Balša Rajčević (1941)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « VAJARSTVO « Srpski vajari « Balša Rajčević (1941)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Balša Rajčević (1941)  (Pročitano 4901 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« poslato: Maj 27, 2011, 10:24:52 pm »

*




BALŠA RAJČEVIĆ
VAJAR, ISTORIČAR UMETNOSTI I MULTIMEDIJALNI UMETNIK
SCULPTOR, ART HISTORIAN AND MULTIMEDIAL ARTIST


"Svaki čovek kao čulno, emotivno i misaono biće svedok je i učesnik duha vremena u kome živi, stvara, deluje i misli, bilo podsvesno ili svesno, aktivno ili reaktivno, on je u uskoj korelaciji sa događajima svoje epohe. Istorijski, sociološki, ekonomski, politički, kulturni uslovi i zbivanja okvir su i građa koji uslovljavaju i na različite načine utiču na kompletan habitus. Pravi umetnik ima još razvijeniji, složeniji i senzibilniji registarski aparat za prirodne, životne i društvene pojave. On istovremeno poseduje sposobnost da te sadržaje umetničkim, likovnim jezikom izrazi. Zbog toga, on uglavnom jeste i mora biti u dubljem, složenijem, trajnijem dosluhu sa duhom vremena"... [Balša Rajčević]

Fotografija: Info-Tours
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 27, 2011, 10:43:17 pm »

*

BALŠA RAJČEVIĆ


Balša Rajčević rođen je 23.7.1941 u Beogradu. Završio je Akademiju primenjenih umetnosti na vajarskom odseku (kod prof. Radeta Stankovića), 1965 godine u Beogredu. Posle Akademije završio Istoriju umetnosti na Filzofskom fakultetu u Beogradu; magistrirao na istom fakultetu 1976.

Redovno izlaže od 1968 godine, uglavnom skulpturu ali i kolaže, uljane slike i akvarele. Izlagao je na preko 350 grupnih izložbi u zemlji kao i u inostranstvu (Pariz, Oslo, Helsinki, Sofija, Bukurešt, Budimpešta, Ingolštat, Kairo, Padova) kao i 47 samostalnih izložbi u zamlji (Beograd, Niš, Kragujevac i dr.) kao i u inostranstvu (Pariz, Rim). Pored brojnih najznačajnijih autorskih i žiriranih jugoslovenskih grupnih izložbi u selekciji Muzeja savremene umetnosti iz Beograda izlagao u 6-7 glavnih evropskih gradova.

Predstavljao jugoslovensku selekciju na 14. internacionalnom bienalu male skulpture u Padovi. Sedam puta izabran na izložbama "Kritičari su izabrali" (Paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd i Galerija Kulturnog centra, Beograd). Dva puta izabran za izložbu "Istoričari umetnosti predstavljaju" u Galeriji Singidunum, Beograd. Dobitnik je brojnih uglednih nagrada za umetnički rad. Dela mu se nalaze u vlasništvu dvadesetak muzeja, modernih galerija kao i privatnih kolekcija. Kao likovni kritičar i teoretičar umetnosti objavio oko 700 tekstova o umetnosti kao i četiri knjige iz istorije umetnosti. O njegovom umetničkom stvaralaštvu je objavljeno oko 150 bibliografskih jedinica. Ima zvanje istaknutog umetnika ULUPUDS-a. Član je ULUS-a, ULUPUDS-a, Udruženja likovnih kritičara Srbije, Međunarodnog udruženja likovnih kritičara kao i Udruženja književnika Srbije. Sa uspehom piše i poeziju. Objavio jedanaest zbirki pesama.


Podaci preuzeti sa zvanične internet prezentacije Balše Rajčevića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 22, 2012, 10:30:22 pm »

*

BALŠA RAJČEVIĆ — Galerija odabranih radova




"...Uvučen je u igru privida i lišen funkcionalne uslovljenosti. Imaginacija Balše Rajčevića na taj način se pokazala kao veoma specifična stvaralačka osobina: on nije izvlačio oblike iz nepostojećeg, imaginarnog sveta, već je dejstvom svoje stvaralačke energije uticao na narušavanje, preimenovanje i prefunkcionalizovanje postojećeg reda stvari. I u tim promenama tražio je vrednost izraza koji se nije odnosio samo na pojam estetike ili čiste zakonitosti plastičke forme..." [Sreto Bošnjak]

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 22, 2012, 10:54:34 pm »

*

BALŠA RAJČEVIĆ — Galerija odabranih radova
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 22, 2012, 11:11:27 pm »

*
Šta nagrađujemo u kulturi — Balša Rajčević


NE MOGU VIŠE DA ĆUTIM

Pravilnikom bi trebalo omogućiti odbijenim kandidatima da imaju uvid u biografsku dokumentaciju dobitnika nacionalne penzije

I ove godine, već peti put, komisija Ministarstva kulture završila je izbor umetnika budućih korisnika nacionalnih penzija za vrhunski doprinos u kulturi i umetnosti Republike Srbije. I opet je propuštena nova prilika da se otklone već od mnogih davno zapaženi i uporno ponavljani (zašto!) nedostaci kako organizatora, tako i realizatora navedenog posla. A posao je više nego odgovoran jer njegov ishod je za mnoge umetnike često od presudnog egzistencijalnog značaja pošto žive u siromašnoj Srbiji, a ipak su prepušteni gotovo nepostojećem umetničkom tržištu s minimalnim brojem potencijalnih kupaca zbog niskog životnog standarda.

Zbog navedenih uslova u kojima naši likovni umetnici žive i stvaraju posao komisije morao bi da se obavlja izuzetno stručno, objektivno i pravedno. Ali brojne dosadašnje odluke i mnoga druga događanja u vezi sadonošenjem odluka o penzijama ukazuju da se, nažalost, često nije odlučivalo po pomenutim principima. Izgleda da su opet proradile ustaljene negativne navike našeg mentaliteta, a tu mislim na antikriterijume: "Naš čovek, naš komšija" ili možda na motive vezanih interesa. Ne uvek, ali često. Ne kažem ni da brojni, od onih koji su penziju dosad dobili, nisu istaknute ličnosti našeg kulturnog i umetničkog života, ali tvrdim da ima među dobitnicima mnogo onih koji su očigledno lošiji od nekih odbijenih kandidata. A navedeni propusti bi se mogli izbeći primenom stručnijih i pravednijih kriterijuma, jer u tako odgovornom poslu veliki je prekršaj, čak i zloupotreba, namerna ili nemarna, relativizacija procenjivanja! Takva relativizacija bi mogla da prođe samo kod laika i neinformisanih, ali ne kod vrsnih stručnjaka i nezavisnih procenitelja iz našeg javnog života.

Možda je glavna krivica u sistemu — metodu odlučivanja i dodeljivanja a ne samo u našem mentalitetu. U svakom zakonu, pravilniku, sistemu, ljudi su uvek skloni da pronađu rupe i da ga zloupotrebljavaju zbog javašluka, lične nemoralnosti ili neznanja ali nema razlike: posledice su iste! Jer kom je to umetniku — ako je tu penziju stvarno zaslužio više od nekih drugih — svejedno ako je ne dobije. Verujem da se i oni, poput mene, osećaju ustvari kao opljačkani, pokradeni! Ali u zemlji velike siromaštine ljudima, nažalost, porastu nečasni apetiti!

Kad ja ne bih bio u pravu ne bi moglo da se dogodi i da penziju odavno dobije jedan već prosedi vajar sa minimalnim brojem samostalnih i grupnih izložbi, brojem koji odgovara jednom početniku! Imao je samo dvadesetak izložbi, a moja vajarska malenkost je imala više od 450! Ili da dobije jedan vajar o kome je minimalno pisala ozbiljna likovna kritika i koji je radio samo jednu gotovo anahronu, polukomercijalnu javnu skulpturu sumnjivog kvaliteta i nema ni značaja u istorijskom razvoju naše elitne skulpture!

Ili da je dobije jedan istoričar umetnosti zaista bez značajnog dela (što govore činjenice, biografski podaci o njegovom delu).

Kad ja ne bih bio u pravu, ne bi moglo i jedne godine da se dogodi da resorni predlagač užeg spiska kandidata udruženja umetnika za penziju bude jedan istoričar umetnosti sa vrlo malim brojem napisanih tekstova o umetnosti kao i bez jedne jedine napisane knjige!

Primera nezasluženih penzija bilo je još mnogo, ali, nažalost, zbog ograničenog prostora ne možemo ih sve nabrojati!

Takođe, kad ja ne bih bio u pravu, bilo bi pravilnikom omogućeno da odbijeni kandidati — koji su bili u širem izboru, a imaju jake biografije i brojne nagrade — mogu da dobiju na uvid biografsku dokumentaciju dobitnika penzije, što je pravnim propisom inače omogućeno na svim normalnim i poštenim konkursima! A na ovom konkursu to ne može, što takođe "nekom zbog nečega" odgovara!


*Akademski vajar, slikar, magistar, istoričar umetnosti, likovni kritičar, književnik

Balša Rajčević*
objavljeno: 22.02.2012 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: April 22, 2012, 11:11:36 pm »

*
BALŠA RAJČEVIĆ


DRUGO POČINJANJE MODERNE

Balša Rajčević je kao ličnost fenomen naše likovne kulture moderne. On se uspešno bavi slikarstvom (ove godine je dobio nagradu Majskog salona ULUPUDS- a), akvarelom, kolažom i poezijom (publikovao je više knjiga). Autor je brojnih autorskih izložbi — teza i više knjiga o likovnoj umetnosti. Obrazovan je kao akademski vajar a 1978. godine diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na istoj katedri je 1985. magistrirao iz istorije moderne umetnosti (mentor mu je bio prof. Lazar Trifunović) sa temom o skulpturi Tomislava Kauzlarića. Ista studija objavljena je kao monografija 1988. godine (Arion, Zemun). Paralelno sa bogatom izlagačkom aktivnošću u zamlji i inostranstvu, tekla je od 1971. njegova karijera likovnog kritičara, autora više od pet stotina likovnih kritika, članaka i tekstova o umetnosti. Ovakav circulum vitae upućuje na intelektualnu pozadinu Rajčevićevog vajarskog rada, fundiranu u delatnom izučavanju likovne istorije, teorije, prakse i kritike. Sjedinjujući unutrašnje postulate istraživača, mislioca i praktičara, manuelnog stvaraoca, Rajčević je prevladao strukovnu podeljenost i obrazovao se kao homo universalis. Rajčević je tokom sedamdesetih ostvario ciklus poznatih skulptura anamorfoza koje su vladale tadašnjom scenom kao njen izuzetno kvalitetan segment. Unutar prakse, likovna kritika u Rajčevićevom radu zauzima središnje mesto, ono u kojem se svakodnevno isprobava misaoni potencijal, izoštravaju saznanja i pripremaju novi modeli mišljenja. Moglo bi se reći da likovni kritičar to postaje tek kad osvesti, racionalizuje i problematizuje elemente svoje metode. Neophodno je da kristališe teorijske modele svog kritičkog diskursa. Čini se da je to zahtev i pretpostavke likovne kritike od Bodlera do Donalda Kaspita. U tom smislu Rajčević je jeda od naših umetnika koji je osvestio kritičku praksu i kritičar koji je cerebralno pristupio svojoj umetnosti. On je jedan od usamljenih intelektualaca koji u našoj srerdini godinama promišlja socijologiju i filosofiju likovne kritike. U Nikšiću je 1989. godine objavio knjigu Za umetnost. Pored nekih analiza Miodraga B. Protića, to je bila prva obuhvatnija knjiga teorije a ne istorije kritike, koje se kod nas objavljuju. U potpunom nedostatku domaće i prevedene literature ova knjiga je bila dragocena. U postojećim publikacijama, poput knjiga Miodraga B. Protića, Trifunovićevoj Srpskoj likovnoj kritici, u tri zbornika Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, materijal je uglavnom iznesen istorijski i antologijski. U izdanju Srpske književne zadruge. Rajčević je 1977. publikovao obimniju knjigu Od teorije kritike do umetnosti. Svoje ideje je potkrepio ili postavio u širi kontekst istorije likovne kritike — od Hajnriha Velflina, Lionela Venturija, Anri Fosijona, Đulija Karla Argana, Filiberta Mene, Maksa Kozlofa, Đermana Ćelanta, do Branka Lazarevića, Lazara Trifunovića, Miodraga B. Protića, Dragoša Kalajića i Jerka Denegrija. Rajčević je komparativnom metodom analizirao metode, domete, uslove nastanka, aksiologiju i poetiku likovne kritike. U obe svoje knjige o likovnoj kritici završnu polovinu materijala posvetio je korpusu svojih kritika, problemaskih i monografskih eseja, rešavajući teorijske postavke in situ, u praksi. Čini se da je iz razloga višestruke nadarenosti s jedne, i teorijske utemeljenosti s druge strane, Rajčević ne samo pravi predstavnik vrhunca poznog modernizma u 20. veku, esteta i estetičar visoke moderne, već i intelektualac koji u ovom misaono raslabljenom vremenu može da ostvari dublje uvide i zainteresovanima pružidrugačija vi|enja današnje scene. Ni tradicionalista ni postmodernista, Rajčević je deo kulture i miljea izniklih na klasicima moderne misli, kulturne misli, kulture koja sa dekonstrukcijom postmoderne i bezličnim egaltirizmom druge moderne, doživljava opadanje. U globalnoj strategiji krize koju nameću postmoderni žreci, strogo i zdravorazumsko, racionalno mišljenje, donosi meke spasonosne indicije kao suprotnost lavirintalnoj, šizoidnoj i iracionalnoj umetnosti devedesetih. U tom smislu, Rajčeviću smo i direktno postavili neka pitanja u formi intervjua, želeći da se suočimo sa njegovom intelektualnom svesnošću i savesnošću.

KNJIŽEVNA REČ: Da li zbog agresivne agitacije kritičara radikalnih oblika avangarde cela jedna sjajna generacija značajnih srpskih vajara poput Sarića, Mileusnića, Ota Loga, Vas, i nekih drugih umetnika, potisnuta sa scene?
 
RAJČEVIĆ: Kritičari navedenog tipa zagovaraju vrlo isključive stavove i afinitete. Oni često stavljaju "novo" iznad svih drugih vrednosti, misleći da postoji stalni progres umetnosti; kao da je umetnost nauka. U njoj nema progresa nego samo razvoja. Razvoj umetnosti se, nasuprot nauci, odvija dvosmerno: napred-nazad ili nazad-napred; za razliku od nauke on nije jednosmeran i pravolinijski. Zbog shvatanja novuma kao apsolutnog uslova izgradnje umetničke istorije, takvi isključivi kritičari nagrađuju pažnjom poslužitelje "novog" u umetnosti a zanemaruju tzv. autorske ličnosti samosvojnog pristupa i izgrađenog odgovarajućeg autorskog sveta. Možda to rade i zbog linije manjeg otpora jer mnogo je lakše odrediti šta je pseudo "novo" nego šta je umetnički kvalitetno. A oni "novo" i kvalitetno gotovo automatski izjednačavaju. U stvari oni delo prevashodno vrednuju i posmatraju kao istorijsku pojavu a ne kao umetničku. Tako je "istoriska" uloga dela postavljena iznad umetničkog u delu; u sintagmi istorija umetnosti vrednost istorijskog stavljena je iznad vrednosti umetničkog. S druge strane, biće umetnosti je univerzalno po svojoj prirodi i ne trpi ni isključivost ni dogmatizam. Čin umetničkog stvaranja je čin najveće i neograničene slobode; suština stvaranja je sloboda a ona podrazumeva koegzistenciju brojnih umetničkih svetova što znači pluralizam. Zato je pluralistički pristup najprimerniji samom biću umetnosti. Navedena kritika nema takvu moć i ugled da bi mogla da potisne u pravom smislu umetnike poput O. Loga, D. Mileusnića, M. Sarića, mene ili nekog drugog vajara naše generacije. Mislim da svojom ravnodušnošću na određene vrdnosti ta kritika pre svega samu sebe potiskuje. Jer kritičar izlaže svoje delo sudu javnosti kao i umetnici. Jedno umetničko delo, ako jeste to, i bez kritike će trajati, a kritika sebe ovekovečuje ili ne, samo preko umetničkog dela; i prva je žrtva svakog svog promašaja.
 
KNJIŽEVNA REČ: Kao jedan od glavnih učesnika u obnovi srpske kulture tokom sedamdesetih, objasnite nam njen značaj i svoju poziciju...
 
RAJČEVIĆ: Značaj navedene generacije je objektivno istorijski i umetnički u tom periodu. Zapravo, radi se o različitim individualnim doprinosima — među kojima jedan pripada i meni — u razvoju skulpturne slobodne forme u odnosu na tradicionalnu figurativnu skulpturu. Radi se o različitim vidovima daljeg apstrahovanja, transponovanja skulptorske forme, o traženju načina da se određeni sadržaji izraze autonomnim jezikom same skulpture; ali ni čistom apstrakcijom, ni figurativnom deskripcijom, ni asocijativnom apstrakcijom kao jezičkim sredstvima ranijih generacija. Sada skulptura ne traži izražajna čista sredstva u samoj sebi (apstraktna skulptura), već teži da razne sadržaje iz sveta života izrazi skulptorskim jezikom. Ti sadržaji mogu biti filosofsku, politički, sociološki, arheološki, naučni, tehnološko — industrijski i sl. A mogu se izražavati na razne načine: metaforički, simbolički, aluzivno — ironički, kritički angažovanim ili pak konceptualnim pristupom, koji je kritika konstatovala u mom radu.
 
KNJIŽEVNA REČ: Mada je Vaš pristup likovnom delu i način razmišljanja blizak konceptualnom, Vi ste u svojim knjigama negativno odredili neke oblike nove umetničke prakse i umetnosti osamdesetih u znaku ružnog slikarstva. Zašto?
 
RAJČEVIĆ: Kao umetnik sa dozom konceptualnog, ja volim kad u delu te vrste postoji jasan koncept. Zato sam i protiv svakog besmisla u umetnosti. Sa tog stanovišta negativno sam ocenio pojedine pojave nove umetničke prakse, ružno slikarstvo (bad painting), kao i neke primere radikalnog novog ekspresionizma, naglašenog antiestetizma, vrlo srodne ružnom slikarstvu. Možda bi to ružno slikarstvo trebalo posmatrati kao rečit odraz današnjeg sveta i kao fenomen tako ga bolje razumeti. Ali ako sam prema takvom degenerisanom svetu nepomirljiv — ako ga ne prihvatam — zašto bi prema njegovom slikarskom analoganu imao više razumevanja?
 
KNJIŽEVNA REČ: Gete je o umetnosti mislio: "Ako gledate, ne mora da znači da i vidite". Retki su nadareni posmatrači kao što su retki i pravi čitaoci. Misleći na Vašu veliku biblioteku srpskih i francuskih izdanja od filosofije, umetnosti, do književnosti, zapazio sam da ste retko posvećen i predan čitalac, takvi nestaju. Recite nam nešto o Vašoj poetici čitanja.

RAJČEVIĆ: Čitam od svoje desete godine; znači četrdeset sedam godina bez prekida. Čitam bez strogog plana, prema raspoloženju ali proverene vrednosti; u tome sam strogo selektivan. U zadnjih deset godina vraćam se nekim proverenim piscima i naslovima. Jer je bolje pročitati jedno delo vrhunskog pisca deset puta, nego stotinu osrednjih dela, odnosno pisaca. Kad mnogo čitate, takav izbor činite po tragu koji je delo ostavilo na vas. Posle nekih knjiga osećate koristan, dugotrajan efekat; kao da ste se obnovili, preporodili; kao da ste recimo mudriji, plemenitiji, osećajniji, sigurniji u sebe. A opet iz nekih knjiga saznajete puno novih stvari o svetu i životu, njih osećate kao svojevrsne udžbenike. U svim knjigama inače podvlačim interesantna, značajna, kvalitetna mesta. U toku čitanja menjam ritam: prazna, opšta mesta, odmore i pauze teksta brzo prelazim a na bitnim vrednosno — sadržajnim mestima se duže zadržavam. Imam širok krug interesovanja: od istorije umetnosti, filosofije i psihologije, do socijoloških i etnoloških izučavanja; od poezije, pripovedaka, romana i putopisa do različite esejistike.
 
KNJIŽEVNA REČ: Vi ste vajar, likovni kritičar, pesnik, slikar, a poznati ste i po kolažima velikih formata. Da li je renesansni tip integralnog umetnika danas prednost ili ne?

RAJČEVIĆ: Danas je multimedijalni umetnik u lošijoj poziciji iz više razloga. Doba u kome živimo je gotovo u svim segmentima suprotno od vremena renesansne. Sada vladaju uska specijalizacija, komercijalizacija i popularnost često stvorena na sumnjivim vrednostima. Ja sam samo u duhovnoj prednosti jer mi nikada nije dosadno; ne patim od bolesti 20. veka zbog svoje duhovne radoznalosti jer radim što volim, što želim i kako želim. Ali kad ste uspešni u multimedijalnom smislu, uvek vam nešto guraju u senku — kako kome i zbog čega odgovara.

 
Književna Reč, 2000. Dejan Đorić
Tekst preuzet sa zvanične internet prezentacije Balše Rajčevića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Septembar 30, 2012, 08:45:26 pm »

*
OBJAVLJENA MONOGRAFIJA UMETNIKA I LIKOVNOG KRITIČARA BALŠE RAJČEVIĆA


AMATERI SAMI SEBI PODIŽU SPOMENIKE

Protivnik sam svake socijalizacije umetnosti i antielitizma
 
U izdanju Udruženja likovnih umetnika Srbije, objavljena je monografija Balše Rajčevića. Neuobičajeno smišljena, monografija sadrži sve likovne kritike i eseje o opusu umetnika objavljene u dnevnoj štampi, katalozima i stručnim časopisima. Od njegove prve samostalne izložbe do nastupa u Galeriji ULUS 2002. godine, ova knjiga je i pokazatelj senzibiliteta i stavova srpske likovne kritike, svojevrstan artefakt duha vremena. Rajčević, slikar, vajar i renomirani likovni kritičar, kaže da je zadovoljan ovim inovativnim pristupom problematici monografije.

Umetničke monografije su i dalje rak-rana domaćeg izdavaštava. I Petar Lubarda je "dočekao" svoju prvu monografiju tek nekoliko decenija posle smrti.

Kao svoj magistarski rad na katedri za istoriju umetnosti Lazara Trifunovića radio sam knjigu o skulptoru Otu Logu. Išao sam od izdavača do izdavača i svi su postavljali nemoguće uslove. Jedan je čak tražio da Oto Logo snosi 30 odsto troškova štampanja, našta je Logo uzvratio: "Odbijam, iako cenim Rajčevićev tekst. Valjda zaslužujem da mi društvo u kom stvaram štampa monografiju.

"Moja monografija je privatni poduhvat. Štampao ju je "Zagorac print". Ovde su hronološki poređani svi eseji koji su pratili moje javne nastupe, tako da je monografija totalni dokument. Uobičajena koncepcija da monografiju rade samo jedan ili dva autora nije me zanimala jer su umetničke monografije postale sredstvo bezočnog manipulisanja art-tržištem.

Danas svako može da "naruči" likovnog kritičara da o njemu peva hvalospeve i sebi podigne spomenik za nekoliko hiljada evra. Pogledajte samo koliko monografija imaju slikari amateri. Zaista zanimljiva sociološko-kulturna klima.

Ali, od monografije se ipak očekuje neki populistički ton...

Ko to kaže! Protivnik sam svake socijalizacije umetnosti i antielitizma. Cela ideja tzv. estetskog društva — svi ljudi će biti umetnici — za mene je prava smrt umetnosti. U ovom vremenu kulta tehnološkog napretka, mi se, u stvari, spuštamo na sve niži nivo. Pogledajte šta izlažu naše galerije — fotografije, digitalni printovi, kompjuteri... foto-jezik je jedini dozvoljeni jezik. Naša institucionalizovana kritičarska "elita" slavi isključivo reproduktivne medije, dok se svi ostali proglašavaju za ruralne umetnike.

U vašim poslednjim radovima sve su prisutnije ideje antiumetnosti i "indastrial"-a. Radite isključivo sa neumetničkim materijalima, kao što su vodovodne cevi, slavine i slično...

Mogu biti posmatrani i kao asemblaži. Ja spajam industrijske elemente u jednu novu celinu i oni postaju umetničko delo. Ali, nema serijske proizvodnje i sve radim sam, za razliku od stranih "indastrial" autora koji obožavaju da glorifikuju apsurd mehaničke multiplikacije. Interesuje me mogućnost umetničkog dela koje donosi zaista novo značenje, a ujedno evocira i arhetipske predstave.


S. Đ. M. | 16.02.2005. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Avgust 29, 2013, 12:45:36 am »

*
BALŠA RAJČEVIĆ


KOLAŽ JE KAO POEZIJA

Odnos prema skulpturi u našem društvu je jasan. Nema ga. Na Fakultetu likovne umetnosti, na odsek vajarstvo upišu se samo po dva studenta godišnje, kaže Balša Rajčević, čija izložba traje u galeriji "Progres"





Balša Rajčević (1941) već decenijama stvara u skoro svim domenima umetnosti — vaja, slika, piše. I uvek radi angažovano. Reaguje na svet i stvarnost oko sebe. Ovoga puta publici je, na izložbi koja do subote, 30. jula, traje u galeriji "Progres", predstavio dve celine — slike i kolaže. Prva, kaže, oslikava njegovu reminiscenciju na prazninu dok je u drugoj vezivni element njegova ličnost, iskazana na jedan specifičan način.

Neobično je, reči su Dejana Đorića, autora teksta u katalogu, kako Rajčević često menja pristupe, poetike pa i umetnosti a da uvek pokreće suštinska pitanja i ostaje samosvojan. Za samog Rajčevića, reč je, jednostavno, o srodnosti.

Slika je površina a skulptura je trodimenzionalna. Ali zakoni likovnosti su često isti. Likovni umetnik mora da bude svestran, ako neko zna da crta i ako je likovno školovan onda može da se izrazi u svim medijima samo ako ima volju za stvaranjem, kako to kaže Šopenhauer. Pitanje je da li ga nešto podstiče iznutra, spolja, kad posmatra svet, kad živi život. Jer, kad stvaraoca nešto uznemiri onda on to pokuša da putem umetničkog jezika iskaže i da na to reaguje. Čovek koji ništa ne primećuje nikada ne može da bude stvaralac, iako je završio akademiju.

Ciklus belih slika "Prasak", u kombinovanoj tehnici (nastale između 1998. i 2010. godine) odnosi se na jednu temu i jedan sadržaj, sa različitim varijacijama. Prisutni su momenti bezdana, tišine, filozofskog preispitivanja, koje naš sagovornik razmatra kroz različite varijetete bele boje, uz dodatke raznih vrsta peska, strugotina, granulata, kamenčića. Na taj način, kako kaže, ukazuje na zgusnutost i koncentrisanost materije, koja se razvija do pucanja, eksplozije. O kolažima, nastalim u poslednje tri godine od isečaka iz štampe, dnevne i periodične, priča drugačije. — Kolaži su nešto posebno. Oni ne mogu da se rade celovito i homogeno, kao što sam radio ciklus slika. Kolaž je stvar inspiracije koja se rađa iz materijala. Umetnik tu zavisi od sastavnih delova koji su mu na raspolaganju. Kolaž može da se uporedi sa poezijom. Dok pesnik od reči stvara celinu, nekad i pomalo nejasnu, tako vizuelni umetnik u kolažu koristi vizuelne elemente od kojih stvara celinu.

Naš sagovornik, inače član ULUS-a, ULUPUDS-a, Udruženja književnika i Udruženja likovnih kritičara, koji je izlagao na preko 400 grupnih i 50 samostalnih izložbi, za neke od radova iz ciklusa "Prasak" nagrađen je na 30. majskom salonu. Na pitanje hoće li ponovo izlagati skulpture, što mu je osnovna preokupacija, odgovorio je:

Odnos prema skulpturi u našem društvu je jasan. Nema ga. Na Fakultetu likovne umetnosti, na odsek vajarstvo upišu se samo po dva studenta godišnje. Pogledajte parkove, javne površine, sve su prazne. S obzirom na to u kojim sam godinama, imajući u vidu da je vajarstvo težak posao, a da uz to tržište ne postoji, pitanje je da li ću ponovo praviti obimne izložbe svojih skulptura u nekim velikim prostorima. Ali, nikada neću prestati da stvaram, jer umetnik radi do smrti.


M. Dimitrijević | 29.07.2011. | Politika
Fotografija: D. Ćirkov
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Mart 09, 2017, 01:04:06 am »

*

VEČNO TRAGANJE ZA SMISLOM ŽIVLJENJA U UMETNOSTI I LJUBAVI


Balša Rajčević — vajar, slikar, pisac, kritičar, dobitnik je brojnih uglednih nagrada za umetnički rad. Dela mu se nalaze u vlasništvu dvadesetak muzeja, modernih galerija kao i u privatnim kolekcijama. Kao likovni kritičar i teoretičar umetnosti objavio oko 700 tekstova o umetnosti kao i sedam knjiga iz istorije umetnosti. O njegovom umetničkom stvaralaštvu je objavljeno oko 150 bibliografskih jedinica. Ima zvanje istaknutog umetnika ULUPUDS-a. Član je ULUS-a, ULUPUDS-a, Udruženja likovnih kritičara Srbije, Međunarodnog udruženja likovnih kritičara kao i Udruženja književnika Srbije. Sa uspehom piše i poeziju. Objavio je sedamnaest zbirki pesama.

Velika stvaralačka energija je ono što Vas izdvaja i čini sveprisutnim u oblasti skuplture, slikarstva i literature, u najkraćem, šta je izvor te  snažne kreativnosti?
 
Estetičar A. Šopenhauer je pisao da je za umetničko stvaranje od bitne važnosti kunstwille (volja za umetničkim stvaranjem). Ali, sami ste rekli i energija, pogotovo u ovakvim potpuno nepovoljnim i nestimulativnim uslovima za umetnike, kakvi su u našem društvu. Potreba te snažne volje je još veća kad ste svestrani, ne po želji nego po nekoj unutrašnjoj nuždi, pa vas ideje i nadahnuća bombarduju neprekidno i sa svih strana. Da nije stvaralačka volja presudna kako bi inače objasnili brojne slučajeve jako nadarenih ljudi, koji ili vrlo malo i retko ili su potpuno prestali da rade, da stvaraju. Mislim da je kod mene vrlo jaka i kompenzaciona želja traženja kroz umetnost većeg i boljeg smisla u odnosu na banalnosti svakodnevnog, nasušnog života.

Na međunarodnoj sceni ste vrlo poznati kao skulptor osobenog stila, postoje li neke tendencija u savremenoj skulpruturi u svetu koje Vas motivišu na nova istraživanja?

Verujte mi, ne. Mada sam odavno posle Umetničke akademije, završio i Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a posle i magistrirao na istom sa izuzetnim uspehom, a godinama se bavim uspešno  i likovnom kritikom — hoću da kažem, dobro sam bio uvek obavešten o događanjima na svetskoj umetničkoj sceni, ja sam  ipak ostao u opredeljenju "prokleto" veran sebi, iskren, možda bi neko rekao autentičan. Umetnost nije moda pa da se veštački uklapamo u trendove i aktuelne diktate. Ako se čovekov iskreni afinitet poklopi sa njima to je druga stvar. Sve je drugo često laž i simulacija. Da zaključim, na nova istraživanja me motiviše, uglavnom, moja ličnost i moje već stvoreno delo. Ako, osetim i mislim da postoje u njihovim okvirima mogućnosti za neki dalji, manje — više bitan razvoj. Ja uvodim promene u moje stvaranje.

Kakve mogućnosti stoje na raspolaganju umetniku koji jednu ideju može iskazati trostruko oblikovanjem materije, bojama i rečju?

Retko sam to poklapanje činio svesno. Ali izgleda da se podsvesno, spontano dogodi. Jer neki književni kritičari su zapazili likovnost u mojoj poeziji a recimo, u proznom stvaranju, tačnjie knjigama pripovedaka su mi česte teme: umetnost, umetnici, umetnički život i problemi umetnika u društvu. Verovatno jer su mi ti sadržaji najbliži, najbolje ih poznajem. U prvom mom romanu koji je pred štampanjem, pojaviće se, na ovogodišnjem Sajmu knjiga, glavna tema je kritika društva zbog lošeg odnosa prema kulturi i umetnost. Eto, čovek ne može da pobegne od sebe!

Vaše slike na ulju odlikuje jarki kolorit, kontrast a povremeno i monumentalnost? Koje poruke kao umetnik iskazujete kičicom?

Ja sam često zbunjen, kao da ne posedujem rečitost, kad treba da govorim o porukama svojih slika. Ne želim da sužavam, da u jednom smeru usmeravam njihovo moguće doživljavanje. To više volim da prepustim posmatračima i njihovi ličnim moćima percepcije i asocijacije, njihovom senzibilitetu za izražajni jezik likovne umetnosti. Znam samo da su mi kolaži, moja omiljena i od kritike hvaljena tehnika, vrlo kritički angažovani. U njima ima često crnog humora, ironične aluzije, ali i direktne, angažovane društvene kritike.

Skulptura ili instalacija, šta Vas više inspiriše i gde sebe više ulažete?

Skulptura me više privlači mada sam radio i instalacije koje ubrzavaju i povećavaju slobodu izvođenja i osvajanje prostora galerije, veće razvijanje, pokretljivost radova kroz njen prostor ali i veće mogućnosti u kombinovanju tehnika i različitih materijala.

Nastupali ste na svetskim izložbama, kakav je odnos stranih umetnika i kritičara prema našoj umetnosti, pa, konkretno i prema Vašim artefaktima?

Zbog materijalnih (ne) mogućnosti, većina naših vajara, pa i ja, već odavno ne izlažeme u svetu. Za nas je preskupo slanje skulptura pa i slika u svet. Ranije sam češće izlagao na velikim grupnim selekcionim i koncepcijskim autorskim izložbama — prezentacijama i u svetu i kod nas. Finansiranje takvih izložbi za nastupe u svetu skoro je potpuno zamrlo. A delovanje i afirmisanje u svetu iz Beograda potpuno je nemoguće. Skoro svi naši umetnici, kako tako su se afirmisali u inostranstvu jer su otišli tamo da žive.

U dugotrajnom periodu i naša kritika, koje sad više gotovo i nema, bila je krajnje isključiva prema svemu što liči na klasičnu, u medijskom smislu, sliku na platnu i skulpturu u materijalu. Za njih sve što nije bilo "u okvirima nove umetničke prakse", bilo je neaktuelno ili prevaziđeno. Imamo odličnih umetnika za koje, zbog svega rečenog, svet skoro uopšte ne zna.

Pensik, esejist i prozni pisac! Šta intimno više volite da stvarate, po Vašoj obimnoj bibliografiji reklo bi se da sa podjednakom strašću učestvujete u svemu, da li je baš tako?
 
Skulptura je fizički težak i zanatski složen i često skup posao. Potrebna je i fizička snaga i veliki entuzijazam da se čovek njom bavi u ovoj sredini gde za nju ne postoji ni tržište sa bar minimalnim intere sovanjem. Skoro sam saznao da na tradicionalnoj godišnjoj prodajnoj izložbi u ULUS ovoj galeriji, u strogom centru Beograda, za trideset godina nije prodata nijedna skulptura!? U mojim godinama (rođen sam 1941) kad su drastično smanjene fizička snage i zdravlja, zbog svega rečenog, normalno da pisanje sagledavam kao gospodski,  intelektualan i misaoniji  posao u odnosu na skulpturu. I zato mnogo više pišem. Uostalom, poznato je da svake godine objavljujem po dve nove knjige. Ali, ipak, spremam opet i novu izložbu skulptura. Nisam potpuno izgubio entuzijazam, ovde osnovni i jedini pokretač za bavljenje tim poslom.

Što se tiče književnosi i afiniteta prema njenim rodovima, po broju objavljenih knjiga (sedamnaest knjiga pesama), izgleda da još uvek dominira poezija u mom stvaranju.

Za Vašu poeziju je karakterističan satiričan diskurs, da li je tako i u prozi koju pišete?

Jeste. Možda još i više. Eto opet dokaz da čovek ne može da pobegne od sebe. Samo bih dodao da u mojoj poeziji misaone pesme kao i ljubavna poezija, takođe, zauzimaju značajno mesto.

Veliki deo Vaše aktivnosti je kritika kao žanr, što u likovnoj što u književnoj umetnosti. Ima li danas kritika, uopšte smisla?

Ja sam uglavnom pisao likovnu kritiku ali sa velikim pauzama. Ipak sam objavio preko 800 likovnih kritika, kao i pet — šest knjiga  iz istorije umetnosti. A književnih kritika sam objavio samo dvadesetak. Mislim da su u domenu pisanja o likovnoj umetnosti moji najznačajniji tekstovi iz teorije likovne umetnosti i estetike. Što su jednom prilikom napisali i Đ. Kadijević i Miodrag B. Protić.

Izgleda da reč kritike sve više gubi autoritet i uticaj u društvu. A i samo društvo joj je maksimalno smanjilo taj uticaj. U novinama je odavno maksimalno smanjen ili gotovo potpuno ukinut prostor za likovnu kritiku. Čast retkim izuzecima. Ali pisanje kritika više niko ne plaća. Ja sam recimo u poslednje vreme jedan od najaktivnijih pisaca kritike; pišem na tri mesta. I niko mi ne plaća. Jer kažu nemaju novca. Stvorena je atmosfera u društvu da nema kriterijuma za vrednovanje likovne umetnosti. Zbog takvog netačnog, potpuno pogrešnog razmišljanja se događalo, i ono što se događalo, dok su dodeljivana nacionalna priznanja za vrhunski doprinos u kulturi i umetnosti. Uostalom, kakav je odnos društva prema umetnosti, takav je i prema kritici. Pošto društvu nije potrebna umetnost, nije ni likovna kritika.

U toku su pripreme za novi sajam kniga, šta je  novo u Vašoj slikarskoj radionici, vajarskoj i književnoj?

Ove godine na sajmu knjiga će mi se pojaviti dve nove knjige: "Slučaj slikara Mijuškovića", pripovetke, Svet knjige Beograd i "Život u nemestu i nevremenu", roman, KOS (književna omladina Srbije), Beograd  kao i studija o mojoj poeziji Slobodana B. Đurovića, Odlike poetike Balše Rajčevića, Presing, Beograd. Takođe, Književni salon "Slobodan Marković Libero" čiji sam predsednik, izložiće na sajmu knjiga, u jednom manjem  prostoru, knjige naših članova.

Šta je za Vas život najsažetije rečeno?

Za mene je život večita borba za opstanak i stalno traženje smisla življenja.  A taj smisao je u stvaranju, to jest u umetnosti, ali i u ljubavi!

Razgovor vodila Dragana Lilić | 23.08.2016. | Balkan In
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: