Muzika

MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA => Izvođači II => Temu započeo: Angelina Februar 05, 2011, 04:10:45 pm



Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:10:45 pm
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_(1950).jpg)


MIROSLAV ILIĆ
(Mrčajevci, 10.12.1950)

Biografija

Ko dečkić sa dugom kosom u svom selu Mrčajevci, Miroslav Ilić je bio poznat da zna lepo da zapeva na nekoj slavi, rođendanu pa i svadbi gde bi ga poveli roditelji. Kada je završio gimnaziju ni tada nije znao da će njegov put biti posut estradnim zvezdama, jer je upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu, i dao nekoliko ispita.

Susret sa poetom i pravim kompozitorom narodng melosa čika Obrenom Pjevovićem bio je presudan za njegov život. Poeta Dobrica Erić dao je čika Obrenu sjajnu pesmu "Voleo sam devojku iz grada", a on je uhvatio pod ruku Miroslava, odveo ga u aleksandrovački "Diskos" i 1977. godine snima svoju prvu singl-ploču. Kolika je popularnost ove pesme, svedoči podatak da je ta pesma i danas njegova lična karta. Slede lepe pesme i mega hitovi "Oj, Moravo, tija reko", "Moravsko predvečerje","Šumadijo", tako da 1979. godine snima i prvu LP ploču "Sreli smo se, bilo je to davno" za najmoćniju diskografsku kuću druge Jugoslavije Produkciju gramofonskih ploča Radio televizije Beograd (PGP RTB).

Plodonosnu saradnju sa čika Obrenom Pjevovićem ne prekida, ali započinje saradnju sa kompozitorskim bardovima Draganom Aleksandrićem, Predragom Vukovićem Vukasom i jednom od najboljih poetesa folka Radmilom Todorović Babić, tako da 1983. godine dolazi do kulminacije njegove karijere, kada je čvrsto zauzeo vrh i estradni Olimp. Snima album "Kad si sa mnom ne misli na vreme", koji se prodao u preko milion primeraka sa mega-hitom za sva vremena, pesmom "Pozdravi je, pozdravi". Kreće na trijumfalnu turneju širom druge Juge — od Vardara do Triglava, i puni sportske stadione i sportske hale. Primera radi, na stadionu FK "Veleža" pod Bijelim bregom u Mostaru, oboren je rekord od preko 35.000 posetilaca. Ilićevi fanovi su nosili majice, kape, zastavice sa njegovim likom, na rukometnom stadionu u Splitu bilo je preko 4.000 posetilaca, više dana puni salu beogradskom Doma sindikata...

Brigu oko njegove karijere preuzima menadžer Raka Đokić i nastupa na koncertima sa Lepom Brenom, kao — najtraženiji i najtiražniji estradni duet. Snimaju i mini-LP sa hit-pesmom "Jedan dan života". Posle nekoliko godina saradnje sa Đokićem, usledili su nesporazumi. Jednoga dana, Miroslav je malo nakresan (dosta je pio kada je bio na vrhuncu slave) osetio da je prevaren od strane Đokića, ušao je u prostorije "ZAM-a" i demolirao kancelariju, o čemu je pisala kompletna jugoslovenska štampa. Kao fer saradnik, veliki profesionalac, samo je pravio problema kada malo više popije. Potukao se sa svojim kompozitorom Vukasom u Preljini nadomak Čačka, udario je flašom u glavu menadžera Mišu Jelovca... Krajem osamdesetih godina imao je krizu u braku i malo je falilo da se razvede od svoje supruge Gordane. Tada je pesnikinja Radmila Mudrinić napisala njegovu najlepšu baladu "Tebi", i preokrenula njegov život. Miroslav je ostavio alkohol (i danas je zakleti antialkoholičar), promenio način života i sačuvao brak sa suprugom Gordanom.

Slede veliki hitovi koji su evergrin narodne muzike: "Najlepša si kad se smeješ", "Naljutićeš me ti", "Bili smo drugovi", "Tako mi nedostaješ", "Prošlost moja", "Selo je moje Amerika cela", "Božanstvena ženo", "Lidija".... Više dana puni Centar "Sava", gde svake godine, tradicionalno, održava svoje solističke koncerte. Počasni je član SD "Crvena zvezda", gde ide na utakmice sa svojim kumom i najboljim prijateljem Dobrivojem Topalovićem. U međuvremenu, postaje kum i sa nekada najboljim fudbalerom Evrope i sveta Hristom Stoićkovim. I danas je jedan od najpopularnijih inostranih pevača u Bugarskoj.

Prilikom NATO agresije žestoko je napao sve pevače koji su pobegli iz zemlje, a ponajviše svog bivšeg drugara Šabana Šaulića. Oštro u štampi kritikuje političku angažovanost Zorice Brunclik i Miroljuba Aranđelovića Kemiša (sa kojim je radio albume), i govori kako su njih dvoje "upropastili moćnu disko-kucu PGP RTS". Zbog tih kritika Zorica i Kemiš su ga tužili redovnom sudu zbog klevete u sredstvima javnog informisanja i javnih uvreda.

Miroslav Ilić nastavlja sa kontinuiranim diskografskim radom i ne posustaje na estradi. I dalje je u samom estradnom vrhu sa istim stilom i imidžom — pevača pravog narodnog melosa. Zato i dalje sa pravom nosi naziv "div iz Mrčajevca". I dalje nema pravog naslednika među mladim pevačima folka.

Balkan media (http://www.balkanmedia.com/miroslav-ilic-biografija-cl280.html) | 24.06.2009.

Fotografija: album "Tako mi nedostaješ", 1981.


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:11:05 pm
*


MIROSLAV ILIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI





Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:11:24 pm
*


MIROSLAV ILIĆ — DISKOGRAFIJA



ALBUMI




Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:11:46 pm
*

Najlepše pesme Miroslava Ilića









(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_1.jpg)

Autor fotografije nepoznat


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:12:08 pm
*
Muzika čačanske kotline:


ŠUMADIJSKA PESNIČKA VERTIKALA

Miroslav Ilić je najveće ime novokomponovane narodne muzike u Srbiji. Ali, on je mnogo više od toga, on je izdanak jedne posebne muzičke i poetske kulture čije zračenje seže daleko van novokomponovane narodne muzike.
On je jedan od lirskih bardova Šumadije



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_kao_decak_(Vreme).jpg)     Od Mrčajevaca do Arene: Miroslav Ilić dečak...


Svi znaju za legendarnu podelu na svinjski i vinski Srem. U Šumadiji je to dvojstvo manje geografsko i agrikulturno (mada i ono postoji, ono na "visoku", voćarsku /vinsku/ i "nisku", zemljoradničku /svinjsku, jakako/ Šumadiju) a više je civilizacijsko i kulturno: to je priča o epskoj i lirskoj Šumadiji, o zemlji neukrotivih pobunjenika i epskih slobodara, ljudi iz februara 1804, ljudi iz Takova 1815, ljudi od 27. marta 1941. na jednoj strani, ali i priča o jednoj samonikloj i snažnoj lirskoj tradiciji, o neskladu sa njenim ratničkim i "državničkim" vokacijama, na drugoj strani. Reč je o unutrašnjem dvojstvu u samoj ideji Šumadije kao kulturne, istorijske i političke celine. S jedne strane, to je Šumadija koja je uvek bila predvodnik svakakvih pobuna i revolucija, barem u moderno doba, zemlja montanjara-dinarida koji su sišli u ove pitomije krajeve ali zadržali svoj bundžijski i hajdučki mentalitet. Na uskom prostoru od 60-ak kilometara, od Ravne gore, preko Takova do Orašca, sve su važne međašne istorijske reference ove epske, ratničke, guslarske ali i državotvorne Šumadije, koja je predvodila i u pobunama ali i u izgradnji moderne srpske države.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_na_pocetku_karijere_(Vreme).jpg)     ...na početku karijere...


Ali, kad se iz tih gudura i obronaka Suvobora, Rudnika i Bukulje spustite malo na jug, u dolinu reke Gruže i čačansku kotlinu oko Zapadne Morave, stigli ste u postojbinu pesnika i pevača, stigli ste u zemlju Dobrice Erića i Obrena Pjevovića, zemlju u kojoj je ponikao najveći deo onog što danas u muzici zovemo "starom dobrom šumadijskom ćirilicom". To je zemlja koja je opevala vodoplavnu Moravu, "tiju reku", njene vrbake i povrtnjake, njene vodenice, to je zemlja u kojoj su ponikla sva ona šumadijska kola, i umetnost njihove igre, umetnost zbog koje još važi izreka "kroz Bosnu nemoj da pevaš, a kroz Srbiju nemoj da igraš" (jer će ti se podsmevati i u jednom i u drugom slučaju kao neznalici). Ali, to nije samo zemlja muzičke ćirilice: to je zemlja koja je samo u dolini Gruže, u tridesetak ubogih seoskih naselja, tokom druge polovine ovog veka dala trideset istaknutih pesnika, naivaca, od kojih su neki izuzetni. To je jedan nevidljiv pesnički kontinent koji po rečima Milovana Danojlića, najvećeg šumadijskog pesnika ovog vremena, "deluje i opstoji mimo svih škola, a opet u svojevrsnom 'seljačkom' dosluhu sa svim školama". Duboka unutrašnja veza spaja ove prividno divergentne lukove poezije i muzike. To je transverzala izvorne kulture u kojoj je pesničko uobličenje isksustva jednako prirodna stvar kao i muzička melodija tog iskustva, tačka indiferencije muzičkog i poetskog koja je opstajala mnogo vekova u tradicionalnom plemenskom iskustvu sveta, a na tom relativno malom prostoru južne Šumadije i Zapadne Morave zadobila svoju prepoznatljivu i upečatljivu estetsku kristalizaciju. To je jedan kraj Srbije u kome su pesma i pevanje oduvek bili jedno.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_i_35_godina_kasnije_(Vreme).jpg)    ...i 35 godina kasnije


To je istovremeno svet iz koga je pre 35 godina iz anonimnosti iskoračio pod estradna svetla mladić iz Mrčajevaca Miroslav Ilić da otpeva "Devojku iz grada" Obrena Pjevovića (takođe Mrčajevčanina), i time zauvek postane najveća zvezda novokomponovane narodne muzike u ovoj zemlji. Saradnja sa "Čika Obrenom" Pjevovićem ostaće do današnjeg dana najsvetliji deo muzičke karijere Miroslava Ilića (kao i mnogih drugih karijera — pomenimo samo Miroslavljevog kuma Dobrivoja Topalovića iz Preljine, još jednog izdanka "zapadnomoravske škole"): iako će on, Miroslav, snimati i kasnije neke antologijske pesme koje će za duga vremena postavljati standarde u novokomponovanom žanru, ipak pesme poput rečene "Devojke iz grada", te "Moravskog predvečerja", "Oj Moravo tija reko", "Mrčajevci, moje rodno selo", "Šumadija" i nekoliko sličnih ostaju verovatno najsvetliji trag ovog pevača u domaćoj narodnoj muzici. Iako će njegovi veliki hitovi sa milionskim tiražima iz 80-ih godina uvek figurirati ne samo kao komercijalni i finansijski megauspesi već i kao nedostižan muzički standard za savremenu turbo-folk produkciju, ipak to nije ono što će Miroslava ostaviti u muzičkoj istoriji za naredna desetleća. Nije to po čemu se on najviše i najdublje voli. Nije to ono po čemu je on "slavuj iz Mrčajevaca". To je rani Miroslav Ilić, dečak iz šinjela Obrena Pjevovića, pojac i tumač moravsko-gružanske pesničke vertikale, autentični i neponovljivi glas lirske Šumadije i njenog muzičkog nerva.

Cune Gojković je jednom rekao kako se posle rata nije smela pominjati Šumadija u pesmi. To je bio danak koji je "lirska Šumadija" plaćala za političke "grehe" epske. Danas, naravno, više nije tako ali je i u preovlađujućim muzičkim ukusima prestoničkih ljudi zainteresovanih za "etno-zvuk" i izvornu muziku prisutna jedna latentna "antišumadijska predrasuda": dok su folklori skoro svih regiona u Srbiji (a još više oni izvan nje) zabavni, "duboki" i zagonetni, i to sve zabavniji i dublji što su dalji od Beograda i manje poznati, dotle je folklor Šumadije često doživljen kao nešto vulgarno i predmet sprdnje. Deo razloga za to svakako možemo naći u činjenici da je osnovna potka tog folklora poslužila kao polazište potkulture Ibarske magistrale iz koje će izrasti "turbo-folk" 90-ih. Kao što je s razlogom ili bez razloga "šumadijski nacionalizam" bio viđen kao reakcionarna ideologija kongruentna sa najnovijim nacionalizmom 90-ih i njegovim nedelima, tako je i šumadijska ćirilica u raznim vidovima zadržala nekakvu nezasluženu stigmu i odbacivanje kao predložak onog što se ponekad vidi kao kulturni ekvivalent te ratne politike — turbo-folka 90-ih.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Muzicki_stvaraoci/Obren_Pjevovic_na_Apolu_(tekst_o_Miroslavu_Ilicu).jpg)    Na Apolu: Obren Pjevović


Upravo zato, važan je Miroslav Ilić kao prenosilac muzičkog nasleđa Šumadije, kao jedno drugo lice Ibarske magistrale, kao glas koji spaja novu muziku sa starim lirskim sazvučjima i narodnim rimama i životnim ritmovima; neko ko vraća tu muziku iz prigradske kafane u njen prirodni kontekst — selo kraj Morave. "Duh palanke je duh plemena u agoniji", pisao je Radomir Konstantinović pre skoro 40 godina. Novokomponovana muzika kakvu danas znamo, a kakva je začeta još 80-ih godina, zapravo je jedan takav duh bez duha, duh plemena u agoniji koji sasvim nije napustio selo, samo zato što nije u stanju da stigne do grada, već simbolički ostaje an Ibarskoj magistrali, ili danas u mnogim studijima koji produciraju novu folk muziku. "Rani" Miroslav Ilić, iz pesmarice Obrena Pjevovića, pokazuje retroaktivno put tom duhu natrag u sebe samog. Obren Pjevović je najveći pesnik Morave (zapadne), tije reke, i tuge za njom onog ko "odlazi nadaleko", Orfej neutešne tuge za predvečerjima, vodenicama i "poljanom rodnom", za izgubljenim svetom detinjstva i mladosti čoveka koji je sada možda u gradu, i možda sasvim urban. Ali, to nije nikakav politički "patriotizam", to je ista ona tamna elegija japanskog haiku pesnika koji čezne za zavičajem, i "svisnuće" Crnjanskog za njegovim "sremskim vinogradom". Obren Pjevović je neprevaziđeni majstor ove pesničke elegije za Šumadijom, a Miroslav Ilić njen najsnažniji pevački tumač.

piše: Ivan Janković, filozof iz Jagnjila i urednik časopisa "Katalaksija" | Vreme (http://www.vreme.com/cms/view.php?id=546213&print=yes)


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:12:34 pm
*
Ko je ovaj čovek


MIROSLAV ILIĆ
(Srbin u Sarajavo, Srbin iz Sarajeva)

Početak — rođen je 10. decembra 1950. u selu Mrčajevci — da li uopšte postoji Srbin koji ne zna ovo? "Desi se uveče, dok gledamo televiziju, meni tako nešto dođe, skočim i kažem: Odoh ja malo do Mrčajevaca. Žena me pita gde ću tako kasno, a ja samo kažem: "Moram malo". I tako, provedem tamo par sati ili prespavam. Sutradan sam kao nov. Više puta sam to rekao: Mrčajevci i, uošte selo, to je moj prirodni ambijent. U mojim venama teče seljačka krv..." Otac Žića ponosan je na sina, iako nije postao inženjer, a posebno ga obraduju sadnice cveća koje mu Miki (kako ga prijatelji zovu) donosi iz celog sveta.


DETINJSTVO — kako mu je bilo opevao je u pesmama.

VERSKA OPREDELJENOST — pravoslavna, u Boga se uzda kad god novi posao počinje...

NACIONALNOST — Srbin, Šumadinac. Trudi se da izvorno srpsko sačuva od zuba vremena, i da komšije Hrvate i muslimane podseti kako to Srbi pevaju. Nedavno je na koncertu za Srpsku novu godinu u Podgorici, posle par pesama priznao da su mu proradile emocije, i obratio se publici sledećim rečima: "Poštovani prijatelji, mene su ovde zvali da pevam, ali verujte mi: emocije su proradile, moram ipak nešto da vam kažem. Mene niko do sad ništa nije pitao. Ali ako me sutra neko bude pitao, da li ja Šumadinac želim da živim s vama u istoj državi, moj odgovor je — želim."

OBRAZOVANJE — završio je gimnaziju, upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu i na vreme odustao.

KARIJERA — dan kada je sreo čuvenog kompozitora narodnog melosa Obrena Pjevovića bio je njegov srećan čas. Još kad mu je Dobrica Erić dao pesmu "Voleo sam devojku iz grada", posle čega je za aleksandrovački "Diskos" snimio prvu singl-ploču mogao je da krene na put ka vrhu estrade. Evo, tako, punih 30 godina, a i gde bi, što sam reče, drugo?

Snimio je 19 albuma (prvu LP ploču snimio je 1979, sa hitom "Sreli smo se, bilo je to davno"), omiljeni mu je "Kad si sa mnom ne misli na vreme", a najveći hit, sam kaže, " Voleo sam devojku iz grada". Učestvovao je na mnogim festivalima, izdvaja Ilidžu, Mesam, Šumadijski sabor. Veći deo karijere proveo je u PGP-u, a posebno plodonosnu saradnju ostvario je sa sad pokojnim Rakom Đokićem, kad počinje da nastupa sa Lepom Brenom. Iz ovog perioda datira duet pesma "Jedan dan života", ali zbog nezgodne naravi (manje i alkohola više) prekida saradnju s Đokićem. Bilo je to veoma bučno razdvajanje, polomio je ceo studio ZAM-a, demolirao kancelariju.

Iz istih razloga, ovaj zaista vredni pevač, pravi profesionalac, prekida saradnju s kompozitorom Vukasom, a u jednom selu kraj Čačka raspravu s menadžerom Mišom Jelovcem završava tako što ga je flašom udario u glavu. Svađa se i sa suprugom Gordanom, brak im je u krizi i, onda čini najpametniju stvar u životu — prestaje da pije!

Istovremeno, Radmila Mudrinić, pesnikinja, piše mu najlepšu baladu "Tebi" i vraća ga u zagrljaj Gordani, ali i mnogobrojnim fanovima...

Ipak, nervčik kakav je, i dalje ne može da prećuti, mora da ukaže na sve negativne stvari. S kolegama često polemiše preko novina. Na primer, sa Šabanom Šaulićem, koga je optužio da je pobegao iz zemlje u vreme NATO bombardovanja. Posebno oštar duel imao je sa Zoricom Brunclik, koju je, zajedno sa suprugom joj, Miroljubom Kemišem, napao zbog članstva u JUL-u. Njih dvoje su ga tužili, on nije uzmakao. Tako je narodni pevač postao popularan i u krugovima koji su "pretplaćeni" na Dženis Džoplin, ili Džimija Hendriksa...

Prvi je "probio led" i održao koncert u Hrvatskoj, posle 11 godina. Bilo je tu malo šumadijskog melosa usred "njihove lijepe" i malo "izvinjavajućeg objašnjavanja" od strane našeg "diva iz Mrčajevaca". Onda je otišao u Sarajevo i proveo se ko bos po trnju. U međuvremenu, piše knjigu, neku vrstu autobiografije, koja, kako kaže, neće biti ni slična onoj "Kad zamirišu jorgovani" Vesne Zmijanac.

STRANAČKI ANGAŽMAN — "Jednom sam se opekao, nikad više", veli čovek kome je omiljeni političar Tito, a političarka Majka Tereza.

ZANIMLJIVOSTI — obožava Crvenu zvezdu, čita dela Ćosića, voli i Bernarda Šoa. Kune se da je vredan, zna da bude kritičan i oštar. Priznaje da je nervčik. Kumovi su mu Dobrivoje Topalović i Hristo Stoičkov, nekad najbolji fudbaler sveta. Omiljena istorijska ličnost mu je Draža Mihajlović. Uživa u aplauzu publike i srpskom pečenju. Od slatkiša ovo "dete sela" najviše ceni marmeladu! Životni moto mu je: "Živi i pusti druge da žive."

Oženjen je Gordanom, imaju dvoje dece, i već velikog unuka koji najviše voli da sluša svog dedu. Naravno.

piše: Zorica Zarić, 21.07.2002. | Glas javnosti (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/07/21/srpski/T02072002.shtml)


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:12:54 pm
*

ROMANTIČNI SLAVUJ

Jednom je sanjao da ga budi Džon Vejn.Ali ubrzo je shvatio da je lepše uživati u Mrčajevcima u krugu porodice i gledati omiljene filmove u bioskopskoj sali u kojoj je dozvoljeno grickanje semenki.


 O ZAVIČAJU — Mrčajevci su u mojim venama. Zavičaj je nešto od čega nikada ne treba bežati. Uvek sam težio da ga afirmišem. Moje rodno selo je moja prirodna sredina. Ja se u gradu lako adaptiram, ali genetika je nešto jače. Nikada selo nisam smatrao svojim hendikepom, već svojom prednošću, jer znam gde život izvire.

NAJDRAŽA USPOMENA IZ DETINJSTVA — To je jedna gumena lopta koju mi je otac kupio kad sam imao devet godina. Krpljena je ko zna koliko puta, svašta je preživela i na kraju postala najdraža uspomena.

PRVA LJUBAV — Neuzvraćena! Zvala se Slavica. Sećam se kako je za vreme školskog odmora umelo da mi zadrhti srce. Mislim da ona to nije ni znala, a ja nisam ni znao kako se to pokazuje.

ŠTA JE DALO NEIZBRISIV PEČAT VAŠEM ŽIVOTU? — U to vreme je mene na nekom lepom mestu u Beogradu tura pića koštala ondašnja tri miliona dinara. Odem u Mrčajevce, dođe moja strina i pita me imam li možda da joj pozajmim petsto hiljada do prvog. To mi je bio nauk, opomena da nikada ne dozvolim da se odlepim od zemlje, da ostanem čvrsto na njoj uprkos slavi i moći koju ona nosi sa sobom. Taj događaj je za mene bio kao — šamar.

UZORI — Maštao sam da se probudim kao Džon Vejn.

SLAVA — Celog života sam se od toga branio, jer sam na vreme shvatio koliko je opasna. Naročito sam kuću branio od toga. Sto puta su novinari znali da dođu u moj dom i uvek su se iznenadili kada tamo nisu zaticali sva obeležja slave koja me je pratila.

BRAK — Brak je uzimanje i davanje, i odmah na početku treba uvažiti razlike. Ne verujem da je ijedan brak na svetu bio brak dva identična tipa, da su dve osobe imale u svemu i prema svemu isti odnos i mišljenje. Zato ga smatram kompromisom. Zar treba da bude problem što sam ja Džona Vejna zavoleo još u ranoj mladosti, što obožavam miris bioskopskih dvorana, te i dan-danas odem tamo birajući one u kojima mogu da se jedu semenke. Moja supruga to ne voli, ali za to vreme sebi nađe drugu zabavu, nešto gde, možda, meni nije mesto.

PRAŠTANJE — Kao provereno, romantična sam magarčina, i to sam uvek smatrao vrlinom. Uostalom, pravoslavlje nas i uči tome. I u molitvi se kaže: "I oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim."

KAJANJE — Umeo sam uvek da se pokajem i ne stidim se zbog toga. Nije greh pogrešiti. Greh je istrajati u grehu. Ja mogu da se pokajem i okajem, ali znam da moje greške nisu nikog bolele.

VERNOST — Za sebe mislim da sam veran. Bez obzira na to što sebe ne smatram nekom cvećkom i svecem, ali ako sam duže od trideset godina u braku, smatram to dovoljnim dokazom da sam veran i braku i svojoj supruzi.

SMRT — Nisam nimalo prepadnut kad se ona spomene.Onog trenutka kad se rodimo, mi počinjemo da starimo. Zato je smrt realnost.

NOVAC — Ja ga nisam imao. I znam kako je kad ga nemam. Onda sam u jednom trenutku imao više nego što sam smeo da pomislim kad ga nisam imao, pa me je to zbunilo. Važno ga je imati. Ali, za mene je najvažnije ne dozvoliti da mu budeš rob i da mu budeš potčinjen.

VRLINE — Veran sam prijatelj. Nisam zlonameran. Ne volim abrove.

NEPRIJATELJI — Ja ih samo molim: isključite me kao rešo. Negde u prirodi mog zanata ima puno neprijateljstava. Trudio sam se da budem izvan gomile. Ja bih to ilustrovao kao trku na osamsto metara. Nekad sam prvi, nekad me stižu. Važno mi je da trčim mojom kondicijom i mojom snagom.

NAJGORA ODLUKA — Osamdeset i četvrte godine Brena i ja smo radili zajedno. Tada su neke opštine uvele veliki porez na veće prihode, a u nekima je ta stopa bila niska. Brena se razumno prijavila na nekoj drugoj opštini, dok sam ja tvrdoglavo, kao drčan magarac, ostao u Čačku i tamo, umesto 11, plaćao 85 posto poreza.

SUDBINA — Nisam preterano sujeveran, ali mi se čini da ima nešto. Jednom sam se sa ženom vraćao iz Minhena kolima. U jednom momentu je pukla guma, auto je prešao na suprotnu stranu upravo kada se otud približavao kamion. Sledio sam se, ali mi je uspelo da auto brzo okrenem. Tada sam gledao smrti u oči. Ja to nazivam sudbinom.

NAJVEĆA RADOST U ŽIVOTU — Deca i unuci.

NAJVEĆA TUGA — Za majkom. Imala je 47 godina kad je umrla. Rastužuje me mnogo što nije doživela da vidi da je njen Miro napravio nešto od života.

ŽIVOTNI MOTO — Živi i pusti druge da žive.

VI IZ VAŠEG UGLA — Romantična magarčina.

Autor: Mila Milosavljević | Stil magazin (http://www.stil-magazin.com/clanak/broj-70-28-april-2008/romanticni-slavuj)


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:13:16 pm
*

MIROSLAVJEVO JEVANĐELJE

Ljudi imaju predstavu o meni kao o alkoholičaru, a ja, u stvari, alkohol nikada nisam podnosio


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_Kurir_2004.jpg)


Zaista je malo onih koji na našoj estradi, takvoj kakva jeste, opstanu duže od nekoliko godina. Pritisci svake vrste, tezgarenja, kolegijalna spletkarenja, vrlo brzo izbrišu onu lepšu stranu pevačkog zanata i kao jedini izlaz čini se lagani zaborav, uz nekoliko požutelih omota ploča u uglu dnevne sobe. U takvoj atmosferi, opstati više od trideset godina dođe mu nešto kao priča za Ginisovu knjigu rekorda. A jedan od najozbiljnijih kandidata da se tamo upiše svakako je Miroslav Ilić, legenda srpske narodne muzike.

MRČAJEVCI — Mrčajevci nikada ne mogu da budu sećanje. Ta plava seljačka krv teče u meni punom snagom i danas. Odrastao sam u ambijentu u kom je veselje bilo nešto što se podrazumevalo. Tri familije — Ilići, Ljubičići i Stojanovići — stalno su se nadmetale ko ima boljeg svirača, pevača... Moja kuća nikada nije bila nešto prebogata, ali smo bili jedni od retkih srećnika koji su imali radio. Tamo kako otvoriš oči nešto ti peva, da li slavuj, da li žaba kreketuša, svraka ili golub — uvek nešto peva.

ŠTOFANO ODELO — Prve pesme sam naučio od moje pokojne majke. U osnovnoj školi zvali su me Sarajčica, pošto sam na jednoj priredbi pevao sevdalinku "Sarajčice, hajdemo, bona...". Želja moje majke bila je da završim gimnaziju, pa studije... Navijala je za medicinu, pošto je, bog da joj dušu prosti, bila često vezana za taj bolnički ambijent. Kada sam bio osmi razred, čika Dragan Aleksić iz Mrčajevaca odveo me je u Niš (tada su bila samo dva studija — u Beogradu i Nišu) i tamo sam snimio prvu ploču. Od tog honorara majka je kupila neki štof i sašila mi prvo odelo u životu.

MIRO ROKER — Pripadam srednjoškolskoj generaciji s početka hipi pokreta. Morali smo dosta toga da pretrpimo noseći dugu kosu i duže zulufe, oblačeći malo tešnje farmerke. Noću smo slušali Radio Luksemburg i na njemu prvo "Šedouze", posle "Bitlse", "Iglse"... Sećam se, kada sam upisao elektrotehniku u Skoplju, koliko sam bio važan jer sam imao album "Iglsa" "Hotel Kalifornija". Pre neku godinu čujem sina kako sluša tu pesmu i pitam ga odakle mu. Kaže: "Otkud ti, ćale, znaš za 'Iglse'?!" E, sine moj, znaš li ti koji sam ja badža bio te '70! Nije mogla žurka da prođe, a da me ne pozovu. Taj album sam ljubomorno čuvao.

DEVOJKA IZ GRADA — Vrlo mlad sam se oženio. U Skoplje je došla moja gimnazijska ljubav. Čekali smo '71. godinu u mojoj studentskoj sobi. Ja sam imao 20, a ona 19 godina. Na pravdi boga, rešila deca da se venčaju. Niko nam nije davao ni šest meseci, a mi smo u ovoj novogodišnjoj noći proslavili 32 godine braka. Posle venčanja vratili smo se u Čačak, gde je Goca maturirala privatno, pošto je odmah ostala u drugom stanju, a ja upisao Višu elektrotehničku. Trebale su nam pare. Prijavio sam se na neku audiciju u Beogradu, pobedio, ali od toga nije bilo ništa. Onda me je sreo pokojni čika Obren Pjevović i rekao da mu treba mlad pevač. Ponudio mi je pesmu koju niko nije hteo. Bila je to "Devojka iz grada".

DEČKO KOJI OBEĆAVA — Bio sam dečko koji obećava. Nije bilo kao ovo danas — snimiš prvi CD i odmah si zvezda. Morao si da se dokazuješ. Posle "Devojke" imao sam lepih pesama, antologijskih, ali još uvek nisam bio popularan. Onda je usledio veliki pad, pa odlazak u vojsku. Kada sam izašao iz armije 1978. godine, praktično nisam postojao na estradnoj mapi. Počeo sam od nule. Znaš kakav se razgovor vodio između mene i Gordane te godine? "Gordana, hajde još jedno dve godine da se bakćem sa muzikom. Ako bude nešto - bude, ako ne, onda ću naći nešto drugo da radim." Kakva slava, kakva popularnost! Milutin Popović Zahar doneo mi je tada pesmu "Vino točim, a vino ne pijem", sledeće godine sam snimio "Oj, Moravo, tija reko", "Luckasta si ti"... Posle deset godina padova i dizanja, slava je zakucala na moja vrata.

ALKOHOL I TUČE — Ne odričem se nijednog delića svoje biografije. Ljudi imaju predstavu da sam bio alkoholičar, a ja, u stvari, alkohol nikada nisam podnosio. Svi problemi i repovi koji se i danas za mnom vuku potiču od toga što sam bio javna njonja izložena svim mogućim pogledima, a pri tom sam neizmerno voleo druženje, veselje, kafane, frke... E, jebi ga, kad u toj gužvi malo potegneš, onda napraviš neku glupost. Jednog dana sam sebi rekao: "Alo, bre, magarče, vidiš da ti ne ide!" Mnogi novinari su me posle toga pitali: "A, jeste li imali traume, krize? Jeste li se lečili?" Ama, man'te me, bre, ljudi, samo sam došao kući i rekao: "Tačka, gotovo."

KRAJ SFRJ — Raspad zemlje sam dočekao nespreman. Spadao sam u romantične magarce koji su verovali da će se to apsolutno završiti bez nasilja. Umeo sam da se potučem, opsujem, da reagujem žestoko, ali u suštini ne volim nasilje. Bio sam jako tužan čovek. I danas sam na neki način tužan što se to tako desilo i nikad se neće roditi niko ko će me ubediti da to sve nije moglo da prođe bez ubijanja.

NATO BOMBE — Osuda kolega koji su pobegli u inostranstvo pred NATO bombama me je koštala nekih velikih prijateljstava, ali ni milimetar nisam odstupio od svake izgovorene reči. Ti ljudi su živi, rade isti posao. Znači, ništa im nisam naškodio, niti je to bila moja namera. Samo sam osudio tu pojavu. I šta sad? Treba još i da im češkam tabane?! Ne možeš da pevaš jednom narodu, da živiš od njega, a da, kada ga snađe golema nevolja — nestaneš. To onda znači da si podla i sebična kukavica i da mi nisi po volji. Što nisi poveo braću, sestre, prijatelje... Nisam ostao ovde da bih podržao ovu ili onu politiku. Boli me dupe za politiku kad moju zemlju razaraju bombe i kad ginu deca.

PRVIH TRIDESET GODINA — To je trebalo da bude simpatično — prvih trideset godina. Ne daj bože da moram još toliko. Bilo bi neumesno i neukusno prema meni samom. Ali, još koju godinu sigurno. Nisam čovek bez ambicija.

Aleksandra Mitrović, 29.01.2004. | Kurir (http://arhiva.kurir-info.rs/Arhiva/2004/januar/29/ST-02-28012004.shtml)


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:13:37 pm
**

MIROSLAV ILIĆ
Srpski Džoni Keš


Čitava priča o narodnoj, novoj narodnoj muzici, neo-folku ili kako je već sve ova muzika nazivana, spada u jedan od bizarnih segmenata istorije ovog nedefinisanog prostora u poslednjih tridesetak godina — prostora koji je bio osuđen da oscilira između ideologije i normalnog života, politike i tržišta, ratova i saradnje. Ukratko, čitav ovaj pravac razvio se zahvaljujući tome što je Jugoslavija od šezdesetih godina bila prinuđena da se u velikoj meri transformiše u pravcu tržišne privrede. Upravo ta činjenica je omogućila znatnu demokratizaciju javnog i medijskog prostora, te inicirala stvaranje široke, razvijene i vrlo dinamične muzičke industrije sa izdavačkim kućama, velikim distributivnim lancima, revijalnom štampom, brojnim radio stanicama, kulturom koncerata i koncertnih prostora, dakle svih onih delova insfrastrukture i sistema prezentacije popularne muzike kakvi su u to vreme bili uobičajeni na zapadu.
 
Sve ovo izgrađeno je uz veliko protivljenje, žaljenje i opstrukciju komunističke elite (posebno one akademske). Problem je dolazio iz dva izvora: prvo, sama ideja tržišta je značila razvoj određene vrste pluralizma, liberalizacije i demokratizacije muzičke prakse i svakodnevnog života koja se ne može apsolutno kontrolisati. Drugo, naspram uvreženih predrasuda da je rokenrol ovde imao subverzivnu ulogu, treba shvatiti da je stvarno subverzivni žanr pre svega bila novokomponovana muzika. Ona je razbijala komunističke iluzije o svemogućnosti socijalnog inžinjeringa; svojom iskrenošću pevači su pokazivali rascepljenost običnog čoveka koga su komunisti terali u gradove, a koji se tamo osećao pogubljenim i čeznuo za sigurnošću sela, svog prirodnog okruženja, dok su mnogobrojne pesme o kafanama, pijanstvima, izgubljenim ljubavima, takođe nagrizale iluziju o sreći samoupravljača. Ova muzika je govorila o stvarnom životu najvećeg dela stanovništva, o permanentnoj raspolućenosti i time ugrožavala komunistički model kulturne politike koji je prihvatao samo elitnu kulturu, okamenjeno i mrtvo narodno stvaralaštvo iz ranijih vremena i sve više zabavnu muziku pa rokenrol kao izraz "modernizacije" i "urbanosti". Elita je svih ovih godina nastavila da čitavu tu realnu i ukorenjenu muzičku praksu osuđuje, prezire, proglašava šundom, stideći se valjda svojih korena, gena i nasleđa.

Od retkih glasova koji su se osamdesetih podigli protiv takvog ideološkog snobizma treba pomenuti Ivana Čolovića (Divlja književnost), Petra Lukovića (Bolja prošlost) te Milana Vlajčića koji je u sjajnom eseju posvećenom upravo Miroslavu 1983. pisao: "Netrpeljivost koja u akademskim kulturnim krugovima i delu javnosti prati novokomponovanu narodnu muziku kao deo industrije zabave, kulturološki je razumljiva ali samo produbljuje jaz između takozvane visoke i niske kulture. Čak i zagovornici nekih drugih oblika masovne kulture (rok, film, televizija, strip, naučna fantastika) ne kriju svoj prezir prema ovoj oblasti kulture, prenebregavajući jednostavnu činjenicu da su u odnosu na klasičnu definiciju kulture... i njihovi modeli podjednako marginalni i sporni".1
 
U takvom kontekstu je sredinom osamdestih nastala i razvila se do neverovatnih razmera zvezda Miroslava Ilića koja i dalje nastavlja da svetli. Njegova biografija ima puno toga sličnog sa biografijom i pojavama velikih zvezda američkog kantrija kao što su Džoni Keš ili Gart Bruks. Kao što ovi veliki heroji američke narodne muzike dolaze iz samog srca zemlje, sa čuvenog srednjeg zapada, duboko ukorenjeni u tradiciju snažnih, energičnih pionira, usidreni u centar kontinenta, u svoje tradicionalne moralne vrednosti, crkvu, kafanu i ogromna prostranstva zemlje koju obrađuju i na kojoj čvrsto stoje sa obe noge, dok gledaju Tragače i glasaju za Republikance, tako i Miroslav dolazi iz Šumadije kao samog srca Srbije, iz Mrčajevaca pored Čačka, kraja pored bogate Morave gde su najbolje šljive na Balkanu i gde se peče najbolja rakija i pravi najbolji kajmak. Priča o njegovom životu je tipična priča o karakteristikama, lutanjima, usponima, padovima, nadama, razočarenjima, vrlinama i manama te Srbije u poslednjih četrdesetak godina; Srbije koja je često naivna, nepromišljena, neartikulisana, često reaguje sa previše emocija, ali uprkos svemu iskrena, dosledna sebi, posvećena onome što radi, sposobna da brani svoje i poštuje tuđe i da radi, stvara i uči.
 
Ilić je rođen 1950. i odrastao je na tada popularnim bosanskim sevdalinkama ritmički vrlo srodnim šumadijskoj dvojci. Prvi nastup je imao sa deset godina, nakon čega ga je veliki Obren Pjevović uključio u svoju grupu Raspevana Šumadija koja je kretala na turneju. Miroslav je tako već u četvrtom razredu osnovne škole upoznao sve muke pevačkog zanata, i već te godine snimio svoj prvi singl. Druga važna etapa je pokušaj studiranja elektrotehnike u Skoplju 1970—1971. Rastrzan između potrebe da završi fakultet i svoje dve velike ljubavi proveo je jedno vreme lomeći se, a onda doneo odluku da se vrati u svoje Mrčajevce, oženi Gordanom i posveti pevanju. 1972. mu je donela prvi pravi singl Vesnu stjuardesu, na čijoj se B strani našla pesma Pjevovića i Dobrice Erića, Devojka iz grada, koja je i do danas ostala njegova lična karta. Ova mitska pesma, ovekovečena kasnije u spotu u kome devojku igra Sonja Savić, sa svojom pričom o čoveku iz sela koji potpada pod varljive čari grada, da bi se razočaran vratio svom selu, kafani i moravskim širinama, predstavlja najbolju metaforu za razumevanje stvarnog položaja velikog dela Jugoslovena u to doba.
 
Usledile su godine muzičkog lutanja i porodičnih kriza, koje su se okončale nakon dolaska iz vojske 1978. Od kad je snimio Zaharovu Vino točim a vino ne pijem i počeo da sarađuje sa Draganom Aleksandrićem i Predragom Vukovićem, usledio je period neverovatnog uspona i stvaranja istinske neo-folk klasike. Ređaju se hitovi: Najlepša si kad se smeješ, Luckasta si ti, Oj Moravo tija reko, Polomiću čaše od kristala. U maju 1981. Ilić pravi prvi solistički koncert u Domu sindikata i objavljuje LP Tako mi nedostaješ koji ruši sve pred sobom i najavljuje potpunu histeriju koja će 1983. uslediti sa albumom Shvatio sam ne mogu bez tebe, koji je otišao u preko milion primeraka!
 
Marta te godine deset puta puni Dom sindikata, pa tri puta Sava centar (sve ukupno 30.000 ljudi), i prekida seriju jer polazi na već ugovorenu turneju u preko 40 gradova širom zemlje. U Mostaru na stadionu preko 35.000 ljudi nosi kape, šalove, majice sa Ilićevim likom. Histerija i sledeće godine: Album Putujem, putujem, dvanaest koncerata u Beogradu, nova turneja, ploča sa Lepom Brenom Jedan dan života... Iz tog perioda su ostale Pozdravi je, pozdravi, Joj Rado joj Radmila i mnoštvo drugih legendarnih pesama. Kao posledica ogromne popularnosti u Bugarskoj stiže kumstvo sa nekada najboljim igračem Evrope Hristom Stojičkovim.
 
Iako se euforija stišala, kroz drugu polovinu osamdesetih Ilić prolazi kao neko ko je daleko iznad svih. Kao i sve velike zvezde stalno uključene u mašinu Miroslav je mnogo pio, tako da je ostao i niz skandala poput demoliranja prostorija ZAM-a, tuče sa kompozitorom Vukasom, flaše u glavu menadžera Miše Jelovca i velike krize braka. Kao u romanima, obrt je došao sa njegovom najčuvenijom baladom Tebi koju je posvetio ženi Gordani, prestao je da pije i ušao u sledeću fazu života.
 
Devedesete su donele potpuni haos u kome je Miroslav lutao kao i celo društvo. Dosta aktivno se uključio u politiku i nacional-romantičarski talas s početka devedestih, doživeo je puno razočarenja u svoju partiju, svoju izdavačku kuću, nekadašnje najbolje prijatelje i saradnike, ukupnu profesiju. Čuven je, na primer, njegov sukob iz 1999. sa Šabanom Šaulićem kada je raskinuto tridesetogodišnje prijateljstvo uz mnoge teške i prljave reči. Međutim, i kroz sav taj period pokušavao je da zadrži minimum dostojanstva za sebe, svoju naciju i svoju profesiju. Halid Bešlić je isticao kako ga je za vreme rata jedino Miroslav zvao da pita kako je. Ilić je još osamdestih sve činio da se odvoji od estradnog cirkusa i da za svoj žanr izbori dostojanstveni status. Pažljivo je negovao imidž gospodina koji poštuje svoju publiku: na svojim velikim koncertima po pravilu nosi smoking i mašnu, nastup nikada ne traje ispod dva sata, sa njim nastupa vrhunski orkestar. I u doba krize Miroslav je odabrao da plati cenu svog konzervativizma: nije se skidao go poput Mitra Mirića, nije glumio tinejdžera poput Ere Ojdanića, odbio je da se uključi u talas krađe orijentalnih melodija. Ostao je dosledan sebi, objavljujući na dve–tri godine po album, sa kog uvek ostane po nekoliko pesama koje traju. Iz tog perioda ostalo je interesantno iskustvo Tri srpska tenora kada je sa Cunetom i Tozovcem pevao klasike srpske narodne pesme.
 
Nakon 2000. kada su uslovi poslovanja polako počeli da se sređuju, Miroslav je obnovio veliki deo svoje popularnosti. Prvi je napravio mini-turneju po Hrvatskoj gde ga je na zgražanje domaće javnosti u euforiji dočekalo na desetine hiljada fanova i to uglavnom mlade publike. Gostovao je i u čuvenoj Latinici. 2002 je obeležio trideset godina rada sa tri antologijska diska na kojima su spakovani njegovi najveći hitovi. I danas bez problema puni Sava centar na dan svog rođendana, a dočekao je da mu na koncert dođe i predsednik države. Ciklus RTS-a, Jedna pesma jedna želja, ponovo je pokazao koliko je Miroslav zaista ispred svih drugih i koliko ljudi vole da čuju njegov snažni glas i vide karakteristične visoko podignute ruke. Čak i čuveni pokret jezikom, zbog koga ga zovu i Miki Zmija, postao je deo njegove specifične pojave. Dugo već najavljuje svoje memoare. Biće to svakako vredan dokument o jednoj od najznačajnijih pojava popularne kulture na Balkanu. Sa 54 godine, u punoj snazi, Ilić je odavno živa legenda.

*
 
Politika je, kako je i sam govorio, prokletstvo od koga na ovim prostorima ne može da se pobegne jer sve od nje zavisi. Nakon gubljenja vere u Jugoslaviju, kojoj je posvetio i jednu svoju pesmu, ponet talasom srbovanja Miroslav se uključio u SPS i gorko razočarao, padajući u nemilost nakon dolaska JUL-a na vlast. Nije se libio da iznese svoje stavove, da odvoji ono u šta je verovao od onog što mu se nije svidelo. Posle 5. oktobra rekao je: "Jednom sam se prevario; nikad više politika". Nije, međutim, prošlo ni par godina, a Ilić je podržao Borisa Tadića u predsedničkoj kampanji. Tajna nije samo u činjenici da mu je Borisova desna ruka, Šutanovac, zet već i da se u Srbiji stvarno bez politike, kao bez droge ne može. Baš kao i bez fudbala koji Miroslav kao neostvareni fudbaler strašno voli. Čak je bio i u upravnom odboru Zvezde. Inače, najveći političar za njega je Tito, ali najveća ličnost Draža Mihajlović.

 *

Njegovu karijeru obeležila je vernost izvornoj šumadijskoj dvojci koju je branio i po cenu eliminisanja drugih žanrova, koje je ranije više poštovao. Repertoar mu se sastoji kako od poskočica tipa Joj, Rado Radmila ili Sladak šećer, hladna voda, tako i od elegičnih balada kao što su Tebi ili Jesen sedamdeset i neke. Možda su ipak najznačajnije pesme jasnog, smirenog toka poput Pozdravi je, pozdravi, ili Shvatio sam ne mogu bez tebe, u kojima njegov zaista divovski glas bez suvišnog vibrata i ikakvog trilerisanja suvereno šeta po skalama prenoseći publici stvarnu lirsku dramatiku i veliku količinu emocija. I danas veoma pažljivo bira pesme koje u osnovi čuvaju istu harmonsku strukturu kao pre dvadeset godina. Razlog za manje tiraže treba tražiti pre svega u produkciji i aranžmanima koji predstavljaju loš pokušaj modernizacije i osavremenjavanja zvuka. I poslednji album je kao i nekoliko prethodnih potpuno digitalizovan, sve se gradi na tehno-matricama, čak i harmonika je provučena i izgubljena kroz digitalnu tehnologiju, pasaži se uglavnom grade sintizajzerima kojih ima nepotrebno mnogo, čak se koriste i bemisleni elektronski disko efekti, ili distorzirana električna gitara, sa previše manirizma. Time kao da se takmiči sa Grand produkcijom, što je pogrešan put. Sve te pesme mnogo bolje zvuče na koncertu s punim narodnim orkestrom i izvornim zvukom harmonike, violina ili Dugićeve frule. I Miroslav bi — poput velikih džez majstora (pomenimo Skofildov briljantni album Kvajet) — morao da batali digitalni zvuk i da se vrati analognoj produkciji i stvarnim instrumentima.

Miša Đurković

_______________

1 Milan Vlajčić, Ćuti i plivaj dalje, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 255.

Miša Đurković SLIKA, ZVUK I MOĆ Ogledi iz pop-politike | Izdavač  MST Gajić | Beograd, 2009


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:13:56 pm
*
Miroslav Ilić: Mrčajevčanin među zvezdama


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_Ilustrovana_politika_2004.jpg)


SELO MI JE SAČUVALO DUŠU

"Ja znam šta je izvor života. I dan-danas se najlepše osećam u Mrčajevcima. Tamo sam kao riba u vodi. Selo me je spaslo da ne postanem stipsa ili gramziv, da se ne pretvorim u mašinu"

Ja sam rođen u cvetu livada, čuvah stada pokraj reke Gruže... U ovim stihovima je sva tajna Miroslavljeve duše, života i karijere. Ovde počinje i mogla bi da se završi priča o estradnom radniku, vrhunskom poznavaocu pevačkog zanata, čoveku u kome teče plava seljačka krv, kako Miroslav Ilić sebe doživljava, provincijalcu kojem je i dan-danas ceo svet na dlanu ali samo Morava na srcu. Ali kako je Miroslav jedan od retkih ambicioznih sa pokrićem, onda su na kraju svake njegove ispovesti neizbežne one tri tačke.

Ja sam rođen u cvetu livada, čuvah stada pokraj reke Gruže... U ovim stihovima je sva tajna Miroslavljeve duše, života i karijere. Ovde počinje i mogla bi da se završi priča o estradnom radniku, vrhunskom poznavaocu pevačkog zanata, čoveku u kome teče plava seljačka krv, kako Miroslav Ilić sebe doživljava, provincijalcu kojem je i dan-danas ceo svet na dlanu ali samo Morava na srcu. Ali kako je Miroslav jedan od retkih ambicioznih sa pokrićem, onda su na kraju svake njegove ispovesti neizbežne one tri tačke.

■ U mojoj rodnoj kući u Mrčajevcima još stoji debela knjiga o projektima za male, velike i srednje farme. Kao golobradi mladić, za razliku od većine mojih vršnjaka, maštao sam da budem farmer. Najsrećniji čovek na svetu bi bio da ostvarim tu želju. Ali kako god da bude, jedan san ću sigurno pretočiti u stvarnost: da oživim ceo estradni vek a da ne budem bivši pevač koji je otvorio piljarnicu.

ODLUČNA PROTINA KĆI

Rođen je 10. decembra 1950. godine u Mrčajevcima. Za svog jedinca majka Milica i otac Života su želeli udoban život i pravolinijsku karijeru koju odgovoran, muškarac sa fakultetskom diplomom, poštuje i čuva sve do penzije, kao i da su mu porodica svetinja i briga za ženu i potomstvo na prvom mestu. Miroslav nije upao u prosečnost tadašnje srednje klase, ali u svemu ostalom je na ponos Ilića.

U kući su ga zvali Miro, a u osnovnoj školi Sarajčica, po sevdalinki "Sarajčice, hajde bona" koju je pevao na jednoj školskoj priredbi. Iz školske klupe ga je kao vunderkinda, što se pevanja tiče, izvukao Obren Pjevović, i tada čuveni samouki kompozitor narodnih pesama, i učlanio u poluprofesionalni ansambl "Raspevana Šumadija" koji je on lično osnovao.

■ Članovi tog ansambla bili su i Dobrica Erić, Goca Jeftović, danas prvakinja Beogradske opere, Bosa i Rade Bogićević, pioniri novokomponovane muzike. Kao najmlađi član bio sam svojevrsna atrakcija. Sa jedanaest godina pevao sam u Domu sindikata. Tri godine kasnije, uoči male mature, u Nišu sam snimio i prvu ploču sa pesmom "Odrastao sam dole kraj same Morave". Od honorara majka je kupila štof i sašila mi prvo odelo.

Mada je rastao u ambijentu gde se negovala muzika, njegovi su među retkima u selu imali radio, onaj Teslin, a potom je otac, sa pojavom prvih ploča, kupio i gramofon, a i samo selo je negovalo horove, Miroslav nije ni sanjao da će biti pevač, pogotovo ne narodne muzike.

■ Gimnaziju sam učio u Čačku i kao cela moja generacija slušao radio Luksemburg, "Šedouze", "Iglse", Dženis Džopli, Džimija Hendriksa... "Padali" smo na hipi pokret, dugu kosu i uske farmerke. Kao srednjoškolac godinu i po dana sam primao vojnu stipendiju, a onda sam proglašen nesposobnim za aktivnu vojnu službu zbog oštećenja sluha na jedno uvo.

Bio je sasvim solidan đak, maturirao na Aleksi Šantiću ("putovanja su idealna za čitanje i uvek u kofer pakujem bar jednu knjigu, a jedini sajam na koji Gordana i ja idemo, sa preciznim spiskom šta ćemo da kupimo, jeste Sajam knjiga", kaže), ali to nije bilo dovoljno da se upiše na neki od beogradskih fakulteta. Zato je otišao u Skoplje i stao u najmanji red. Tako je postao student elektrotehničkog fakulteta.

■ I sada mi je žao što nisam završio fakultet. Bio bih nekako kompletniji, dovršeniji kao ličnost. Ali, čudesni su putevi gospodnji.

Uoči novogodišnje noći u Skoplje je doputovala Gordana, lepa ćerka prote u Mrčajevcima, njegova gimnazijska ljubav. U prvim satima te 1971. godine ona, maturantkinja i on, brucoš, rešili su da se venčaju iako su unapred znali da se njegovim, a pogotovo njenim roditeljima ta njihova odluka, najblaže rečeno, neće dopasti. Nisu im predviđali da će sastaviti ni šest meseci bračnog staža.

Vratili su se u Čačak. Miroslav nije hteo nikakvu svadbu, ali je njegov deda po majci insistirao i finansirao slavlje. Venčali su se 5. septembra a tačno mesec dana kasnije rodila im se kći Marija. Živeli su kod Miroslavljevih roditelja, on se upisao na Višu tehničku školu u Čačku, elektrotehnički smer, a ona na Pravni fakultet u Kragujevcu. Bio je to tipičan studentski brak sa neminovnom materijalnom zavisnošću od roditelja. Miroslav se nosio mišlju da ode u Austriju, na godinu-dve, zaradi pare sa kojima bi mogli da žive dok ne završe fakultet, pa onda lepo da nađu posao.

■ Potpuno slučajno u "Ekspres Politici" pročitam oglas da se u Beogradu organizuje audicija za mlade pevače. Pobednik će učestvovati u tadašnjem velikom muzičkom karavanu "Pesma leta". Podvučem ta dva-tri reda. Razmišljam: mogao bih da probam, lepo pevam, možda bih nešto i zaradio, ali oni sigurno već imaju pobednika, audicija im samo dođe kao dekor, pokriće. Ostavim novine i nikom ništa ne govorim. Međutim, uzme ih Gordana i vidi ono podvučeno. Ubedi me da pokušam. Probudi me u pet sati ujutro, sa spremnom belom košuljom i pantalonama ispeglanim tako da si na ivicu mogao da se posečeš. Audicija se, ima tu neke simbolike, održavala, tako se tada zvala, u Velikomoravskoj ulici. Otpevao sam sevdalinku "Vrbas voda nosila jablane" i vratio se kući.

DEČKO KOJI OBEĆAVA

Da je baš on pobedio, saznao je, opet, iz novina. Ko za inat, "Pesma leta" te godine nije održana. Ali, novine, gde je pisalo da je pobednik na audiciji mladić iz Mrčajevaca, Miroslav Ilić, video je Obren Pjevović i pozvao ga da izabere neku od pesama koje je upravo komponovao. Pred Miroslavom je bilo mnogo lepih pesama, ali je on izabrao baš onu koju su pre njega odbile takve pevačke veličine kao Aca Trandafilović, Cune Gojković, Dobrivoje Topalović. Dopali su mu se stihovi Dobrice Erića. Pesma je bila mirna, sa potpuno različitim refrenima. Kad mu je Obren otpevušio, Miroslav je zaboravio da je kod Pjevovića došao, pre svega, kako bi glasom obezbedio egzistenciju svojoj porodici. A pare su tada padale na orijentalna zavijanja i ritmove flamenka.

I tako, slavuj iz Mrčajevaca, pesnik naivac i narodni kompozitor uđoše u sve anale naše narodne muzike. "Devojka iz grada" je od tada, a imao je dvadeset i jednu godinu, lična karta Miroslava Ilića. I da nikada ništa potom nije snimio, narod bi ga pamtio kao velikog pevača. Ali, tada je bio samo dečko koji obećava, onaj koji slavu okušava na kašičicu i češće gleda u prazan nego u pun novčanik.

Odlazak u vojsku ponovo ga je bacio u anonimuse. Kad se vratio, čekala ga je porodica, nezaposlena supruga, dvoje male dece, Marija i Marko. Šta sad raditi, mozgao je i dan i noć. Sa suprugom se dogovorio da se, na oročeno, dve godine na probu vidi ima li tu hleba ili nema, opet prihvati mikrofona. Milutin Popović Zahar mu daje pesmu "Vino točim, a vino ne pijem" (u skladu sa ovim naslovom Miroslav se ponaša već punih petnaest godina) i, klupko počinje da se odmotava. Od 1981. do 1987. godine Miroslav Ilić je bio najpopularniji pevač na prostorima bivše SFRJ. Sve što je snimio prodavalo se u milionskim tiražima, gde god je gostovao tražila se karta više, svaki njegov korak bio je pod lupom javnosti...

■ Popularnost je čudna igra. Od nje sam se uvek branio. Bio sam je svestan ali sam se trudio da je ne vidim. Nije mi bilo potrebno da svakog trenutka tražim potvrdu da sam ja zvezda. Do pre nekoliko godina ovo je bila kuća u kojoj ti ni po čemu nisi mogao da zaključiš da tu živi jedna od najvećih zvezda sa ovih prostora. Ja to nisam voleo. Gordana je to malo promenila.

■ Ja se nisam udala za zvezdu i Miroslav se u kući nikada tako nije ponašao — kaže Gordana, koju Miroslav zove Šiki, onako kako je njegova ujna, zbog visine, zvala njegovog ujaka. — Stavila sam u njegov radni kutak samo nekoliko nagrada koje simbolično pokazuju i dokazuju šta je postigao u svojoj pevačkoj karijeri.

Od popularnosti se branio — Mrčajevcima. Tek na višegodišnje insistiranje supruge pristao je da se preseli u Beograd, u kuću koju su kupili, mimo svih "estradnih pravila", u Višnjičkoj banji gde i danas žive Gordana i on. Marija je udata za Dragana Šutanovca i imaju trogodišnjeg sina Predraga, a Marko je još "singl" ali vodi svoj samostalni život.

■ Selo je moj prirodni ambijent. Ja znam šta je izvor života. I dan- danas se najlepše osećam u Mrčajevcima. Tamo sam kao riba u vodi. Selo mi je sačuvalo dušu, spaslo me da ne postanem stipsa ili gramziv, da se ne pretvorim u mašinu. Sa druge strane, to moram da potcrtam, Gordana je sve ove godine bila jako snažan generator jedne energije koja je meni davala krila. I zato, zaslužuje bar da joj javno kažem: hvala.

Miroslav ističe da nikada nije bio trgovac. Možda bi iz ove perspektive za neke situacije mogao za sebe da kaže "magarčino jedna, ko ti je kriv što si bio ponosan Mrčajevčanin", ali:

■ Da mi je neko 1971. godine rekao da ću osamdesetih moći da kupim kuću u Beogradu, ćerki i sinu stan, i da ih školujem po evropskim standardima, rekao bih mu da je lud. A sve sam to uspeo. I sad, recite vi meni da li ja imam i jedan jedini razlog da ne budem presrećan!

Kad govori o sebi bez dvoumljena kaže:

■ Nemam ništa protiv sebe. Plemenit sam, human, čovekoljubac... Nikad se nisam okruživao poltronima i dupeliscima. Do 1990. i neke bio sam jedan od najomiljenijih kolega u svom esnafu zato što mi niko živi nije smetao. Moja deviza je: živi i pusti druge da žive! Ali kad je u muzici sve postalo velika šatra, kiseli kupus i gibanica, koje ja inače obožavam ali život nije samo to, konačno sam progovorio. Sa druge strane stigle su reakcije tipa: šta je njemu, poludeo je, ostario... A ja samo nisam dao da mi pljuju po dostojanstvu za koje sam se krvavo borio. Svoju slobodu nikad nisam hteo da ustupim nikom ni na pet minuta. A vrhuncem te svoje slobode smatram pravo na svoje mišljenje i stav. Ne sviđa mi se više da budem licemeran i lažno kolegijalan. Svestan sam toga da izigravam Don Kihota, ali bar mogu da kažem šta mislim. Malo li je to zadovoljstvo?!

Kao i decenijama unazad, svi Ilići i Šutanovci će Uskrs proslaviti kod deda Živote u Mrčajevcima. Između dva porodična okupljanja i praznika, Uskrsa i Đurđevdana koji je krsna slava Ilićevih, Miroslav će u Zagreb. Na koncerte koji će, kao i pre dve godine, ponovo izazvati pravu hajku novinara sa obe strane granice.

piše: Milica Stamatović, 2004. | Ilustrovana politika (http://www.ilustrovana.com/2004/2360/1.htm)

Autor fotografije nepoznat


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:14:15 pm
*
Miroslav Ilić


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_Prvi_narodnjak_u_Areni.jpg)


PRVI "NARODNJAK" U ARENI

Miroslav Ilić biće prvi "narodnjak" koji će održati koncert u beogradskoj Areni i to samo petnaestak dana poslije svjetske zvijezde Rihanne!

Miroslav Ilić će velikim koncertom obilježiti 35 godina rada na estradi i 35 godina od megahita "Devojka iz grada", koji je sada već evergreen. Ilić tradicionalno organizuje koncerte na svoj rođendan, 10. decembra.

"Ne vidim poseban razlog da se u prvi plan stavlja to što ću ja biti prvi pevač iz mog ambijenta koji će pevati u Areni. Nismo mi 'narodnjaci' baš toliko loši, uopstalom videćete 10. decembra", uz osmijeh je rekao Ilić na izuzetno posećenoj konferenciji za novinare.

Pjevač, koji je uvesaljavao i rastuživao Srbiju velikim hitovima poput "Lažu da vreme leči sve", "Jesen", "Pozdravi je, pozdravi", "Dajem reč", "Jedan dan života" (duet sa Lepom Brenom)..., obećao je potpuno drugačiji koncert u Areni od svih dosadašnjih, a imao ih je mnogo.

"Želeo sam da to bude Arena, jer sam tražio prostor u kojem ću moći da napravim ne samo koncert, već slavljeničku atmosferu, spektakl. Biće ovo jagodica na šlagu za ovih 35 godina mog pevačkog puta, koji smatram uspešnim", kaže Ilić.

On se podjsetio teksta koji je poznati novinar, publicista i kritičar Milan Vlajčić svojevremeno objavio, a u kojem je govorio o energiji koju je doživeo na koncertu Miroslava Ilića u Domu sindikata. "Nije on mene hvalio, niti je odjednom postao zaljubljen u narodnu muziku. Ali, napisao je nešto što mi je ostalo i dan danas u sećanju. Napisao je da je shvatio koliko pozitivne energije su razmenili pevač na sceni i publika. Nadam se da ću 10. decembra doneti dovoljno količine pozitivne energije i da će mi ona biti vraćena".

Miroslav Ilić nije želio da kaže ko će mu biti gosti na koncertu, jer je još u pregovorima sa nekim zvijezdama muzike, ali ne samo narodne.

"Ako bude sve kako sam zamislio, biće mi velika čast i radost da ugostim te zvezde na mom koncertu, a bogami biće i šokantno", zagonetan je ostao Miroslav Ilić, a potom je na molbu novinara zapjevao "Jesen je plakala s tobom, jesen sedamdeset i neke, kada smo poslednji put šetali kraj reke".

Kaže da svih ovih godina "tvrdoglavo on pravi spisak pesama za koncerte, koje je imao", pa će tako biti i ovog puta, a jedino što je otkrio jeste da će mu na bini prvi put biti i trubači (Dejana Petrovića iz Užica), koji će otpratiti publiku iz dvorane.

Direktor "Arene" Djordje Milutinović rekao je da će mu biti čast da ugosti Miroslava Ilića, jer su svi njegovi koncerti uvek bili "iz srca i duše". "Malo je takvih koncerata danas, a njegovi su uvek bili i sa screm i iz duše. Čast mi je što je on odabrao Arenu, a ne da je Arena odabrala njega. Siguran sam da će njegov koncet biti događaj koji će ljubitelji muzike dugo pamtiti", dodao je Milutinović.

Balkan media (http://www.balkanmedia.com/miroslav-ilic-prvi-nardonjak-u-areni-cl4889.html) | 14.11.2007.

Autor fotografije nepoznat


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:14:38 pm
*


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_Arena_2007._1.jpg)
 

M I R O S L A V  I L I Ć

"Kada smo počeli zajedno da pevamo, bio je upadljivo normalan. Nedopustivo normalan. Kaže da je zavoleo devojku iz grada. Uh, j…te, a ja zavoleh momka sa sela. I to zauvek", rekao je o Miroslavu Iliću, svom estradnom saborcu, Đorđe Balašević, pojavivši se iznenada na koncertu u "Areni", u kojoj je pred 16.000 ljudi Miroslav Ilić proslavljao svoj rođendan i 35 godina rada.

Po prvi put "Beogradsku arenu" napunio je jedan narodnjak. Svi došli veseli, gospođe u kostimima i sa frizurama, ali i mladi, mnoooogo mladih. Strpljivi, nasmejani, čekali su u redovima da se parkiraju, priđu, uđu, sednu. I onda, ko grom zatreslo se: "Polomiću čaše od kristala", pa "Ova noć", "Smej se, smej"… Majstor na sceni. U jednostavnom odelu, bela košulja, bez kravate, opremljen dobrim raspoloženjem i moćnim glasom.

■ Auuu, koliko vas ima. Pa jedno četiri, pet puta više nego nas u Mrčajevcima. Dragi prijatelji, dobro mi došli. Ako vam se igra — igrajte. Ako vam se peva — pevajte — rekao je publici Miroslav. I pevalo se. I s juga i sa severa. Na tribinama — transparent "Rođače — srećan ti rođendan". Onda pesma "Pozdravi je, pozdravi" i svi na noge. Popularni pevač, praćen skladnim orkestrom Miše Mijatovića i gostima Borom Dugićem i Momom Stanojevićem, najavio je uzavrelu atmosferu koja je usledila.

■ Ovo je najveća rođendanska žurka na Balkanu — rekao je Miroslav, a uz žurku i pesme "Vino točim, a vino ne pijem", "Lažu da vreme leči sve", "Rastanka se našeg sećam"… I sama sam se iznenadila koliko mu pesama znam. I koliko je bilo kolega reportera koje znam sa najvažnijih političkih događaja. Možda to i ne treba da čudi. Miroslav Ilić je pevač iza koga su 23 studijska albuma i 17 singl ploča, vredan rad i život bez skandala.

U goste je pozvao Snežanu Đurišić, s kojom je otpevao "Uvek si mi falila". Na bini se pojavio i bivši bugarski fudbaler Hristo Stoičkov, koji je pripremljenih i potpisanih simboličnih 35 fudbalskih lopti degažirao u publiku. Ustvari, nije 35, nergo 34, a onu poslednju, ili prvu, namenio je Miroslavljevom ocu Žiki.

Posle još nekoliko pesama, na sceni se pojavila i Goca Tržan i s Miroslavom otpevala "Jedan dan života". A onda u novom ritmu rastresla publiku, pesmom "Stoperka".

■ Molim vas da svi koji možete, ustanete da zajedno čestitamo rođendan — rekla je Goca i s publikom otpevala "Danas nam je divan dan". Dok se Miroslav smejao i od milja joj rekao "Goco — ludačo", ona mu je odgovorila: — I dabogda tvoj unuk oženio moju Lenu.

Posle pesme "Tako mi nedostaješ" i čuvene "Devojke iz grada", koja je proslavila ovog gospodina sa sela, Miroslava je na bini iznenadio Đole Balašević. Pojavio se uobičajeno ležerno obučen — bela majica, a preko nje košulja s nekakvim silnim ordenjem na levoj strani. Negde kod srca.

■ Ne mogu da verujem, ovo mi je bila velika želja, ko brdo velika — rekao je Miroslav Ilić. A onda je banku preuzeo Đole:
 
■ Za njega su mi rekli da je nezgodan kad se napije. Ja ga takvog nisam upoznao. Uglavnom su ga prljali oni koji su nezgodni kad su trezni. E, za mog prijatelja seljaka, koji se rodio da bude gospodin. Jer, važno je znati svoje korene — pozdravio je Đole Miroslava Ilića, uz burno odobravanje publike, i otpevao pesmu "Ratnik paorskog srca".

Pozivajući slavljenika da se vrati na binu i ponovo preuzme mikrofon, Balašević je rekao:

■ Gazda, gde stojiš, da se poklonim na pravom mestu!!!

Pošto je zaboravio da mu kupi poklon, pre no što je sišao sa bine, Đole je sa sebe skinuo košulju sa ordenjem i poklonio je Miroslavu.

I onda opet  pesma — "Polomiću čaše od kristala", "Pričaj mi o njoj" i "Luckasta si ti", uz koju se publika potpuno raspištoljila.

Smenjivali su se hitovi: "Nije život jedna žena", "Jesen sedamdeset i neke", "Naljutićeš me ti".

Miroslava Ilića s tribina su pozdravili i pitomci Vojne akademije, kojima je otpevao "Srbija je naše blago" i poručio:

■ Da ste živi i zdravi još godina sto i da vas čuva Bog i ministar.

U VIP ložama bilo je mnogo javnih ličnosti, među njima visoki funkcioneri Demokratske stranke, uključujući i Miroslavljevog zeta, potpredsednika Demokratske stranke Dragana Šutanovca.

Dok se na video-bimovima vijorila srpska zastava, za kraj koncerta Miroslav je otpevao "Tamo daleko".

S ovog koncerta publika je otišla dobre volje. Oni koji su došli, očigledno su znali šta ih čeka.  



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_Arena_2007._2.png)


Tekst: Jasminka Kocijan  | Foto: Marko Risović  | 10.12.2007.


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:14:59 pm
*
Miroslav Ilić


PRAZNIK ZA DUŠU

Sjajnim koncerom u Sava centru, Miroslav Ilić je 10. decembra proslavio svoj 55. rođendan. Izgledao je Miroslav te večeri kao najsrećniji čovek na svetu! U prepunoj sali, na svojevrsnoj rođendanskoj žurci, nije bilo čoveka koji njegovim maestralnim interpretacijama nije bio oduševljen. Iako Sava centar važi kao uštogljen i previše akademski strog ambijent za pevače, Ilićevi obožavaoci su dokazali da nije tako. Poneti pevačevim i svojim emocijama, mnogi su, uz njegove hitove, poskakali i počeli da igraju.

Čim je izašao na binu i otpevao 'Eto mene', pevač je zatražio da se upale sva svetla, da bi dobro video publiku, a onda je, kao pravi domaćin, predstavio sve koji su na koncert došli. Svoju suprugu Gordanu koja je, kako je rekao, već 33 godine glavnokomandujući parade koja se zove Miroslav Ilić. Dodao je da toliko dugo pokušava da je ubedi kako mu je stalo do nje, da to, eto, čini još jednom, pred četiri hiljade svedoka... Predstavio je i svog najdražeg gosta, unuka, koga je pozvao da se popne na pozornicu, da vidi koliko je ljudi njegovom dedi došlo na rođendan! Bili su tu njegova ćerka Marija, sin Marko, zet Dragan Šutanovac... Kao šlag na torti, među gostima se pojavio predsednik Srbije Boris Tadić koji je pozdravljen ovacijama. Naime, Tadić je venčani kum Miroslavljeve ćerke Marije i njenog supruga Dragana Šutanovca. Kao šlag na torti, među gostima se pojavio predsednik Srbije Boris Tadić koji je pozdravljen ovacijama. Naime, Tadić je venčani kum Miroslavljeve ćerke Marije i njenog supruga Dragana Šutanovca.

Ređali su se Ilićevi nezaboravni hitovi 'Devojka iz grada', 'Joj, Rado, joj Radmila', 'Smej se, smej', 'Dan osviće, a ja odlazim', 'Ova noć', 'Polomiću čaše od kristala', 'Luckasta si ti', 'Rastanka se našeg sećam'... 'Jedan dan života', Miroslav je otpevao sa Gocom Tržan. Orkestar Miše Mijatovića, sa specijalnim gostom Borom Dugićem je bio na visini zadatka. Specijalni gost neprolaznog pevača bio je mladi, talentovani pevač iz istog kraja – Miroslav iz Mrčajevaca, čije je interpretacije Tozovčevih pesama publika toplo pozdravila.

Bez ikakvih suvišnih efekata, šljokica i sličnih rekvizita za paljenje publike, sve je bilo izuzetno kulturno, odmereno, elegantno. A aplauz oduševljene publike gotovo da nije prestajao!

Po završenom koncertu, slavljenik je sa porodicom, bliskim prijateljima i zvanicama prešao u Art kafe, gde su goste čekali švedski sto i piće. Među zvanicama, gotovo da nije bilo Ilićevih kolega. Estradne boje su branili Vera Matović, koja je došla sa suprugom, Saša Matić sa lepšom polovinom, Nada Obrić u ulozi novinara, koja je sa mikrofonom u rukama preslišavala Dragana Šutanovca, Boki Milošević sa suprugom... Na kraju je slavljenik otvorio šampanjac i isekao rođendansku tortu. Sve u svemu, svi su se složili da su Ilićeve pesme te večeri, kao i obično, bile praznik za dušu...

Vesna Tasić | Balkan media (http://www.balkanmedia.com/miroslav-ilic-praznik-za-dusu-cl3929.html)


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:16:55 pm
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_Glas_javnosti.jpg)


MIROSLAV ILIĆ JE IZUZETAK

U srećnija vremena kada se tačno znalo ko narodnim pesmama sme da se bavi, a ko ne, ova vrsta muzike je bila neprikosnovena. Napadali su je, uskraćivali u medijima, ali ona je suvereno vladala i na svoju stranu privlačila najveći broj slušalaca.

Anketna služba TV Beograd objavila je 1981. da je 93 odsto ispitanih izjavilo da isključivo ili najčešće sluša novu narodnu muziku, a tek sedam odsto da je posvećeno samo zabavnoj (1985. taj odnos je bio 92 prema 8.). Pojavili su se Brena, Miroslav Ilić, Vesna Zmijanac i niz drugih pevača iz Srbije i BiH. Koncerti na stadionima i u sportskim halama bili su redovna pojava, a tiraži ploča išli su i od 500.000 do milion. Narodnjački list Sabor dosegao je tiraž od 180.000, dok se pop-rok časopisi nikad nisu mogli da održe.

Krajem osamdesetih utihnuo je "novi rok talas". Pop muzika je gotovo prestala da postoji. Hrvatski muzičari više nisu dolazili, a sve ređe su to činili i oni iz BiH. Žalili su se da ovde više nema publike za njih. U Srbiji je ostala praktično samo jedna muzika - narodna. Njen zvuk je dopirao odasvud — iz stanova i kuća, kancelarija i proizvodnih hala, iz automobila i restorana. To je bilo vreme njene potpune dominacije. A onda se desilo nešto neverovatno, prosto neshvatljivo, neočekivano. Sredinom devedesetih narodnjački deo estrade, odjednom, masovno, bukvalno preko noći, zaposeli su — rokeri. Za tren, narodnjačka scena je pretvorena u zabavljačku. Umesto lepe narodne pesme sada smo na tom mestu slušali zabavnu. Harmonika je nestala, a glavni instrumenti su postali sintisajzeri i električna gitara. Proterani su narodni orkestri, a ustalili su bendovi čiji su članovi izgledom jasno govorili da pripadaju sasvim drugom miljeu. Mnogi su i do danas ostali mišljenja da to što se desilo uopšte nije bilo slučajno, već je rezultat dobro osmišljenog i još bolje realizovanog plana da se narodna muzika koja je bila bez premca i gušila sve druge nekako pobedi.

Do sredine devedesetih narodna muzika je suvereno vladala potiskujući sve ostale u drugi plan ne dozvoljavajući im da steknu značajnije pozicije. Ali dolaskom rokera, sa takvim kompozicijama koje su obezbeđivale dominaciju se prestalo i to naglo, odjednom, kao da je presečeno. Takve pesme više nisu snimane niti je obnavljan pevački kadar. Danas tu muziku čuvaju izvođači koji su već uveliko u šestoj i sedmoj deceniji života i kao takvi oni više nisu interesantni ni svojim vršnjacima, a kamoli mladima. Miroslav Ilić je izuzetak, ali on je sad napunio 57 godina i pitanje je koliko će još biti zanimljiv.
  
Dejan Stevanović, Beograd | Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs/pismo/13909/miroslav-ilic-je-izuzetak)

Fotografija: Balkan media


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Februar 05, 2011, 04:17:04 pm
*

REKLI SU O MIROSLAVU ILIĆU...



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Izvodjaci/Miroslav_Ilic_Rekli_su_o....jpg)


Miroslav Ilić je jedan od poslednjih i svakako najreprezentativnijih predstavnika muzike bliske izvornoj, autentični pevač koji ne liči ni na koga i zato i dalje izaziva veliku pažnju i uživa poštovanje čak i u onim krugovima koji nisu skloni narodnoj muzici. Odlikuje ga neverovatna energija, izvrsna dikcija i osećajnost; možda najlepša boja glasa od svih muških vokala koji su ikad interpretirali srpsku narodnu i novokomponovanu muziku pripada upravo Miroslavu Iliću.
by Petar

Autor fotografije nepoznat


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Mart 03, 2013, 07:35:28 pm
*
Miroslav Ilić uoči večerašnjeg tradicionalnog koncerta u Centru "Sava"


NEKE PESME ĆE OSTATI KAO EVERGRIN FOLKA

Pojavili su se neki ljudi koji se ponašaju kao novi apostoli. U želji da zarade pare odlučili su da to što nude prošvercuju kao folk. Sve što se loše dešavalo u folku vezivano je za Miloševićev režim. A šta je posle 5. oktobra učinjeno da ne bude tako?

Miroslav Ilić, pevač je koji je i posle više od 30 godina karijere uspeo da zadrži svoje mesto u narodnoj muzici, a njegovi koncerti, na rođendan, 10. decembra u Centru "Sava", postali su tradicionalni. Novinari su mu nadenuli nadimak "slavuj iz Mrčajevaca", koji nosi do danas. Ali, priča o momčetu sa Morave, počinje još sedamdesetih godina prošlog veka. Poeta Dobrica Erić dao je čika Obrenu Pjevoviću sjajnu pesmu "Voleo sam devojku iz grada", a on je uhvatio pod ruku bivšeg studenta Elektrotehničkog fakulteta u Skoplju, zaljubljenika u Šantićevu poeziju i odveo ga u aleksandrovački "Diskos" i... on snima svoju prvu singl-ploču. Kolika je popularnost ove pesme, svedoči podatak da se ona i danas smatra ličnom kartom Miroslava Ilića. Slede hitovi "Oj, Moravo, tija reko", "Moravsko predvečerje", "Šumadijo", ali to je već deo neke urbane folk legende. O novoj narodnoj muzici i situaciji u folku pred večerašnji koncert govori za Glas.

■ Godi mi kada ljudi koji imaju malo drugačiji ukus, kad se govori o folku i svemu što se dešava u folku i oko njega. Kažu, Miroslav je nešto drugo. Čujem ja to i prija mi. Ali ne želim da me niko iz tog pogona isključuje, takav kakav sam pripadam tamo i to je moj ambijent. Pripadajući mu, uz napomenu da nisam ni anđeo, ni cvećka, unutar njega borim se za prave vrednosti. Drugačije od onih koje su klijale ovih petnaestak godina.

Mislite li na ovu novu turbo muziku, koju zovu narodnom iako to nije?

■ Nemam ništa protiv toga da su neki napravili nov pravac. Tehno je novijeg datuma, hip-hop je novi pravac, i pank je za moje godine i pamćenje novijeg datuma. Nije ništa održivo kao trajno. Ljudi stalno dolaze na nove ideje, ali su svesni da to što rade ne pripada onome što je tradicionalno važilo. I tom novom daju novo ime. Ovde su se od jednom pojavili neki ljudi koji se ponašaju kao novi apostoli. Sa stavom: "Ovo sve što je bio folk, to je ništa. Vi ne znate šta je folk. Ovo što mi radimo to je to."

Kako objašnjavate da se radi o nečemu što se slušalo kod nas?

■ Folk je najpopularnija muzika ne samo u ovoj zemlji. Bez obzira na Madonu, Princa, Džeksona, Britni Spirs, kantri je najpopularniji u Americi. Tu ima para. Ovi o kojima govorim ne znaju da rade na način na koji je to trebalo da se radi. Ne osećaju. U želji da zarade pare odlučili su da to što nude prošvercuju kao folk. Nije to bila želja za obogaćivanjem miljea. Nisu se ostvarili ni u jednoj drugoj kategoriji, a svuda su se muvali i petljali i napravili su ovu pometnju i haos u folku. Da, mi sad ne znamo šta je domaći folk. Da nije par nas, koji se nešto tvrdokorno, ko bajagi batrgamo, ne bi se ni znalo da domaći folk još postoji.

Da li se na estradi baš sve toliko promenilo?

■ Samo ih slušam kako pričaju: "Ovo je danas šou biznis. Mi radimo". Šta to znači? Čime sam se ja bavio ovih tridesetak godina? To nije bio šou biznis?! Avioni, kamioni, transparenti, sve je to nešto što se radilo i pre ovog ludila. Pokojni Raka Đokić i ja radili smo to još osamdesetih godina. To je tada, kako ovi vole da kažu, bio pomak. Oni sve pravdaju 'pomakom'. Pa ako je iko pravio pomake, ja sam ih pravio. Ali sam ostajao narodnjak - folker. Kada sam snimio "Jesen sedamdeset i neke", pa "Luckasta si ti" 1979. godine, sa tvrdokornim tadašnjim narodnjacima bio sam na krv i nož: "Ti to da snimiš? Luckasta si ti?" Rekao sam, pa ljudi ovo je slatko, simpatično. To je bio pomak. "Polomiću čaše od kristala" '79. godine, to je bio pomak. Za "Pozdravi je pozdravi", kad se pojavila, svi su govorili da je nešto novo. Ali sve to je dvojka, domaći ritam. Nije tačno da se ne može na tom temelju graditi neka ideja. Mi smo prebogati folklornim miljeom, imamo Šumadiju, Vranje, Kosovo. Sve su to različiti ritmovi, a to je temelj na kome treba da opstaje ta vrsta muzike o kojoj pričam i kojom se bavim tolike godine. I tu mogu da se prave pomaci i te kakvi. Ali neka mi niko ne kaže da je pomak samo neka nebuloza, koju ne znaš gde da svrstaš.

Vi niste pristali na kompromis poput nekih vaših istaknutih kolega?

■ Mnogo mojih saboraca se prodalo i pristalo da bude pokriće nekim produkcijama. Zaboravljajući da se karijera gradi i održava ovde. Ovde se traje. Strah od nemanja posla prisutan je uvek, ali ako si zaslužio svoje mesto imaćeš posla koliko ti bogom dano pripada. Nije mi za 365 dana dovoljno desetak tezgi više, koje donosi pripadnost nekom jatu da bi se gurao tamo gde mi nije mesto. Dokaz sam da se to može. Možda mi treba više fizičke snage da bih postigao efekat, koji će oni sa manje truda da ostvare. Ali to sam prihvatio kao izazov, kao moju borbu.

Vredi li ta borba?

■ Mene ispunjava i čini posebno srećnim, posebno zadovoljnim, da imam u repertoaru nekoliko pesama za koje sam, bez obzira na kretanja civilizacijskih ukusa i muzičkih trendova siguran da će preživeti. Nadživeće me i ostaće kao belosvetski evergrin folka jer imaju šmek. Meni to nešto znači.

Da li su zvezde danas pevači koji promovišu neke druge vrednosti?

■ Objektivno, oni i jesu velike zvezde. Nije za potcenjivanje skupiti pet-šest, 10 hiljada, a kamoli desetine hiljada ljudi. Nemam ništa protiv toga. Ponuda je takva. Ali, ako je to nešto pokret, koji je toliko drzak agresivan i ima logističku podršku da preti da potre i uništi tradicionalno, onda se Miroslav buni. Ako smo ravnopravni, što da ne. Nisam za to da se uzme gumica i da se cice, mace, kuce izbrišu. Ali ako imaš 1783 cica, maca, kuca na tri nekakva tipa koji su pretili da budu ispravni, onda je vrag odneo šalu. Moraš da progovoriš, pa da neko o tome razmisli. Žao mi samo što je malo onih koji razmišljaju o tome. Pre svega mislim na državu. Sve ovo što se loše dešavalo u folku vezivali su za Miloševićev režim. Koliko smo puta posle 5. oktobra imali priliku da to čujemo? A šta je posle 5. oktobra učinjeno da ne bude tako? Ništa. Čak je sve to još otišlo uzlaznom linijom. Ipak, postoje neki modusi koji se u svetu i Evropi odavno koriste, samo ih treba primeniti i ovde.

piše: O. Stojimirović, 2006. | Glas javnosti (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/12/10/srpski/K06120905.shtml)


Naslov: Miroslav Ilić (1950)
Poruka od: Angelina Mart 03, 2013, 07:35:38 pm
*
MIROSLAV ILIĆ


SVE SAM RADIO SRCEM

Iako već 16 godina živi u Beogradu, Miroslav Ilić sebe smatra Mrčajevčaninom na privremenom radu u glavnom gradu SCG. Rođen je 10. decembra 1950. godine u Mrčajevcima. U 21. se oženio i dobio ćerku Mariju, godinu dana kasnije zapevao. Njegovi hitovi su postali evergrin naše muzike — "Devojka iz grada", "Rastanka se našeg sećam", "Smej se, smej", "Luckasta si ti", "Pusti me da te volim"... Mada mu, priznaje, život liči na bajku o kakvoj nije smeo ni da sanja u najsmelijim snovima, stalno ga nešto muči, boli, pritiska i daje razloga za nezadovoljstvo. Poznat kao večiti bundžija, borac za dostojanstvo profesije, čovek oštrog jezika i čvrstih stavova i zato je često na meti kolega. Upravo je počeo da priprema pesme za novi album.

Miroslav Ilić: Ne stidim se da priznam da je moj prethodni album bio potpuni promašaj! Brzopleto sam uleteo u tu priču, kao da me je neko usijanim žaračem jurio, a ja bežao. Neki dobronamerni ljudi iz mog okruženja pokušavali su da mi objasne da treba da prikočim, ali ja, tvrdoglavo, nikog nisam hteo da slušam! Samo, shvatio sam da sam pogrešio i guram dalje! Valjda profesionalac sa 30-godišnjom karijerom mora da prođe i kroz promašaje! Uostalom, postavio sam temelje čvrste kao stena i nije im neki problem da izdrže koji promašaj.

Kako posao napreduje?

Miroslav Ilić: Nikad u životu nisam bio oprezniji i nikad se duže nisam bavio odabirom pesama. Od sutra krećem u realizaciju. Za par pesama sam čvrsto odlučio da ću ih snimiti, a ostalo ću rešavati u hodu. Valjda ću uspeti nešto dobro da iščeprkam! Priznajem da mi nikad nije bilo teže. Lako je doći do pesmičuljka, ali ja tragam za pesmetinama... U ovoj fazi, često menjam mišljenja. Desetak dana provedem ubeđen da je nešto odlično, a 11. dana sve to bacim kao da ne vredi ni pet para!

Plašite se novih grešaka?

Miroslav Ilić: Ne... Grešaka se nikad nisam plašio. Nisam cvećka niti anđeo. Daleko sam od bezgrešnog. Ali, za razliku od većine ljudi, ja se svojih grešaka ne stidim i ne bežim od njih. Sve u životu realno gledam i zahvaljujući tome, posle svega što mi se u životu dešavalo, nemam duboke ožiljke! Umeo sam ja da se ludo, nepromišljeno zaletim, da budem brzoplet... Ali, sve što sam radio, radio sam srcem, bez kalkulacija. Ne bih opstao da publika u meni nije to prepoznala. Osetila je moju dobronamernost, plemenitost, poštovanje i iskren stav pa mi je zbog toga praštala greške...

Mnogima ste se zamerali zbog stavova koje niste krili!

Miroslav Ilić: Moji stavovi nikad nisu bili proizvod sujete, pakosti ili borbe za lične pozicije. Ja sam sebi u ovom zanatu odavno obezbedio trajno mesto. Iako sam već odavno zadovoljan svojom profesionalnom pozicijom, kako kaže moj prijatelj Boki Milošević, uvek sam bio krvoločno realan i svašta mi je smetalo. Uvek sam se borio za položaj, dobro i dostojanstvo ovog jadnog zanata koji je godinama nezaštićen. Muka mi je od toga što sa svih strana kojekakvi uleću sa bokova, iz pozadine, spreda, nezadrživo jurišaju i ugrožavaju dostojanstvo ovog zanata koji volim do ludila!

Jeste li ugovorili novogodišnji angažman?

Miroslav Ilić: Jesam, pevaću u Igalu, sa mojim velikim prijateljem Bokijem Miloševićem i njegovim orkestrom. Oduševljen sam što ćemo raditi zajedno. Zahvaljujući ljudima poput njega i Mrčajevcima, mojoj najlepšoj oazi, u vreme najveće slave, nisam uspeo da poludim! Cenim ljude kao što je Boki, koji nisu licemeri, poltroni, kukavice... Boki je, na primer, znao da mi kaže: "Alo, momak, odlepio si, brzo se spuštaj na zemlju!" I ja bih se budio... Takvi, koji su umeli da mi skrešu u brk, pomogli su mi da opstanem i da budem ovde gde sam...

V. Tasić | Balkan media (http://www.balkanmedia.com/miroslav-ilic-sve-sam-radio-srcem-cl3081.html)