Narodna umetnost — Uloga povezivanja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « NARODNA UMETNOST « Narodno stvaralaštvo « Narodna umetnost — Uloga povezivanja
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Narodna umetnost — Uloga povezivanja  (Pročitano 4711 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Maj 03, 2011, 12:35:05 am »

**

ULOGA POVEZIVANJA


U savremenom svetu izraženi su interes i potreba za upoznavanjem etnografskih kulturnih vrednosti, među kojima je znatan broj upravo predmeta likovnog stvaralaštva. Ovo se, pre svega, odnosi na razvijena društva sa višim standardom i stepenom kulturnog razvitka. To proizilazi iz potreba društva, koje ne nastoji samo da prevaziđe i izmeni postojeće, dostignuto, već i da upoznaje, čuva, neguje i prenosi osnovne vrednosti kulturnog nasleđa novim naraštajima. U manje razvijenim društvima još snažnije su bila izražena nastojanja da se upoznaju, čuvaju, održavaju i prenose dostignuti nivoi saznanja. Težnja je bila ispoljena u određenoj zatvorenosti, zato što bi unošenje stranih nerazumljivih novina, bez društvene kontrole, dovodilo u pitanje sposobnost daljeg održavanja i razvitka zajednice. Nastajanje novog sadrži u sebi neminovno tekovine prošlosti, pa i ukinutog. Samo tako je moguće proširivati granice saznavanja, stvaralaštva i njegovog neodvojivog dela urnetnosti.

Prenošenjem misli, osećanja i opažanja na određene materijale putem likovnih predstava, saopštavaju se poruke, saznanja i zamišljanja sveta. Da bi se nešto moglo saopštavati na takav način, moraju postojati određeni simboli, koji čine jezik dovoljno samosvojan i neprevodiv doslovno na druge načine iskazivanja. Tako simbolika boja, šara i likova, kao i njihov sklad ili kontrast, ne izazivaju ista osećanja i asocijacije kao muzika, igra ili reč, mada im se podjednako možemo diviti i uživati u njima. Spoznajemo možda i iste poruke, ali ih doživljavamo na različite načine. Značenja su znatno prepoznatljivija u sklopu sadržaja kulture određene sredine, zato što se u narodnoj umetnosti, pored likovnih i estetskih, ogledaju i drugi kvaliteti koji određuju njeno potpunije shvatanje. Pred nama se pojavljuju u materijalizovanom obliku dela — predmet, lik, kompozicija likova, sklad više boja, sklop različitih materijala u posebnoj formi koja gotovo uvek nose značenje koje se može "pročitati" na određeni način. Umetnost progovara sopstvenim "jezikom", jezikom simbola. Raspravljajući o značenju i razumevanju snova i mitova, Erih From u svom delu "Simbolički jezik", između ostalog, kaže: "To je jezik koji ima drugačiju logiku od konvencionalnog jezika kojim govorimo u toku dana, logiku u kojoj nisu vreme i prostor vladajuće kategorije, već intenzitet i asociranje. To je jedini univerzalni jezik koji je ljudska vrsta ikada razvila, isti za sve kulture i u celokupnoj istoriji. To je jezik sa vlastitom gramatikom i sintaksom, da tako kažem, jezik koji čovek mora razumeti ako želi shvatiti značenje mitova, bajki i snova."

U likovnoj narodnoj umetnosti, na predmetima za svakodnevnu upotrebu, za svečanosti, običaje i kultove, otkrivamo upravo takve sadržaje koji predstavljaju mitove, legende, bajke i snove stvaralaca i njihove zajednice. Predstavljene ideje u apstraktnom ili prepoznatljivom obliku, nama često nejasne i nerazumljive, bile su povezane sa namenskom ulogom predmeta upravo preko simbola. Znaci određuju pripadnost nekome ili nečemu, govore o društvenim i materijalnim vrednostima, iskazuju osećanja i stremljenja, vizije obuhvaćenog sveta. Preko njih se uspostavljala veza sa višim silama, da bi se stekla naklonost predaka i nedokučivih duhova prirode, odstranio zao uticaj, obezbedila plodnost, uspeh u poduhvatu, opstanak. Prema tome, narodna umetnost je na svom razvojnom putu u kulturno-istorijskom smislu predstavljala, uz likovnu dimenziju, i način sporazumevanja u horizontalnom i vertikalnom pravcu, u vremenu i prostoru. Likovnim iskazom se uspostavljao odnos, prenosile su se misli, osećanja i poruke između članova zajednice. Članovi zajednice stvarali su određenu umetnost, namenjenu sebi i svojim potrebama. Ispisane poruke podjednako su razumevali i stvaraoci i korisnici. U vertikalnom pravcu, ostavljaju se simboli generacijama kojima se saopštavalo kako se i šta doživljavalo, kakva su bila shvatanja lepog, dobra i zla, čime se štitilo ognjište i dom, porodica i blago, po čemu su se raspoznavali članovi zajednice. Bez ove dimenzije ne bi se uspostavljala duhovna povezanost između pokolenja, toliko neophodna za nasleđivanje prikupljenog iskustva, dostignutog nivoa spoznaje u umetnosti o svetu u kojem živimo i o sebi samima. Tako se stalno povećava obim saznanja i stvara mogućnost za prevazilaženje dostignutog. Kroz mnogostruka ponavljanja uspostavlja se kontinuitet stvaranja, ali ostaju mogućnosti da se stalnim dodavanjem, usvajanjem novina, dosežu novi sadržaji i oblici.

Saobraćanje preko umetnosti, među članovima zajednice i između zajednica, usmereno je, kao i svako komuniciranje, na sarađivanje, povezivanje i jačanje međusobnih veza i zajedništva, kako među članovima određene zajednice, tako i među pokolenjima. Opštenje je moguće ako postoje ustaljeni znaci — simboli, koje lako prepoznaju pripadnici zajednice, a zatim i društva u kojem se preko njih iskazuju određene misli i doživljaji, predstave o svetu, poimanje estetskog. Simboli moraju biti relativno trajni i dovoijno nezavisni od emocija pojedinca, zatim moraju predstavljati deo zajednički usvojenog "sistema" i u osnovi treba da su lako prepoznatljivi za većinu članova društva. Takvi su, na primer, bili cik-cak linije, trougao, romb, krug, polumesec i drugi.

Svakako, jedan od najstarijih a ujedno i najjednostavnijih znakova — ornamenata je cik-cak linija i iz nje izvedeni brojni oblici i ornamentalne stilizacije. Tumači se različito, negde predstavlja zmiju, koja je kao kultna životinja veoma poštovana kod većine naroda na svetu, pa i na Balkanskom poluostrvu. Isti znak može predstavljati i munju. U narodnoj umetnosti Jugoslavije cik-cak ornament je veoma zastupljen i tokom vremena je imao svakako i različita značenja u zavisnosti od kontakata, ali ona su već dobrim delom davno zaboravljena i svedena uglavnom na dekorativni nivo.

Trougao je vrlo rasprostranjen ornament i motiv u primitivnoj i narodnoj umetnosti. Nalazimo ga u istočnom i južnom delu Jugoslavije, zapravo tamo gde su bili dugotrajni uticaji sa Istoka i Mediterana, gde su islamska verovanja i dekorativna umetnost imali veći uticaj na narodnu, a posebno zanatsku umetnost. Ornament trougao ili takav oblik nakita često se naziva "hamajlija", isto kao i "zapis" koji se savija u obliku trougla. U oblasti Mediterana i na Orijentu veruje se da simbol trougla ima magičnu moć zaštite od zlih pogleda.

Romb je, takođe, prastari ornamentalni motiv. Na više mesta poistovećen je sa simbolom plodnosti i znakom za matericu. U našoj narodnoj umetnosti zastupljen je na mnogim predmetima, a osobito na starijim tkaninama (pregače u dinarskoj, moravskoj i makedonskoj zoni, ćilimi, duborez i tako dalje); često je sa nazubljenim cik-cak stranama a naziva se, obično, "kolo".

U narodnoj umetnosti veoma mnogo je zastupljen krug, odnosno točak, venac. Osnova je različitih rozeta, koje su postale pretežno dekorativni element. U nekadašnju mitološku i magijsku sadržinu kruga i njegovo simbolično značenje danas niko ne sumnja. Kosmička svojstva kruga kao simbola sunca, a negde i meseca, dobro su poznata.

Polumesec, simbol rastućeg meseca, to jest napretka, sigurno svoje poreklo vodi još iz matrijarhalnih agrarnomagijskih kultova. U novijoj istoriji polumesec se najčešće poistovećuje sa simbolom islama. Ne može se osporavati da su orijentalni uticaji doprineli, pored ostalog, da se motiv mladog meseca — polumeseca očuvao do naših dana. Ali isto tako ne treba zaboraviti da su lunulasti ornamenti i oblici predmeta bili poznati starim Slovenima, kao i starijim stanovnicima Balkanskog poluostrva.

Lovački trofej je bio oznaka hrabrosti ali i amajlija, zaštita od nesreće ili uroka. Određena kompozicija oblika i boja saopštava pripadnost selu, župi, zatim verskoj, profesionalnoj grupi ili narodu. Devojka se kitila cvetom, a kada je bila isprošena obavezno je nosila "obeležje", najčešće u vidu nakita koji je dobila prilikom prosidbe. Tako je simbolično pokazivala svoj status, saopštavala da nije više slobodna već zaručena nevesta.

Pored pomenutih ornamenata — znakova, koji su nam poslužili samo kao primeri, u narodnoj umetnosti— javljaju se i drugi geometrijski, vegetabilni i zoomorfni motivi, pa i ljudski lik, kako je uostalom izloženo u pregledu likovnog stvaralaštva. Najvećim delom, svi ti ornamenti i motivi su u svojoj osnovi bili znaci manje ili više modifikovani usled brojnih promena. Oni su samonikli ili su nastali pod uticajima sa strane u različitim razdobljima. Njihovo oblikovanje i prenošenje na predmete narodne umetnosti zavisilo je od stepena razvijenosti sredstava za proizvodnju, ekonomskih mogućnosti proizvođača i potrošača, društvenih normi i shvatanja, umetničkih stilova i drugih, već pominjanih činilaca.

Određeni simboli poznati su i vrede samo u manjim zajednicama ili užim teritorijalnim okvirima. Drugi, mnogobrojniji opštiji su i isti na velikim prostranstvima. Jedan simbol ne mora imati samo jedno i uvek isto značenje. Značenja se mogu umnožavati, a vremenom i preobražavati. Simbol može istovremeno imati i nekoliko različitih značenja, zavisno od predmeta i kompozicije u kojoj se nalazi, vremena i društva u kojem se primenjuje. Za razumevanje simbola potrebno je, zato, poznavati društvenu i privrednu sredinu u kojoj su nastajali i razvijali se, a isto tako i vrednosti, običaje, verovanja i kulturne uticaje koje je primalo određeno društvo tokom istorije. Međutim, to ne smeta da simboli nezavisno od značenja izazivaju i izvan kulturnog konteksta estetske doživljaje i asocijacije druge vrste kod onih koji ih posmatraju, ukoliko su i umetnički iskazi. Ipak, ornamenti i motivi, osobito na nižem stupnju razvoja umetnosti, pre svega, čine određeni sistem pojmova i znakova.

Simboli su vrlo često u obliku ornamenata, a ornamenti spadaju u najrasprostranjeniji način izražavanja u narodnoj umetnosti. Ornamenti se lako prilagođavaju svim vrstama materijala i mogu imati određena svojstva estetskog. Ali, saznanje o njihovom estetskom sadržaju ne mora uvek biti i razvijeno. Ornamentika je, prema Đerđu Lukaču, mađarskom filozofu i estetičaru, već u ranim razdobljima ljudskog društva i umetnosti, verovatno u dugotrajnom prelasku od skupljačke na proizvodnu privredu, u eneolitu, i početku metalnog doba dostigla stepen savršenstva i određenu "vremensku neograničenost" uticaja i trajanja u umetničkom izražavanju. Ornamenti su od svog nastanka simbolične mađijsko-religiozne predstave za njihove tvorce i korisnike, to jest, za svet i kulturu u kojoj žive. Tkalja je određenim znakom — ornamentom štitila svoju rukotvorinu od zlih uticaja ili je, pak, obeležavala nekom nepravilnošću u izradi, iako su drugi ornamenti već imali svoju mađijsko-simboličnu funkciju, ali ona je za nju nepoznata. Ovo dolazi otuda što neki ornamenti — simboli vremenom gube svoje prvobitno značenje i dobijaju nove sadržaje ili postaju samo dekorativni ukras u zajednicama koje usvoje motiv kao lik, a ne preuzmu i ne poznaju njegovo značenje. Verovatno stoga neki istoričari umetnosti tvrde da je seoska umetnost, koju izjednačavaju sa pojmom narodna umetnost, uglavnom dekorativnog karaktera, zato što je izražena na upotrebnim predmetima. Pored toga, isti i slični oblici su široko rasprostranjeni, ponavljaju se i traju u dugim vremenskim razdobljima na raznim vrstama predmeta. I najzad, ornamentika u visokoj umetnosti uglavnom ima značenje dekorativnog okvira ili detalja koji dopunjuje umetničko delo. Ona je često preuzeti element, oplemenjen, ali bez značenja koja je imala u društvu i na stepenu kulturnog razvitka u kojem je nastala i trajala.

Ornament je likovna predstava. Može se menjati i u suštini ne zavisi od predmeta na kojem se nalazi. Njegov likovni izraz viđenjem može biti uvek prepoznatljiv, pa i razumljiv. Mada je obično uvek simbol, moguće ga je objašnjavati i kao umetničku tvorevinu i onda kada se njegovo značenje potpuno zaboravi. U toku razvitka društva ornament doživljava promene oblika i prvobitnog sadržaja i dobija više novih značenja. Dobija ona značenja koja mu pridajemo, odnosno ona koja izaziva u našoj svesti svojim izgledom. Nešto što je imalo magijsko i sveto značenje, dobija pojednostavljen, običan dekorativni karakter, a istovremeno se može održavati starija simbolika u jednom te istom društvu ili kulturi. Krst je, čini se, dobar primer karakterističan i kao oblik i kao simbol u našoj narodnoj umetnosti. U više slučajeva on je simbol hrišćanstva ili je to sekundarno postao, a neretko je refleks mnogo starijih razdoblja. Javlja se u vrlo dalekoj prošlosti kao simbol kojem su tokom istorije pridavana različita značenja. Pretpostavlja se da je u pradavnim oblicima bio simbol spajanja, povezivanja, ljubavi, seksualnog odnosa i plodnosti. Prema tome, trebalo bi da bude simbol života. Tako je, na primer, krst sa krugom na gornjem kraku u stvari egipatski hijeroglif za označavanje života. U određenim oblicima, vremenu i društvu, označavao je simbol sunca ("svastika"), a hrišćanstvo ga je preuzelo kao svoj simbol, oznaku religije. Istovremeno, u različitim stilizacijama u umetnosti nehrišćanskih naroda ima i dalje sasvim druga značenja. Mnogi smatraju da zamenjuje samog čoveka. Tek u IV veku nove ere krst je konačno postao hrišćanski simbol, pošto su Isusu Hristu pripisane izvesne osobine starijih sunčanih božanstava, davalaca života. Međutim, suština estetske vrednosti primenjene ornamentike nije u preobražavanju i promeni značenja, već u kreativnoj sposobnosti onih koji je izvode.

Likovni oblici izraženi u šematizacijama, u ornamentalnim apstrakcijama i stilizacijama, nastali su kroz dugotrajno izdvajanje najbitnijih odlika postojećeg sveta stvaralaca i korisnika. Tako su ti oblici postali za određenu kulturu opšte poznati znaci i vrede u zajednici i njenim predanjima. Od nastanka vremenom su postepeno zaodevani mističnim svojstvima, a neki od njih prisvajani su kao oznake staleža, klase, ideologije, nacije. U dalekoj prošlosti, pa i kasnije, sporo i mukotrpno se dolazilo do novih saznanja i njihovog usvajanja, do ovladavanja novim veštinama i opšteznačnosti obaveštenja koje sadrže oblici, ornamenti, stilizacije, boje i skladovi. Zato se stečeno ljubomorno čuvalo i negovalo. Tradicija i običaji glavni su činioci u upornom nastojanju protiv rasipanja obaveštenja i u očuvanju nepromenljivosti i ukupnosti zajedničkih znanja i verovanja. Oni ne dozvoljavaju lako uvođenje novog. Promene i inovacije su, ipak, stalne i neminovne. Istina, u uslovima zatvorenosti i manje razvijenosti društva i kulture, tradicionalni oblici su čvršći, a promene sporije. Važeći poredak stvari se teže narušava a postojeće vrednosti lakše prepoznaju. Ovo je svakako uticalo da narodno umetničko stvaralaštvo čuva stare tradicionalne forme i ne trpi nagla skretanja izvan ustaljenih tokova. Narodni stvaralac je sklon improvizovanju, prilagođava se datim uslovima, zna da odabira i primenjuje ono što mu je dostupno i u skladu sa kolektivnim dobrima.

U većini jugoslovenskih zemalja do kraja XIX, a negde i prvih decenija XX veka sačuvalo se društvo sa osobitim patrijarhalnim oblicima društvene organizacije i naturalne privrede. Održavala se porodična zadruga, a u nekim krajevima (Crna Gora i istočna Hercegovina) i rodovsko-plemenska organizacija društvenih odnosa, izuzimajući Sloveniju i neke gradske sredine. Usled istorijskih zbivanja i odnosa, uspon privrede i razvoj društvene organizacije na Balkanskom poluostrvu je prekidan i imao je drugačije tokove u odnosu na razvitak u drugim delovima Evrope. U takvim okolnostima ljudi su bili prinuđeni da znatno duže ostanu čvrsto povezani sa kulturom neposredne okoline i njenim običajnim normama. Bili su sputavani ustaljenim vrednovanjem ponašanja, običajima, verovanjima, idealima i modelima jer je to predstavljalo njih same, njihov svet i svakidašnjicu koja ih okružava. Za takvo društvo i likovna umetnost je, bez obzira na prisustvo estetskih shvatanja i osećanja, neodvojivi deo života i svakodnevnih potreba, a ne umetničko delo u savremenom smislu shvatanja, pa je i ona bila podvrgnuta istim društvenim normama. To je jedan od značajnih činilaca što su jugoslovenski narodi, uz mnogobrojne uticaje, primanja i razmenu sa drugim kulturama, sačuvali narodno likovno stvaralaštvo kakvo, ni po obimu ni po sadržini, nemaju druge zemlje Evrope.

Kako je narodna umetnost najvećim delom iskazana na upotrebnim predmetima, neki proučavaoci je svrstavaju u primenjenu umetnost, zato što za nju nije značajna unikatnost, već umnožavanje uzora bez strogog ponavljanja svih detalja. To, međutim, ne znači da ne poznaje veće i manje vrednosti. Za izvesne tvorevine proizvedene u zanatskim i drugim radionicama, koje su nastale pod većim uticajima i po uzorima stilske umetnosti, može se reći da su pravljene i sa željom da predstavljaju u određenom smislu i umetnički rad. Takve su, na primer, pročelja košnica u Sloveniji, ikone na staklu u panonskoj i alpskoj zoni, duborezbarene škrinje jadranske zone, mijački duborez u Makedoniji, metalni nakit i tako dalje. U ovu vrstu mogla bi se donekle ubrojati i dela samoukih seoskih umetnika, duboko prožeta tradicionalnim nasleđem u sadržini i načinu izražavanja osećanja, a dobrim delom oslobođena utvrđenih normi.

Dekorativnost narodne umetnosti zasniva se na utvrđenim rešenjima, ritmu predstavljenih motiva, ustaljenim bojama. Sve je to značajno i za simbolična značenja. Nisu joj potrebni složeni tehnički postupci. Služi se uglavnom jednostavnim tehnikama, rezanjem, klesanjem, izvijanjem grnčarije, preplitanjem, tkanjem, vezom, kovanjem i drugim. U likovnom pogledu preteže stilizacija izražena u šematizaciji i geometrizaciji uz naglašavanje atributa. Crtež je odsečan i uočljiv, boje jasne, živopisne i kontrastne.

Najzad, narodnoj umetnosti, kao delu kulturnog nasleđa, često se pridaje i idealizovan značaj. Podiže se do neprikosnovenog određujućeg obeležja naroda zajedno sa drugim etnografskim karakteristikama, bez sagledavanja dijalektičkog razvoja. U stvarnosti se, međutim, najčešće zapostavlja. Ne poklanja joj se ni potrebna pažnja, niti se objektivno i kritički ocenjuju i prikazuju njene vrednosti. Stvarno učešće narodne umetnosti u savremenoj kulturi i umetnosti ima, bez sumnje, važno mesto i smisao. Ona čini značajan preduslov za odlikovanje nacionalne umetnosti, jer se njeni osnovni sadržaji nalaze u narodu kao glavnom činiocu stvaranja i spoznavanja. Sposobnost naroda da stvara umetnike koji će oblikovati umetnička dela, izgrađivati sopstvene poglede na svet, proizilazi i iz toga koliko je njegovo bogatstvo sačuvanog iskustva i umetničkog blaga. Ne znači da se ovim isključuju protivurečnosti, pojave dela bez vrednosti, vulgarizacije, padovi i usponi. Zavisno od istorijskih uslova, društveno-ekonomskih odnosa, verovanja, morala i drugih činilaca, uvek je bilo više ili manje prostora za stvaranje dela istinske vrednosti, kao i onih bezvrednih. Svakako, ona prava otkrivaju snagu i značaj stvaralaštva za opšte sporazumevanje i prevazilaženje dostignutog a druga nemoć, nedostatak prave spone sa društvenom stvarnošću.


Nikola Pantelić

NARODNA UMETNOST JUGOSLAVIJE | Jugoslovenska Revija | Beograd, 1998
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: