Olga Olja Ivanjicki (1931—2009)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Olga Olja Ivanjicki (1931—2009)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Olga Olja Ivanjicki (1931—2009)  (Pročitano 26059 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Maj 06, 2011, 11:49:46 pm »

*





OLGA OLJA IVANJICKI
(Pančevo, 10.05.1931 — Beograd, 24.06.2009)


slikar, skulptor, pesnik


"Ja ne idem za uspehom nego za trajanjem, ne samo dok sam tu,
nego i kada ne budem bila tu. Da sve ostane i traje. To je moj put."


Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 19, 2011, 11:20:31 pm »

**

OLJA IVANJICKI


BIOGRAFIJA Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, multimedijalni umetnik, rođena je u Pančevu, kao ćerka ruskih emigranata, majora Vasilija Ivanjickog i Veronike Mihailovne Piotrovske. Do studija živi u Kragujevcu, a onda dolazi u Beograd gde kao student Akademije umetnosti dobija neophodno znanje i veštinu za početak jedne uspešne karijere. Po završetku postdiplomskih studija dobila je, kao posebno priznanje, i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u Sjedinjenim Državama, 1962. godine, a 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije "Artist in Residence" na Rhode Island School of Design.

Olja Ivanjicki izabrana je za Najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog medu jugoslovenskom publikom. Takode je dobitnik Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u zemlji, a 2006. dobila je i nagradu Zlatni beočug za životno delo Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, kao i nagradu Privredne komore Srbije za saradnju umetnosti i privrede. Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut uvrstili su Olju Ivanjicki među "Vodećih 500 lidera od uticaja" (ABI, 1998), zatim je izabrana za "Međunarodnu ženu godine" (IBC, Cambridge 1995) "Vodećih 2000 intelektualaca sveta", (IBC Cambridge, 1999), "Vodeće žive legende sveta za 2001. godinu" (IBC, Cambridge, 2001), "Izuzetni pojedinci 20. veka", (IBC Cambridge, 2000). Postala je "Deputy Governor of the American Biographical Institute", zatim "Deputv Director General of the International Biographical Centre in Cambridge". Tokom 2005. postala je jedan od osnivača Niske umetničke fondacije za mlade umetnike. Krajem 2006. godine učestvuje u osnivanju "Mediala Art" salona.

Olja Ivanjicki samostalno je izlagala 87 puta. U okviru grupe MEDIALA 12 puta, a učestvovala je i u više od hiljadu kolektivnih izložbi. Tokom šezdesetih godina, donela je pop art u Beograd i prva radila izuzetne i hrabre hepeninge, koje i danas pamte mnogi poštovaoci njenog dela. Njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, kao što su Metropoliten Muzej u Njujorku, Muzej Santa Barbara, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodni muzej u Beogradu, Philip Beman Collection Philadelphia, Knights of Malta NY City, Mercy College Dobbs Ferry NY, Muzej moderne umetnosti Skoplje, Gradski muzej Rovinj, Muzej grada Beograda, Istorijski arhiv, kao i u mnogim privatnim kolekcijama - Rockefeller, Kissinger, Carlo Ponti i Sofia Loren, L. Eagleburger, John Ditch, NJKV Princ Aleksandar II Karađorđević, Margaret Mallorv...

Objavljena dela: Ogledalo ljubavi, prepiska Olja-Šejka, Silmir, Beograd, 1995; Oluja mozgova, KOV, Vršac, 1995; Videla sam pre i posle, pesme i eseji, Interpress, Beograd, 1998. Monografije: Bora Ćosić: OLJA; Dragoš Kalajić: OLJA LEONARDOVA KĆI; OLJA — Alpine Fine Arts; OLJA — multimedijalna monografija na cd-romu. U priremi je nova knjiga pesama, knjiga pisama i nova monografija, kao i monografija Mediale.

Najnovije skulpture: Merkur, Beograd; Vojvoda Šupljikac, Pančevo; u pripremi je poseban projekat — Despot Stefan Lazarević za Beograd i skulptura Pobednica za poslovni kompleks na Novom Beogradu.

Olja Ivanjicki je član ULUS-a, ali takođe je jedan od osnivača legendarne grupe MEDIALA. To je bila grupa mladih slikara, pisaca, filozofa, arhitekata, kompozitora, koja je u međusobnom druženju otkrila jednu posebnu vrstu gladi — glad za umetnošću i saznanjem. Okupila ih je želja da se sazna o svetu što je moguće više, preko granica dozvoljenog, etabliranog, a da se u umetnosti napravi jedna sinteza kroz vreme i trajanje. To je bio revolt, provokacija. Svim članovima Mediale bila je zajednička jedna osobina: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene moći. A biti slikar za Olju Ivanjicki pitanje je velike ljubavi i dubokog posvećenja.

Tokom 2003. i 2004. godine, Olja je napravila i nekoliko arhitektonskih projekata. Prvi je bio za novi trgovinski centar u Njujorku, pod nazivom Big Apple Twins — Ground and Sky Zero Memorial. Drugi arhitektonski projekat su dve građevine za Mars, muška i ženska zgrada, Matrimonial Buildings. Olja Ivanjicki je učestvovala i u konkursu za memorijalni centar u Njujorku, projektom Memorial Sphere. Tokom 2004. i 2005. godine, napravila je projekat mosta preko Dunava za Beograd, Belgrade Time Gate i učestvovala na konkursu Nasca Observatorj Lodge u Peruu. Takođe je učestvovala na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti, a 2005. oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti Slepi miš, Johana Štrausa. Krajem 2005. godine sa modnom kućom "Mona" ostvarila je modnu reviju Tesla, povodom 150. godina rođenja velikana Nikole Tesle, a 2007. modnu kolekciju Njegoš, povodom 160 godina od objavljivanja Gorskog vijenca.

O Olji Ivanjicki kao ličnosti svakako bi se moglo puno toga reći. Ona je nepredvidiva, ali sama uvek predvidi i zapanjujuće tačno, skoro profetski, nagovesti mnoge događaje, situacije i stanje u svetu uopšte. Olja vidi sve i pre i posle i unapred, sve joj je jasno. Ona zna da nema nevažnih stvari, sve uzima u obzir. Za Olju sve ima svoju ulogu. Ona je mudrac u krhkom telu žene. Ona je hrabra, egzotična osoba, snažna figura evropske savremene umetnosti i onog najboljeg u njoj. Ona je večni znak pitanja čitavom svetu.

"Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet", rekla je jednom prilikom za sebe Olja Ivanjicki.


Tekst i fotografija preuzeti iz zbirke pesama Olje Ivanjicki
VEČNI USLOV ETERNAL CONDITION

[postavljeno 24.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 19, 2011, 11:35:54 pm »

*




U VRTU POETSKIH ENERGIJA
 
Veliki umetnici i njihova dela nose raspone i akcije često začudne vremenu i ambijentu u kojem nastaju i žive. Oni se usađuju u postojeći red stvari kao nova priroda, kao višak jezika bez kojeg nema prave umetnosti. U tom, naoko, neprirodnom i često bolnom kalemljenju, nalaze se klica i zamajac istinskog talenta i njegove nesagledive igre. Prilikom otkrivanja spomenika Branku Radičeviću na Kalemegdanu, podaleke 1957. godine, Ivo Andrić je, pored ostalog rekao: Pravom pesniku i njegovom delu ni vreme ni ljudi ne mogu ništa. Ova jednostavna, ali do srži istine, precizna rečenica, pomaže nam da, bar delimice, osvetlimo kompleksnu umetničku prirodu Olje Ivanjicki, nesvakidašnjeg umetnika pomamnih i udivljujućih kreacija i silnica. Slavljena i razapinjana, ona je, andrićevski rečeno, odmetnik u višem smislu reči, osuđena da natčovečanskim darom dopunjuje viši, običnom stradalniku, nevidljivi red stvari i pojava, remeteći tako i demistifikujući onaj niži, očigledni, u kom se živi samo dêlom, a ne celinom bića kako se naivno u vrevi svakodnevice podrazumeva.
 
U svim epohama, najdublji trag ostavljali su umetnici u čijem delu ljubav slavi smrt, i obrnuto, gde zapravo, eros i tanatos zamenjuju mesta, gube inicijalna svojstva i postaju komplementarne demijurške sile. Koliko li isprepletenih (i pokidanih) mreža demonskog i božanskog, koliko poetskog avanturizma do izgibije i ponovnog rađanja umetničkog JA, i, napokon, koliko prečiste romantičarske žudnje u svim tim ispremeštanim i prizvanim svetovima!? Olja Ivanjicki je strasnik koji se ne koleba pred iščuđavanjima, komentarima i protestima okoliša, strasnik koji neprestano plovi i hita ka skrivenom svetu, čarobnijem od trodimenzionalnog života poprskanog sujetom, nesavršenstvom i prolaznošću. Njeni likovni pogoci jesu vrtovi sveže umetnosti, onog tajanstvenog sveta što se aktivira u najdubljim izvorima svetlosti. A njena sreća je u tome što uspeva da prebrodi, iz sebe same, sve odaslane sonde preobražaja, uvek se dočekujući na drugoj obali sna koji je do maločas bio život ili će to postati u njenim delima.
 
Ovakva prolegomena povodom izložbe crteža Portreti pesnika, bila je nužna da bi se razumeo dvostruki gest velike umetnice: čin i smisao portretisanja pesnika i, potom, poklanjanja cele izložbe pesničkoj instituciji Brankovo kolo u Sremskim Karlovcima. Olja Ivanjicki, poput Pikasa, portretiše svoje savremenike, ali i neke starije pesnike. Njeni crteži liče na reči. Bolje reći, svaki crtež jeste jedan amalgamisani stih. Olja Ivanjicki lakim i volšebnim potezom svakom portretu pridodaje nevidljivi i neizgovoreni stih ili reč poetičkog vokabulara pesnika. Tako je, u nekolikim sekundama poetskog nadahnuća, slila i oživela njihov talenat u svome.

Između dva oka Laze Kostića, kao među javom i med snom, urezala se đenijalna crta što povezuje oniričko i stvarnosno. Iz Dučićevog lika bije vihorna osama setnog gospodina koji je znao skoro pa sve o ženama, a da ni s jednom nije poživeo skupa. Crni šešir, crna mašna i crna rukavica uokviruju ukleto lice Branka Miljkovića čije Ubi me prejaka reč ne izlazi iz usta što su se odrekla svega napisanog. Desanka se rukuje sa mladom senkom dok iznad lirskog šešira bdiju zaljubljene oči što kazuju Ne nemoj mi prići. Profil Vaska Pope, kao od zlata jabuka, svetli upaljen večnošću. Duhovna, pak, nit Ivana V. Lalića nežno je uobličena u strasnu meru izraza što hipnotiše mudrošću. I tako od lika do lika, od stiha do stiha, od pesnika do pesnika. Neki su se već pridružili Branku Radičeviću kao nezaobilazni beluci stražilovske lirske brojanice.

Poklon Olje Ivanjicki Brankovom kolu je visoka svest o značaju pesničke institucije i pozdrav misiji Brankovog kola koje slavi najčuvenijeg Karlovčanina. Ako se Branku nikad nije ostvarila želja da ode u Italiju i uči crtanje, onda je nekim višim bleskom, ova divna izložba svojevrsni omaž neispunjenom pesničkom snu. Branko Radičević je svoju liriku zasnovao na pojmovima: zdravo i zbogom, na dionizijskom i himeričnom doživljaju sveta. On slavi život i njegov panteistički sjaj, ali i preobražava živu smrt u stih. To danas isto čini i Olja Ivanjicki praveći od ontoloških krajnosti leguru izvan vremena i prostora. Branko peva: Ao, svete, mio i premio,/ Divno te je Višnji udesio, pa dodaje: Ao, danče, ala si mi beo,/ Još bi dugo gledati te teo. Ta žudnja za večitošću, za oblikom produžene lepote i metamorfirane stvarnosti, za srcem koje postaje perpetum mobile i otkucava lanac kloniranih zdenaca života, jeste zajednički amblem umetnosti Branka i Olje. A pesnikova, pak, velika ljubav, prelepa i darovita Vilhelmina Minka Mina Karadžić, sećajući se pesnika, naslikala je onaj čuveni Brankov dugokosi profil. Četvrt veka ranije Branko joj je, na Badnje veče, 1849. godine, u Beču, u salonu punom mladog i duhovnog sveta, posvetio stihove kojima danas izražavamo zahvalnost i ljubav prema Olji Ivanjicki: Kad si zvezda, sele moja,/ Da si među zvezdicama,/ Među svojim, sele moja,/ Milim sestricama.


Nenad Grujičić "Ples u negvama" | Prosveta, Beograd, 1998.

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 19, 2011, 11:57:58 pm »

*

OLJA IVANJICKI

 
Jednog savršenog rovinjskog kasnog letnjeg popodneva okupio se ceo grad — meštani i turisti, sjajna ekipa tada jugoslovenskih umetnika, pisaca, kompozitora, među kojima je bio i Ivo Malec — da vidi "kočije".

Dva ogromna bela istarska vola sa enormnim rasponom rogova koji su se završavali mesinganim kuglicama — vukla su kola na kojima je kao karijatida stajala mlada žena obavijena velovima i lozama.
 
Kako je ova "zavetna zaprega" — slična onoj preistorijskoj iz beogradskog Narodnog muzeja gde dva labuda vuku Apolona na kočijama — odmicala od starog grada ka Punta Korenti, tako su postepeno, nežno — kao da ih skida povetarac — spadale loze i velovi. Tako je u velovima, kao Nika Samotračka, Olja Ivanjicki na prelasku pedesetih u šezdesete ušla u mnoge živote i sećanja.
 
Možda je zato najbolje da Olja Ivanjicki, naša poznata slikarka, tako uđe i u ovaj kraći feljton u kom ćemo pokušati da se prisetimo njenih umetničkih podviga koji su se odigrali pre no što je vreme sazrelo da ih razume i prihvati.

Potražićemo korene njene istrajnosti u ranom detinjstvu. Skinuti poneki veo protkan zlatnim nitima, maramu koja bleska šljokicama ne bi li otkrili suštinu njenog umetničkog napora, naslutili kredo kojim se rukovodi decenijama opstajući na sujetnoj domaćoj likovnoj sceni.
 
Ne diskreditujući druge, a time i svako drugačije mišljenje, ona je išla putem koji su mnogi osporavali ("Proplakala sam tih deset dana, posle prve samostalne izložbe" op. a.). Sav taj revolt, javne poruge i bezbroj ostalih reakcija koje su izazvali eksponati, stvaralo je atmosferu koja se neće ponoviti u Beogradu. Međutim, u intervalu koji obuhvata vidljivo zaokružen period stvaranja naše moderne umetnosti — dugo pojavljivanje Olje Ivanjicki je posebno i po tome što pokreće pitanje granica. Ali, ne iz formalističkih razloga, nego, naprotiv, iz sasvim suprotnih, suštinskih koji prevazilaze i samu sferu umetnosti.
 
Rođena u Pančevu, ona će, seleći se s roditeljima, do Beograda stići preko Kragujevca, gde je provela rano detinjstvo. "Još i danas sanjam taj naš stan u Ulici vojvode Mišića 19 u Kragujevcu. Bio je udoban, gotovo prazan, romantičan, uvek pun gostiju."
 
Roditelji Rusi — Veronika i Vasilije, koji su, kao i mnogi drugi emigranti, posle Oktobarske revolucije spas potražili u Srbiji, nisu zadugo zajedno pružali toplinu svojoj maloj kćerki: "Majke se sećam samo kroz jedna staklena vrata, jer su me još kao bebu odvojili od nje, da se i sama ne bih inficirala."

Majka Olje Ivanjicki je umrla mlada, u 27. godini, od tuberkuloze.
 
Otac, inženjer u Vojno-tehničkom zavodu, nikada se više nije oženio. Ipak, trudio se da kćerki pruži što više topline i osećaj doma.

Da bi dom Ivanjickih odisao porodičnom atmosferom, ali i da bi krhka, bolešljiva devojčica bila okružena brigom i pažnjom, tu su boravile "neke stare Ruskinje". Zvala ih je "gospođe".
 
Ali, to rano detinjstvo nije teklo kao na ruskim slikama, gde se dečurlija okružena dadiljama valjaju po travi sa Borzojima.
 
Oljine "gardedame" su prema njoj bile stroge. Spremale su je, raklo bi se, za neizvesnu budućnost, jer one su svoju u carskoj Rusiji izgubile nenadano i definitivno i shvatile su da "sutra" nije ni blagonaklono ni predvidivo.
 
"Već u šestoj godini meni se govorilo: 'Dugme ušij sama'." I ja sam to činila shvatajući da sam sama. Tek danas se javljaju te traume: ako pokidam dugme, ja ga ne ušivam.


Savo Popović, mart 2008. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 21, 2011, 12:48:40 am »

*

OLJA IVANJICKI I NJENO VREME


Olja Ivanjicki je bila učesnik najburnijih godina našeg slikarstva, i ostavila je u tom vremenu višeznačan trag. Bilo je to vreme ideologije u umetnosti, ali i vreme u kojem su obručevi počeli da popuštaju pod pritiskom vrenja drugačijeg osećanja sveta. Toj lomljavi je doprinela i ova slikarka u dva važna trenutka. Prvi je okupljanje umetnika u grupu Mediala, grupu sa jasnim opredeljenjem za integralnog, celovitog čoveka i za jedinstvo suprotnosti u idejama i u umetnosti. Da ove ideje ni do danas nisu pravilno shvaćene i protumačene uverili smo se i ovih dana, naslušavši se fraza, budalaština i gluposti raznih tumača Oljinog rada.

Odraz medialne ideje, bolje reći težnje, jer rad na medialnoj slici kao osnovnom cilju podrazumeva rad generacija, putovanje bez kraja, oblik neprekidnog ritualnog pročišćenja (o čemu su potanko i jasno pisali Šejka u svom Traktatu o slikarstvu, Miro Glavurtić i Siniša Vuković u svojim manifestima Mediale), dakle odraz te težnje Olja je prikazala na svojim slikama iz toga doba, a posebno bih izdvojio sliku Teuta. Kao i njeni drugovi-piloti, kako bi rekao suprematista Maljevič, ona nije tragala za likovnim izrazom kao takvim, nego je preko slikarstva tražila put da izrazi egzistencijalne probleme modernog sveta, napustivši pri tom svaku nadu da će se taj put jasno ukazati.

Drugi važan Oljin doprinos našoj savremenoj umetnosti bio je šezdesetih godina, posle njenog boravka u Njujorku. Kod nas je tada nastajao pokret nova figuracija, koji je, nasuprot Mediali, ali pod njenim prepoznatljivim uticajem i refleksom, bio bez posebnog programa, ali jasno izdiferenciranog, ironičnog odnosa prema savremenom svetu, potrošačkom društvu i ideji progresa. I Mediala i nova figuracija su tragale u suštini za istim razrešenjima kada je reč o jednodimenzionalnom čoveku, otuđenom društvu i entropiji tehnologije. Mediala je želela da u čoveku ponovo ujedini i sabere krajnosti, da uspostavi izgubljenu ravnotežu, a nova figuracija da izbaci krik o posledicama napuštenog sklada i postvarenja sveta u hajdegerovskom smislu, a samim tim i robovanja čoveka izumima svog opredmećenog rada, koji se pretvara u đubrište, na čijem prestolju sede tvorci đubrišta savremene umetnosti.

Zahvaljujući Italijanu Enriku Krispoltiju, jedna izložba nove figuracije, na kojoj su izlagali i naši slikari, izazvala je početkom sedamdesetih veliku pažnju svetske javnosti kao povratak poverenja u "vrli novi svet", svet koji je imao sluha za moderno, ali u čijem je stvaralaštvu bila i strepnja od onoga što moderno može da donese čovečanstvu. Ti slikari (Šejka, Olja, Miljuš, Reljić, Otašević, Kalajić, da pomenem nekoliko imena) upozoravali su na "uspon beznačajnosti". Nažalost, to upozorenje je zaglušila buka i panika vremena. Jer, kako je Olja Ivanjicki zapisala u svom Dnevniku 1956—1957, "mogućnost za pronalaženje novog Puta ne postoji; umesto Puta tražimo đubrište, odbačeno i napušteno". Ove reči su u stvari bile sumorno zaveštanje umetnika iz šezdesetih. I ono se ispunilo.

Oljini hepeninzi iz šezdesetih, skupljanje odbačenih predmeta, proglašavanje odbačenih i bezvrednih stvari za umetnička dela, igra sa lutkama kao umetnikovim dvojnicima, rituali spaljivanja dvojnika kao izraz samozaborava, sve je to bio doprinos podsmevanju životu kao otuđenom obliku nove Velike Igre moderne umetnosti. O tome treba razmišljati kada govorimo o Olji Ivanjicki, a ne o nekakvom lažnom glamuru, pomodarstvu, ili o tobožnjoj renesansi savremenog sveta. Nesposobnost tumačenja danas je odraz propasti znanja, invencije i imaginacije.

Sa svojim saučesnicima i sagovornicima Olja Ivanjicki se bavila problemima budućnosti, ali mnoge od njih je upravo ta budućnost uzela pod svoje i samlela ih svojim levijatanskim čeljustima, ne ostavivši ni trag jednog zanosa. Budućnost je te tragove ne trepnuvši nonšalantno polizala, a umetnost je ponovo odškrinula vrata novoj ideologiji.

Zbog toga strepimo da će vreme koje dolazi isključiti svaku pomisao na ljudsko u umetnosti, na iskrenost, tu zaboravljenu činjenicu svakog značajnog umetničkog dela. Zaborav je mračna perspektiva čovekovih težnji koje se događaju na ivici, sa izvesnošću da će jedino ivica izdržati. Ostalo će se izgubiti u ponorima Malstrema, u prolaznosti, bez one nade koja je već prešla u sarkazam. Nadam se da je to Olja Ivanjicki shvatila.


Branko Kukić | 02.07.2009. | VREME
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Maj 25, 2012, 12:51:38 am »

*

OLJA IVANJICKI — SLIKE






Moj život po Vzariju, 1972.
ulje na platnu,
privatno vlasništvo
Fotografija: Srpsko Slikarstvo — facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Avgust 22, 2012, 12:21:07 am »

*

OLJA IVANJICKI — SLIKE






Devojka
kombinovana tehnika, 35 x 24 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Avgust 28, 2012, 04:32:54 pm »

*

OLJA IVANJICKI — SLIKE






Dama sa hermelinom, 1998.
Fotografija: Avant Art magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Jul 20, 2013, 02:20:18 am »

*

OLJA IVANJICKI — SLIKE






Sofija Loren kao dama sa hermelinom,
ulje na platnu
privatno vlasništvo
Fotografija: Srpsko Slikarstvo — facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Oktobar 12, 2013, 08:07:39 pm »

*

OLJA IVANJICKI — SLIKE






Oluja mozgova, 1992.
ulje na platnu, 200 x 300 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Oktobar 12, 2013, 08:19:56 pm »

**

OLJA IVANJICKI — SLIKE






Osvajanje meseca
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Oktobar 13, 2013, 11:23:02 pm »

*

OLJA IVANJICKI — SLIKE






Faraon je došao da ostane, 2005.
ulje na platnu, 95 x 245 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Novembar 29, 2013, 01:33:25 am »

*

OLJA IVANJICKI — SLIKE






Anđeo arhivar, 2006.
ulje na platnu, 90 x 90 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Decembar 04, 2015, 03:07:40 am »

*
OLJA IVANJICKI


LJUBAV U BOJAMA

Sa slikarkom Oljom Ivanjicki srela sam se u njenom stanu smeštenom u jednom od najstarijih delova Beograda. Dok smo u njenom intimnom svetu obojenom umetnošću ispijale ruski čaj, započesmo priču o ljubavima koje su ispunile slikarkin život…
 
Mnoge stvari ne biraš već se one jednostavno dese. Postoji pitanje višeg reda i odluke koje donosi Vrhovni inženjer i ti tu nemaš šta da se koprcaš. Možda sam ja za nešto bila važna i sudbinski predodređena, možda je trebalo da budem pošteđena nečeg uslovno rečeno manje važnog. Da li je važnije da skuvam i uradim sve ono što posle toga ide ili da slikam, u tom vaganju da li da obezbedim rezanca za supu ili sliku, prevagnulo je slikarstvo. E, ali zato nema supe, a samim tim ni osobe kojoj je ta supa skuvana jer će on otići u kuću gde će dobiti to što mu treba.
 
Posle svih godina koje su za njom, danas kada razmišlja o svojim ljubavima, ljudima koje je volela i sa kojima se mimoišla u životu, slikarka Olja Ivanjicki zna da su sve ljubavi iste ili bar slične, da tu godine ne igraju ulogu.
 
Ne mogu da generalizujem ali ako se i desi, ljubav je uvek ista, jedino što od onih prvih očekuješ više jer je život pred tobom, više se nadaš dok je u ovim kasnijim manje nade. Pre mnogo godina stiglo mi je pismo od prijateljice moje majke koja je živela u Santa Barbari. Imala je 73 godine i napisala mi je da se zaljubila u čoveka koji ima 83 godine. Pomislih, pa kako je to moguće?! Kako je tako nešto moglo da joj se desi! Uvek postoji to generacijsko čuđenje, ali je taj hod neminovan i svakome se tako nešto dogodi.
 
NEMA SLUČAJNIH SUSRETA
  
Za osećaj ljubavi poznata slikarka kaže da se uvek manifestuje na isti način. Samo osećanje ne želi da definiše jer je to nešto posebno, nešto što ide samo uz njega ili uz nju. U ljubavi ne postoje slučajni susreti a najmanje se oni dešavaju na ulici ili dok čekamo u redu karte za FEST.
 
Nema slučajnih susreta. Evo kad otvorite novine, ljudi sa estrade su sa onima sa estrade, isto je i u školama, oni koji rade tamo su sa svojim kolegama... Kafići su jedino otvoreno mesto za lov. Zato se toliko umnožavaju, svakim danom niču ti novi poligoni, stolovi koji su okrenuti jedni prema drugima da gosti mogu da se gledaju... Ali svaki kafić ima svoju klijentelu mada je i tu moguće da se dogodi slučajan susret ukoliko neko napusti "svoj prostor" i ušeta na neki drugi. I redakcije su svojevrstan poligon na kojima se javljaju ljubavi. Ne možete da uđete u srednje doba, a da vam se ništa nije dogodilo.
 
Olja Ivanjicki razmišlja da je ljubav satkana od sitnica dok krupne stvari manje važne. Priseća se da gotovo nije gledala nijedan film u kome On nije zaboravio na Njen rođendan. I tada sve pada u vodu. Ili mu se, kaže dogodio defekt u glavi pa mu ona više nije najmilija, ili su mu mnogobrojne obaveze pojele mozak.
 
Moguće je da srce bude na više strana i tako je možda najbolje. Ako samo daješ, onda opteretiš tu osobu jer joj daješ i previše a ona ne traži toliko. Samim tim onda postaneš zahtevniji, počneš da gušiš tu osobu i stvaraš situaciju zbog koje će osoba početi da beži. Balansiranje je najbolje rešenje, da je i jednom i drugom stalo a da to opet nije nikome prinuda. Gledam te Arape, njihov odnos muškarca i žene. To mi je dokaz podele planete na zone. Veliki deo populacije ima strašna pravila da se ni pramen kose ne može da vidi. Mi govorimo samo o jednom delu sveta a da je ogoman deo propisao druga pravila, da žene nemaju slobodu da biraju muževe, koliko žele da imaju dece… Razlike su vidljive, a malo se sveta usuđuje da postavi pitanje zašto je to tako. Moj vidokrug nije samo do obala Dunava i Save već želim da obuhvatim ceo svet. Postoje međutim delovi gde ne bih volela ni nogom da kročim zbog pravila koja kao da nisu deo ovog veka i sveta. I tu se idalje ništa se ne menja.

VELIKA OČEKIVANJA
  
Na samom početku ljubavi slikarka kaže da se očekuje svega po malo. Buketi, venčanice, karijera, sve u zavisnosti od toga koliko je ko od njih uspešan. Kako će se dalje stvari razvijati zavisiće od toga koliko je ko u vezi spreman da pomaže onom drugom, da se raduje i deli njegove uspehe. Zato možda smatra da veza dvoje umetnika i nije baš najsrećnije rešenje.
 
Imam gomilu primera da su "davili" jedno drugo ali i da su žene bile te koje su u tim vezama "pridavljene". Žene su na to pristale i pristaju idalje. Retka je kompletna saradnja muškarca i žene koji su umetnici, doduše nije da je potpuno nemoguća. Skoro sam se setila veze Lazara Vozarevića i Nadežde Prvulović, moje dobre drugarice sa klase. Ona se zaljubila i udala za njega ali mu je narav bila jača od njene. Govorio je da Nadežda stvara glupave skulpture sa ekserima da bi sam kasnije stvarao slike sa istim takvim ekserima! Sećam se da joj je skoro zabranjivao da bude skulptorka, već je hteo da mu samo bude žena. Ali je umeo da iskoristi njene eksere!
 
SLIKARSKI SENZIBILITET
  
Svoj slikarski put Olja Ivanjicki je hrabro krojila kao jedina žena među kolegama okupljenim oko MEDIJALE. U bivšoj Jugoslaviji je proglašena za najbolju slikarku 20 veka, a Američki istitut je uvrstio među 500 najvećih slikara sveta. Imala je puno samostalnih izložbi i izlagala na preko 1000 kolektivnih izložbi. Njeni se radovi nalaze u brojnim muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama Rokfelera, Kisindžera, Karla Pontija, Sofije Loren, Iglbergera, NjKV Princa Aleksandra II Karađorđevića... Otkriva da priprema novi, veoma hrabar projekat zbog čega sebe smatra najdrskijom osobom na svetu.
 
Veselim se toj drskosti jer prevazilazi sve što je svet do sada imao prilike da vidi. Sve je tako kristalno jasno i jednostavno da bi svako mogao da kaže — pa i ja sam baš tako smislio. To me veoma veseli jer sam tako nešto domislila ali ne bih da otkrivam dok se ne dogodi. Prošla je Teslina izložba, uspela sam da dobijem prostor za MEDIJALU, o njoj je nastala nova knjiga. Uveliko pripremam izložbu za proleće na kojoj ću prikazati radove koje nikada do sada nisam izlagala. Nastali su od 60-te do danas i drugačiji su od svegado sada viđenog. Uglavnom sam ih crtala noću i tu se sve završavalo. Bili su sklonjeni i evo došao je trenutak da ih izložim u prostoru Niške fondacije na Tošinom bunaru 130. Biće izloženi na dva sprata i pitam se kako će sve to izgledati na jednom mestu. Ima još nekih vanrednih radova koje radim i svi oni me čine pomalo sumnjičavom. Godinama sam pokušavala nešto a sada su se odjednom počeli svi ti planovi da ostvaruju. Zato me sve to pomalo plaši.
 
Kao i na slikarskom platnu, život slikarke Olje Ivanjicki bio je obojen čitavim spektrom boja u kome je ona najbolje prepoznavala nijanse. Imala je emotivno bogat život ali i teži nego drugi.
 
Na žalost moj senzibilitet je veći od drugih mada mislim da smo svi isti kada smo zaljubljeni. Šta je to što život čini srećnim, a šta nesrećnim kad smo zaljubljeni? Pa sve to je prilična muka. Zaljubljenost je najmučnije stanje na svetu. Zato stalno želimo da pobegnemo odatle.
 
Da li je trenutno u stanju mučenja, bega ili traganja za novom ljubavi slikarka Olja Ivanjicki samo tajnovito odmahuje rukom dok joj blago crvenilo preplavljuje lice.  
 
Autor: Zorica Marković | 19.02.2007. | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Decembar 09, 2015, 03:16:53 pm »

*




OLJA ZA BUDUĆNOST...

Ćerka oca Vasilija Jakovljeviča Vasiljenka Ivanjickog i majke Veronike Mihajlovne Pjatrovske, slikarka Olja Ivanjicki (1931—2009), rođena je u Pančevu, odrasla u Kragujevcu, živela u Beogradu na mestu s pogledom na obalu reke Save i zamišljenog mosta budućnosti koji je u Oljinoj viziji predstavljao Kapiju Evrope. Bila je uvaženi građanin naše planete...

Akademiju likovnih umetnosti sa postdiplomskim studijama vajarstva, u klasi profesora Sretena Stojanovića, završila je u Beogradu 1957. U ogromnom stvaralačkom opusu, više nego dovoljnom za jedan ljudski život, crtala je i slikala prošlo i sadašnje, a najviše buduće, idući ispred svog vremena. Dato joj je bilo da vidi, zapamti i pribeleži, da kaže preko crteža, instalacija, portala, modnih kreacija, zapisa, poruka, poema... a ponešto zadrži... Projektovala je nestvarno. Prepoznala je kosmičku istinu o Tesli, Njegošu i Leonardu, doživljavala ih kao svoje bližnje...

Kao mlada umetnica, zavolela je Endija Vorhola i pop-art. Kao jedini stipendista Fordove fondacije sa ovih prostora, 1962. je prvi put dotakla tlo Amerike. Kasnije se, gotovo uvek s proleća, vraćala u Njujork kako bi obnovila snagu da izdrži silinu navirućih ideja.

Još 1959. počela je da se druži sa sebi sličnima, čudesnim umetnicima kao što su Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Milovan Vidak, Svetozar Samurović, Milić od Mačve, Kosta Bradić, Siniša Vuković, Vlada Veličković, Ljuba Popović, Dado Đurić,... arhitektima, piscima, kompozitorima i filozofima okupljenim u umetničku družinu Medijala, koja je, delujući uvek u granicama suprotnosti, svojim stvaralaštvom i ideologijom stvarala jednu filozofiju umetnosti koja se bazirala na sintezi tradicionalnog i savremenog, uz puno uvažavanje ličnog stvaralačkog senzibiliteta i autentičnog viđenja sveta. Kao vrsta andergraund društva, ova duhovna porodica se, kao nekakav planetarni sistem okretala oko Olje kao svog zenita.

Bila je otvorena i spremna za nove tendencije zarad života umetnosti, proučavala i otkrivala nepoznate galaksije, svetove, anđele. Svemirska agencija NASA postavila je njeno ime u vremensku kapsulu koju su sonde položile na tlo Marsa..

U svom plodnom umetničkom životu Olja Ivanjicki imala je 87 samostalnih izložbi. Oljine slike žive u Metropolitenu u Njujorku, muzeju Santa Barbara, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Muzeju grada Beograda, Rovinja, Muzeju Moderne umetnosti u Skoplju, Fakultetu Dobs Feri u Njujorku… 1978. godine dobila je nagradu Fulbrajtove fondacije u programu "Artist in residence". Jugoslovenska publika izabrala ju je za najboljeg slikara XX. veka; 1995. godine IBC Cambridge proglašava je za internacionalnu ženu godine; 1999. IBC Cambridge uvrstio ju je i u vodećih 2.000 intelektualaca sveta 1999, a 2001. u izuzetne pojedince XX veka i vodeće žive legende sveta.

Bila je zamenik guvernera američkog Biografskog instituta kao i zamenik direktora iste institucije u Kembridžu. Osnovala je Nišku umetničku fondaciju.

Dobitnica je najviših državnih priznanja u svojoj Srbiji.

Dobro osluškujući svoj unutrašnji svet znakova pisala je pesme i sakupljala građu koja je nastajala godinama. Objavila je dela Ogledalo ljubavi, prepiske sa Šejkom, 1995, Oluju mozgova (1998), pesme i eseje Videla sam pre i posle. Izdato je nekoliko njenih monografija među kojima su Olja, Leonardova kći, Dragoša Kalajića (1984) kao i najnovija monografija iz pera britanske istoričarke umetnosti Su Habard, simboličnog naslova U očekivanju nemogućeg, koja je predstavljena nedelju dana pre njenog odlaska.

Pravila je leonardovske — svoje portrete budućnosti, slikala sebe, često i druge, čitala o Plejadama, neprestano gledala u zvezde, komunicirala s ljudima sa drugih meridijana, sa životinjama i insektima koje je tako živo crtala ali ih nije pokazivala, tako oni još žive tajno... kao i još mnogo toga sakrivenog, jer veliki deo svog opusa nije ni pokazala javnosti.

Sa velikom kreativnom snagom bila je posvećena arhitekturi. Govorila je da slikanje arhitekture spasava slikarstvo. Njene arhitektonske projekte za budućnost uvažili su s divljenjem oni koji su razumeli simboliku njene vizije. Čekala je svoj most za Beograd — vremensku kapiju Evrope, verujući da će taj most imati sudbinu kao i Leonardovi projekti, jer im vreme nije doraslo.

Kao neponovljivu umetničku pojavu koja nam je pripadala, iako Ruskinja poreklom, nesvesno sebično ali realno zacrtali smo je kao večnu, a ona je to želela više od svega, da traje i ne samo dok je tu na Zemlji.

Boravila je u ovom svetu drugačije od ostalih, s nama zagonetnom, a njoj jasnom misijom. Za razliku od drugih velikana koji odlaze u istoriju, Olja ide u budućnost, zapravo već je tamo.


OLJA I JAT

Olja Ivanjicki je bila među prvim umetnicima koji su se odazvali pozivu Jata da učestvuju na aukcijama slika u avionu — "Galeriji nad Atlantikom". Učestvovala je na drugoj aukciji, 14. marta 1980. godine.

Povodom obeležavanja sedamdeset pet godina Jata, Olja Ivanjicki se, takođe, odazvala našem pozivu i uradila je tematsku sliku za kompanijski kalendar "San o letenju" za 2002. godinu.

Olja je bila rado viđen gost u Jatovoj reviji. Prvi veliki tekst o njoj objavljen je 1985. godine, sledeći februara 2005. i poslednji, povodom obeležavanja godišnjice Medijale, pre dve godine.

Tekst: Milica Paunović | avgust, 2009. | Stil magazin
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: