ne pitam, mene ljudi pitaju! A volim da kuvam, kod kuće i u vikendici. Ujutru odem na pijacu, pa polako sve to sa ljubavlju radim. Moja supruga je govorila "Ti si staromodan, ceo dan spremaš ručak!". Pa, kakav je to ručak koji se spremi za 15—20 minuta? U tome treba uživati. Ja uživam u svemu što radim.


Piše S. Milić TV Novosti
Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 »