Milić Stanković [Milić od Mačve] (1934—2000)*
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Milić Stanković [Milić od Mačve] (1934—2000)*
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milić Stanković [Milić od Mačve] (1934—2000)*  (Pročitano 25145 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« poslato: Maj 07, 2011, 03:31:13 am »

*





MILIĆ STANKOVIĆ — MILIĆ OD MAČVE
(Belotić, 30.10.1934 — Beograd, 08.12.2000)


Balkanski Barbarogenije, Kostur Radovanov, Milić Ledeni i Heliocentrični, General Lepenski, Slikar neba i zemlje, Milić od Mačve, ili jednostavno — Milić Stanković, prevashodno slikar, ali i pesnik i prozni pisac, rođen je neutvrđenog dana, uoči Sv. Petke, od 26. do 30. oktobra 1934. godine, na uvratinama Velike njive, u gradini Nakućišta, u ataru mačvanskog sela Belotića. Tetka Cuja mu je, zarđalim srpom, odsekla pupčanu vrpcu, usled čega je, kako kaže, stekao poseban imunitet.

Roditelji, otac Radovan i majka Desanka, sem Milića, imali su još sina Radojicu i ćerku Dragu. Preci Milićevi, po muškoj liniji, potiču od crnogorskih Paštrovića, a po ženskoj su Ličani sa Zrmanje. Majka Desanka potiče iz porodice Jokić u Klenju.

Preci Radovanovi su, u 17. veku, predvođeni rodonačelnikom Belotom, iz okoline Reževića u Crnoj Gori, krenuli put severa i zadržali se prvo na južnim obroncima Cera, u Donjoj Sipulji, gde su se prezivali Belotić. Pošto su tu, po predanju, pobili neke Turke, morali su se skloniti iz Pocerja. Sa Cera su krenula tri brata: Stanko se naselio u Mačvi, VićentijeVića u Posavotamnavi, a Đuraško u Pocerini. Tako su nastali Stankovići, Vićići i Đuraškovići, kao i tri sela sa istim nazivom, tri Belotića (mačvanski, posavo-tamnavski i pocerski). Sve tri porodice i danas slave istu slavu — Svetog Tomu.

Otac Radovan je bio učesnik oba balkanska i Prvog svetskog rata. Došao je kući, posle proboja Solunskog fronta, u decembru 1918. godine, u pocepanom odelu bugarskog zarobljenika. Punih 12 godina je vredno radio i kućio kako bi poudavao tri sestre i trošnu čatrlju zamenio pristojnom kućom od dva odeljenja. Sam je ozidao i okrečio. Kad je već izgledalo da će uspeti u svom naumu, na porođaju mu umre prva žena Vukosava iz Ševarica, a posle šest meseci i ćerkica Dragica. Ubrzo se oženio Desankom iz Klenja, od koje je bio stariji 17 godina.

Roditelje je Milić izuzetno cenio, voleo i uvažavao.

I pored oskudice i nemaštine, imao je srećno i bezbrižno detinjstvo. Vreme je mahom provodio u beskrajnoj igri, začinjenoj uobičajenim dečijim obavezama, primerenim njegovom uzrastu (čuvanje stoke i bostana). Kako kupovnih igračaka nije bilo, deca su ih pravila sama. Milić se seća da su on i brat Radojica napravili vršalicu — dreš i uz ovu igračku proveli bezbrojne sate i dane u bezbrižnoj igri. Naravno, pravili su i vodenice, kuće i vajate, topove od blata... Ipak, vrhunac zadovoljstva usledio je kad su, od teče Rada iz Salaša Crnobarskog, dobili taljige, koje su bile verna umanjena kopija velikih zaprežnih kola.

Igrali su se uobičajenih igara za ono vreme: krmače, popca, klisa i viriza, giuge, vije, žmure, zuce, kućanja, itd. Po mraku su se igrali vampira i vukodlaka, a najradosniji su bili kad su lilili uoči Petrovdana. Jako su voleli i igre na snegu i ledu. Pošto su, uglavnom, bili obuveni u drvene klompe, one su bile idealne za klizanje po snegu i ledu, a sankali su se najviše na malim sankama zvanim čkaljke, napravljenim od volovskih kostiju. Uveče su se igrali mice trakalice, lisice i fote i pevali pesme kolubarke, lazarice, poledarke, koledarke, kolebarke i dodole, prema prilici, godišnjem dobu i raspoloženju.

Od dečijih zaduženja, Milić je najmanje voleo da čuva stoku. Bio je izuzetno živo dete, uvek željno igre, tvoriteljstva i zadirkivanja, sklon brojnim nestašlucima. Kupali su se u barama na Nakućištu. Ipak, povremeno se sklanjao od ostale dece, prepuštajući se osami i sanjarenju.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, porodica je bila u zbegu, kod kolebe u Nakućištu. Nešto kasiije, nemačka kaznena ekspedicija je, uz ostale Mačvane, uhapsila i oca Radovana. Odveden je u šabački logor, gde je ostao tri meseca, a onda se vratio kući.

Osnovnu školu je Milić učio u Belotiću, kod učitelja Krste Nedića. Školska zgrada je imala samo dve učionice, u kojima su učila sva četiri razreda. U jednom razredu je bilo preko 40 đaka. Već prvog dana u školi, potukao se sa najgorim đakom, nagoveštavajući svoju prgavu prirodu i iskonsku potrebu za pravdom i pravičnošću.

Devojčicama koje su mu bile drage, ali i drugim đacima — drugarima, u sveske je crtao zadate crteže.

Školovanje je nastavio u znamenitoj Šabačkoj gimnaziji, u septembru 1945. godine. Na volovska kola, roditelji su natovarili: dva metra drva, luk, pasulj, krompir, mast, brašno i — slamaricu. U početku je stanovao kod Zage Bošković u Donjem šoru. Gimnazijska nastava je, u tim prvim poratnim godinama, bila neredovna.

Pešice je odlazio u 15 km udaljeno rodno selo.

Stanovao je, potom, kod Perse Stanković, na Bairu, preko puta Zelene škole. Čuvajući strina Persinu kozu Belku, sa jarićima, na Dudari i u Benskoj bari, Milić je istovremeno učio i slikao.

Kad je bio u drugom razredu Gimnazije, za profesora crtanja postavljen je Đorđe Kostić, francuski đak, koji je u Šabac došao iz razrušenog Beograda. Odmah je, u gimnazijskom podrumu, osnovao likovnu sekciju. Imao je poseban dar da zapazi slikarski nadarenu decu. U njegovom ateljeu su se, sem Milića, našli: Vlada Lalicki, Živojin Pavlović, Boško Kućanski, Krsta Aleksić, Miloš Petrović-Vendić, Đorđe Đorđević, Vukan Jovanović...

Članove svog ateljea, profesor Kostić je često vodio u prirodu, u okolinu Šapca — na Dudaru, u Klenačke šume, na Dumaču i na Letnjikovac. Milića i Vladu Lalickog je katkad znao pohvaliti. Isto tako, svoje talentovane učenike je profesor Kostić vodio i u beogradske ateljee poznatih slikara Vase Pomorišca, Petra Palavičinija i Milana Popovića, kao i na značajnije izložbe.

Sa slikarskim priborom, Milić je i sam često odlazio u prirodu, u okolinu Šapca, najčešće na Gašića imanje.

Na kraju svake školske godine, u Gimnaziji je priređivana izložba radova 4—5 najboljih učenika iz Kostićevog ateljea. I danas u Šapcu ima dosta Milićevih slika iz ovog ranog perioda.

U vreme gimnazijskog školovanja, Milić je bio krajnje skromno odeven. Nosio je, sve do male mature, prtenu košulju, vuneni džemper, kratke crne nedeljne pantalone, koje su dosezale do ispod kolena, crne vunene čarape i opanke, a na glavi očevu šajkaču. Posle male mature, nosio je gaćaste pumparice i žaketić, po ruskoj modi.

Sem Likovne, bio je član Literarne družine Pouka i Pozorušne sekcije.

Kasnije je stanovao u samom centru grada, u tzv. Bekinom dvorištu (Karađorđeva 14), kod rođake tetka Andrijane.

Krenule su i prve mladalačke, platonske ljubavi. Zaljubio se prvo u jednu Cicu, pa u Bosanku iz Debrca, zatim u Zoricu, Bosu...

U nedostatku kvalitetnijih učila, profesori istorije i geografije poveravali su Miliću specifične zadatke — crtanje raznih karata, koje su dugo bile u upotrebi.

Omiljeni istorijski likovi bili su mu Aleksandar Makedonski, Hanibal i Spartak.

Od gimnazijskih drugova, Milić se rado seća: braće Rajka i Ostoje Daničića iz Bogatića, Dojčila Isakovića, Miodraga Dojčilovića, Marka Markovića, Milovana Mihailovića, Vladete Popovića, Miroljuba Matića, Milomira Tešića, Ilije Đurića i Dušana Mandića, a od drugarica: Cice Mitić, Marije Škulić i Dese Maksimović iz Štitara.

Od profesora, u najprijatnijoj uspomeni mu je ostao Vlasta Popović, profesor francuskog jezika. Konstatuje da đaci uglavnom nisu voleli profesorku hemije, Ukrajinku Domnu Serbin, i Radmilu Stošić, profesorku matematike.

Posebno Milić spominje šabačkog šereta Paju Lagardera, a zatim i legendarnog bricu majstor Paćeta, čija je berbernica bila preko puta Pozorišta.

Voleo je da čita, posebno Gogolja i Dostojevskog.

Letnje raspuste, posebno u mlađim danima, uglavnom je provodio u rodnom selu, a deo i kod majčine familije u Klenju. Leto 1950. proveo je u Omišu, 1951. kao akcijaš, na izgradnji pruge Doboj — Banja Luka, a leto 1952. u katoličkom samostanu Svetog Križa, na ostrvu Čiovu, zajedno sa Vladom Jovičićem.

Pred veliku maturu, stanovao je u ulici Miloša Obilića, preko puta Sokolskog doma, kod gazdarice Savete Kuzenko.

Veliku maturu položio je 1953. godine.

Počeo je izlagati još kao gimnazijalac, član Kostićevog ateljea. Godine 1952, izložba je organizovana u gimnazijskoj sali, a sa Milićem su izlagali: Živojin Pavlović (VIII razred), Krsta Aleksić (VI) i Dušan Durmić (VI), potonji gimnazijski profesor. Milić je tada slikao u realističkom maniru. Izlagao je u Gimnaziji i 1953. godine, zajedno sa Krstom Aleksićem, Đorđem Đorđevićem i Vladom Lalickim.

Po završenoj velikoj maturi, roditelji nisu verovali da ga mogu dalje školovati. Pošto otac Radovan nije hteo da uđe u zemljoradničku zadrugu, živeli su tegobno i teško. No, proradio je mačvanski inat, pa su roditelji, upravo zbog nemaštine, odlučili da ga školuju u Beogradu, ali na Vojnoj akademiji. Tu je Milić bio i primljen, ali je, u poslednjem trenutku, uspeo da ubedi roditelje da je arhitektura bolja i izglednija za budućnost. Mladom Miliću koji, sem talenta i dobre volje, nije imao ništa drugo, sada je bilo najvažnije da se dokopa prestonog Beograda. Pored ostalih, na arhitekturi mu je predavao i izvanredni crtač Pivo Karamatijević.

Prve godine, stanovao je u Studentskom gradu, na Novom Beogradu. Studije arhitekture započeo je sa puno volje i entuzijazma.

U jesen 1953, počelo je Milićevo dugogodišnje druženje sa Đorđem Kadijevićem, Beograđaninom, koji je stanovao u ulici Proleterskih brigada. U ovoj porodici je uvek bio rado viđen gost. Kao i Milić, i Đorđe je neprestano maštao o slikarstvu.

Naredne, 1954. godine, Milić je položio prijemno ispit na Likovnoj akademiji, za razliku od Kadijevića, koji nije prošao, kako to već u životu biva.

Dobio je podršku od majke Desanke za upis na Akademiju, a posebno ga je hrabrio Vlada Lalicki, školski drug iz Šabačke gimnazije. Kasnije, kao dobar student, primao je i stipendiju.

Ciklus slika Erotikon nastao je 1954. i 1955, posle Milićeve nesrećne ljubavi sa Živkicom Nikolić, apsolventom tehnoilogije. Slike su rađene, uglavnom, tehnikom ulje na kartonu.

Kad je otac Radovan, 1956. godine, saznao da mu sin neće biti inženjer i arhitekta, teško razljućen, odrekao ga se preko šabačkog lokalnog lista Glas Podrinja. Tako Milić, u naredne četiri godine, nije smeo kročiti u roditeljsku kuću u Belotiću. Zimske i letnje raspuste provodio je kod prijatelja sa studija. U Beogradu, slobodno vreme uglavnom provodi u Kafani Plavi Jadran.

Na arhitekturi, najviše se družio sa: Peđom Ristićem, Đorđem Kadijevićem, Leonidom Šejkom, Sinišom Vukovićem i Vladom Veličkovićem; na Likovnoj akademiji sa: Dadom Đurićem, Urošem Toškovićem, Oljom Ivanjicki, Kostom Bradićem, Mihailom Čumićem i Prvoslavom Arsićem.

Pored ove dve grupe, formirana je i treća, kojoj su pripadali Miro Glavurtić, Milovan Vidak i Sveto Samurović.

Od ove tri grupe talentovanih i slobodoumnih mladih ljudi, nastala je Umetnička grupa Mediala, koja je delovala od 1953. do 1959. godine. Njen prevashodni zadatak bio je iznalaženje likovnih modusa za neutralisanje krutih šablonima socrealizma.

Na Likovnoj akademiji, studirao je u klasi profesora Koste Hakmana, a posle njegove smrti, kod Cuce Sokić.

U zimu 1956. godine, vođen nostalgijom i bežeći od šablonskog rada na Akademiji, Milić krišom odlazi u kolebu u Nakućištu, u ataru rodnog sela Belotića, gde je rođen i gde je proveo detinjstvo. Tu je, neprekidno slikajući, proveo puna tri meseca. Ponovo je bio u "izgubljenom raju". Hranio se mrkvom i bundevama, a ispod sača je pekao kukuruzne i pšenične hlepčiće. U kolebi je zatekao i dva kaiša slanine. Tako su nastale brojne slike sa motivima rodne Mačve, koje su bile osnova njegove tzv. Mačvanske faze.

Zbog svoje Mačvanske faze i Mačve kao večne inspiracije, sukobljavao se sa Igorom Belohlavekom, istaknutim šabačkim likovnim umetnikom i pedagogom.

Početkom 1957, Milić je sačinio svoj tzv. Osnovni program, koji zapravo podrazumeva vraćanje motivima rodne Mačve i ratnim strahotama.

Na Akademiju je odlazio u 6 ujutro, vraćao se kući uveče i nastavljao da slika u svom malom ateljeu na Zvezdari.

U aprilu 1958. godine, postao je doživotni član Svetskog udruženja Fan-tasmaži u Briselu.

Godine 1959, kao student V, završne godine Likovne akademije, Milić je, sa ostalim uspešnim kolegama, izabran za studijsko putovanje u Pariz. Nagrađeni diplomci svakodnevno su odlazili u Luvr, diveći se i izučavajući dela starih majstora: Davinčija, Rafaela, Koređa, Ticijana, Rembranta... Milić se divio i impresionistima Sezanu i Van Gogu, a zatim i Moneu, Maneu, Pisarou, Sisleu i Gogenu.

Stanovali su u Univerzitetskom gradu na Port Orleanu, odakle je on odlazio rano ujutro, a vraćao se, mrtav umoran, tek oko ponoći.

Iz Pariza, vratio se u Beograd krajem avgusta 1959. godine.

Iste godine je diplomirao na Likovnoj akademiji i postao član ULUS-a.

Prvu samostalnu izložbu imao je odmah po dolasku iz Pariza, od 1. do 10. septembra 1959. godine, u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Tokom cele izložbe ležao je u postelji, sa velikom temperaturom. Samo je, preko supruge Stojanke i prijatelja, saznavao da su izložbu posetile i neke važne ličnosti onoga vremena (Veljko Petrović, dr Miodrag Kolarić, Oskar Davičo, Dobrica Ćosić, Vasko Popa...)

Pred kraj izložbe, kada se i Milić malo oporavio i pridigao iz postelje, poznati kolekcionar Herbert Bek iz Ženeve, koji je, istovremeno, bio i potpresednik Međunarodnog crvenog krsta, otkupio je sedam njegovih slika za 770.000 dinara. Bila je to, i u ono vreme, značajna suma novca.

Milić je žarko želeo da se izmiri sa ocem Radovanom. Zato je odmah krenuo u pitomu Mačvu. Usput svrati na šabačku marvenu pijacu — Banderu i kupi par najdebljih i najrogatijih volova. Sam ih je, raskvašenom džadom, oterao u Belotić. Svi su se obradovali povratku "zabludelog" sina, a zadovoljni otac Radovan šeretski zaključi: "Pa, da vidiš Miliće, i nije tako loše to tvoje slikarstvo".

Ovom, za Milića i ukućane, svečanom činu, prisustvovao je i poznati šabački novinar i književnik Dragiša Penjin, i sve ovekovečio fotoaparatom.

Odmah po zatvaranju prve Milićeve samostalne izložbe u Beogradu, upriličena je, u Galeriji Grafičkog kolektiva, od 10—20. septembra 1959, prva veća izložba Mediale.

U zimu 1959. godine, odlučio je da napusti specijalističke (postdiplomske) studije na Likovnoj akademiji i zaputio se opet u svoju Mačvu. Ovoga puta, dočekali su ga ljubav i toplina roditeljskog doma. U roditeljskoj kući, uređena mu je soba do šora, u kojoj je slikao i spavao. Posebno je bio zaokupljen mačvanskim portretima, praznovericom i ratnim stradanjima Mačve i Mačvana.

U rodnom selu boravio je punih devet meseci.

Na Uskrs 1960. godine, u dvorištu roditeljske kuće u Belotiću, u neuobičajenom ambijentu, priredio je izložbu svojih radova. Slike su kačene po stablima drveća, na tarabi i po zidovima dvorišnih zgrada.

Iste godine, u proleće, napisao je, i bogato ilustrovao — Hroniku Belotića.

Divio se starim majstorima Davinčiju, Mikelanđelu i Rambrantu, ali je veoma cenio i flamanske slikare Boša i Brojgela.

Relativno rano je postao poznat i priznat, reklo bi se, više u Evropi, nego u Srbiji i Jugoslaviji. Upoznao je značajne i uticajne ljude, pre svega iz oblasti umetnosti i politike (Salvador Dali, El Greko, David Rokfeler, Golda Meir, Moše Dajan...). Rokfeler mu je, 1969. u Ženevi, darovao skupoceni štap, inkrustriran slonovačom, kojim je zamenio običan drveni, koji je do tada nosio, a koji mu je izradio traksler Milojko iz Petlovače. Seća se Milić da je slike za otkup tada birala Rokfelerova žena, lepa plava Šveđanka, koja mu je ranije bila sobarica.

Po povratku iz Pariza, u decembru 1969. godine, u Beogradu ga je čekala lepa vest. Od Grada je dobio novi atelje od 41 m2, na 13. spratu novosagrađenog solitera na Neimaru. U njemu je radio i po 18 sati dnevno.

Bio je veoma plodan slikar. Za njega je karakteristično da je slikao veoma brzo. Zabeleženo je da je, do februara 2.000. godine, sačinio oko 7.500 slika, preko 13.000 grafika i na stotine ikona, fresaka i "drugog moleraja". U decembru iste godine se, kako je verovao, privremeno preselio na drugi svet.

Neke od njegovih izložbi bile su grandiozne kulturne manifestacije. Zabeleženo je, takođe, da je, na njegovoj izložbi u Kulturnom centru u Beogradu, 1974. godine, bilo ukupno 42.000 posetilaca, za 9 dana. Velika izložba u Narodnom muzeju u Beogradu, priređena 1991. godine, pod nazivom Od Lepenskog vira do Srpske Vedante, bila je postavljena u 11 sala, sa više od 600 izloženih slika, iz 24 ciklusa. Samo na otvaranju je bilo preko 2.000 zvanica.

Njegovo slikarstvo nalazi oslonac u apokaliptičnim vizijama flamanskih slikara Hijeronimusa Boša i Pitera Brojgela, s jedne, i u srpskim nacionalnim temama, s druge strane. Cenio je Boša jer "ume budan da sanja", a Brojgelu pripisuje oduševljenje za male i obične stvari.

Nazivali su ga Srpski Dali i Slikar letećih balvana. Na njegovim slikama dominiraju labdeći balvani, užarene lopte i sante leda. Celog života ostao je veran figurativnom nadrealizmu, trudeći se, posebno u određenim periodima, da ga kombinuje sa mistikom, praznovericom i fantazijom. Za njegovo slikarstvo bi se moglo reći da je uspešna kobinacija figurativnog nadrealizma i naivne umetnosti.

Verovao je da će, za dva veka, reinkarnirati u Španiji, u liku drugog čoveka, ali sa njegovim osobinama i talentom.

Bio je provokativan i ekscentričan i u tvoru i u zboru, čovek žestokog temperamenta i nepokolebljivog i beskompromisnog mišljenja. Ostao je zapamćen po crnoj pelerini, neobičnoj baroknoj kapi i dekorativnom, skupocenom i impresivnom štapu, ali i kao veliki protivnik enformela i svih vrsta apstrakcionizama. Iza ovih statusnih i umetničkih obeležja stajao je Milić od Mačve, "prepodolski i arhaičan, a opet sadašnji i budući". Oblačenjem i performansima skretao je na sebe pažnju, konstantno provocirajući savremenike da ga doživljavaju kao nešto izvanredno, posebno i jedinstveno. A sve to je davalo pečat njegovom slikarstvu, retorici i svakodnevnom ponašanju.

U smutno poratno vreme, kada su neprikosnoveno vladala kruta pravila socrealizma, bio je začetnik tzv. narativnog slikarstva. Njegove slike imale su svoju priču, manju ili veću, često veoma slojevitu i višeznačnu. On, i njegovi istomišljenici, oživeli su slikarski postupak renesansnih majstora, ponovo dajući priliku da se iskažu "pravi slikari", majstori svog zanata.

Već šezdesetih godina prošlog veka, Milić je bio velemejstor marketinga, mada ovaj termin u njegovo vreme nije bio u modi. Svoje izložbe otvara na neobičnim i neuobičajenim mestima (dvorište roditeljske kuće u Belotiću, Brodića vodenica na Drini, kod Crne Bare). I vreme otvaranja izložbi je neobično — katkad rastegljivo, nekad pre podne, a nekad i u ponoć. Pozivnice za otvaranje svojih izložbi, posebno u ranijoj fazi, osmišljava, pravi i piše lično i svojeručno; reklamira svoju izložbu na kutijama šibica (Milano), ili organizuje da se pozivnice, koje više liče na raznobojne letke u pastelnim bojama, bacaju iz aviona dvokrilca (Beč); na izložbi u Ženevi, 1964, upriličio je projekciju filma o sebi. Film je prikazivan i u sedištu Ekumenskog saveta u Šambeziju, i u Odeljenju za kulturu Ujedinjenih nacija. Imao je tamo status vrhunskog likovnog umetnika. Kako postaje poznatiji, i forme marketinškog izražavanja postaju složenije i zahtevnije.

Kako kažu ljudi koji su ga poznavali i voleli, bio je majstor marketinga, skandala i druželjubivosti. Skandal i su mu bili potrebni da skrene pažnju na sebe i svoje slikarstvo, a druželjubivost da ljude koje je voleo i cenio i one od uticaja i moći — privuče sebi. Njegove umetničke kule u Belotiću, na Zlatiboru i beogradskoj Zvezdari, bile su mesta gde se družio sa mnogim značajnim savremenicima: slikarima i ljubiteljima slikarstva, kolekcionarima, književnicima i pesnicima, likovnim kritičarima, novinarima, diplomatama, političarima... Zamišljao je to kao svojevrsno obnavljanje srpske sabornosti. Okupljao je oko sebe "ljude od uma i duha", posebno na svojoj krsnoj slavi, Svetom Tomi, ali i u drugim zgodnim prilikama. Sabirao je dobročinitelje i mecene umetnosti, da međusobno razmene misli, ali i da podstaknu na rad stvaraoce u najrazičitijim oblastima društvenog života.

Bio je beskompromisan polemičar i istrajan borac za svoje ideje. A borio se i svesrdno zalagao, za mnoge stvari: za Kosovo, za ćirilicu, protiv enformela i enformelista, protiv Haga... Često je bio na udaru režimskih novinara i političara, ali je znao i da se snađe. Bio je dinamičan i eksplozivan, a nalazio se vazda tamo gde se nešto važno dešava. Ipak, neki analitičari njegovog stvaralaštva smatraju da je bio ranjiv i osetljiv [...]

Njegova treća samostalna izložba otvorena je, u trećoj dekadi februara 1962. godine, u salonu Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bila je posvećena Savi Šumanoviću i odbrani ćirilice. Za ovu priliku Milić je, prethodno, u Belotiću, napisao svoj Manifest, koji je imao tri odeljka: (1) obračun sa enformelistima, (2) najavu važnosti srpske tradicije, sa odbranom ćirilice, i (3) mišljenje o Mediali, koje nije bilo pozitivno. Izložbu je otvorio pesnik Branko V. Radičević, tačno u ponoć.

Tri dana je u Grafičkom kolektivu bila neopisiva gužva, jer su izložbu posećivali i ljudi koje slikarstvo nije posebno zanimalo, ali jeste pomenuti Manifest. Trećeg dana od otvaranja, Savet Grafičkog kolektiva pod pritiskom je doneo odluku da se izložba prisilno zatvara. Gotovo sva štampa orkestrirano se obrušila na Milića. U želji da se izvuče iz te gungule, on se ponovo sklonio u svoju Mačvu, gde je ostao dva meseca. Po povratku u Beograd, sa novim slikama, planirao je otvaranje tzv. Rehabilitacione izložbe.

No, dobro procenivši situaciju, Milić je prvo otišao u Savezno izvršno veće, kod jugoslovenskog ministra kulture Krste Crvenkovskog. Poneo je pun kofer knjiga i dokumenata, koji su dokazivali diskriminaciju ćirilice na našim prostorima. Umesto dvadesetak minuta, kako je bilo planirano, kod Crvenkovskog je ostao puna tri i po sata. Na kraju razgovora, pošto su sve razjasnili, Crvenkovski ga je zapitao šta još može da učini za njega. Milić je odgovorio da želi da mu izložbe ne ometaju "napredni studenti", i da mu umetničke (državne) komisije ponovo počnu otkupljivati slike. Od tada mu je krenulo nabolje.

Otvaranju tzv. Rehabilitacione izložbe, u Galeriji ULUS-a, u novembru 1963. godine, prisustvovali su: Aleksandar Ranković, Krsta Crvenkovski, Svetozar Vukmanović Tempo, Koča Popović, Dušan Petrović Šane, Nikola Ljubičić, Mijalko Todorović, Slobodan Penezić Krcun, Ćeća Stefanović i drugi, a sutradan je izložbu posetio i patrijarh German, sa članovima Sinoda.

Sem Večernjih novosti, ostala štampa je o ovom važnom kulturnom događaju uglavnom ćutala. Ipak, na Radio Beogradu, na Milića i njegovo slikarstvo, obrušio se književnik Miodrag Protić, ali je, usled srčanih problema, ubrzo umro.

Posle Rehabilitacione izložbe u Beogradu, Milić je imao izložbu u Narodnom muzeju u Šapcu, koju je otvorio njegov dugogodišnji prijatelj, novinar i književnik Dragiša Penjin, u naelektrisanoj atmosveri. Zbog ove izložbe, neprijatnosti je imao tadašnji upravnik šabačkog Muzeja Milan Jevtić. Od tada, Šabac je za Milića, kako sam kaže, bio zabranjeni grad, što će potrajati sve do 1980. godine.

Vojni rok je odslužio 1960/61. godine u Karlovcu.

Kako kažu njegovi prijatelji i poštovaoci, na svojim brojnim slikama je "upečatio prošlost, osvetljavao sadašnjost i pokušavao da predvidi budućnost". Milić je, na svojim slikama, toliko složen i slojevit da će istoričari umetnosti, likovni kritičari i estetičari potrošiti još dosta prostora i mastila da do kraja "pročitaju" njegovo obimno umetničko stvaralaštvo.

Ženio se tri puta.

Prvi brak je bio tipičan studentski. U jesen 1957. godine oženio se Stojankom Orobabić, studentkinjom prve godine slikarstva, koja je poticala iz okoline Okučana. Kum na venčanju bio je prijatelj sa studija Đorđe Kadijević. Iz studentskog doma, Milić se preselio u tazbinsku kuću na Zvezdari, u ulici Majke Anđelije. U dvorištu ove kuće, sagradio je sebi mali atelje. U braku sa Stojankom rođena je ćerkica Odeta, 1961. godine. Stojanka i Milić su se rastali 1964. godine.

Druga Milićeva supruga bila je Beba Marković, kopist fresaka, koja je poticala iz imućne stare beogradske porodice. U toku 1965. godine, Milić je renovirao kafanu Bebinog oca Sime Markovića, na Čuburi, i preuredio je u stan i atelje. Sa Bebom je Milić imao ćerke Simonidu (rođenu 1965) i Teodoru (1968). Beba i Milić su se rastali u proleće 1970. godine.

Treća Milićeva žena bila je Danka Milačić, profesor engleskog i francuskog jezika, sa kojom se venčao 1973. godine. Medeni mesec su proveli na Karibima. Ona mu u radu pomaže dvojako — kao prevodilac i kao model. U ovome braku rođena je ćerka Jelena, 1974. godine.

Kad se danas pažljivo čita obimna literatura Milićeva i o Miliću, neodoljivo se stiče utisak da je celog života svesno rizikovao, igrajući se vatrom. Ali, i da je rođen pod srećnom zvezdom. Što je atmosfera oko njega bila naelektrisanija, on je slikarski bio uspešniji. Tako je bilo i leta Gospodnjeg 1965, kada je, u Parizu, odbio galeristu svetskog glasa Grka Aleksandra Jolasa. Jolas je tada zastupao vrhunske svetske slikare, među njima i Salvadora Dalija, i imao galerije u Londonu, Ženevi, Njujorku i Parizu. Milić je tada odbio ponudu "koja se ne odbija", ali se ipak ispostavilo da nije pogrešio.

Plodan umetnički rad i potpuna posvećenost kičici, rezultirali su sa preko 500 izložbi, u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagao u: Beogradu, Šapcu, Belotiću, Kruševcu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Ženevi, Nišu, Rimu, Prinstonu, Pančevu, Kovinu, Bogatiću, Svetom Stefanu, Novom Sadu, Požarevcu, Pertu, Beču, Herceg Novom, Zlatiboru, Kotoru, Budvi, Somboru, Vrbasu, Kuli, Cirihu, Parizu, Novoj Varoši, Valjevu, Kraljevu, Kragujevcu, Tel Avivu, Gvadalupeu, Bolcanu, Briselu, Antvarpenu, Bernu, Dizeldorfu, Somboru, Skoplju, Ahenu, Bonu, Luksemburgu, Bremenu, Bazelu, Hamburgu, Tesaloniki, Njujorku, Milanu, Londonu, Moskvi... Grupno je izlagao u: Beogradu, Karlovcu, Briselu, Gentagenu, Hamburgu, Požarevcu, Tunisu, Rijeci, Šapcu, Zagrebu, Ljubljani, Njujorku, Detroitu, Čikagu, Moskvi, Berlinu, Brnu, Varšavi, Šćećinu, Pragu, Bratislavi, Čačku, Tuzli, Parizu, Sarajevu, Aleksandriji... U nekim od navedenih gradova i više puta.

Njegova platna nalaze se u brojnim privatnim kolekcijama u Evropi, Aziji, Africi i Americi: u Belgiji, Engleskoj, Nemačkoj, Austriji, Kanadi, Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji, zemljama bivše Jugoslavije, Grčkoj, Rumuniji, Mađarskoj, Švedskoj, Izraelu, Iranu, SAD (David Rokfeler), Iranu, Rusiji, Indiji, Brazilu, Egiptu, Venecueli, Gvadalupeu, Kuvajtu... kao i u muzejskim zbirkama u Floransi, Vatikanu, Beogradu, Ženevi, Prinstonu, Aleksandriji, Tel Avivu, Skoplju, Sarajevu, Šapcu, Ohridu, Kruševcu, Kragujevcu, Požarevcu, Somboru, Valjevu, Lazarevcu, Nišu, Čačku, Karlovcu, Cetinju, Londonu, Minsku, Kijevu...

Sagradio je tri oaze umetnosti: Radovan kulu u Belotiću, Kulu na Zlatiboru i Kulu na sedam vetrova, na beogradskoj Zvezdari. Sve one su bile zborna mesta mlađim naraštajima stvaralaca iz raznih oblasti društvenog života.

Godine 1967, u svom rodnom Belotiću, osnovao je Mačvansku slikarsku i pesničku školu u kojoj je, mahom, okupljao umetnike nadrealističke orijentacije. Bio je idejni vođa brojnih mačvanskih slikara, među kojima spominjemo Dragana Martinovića, Radovana Mirazovića, Slobodana Topalovića...

Devedesetih godina prošlog veka, predstavljao se kao zastupnik Srpske autohtonističke škole, koja smatra da su Srbi najstariji narod na svetu. Divio se Tesli i verovao u njegovo tajno oružje. Bio je protivnik SANU i predlagao da se nekim akademicima oduzmu doktorske titule.

U okviru književnih opusa, objavio je: tri knjige pesama (Prvo venčanje lepotice ikkletog slikara, Pali sam anđeo, ili, još lutam i Zvezdani četvoropreg) i sedam knjiga proze umetničko-istorijske provenijencije (Sedam traktata o slikarstvu, istoriji i arheologiji, monografija Milić od Mačve, Sorabi, Povjesnica (u tri toma), monografija Karlovačke sanje, Kosovo, prvi prag Srbije i umetničko-istorijska monografija Od Lepenskog vira do Srpske Vedante).

Bio je večiti borac za Kosovo, svetu srpsku zemlju. U vezi Kosova obraćao se američkom Kongresu i izraelskom Knesetu, a u Ženevi je osnovao Komitet za zaštitu kosovskog blaga.

Umro je u Beogradu, 8. decembra 2000 godine, u svojoj 67. godini. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Komemorativni skup u Šapcu organizovan je u Biblioteci šabačkoj.

Autor: Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.

Fotografija: Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Januar 30, 2012, 03:35:38 am »

*

MILIĆ OD MAČVE


Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve, rođen je u Mačvanskom Belotiću 26. oktobra 1934. godine. Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1959. Istovremeno je tri godine studirao i na Arhitektonskom fakultetu što posebno dolazi do izražaja na njegovim crtežima sa putovanja. Zajedno sa Vladanom Radovanovićem, Vladom Veličkovićem, Ljubom Popovićem, Oljom Ivanjicki, Kostom Bradićem, Sinišom Vukovićem i Milovanom Vidakom bio je član grupe Mediala koja je 50-ih godina XX veka težila obnovi slikarstva na principima renesansne umetnosti. Od 1958. bio je redovan član svetskog udruženja fantastične i magijske umetnosti FANTASMAŽI sa sedištem u Briselu. Od tada je sa njima redovno izlagao u Brislu, Parizu, Amsterdamu i drugim umetničkim centrima. Samostalno je izlagao u Beogradu, Ženevi, Rimu, Londonu. Minsku, Kijevu, Bonu, Njujorku, Milanu, Prinstonu, Beču, Cirihu, Parizu, kao i u mnogim gradovima širom bivše Jugoslavije. Studijski je boravio u Parizu 1964. i Rimu 1965. godine. Slike mu se nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.

Milić Stanković je, kao i Dragoš Kalajić ili Vojo Stanić u Crnoj Gori, bio protagonista narativne figuracije koja je polovinom 60-ih godina imala brojne pristalice i kod nas i u svetu. Ključne osobine takve umetnosti bile su u naglašavanju literarne potke naslikanog prizora i korišćenje klasične, akademske tehnike u izvođenju. Ali, dok se u Kaljićevom slikarstvu naracija odnosila na urbane mitove a kod Voja Stanića na anegdote primorskih spadala i osobenjaka, naracija Milića Stankovića bila je ovaploćenje mašte i snoviđenja vezanih prevashodno za bajkoviti svet njegove rodne Mačve. Pored imaginarnih prizora u kojima se sažimaju i prepliću refleksije tajanstvenih priča, legendi i predskazanja, postoji, međutim, i cela serija radova u kojima se umetnik bavio potencijalnom atomskom kataklizmom, mašinerijom uništavanja, razobličenim zlom i pustoši koju zlo za sobom ostavlja. I jednom i drugom naracijom težilo se kritičkom promišljanju aktuelnog vremena koje su, tada mladi ljudi, doživljavali kao vreme moralne i socijalne krize, kao i zaoštravanju sukoba s dominantnim modernističkim slikarstvom kojim se insistiralo na pikturalnosti i plastičkim vrednostima.

Traganje za simboličkom vertikalom u moralnom i istorijskom smislu reči vidi se i u organizaciji prostora slika Milića Stankovića. Već povodom izložbe u Rimu 1975. godine, kritičar Camilucci je zapazio originalnost u visinu rastuće perspektive kojom umetnik povezuje i usklađuje naslikane objekte i detalje uspostavljajući hijerarhiju u prostoru slike koja se bitno razlikuje od renesansne centralne perspektive. U takvoj strukturi slike rimski kritičar je video jedinstven karakter njegovog nadrealizma koji ga čuva od intelektualističkih trikova i čini njegove prizore sažetim i peciznim. Organizacijom slike zasnovanom na u visinu rastućem prostoru, tj. korišćenjem dva različita perspektivna sistema postavljena po vertikali platna ili dva očišta jednog iznad drugog, koja se razlikuje i od reverzibilne perspektive vizantijske umetnosti, reprezentovani su materijalni i sudbinski aspekt egzistencije i naglašavan magijski i profetski karakter njegovog slikarstva koje se može označiti kao slikarstvo s didaktičkim aspiracijama. Pored toga, u prizorima Milića Stankovića, minuciozno islikanim i ispunjenim brojnim detaljima, često se mogu naći reminiscencije na slikarstvo prošlosti, na muzejsku umetnost, posebno na renesansu severno od Alpa. Prepoznaje se u njima inspiracija Piterom Brojgelom i Jeronimusom Bošom, ali i neposredni citati Đorđa de Kirika (Ludi Milić — ko je to?) koji, inkorporirani u novu celinu, predstavljaju rane primere postmoderne citatnosti. Slobodnim preuzimanjem i menjanjem istorijskih primera najavljuje se u njegovom slikarstvu učena umetnost postmoderne u kojoj se postupcima reciklaže aktelizuju stariji modeli i istovremeno usložnjava sopstvena naracija. Takva slika zato traži obrazovanog i pažljivog posmatrača koji je spreman da zastane i odvoji potrebno vreme za odgonetanje njenih različitih slojeva i nivoa značenja.

Tekst: Mr Olivera Janković, istoričarka umetnosti | Bel Art
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 23, 2012, 12:17:47 am »

**





MILIĆ STANKOVIĆ


Početkom novembra 1959. godine, u holu Biblioteke "Žika Popović" u Šapcu, otvorena je izložba mladog akademskog slikara MILIĆA STANKOVIĆA, Milića od Mačve (* 1934, Belotić). Pored slika koje su — uz primese nadrealnog — odslikavale etnološko biće mačvanskih, i srbijanskih prostora, Stanković je izložio i nekoliko slika koje su bile egzemplarni primerci kasnijih njegovih serija i ciklusa. Na jednoj od njih, na Šabačkom kermesu, u fantastičkom pejsažu Šapca i njegovih predgrađa — iza čijih plotova vrebaju nevidljive demonske sile, ili odbegli ljubavnici žarom polnog akta izražavaju kamijevsku (Albert Camus) ravnodušnost prema pretećim moćnicima i njihovoj nebeskoj ratnoj flotili — našlo se mesta i za mali Milićev lični obračun s "neprijateljima". Naime, ovoga puta, zbog nekakvog ranijeg duga, "sahranjeni" su Igor Belohlavek, Domna Serbin, i Boško Kućanski. Neki sledeći put biće to neko drugi. Jer, "Mediala" je, kojoj je i Stanković pripadao krajem šeste i početkom sedme decenije, bila već proklamovala svoj sistem dadaističkog istupanja u javnost — nesvakidašnje ponašanje, pisma, intervjui, proglasi, neobična otvaranja izložbi, itd. Čak ni činjenicom da je obnovila veze sa sličnim tradicionalističkim idejama koje je u trećoj deceniji pokrenuo "Zograf", nije mogla zadugo računati na simpatije Milića Stankovića, "Ledenog Milića od Mačve", "Kostura Radovanovog", predstavnika onih što "šamarčinu danas Evropi udariti smeju", i "onog koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici". Posle bezuspešnog pokušaja da u "Mediali" pronađe — kao što sam kaže — ono osnovno, nacionalno, Stanković je istupio iz nje, iz kruga koji su — tih godina — činili Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Olja Ivanjicki, Siniša Vuković, Svetozar Samurović, Milovan Vidak, Ljuba Popović, i Vladimir Veličković, — tj. istupio je, Milić, iz grupe čiji se dobar deo ubrzo okrenuo od tradicionalizma ka novoj figuraciji.
 
Bilo kako bilo, Milić Stanković — taj "Slikar Neba I Zemlje", i umetnik koji je pošao od vizija poznosrednjovekovnih flamanskih slikara Boša i Brojgela (Johann Melcfior Hieronymus Bocksberger, Pieter Brouegel), iskazao je — svojim neonadrealističkim i fantastičkim slikarstvom — skasku i mit seoske praznoverice, protkane simbolima smrti, pakla, i strašnog suda, pa — koljem, plotovima, šarenim geodetskim letvama, letećim balvanima, popovima, vojnicima, crkvama, kulama, satovima, vatrenim kuglama, krvavim i tirkiznoplavim nebesima, tj. taj Milić iz Mačve bio je — od svog prvog umetničkog pojavljivanja u Beogradu i Šapcu — 1959, i ostao je — do danas, džinovska figura slikarstva u šabačkom kraju, ali — i značajan činilac moderne srpske i jugoslovenske umetnosti. Mada će o njegovim likovnim i idejnim programima biti i kasnije reči, već sad valja istaći to da je njegova prva samostalna izložba u Šapcu, godine 1959, imala višeznačan uticaj na formiranje čitave umetničke klime u šabačkim prostorima, a svaka njegova pojava i tadašnja, i otadašnja — bila je, i ostajala je, parametar uspeha u umetničkom delanju. Čak i kada je zapadao u povremene krize, njegovim radovima ukazivano je poštovanje, merkao se svaki kvadratni santimetar njegovih nadrealističkih ikona, a "Ukleti Slikar" bio je potajno obožavan čak i kad je i likovno, i ideološki, odbacivan kao "kulturni pesimista", i predstavnik "velikosrpstva, ljotićevstva i četništva, eksponiran kroz povampireni nacionalizam" .70 Razloge visokom uvažavanju Stankovićevog umetničkog delovanja u našoj kulturi — unatoč različitim, i često oprečnim, mišljenjima o njegovom zamašnom slikarskom opusu, — treba, verovatno, tražiti u anatomiji odnosa umetnik-društvo. U vezi sa tom relacijom, Stanković je često istican kao "sveono subverzivna", "anarhističko-liberalna", priroda. No, kao što sve čega se on dotakne ne treba promicati u umetnost, nije ni — sve amputirati. Jer, "danas umetnik ima daleko veću društvenu ulogu nego u prošlim epohama, u kojima je stvaralac samo sledio duh vremena"; danas je njegova društvena uloga "sve veća, a njegovo angažovanje u zbivanjima koja su ranije bila predodređena za ljude drugih poziva — sve aktivnije".71— "Može se ipak izvesti zaključak o nužnosti izvesne popustljivosti, izvesne veštine opraštanja pojedinih netačnosti, nejasnosti, ideoloških padova umetnika",73 jer revolucionarnost svakog umetnika može biti "takođe u revoltu, opiranju, buntu prema svemu što ograničava čoveka u bilo kojoj od bitnih manifestacija njegovog bića".74

*

... U najtešnjoj vezi sa slikarstvom u kraju bogatićkom, jeste i pojava tzv. "Mačvanske umetničke škole" Milića od Mačve, koja je — ako je do reči Milića Stankovića — svoje početke imala još 1960. godine, i koja je bila najaktivnija upravo u vreme od 1968, kada je podizana Radovan-kula, Stankovićev živopisni atelje u Belotiću, da traje — ta "Škola" — do kraja 1976. godine, kada je prvi put i raspuštena. Nakon toga, ona — uglavnom — i nije nikad više okupljena, barem ne u svom "izvornom" sastavu, i na svom "osnovnom" mestu — u Radovan-kuli. Sam Milić od Mačve, osim u belom svetu i živopisnom ateljeu na Zlatiboru, najvećma vreme provodi slikajući u Beogradu, u velelepnom ateljeu-zamku, na Zvezdari. Samo, on ni tu nije našao svoj mir. "Uopšte, zapitam se kakvi su ovo sve ljudi u našem gradu, zbog kojih, ipak, nameravam da napustim ovaj odvratni grad. Ljudi su u njemu postali očajni, mali i sitni, plašljivi i grabežljivi. Ulice prljave, niko se ne raduje ničijem uspehu i dobru. Ranije sam se u očaju sklanjao u rodnu Mačvu. Ali nje više nema, posle komasacije, kao ni mojih roditelja koji su nedavno pomrli,91 rezignirano danas govori Milić Stanković.
 
Ali, pođimo redom. U vreme kad je rešio da i fizički bude prisutniji u Mačvi, oko 1968. godine, — ako se, uopšte, može govoriti o tome da i ranije nije bio gotovo antejski vezan za rodno tle, — tridesetčetvorogodišnji Milić od Mačve već je bio "slikar iz istorije umetnosti", čija je visoka vrednost bila potvrđena tridesetinom samostalnih izložbi u Zemlji i u inostranstvu, pa i dvema nagradama za slikarstvo — ULUS-ovom, u prethodnoj, 1967. godini, i Armijskom (JNA), u 1966. godini. "Okupaciju sam dočekao kao šestogodišnji dečačić", govorio je on, "ali su mi i danas živo urezani u svest gusenice tenkova i bat čizama okupatorskih sa mačvanskih stratišta. Ustvari, te brazgotine i zločinački otisci, rodili su me kao slikara kakvog me svet inače pamti: angažovanog u slikarstvu i u društvu, buntovnog protiv svake tiranije i opasnosti koje prete čovečanstvu".92 I dalje: "U meni ne leži nikakvo reklamerstvo zarad reklame moje ličnosti ili moje umetnosti. Postoji samo jedna istina: ako je nešto izuzetno vredno, ono će se potvrđivati bezbroj puta. Da sam loš slikar ne bi mi vredelo ni ono ponoćno otvaranje izložbe u Beogradu 1962, niti bi mi pomogle vodenice na Drini. Moj smisao za nekakvu reklamu, potpuno se identifikuje sa angažovanim stavom slikara".93 Dakle, takav se Milić Stanković, 1968. odlučio da lengere usidri u Mačvi, u rodnom Belotiću, u kojem je — u prostranom voćnjaku, "između naslana i stogova slame, pored pašnjaka i zelenih žita", izgradio Radovan-kulu — omanju, ali prelepu građevinu, podignutu u duhu drevnog neimarstva. "U njoj, u ateljeu [tom], boraviću ovake godine tri meseca", obrazlagao je on tada svoje zamisli.94 "U to vreme seljaci skoro ništa ne rade — skloni su pričanju i radu na umetničkom planu. Ovde će moći da dolaze svi oni koji bi hteli nešto da naslikaju, napišu... Radovan-kula će biti i poetska osmatračnica za mnoge beogradske nadrealiste i pesnike. Biće to umetnički kutak za sve maštare i sanjalice". Preostali deo godine Umetnik je nameravao da provodi ovako: "dva meseca u Brestovniku, iza Grocke, gde sa ženom ima vinograd, dva meseca na Partizanskim vodama, gde mu je opština poklonila plac, mesec dana u Beogradu, i tri meseca u Ženevi (Geneve), gde ima galeriju za koju radi".95 Dakle, Milić je želeo da Radovan-kula bude i utočište samoukim slikarima iz Mačve, koji se do tada nisu mogli pohvaliti nekom većom i trajnijom društvenom podrškom. Za njih je Umetnik, u prizemlju Radovan-kule — koja je imala čak i "zodijačku opservatoriju" sa teleskopom — uredio i malu galeriju, u kojoj su oni izlagali svoje slike, i odakle su ih lako prodavali dobrostojećim kupcima iz celog oveta. I to je, ali i druženje sa pravim magom slikarstva — sa Milićem, doprinelo da se broj "nezbrinutih" slikara i pesnika, u Radovan-kuli stalno povećavao. Onim osrednjim slikarima bilo je to više nego povoljna prilika za brzu afirmaciju i materijalno uravnoteženje, a oni samosvesni računali su i s tim da ionako neće ništa izgubiti ako uz Milića Stankovića ostanu neko vreme. Uzme li se u obzir i to da je ovaj u mačvanskim prostorima poveo, bezmalo, čitavu akciju slikarskog opismenjavanja, malo ko — onda — danas stvarno može reći da mu se druženje s njim nije isplatilo, na ovaj ili onaj način. Pa i mala galerija u Bogatiću, koja je nedavno otvorena, unekoliko je odblesak Stankovićeve umetničke aktivnosti u ovom kraju. "Mačvansku umetničku školu", on je od početka želeo da proširi na sve talentovane stvaraoce "koji su rešili ići putanjom fantastike, sna i mašte", nastojeći tako da oživotvori svoju ideju da Mačva bude epicentrom fantastičkog slikarstva, sa njim kao "rodonačelnikom", neposrednim organizatorom "lokalnih snaga", i "zalogom kvaliteta" pri sabiranju i drugih — većih — imena umetnosti fantastike iz cele Zemlje. No, realizacija te ideje nije se brzo zbila. Valjda zbog materijalnih, ili kakvih drugih nespremnosti, SIZ kulture u Bogatiću nije primala tu namisao kao neodložnu obavezu (to je, valjda, sudbina umetnosti), tretirajući "Mačvansku umetničku školu" isključivo kao skup slikara sa područja svoje opštine (!). U međuvremenu, godine su prolazile, a umesto spomenutih umetničkih programa, prireživane su — u šabačkom kraju, i drugde, čak i u inostranstvu — brojne zapažene izložbe fantastike, ali i naive, — sve u zavisnosti od sastava stvaralaca, okupljenih oko slavnog "Rodonačelnika". Tako su se i naivci iz Mačve, i oni drugi, osnažili i ojačali. Neki, od najmlađih, počeli su da pohađaju i umetničke akademije, dok je većini i ovaj početni Stankovićev podsticaj bio više nego dovoljan za samostalno bitisanje. U poznatoj analizi negativnih pojava u srpskoj likovnoj umetnosti poslednje decenije, koju su sačinili likovni stvaraocit komunisti Beograda, i koja je i objavljena u sredstvima informisanja,96 u okviru formulacija kao što su "versko mračnjaštvo i verski misticizam", "lažni humanizam", "velikosrpstvo, četništvo i nacionalizam", "lažna levica, anarhizam i poziv na pobunu", imenovani su — od umetnika, i teoretičara umetnosti — Miro Glavurtić, Momo Kapor, Dragoš Kalajić, Olja Ivanjicki, Siniša Vuković, Ljuba Popović, Vlada Veličković, Milić Stanković, Miodrag B. Protić, Vojislav Stamenić, i Radomir Reljić. Takva kvalifikacija pretila je da u svesti neupućenih ljudi preraste u diskvalifikaciju svega što su spomenuti stvaraoci dostigli na umetničkom planu, a nedovoljna informisanost ljudi o svim aspektima kojima se rukovodila radna grupa pri davanju tih ocena, kao i skora rehabilitacija nekih od spomenutih slikara u vidu pompeznih samostalnih izložbi na udarnim mestima u Beogradu, doprineli su da većina poklonika umetnosti ostane zbunjena i pokolebana, postiđena i raspolućena, na raspuću između privrženosti slobodi stvaralaštva i mogućeg političkog greha.
 
Na "Mačvansku umetničku školu", pak, pala je teška senka podozrenja, i ona je, htela to ili ne, podelila čašu žuči sa svojim "Rodonačelnikom". Slikari koji su se do tada okupljali u Radovan-kuli, sve su ređe delovali kao grupa, ne samo zato što bi rizikovali da budu okvalifikovani kao "crnotalasovci", nego i stoga što su se već bili dobrano osamostalili. Mnogi od njih imali su zavidno uređene ateljee, svoju klijentelu. i pozamašne "umetničke biografije", sa dosta stranih zemalja u njima. U ovemu tome, nije bio mali doprinos Milića od Mačve. Na umetničkom planu, neki od njih ostali su u domenu puke naive, drugi su se udaljili — od "predviđane" fantastike — u sasvim drugim smerovima, ne osećajući se mnogo obaveznim prema Stankovićevim likovnim programima, a neki su davali izjave — bez pokrića — da nikad nisu ni bili u njegovoj "školi". Gnev Milića od Mačve sručio se, sredinom osme decenije, na sve koji su se pasivizirali u odnosu na ranije dogovore, te je on, decembra 1976, proglasio raspuštenom "Mačvansku umetničku školu". "Neka se raduju njeni neprijatelji i podlaci, a neka zaridaju njeni privrženici i ljubimci", s gorčinom je konstatovao, tada, Stanković, u jednom pismu, i istovremeno — pripremio Kodeks lepog ponašanja Škole, neku vrstu statuta po kojem će se umetnici ubuduće okupljati u Radovan-kuli. Budući da Kodeks rasvetljava mnoge nedovoljno poznate detalje u umetničkim biografijama čitave generacije mlađih mačvanskih, ali i drugih, umetnika, kao i karakterističnost načina rada i mišljenja samoga Milića od Mačve, to taj tekst zaslužuje da bude prenet u celini. Naime:

"Članom Mačvanske umetničke škole može postati svaki slikar, vajar, grafičar, pesnik i muzičar, koji je izabrao za svoju putanju FANTASTIKU, SAN i MAŠTU, narodnim izrazom rečeno: SNOHVATICU.
 
On mora budan da sanja. Da jezdi na utvi zlatokriloj. Da zna: za red: KAKO SE MLEKO I VINO NE MOŽE PITI ZAJEDNO. Naiva i Snohvatica su miš i mačka strpani u ambulju (velikom džaku).
 
Ulaskom u Školu đak-umetnik mora puno da uči i da se OBRAZUJE (najmanje 15 knjiga godišnje da pročita iz oblasti beletristike, likovnih umetnosti, istorije, geografije, astronomije, astrologije, alhemije i parapsihologije).
 
Jednom, kad uđe u Školu, ne može da izađe lako, sem kad biva izbačen, po nalogu i ovlašćenju I LOŽE ŠKOLE.
 
Redovni susreti Škole održavaju se u vreme promene četiri godišnja doba, kada je svaki član dužan da donese po jedan svoj rad na kritikovanje. Sastanci škole se održavaju u "Radovan-kuli", na Brestu, u Belotiću, ili na Zlatiboru, u "Čardaku ni na nebu ni na zemlji". Svaki ostali susreti Škole smatraju se ilegalnim, pa prema tome se unapred poništavaju, a prekršioci se rigorozno kažnjavaju privezivanjem za "Stub srama", koji se ima postaviti pred Radovan-kulom, a čije će likovno rešenje izvesti vajar Mija Tomanić, iz Lipovog Lista.
 
Član Škole može izlagati mimo Škole, i u Zemlji i u inostranstvu.
 
Bori se protiv lokalizma opštinskog, uskogrudosti pojedinaca, kokošijih prsiju i kokošijeg slepila, provlačeći ideje internacionalizma.
 
Svaki POZITIVNI nacionalizam doprinosi stvaranju internacionalizma (po Marksu), a to podrazumeva — u našim uslovima — u Srba: negovanje tradicije, poštovanje roditelja, negovanje ljubavi prema Istoriji, Filozofiji i Prirodi, čuvanje ambijenta iz kojeg je član ponikao; čuvanje plotova, obala, lugova, gajeva, zabrana, naslana, ambara, čardaka, i mečara. Svaki u svome dvorištu to da ima. Ako nema, da nabavi od onih koji nisu članovi Škole. Jedino će tako da sačuva ono što valja, na čemu su naši praoci odgajani bili.

Svaki da ima svoj ATELJE bilo gde u Zemlji, i da ga pokazuje. Ukoliko za pet godina atelje sebi ne napravi (uz pomoć Škole), biva izbacivan. Član je dužan da poseduje GUSLE, koje će mu specijalno za tu priliku napraviti narodni vajar sa likovnom akademijom, Mija Tomanić, iz Lipovog Lista. Na guslama se utiskuje rodoslov familije đaka-umetnika.
 
Zaslužni član dobija svoju ĆELIJU u Donjem dvoru Radovan-kule, koju će sam opremiti, nameštaj islikati ili izrezbariti, i držati ćeliju pod svojim ključem. Sa svoga trema ispred ćelije dužan je prisustvovati svečanostima Škole, posebno opremljen i obučen, sa istaknutim svojim grbom i zastavom svojom, na tremu pored sebe.
 
Na svečanostima Škole proglašavaju se RANGOVI U VILENJAKE III, II i I STEPENA, a sve to potvrđeno MEDALJAMA, rad Mije Tomanića.
 
Odličja i ostale važne odluke donosi I LOŽA ŠKOLE. I LOŽA ŠKOLE je tročlana, i nijedan član ne zna njen sastav. Takmičenje u Školi postoji samo u obliku VILENJAŠTVA a ne LOŽA.
 
Za datum OSNIVANjA ŠKOLE uzima se SLIKARSKI SUSRET rodonačelnika LEDENOG Milića od Mačve i Milivoja Martinovića-Martina, od 25. aprila 1960. u selu Belotiću, kada se održavala sam[ostalna] izl[ožba] slika Rodonačelnika, u dvorištu oca Radovana. Rađanje prve "školske" slike zbilo se januara '62, Moj Lasan najbolji od Milivoja Martinovića.
 
Trećim članom Škole smatra se Dejan Kojić, četvrtim Vita Jurišić (Crna Bara), petim Studa Ilić. Ova trojica nisu videli moju izložbu u dvorištu oca Radovana, ali ih je zato opčinila sam. izl. rodonačelnika 1963. u Narodnom muzeju u Šapcu, posle koje su povukli prve ozbiljnije poteze.
 
Pojava, od ranije, semenjara Dragića Sokića (Sovljak), uvek je bila toplo pozdravljana, ali je sa njegovim uključenjem u Školu teže išlo.
 
Sa otvaranjem galerije slika u Radovan-kuli, 1968, na Brestu, u Belotiću, pojavljuju se sledeći slikari: Pera BERIĆ, Slobodan BERIĆ, arhitekta DOSTANIĆ, Radojica STANKOVIĆ — brat Milićev, Stevan - Stefan CVEJIN (Majur), Mikan - GUŠAN ANIČIĆ (Badovinci), Veljko ZEČEVIĆ (Senjak), Tane IBRAJTER (Mokrin), JEREMIJA (sada u Pećincima), Pajić Slobodan - BOCE (Šabac), Marija Dragojlović - DRAGO (Šabac), Ilija VIĆIĆ, Brana VUJČIĆ — OTAC I SIN, i Vojislav STAMENIĆ (svi sa Paleža, Obrenovac), Slobodan TOPALOVIĆ (Lipolist), MITROVIĆ sa Zlatibora, Slobodan iz Metkovića, i kasnije Dragan MARTINOVIĆ - SIN (Bogatić), vajar Mija TOMANIĆ (Lipolist — Celje), vajar Đorđe MIRAŽIĆ (S. Mitrovica), vajar ILIĆ (Studin brat, sa Letnjikovca), i slikar Rasim HADROVIĆ - POLIMSKI, sa Sandžaka (Bijelo Polje). Svi ovi, kao i mnogi neevidentirani, do raspuštanja Škole, 12. decembra 1976, izlagali su u okviru Škole.

Ovim datumskim redosledom ima da se spominju UVEK imena, što, niukom slučaju ne utiče na rangovanje po kvalitetu članova, već samo preko VILENJAŠTVA sa odgovarajućim stepenima.
 
POSTOJANJE I SKUPOVI ŠKOLE PODRAZUMEVAJU STALNO DOŽIVLJAVANJE RADOSTI, JER SE SAMO KROZ PERMANENTNU RADOST DOŽIVLJAVA LJUDSKA SREĆA. Ovu vrstu, gotovo dečje radosti, svaki član nosi u sebi kao ocil na zastavi. Stoga se članovi Škole imaju osećati VEČNOM DECOM.
 
Od 16. DECEMBRA 1976. (bio je četvrtak), Mačvanska umetnička škola PONOVO JE KONSTITUISANA — pošto su zadovoljeni uslovi pojave još dva člana pored Rodonačelnika, koji su ovu odluku doneli sa frenetičnim oduševljenjem, rešeni da ubuduće nastupaju beskompromisno sa tim imenom Škole. Vremenom, Škola će se ojačati novim ili starim članovima, ali, to je već proces koji će duže potrajati.

Uz pomenute stare članove slikare i vajare, istakli su se kao dobre poete Škole: Bora SIMIĆ (Glušci), BANOVAC Žarko (Banovo Polje), Ivan GLIŠIĆ (Ševarice), Slavica ILIĆ (Šabac).

Ko izda Školu i bavi se ogovaranjem, ima da mu se okači OVA GUTA da je večno nosi, a posle njegove smrti i njegov porod", — u prilogu Kodeksa date su dve fotografije obnažene starije žene sa spomenutom "gutom" oko vrata.
 
U jednoj stvari, barem, Milić Stanković je u pravu. Duže će potrajati predloženi proces konsolidacije "Mačvanske umetničke škole". Trebaće vremena i za njeno oslobađanje od "spoljašnjih natruha", tj. od svega onoga što nije izravno prihvatljivo svim njenim sudeonicima, i "saučesnicima". Što se Milića tiče, ne bi trebao biti preterano razočaran svojim dosadašnjim umetničkim učinkom. Barem u šabačkom kraju, nijedan razgovor o napretku slikarstva ne počne i ne završi se bez spominjanja njegovog imena. On je, unatoč svemu, izuzetna figura naše moderne umetnosti, a slikarstvo u Šapcu bilo bi, bez njegovog stvaralaštva, kraće ne za jedno voluminozno umetničko delo, nego i siromašnije za čitavu jednu generaciju darovitih mladih stvaralaca, koji su — dobivši od Milića veru u magičnu moć umetničkog poziva — izgradili bogatu lepezu autentičnih slikarskih fizionomija, i koji — u novije vreme — sve čvršće podupiru složeno telo naše moderne umetnosti.—

Radovan Mirazović

_____________

70 Dušan Stanković, Likovni umetnici-komunisti Beograda o "crnom talasu" u slikarstvu, Slikari ili popovi, Večernje novosti 21/1973, (29. decembar), str. 27.
71 Dragan Jeremić, Doba anti umetnosti, Beograd, 1970, str. 211—212.
73 Isto, str. 225.
74 Isto.
91 Branislav Kovač, Mesna zajednica protiv slikara, Intervju 1/1981, br. 12 (144), 13. novembar, str. 21.
92 Tomislav Jerotić, Milić od Mačve, Između drevnog i modernog, Glas Podrinja 24/1968, br. 1099/1100 (25. april), str. 9.
93 Isto.
94 Isto.
95 Isto.
96 Slikarski crni talas, Nin, 24/1974, br. 1200 (6. januar). str. 48.


Radovan Mirazović LIKOVNA UMETNOST U ŠAPCU 1900—1980 | Šabac Narodni muzej 1982.

Fotografija preuzeta iz autobiografske knjige "Militch de Matchva", 1982. II deo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jul 29, 2012, 01:56:23 am »

**

Militch de Matchva
Milić od Mačve

Godina izdanja: 1982.






MILIĆ OD MAČVE


Svrha ovog napisa nije da predstavlja umetnika koji ovde izlaže. Čemu predstavljati čoveka koji se već duže od jedne decenije ubraja među najpoznatije srpske i jugoslovenske umetnike? Želja mi je da, uz izložbu što je pred nama, skiciram tipološku analizu složenog i obimnog dela ovog izuzetno plodnog slikara. Vreme je, mislim, da se takva analiza započne. Jer, za Milićem od Mačve je već više od dvadeset godina stvaralačkog rada: Nekoliko hiljada njegovih slika rasuto je po čitavom svetu. Njegova umetnička karijera, jedna od najuspešnijih među našim slikarima posle rata, upravo doseže zenitnu tačku. Reč je, odista, o umetniku od uspeha, jednako ostvarenog u domaćoj sredini i u svetu.


MAŠTA

Od svoje prve slike pa do danas, Milić od Mačve zanimao se samo za jednu vrstu slikarstva — za onu koja svoje motive nalazi u neiscrpnim riznicama mašte. Istina da je on za takvo opredeljenje imao intimnu predispoziciju. Ali je od ne manje važnosti i sticaj okolnosti u kome je započeo da se bavi umetnošću i formirao se kao slikra. Bile su to rane pedesete godine, istorijska era otvaranja jugoslovenskog slikarstva prema aktuelnim tokovim evropske i svetske umetnosti. U tom razdoblju uloga glavnih aktera pripala je slikarima generacije starije od Milićevih vršnjaka. Ali, dok su smeli "Decembarci" trasirali put ka modernom izrazu dotle neviđenom u našem slikarstvu, zaokupljajući se prevashodno kategorijalnim problemima fo-me u znaku binoma apstrakcija — figuracija, iz pozadine je već "uzimala zalet" mlađa generacija koja će se, okupljena u grupi "Medijala" krajem pedesetih godina okrenuti pitanjima sadržaja slike i sižea slikanog prizora. I dok su paradigme "Decembarca" bile u delima kubista, ekspresionista i apstraktnih slikara u Braku, Pikasu, Mondrijanu, Matisu i Kandinskom, i u dubljoj pozadini u Sezanu i Van Gogu, za ove mlađe i za Milića sa njima, inspiracija je bilo slikarstvo nadrealista, a neposredni uzori dela Dalija, De Kirika, Ernsta, i u daljem pozađu Brojgela i Boša.

Kako tumačiti ovaj afinitet mladih slikara Milićeve generacije prema fantastici i nadrelizmu? Fantastični siže u tim godinama predstavljao je, još uvek, "prazan prostor" u jugoslovenskom slikarstvu. Bilo je u tom prostoru one privlačnosti kakvu osećamo pred nečim novim, nepoznatim, neistraženim. Nikakvo čudo što su upravo najmlađi slikari, tada đaci beogradske likovne akademije i arhitektonskog fakulteta, poučavani od svojih profesora, predratnih intimista, još frustriranih tek minulim valom socrealizma, težili upravo tim smerom. Na tu stranu ove najmlađe niko nije usmeravao, ni škola, ni tradicija, ni savremenici. Bilo je to zaista nešto novo u čemu su oni mogli da prednjače.

Pripadnik ove generacije, Milić od Mačve je u krugu zagovornika nadrealizma i fantastike oformio svoj osobeni stil. Ono po čemu se razlikovao od ostalih "nadrealaca" svoje generacije bila je, pre svega, scenografija fantastičnog prizora. Kod većine slikara iz kruga "Medijale" ta scenografija imala je atribute arhitentonskog ambijenta. Ambijent Milićevih fantastičnih predela je pejzaž. Ako se u tim predelima javljaju urbani elementi (gradovi, tvrđave, crkve, seoske uđerice) oni su po pravilu samo deo pejzaža. Čak i enterijeri u Milića uvek imaju neki "ventil" (prozor, vrata) neki otvor kroz koji proviruje predeo kao znak šire, planetarne i kosmičke ambijentacije. Scenografske karakteristike Milićevih pejzaža neskriveno sugeriraju ruralni, seoski ambijent sa karakterističnim rekvizitarijem mačvanskog podneblja, prepoznatljivim u širokom spektru detalja, u kinofiguraciji terena (ravničarski predeo, močvaran i pošumljen) u oblicima kuća, krovova, odžaka, u krošnjama drveća, u odeći kod ljudi i u plodovima zemlje.


TRANSCENDENCIJA

Iako ponekad izgledaju sasvim realistički predstavljeni, Milićevi pejzaži uvek sugerišu upečatljiv fantastični doživljaj. Pažljivom analizom strukture naslikanog prizora, i strukture u prizoru datih objekata, otkrivamo bitnu tipološku karakteristiku Milićeve slike — njen transcendentalni plan.

Iako obuhvata prividno celovit segment prostora i sadrži određenu "priču", Milićeva slika uistinu ne predstavlja kadar — isečak jedinstvene vremenske i prostorne situacije. Iza fizički celovite kulise ambijenta i naizgled istovremene "radnje", lako otkrivamo simultane, kontinuirane ili diskontinuirane sekvence. Ovo građenje celine prizora u slojevima vremena, prostora i dešavanja, naizgled slično maniru naive, duhom je blisko jeziku srednjevekovnih fresaka i ikona. Svrha ovakve metodologije nije u bizarnom formalnom rešenju, već u težnji ka transcendemtalnom, onom što nadilazi normu realnog, čulnog i umnog iskustva.

U Milićevoj težnji ka transcendentalnom ima nečeg spiritualnog, gotovo religijskog. Transcendencija kao "više" načelo jedinstva čulnog i iskustvenog sa onostranim suštinama bića, za njega je sam smisao slikarstva, krajnji cilj kome umetnost teži. Tom načelu u Milića podređeni su svi formalni elementi slike, a pre svega njena prostorna struktura. U tom svetlu treba razumeti Milićevu "rastuću" perspektivu. Ta perspektiva je antiteza klasičnoj, iluzionističkoj, albertijevskoj perspektivi slikarstva renesanse. Pitanje o prostornoj strukturi slike i slikanog prizora za Milića od Mačve sadrži dramatičnu, rekao bih sudbrnosnu dilemu — za "božansku" ili za "đavolju" umetnost. Nasuprot albertijevskoj, "đavolskoj" šemi iluzionističke, linearne perspektive čija tačka nedogleda ustvari predstavlja sinonim ništavila i poput "crne rupe" u svemiru usisava u sebe čitav svet slike, "rastuća perspektiva" srednjovekovnog slikarstva istočne konfesije — po kojoj se predmet širi u dubinu prostora (što dalje — veće je, a što je dalje i veće — bliže je) — oličava ljudsko i božansko načelo slikarske umetnosti. Centar te perspektive ne pada u oko posmatrača, već se vaspostavlja "u srcu čoveka", onog koji stoji pred slikom kao aktivni posmatrač. Taj čovek je sada u centru slike, kao svedok njenog širenja u svim pravcima prostora. Stvari u prostoru, se ne ređaju po horizontali, kao na renesansnim slikama, već vertikalno idu ka svetlosti, ka jezgru univerzuma.


STRUKTURA

Ali sama rastuća perspektiva iako za Milića bitan faktor transcendencije, ne bi bila dovoljna da slikani prizor ispuni ezoteričnim štimungom, tim značajnim, iako spoljnim, elementom slikarske fantastike. Sugestiju fantastičnog doživljaja Milić ostvaruje oprobanim metodama revizije funkcionalne i morfološke strukture predmeta. U toj metodologiji, njegovo slikarstvo stiče prave analogije sa klaričnim nadrealističkim slikarstvom.

Ovi metodi omogućuju Miliću da proizvede univerzalne tipološke modele koji su svojstveni slikarstvu fantastične vokacije, od Boša do Dalija. Prvi, kako je rečeno, polazi od revizije funkcionalne strukture naslikanog predmeta. Sa predmetom se dešava ono što je realno nemoguće da se desi, ili pak sam predmet "čini" ono što realno ne može učiniti. Drveće hoda, kuće lebde, lete šume, ljudi hodaju po vazduhu, balvani huje nebom kao rakete, itd. Predmet je, dakle, predstavljen kao integralan u svom ustrojstvu i kao prepoznatljiv, ali je čudna, zapravo nemoguća, funkcija koja mu se pridaje.

Drugi, rekao bih viši, suptilniji stepen fantastičke konfabulacije u predstavljanju predmeta na slici čini revidiranje njegove morfološke strukture. Kao primer ovakvog fenomena može da posluži Milićev autoportret ("Ludi Milić") čudesna glava u profilu, načinjena od korenja, gušterove krljušti, kukuruznih klipova, snopova slame. Efekat ovakvih morfoloških spekulacija ima snagu šoka. Njihova je uloga da predmetu predstavljenom na slici pridaju čudesno značenje, da logiku stvarnosnog iskustva u njegovoj pojavi i izgledu zamene alogičkom parafrazom čiste mašte. Šok je tim jači ukoliko više pada u oči kontrast između naizgled normalne funkcije predstavljenog predmeta i njegove abnormalne fizičke građe.


ZAVIČAJ

Svojevrsna tipološka odlika Milićevog slikarstva jeste njegova opsesivna zaokupljenost zavičajnim podnebljem. Mogli bismo reći da sve njegove slike, bez obzira na tematsku raznolikost, predstavljaju evokacije geografskog, istorijskog i etničkog ambijenta Mačve. Ta evokacija je ponekad iskazana u tonu gotovo dokmuentarne faktografije. A ponekad je simbolična, izražena metaforom po kojoj se svaki kutak sveta bilo da je to biblijski Sion, gradska četvrt Pariza sa katedralom Notr Dam, Sveta gora Atos ili Kalemegdanska tvrđava, predstavlja kao deo ogromno uvećanog, planetarnog predela Mačve. Mačva je u takvom tretmanu sinonim za ceo svet, ona poput mitske Arkadije, ili Brojgelove Flandrije, zadobija simbolične dimenzije ljudskog univerzuma. Otud, sve što se u svetu zbivalo i što se zbiva, za Milića se zbilo i zbiva se u Mačvi. Ovakva atavistička vezanost za zavičaj razumljiva je tek kad se pronikne njena poetska, metaforička suština. Parafrazirajući jednu misao Žida o Dostojevskom prema kojoj je ovaj pisac utoliko veći pacifista ukoliko je više Rus, možemo reći za Milića od Mačve: u poistovećivanju zavičaja sa svetom on širi identitet svoga zavičaja, ali i sveta samog. Svet "veći" za Milićevu Mačvu, svet kao Mačva, na Milićevim slikama otkriva nam se kao sveljudski, planetarni zavičaj u kome prepoznajemo i svoj dom.


DVOJNIK

Dvojnik je, rekao bih, svojevrsna tematska, a time i tipološka konstanta Milićevog slikarstva. Ako je univerzalna projekcija zavičaja kao sveta opšta, okvirna pretpostavka u kojoj Milić od Mačve nalazi svoj stvaralački identitet, stvarna osnova tog identiteta je svojevrsna slikarska autoprojekcija sopstvenog bića, ili dvojnik.

Uopšte rečeno, Milićeva slika je dvojnik njegovog bića. Sve te slike moraju se razumeti prevashodno kao slikane projekcije sadržaja njegove svesti. Ovaj iskaz ne objašnjava suštinu stvari, jer se isto može reći za slike bilo kog slikara. Treba prethodno objasniti o kakvoj vrsti svesti se radi. Može da zvuči kao pleonazam ako kažem da Milić od Mačve  s v e s n o  teži da u slikarstvu prevaziđe onaj tip svesti koji bismo rečnikom strukturalizma opisali kao samosvest subjekta sopstvene stvaralačke akcije. Kao što njegovo osećanje zavičaja zadobija opšte sveljudske planetarne dimenzije, tako i njegovo osećanje identiteta vlastitog bića ima u sebi nečeg nadindividualnog, uzvinutog iznad promenljivih i prolaznih procesa pojedinačne svesti. Milićevo osećanje identiteta, otud traži i nalazi svoju inkarnaciju u dvojniku, u "Ludom Miliću" koji predstavlja fizičko otelotvorenje tog identiteta. Taj dvojnik, poput kakvog manekena, defiluje na Milićevim slikama, postavlja se narcisoidno u centar zbivanja. On je taj koji predsedava skupovima istorijskih ličnosti gde jedan do drugog stoje Platon, Leonardo, Vuk Karadžić, Pikaso. On nasamo razgovara sa Napoleonom na Elbi. On se susreće sa Nemanjom, Savom, Karađorđem, ili sedi usamljen u svom planetarijumu i razmišlja o univerzumu. Pričajući priču o dvojniku umesto o sebi, Milić uistinu teži jednom višem stepenu identifikacije. Kao što njegova Mačva u simboličnoj transpoziciji postaje moj zavičaj, tako i njegov "Ludi Milić" postaje i moj dvojnik i deo mog identiteta. "Ludost" je ovde opet sinonim za ono stanje transa koje vodi u transcendenciju, u mitsku identifikaciju sa sveljudskim, sa prabićem, sa univerzumom.

Đorđe Kadijević


* * *





* * *


MILIĆ OD MAČVE: ANĐEO ILI VAMPIR


U tople letnje večeri, dok u, sasvim mlakom vazduhu, lebdi miris pokošenog sena, na visoravni Zlatibora, tu i tamo, javljaju se čudne svetlosti između plastova sena i tamnih kaiševa borovih šumaraka. Neodređene i treptave svetlosti stalno se premeštaju po padinama i zalutali putnik se odjednom zapita u čudu šta to može biti, dok seljak, zadržan na proplanku do sumraka, skuplja seno i postaje zabrinut. "Daleko bio sotona od nas" — šapuće on, kako bi odvratio nečastivog od sebe. Ali, da li se samo radi o Nečastivom, o Gospodaru gromova, Napasniku ili o Sotonjaku? Zar te prozračne svetlosti ne liče, da se čovek prosto naježi, na ognjene zmajeve oči, začarane napuštene kolibe ili, još više, na pogurene veštice u potrazi za nežnim dečjim srcima i mekim stomacima? ... Savršene u nagosti, čija tela prikrivaju velovi guste zlatkaste nose, sa otsjajima umotanog hrastovog žira i šišarki, rođene iz rose, vile pletu svoje kolo. Te strasne i svirepe nimfe srpskoga porekla, traže društvo izuzetnih ljudi, nudeći svoje zmijoline poglede ... Sem, ako se ne radi o stravičnom jecaju vukodlaka, koji na taj način dozivaju na banket sve vampire, i ravničarske i planinske iz cele Srbije, koji, tek što su pobegli iz svojih provaljenih grobova, traže pri svetlosti meseca, prijatelja mrtvih, neko mlado telo da zagrizu ili deflorišu ...

Ne plašite se više, valjani ljudi, i prestanite da drhtite: onaj, koji sa fenjerom u ruci odlazi u pomrčinu kako bi ojačao kao Antej svoju vezu sa svemirom, nema ničeg u sebi od tog opasnog vampira i, uopšte, ne boji se glogovog koca ili divlje ruže. To je samo umetnik koji iskreno opšti sa prirodom; pravi sin tog srpskog naroda koji je određen, kao što se to Mickijević tako lepo izrazio da bude "pesnik i muzičar čitave slovensne rase i najveća literarna slava te ogromne porodice". On se zove Milić, a dolazi iz Mačve gde je oduvek njegova jaka rasa, herojska i ponosita obrađivala zemlju. Istina, on voli da se pretstavlja za vampira, kad kaže, uverava nas on, da je upravo on taj koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici. Ledeni slikar neba i zemlje, takođe preuzima prerogative da je rodonačelnik srbijanskih vampira krajputaša, onih, koji se kotrljaju kraj prašljavih seoskih drumova od ponoći pa sve do rane zore . . . Mi svi znamo šta treba stvarno misliti o vampirima. I mi u toj njegovoj "tvrdnji" vidimo samo šalu maštovitog čudaka, samo intelektualnu fantaziju, dostojnu Petrusa Borela koji u krugu uštogljenih buržuja, traži detinji mozak pečen na puteru. Ali, ipak, da ne bude, zablude, Milić u suštini čvrsto veruje u postojanje vampira i fantasmagoričnih bića, koja nastanjuju bogatu mitologiju njegovog zavičaja.

Kao onaj legendarni princ koji je iz ljuske slomljenog lešnika stvorio plamen sposoban da zapali šumu, Milić se, još kao sasvim mlad, trudio da priziva demone, duvajući u kapicu od hrastovog žira. On ih je isto tako pratio u njihovoj nestalnoj trci oko vodenica duž obala Drine i njenih neukrotivih virova! Možda je čak sa okovanim sandučetom u rukama, punim veneričnih travki, sastavljao neki filtrat s kojim može osvojiti ljubav isuviše nepokornih devojaka. Ili, to samo budi iz sna velike slikare, kojima se najviše kao mladić divio: Hijeronismusa Boša, Pitera Brojgela, Đuzepe Arčibolda i Johana Patinira. Milićeva sećanja na rano detinjstvo, provedeno u začaranoj atmosferi sela, samo su utisnula neuništiv pečat na, već, plodnu maštu. Roden je dobro rekao da je "genije pastuv koji pravi nešto sa prirodom".

Stvarno, ništa ne bi moglo bolje definisati Milića nego taj izraz — "pastuv"! Neumoran i plodan radnik, znatiželjan i ljubopitljiv za hiljadu stvari, unosi savršenstvo i u najsitniji detalj. Upornost, izdržljivost i energija mogu se odmah pročitati na njegovom licu, na kojem su usne lepo izvajane, a žive i prodorne oči odaju utisak snage i dobrote u isto vreme. Milić od Mačve odgovara idealnom tipu Srbina kojeg je opisao pre stotinak godina Elize Reklus. (Elisee Reclus) To su, kaže slavni geograf, ljudi lepog rasta, snažni, širokih ramena koji ponosno drže glavu. Crte su izrazite, nos pravilan, a često orlovski, jagodice po malo istaknute, kosa je retko kada crna i vrlo je obilna i čvrsta; oko prodorno i okrutno, gusti brkovi ili brada daju svim licima vojnički izgled".

Ko ne bi mogao zamisliti Milića kako vitla sa isukanim mačem ili čvrste noge kako igra kolo pri pisnavom zvuku frule? Ili, još bolje, kako svira na gusle svim svojim okupljenim pretcima i potomcima naravno, pod širokom krošnjom nekog starog duba!

Ako bismo se zadržali samo na tom fizičkom portretu, izgledalo bi vrlo lako zaokružiti mu ličnost. Ali, znak Škorpije pod kojim je ugledao svetlost dana dolazi, ne može biti bolje, da komplikuje sudbinu slikara. I najveći skeptik astrologije mora konstatovati koliko je Milić usamljenik na "Radovan-kuli" ili u Zdanju na Zvezdari gde se zatvara da bi radio i maštao, pun zebnje zbog očiglednog ludila sveta. Zabrinut je u pogledu duhovne budućnosti čoveka, mori ga nuklearna apokalipsa koja se nadvila nad ljudsnim glavama. Odatle dolaze njegova užarena crvena nebesa ispresecana letećim balvanima, asteroidima, raketama-zvezdama i globusnim telima, koja čudesno potsećaju na krvave kiše i kosmate komete iz ksilografija krajem Srednjeg veka. . . Odatle njegovo svo mnogobrojno pretstavljanje mrtvih tvari koje se kreću atmosferom, kao na ikonama koje viđamo na pravoslavnim liturgijama ili na freskama srpskih crkava i manastira. Otuda, najzad, i njegovi hrastovi trupci koji paraju prostor, poput pretećih svedoka po uzoru na sveta drveta čije guste senke prikrivaju posvećivanje Perunovih vernika, boga davnih izčezlih vremena. Peruna više nema, ali i hrastovi nestaju, ti bajni nekadašnji ukrasi Praevrope. Ti kraljevi šuma, ta krošnjasta drveta svojim su granama činili stepenasta penjanja na nebeskom svodu; ti antropogonični heroji čiji je plod srodan završetku muškog uda, pretrpeli su dejstvo razornog ludila i nasilja koji nisu znali za milost.

Na čisto estetskom planu Milić od Mačve deluje, dakle, kao neko ko otkriva opasnosti i šalje uzbudljive pozive na prihvatanje razuma. Njegovo je slikarstvo, kao što to izvrsno piše Đorđe Kadijević "puno tragičnog sjaja, bljeska, krvi i požara u gužvi pomešanih predaka. Prema Miliću to je apokaliptična epopeja njene svireposti i apsurda, simbolično pretstavljena mašinama koje seju smrt i čiji sadistički mehanizmi pobeđuje ljudsko meso i krv . . ."

Svakako, pesimistična vizija! Milić se koristi umetničkim oružjem, ali on to oružje upotrebljava prema svom ljutitom temperamentu, uz privlačnosti za noćnu fantastiku, što ga nesvesno nagoni da "vampiriše" svoju sredinu poput elektriciteta. Kao pravo ogledalo stanja njegove duše, njegovo slikarsvo ne bi moglo nikoga ostaviti ravnodušnim, jer, nametnuti dinamizam, vulkanska priroda, duh koliko ljubopitljiv toliko i strog, kompeziraju morbidna i mračna svojstva zvezdanog potpisa. I tako, tu dominira duhovna vežba, stvaralačka snaga koja ga raspaljuje a ljubav prema gotovom i završenom u slici, razara ga do ludila.

Najbolji dokaz te vitalnosti i plodnog ambiguiteta pruža nam njegovo opredeljenje poslednje decenije ka piramidalnom uzlasku i rasporedu njegove slikarske geneze, od renesansnog horizonta do povratku vizantijskoj Vertikali vrednovanja pojmova, stvari i ličnosti. Iz toga proizilazi njegova RASTUĆA ili BOŽANSTVENA perspektiva, koja se od posmatrača širi a ne sužava se, kao što je to od Renesanse naovamo. Posmatrač je uveden u jednom Milićevom ciklusu ("III Knjiga Postanja") u samu tačku gledišta, u srž pozorišta, u srce slikarske figuracije. Sloboda pokreta, živahnosti i svežina boja postojala je već u srpskoj srednjevenovnoj umetnosti koja je težila izduženosti alegorskih figura, (odlika vizantiskog izraza) da bi se, valjda, približila nekom internacionalnom, gotičkom izrazu. Milić od Mačve nije mogao a da ne bude prožet tom velelepnom snagom koja teče iz srpskih manastira Studenice, Ravanice, Sopoćana ili Kalenića.

Polazeći od tako raznolikih izvora kao što su mitologija, folklor, seosko vračanje i stara umetnost Srbije, umetnik uspeva da ostvari savršenu i obogaćujuću sintezu, koristeći postupke i recepte od davnina (boja u prahu, vosak). Koristeći topli vosak, on još jednom potvrđuje teoriju "vezanih sudova", tako dragu Andre Bretonu, teoriji u kojoj se miri realnost sa maštom, banalno sa neobičnim. Fuzeli je sa svoje strane smatrao da je san polje koje je Umetnost najdalje istraživala i tvrdi da se san nalazi svugde prisutan, čak i u scenama koje su a priori najobičnije, svakodnevne . . . Pokretano čudnom snagom koja se ruga Njutnovim zakonima, lete velelepni Milićevi balvani, čupa se korenje, veliki buketi cveća nestaju u pravcu otvorenog nebeskog svoda. Iznad kafanske sale, gde se okupljaju Milićevi junaci oko čaše rakije ili vina, odjednom se preteći pojavljuje lebdeći betonski blok u prostoru. Onde demoni, prijehavši iz pantiveka, okreću kazan na jednom seoskom raskršću zavejanim snegom. Tamo neka džinovska glava i živi šlem sećaju na antičke dekorativne motive koje su voleli flamanski primitivci; ispred sasečene šume prostire se kuruzište u kojem čuče napušteni ljudi. Čitavi pejsaži — božansko čudo ili đavolji prestiž!? Izgleda da sve visi u vazduhu, tamo gde obične vile grade svoje domove i tako sve postaje neuhvativo . . .

Vekovi, ličnosti i svetovi izmešani su, kao što su, to, uostalom, tradicija i modernizam, u veselom anahroničnom i bezvremensnom vrtlogu. Prelazi su bez granica, s jednog kraja sveta na drugi, s petla na magarca, s jedne ideje na drugu. Ta namerna konfuzija ne ostavlja, međutim, nikakav utisak nereda, čak ni haosa, već izaziva, kao fleka mastila u Boršovom testu, proces asocijalnih ideja, tj. nadrealnu viziju. "Ne bi trebalo da vam bude teško, piše Leonardo da Vinči u svojim beleškama, da se ponekad zaustavite i posmatrate mrlje na zidu, pepeo vatre, oblake ili blato, ili neke druge slične stvari — tu biste našli, stvarno, druge ideje". Milić je prihvatio to minuciozno i pažljivo tumačenje detalja, što olakšava otkrivanje nepoznatog duha, ide dalje od ogledala prividnosti i ide putem suptilnosti "pit-tura metafizika". Ne jednom je on raskinuo sa rutinom i primorao gledaoca da sebi postavlja pitanja: gde se on zapravo nalazi: nisam više ni ispred zida, ni ispred horizonta, već IZA tog zida i IZA horizonta.

Jednom rečju, onirični svet Milića od Mačve izaziva više estetskih uživanja, nego što je to prividni utisak nelagodnosti od totalne tragedije. Originalan u mnogo čemu i čvrst, može se uporediti sa himnom o prirodi, prvenstveno po prozračnosti vazduha preko kojeg se još može da diše uostalom i po blještavosti i lepoti boje! Posebno, šarm nadarenosti širi se iz Milićevih dela, sa stalno obnavljanim temama, dajući za pravo Herodotu, koji je tvrdio da su Dardanci ravnodušni prema svemu, ali samo ne prema poeziji!

Rolan Vilnev, Pariz 1981.
Roland Villeneuve, Paris 1981.





Troludan Milić, 1973. (96 x 75)
Militch le triple fou




Ludi Milić — ko je to? (116 x 81)
Militch le fou qui est-ce?




Ludi Milić
Militch l'homme fou




Ludi Milić sa loncem na glavi, 1976. (116 x 81)
Militch l'homme fou, une marmite sur la tetê
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Jun 08, 2013, 04:01:36 am »

**

Militch de Matchva
Milić od Mačve

Godina izdanja: 1982.


MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE]





Čekajući Hrista, 1970. (122 x 82)
En attendant le Christ




Ponovljena prošlost, 1971. (122 x 82)
Un passé déjà vu




Prezreli cvetovi, 1977. (122 x 81)
Fleurs qui tombent




Argonauti sa Istera (Na vest o smtri Miloša Crnjanskog), 1978. (116 x 81)
Les argonautes d'Isthar




Savin Izvor, 1980. (116 x 81)
La source de Saint Sava
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jun 11, 2013, 08:54:17 pm »

**

MILIĆ STANKOVIĆ


POVJESNICA MILIĆA OD MAČVE
SA KUĆIŠTA DO DVORA UFICI
SA LUTALICOM U ZASTANCIMA II DEO


          

POSTOJE ONI RETKI POJEDINCI KOJIMA
SE DANAS DIŽE GUBILIŠTE A SUTRA SPOMENICI


MILIĆ OD MAČVE

Dva vilinska oka u glavi ima
I po jedno isto takvo
Na svakome dlanu

Koliko dlanova ima
Niko ne zna

Zemljodelac bez premca
Odgajio je bundevu
Veću nego zemljin šar

Otisnuo se na toj planeti
Niz Kumovu slamu

Poveo je sa sobom na put
Ljubavnicu svoju Ognjenu Srbiju
Spasenu iz plamena donjeg sveta

Poleteli su za njim svi zmajevi
Suđenicu da mu u preotmu

Lovi ih od jutra do sutra
Kože im razapinje na suncu
A ostalo sirotinji poklanja

1969. Vasko Popa






"RADITE I PJEVAJTE
JEDNAKO. TO JE JEDINI
NAČIN BLAGORODNO
SE OSVETITI DUŠ:
MANIMA I SVE
POSRAMITI"
na grobu Vasilija
Karadžića.
Zapisao Vuk St.
Karadžić 12. dec. 1816


OVU POVJESNICU
POSVEĆUJEM
MOJIM ČESTITIM RODITELJIMA —
USNULIM U GOSPODU —
OCU RADOVANU I
MATERI DESANKI
Sin Milić












Ja sam, dakle, onaj srpski Barbaro-genije
Milić od Mačve, kostur Radovanov, a unuk Pantelijin...







Stupa za Srbe sa letom balvana (81 x 56) mešana teh. na dasci, 1980.






"Nemoj da ti nisam kazla: stare da poštuješ, u ruku da ji ljubiš — i tebi će tvoji mlađi to činiti...
Pusti, sve će se to oko tebe smiriti, to što te čibukaju i napadaju po novinama — jebi im mater!
Oni još ne znaju šta je Desanka Stamenjkova rodila: sina zmaja, kojem su oči na vr glave i sad
ostale, i koji će ji sve preteći, dok trepneš..."

Mati Desanka, 1971. g. u Lazinama na putu za Pričinović,
posle napada u dnevnoj štampi zbog ćirilice


 
UVODNE NAPOMENE

Mnogi tvrde da je nezahvalno objavljnvati svoju autobiografiju pre pedesete godine života. Ali, ako se nekome, kroz doživljaje, kroz snažno interesovanje za svet i rad utrostruči život, onda nije nikada rano početi sa svojom povjesnicom, pogotovu što sam lično hodio po ovoj planeti i pre Mojsijevih vremena, pojavljujući se svaka dva veka.

I sam svet se isuviše brzo menja — tako, da čovek nije u stanju ni sam sebe da uhvati u starom svetlu i da sebe prepozna posle svake prohujale decenije. Ono što sam pre dvanaestak godina mislio da treba reći, saopštiti, ili izraziti, gubi važnost bitnog, jer odnos prema svetu i događajima — u međuvremenu — postaje drugojači. Zato i prekraćujem čekanje pravih ljubitelja moga slikarstva, a figurativnog posebno, znajući da čekanje donosi zaborav na nešto, što je sudbinski povezivalo umetnika sa njegovom sredinom, što je činilo zajedničku epohu življenja. Svojim savremenicima, i inače, treba u pravo vreme izreći istinu o sebi i sva važnija sećanja na događaje dok je pamćenje još sveže i dok još uvek učestvujemo u svim zbivanjima, potvrđujući tako njihovu verodostojnost. ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Jun 11, 2013, 09:13:29 pm »

**

MILIĆ STANKOVIĆ


POVJESNICA MILIĆA OD MAČVE
SA KUĆIŠTA DO DVORA UFICI
SA LUTALICOM U ZASTANCIMA





Pariska zrelost: odlučnost
   da se sačuvaju rana platna.



[...] Još u gimnazijskim danima imao sam običaj da u ateljeu pored kreveta držim pomoćni štafelaj, jer to je bio najbolji način da se "lovi" snohvatica na platnu. Nekada, dok nisam znao slikati, sanjao sam fantastične snove, u žarkim bojama, a od kada uhvatih te boje iz snova i donesoh na slikarsku javu, prestadoh sanjati. Tada, imadoh predosećaj da će mi neko "čudo" naići u snu, kao i da će platno na štafelaju osvanuti ispunjeno ko zna kakvim sadržajima. Šireći svoj opojni miris sušenog lanenog ulja, sa razapetog platna su iskrile svetlosne iglice preparature dok sam sklapao oči. Bio je prisutan i onaj intenzivni miris oranž boje, čiju sam tubu godinama nosio u džepu dok sam bio đak šabačke gimnazije, povremeno je vadeći i mirišući. Tonuo sam u san sa nejasnim opredeljenjem, kome ću se carstvu privoleti: srpsko-vizantijskom ili galsko-latinskom? Oba su bila tako primamljiva.

Ali, ni danas ne znam da li je to bio san ili java. Sinoć, oko Zdanja na Zvezdari, oko moje kule na sedam vetrova, dok ovo pišem, duvao je uraganski vetar. Pokretao je snažno grane obližnjih jasenova, divljao, da mi se činilo da se stotinu granatih ruku pruža ka nebu, tražeći pomoć od rodonačelnika    srbijanskih vampira krajputaša. Ta huka i taj prizor su mi pomogli da se vratim i objasnim sebi ovaj slučaj pariskog snoviđenja sa balvanima . . .   

. . . Ležim potrbuške u bostanskoj kolebici u Nakućištu i čitam divnu knjigu o Spartaku. Do mene dopire lepljivi miris hrastovih šišarki koji potseća na san o zrelom letu i na priču o ojačalom Anteju, što sa zapaljenim fenjerom u ruci i duvanjem   u kapicu od žira, pokušava da rastera mrak u šumi, tražeći tako neku svoju tajnu vezu sa Svemirom. Nekada, u detinjstvu, i ja sam neumorno duvao u mirisnu kapicu, misleći da tako mogu prizivati demone koji bi mi mogli pomoći da iziđem iz začarane mirove šume. Uopšte, mirisi su uvek bili bitni za moje astralno biće i po njima pamtim sve važnije događaje u životu. Povremeno bacam poglede po bostanskim vrežama, motreći da se nečije svinjče ne uvuče i počne lubenice načinjati. U tom se javi i zapahne me jak miris prezrelog bostana. Pogledam po modrim vrežama i shvatim da je bostan polupan! Crvene lubenice suše se na vrelom julskom suncu. Skočim, naslućujući najgore. Inače, bostan obično počupaju obešenjaci iz sela, ili ga lupaju iz čistog mira, pa i iz osvete. Nekada razlog može biti jednostavan: otkuda tolike lubenice da Radovanu rode, mater mu njegovu? Zato se, u stvari, postavlja stalni čuvar bostana. Bostandžiju najčešće plaše "vampirom" ili "klonjom od bundeve". Vampir je od šupljeg sena, kojeg nose mladići, trčeći sa njim pored međa. Vampiru se noću, kroz dva očna otvora prosečena na senu vidi svetlo od upaljenih sveća, pa je taj prizor zaista zastrašujući. Tada se bostandžija begom "spase", napušta bostan, lopovi ga tovare u kola i odnose na šabačku pijacu.

U snu skočih iz bostanske kolebice. Stojim usred bostana, raširenih ruku, u čudu od prizora: užarena nebesa prekrila su leteći balvani. U isto vreme hteo bih tim pokretima ruku i da zaustavim tu leteću lavinu i da pozdravim taj veličanstveni nalet. Ali, balvani nadiru. Mnogo ih je, a dolaze iz neke nedokučive tačke sa horizonta, prekrivajući zatim žuto užareno nebo. Jedan se upućuje i prema meni užasnom brzinom. Odupirem se šakama, iskrvavljenim od naprezanja. Čini mi se da hoće da me podigne u visine. Osećam hladnu površinu tek presečenog stabla, gurajući ga od sebe koristeći svu svoju snagu. Tada se prenuh iz sna pod čijim dejstvom sam još bio, a koji me je toliko obuzeo, da shvatih da sam sav u znoju . .

Pored postelje se belelo slikarsko platno na štafelaju, a na njemu je bezbroj zvezdanih iskrica igralo. Sve to učini da me to platno magično privuče, te počeh pripremati boje na paleti. Trebalo je tu beliiu platna osvojiti. Nastupi ono belo usijanje stvaralaštva, koje sam toliko puta doživao u kolibi Nakućišta i u mom ateljeu-šupi na Zvezdari. Dovede me do toga, da odlučih da usnulu scenu toga časa prenesem, i to odmah, negde oko dva sata po ponoći. Uostalom, ja sam to uvek tako činio i činim, u momentu i bez odlaganja. Uvek sam napadao belinu platna kao hoplit što čini po crevima protivnika sa svojim kratkim mačem.

Ta slika, sa jarko žutom pozadinom "Leta balvana" stoji danas u mojoj zbirci kao izvor i dokumenat jednog snoviđenja koje mi je poslužilo kao opomena da se ne treba lako prepustiti bezočnim i razmaženim galeristima na Zapadu. Naravoučenije: "ludi" slikar sa svojim trupcima slobodan leti nebesima svih svetskih podneblja, praćen dostojanstvom koje odgovara njegovom talentu. Ili, brodi u opanku okeanom nesmetano.

Ujutru sam imao utisak da sam se probudio posle napornog sna i nikako nisam mogao shvatiti kako je ustvari slika sa letećim balvanima nastala. San je otišao, nestao. Ostala je samo slika kraj mene, dokaz istinskog spoja sna i jave, stvarnog i nestvarnog. Sve ovo ostavilo je takav trag u meni, da sam shvatio da Jolasu mogu reći i — ne! Galerista je bio, blago rečeno, iznenađen i šokiran kada sam mu to i saopštio u prisustvu njegove svite, i to u mom ateljeu. To je bio moj odgovor na njegov predlog za saradnju sa svim ovim oblicima pljačke galerista. Morao je na brzinu sakupiti "Babine ukove" — devet slika od novih vlasnika. Kada mi je pružio poslednju od njih, uspeo je samo da izusti: "Pa mi smo se spremali da Vas uvrstimo u slikarske redove u kojima su Margit, Maks Ernst, Delvo i Dali. Takvu šansu više nikada nećete imati u životu. Vi Srbi ste zaista skrojeni na Svoju ruku. To mi je potvrđivao i moj otac, posmatrajući vašu vojsku na Solunskom frontu, koja je isto tako, sama, na svoju ruku, naumila da prodre sve do Pešte i Beča. Ne mogu da razumem vašu odluku da se sami probijate u slikarstvu".

I moji pariski prijatelji i kolege bili su iznenađeni ovakvom mojom odlukom. Nisu mogli shvatiti da vraćam crne trankove sa onim istim sadržajem sa kojima sam se i pojavio pre nekoliko meseci u Ženevi, Parizu, Pristonu i Rimu. Ovoga puta, sa njima polazi i još jedna dragocenost: moja kći Simonida, koja tek što nije bila rođena . . .

Moju koleginicu sa Akademije, Bebu, sreo sam ponovo. U Parizu je pravila nekoliko kopija starih majstora iz Luvra za jednog američkog kolekcionara. To su onih 3.000 "originalnih" Rembranta što kruže Amerikom, iako se zna da je sačuvano samo 300 orignala ovog čudaka od Rijna. Iznajmili smo zajednički atelje sa stanom u blizini Bulonjske šume. Tu smo radili, a u slobodnim časovima primali interesantne ljude sa svih strana: pesnika Alen Boskea (kasnije mi je dao preporuku za galeristu Armana Zerbiba), Bogdna Maglića, Zorana Mišića sa Lidijom, kolege Ljubu Popovića, Prvoslava Arsića, Milana Uzelca, Milinka Mihovića, Mihaila Čumića, Uroša Toškovića i mnoge naše pesnike koji su često navraćali do Pariza, kao Matija Bećković i Branko V. Radičević (ovaj je napisao jednu sjajnu reportažu u "Borbi" pod naslovom "Trojica u Parizu"). Veličković još nije bio stigao sa seobom iz Beograda, ali mu je Kaća Ambrozić zato već bila priredila jednu zapaženu izložbu u Muzeju moderne umetnosti kao "pariskom" slikaru. Sve je to ukazivalo da će se učvrstiti prava koncentracija beogradskih slikara u novoj sredini, a ja, eto, naumio da se vratim! Arhitekta Kolja Davičo pregovarao je već sa mnom o preuzimanju moga ateljea i nebično se tome radovao. On i njegova žena Cveta zamolili su me da im ostavim privremeno nekoliko slika, što sam i učinio. Nažalost, on je ubrzo umro veoma mlad; a bio je neobično vredan i dinamičan. Cveta mi je kasnije sa tugom vratila slike, te su se vrata moga ateljea kraj Bulonjske šume zauvek zatvorila za sva daljnja blistava poletanja balvana, čije rađanje u njemu je tako snažno obeležilo moje slikarstvo. [...]





Let balvana, Pariz, 1965. ulje na platnu, 50 x 70 cm  str. 31
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Jun 11, 2013, 10:14:37 pm »

**

MILIĆ STANKOVIĆ


POVJESNICA MILIĆA OD MAČVE
SA KUĆIŠTA DO DVORA UFICI
SA LUTALICOM U ZASTANCIMA






Otac Radovan sa cvetom u ruci, (70 x 50) 1959.  str. 71





Mati Desanka (70 x 50) ulje na platnu, Belotić 1959. str. 16





Moja mati (81 x 56) mešana tehnika na dasci, Belotić 1983. str. 11
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Jun 11, 2013, 11:17:11 pm »

**

MILIĆ STANKOVIĆ


POVJESNICA MILIĆA OD MAČVE
SA KUĆIŠTA DO DVORA UFICI
SA LUTALICOM U ZASTANCIMA






Pariz u Mačvi (40 x 60) 1962. ulje na pl. str. 72




Topovi sa palate Šajo (50 x 70) ulje na pl. Pariz 1965. str. 29
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Jun 12, 2013, 12:27:10 am »

**

MILIĆ STANKOVIĆ


POVJESNICA MILIĆA OD MAČVE
SA KUĆIŠTA DO DVORA UFICI
SA LUTALICOM U ZASTANCIMA






Izrailji pred Zidom plača, (81 x 56) 1971. str. 65




Ratni savet Vožda uoči Mišarske bitke (270 x 200) ulje na platnu, 1972. str. 243
Svojina Narodnog muzeja u Šapcu


Sleva: Stojan Čupić — Zmaj od Noćaja, vojvoda Miloš Obrenović, pop Luka Lazarević, Aleksa Nenadović, Barjaktar Jokić,
prota Matija Nenadović, Cincar-Marković, Vožd Crni Đorđe i kitoški (mačvanski) vojvoda prota Nikola Smiljanić-Stanković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Jun 12, 2013, 01:13:04 am »

**

MILIĆ STANKOVIĆ


POVJESNICA MILIĆA OD MAČVE
SA KUĆIŠTA DO DVORA UFICI
SA LUTALICOM U ZASTANCIMA II DEO



RADOVANOVA KULA, ČARDAKLIJA SA METKOVIČKIH DVORA

 
Na ataru našeg Nakućišta, na samoj granici sa prvim metkovačkim njivama, postoji kraj koji se i danas naziva "Dvor". To ime je urezano u svest svakog seljaka. Često se kaže: "Or'o sam danas na Dvoru"; ili: "Sreo sam ga na Dvoru". Do pre dvadesetak godina tamo se mogao videti još ostatak staroga groblja na kojem se nalazila u Karađorđevo vreme crkva brvnara. To je ona crkvica u kojoj je služio prota Nikola Smiljanić, Kitoški vojvoda, onaj isti koji je prepisao "Tronoški rodoslov", danas čuvan u rumunskoj Akademiji nauka u Bukureštu. (Rodoslovi su oblici literarnog pisanja po manastirima, na stari način srpske srednjevekovne književnosti a Tronoški je bio poslednji napisan u toj formi). Ovu crkvicu su dva puta Bogatinjci krali zimi na velikim sankama posle Miloševe naredbe o ušoravanju sela 1828. g. (Danas se 12 ikona i originalna vrata te brvnare nalaze u bogatinjskoj novoj crkvi). U senci tih "Dvora" i crkve brvnare ja srećno zenuh zrele jeseni 1934. leta po Hristu (ili 11.603 godine po propasti Atlantide i u sedamnaesti dan po pogibiji kralja Aleksandra).

U gustom šipražju i trnju Dvora, nalazili su se do skora mnogobrojni nahereni nagrobni spomenici, poneki i tipa stećka, i mi smo se kao deca provlačili između njih, a stariji su nam u to vreme pričali o minulim vremenima, kako se sve živelo u Nakućištu. (Postojala je čak i kovačnica na uvratinama Velike njive, upravo na mestu gde sam se rodio. Posle naredbe o ušoravanju, Kućište je napušteno i postalo oblast koliba, samo je alhemičarski meh kovačnice promorio iz mene).

Jedne zime rešim da pokupim poslednje nadgrobne spomenike, mnoge svučene u jarak; dovučem ih u selo sa Radojicom i Ljubom Miloradovim. Među njima se nalazio i spomenik prote Nikole Smiljanića, kojeg sam docnije postavio pred samu Radovan-kulu, uz isti takav kamen podignut na sećanje i mome ocu Radovanu. (Jednom je otac, posmatrajući protin spomenik, izrazio želju da mu pored njega "dignem isti taki", što sam i učinio posle njegove smrti).

Ideja o kuli je stara, rekoh. Potiče još od vremena dečjih sanjarenja o Bertikali, a da je podignem baš na Gumnu, kod Radivojevog Bresta, potekla je 1962. g. kada sam sa Dragišom Penjinom šetao jedno zimsko popodne mačvanskim poljima. Kad smo stigli na dnu placa u Gumnu na jedno ocedno i bregasto mesto, zabodoh svoj mitski štap i rekoh Dragiši: "Evo, ovde mi se čini da Kula treba da stoji". Dragiša na to odgovori: "Osećam da će tu nići Velika Loga Umetnosti, u kojoj će se okupljati svi majstori".

Docnije sam od oca saznao da je na tom mestu bila u prošlom veku stara kuća jednog od njegovih stričeva, Ignjata, koji se bavio alhemijom, poput starih bretonskih Kelta, koje sam redovno sa Arsićem obilazio po Normandiji i Bretanji. Veoma stare kruške, kajsije i jabuke, govorile su o nekadašnjem dobrom domaćinu i kalemaru, koji je imao na jednome stablu i po nekoliko sorti voćije (voćaka). Tu je odvajkada svraćalo celo selo i osvežavalo se ovim čudno ukrštenim plodovima. Danas se ispred Kule u Belotiću gordo uzdižu još samo dve stare Ignjatove kruške, žitnjača i ceđak*. Podsećaju na ta sjajna vremena, kada se na Gumnu vrla pšenica i držala "gradnica" (mali povrtnjak), a oko nje zapinjali konci alhemije. Jer, svi pre Ignjata bili su alhemičari i održavali vezu sa lancem keltskih vračeva, rasutih od Podunavlja sve do Atlantika.

Sada sam tu, u oktobru 1967. g. podigao plavi šator, istakavši na njegovom vrhu zastavu Heliocentričnog sistema sa zlatnim poljem i tri utisnuta slova "M" (Milić, Mačva, Mediala). Uskoro je pored šatora počela da pristiže građa i materijal, posebno drveni trupci, ti simboli letenja, kao skinuti sa mojih slika. Piramidalni vrh šatora uzdizao se iznad svega ovoga i potsećao na kakvu atlantidsku Vedantu, obeležavajući sebe kao novi prisutan Centar Znanja. Sedajući za tek rasklopljeni sto u šatoru, sa raširenim planovima i šestarom u ruci, obratih se Dragiši: "U snu sam noćas sagledao plamene jezičke kako iz zemlje lančano izbijaju oko već dovršene Kule. To je znak da mi kao glavni Graditelji treba da istrajemo u svemu do kraja, do konca sveta, do pepela." Na to će Dragiša: "Kula će se zvati pravom građevinom samo ako postane istinski izvor Svetlosti, Svetionik i Osmatračnica sveta! Potrudi se, Vidovnjače, jer svet još uvek tavori bez dovoljno svetila".




Prvi vitez od Mačve sa Dragišom Penjinom otpozdravlja narodima.


Ali, postojao je još jedan bitan razlog koji me je nagnao da Kulu baš tu postavim u očevom voćnjaku. Jedne godine pre gradnje, zatekao sam oca ispod kruške Ceđka kako se udara u prsa. Žalio se da ga u kući više ne poštuju, od kada je onemoćao za veliki rad u polju. Zar stara alhemičarska škola tu da se prekine, pomislih? Od onog velikog ratnika i ratara, šta sada gledam? Počeo sam ga tešiti pričom da ćemo ovde u polju, baš na ovome mestu, sagraditi jednu kulu u kojoj će on biti "gosa", tj. domaćin. Radovan me je kao dete gledao u neverici, ali sam ja bio i dalje uporan i dovoljno ubedljiv, da sam mu mogao promeniti raspoloženje. Na kraju je pristao da sa mnom radi na tom projektu.

Radi razumevanja svega ovoga što sam izneo u vezi sa ovakvim stanjem moga oca pod kruškom, potsećam na običaje vezane za ostarelog domaćina u pojedinim krajevima Srbije, a koji su do početka ovoga veka bili među Srbima važeći.

Naime, ostarelog domaćina su izvodili na trlišta izvan sela, ili u planinu i tamo mu stavljali pogaču na glavu, po kojoj bi sin udarao maljem ili sekirom po njoj, izgovarajući: "Ubi ga leb!" To je bio prastari primitivni oblik otklanjanja iznemoglih i starih iz porodice. U pirotskom kraju je ta "granica starosti" išla čak i do 50 godina života. Najčešće su ekonomski razlozi diktirali ovakvu vrstu zločina u kući, koji se legalizovao krilaticom: ko nije bio u stanju da privređuje, treba ga što pre ukloniti. Instiktom rasnog umetnika, čija se građa sastoji iz imaginativnih polja, shvatio sam mitski položaj oca Radovana, kada sam ga zatekao kako se ubija pesnicama u prsa. Zato sam glasno izgovorio pred ocem, da će se zdanje zvati "Radovan-kulom", ne bi li odagnale zle čini, na već potvrđenim kontinuitetom o senzibilnim precima alhemičarima. Nek to mesto postane RADOVANJE, prostor večnih radosti, jer je i ime očevo — Radovan proisteklo iz korena RAD, RADO, RADOST, što sve skupa uvodi definitivno u prave Prostore Sreće. Zato sam Dragiši i prvom prilikom pružio šestar, da kao kum obeleži prvi krug. Taj se tajanstveni krug danas nalazi ugrađen pod stopom otvorenog ognjišta Radovan-kule, zabetoniran u centru krug, i to prečišćenim krušcem odvaljenim od grumena minerala, starih Stankovića alhemičara, čuvanog pod strevom (strehom) Radovanovog ambara. ...

_____________

* Plod kruške ceđka jako skuplja usta kad se jede u sirovom stanju, ali kao pečena kruška jako je ukusna. Pekla se u poljskoj furuni, a Mati me je gurala unutra da kruške vadim, jer sam jedino ja bio vitak i mogao proći kroz otvor furune (mene su zvali Suljko, pošto sam bio suv i mršav, pa Mati kaže: dela, suva šljiva, suv Suljko!)

Deo teksta i fotografije preuzeti iz autobiografske knjige Milića Stankovića "Povjesnica Milića od Mačve" II deo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Jun 12, 2013, 01:57:48 am »

**

MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE






Rodno selo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Jun 16, 2013, 07:40:41 pm »

**

MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE






Karađorđe na mišarskom bedemu, 1806. god.
ulje na platnu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Jun 16, 2013, 08:05:44 pm »

*

MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE






Srpski barbarogenije II


Milić od Mačve: "Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja. Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici sedamnaestog veka, a kamoli u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste. Ali, u vreme kad je Mediala pronalazila samu sebe, veoma je bilo važno okupljanje svih duhova za koje su san i mašta predstavljali realnost".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Jul 15, 2013, 01:21:15 am »

**

MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE






Varvari su ipak stigli, 1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Jul 15, 2013, 01:49:01 am »

*

MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE






Melanholija
oil on panel, 32 x 40 cm
Alba-Avis Gallery Canada






Trojstvo sa Vračara
tempera on carton, 32 x 40 cm
Alba-Avis Gallery Canada






Dolazak Srpske Princeze Dore
oil on panel, 29 x 45 cm
Alba-Avis Gallery Canada
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Jul 15, 2013, 03:15:52 am »

*
Škokljev Antonije Škokljev Ivan
BOGOVI OLIMPA IZ SRBIJE
Nazivi Panonije koreni duhovne kulture Evrope
Izdavačko preduzeće Nauka
Beograd, 1998.





Svet Lepenskog Vira, 1987.




Rađanje boginje Ister (Hestije), 1993.


        
PREDGOVOR

                                                                           Neka bude što biti ne može!
                                                                                                 P.P. Njegoš

HIPERBOREJI ILI SEVERI SRBIJE

Putevi civilizacije su vrlo zamršeni, ali oni se čuvaju i s vremena na vreme vaskrsavaju u sećanjima preživelih naraštaja. Prethodni istorijski događaji iz tih "potonulih" svetova postaju mitološke ili fragmentarne priče u nastupajućim obnovljenim civilizacijama. Ljudska svest kao da postaje pomućena u trenu kataklizme, ona se seća isključivo trajanja sreće ili fragmenta neprijatnog naglog prekida toka svesti kao kosmičkog šoka bića, potrešenog iz temelja.

Sreća je kad se čovek nečega i seća, barem podsvesno. Jer događaj koji se odigrao, u momentu prekida postaje bljesak smrti: ishodište pepela. A gde je prekinuto u najtragičnijem momentu, tu prestaje individualno pamćenje, ali ne i kolektivno. Zadnja veća kataklizma koja je zadesila čovečanstvo, svakako je ona od pre 5800 godina (Nojev potop) i 11667. godine — atlantidska. Tada je poveći pojas meridijanske širine na zemljinoj kugli naspram Atlantide bio prekriven atlantidskom rasprskavajućom lavom u vidu kiše-ceđa, dok su vetrovi potom razvejavali osušeni pepeo po celoj površini planete. Oni slojevi ilovače, na koje nailazimo prilikom kopanja bunara u našim dvorištima, uvek označavaju odigranu kataklizmu, vraćanje čoveka u Kameno doba, iznova na prapočetak svih čovekovih zbivanja.

"Muka i jad nama su dobro znanr" — svedočim i sam u jednoj svojoj pesmi o ILINIM, zemaljskim jadima. Il, ila, ilovača često je prekrivala zemljinu površinu, negde sa debljim, negde sa tanjim slojevima, ali je istina da mi svi imamo podsvesni strah, a mali broj nas i svesni, neće li ponovo nebo da se svali na zemlju. To bukvalno padanje nebesa, podkačivanje neba sa zemljom, jeste pomračenje naše svesti, i svi mitovi su protkani pamćenjem lucidnosti odigranog događaja, od blistavosti opisivanja života koji nam je oduzet. Jedan od tih svetova u vidu naknadnog sećanja jeste svet Hiperborejaca Antonija  i Ivana Škokljeva u delu "BOGOVI OLIMPA IZ SRBIJE"— suviše se skoro odigrao da bi ga mogli zaboraviti. Opet, on je toliko daleko od pisanog dokaza da se stvarno odigrao, da ne možemo proveravati njegovo zbitije. Kao krajputaši tog istorijskog događaja ostaje nam Đerdap, kao pozornica borbe vode i kamena utisnuta u pamćenje naše podsvesti i jezička informaciona matrica, naziva reka i planina podunavske Srbije, koja se kao usmeno predanje spustila u antičku Grčku gde je ostavila pisanog traga. Tu je naravno i arheološko nalazište Lepenski vir koji naš mentalni svet uvek iznova podstiče na stvaralaštvo, spajajući naše nesvesno i svesno, kao što munja spaja Nebo i Zemlju, najavljujući plodonosnu kišu.

Uostalom, zar je Istorija (naše svesno znanje o prošlosti) toliko važna da je moramo uvek stavljati ispred Mitologije (našeg znanja o prošlosti pohranjenoj u nesvesnom). Ako je mitološka priča toliko česta u našim sećanjima i našim literarnim i umetničkim čežnjama i nadahnućima, zašto ne bi prihvatili mit kao sasvim realan prostorno-vremenski događaj? Svuda unaokolo nas lebdi kvantno-mehanički hologram odigranog događaja iz tih prolaznih svetova, i mi tom naboju nikako ne možemo umaći, iako on nije nigde zabeležen sem u našoj podsvesti. Sve što se želi može, dakle, i da se "uhvati" vizuelnom i mentalnom-tehnološkom predstavom već odigranog.

Spor uvek nastaje zbog toga što trenutno mislilac nije u stanju da skrene punu pažnju savremenicima na koji način bezbolnije da se podnese sledeća kataklizma, zapravo da se izbegnu sve pogubne posledice po preživljavanje čoveka. Jer, kad ostane veći procenat stanovništva, više ljudi će i da pamti događaje iz prethodne civilizacije, a to znači da je sačuvan kontinuitet događaja i njihovog pamćenja. Samo ono što se zabeleži i sačuva kao dokaz materijalne kulture nazivamo Istorijom.

Zemlja je bila zadnji put ozbiljnije potrešena između geoloških perioda Krede i Tercijera, pre 63 miliona godina, kada je pretrpela udarac gigantskog meteora u severnu obalu poluostrva Jukatan (oblast Meksičkog zaliva), a kojom prilikom je prekinuta era dinosaurusa. To znači da je tek od tada moglo doći do nekog smirenijeg života flore i faune, a sa sitnijim vrstama životinja moglo se ići u pripitomljavanje.

A inteligentno biće zvano čovek, da li je on igde postojao i pre Altamire, Kromanjona ili Krapine? Pre neki dan slikar Miša Nagorni pokaza mi u Vlasotinačkom muzeju lobanju vola sa ogromnim rogovima koji je živeo u Podunavlju pre 16 miliona godina. Ne znam zašto, ali tada mi kao bljesak munje sinu kroz glavu ideja, da je moglo to goveče biti i pripitomljeno. Poznata nam je mitološka priča o krađi Gerionovih goveda od strane snažnog Herakla koja je plastično izneta u istraživanjima autora ove monografije. Odatle su oterali Heleni najbolje primerke goveda koje je svet u to mitološko doba mogao imati. Zar tim govedima nije mogao sami Gerion biti tvoritelj, to jest, stvoritelj kloniranim ukrštanjem? Sve mi se priviđalo gledajući kostur lobanje izloženog govečeta da ih je, ako ništa drugo, morao držati na štranjki pripitomljene. A ako to jeste istina, onda se postavlja i suštinsko pitanje: koliko li je samo puta od tada čovek bivao vraćen u svoje novo Kameno doba, koliko je puta Prometeju bilo potrebno da pali nove prve vatre? Ne pamtimo podjednako mi sve svoje protutnjale civilizacije, koje su mogle biti prekidane uvek novim lokalnim kataklizmama.

Zar nam se ne čini da je isuviše mala vremenska distanca od nas do Sumerske civilizacije (5200. g.) ili od one nešto starije Lepenske (10000. g.), da bi smo mogli ostati ravnodušnim pred našom budućnošću? Samo je mit još u stanju da sve te segmente poveže kao nejasne delove celine, kao u onoj priči u kojoj se spominje "sedam brda i sedam dolina" preko kojih se moralo proći da bi se konačno stiglo do zamka Sreće, gde se vreme meri svetlosnim rastojanjem, do našeg zadnjeg isterivanja iz Izgubljenog raja. A to je, u stvari, bila zemlja Hiperboreja, tlo današnje Srbije.

U banji Selters, 18. maja 1998                                                                              Milić od Mačve
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Septembar 06, 2013, 10:12:24 pm »

*

MAJKA SRBIJA I MAJKA GRČKA





* * *

Zbratimljenje Kruševca i Krfa 1985. godine koje se, posebno posle Prvog svetskog rata, vezuje za tradicionalno prijateljstvo Srbije i Grčke, dobilo je u skulpturi "Majka Srbija i Majka Grčka" svoje simbolično i likovno otelotvorenje. Autor je poznati slikar Milić od Mačve, kome je ovo i jedino vajarsko delo.

U monolitu od belog venčačkog mermera isklesane su figure dve majke koje simbolišu prijateljstvo dva naroda, u vreme kada posle albanske golgote Grčka pomaže iznurenu Srbiju i oporavlja na Krfu njenu vojsku.

Skulptura je otkrivena na Vidovdan 1999. godine na Rasinskom trgu ili Kosturnici, kako se još naziva Trg (po podzemnoj kosturnici sa posmrtnim ostacima 40 rasinskih partizana, koje su prenete u Humku partizana na Slobodištu, odmah po formiranju ovog memorijalnog kompleksa 1965. godine). | Turizam Kruševac

Fotografija: R. Stanković, Politika, 05.09.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Oktobar 11, 2013, 11:26:40 pm »

**

RAVNICA UMIVENA BOJAMA

                                             Milić je govorio kako njegov život dobija jarke boje
                                             kad se nađe u društvu, bilo gde među Mačvanima.
                                             Ponosio se što je rođen na selu i isticao
                                             kako ga je selo formiralo, probudilo i oplemenilo mu dušu.


                                                                                          (Dr. B. Berić)

Na slici dominiraju dve najumnije srpske glave, Mihailo Pupin i Nikola Tesla. Kada je počelo bombardovanje Srbije, njih dvojica su svojom bežičnom energijom privukli u nebesa predajnik Čot, koji jedno vreme nije radio, ali je odmah posle rata proradio. Jarko crveni horizont prilamaju leteći balvani i metalne ptičurine koje seju bombe. Na levoj strani slike vidi se Majevica, na desnoj Fruška gora. Iz Semberije dolazi duga kolona izbeglica. Naslikan je njihov prilazak kroz Mačvu, gostoprimstvo mačvanskih domaćina, vide se pošta i crkva u Bogatiću, a u donjem delu su detalji iz muzejske poštanske knjige, od početka osnivanja srpskih pošta i ukaza Miloša Obrenovića do današnjih dana. U čitavom metežu ljudi, predmeta, tehnologije, puteva, našle su se i mačvanske kolebe, simboli jednog vremena u kojim su se rađala deca i legende. Iz jedne takve, u Nakućištu (seoski atar u Mačvanskom Belotiću), Milić Stanković se šezdesetih godina vinuo u svet slikarstva i dostigao nebeske visine.

"Ideja za sliku rođena je iz Milićeve želje da ostavi nešto vredno zavičaju sa mnogobrojnih druženja sa zemljacima u Kuli na sedam vetrova, umetnikovoj zadužbini na Zvezdari u Beogradu. Milić je često govorio kako ambijent opredeljuje ponašanje ljudi i zato se u svetu u bankama, poštama i hotelima nalaze vredna umetnička dela. Taj delić sveta želeo je da približi Mačvanima, a ova njegova slika je posebna dragocenost za našu poštu — kaže upravnik pošte u Bogatiću, Zoran Ostojić, jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela neprolazne vrendosti.

Izrada slike je trajala gotovo mesec dana. Prethodno dletovan zid umetnik je više puta premazivao sa petnaest litara mleka, radi povezivanja boja. Ostalo je bio dar njegove nebeske kičice. Tih dana u poštu je dolazilo mnogo ljudi prijatelja i zaljubljenika u slikarstvo.

"Milić je govorio kako njegov život dobija jarke boje kad se nađe u društvu, bilo gde među Mačvanima. Ponosio se što je rođen na selu i isticao kako ga je selo formiralo, probudilo i oplemenilo mu dušu. Sve što je zapamtio iz detinjstva zavoleo je na selu i u očevoj kolebi, gde je nastao njegov prvi izuzetno uspešan ciklus slika", priseća se doktor Slobodan-Boban Berić, slikar iz Bogatića i svedok nastanka ovog nesvakidašnjeg dela u bogatićkoj pošti.

Milić je uvek žurio da dovrši svoje delo, jer se bojao tesnog prostora i kratkog vremena, za sve svoje neostvarene snove. Sam je govorio da za to ustaje sat ranije, a naslikao je 7.500 slika više od 13.000 grafika i na stotine ikona i fresaka.

Prva fresko-slika koju je darivao svojim zemljacima "Metamorfoza Mačve na Bitvi", nastala je 1968. na centralnom zidu tadašnjeg hotela "Cer" u Bogatiću. Trideset jednu godinu kasnije zid pošte u ovoj varoši krasi freska "Srpske pošte na kraju drugog milenijuma", novi i poslednji poklon znamenitog umetnika rodnom kraju. Na prvoj je prikazao ceo jedan život Mačvana, od rođenja iz ljuske jajeta, preko lagodnog i težačkog života, brojeva i vojevanja iz slavne prošlosti, sve do smrti i spomenika. I na drugoj slici je trag o životu Mačvana, ali za razliku od motiva sa prve, iz bezbrižnog i mirnog vremena, drugi se odnose na strah, brigu i nespokojstva, koja su proizvod novije istorije.

Svojevrstan spoj realizma i fantazije, spoj jednog lirskog osećanja sveta i onog što čini brutalnu realnost života, koji nije štedeo Mačvane, odrazio se na umetnikovom delu. Pažljivom posmatraču neće izmaći ni onaj gotovo nevidljivi deo prostora sa slike, što pripada svetu mašte, imaginacije i fantazije, koja je čudesno živa kod ljudi ovog kraja.

Ove Milićeve slike video je veliki broj ljudi, različitih zanimanja, znanja i obrazovanja. Mnogi su se za uspomenu kraj njih i fotografisali. Prilikom obnove hotela "Cer", srušeni su svi zidovi osim onog na kome je bila slika "Metamorfoza Mačve na Bitvi". Milić je tada "osvežio" svoje delo, koje danas zrači novom energijom. Snagu mu daju i stihovi seljaka pesnika Bore Simića iz Glušaca, ispisani u uglu slike:

"Vatra budi košulju dana
Razapeta je radost u senci jorgovana
Jablani mladosti broje vetrove
U sokaku opijenosti naše Bitve".

Prilikom otvaranja obnovljenog hotela (sada nosi ime "Bogatić"), neki gosti su izjavili da hotel vredi bar milion maraka više, zbog slike.

"Istina je da posebno gosti sa strane odmah uoče ovu sliku. Oduševljeni su i mnogi žele da im baš pored nje serviramo ručak ili večeru, kako bi ugrabili više vremena za gledanje. Interesuju se kako je nastalo to veliko Milićevo delo koje je simbol našeg hotela", kaže Predrag Ristić, šef sale u "Bogatiću".

Koliko danas vredi bogatićka pošta s Milićevim poslednjim poklonom svim Mačvanima i srpskoj umetnosti, možemo samo naslućivati.

Ljubiša Đukić
("Ilustrovana Politika", jul 2001)

Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca "Zavičaj", 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #19 poslato: Oktobar 31, 2014, 10:04:09 pm »

*





REKLI SU O MILIĆU OD MAČVE...


"Milićeva dioptrija vizionara i žuta neba sa balvanima koji lete, probijaju pogled, perspektivu, sa narodom koji je dole naseljen, od Babinih ukova, do srpske Vedante, bila su jaka sećanja jednog dana, i gde ih razdvojiti, i gde ih spojiti, njega, i nas, i suprotne, i slične, a u potrazi za istinom, suštinom, i vrhovnom tajnom. A svi smo živeli pored istih reka i sanjali isti san".
Olja Ivanjicki

Fotografija: Militch de Matchva • Milić od Mačve • Godina izdanja: 1982.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #20 poslato: Septembar 23, 2015, 01:40:15 am »

*

CRNI PLAŠT

in memoriam
Milić od Mačve


Lepo zvuči priča o besmrtnosti umetnika. Blago njima! Oni večno žive u svojim delima... Izvan te priče, stvarnost je malo drugačija. Čuješ vest: umro je slikar Milić od Mačve. To je sve. Nema više ni čoveka ni slikara.
      
U ovakvim trenucima svet čudno izgleda. On stalno gubi, ali se ne menja. Sve ostaje isto, osim nas. Znamo da smo gubitnici onda kada nam se izmakne ono što smo imali, kada nestane neko od onih koji nam daju.
      
Šta nam je dao Milić od Mačve? Koliko je slika ostalo iza njega, to niko ne zna. Ni on sam ne bi znao... Gde su te slike? E, to već znamo, i možemo da kažemo: ima ih svuda oko nas! Malo je Milićeve slikarske sabraće za čije delo se, kao za njegovo, može reći da je sa nama, sada i ovde, i da to traje već pola veka. Ne pitamo se više kako je on to postigao. Ne zovemo to postignuće uspehom — kao da je ono nešto prirodno, što (nam) se desilo jer je moralo da se desi.
      
Čudno se čini to što je u našoj stvarnosti toliko prisutan jedan slikar čiji svet nije bio stvaran. Kad je dalekih šezdesetih "Ludi Milić" poveo borbu "protiv matematike", nismo znali da će i nas uvući u taj svoj "rat". Hteli ili ne, našli smo se i sami, sa njim ili protiv njega. Imao nas je uza se mnogo, i suviše. Ali, on je tražio protivnike, izazivao ih na megdan, provocirao delom, rečima, ponašanjem. Zbog njih je slikao danonoćno, pisao knjige, ogrtao se crnim plaštom i nosio vladičanski štap. Vasko Popa bio je u pravu: niko nije mogao da kaže ko je on. Da li je nadrealista, izašao iz Dalijevog šinjela, ili anahronični epigon Brojgela i Boša? Da li je prvi i jedini savremeni Vizantinac, slikar srpskih vampira i pravoslavnih svetitelja? Da li izdanak razularene mašte najljuće jezuitske fele? Ili nesvesna žrtva droge kalvinističkog baroka? Gde mu je duša, na Istoku ili na Zapadu? Da li ga neki vole zato što ništa od toga ne razumeju, i osećaju ga svojim jer i sami ne znaju ko su? Ili ga ne vole oni koji "znaju sve", i razumeju sve, osim njegovog "ludila"? Sada je izvesno da mi nikad nismo imali takvog slikara, i može biti, nikad sličnog nećemo imati.
      
Da je Milićev pesnik Vasko živ, sada bi rekao: jedan slepi carski paun odneće njegov slikarski stalak u tamu. Za njim će otići blizanci vučići koji su mu jezikom mešali boje. Kičicu njegovu uzeće sveti Luka lično. Presušiće kiše ćilimarke koje su mu ispirale platna. Učena zmija čuvarkuća od koje je dobio prve i poslednje pouke, zaćutaće, podvijena repa. Mećave više neće prodavati njegove slike vešticama. Ali, kule njegove lebdeće u oblacima iznad Mačve, večno...
      
Đorđe Kadijević | NIN


* * *

Milić Stanković — Milić od Mačve

Neobična ličnost naglašene mašte slikar MILIĆ STANKOVIĆ /1934—2000/ poznat je i pod imenom MILIĆ OD MAČVE. Teme njegovih slika vezane su za nacionalnu prošlost. Milić Stanković slika Srbiju, Mačvansku zemlju, svoje detinjstvo provedeno u Belotiću, selu svog rođenja. Crtež i detaljno opisivanje scena na slikama su i osnovne odlike ovog umetnika. Njegovi uzori su stari majstori, Boš, Brojgel, Generalić, Salvador Dali. Zavičaj i stradanja naroda tokom Drugog svetskog rata su takođe preokupacija i samog slikara i česta su tema na njegovim slikama. Umetnikova opsesija su balvani, užarene lopte, sante leda. Slike su mu ispunjene detaljima: demonima, noćnim pticama, džinovskim satovima, kulama, crkvama, plotovima, krčazima, krstovima, šlemovima... Za razliku od svog uzora Salvadora Dalija njegova neobičnost je domaćeg porekla. Za njega je Mačva sveto mesto zemlje Srbije i on, Milić od Mačve, sin Radovanov, unuk Pantelijin neće dati da se sveta mesta zaboravljaju. Mladići, članovi Srpske veštine borenja, obučeni u narodne nošnje nosili su na ramenima balvan, simbol Milićevog slikarstva i spustili ga kraj njegovo groba na Groblju zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. [Autor teksta nepoznat]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #21 poslato: Septembar 23, 2015, 02:01:15 am »

**

RADOVAN-KULA u Belotiću

















Milić Stanković je projektovao i izveo tri vetrovite kule: "Radovanovu kulu" u Mačvi, "Milićevu stiharu na Palisadu", na Zlatiboru i "Kulu na sedam vetrova" u Beogradu, na Zvezdari. Gradnja Radovan-kule započeta je krajem oktobra 1967. godine u rodnom Belotiću.

"Stankovićev živopisni atelje, omanja, ali prelepa građevina, podignutu u duhu drevnog neimarstva nalazi se u prostranom voćnjaku", "između naslana i stogova slame, pored pašnjaka i zelenih žita".

"Nadomak kule je kameni spomenik ocu Radovanu. A odmah pored je takozvana 'lajaonica', sa četiri strane sveta (lajanje 'u prevodu' znači psovanje). Možete se popeti i upućivati dobre ili loše misli na istok, zapad, sever i jug. U uglovima porodičnog imanja posađena su stabla jasenova, okolo orasi, šljive, kruške, jabuke, dunje... Kažu da je Milić redovno, posle velikih izložbi u Parizu, Londonu, Briselu, Rimu, baš u ovom okruženju voleo da sabira utiske." [A. Delić]

Fotografija 4: "ПРВА ЗИДАНА У СВЕТУ ЛАЈАОНИЦА ИЗ 1967."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #22 poslato: Decembar 09, 2015, 01:54:12 pm »

**

RADOVAN-KULA u Belotiću





"Na ulasku u zdanje u Belotiću je grb Mačve. Milićeva imaginacija: sa dva lava, piramidom kroz koju prolazi krst i horoskopski znak škorpiona (rođen je 30. oktobra). U prizemlju zgrade od oko 200 kvadrata je galerijski prostor gde su otvarane izložbe mačvanske slikarske škole. Na spratu je dnevni boravak sa kaminom, u potkrovlju spavaće sobe, u kojima su svojevremeno odsedali najugledniji gosti..." [A. Delić]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #23 poslato: Decembar 09, 2015, 06:41:49 pm »

**

RADOVAN-KULA u Belotiću









"Radovan kulu, kao ni ostale dve, Milić nije gradio sam. U pomoć su mu dolazili prijatelji poput Milovana Vitezovića, koji je u Belotiću provodio mesece i pomagao mu u zidanju. Veoma prisni bili su mu poznati pesnici Dragiša Penjin, Vasko Popa, ali i Jeremija Grušanović iz Klenja, seljak sa samo četiri razreda osnovne škole, koji je proputovao sve kontinente. Istovremeno, u Milićevo vreme u Belotić su navraćali Sofija Loren, Kirk Daglas, Bekim Fehmiu..." [A. Delić]

"Na Zlatiboru je podigao 'Čardak ni na nebu ni na zemlji', na Zvezdari je 'Kula na sedam vetrova'. Sve imaju isti nacionalni element, podsećaju na srpskomoravski građanski stil, i vrlo su slične njegovom slikarstvu, koje je izniklo iz mitologije, magije, istorije i tradicije." [Branislav Stanković, direktor Narodnog muzeja u Šapcu]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #24 poslato: Decembar 15, 2015, 07:38:50 pm »

*

DRUŽELJUBLJE ZA MILIĆA


13.12.2010. godine u Kruševcu, u Galeriji Milića od Mačve "KOSOVO PRVI PRAG SRBIJE" u organizaciji Kulturnog centra Kruševac, održano je tradicionalno "DRUŽELjUBLJE ZA MILIĆA". Besedu o Milićevom delu izgovorio je Prof. dr. Nikola Strajnić iz Sremskih Karlovaca, a program je kao i uvek do sada, kada je Druželjublje za Milića u pitanju, osmislio i nadahnuto vodio Ljubiša Bata Đidić.

U programu su učešće uzeli i Prof. dr. Pavle Bubanja i pesnici: Veljko Stambolija, Jelena Protić-Petronijević, Dragoslava Gunjić, Dragana Denić, Mića Živanović, Ljubodrag Obradović, Nebojša Lapčević i aforističar Ivko Mihajlović, kao i vokalni solista Sandra Petrović i instrumentalista i realizator programa Branko Simić.





Triptih za Milića

Kažu da ništa slučajno nije i da se klupko odmotava bačeno nevidljivom rukom ali uvek sa određenim smislom. U tom odmotavanju nešto dotaknemo sami, nešto dotakne nas. I uvek ostaje otvoreno pitanje po kojim to zakonima prirode dolazi do prepoznavanja.

Bilo je to u jesen '84. — godine mog odlaska na studije, iz rodne Toplice nizvodno do prestonice. Beograd je uvek bio magnet za male i velike snove i sva moguća očekivanja. Iako su se vidici širili, osećaj usamljenosti me dugo nije napuštao.

Mesec oktobar. Rana i lepa jesen. Prva slobodna nedelja i prva šetnja Kalemegdanom. U paviljonu Cvijete Zuzorić bila je otvorena izložba Oktobarskog salona. Ušla sam sa strahopoštovanjem u galerijski prostor. Mnoštvo posetilaca se slobodno kretalo uokolo, a ja sam oprezno koračala od slike do slike, bojeći se da nešto važno ne propustim. Sve mi je bilo nepoznato i neobično i novo. U tom upoznavanju sa dostignućima savremenog jugoslovenskog slikarstva, zadržala sam se ispred jedne slike.

"Ljudi sa crnim cvetom." Slika je prikazivala profil čoveka u crnom plaštu, sa crnim iskrzanim šeširom i praznom očnom dupljom iz koje je izvirivala potkolenica. Kosa je podsećala na razgranat korenov sistem i bežala je izvan šešira na sve strane. Kao da je neuronska mreža pronašla pukotine na lobanji za svoj rast. I usne su bile raspuknute kao hrastova kora, i nokti, i kapilarni krvotok koji je pulsirao na slepočnicama. Uznemirena misao ili strast, ili ludilo. Čovek u crnom plaštu držao je u ruci crni cvet! Iz svog beznađa on je drugima darivao deo oplemenjene tame. Nebo nad njim presecali su leteći balvanovi uz mnoštvo drugih predmeta simboličnog značenja. Sliku je potpisao neki Milić od Mačve. Don kihotovski! Mračan tip, pomislila sam. Iako zastrašujuća na 'Milićevski način", ta slika je imala dušu. Bila je ogledalo. Kada je trebalo glasati za najbolju sliku Oktobarskog salona zaokružila sam njen broj. Posle te izložbe, raspitujući se i hvatajući informacije u letu, postepeno sam sklopila svoj mozaik o jednom savremenom umetniku koji je bio prepoznatljiv kao Milić od Mačve.

Te godine zima je, kao u pesmi, bila "duga i hladna, sa puno snega". Teško se sa periferije Beograda, gde sam stanovala, stizalo do centra grada. Ali te decembarske noći imala sam jak motiv. U kafani "Prešernova klet" održavalo se veče poezije Branka Miljkovića — "Ubi me prejaka reč"! Raspitala sam se gde se nalazi omiljeno mesto mog omiljenog pesnika. Miljkovićeva poezija je tih' 80-ih intenzivno živela među omladinom. Recitovali smo je na književnim skupovima, zabavama, sastancima ... S povodom i bez povoda, uz zvuke gitare i u svečanoj tišini. Bilo je to vreme kada su "naši beli labudovi kristalna jezera sanjali". Trebalo je izaći u hladnu, zimsku noć.

Kafana "Prešernova klet", u samom centru grada, kao da je zalutala iz prošlih vremena. U nju se ulazilo kao u podrum i, još u to vreme, negovala je takozvani etno fazon. Posetioci su dolazili s pozivnicama, a moja propusnica je te večeri bio "Brankov stajling" — dugačak crni kaput, crni šešir i beli šal.

Bilo je to divno poetsko veče koje je, uz tradicionalnu srpsku kuhinju i odabrano vino, proteklo spontano i u kome su se stihovi Branka Miljkovića recitivali bez određenog protokola, a čule su se besede i anegdote njemu u časr. Idejni tvorac tog umetničkog skupa bio je slikar, a kažu i pesnik, Milić od Mačve. On je pozdravnom besedom govorio o Miljkoviću kao svom duhovnom bratu. Uživala sam u nesvakidašnjoj prilici da uz poeziju koju volim uživo vidim i upoznam velikog slikara. Obavezna pelerina, crna beretka, markantne crte lica i odsečan govor. Pravi vitez od Mačve! Na kraju te večeri, prevazišla sam urođenu suzdržanost i prišla da ga pozdravim. Sećam se da je bio spontano ljubazan i da mi je, sa manirom istinskih džentlmena, poljubio ruku. Za mladu studentkinju iz provincije bila je to, u svakom smislu, čarobna zimska noć. I eto, posle tolikih godina, pamtim je kao jedan od najlepših događaja studentskog života u Beogradu.

U leto, sledeće godine, dogodio se i treći, neplanirani susret sa Milićem. Posle završenog ispitnog roka, otišla sam na Zlatibor. Duge šetnje, prelepi pejzaži, miris borovine, planinska svežina i ruža vetrova ... Čula sam da se u delu naselja, iznad hotela "Palisad", nalazi jedan slikarski atelje. Krenula sam u tom pravcu bez obeleženih ulica i putokaza. A onda su iz zelenila izronile dve srednjevekovne kule povezane betonskim lukom. Desno je stajala tipična planinska kuća sa crvenom potkovicom iznad ulaza za sreću i dobrodošlicu. Kroz prozorsko okno moglo se videti ognjište i rolne oslikanog papira, na dugačkom, drvenom stolu. U drugom delu zgrade, kroz otvore na zidu nazirala se zvezdana kupola i svevideće oko u trouglu iznad kreveta."Možda je zemlja ova samo pakao neke druge planete"?

Znala sam da se nalazim u zlatiborskom ateljeu Milića od Mačve. Atmosfera tog prostora se prepoznavala kao i sve drugo što je zračilo iz ovog neobičnog čoveka i njegovog dela. Dugo sam sedela na terasi, tiho srećna, kao da ćutim pored dragog prijatelja. Miris uljanih boja i terpentina mešao se sa mirisima letnjeg sumraka i paleta neobičnih boja se razlivala prostorom. Sve vatrene boje neba sa Milićevih slika.

Kažu da ništa slučajno nije. I kad razmišljam o svojim beogradskim danima zaključujem da sam mnoge stvari zaboravila, i ljude i događaje. Ali susreti sa Milićem, slučajni ili ne, ostali su kao triptih za pamćnje. Triptih za Milića.

Dragana Denić | Kulturni centar Kruševac
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #25 poslato: Decembar 15, 2015, 07:39:00 pm »

*

IZLOŽBA SLIKA MILIĆA OD MAČVE


Tu sam na planeti, ali neuhvatljiv. Pojaviću se opet kroz dva veka, poručivao je umetnik čije će slike večeras biti predstavljene u galeriji "Heksalab"

Povodom obeležavanja 80 godina od rođenja slikara Milića Stankovića (1934—2000) poznatijeg kao Milić od Mačve, izložbu njegovih dela otvoriće večeras u 19.30 časova Nikola Kusovac u galeriji "Heksalab" (Njegoševa 5) u Beogradu.

Ovom prilikom biće predstavljeno više od 30 Milićevih slika koje više od dve decenije nisu izlagane u prestonici, a čine srž umetnikovog opusa od nekoliko hiljada radova.

"Posveta prahu Leonida Šejke", "Invazija", "Posledice mitskog prauzroka", "Zigurat univerzalis", "Atoski vrtovi" su prilika da se da još jedna ocena delima ovog slikara poetske fantastike, kako se navodi u saopštenju galerije.

Autor teksta u katalogu je Dejan Đorić, a projekat je realizovan u saradnji porodice umetnika i Zavoda za laboratorijsku dijagnostiku "Heksalab".

O tome ko je bio Milić od Mačve govore njegove slike, potom autobiografsko delo "Povesnica Milića od Mačve" u tri knjige, više zbirki poezije, brojni tekstovi koje je napisao kao polemičar nacionalističkog opredeljenja.

U vreme rata devedesetih godina u nekadašnjoj Jugoslaviji boravio je u kriznim područjima. Istupao je u javnosti kao zastupnik srpske autohtonističke škole koja smatra da su Srbi, Sloveni i Indoevropljani autohtoni na Balkanu od praistorije. Njegovo slikarstvo bilo je, kako kažu kritičari, usmereno ka reanimaciji nacionalnih mitova.

Gradom je šetao sa velikim plaštom, naboranom beretkom i vladičanskim štapom, priređivao je hepeninge, brojne izložbe u zemlji i svetu.

Njegova velika retrospektiva "Od Lepenskog vira do srpske vedante" imala je trodnevno otvaranje u Narodnom muzeju u Beogradu (1991), a bila je prva takve vrste koju je ova ustanova priredila živom umetniku. Trajala je tri meseca i obuhvatila 605 Milićevih dela, a slikar je tada na otvaranju, odeven na prepoznatljiv način, o sebi rekao:

"Ja sam onaj srpski i varvarski genije Milić od Mačve! Kostur Radovanov, unuk Pantelijin i potomak svih ostalih mačvanskih, crnogorskih i ličanskih predaka. Po ocu Radovanu iz Paštrovića, a po majci Desanki sa Zrmanje. Onaj koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici! Rodonačelnik srbijanskih vampira krajputaša. Slikar neba i zemlje. Milić Ledeni! Heliocentrični! Prvi vitez od Mačve!"

A u viteza, čuvara manastira Gračanice promovisao ga je i tadašnji patrijarh srpski gospodin German na Vidovdan 1989. godine.

"Tu sam na planeti, ali neuhvatljiv. Pojaviću se opet kroz dva veka...", poručio je Milić od Mačve.
Rođen u Belotiću 1934. Akademiju likovnih umetnosti je završio 1959, a godinu dana ranije priredio je prvu samostalnu izložbu.

Pripadao je umetničkoj grupi Mediala. Njegovim slikarskim počecima, kako su isticali kritičari, pripadaju njegova najbolja ostvarenja, kada je nastao i čuveni ciklus "Babini ukovi", a slikom "Enformelisti, poješću vas za doručak" najavio je beskompromisnost svog delovanja.
Milić od Mačve sahranjen je u Aleji velikana.

Nikola Kusovac naglašava da bez obzira na očite mane i opravdane prigovore Milić od Mačve ostaje u srpskom slikarstvu druge polovine 20. veka ličnost čija se dela i uticaji neće moći osporiti.

Biljana Lijeskić | 22.10.2014 | Politika
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: