Simeon Roksandić (1874—1943)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « VAJARSTVO « Srpski vajari « Simeon Roksandić (1874—1943)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Simeon Roksandić (1874—1943)  (Pročitano 17343 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Maj 31, 2011, 01:54:00 pm »

*




SIMEON ROKSANDIĆ
(Majska Poljana, 14.05.1874 — Beograd, 12.01.1943)


ROKSANDIĆ SIMEON, vajar (1/4 1874, Majska Poljana, Banija). Osnovnu i građansku školu svršio je u Glini, zatim obrtnu u Zagrebu, a Umetničko-Zanatsku u Budimpešti. Posle je studirao na Akademnji Umetnosti u Minhenu. 1897 postavljen je za nastavnika veština u Užicu. 1898—1907 služio je u Krarujevcu, a tada je premešten u Beograd. Pored redovne dužnosti, predaje i vajarstvo u beogradskoj Umetničko-Zanatskoj školi. — R. je izlagao na svima izložbama Lade, na jugoslovenskim izložbama, zatim u Rimu (1906), u Londolu (1907) i u Rimu (1911). R. najviše i najuspešnije vaja portrete i nage mladiće. Od većih figura poznate su mu: knez Miloš u sali kragujevačke gimnazije (1909), Spomenik 1877 izginulim borcima u Vranju (1902), Ribar (1906), postavljen na Kalemegdanu i u Zagrebu, Dečko se udario u nogu (1911) u Umetničkom Odeljenju, Očajanje (1912), Dečko sedeći (1921), Dečko (1921), Dečko, studija za Čukur-česmu (1921), Dečko, reljef, studija za Čukur-česmu, Borba s lavom (1923) i t. d. Roksandićeve su mnoge stvari, čak od najuspelijih, propale za vreme austriske okupacije (na pr: Rob iz 1907 i Filip Višnjić, herma iz 1904, koji su bili u Narodnom Muzeju). R. je dosad izvajao 36 bista, 13 reljefa, 14 figura, 2 spomenika.

V. P.
Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka III N—S
Prof. St. Stanojević, Zagreb, 1928.

Stanoje Stanojević (1874—1937), srpski istoričar, univerzitetski profesor, prvi srpski enciklopedista, član Srpske kraljevske akademije i redovni profesor Beogradskog univerziteta.
Veljko Petrović, inspektor Ministarstva Prosvete — Beograd

Fotografija: Nova iskra : ilustrovani list — 1904 odgovorni urednik R. J. Odavić, str. 21
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 31, 2011, 01:54:45 pm »

**

SIMA ROKSANDIĆ  
Vajar

Roksandić se razlikuje od dosadašnjih naših skulptora po tome što ima više talenta nego drugi, zatim po tome što ima više temperamenta, a naročito po svojoj otmenoj težnji da traži teškoće, što krupnje tehničke predmete i što komplikovanije anatomske probleme. Zato je on jedini u nas koji daje ne samo portrete lica nego i portrete tela, i da vaja golo. Ne računam Ubavkićevu Favoritu, ono sablažnjivo delo bez svake umetnosti i bez svake inteligencije. Inače je naša skulptura obučena u redengote, dolame, zimske kapute i ćurkove. Roksandić je već svojim Robom, jednim trijumfalnim đačkim početkom nagoveštavao već docnijeg savesnog tehničara i pesnika napora, pesnika snage, kakav je on već danas. Njegova Borba, koja je došla posle punih deset godina čame i besplodnosti, učinila je taj prelaz naše skulpture iz egipćanske ukočenosti u jonsku poeziju golog tela.
 
Deset godina između Roba i Borbe proveo je Roksandić u srpskoj palanci gde se njegov veliki i otmeni talenat unižavao učenjem dece kako se prave trougaonici i krugovi, i unižavao još više: davanjem nekih vajarskih stvari u koje ne mećući nikakvih ambicija nije metnuo nikakvog talenta. Trebalo je da se jednog dana otme od nas, od sredine kojoj je deset bezmernih godina plaćao svoj porez u telu i duhu, da na samo nekoliko meseci ode u Italiju, i da udavi svoju čamotinju kao u Borbi njegov ribar svoju zmijurinu, pa da nam eto dadne jedno delo velike inspiracije i umetničkog poštenja. Borba je delo i po smelosti svoje zamisli i svojoj majstorskoj fakturi nešto što pokazuje u ovom mladom umetniku od nepunih trideset i pet godina budućeg maestra. Borba koja predstavlja ribara koji sedeći na jednoj steni davi svojim bronzanim pesnicama jednu ogromnu zmijurinu ima detalja koji iznenađuju hrabrošću i naponom zamisli. Grudni koš je ovde čitav problem; ribareva leđa su zgrčena kao u kakvog monstruoznog insekta ili kakve grdne morske kornjače, zatim pojedinosti u muskulaturi ruku u kojima je sabijena cela snaga toga rvača sa zmijurinom, sve to očarava ne samo profesora anatomije, nego i nas i mene, svakoga na svoj način i svakoga iz svog razloga, izvesno, ali sve ujedno po talentu, velikom i lepom koji je prošao preko ove bronze. Oči čovekove imaju ovde pogled više zmijski nego u same zmije s kojom se rve. Lice na kome se vidi sva pouzdanost i prezrenje jačega, našlo je na taj način u očima svu svoju svirepu rečitost i svu krvoločnost Čoveka-Zmije. Ribarska mreža između nogu, pa do iza desnog kuka i niza stenu za njim, ima tu srećnu zamisao (možda slučajno) da nam ona produži pejzaž, dadne iluziju mora za tom stenom, kakvog tamnog, nervoznog, ciničnog mora u trenutku tog ogorčenog dvoboja. Još kada se namesti ta Borba u skveru na Terazijama, zašto je bronzani primerak otkupljen za vodoskok — a Borba je vodoskok — i kada visoki ili kipeći mlaz vode prsne iz čeljusti zmijine, sipajući po celoj bronzi, ta će skulptura da bude neobično puna pokreta i napor ovih rvača dobiće šuma, huke; grcanje pobeđene zmije u smrtonosnim gvozdenim pesnicama postaće ovde ne samo vidljivo nego i čujno. U našem tihom gradu, gde izgleda da ne idu satovi niti teku česme, ovaj će umetnički ugao na Terazijama da predstavlja strast, snagu i neke radosne i buntovne želje za životom kakve mi imamo tako malo.
 
Možda ima mana u listovima na nogama i u prstima rvačevih nogu. Ja to pominjem bojažljivo i od oka, jer to treba da proveri anatom ili kogod ko bude uzeo na sebe takav posao. Pored onako mučeničkog napora leđa, zabreklog vrata, ramena od kojih je jedno došlo u podgrlac i napona u grudnom košu koji je utonuo dajući svu svoju silinu mišicama, u toj dakle opštoj konvulziji, čini mi se da noge ribareve ostaju nešto odveć mirne i pasivne. Tvrdi i veliki nokti prehistorijskog čoveka ne vide se ovde upotrebljeni od potomka u ovakvoj pravoj prehistorijskoj utakmici zverstva. Da je leva noga naročito više grčevita, čini mi se da bi pogled na celom telu imao jednu istu impresiju napora produženu do potonjeg mišića. Verovatno da skulptor nalazi tome razloga u problemu ruku gde je otišla sva snaga; vama i meni učiniće se izvesno da ima tu jedna nepotpunost ako se budemo kapricirali da pored tolikih krupnih stvari zastajemo ovde na sitnicama i da cepidlačimo. Možda i izraz oko usta, izraz mira, i pouzdanja pobediočevog, rešavaju možda i to pitanje jednog detalja na samoj periferiji tela. — Dobro je, međutim, učinjeno što je stena nabačena bez svakog detaljisanja jer bi inače pažnja bila rasejana i odlazila sa glavne stvari. Isto tako pogled na statuu iz obližnje sobe koja je pred rvačem, taj pogled koji obuhvata Borbu celu i dobro osvetljenu, dokazuje tako isto da je dobro što je telo zmijino ostalo samo u onoj razmeri i na onom prostoru. Inače bi statua gubila od te svoje senzacije da se sve vrši u vazduhu.
 
Sve to pokazuje koliko u Roksandiću ima mnogo sigurnog instinkta i umetničke inteligencije, a ove dve sobe u muzeumu, koje pripadaju ovome skulptoru, daju nam utisak bogatstva i luksuza ove uboge kuće sa njenim bolničkim vrtom i svojim unutrašnjim izgledom doma propalih i izumrlih.
 
Imamo danas mlađu pripovetku, mlađu poeziju, mlađu kritiku, izgleda da smo na putu da imadnemo i celu mlađu skulpturu i mlađe slikarstvo. Što me u ovom slučaju pred Roksandićevom Borbom najviše interesiralo, to je ta mladost, ti mlađi slikari i mlađi skulptori kojih još nema, ono što je još neizvajano, neispevano i nenapisano, šum onih koji se ne vide, ali čiji se koraci već čuju i čija se duša tako slatko naslućuje svugde oko nas.

Jovan Dučić
"Politika", 2. septembar 1907.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 31, 2011, 02:20:57 pm »

*

SIMEON ROKSANDIĆAutoportret





Autoportret


Simeon Roksandić, vajar, pripada najstarijoj generaciji srpskih vajara. [...]

Simeon Roksandić je sa svojim skulpturama mnogo topliji i bliži, nego što su to dela Petra Ubavkića i Đorđa Jovanovića. Na njegovim skulpturama nije u toj meri prisutna utvrđena — akademska šema, pa je samim tim i njegovo osećanje života i forme mnogo prisnije i življe. Njegov naturalizam, kao i naturalizam Đorđa Jovanovića, za razliku od Petra Ubavkića je finije vrste. U dva-tri portreta i u figurama dece, kao i na dve njegove najpoznatije skulpture — "Ribar" (Fontana na Kalemegdanu, Beograd) i "Dečak sa razbijenim krčagom" (Čukur česma, Dobračina ulica, Beograd) postignut je sklad između plastičnih i emotivnih vrednosti.

Među najznačajnija dela spadaju ženske figure na grobu Sime Matavulja iz 1910. godine, a od kasnijih radova spomenici dr Lazi Paču i Živojinu Mišiću. Simeon Roksandić je autor čuvene skulpture "Dečak sa razbijenim krčagom" na Čukur ćesmi i vodoskoka "Borba", na Kalemegdanu.
[Autor teksta nepoznat]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Maj 31, 2011, 02:38:48 pm »

*

DEČAK KOJI VADI TRNBeograd, Srbija





Dečak koji vadi trn, rad vajara Simeona Roksandića (1874—1943)
Zbirka jugoslovenske skulpture, Narodni muzej Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Maj 31, 2011, 02:59:59 pm »

*

FONTANA BORBASrbija

Fontana Borba se nalazi u centru kružne aleje na Gornjem Kalemgdanu, u Beogradu, Srbija. Spomenik predstavlja ribara koji se bori sa zmijom. Ovaj spomenik također zovu i "Zlosrećni ribar".

Autor spomenika je kipar Simeon Roksandić. Skulptura je urađena u bronzi i ima visinu 150cm. Simeon Roksandić je ovu skulpturu izradio 1906. u svom ateljeu u Rimu. Spremao se za Balkansku izložbu, koja se održavala 1907. u Londonu.

Fontana Borba ima interesantnu priču. Autor je bio obaviješten da je spomenik potonuo s brodom, koji je prevozio figuru. Kako je imao model urađen od gipsa, kipar je izradio još jednu identičnu figuru. Kasnije se saznalo da prva figura nije potonula. Tako su bile napravljene dva potpuno ista primjerka spomenika. Jednu kopiju spomenika otkupio je grad Beograd, a drugu je otkupio grad Zagreb. Bio je to jedinstveni slučaj da isto umjetničko djelo biti postavljeno na dva različita mjesta u istoj zemlji, što danas, naravno, više nije slučaj.

Fontana Borba je postavljena na Gornjem Kalemegdanu 1912 godine. Fontana je zaštićena zakonom kao spomenik kulture, kao i svi ostali spomenici u parku na Kalemgdanu. U Zagrebu je ovaj spomenik postavljen na jezuitskim trgu u Gornjem gradu.

Simeon Roksandić (1874—1943) pripada najstarijoj generaciji srpskih kipara. Njegova djela predstavljaju početak u razvoju kiparstva u Srbiji. Osim Fontana Borba, njegova najpoznatija djela su: ženske figure na grobu Sime Matavulja, spomenik Lazi Pačuu, "Dječak s krčagom" na Čukur česmi, spomenik Živojinu Mišiću. sr.tixik.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jun 07, 2011, 03:56:33 pm »

*

FONTANA BORBABeograd, Srbija





Fontana "Borba", rad vajara Simeona Roksandića (1874—1943). Kalemegdan, Srbija

autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Jul 05, 2013, 04:27:53 am »

*

ČUKUR ČESMABeograd, Srbija


Čukur česma se nalazi u Dobračinskoj ulici u Beogradu, Srbija.

Spomenik se sastoji od česme, koja je izrađena u obliku kamena, na čijoj gornjoj površini leži bronzana figura dečaka sa razbijenim krčagom. Spomenik je podignut 1931. Visina figure iznosi 33cm, a ukupna visina spomenika je 149cm. Simeon Roksandić (1874-1943) , poznati beogradski vajar je autor ovog spomenika.

Čukur česma je podignuta u znak sećanja na jedan vrlo bitan istorijski događaj. Spomenik je sećanje na sve žrtve pale za konačno oslobođenje Srbije od Turske dominacije.

15 juna 1862 godine, na mestu gde se danas nalazi spomenik, došlo je do sukoba između Turaka i Srba. Sukob je izbio, jer je jedan turski vojnik ubio Savu Petrovića. Sava je bio srpski dečak, služio je kao šegrt. Došao je kod rođaka Beograd, da izuči sarački zanat. Dečak je protestvovao zato što je Turčin sklonio njegov krčag, da bi zahvatio vodu bez čekanja na red. Zbog protesta je bio kažnjen udarcem krčaga o glavu i tako je dečak je tada smrtno ranjen. Zbog tog incidenta izbili su nemiri širokih razmera u celom Beogradu i poginulo je više pripadnika srpske policije i građana. 17 juna 1862, dva dana kasnije Turci su bombardovali Beograd, sa Kalemegdanske tvrđave, na opšte iznenađenje građana. Bombardovanje je trajalo punih pet časova iz 56 topova sa tvrđave. Tom prilikom je poginulo 50, a ranjeno 20 lica. Porušeno je i oštećeno oko 380 kuća. Velika uzrujanost je zahvatila celu zemlju, iščekivalo se neko rešenje i izlaz iz takve situacije.

Zbog ovih sukoba usledila je oštra diplomatska intervencija Kneza Mihajla Obrenovića kod velikih sila. Zahvaljujući odluci velikih sila da Turci konačno moraju da napuste ove prostore, pet godina kasnije 1867, Turska vojska je morala da napusti pet srpskih gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko, i da ih preda knezu Mihailu. [Autor teksta nepoznat]


* * *

"Česma sa skulpturom na vrhu, ... spada u najviša ostvarenja srpskog akademskog realizma. Po svojoj intimnoj koncepciji izdvaja se od drugih beogradskih javnih spomenika. Smešten u mirnoj ulici, svojom visinom, položajem i modelacijom plastike sračunate na posmatranje izbliza, jedinstven je spomenik ove vrste. Na istom mestu nalazila se stara Čukur česma, jedna od gradskih česama koje su do 1892. godine, kada je u Beogradu uveden vodovod, služile za snabdevanje stanovnika vodom. Mesto na kome se i danas nalazi česma autentično je mesto istorijskog događaja — sukoba između srpskog dečaka i turskih vojnika 1862. godine. Ovaj događaj bio je povod bombardovanju i oslobođenju Beograda i drugih srpskih gradova od Turaka." [beogradskonasledje.rs]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Jul 05, 2013, 04:38:09 am »

*

ČUKUR ČESMABeograd, Srbija





Skulptura "Dečak sa krčagom", rad vajara Simeona Roksandića (1874—1943). Beograd


SEĆANJE NA SAVU PETKOVIĆA

Skulptura "Dečak sa krčagom" podignuta je u spomen na događaj koji se kod Čukur česme odigrao 15. juna 1862. Tada je dečaka Savu Petkovića ubio, po drugim izvorima udario po glavi, turski vojnik, što je izazvalo sukobe širom Beograda. Pojedina tumačenja navode da je ovaj događaj izazvao poslednji tursko-srpski rat i konačno oslobađanje Srbije od Osmanlija.

Jedan od ondašnjih sugrađana, zaslužnih za obeležavanje mesta na kojem se desio incident, bio je poznati duvandžija Vanđel Toma, koji je zaveštao određenu sumu novca za podizanje spomenika. Projekat za skulpturu od bronze na mermernom postamentu uradio je 1927. godine Simeon Roksandić, a model za figuru dečaka bio je trinaestogodišnji Vlastimir Petković.

D. Bukvić, Politika, 14.04.2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Decembar 21, 2015, 04:02:52 am »

*






SPOMENIK OSLOBODIOCIMA VRANJA "ČIKA MITKE"
Vranje, Srbija

"[...] Vranje je oslobođeno od Turaka 31. januara 1878. godine. Simeon Roksandić, beogradski vajar, je 1903. godine, na dvadesetpetogodišnjicu oslobođenja, uradio Spomenik oslobodiocima Vranja od Turaka, poznat među Vranjancima kao "Čika Mita". Za izradu spomenika prvi prilog je dao proslavljeni general Jovan Belimarković. [...]

Ispred spomenika 1975. godine urađena je mapa grada u mozaiku." [southserbia.rs]


Fotografija: TT-group
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Decembar 21, 2015, 04:31:44 am »

*

"ČIKA" MITA U TRI ISTORIJSKA ŽIVOTA

"U vranjskoj se okolini ukrštaju različite osobine našega jezika i uopšte celoga života narodnoga" Dr Jovan Hadži Vasiljević

Istinski iskreno i sa poštovanjem — mada Vranjanci, pogotovu mladi to ne znaju, ali prepoznaju — u centru središnje opštine juga Srbije nalazi se spomenik srpskim ratnicima koji su 31. januara 1878. oslobodili grad od okupacije Otomanske imperije. General Jovan Belimarković u žestokoj borbi uspeo je da, kako istorija beleži, uz nemale žrtve donese slobodu u grad u kome je turska vlast trajala čak 443 godine. Tada su u u borbi poginula 122 srpska vojnika i 115 dobrovoljaca. General Belimarković je prvi počasni građanin Vranja. Poslednjeg dana januara ove godine Vranje je proslavilo vek i trideset godina od oslobođenja.

U ovom vremenu tačno vek i pet godina, u Vranju stoji spomenik ispred zgrade lokalnog parlamenta i načelstva, koji građani prepoznaju kao "Čika Mitu". Autorsko delo vajara Simeona Roksandića, otkriveno je 7. maja 1903, dvadeset dva dana pre nego što će biti ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. Sasvim precizno: spomenik je tri puta rušen i tri puta postavljan. Premijerno 1903, pa onda 1929. i 1946.

Kako u knjizi "Tragovi istorije" navodi novinarka Nela Dimitrijević, najpre se u ateljeu vajara Roksandića skulptura od ilovače bukvalno preko noći srušila. To nije zasmetalo umetniku da ponovo prione na posao i ponovo u ilovači napravi skulpturu srpskog vojnika sa zastavom uzdignutom u desnoj ruci i puškom ostragušom, sa bajonetom, u levoj.

Drugi put spomenik "Čika Miti"iz centra pred zgradom hotela, suda i načelstva pao je s postamenta kada su ga krajem oktobra 1915. u Prvom svetskom ratu bugarski vojnici svalili, natovarili na zapregu i s njime krenuli put Niša. Istorija govori da je spomenik stigao do Grdelice gde mu se gubi svaki trag. Vranje je u prvom ratu od bugarske okupacije oslobođeno 4. oktobra 1918. Vranjanci su počeli da sakupljaju dobrovoljne priloge kako bi se u bronzi mogla izliti nova skulptura srpskog vojnika. Uključujući i pomoć vlasti sakupljeno je oko sto hiljada tadašnjih dinara, od čega je moglo da se kupi oko pet hiljada napoleondora u zlatu. Tako je vajar Roksandić još jednom morao da prione na posao i napravi novu bistu srpskog vojnika, treću po redu. Proces livenja u bronzi se odužio zbog besparice, pa je spomenik postavljen na Vidovdan, 28. juna 1929. Vajar Simeon Roksandić nije dočekao da po treći put vidi vojnika na postamentu jer je umro 1924.

U Drugom svetskom ratu u Vranje su 9. aprila 1941. ušli Nemci. Kada je čitav jug Srbije pao pod okupatorsku nadležnost Bugara, ponovo se na meti našao "Čika Mita". Desilo se to 20. oktobra 1941. noću. Spomenik je lancima vezan za tenk i oboren. U ilegalnoj akciji grupa Vranjanaca je preko noći bronzanu bistu prebacila na skrovito mesto iza zgrade Pašinog konaka kod Haremluka. Spomenik je prekriven drvima sačekao oslobođenje Vranja 7. septembra 1944. Vraćen je na postament 1946. "Čika Mita" je ostao bez leve ruke u kojoj se nalazila puška ostraguša sa bajonetom. I danas stoji na istom mestu, bez jedne ruke i puške, kao metafora istorijskog trajanja i putovanja kroz vreme.

Hroničari beleže i anegdotu kako je spomenik Oslobodiocima Vranja od Turaka dobio simbolični naziv "Čika Mita". Po tom predanju u kasarni Prvi pešadijski puk "Knjaza Miloša Velikog" u Vranju služio je čovek sa brkovima, čiji lik neodoljivo podsećao na bronzanog vojnika. Vojniku je ime bilo Mita, ali su ga kolege zvali "Čika Mita". Tako je i spomenik dobio ime.

Burna istorijska vremena, kao kakva meteorologija godišnjih doba, pomešana različitošću realnosti, ponosa, prkosa suprotstavljenog mržnji, prelomila su se kroz sudbinu jednog umetničkog dela. Tek onoliko, i s pravom merom da se lakše spoznaju sva iskušenja kroz koja su prolazili ljudi u regionu juga Srbije.

Danas.rs 15.02.2008.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: