Uroš Knežević (1811—1876)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XIV—XIX veka « Uroš Knežević (1811—1876)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Uroš Knežević (1811—1876)  (Pročitano 25742 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: April 25, 2011, 01:44:29 pm »

*




UROŠ KNEŽEVIĆ
(Sremski Karlovci, 1811 — Beograd, 1876)


"Bio je najproduktivniji portretista u Kneževini. Slikao je za dvorsku galeriju kneza Aleksandra Karađorđevića, ličnosti iz I Srpskog ustanka kao porvrdu njegove ličnosti. Radio je i portrete građanskih porodica.

* * *

Uroš Knežević rođen je u Sremskim Karlovcima 1811. godine. U karlovačkoj gimnaziji je učio crtanje, a 1925. godine pohađao je Stratimirovićevu crtačku školu.

Godine 1834. prešao je u Srbiju, u Kragujevac. Iz Kragujevca prelazi u Beograd 1838. ili 1839. godine. U tom periodu slikao je gotovo isključivo portrete. Imao je želju da nastavi umetničko usavršavanje na bečkoj akademiji, i tim povodom se nekoliko puta obraćao knezu Milošu za pomoć, ali mu te molbe nisu bile uslišene.
 
Godine 1844., zahvaljujući honoraru koji je dobio za celivajuće ikone koje je naslikao za crkvu u Beogradu, on odlazi u Beč i upisuje tamošnju akademiju. Njegove slike su 1846. izložene na bečkoj umetničkoj izložbi.

Godine 1847. on je završio školovanje na akademiji u Beču, i iste godine vraća se u Beograd, gde doživljava izvanredan uspon kao slikar portretista.

U njegovom opusu sreću se brojni portreti pripadnika građanskog sloja, ali i portreti članova vladarskih porodica Obrenovića i Karađorđevića. Postoje pretpostavke da je naslikao i portret Vuka Stefanovića Karadžića. Njegovi portreti su u duhu srednjeevropskog bidermajera. Smatra se jednim od najistaknutijih srpskih portretista u 19. veku.
 
Uroš Knežević umro je u Beogradu 1876. godine.
| arte.rs


* * *

[...] Bio je darovit, slikarski nedovoljno obrazovan, zbog čega ide na usavršavanje u Beč (1844—1847), ali se njegovo ime ne nalazi u protokolima Akademije. Iz Beča se vratio u Beograd, gde je ostao do kraja života.

Pored obrade religioznih tema, najviše je slikao portrete. Izradio je veliki broj portreta ondašnjeg društva, od Kneza do manjih činovnika i predstavnika tek stasale inteligencije. Najvažnije njegovo delo je galerija ustaničkih portreta iz 1852. godine, čiji je naručilac knez Aleksandar Karađorđević.[31] Posle školovanja Knežević je svoj slikarski talenat maksimalno razvio i usavršio, tako da od 1848. pokušava da stvori svoj sopstveni stil: paleta mu postaje svetlija, toplija, a način komponovanja svečaniji. Takođe je izražena i težnja za otkrivanjem karaktera portretisanih likova. Spada u istaknute predstavnike bidermajerskih načela u srpskom slikarstvu. I pored nejednakosti u kvalitetu njegovih umetničkih dela on je, ipak, bio darovit i zanimljiv hroničar svoga vremena.

[31] Pavle Vasić, Uroš Knežević, Galerija Jovan Popović, Opovo, 1975.

Narodni muzej u Nišu: "Portret trajna inspiracija umetnika" autor: Mara Makarić, Niš 2009

Portret Uroša Kneževića
Rad Jovana Popovića, 1845.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 25, 2011, 10:17:43 pm »

**

UROŠ KNEŽEVIĆ


U galeriji znamenitih Srba devetnaestoga veka treba da se nalazi lik i Uroša Kneževića, srpskog umetnika. I da nije ništa više uradio, sama okolnost što je kičica njegova potomstvu sačuvala i time ovom delu omogućila iznošenje likova iz onoga doba kad se u Šumadiji vojevalo — pre stotinu godina — za krst časni i slobodu zlatnu, dovoljna bi bila za objašnjenje: otkuda počinje njegova znamenitost? Ali je Knežević i osem toga mnogo radio i mnogo uradio. Ko u srpskom narodu stupi na trnjem posutu stazu umetnosti, već samim tim stupanjem obraća na se pažnju; a kad idući tom stazom provede ceo svoj vek i požnje uspehe, onda je više nego pažnje dostojan radnik, onda postaje znamenitost u svojoj vrsti.
 
Tako se javio, pa je tako proživeo i radio i Uroš Knežević. Umetnička dela imaju dvojaku cenu. Jedna je u njima samima, u savršenosti — većoj ili manjoj — koju su postigla. Druga je u vaspitnom uticaju koji vrše oblagorođivanjem duha, popravkom i razvijanjem ukusa, izazivanjem interesovanja za samu umetnost. Slikarski radovi Kneževićevi imaju i jedne i druge cene.

Stručna ocena svega rada njegova glasi u kratko: Knežević je portretista; u svom radu stoji potpuno na visini umetnosti svoga doba; na svakom se radu njegovu vidi dalji napredak što pokazuje umetnika koji misli.

Gledajući na vaspitnu stranu njegovih radova, Knežević dolazi u red veoma zaslužnih Srba. Kroz nekolike desetine godina on je svojom kičicom učio suvremenike težnji za lepim i uzvišenim; on im je iznosio na ugled ličnosti iz starije i novije prošlosti, ličnosti koje su se odužile narodu u kome su ponikle; upoznavao ih sa savršenim umetničkim radovima u naprednih tuđina.

Kad budemo dobili istoriju srpskoga slikarstva i istoriju srpske prosvete, Uroš Knežević zauzimaće i u jednoj i u drugoj vidno mesto. —
 
On je rođen 1812. godine u Karlovcima, u Sremu. Slikarsku je umetnost učio najpre kod proslavljenoga Danijela, koji ga je nazivao jednim od najodličnijih učenika svojih. Docnije je i u bečkoj slikarskoj akademiji usavršavao svoj dar, vraćajući se, pripadom, nekoliko puta učenju. Znatan deo života svoga proveo je u Beogradu, gde se bio nastanio i radio. Pedesetih godina radio je, pozvan od strane Kneza Aleksandra, likove znamenitih ljudi iz ustanka u početku toga veka, koja je galerija bila gotovo osnovica i ovome delu. Prirodno je da je najviše radio na grani na kojoj se naj jačim osećao. Otuda je ogroman broj portreta, koje je on radio, rasturen po svemu severo-istočnom delu Srpstva. Osem toga se javljao i kao biblični slikar, a ima i veštih kopija klasičnih radova. —
 
Lik je Kneževićev po slici koja se čuva u beogradskom Narodnom Muzeju.


Tekst preuzet iz knjige: "Znameniti Srbi XIX veka" | Andra Gavrilović |  Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 06, 2011, 08:51:39 pm »

**

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE






GEORGIJE ĐORĐE PETROVIĆ
rodonačelnik dinastije i prvi vladar obnovljene Srbije (1804—1813)
Izložba "Vožd Karađorđe"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 06, 2011, 08:51:50 pm »

*

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE







JELENA KARAĐORĐEVIĆ
1852 | ulje na platnu, 75 x 95 cm
Izložba "Vožd Karađorđe"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 06, 2011, 08:51:59 pm »

**

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE







NJ. V. KNEZ ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ
1848 | ulje na platnu, 94 x 74 cm
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Septembar 06, 2011, 08:52:11 pm »

*

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE






HAJDUK-VELJKO PETROVIĆ
1852 | ulje na platnu, 95 x 75 cm
Narodni muzej u Beogradu






CINCAR JANKO POPOVIĆ
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Septembar 06, 2011, 09:11:20 pm »

*

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE





STEFAN KNIĆANIN
1849
Галерија Матице српске






UZUN MIRKO APOSTOLOVIĆ
oko 1855 | ulje na platnu
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Septembar 07, 2011, 12:06:01 am »

*

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE





VOJVODA MILIĆ DRINČIĆ
oko 1855 | ulje na platnu, 96 X 74 cm
Narodni muzej, inv. br. NM 702


Milić Drinčić (Teočin, oko 1775—1815, Dublje) bio je učesnik i junak i Prvog i Drugog srpskog ustanka. O njegovom poreklu postoji više predanja, od čega možemo izdvojiti da su mu pre­ci iz Vasojevića, iz Crne Gore, a roditelji su mu bili Miloje i Drinka, poznata po svojoj otmenosti i rečitosti, zbog čega je po ovoj izuzetnoj ženi ceo njen rod dobio ime Drinčići.

Milić je bio buljubaša kod vojvode Milana Obrenovića sa kojim se zajedno borio protiv Turaka na Rudniku 1804, a istakao se i na Ljubiću, Čačku, Karanovcu, Drini, Deligradu i u borbama za konačno oslobođenje Užica 1807. godine. Kada nije bio na bojnom polju, boravio je u Teočinu sa braćom Jovanom i Stevanom, koji su bili sestrići braće Vukomanovića iz Srezo­jevaca. Zvanično je proglašen za vojvodu crnogorske knežine 1811. godine. Nakon propasti Pr­vog srpskog ustanka, Milić Drinčić se, kao i Miloš Obrenović, u Takovu predao Ali-agi Serče­smi. Već početkom 1814. odmetnuo se u šumu i ostao u vezi sa rudničkim prvacima, tako da je s proleća 1815. godine bio u punoj meri angažovan u pripremi drugog ustanka. Hrabro se borio u svim bojevima do 14. jula 1815. godine kada je poginuo u bici na Dublju. Više izvora opisuje njegovu smrt na isti način — da je, kada je pogođen kuršumom, skrivao svoju ranu da njegovi drugovi ne bi bili demoralisani i čim su oni pošli napred, pao je mrtav. Njegovo junaštvo je opevano u narodnoj pesmi Spomen od boja na Kukutnici.

Za portret vojvode Milića Drinčića dugo je smatrano da predstavlja Radovana Belopoljca. Ovaj portret je Uroš Knežević radio za galeriju portreta "najpoznatiji likova iz novije srbske istorije" koju je inicirao knez Aleksandar Karađorđević. Jovan Mišković kaže za Milića Drinčića da je bio "suv, plav, dugih obraza, podugačak, širok u plećima, srednjih brkova", što potpuno odgovara liku na Kneževićevoj slici.


Literatura: Васић Павле, Историски портрети Уроша Кнежевића, Зборник Музеја Првог српског устанка, II, Београд 1960, 33—43; Секулић Јован, Урош Кнежевић на портретима из збирке Народног музеја у Београду, Зборник радова Народног музеја, I, Београд 1958, 243—260; Србске новине, Београд 4. децембар 1855; Марковић Живота, Народне старешине ужичког краја у доба Првог и Другог устанка, Ужице 2007, 109; Милићевић Милан Ђ., Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1979, 145—147; Мишковић Јован, Опис Рудничког округа, Горњи Милановац 2007, 69.

Muzej rudničko-takovskog kraja: Projekat Rudničko-takovski kraj u umetnosti XIX veka
autori: Ana Bolović i Borisav Čeliković • Gornji Milanovac, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Maj 19, 2012, 01:42:23 am »

**

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE






VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Oktobar 15, 2013, 07:48:30 pm »

*

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE




PORTRET ŽENE SA CRVENOM MARAMOM
oko 1850 | ulje na platnu, 94 x 74 cm
nije signirano / kupljeno od Sretena Antonića iz Beograda, 1953.
inv. br. 128 / F iu 11/11
Narodni muzej u Nišu: "Portret trajna inspiracija umetnika"
autor: Mara Makarić, Niš 2009





DEVOJKA U BELOM
1851 | ulje na platnu, 75 x 95 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Oktobar 15, 2013, 08:07:49 pm »

*

UROŠ KNEŽEVIĆ — SLIKE




Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Oktobar 15, 2013, 08:32:28 pm »

*

PORTRETI NENADOVIĆA1
(Slikarski radovi Uroša Kneževića)


I DEO

1 POSTANAK I AUTENTIČNOST PORTRETA

1.1. Postanak portreta. Jedno od prvih pitanja koje se nameće je povod nastanka ovih portreta. U vezi sa tim treba reći da je knez Aleksandar Karađorđević (vladao od 1842—1858) želeo da 50-godišnjicu prvog srpskog ustanka obeleži, pored ostalog, i galerijom ustanika i najvernijih Karađorđevih pristalica i prijatelja. Taj posao je dobio slikar Uroš Knežević.2

Za galeriju kneza Aleksandra Karađorđevića (ilustracija br. 1) dovoljno je ovom prilikom reći da je nastala kao rezultat poleta ondašnje Srbije, u svim oblastima materijalnog i kulturnog života, njene težnje ka emancipaciji i progresu, što se ispoljilo i u likovnoj umetnosti na način koji je bio jedino moguć: očuvati lik ustaničkih vođa, njihov spoljni izgled, rekonstruisati ga kada je to bilo potrebno.3 Treba istaći da je svaki pojedinačni portret iz ove galerije, u stvari, mala istorija za sebe, isečak iz nemirne i uzburkane Srbije, njenih patnji i stradanja, borbi i vojevanja znanih i neznanih heroja i ustanika. Svaki od njih je deo te velike oslobodilačke borbe, započete sečom knezova 1804. godine.4

Knežević (ilustracija br. 2) je galeriju ustanika započeo 1852. godine portretom Karađorđa i do 1855. godine naslikao šesnaest ličnosti, među kojima su i Prota Mateja i vojvoda Jakov Nenadović. To znamo zahvaljujući jednom članku objavljenom u "Srbskim novinama" od 4. decembra 1855. godine.5 Portrete kneza Alekse i njegovog najmlađeg sina, vojvode Sime Nenadovića, Knežević je naslikao verovatno posle 1855, jer se oni ne pominju u tom članku. Od Nenadovića čije je portrete slikao Knežević za galeriju, a o kojima je ovde reč, jedini je u životu bio, u početku umetnikovog rada, Prota Mateja. Zbog toga je, ovom prilikom, nemoguće zaobići, bar u najkraćim crtama, ulogu Prote Mateje i pomoć koju je on pružio u likovnom oblikovanju galerije ustanika.

1.2 Uloga Prote Mateje u likovnom oblikovanju portreta. Ima više razloga koji navode na zaključak da je između Prote Mateje i Kneževića postojala živa i plodna saradnja — piše Nikola Kusovac.6 Prvo, Prota Mateja je bio u stanju da oceni Kneževića kao dobrog slikara koji zaslužuje pomoć, jer je Prota pre toga imao iskustvo sa dobrim bečkim slikarem Johanom Besom (Johan Boss), koji je nekoliko godina ranije slikao portret Prote Mateje, a kome je tom prilikom Prota duže vreme pozirao i tako bio u mogućnosti da upozna njegove slikarske kvalitete. Drugo, pošto je bio upoznat sa povodom i ciljem galerije koju je Knežević trebalo da naslika, Prota nije mogao ostati ravnodušan prema tome kako će ovaj slikar to sprovesti u delo, posebno sa koliko će uspeha naslikati članove porodice Nenadović pa mu sigurno nije uskratio dobre opise istorijskih ličnosti, pre svega svojih najbližih, koje je Knežević naslikao za Protina života, ili nešto kasnije. Treba istaći i to da je Kneževićev poduhvat bio sasvim u duhu Protinih nastojanja potvrđenih svrhom MEMOARA — pisanih sa ciljem da se prošlost ne zaboravi, i to ona prošlost za koju su on i njegova porodica mnogo značili. Zbog toga će se uloga koju je Prota mogao imati u likovnom oblikovanju Kneževićeve galerije, kao neobično ubedljiv i slikovit pripovedač, svedok minulih vremena i dobar prijatelj gotovo svih koje je Knežević portretisao morati još dugo i pažljivo istraživati.7 Treba reći da istraživači do sada nisu zabeležili, a nisu mogli ni znati, jer materijal nije publikovan ni predmeti katalogizirani, da je Prota Mateja, pored toga što je dao dobre opise svojih najbližih, svakako pomogao slikaru i na još jedan način. Naime, u porodici Nenadović su čuvani predmeti, uglavnom oružje, koji su pripadali članovima porodice. Za sada znamo da je u toj porodici čitavo jedno i po stoleće od početka prvog srpskog ustanka bio sačuvan jatagan i nož koji je pripadao knezu Aleksi, sablja vojvode Jakova, sablja Prote Mateje i fišeklija (kutija u kojoj se držala municija za kubure — male puške) koja je pripadala vojvodi Simi Nenadoviću. O tome znamo, jer su ti predmeti pre tri decenije, povodom proslave 150-godišnjice prvog srpskog ustanka, predati u trajno vlasništvo Narodnom muzeju u Valjevu. Zlatan krst, koji je Prota dobio od ruskog cara Aleksandra I, ostao je da se i dalje čuva u porodici. Prema tome, Prota nije bio u prilici da slikaru pruži samo dobre opise već i autentične predmete koji su pripadali njemu i članovima njegove porodice. Slikar je te predmete i naslikao na portretima Nenadovića, u delovima ili cele, a ti predmeti se danas mogu videti u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Valjevu.

1.2.1 Ko je još bio zainteresovan za izgled portreta? Treba reći i to da je za uspešno slikanje članova porodice Nenadović, pored Prote, svakako bila zainteresovana i kneginja Persida, (ilustracija br. 3) supruga kneza Aleksandra Karađorđevića, koja potiče iz porodice Nenadović, a njoj sigurno nije bilo svejedno kako će na portretima izgledati njeni rođaci. O knezu Aleksi i vojvodi Simi je sigurno slušala ono što se pričalo u porodici, a svoga dedu vojvodu Jakova je verovatno dobro pamtila. Pošto je Knežević slikao i portret kneginje Perside, prilikom susreta sa njom slikar je mogao da sazna ono što ga je interesovalo u vezi sa slikanjem članova porodice Nenadović. Da li je slučajno portret vojvode Jakova Nenadovića, njenog dede po ocu, jedan od najboljih portreta iz Kneževićeve galerije?

Na kraju, valja istaći da je pored Prote i kneginje Perside za izgled portreta Nenadovića bio svakako zainteresovan i Jevrem Nenadović, sin vojvode Jakova i tast kneza Aleksandra Karađorđevića. Knežević je i njega portretisao i to po modelu, pa je pri susretima sa njim mogao takođe mnogo da čuje o članovima porodice Nenadović. Ta pomoć je mogla biti dragocena, jer je Jevrem, školujući se, bio najobrazovaniji od svih Nenadovića. Pored toga, Jevrem je bio živ za sve vreme Kneževićevog rada na portretima Nenadovića pa je mogao da pruži pomoć slikaru i posle smrti Prote Mateje. Posebno je mogao da pomogne Kneževiću prilikom slikanja portreta vojvode Jakova, svog oca, a zatim i portreta vojvode Sime Nenadovića, svog brata od strica, jer je bio Simin vršnjak i sa njim bio zajedno na školovanju u Brankovini, Kupinovu i Karlovcima.

1.3 Autentičnost portreta. Posebnu pažnju zaslužuje pitanje autentičnosti portreta koje je slikao Knežević. To važi i za portrete Nenadovića. U vezi sa tim, Milićević piše da je Knežević... "ili s prirode ili s drugih portreta, ili, najposle, po prilici naslikao mnoge Karađorđeve savremenike"...8 Istu tvrdnju ponovio je Andra Gavrilović, koji je zabeležio u svom delu: "...Sam, pak, knez Aleksandar uzeo je bio živopisca Uroša Kneževića i plaćao mu je iz svojih sredstava, te je ovaj za vremena sačuvao od zaborava mnoge likove znatnih ljudi iz ustanka — radeći slike njihove ili po prirodi ili po drugim skicama ili, najzad, po naličnosti živih ljudi"...9 Od kolike je važnosti ovo pitanje autentičnosti portreta koje je slikao Knežević, svedoči i činjenica da je Dr Pavle Vasić podelio ove portrete u tri grupe. U prvu grupu svrstao je portreta slikane po prirodi, u drugu koji su kopirani sa raznih portreta i u treću one koji su rađeni napamet.10


Boško Jeremić

________________

01 U zbirci Narodnog muzeja u Beogradu čuvaju se portreti članova porodice Nenadović, koje je radio Uroš Knežević, daroviti slikar srpskog klasicizma. Na tim portretima su predstavljeni tamnavsko-posavski knez Aleksa Nenadović, narodni vođa pred prvi srpski ustanak, njegov brat vojvoda Jakov, istaknuti ustanik, i dva sina kneza Alekse — Prota Mateja (ratnik, diplomata, pisac) i vojvoda Sima Nenadović. Pod naslovom "Portreti Nenadovića" treba podrazumevati portrete ovih pomenutih ličnosti iz porodice Nenadović.
U stalnoj postavci muzeja u Valjevu izložene su kopije portreta Nenadovića, koje je radio nastavnik i slikar Bogdan Bakić u Valjevu, povodom proslave 150. godišnjice prvog srpskog usganka. Mnogi posetioci Muzeja pitaju ko je, gde, kada, kako i kojim povodom radio originale portreta Nenadovića. Ovo je pokušaj da se zadovolji ta plemenita radoznalost.
02 O galeriji kneza Aleksandra Karađorđevića i životu i radu slikara portreta za galeriju pisao je opširno dr Pavle Vasić u monografiji "Uroš Knežević, portretist", Opovo 1975. godine.
03 Pavle Vasić, Istorijski porteti Uroša Kneževića, Zbornik Muzeja prvog srpskog ustanka, II, Beograd 1960., str. 42.
04 Jovan Sekulić, Uroš Knežević na portretima iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, Zbornik radova Narodnog muzeja, I, Beograd MCMLVIII., str. 250.
05 Članak je objavio dr Pavle Vasić u navedenim delima (vidi napomene pod 2) na str. 58—59 i pod 3) na str. 34—35.)
06 Nikola Kusovac, Doba Prote Matije Nenadovića, Portretsko slikarstvo u Srbiji (1824—1854), Prota Matija Nenadović i njegovo doba, izdanje SANU 1978., str. 198.
07 Isto.
08 M. Milićević, Pomenik znameiitih ljudi u Srbskog naroda novijega doba, Beograd 1888., knj. 27 Čupićeve zadužbine, str. 230—31.
09 Andra Gavrilović: Znameniti Srbi XIX veka, god. III, Zagreb 1904., str. 1.
10 Dr Pavle Vasić, navedena dela (vidi napomenu pod 2) str. 61 i pod 3) str. 36—37).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Oktobar 15, 2013, 10:49:41 pm »

**





2 PORTRET PROTE MATEJE NENADOVIĆA

2.1 Godina slikanja portreta. Za portret Prote Mateje (ilustracija br. 4) smatra da je slikan u Beogradu. Sa tim se slažu svi koji su pisali o ovom portretu. Međutim, razlike u mišljenjima postoje u pogledu godine slikanja i autentičnosti portreta.

Što se tiče godine slikanja, izneću nekoliko mišljenja. Dr Pavle Vasić ga oprezno datira u vreme između 1852. i 1855. godine,11 držeći se verovatno, pomenutog članka u "Srbskim novinama". Nikola Kusovac izrično utvrđuje 1852. godinu, kao godinu slikanja portreta.12 Postoji i mišljenje Ljubomira Kovačevića, po kojem je portret "rađen oko 1847."13 Međutim, treba reći da bi ta godina mogla da se odnosi samo na Protin portret koji je radio bečki slikar Johan Bes. U vezi sa godinom slikanja Protinog portreta treba imati u vidu da je Prota krajem 1852. godine napustio Beograd i otišao da živi u Valjevu. Ako je Knežević radio Protin portret posle 1852. godine, postavljaju se pitanja: Da li je Knežević išao za Protom u Valjevo da ga slika, što je malo verovatno, ili je Protin portret slikao u Beogradu bez Protinog prisustva.

2.2. Autentičnost portreta. U vezi sa autentičnošću Protinog portreta postavlja se pitanje: Da li je Knežević portretisao Protu, to jest, da li je radio po modelu, tako što je Prota tom prilikom sedeo pred slikarevim štafelajem ili je portret kopiran sa nekog drugog portreta. Dr Pavle Vasić stavlja ovaj portret u svoju prvu grupu slikanih portreta.14 To znači da je, prema njegovom mišljenju, Knežević portretisao Protu po modelu. Dr Miodrag Kolarić piše: ..."Knežević svoj rad počinje portretom Karađorđa, rađenim po slici Rusa Borovikovskog, pa onda slika ostale istaknute ustanike: Protu Mateju Nenadovića, Jevrema Nenadovića, Uzun-Mirka Apostolovića"...15 Zatim je, po opisu savremenika, ili po sličnosti sa članovima porodice, naslikao portrete kneza Alekse Nenadovića, Stojana Čupića i Sime Nenadovića"...16 Po tome što u istu grupu sa Jevremom Nenadovićem i Uzun-Mirkom Apostolovićem stavlja i Protu Mateju, može se izvesti zaključak da Kolarić misli da je Knežević slikao Protu po prirodi, da ga je portretisao jer je poznato da su i Jevrem Nenadović (živeo do 1867.) i Uzun-Mirko Apostolović (živeo do 1872.) pozirali Kneževiću prilikom slikanja njihovih portreta. Pa ipak, treba reći da je Kolarićev tekst neodređen kad se radi o načinu kako je slikao Protin portret.

S druge strane, Jovan Sekulić, držeći se Spiska Steve Todorovića17 za koji kaže da je sigurno nepotpun i netačan, iznosi mišljenje da je Protin portret Knežević kopirao sa portreta koji je slikao bečki slikar Johan Bes. On, dakle, ne stavlja Protu u one ličnosti koje je Knežević radio po modelu.18

2.2.1 Najnovije mišljenje o autentičnosti portreta. Najnovije mišljenje o autentičnosti portreta, koje ide u prilog Sekulićevom gledištu, izneo je Nikola Kusovac.19 On misli da je teško prihvatljiv zaključak da je Protin portret Knežević slikao po modelu. N. Kusovac piše: "...Čini se da je Kneževićev portret samo kopija jednog ranijeg slikanog u Beogradu krajem 1846. godine rukom dobrog bečkog slikara Johana Besa, a po nalogu litografa Anastasa Jovanovića.20 Na takav zaključak upućuje činjenica da Kneževićevo kompoziciono rešenje Protinog portreta do detalja odgovora Besovom, prema kojem je Jovanović izradio poznatu litografiju objavljenu u prvoj svesci njegovog izdanja "Spomenici Srbski".21

Neka manja i beznačajna odstupanja u detaljima, kao što je boja ćurka, vrsta pojasa ili položaj ruku, mogu se objasniti razlikama koje su postojale između malog (po kome je rađena litografija) i većeg Protinog portreta (koji je ostao kod Prote) prema kojem je, po svemu sudeći, Knežević radio.22 Uostalom, Protini biografi zabeležili su da se "on do smrti bogato i čisto nosio", pa nije teško zaključiti da je prilikom višednevnog, ili višenedeljnog, poziranja Besu menjao detalje svoje "bogate" nošnje. Štaviše, na Kneževićevom portretu boja brade je belja, nego na manjem Besovom, kako se vidi i na poznatoj litografiji, što je i sam Prota zapazio kao razliku između oba Besova rada.23 Biće da Prota, u vreme kada se Knežević pojavio sa molbom da ga slika, dve godine pred smrt, umoran od preležane bolesti i pristigle starosti, nije bio rad da ponovo sedi dugo kao model pa je slikaru predložio da načini kopiju prema Besovom portretu, kojim je očigledno bio zadovoljan. Ovim predlogom morao je biti zadovoljan i praktični Knežević, jer je tako u sopstvenom ateljeu i prema raspoloživom vremenu mogao porudžbinu uspešno da završi"...24 Kao što se vidi, N. Kusovac je mišljenja "da ostareli Prota nije bio rad, ili fizički sposoban, da izdrži duga sedenja pred slikarem".25

Treba istaći da sve dotle, dok se ne pojavi neko sigurno svedočanstvo o tome kako je Knežević slikao Protin portret, valja računati na različita mišljenja stručnjaka koji se bave ovim pitanjem. Jedno je sigurno: Knežević je bio dobar i kao kopista, siguran u prenošenju svih likovnih elemenata do najsitnijih detalja, da često dovede u dilemu da li se radi o originalu ili kopiji.26

2. 3 Opis portreta. Na portretu Prote Mateje, koji je radio Uroš Knežević Prota je naslikan "do ispod pojasa s lica, kao stari sveštenik duge sede brade. Na temenu je ćelav, a duga bela kosa pada mu niz leđa. Ima plave oči. Obučen je u ružičastu mantiju, sa šarenim pojasom. Oko vrata ima veliki zlatan krst, na zlatnom lancu. Preko toga ima žutu kabanicu oivičenu mrkim krznom. Pozadina zelena, osvetljena oko glave."27

U tekstu koji je pisao Ljubomir Kovačević može se pročitati da je Prota ogrnut ćurkom (kabanicom) od belog atlasa koji je, prema kazivanju Protinog sina, književnika Ljubomira Nenadovića, nekada bio svojina Mehmed - age Fočića, a Prota ga je dobio od Srba kada je osvojen Beograd (1806. godine).28 Kao što se vidi, Kovačević beleži da Prota na portretu ima kabanicu od belog atlasa, a kustos Narodnog muzeja u Beogradu da Prota ima žutu kabanicu. Za (zlatan krst, koji Prota ima oko vrata, Kovačević piše da je Proti taj krst poslao na dar ruski car Aleksandar I (Na krstu ima natpis "Za ljubav veri i otečestva").29 Miodrag Ibrovac daje podatak o još jednom detalju na Protinom portretu. Naime, on je zabeležio da Prota o vratu nosi, pored krsta, i orden Iftihara koji je dobio od sultana za vreme boravka u Carigradu.30 To može biti samo odlikovanje koje je naslikano odmah iznad zlatnog lanca od krsta. Treba još dodati i to da Prota na portretu levom rukom drži balčak (dršku) svoje sablje, sa kojom je učestvovao u mnogim bojevima. I na sablji se primećuje jedan detalj: od vrha drške sablje do štitnika za sečivo vezan je jedan lančić. Taj lančić je imao ulogu da u toku borbe onemogući izbijanje ili ispadanje sablje iz ruke.31

2. 4 Opis spoljašnosti Prote Mateje. Interesantno je ovom prilikom izneti opis spoljašnosti Prote Mateje, kao i opis njegovog odela, koje je na osnovu predanja sačuvanog u porodici objavio u Beču Protin sinovac Konstantin Nenadović, trideset godina posle Protine srmti. Nije isključeno da je Konstantin i lično video svog strica, jer je u vreme Protine smrti imao 32 godine života. On, naravno, pravopisom onog vremena, piše: "Prota je bio osrednjeg rasta, tela koštunjavog i dosta snažnog, pleća osrednje široki, glavu imao je osrednju i poveću, kosu na glavi nosio je dugačku, natrag začešljanu i uvijenu po sveštenički, čelo imao je dosta pošire i između sastava obrva nabrano borama, a po više čela pod svoju starost bio je ćelav, obrve imao je dugačke po široke i prave, oči umereno veće i graoraste, nosa pravog i pošireg, usta umereni i ustnica crvenkasti, brkove imao je dugačke, a bradu široku, dugačku lepu i pod svoju starost belu, lice je imao ne dugo i šire, sa ispupčenim malo jagodicama, i skoro uvek rumenkasto i čisto, izgled imao je prijatan, hitlen i mudar..." A. onda, nastavlja o odelu:... "Prota je sve vrlo lepo do svoje smrti nosio, i imao je na sebi uvek čisto bogato po kroju svešteničko odelo i kapu na glavi. Opasivao je se pošire Persiskim kažimirskim svilenim šalovima (pojasima — primedba B. J.) i ogrtao svilenim Samur ćurkovima Dahije Aganlije i Fočića, koje mu je Karađorđe, kad su Beograd od Turaka osvojili, na dar za uspomenu dao, zato što mu oca Aleksu posekli"...32

Iako se može zapaziti da se ono što je zabeležio Konstantin Nenadović, bar u jednom detalju ne slaže sa onim što je Knežević naslikao na Protinom portretu. Protin sinovac piše da je Prota imao "graoraste" oči, a na portretu Prota ima naslikane plave oči.


Boško Jeremić

_____________

11 Dr Pavle Vasić, nav. delo u napomeni pod 2) (Ilustracije-portret prote Mateje Nenadovića, 47. po redu, gde je zabeleženo (1852—55). Međutim, u Katalogu slika Uroša Kneževića, str. 116, dr Pavle Vasić je decidiran i piše "slikan 1852. godine").
12 Nikola Kusovac, nav. delo, sgr. 197., Katalog sgr. 204 i Ilusgracije str. 242.
13 Ljubomir Kovačević, predgovor Memoara, prote Mateje Nenadovića, Izdanje SKZ, Beograd 1893., sgr. XVI., ili Kalendar „Kolubara" za 1936. godinu, sgr. 68.
14 Dr Pavle Vasić, navedena dela (Isto kao u napomeni pod 10.)
15 Dr Miodrag Kolarić, Klasicizam kod Srba, Narodni muzej u Beogradu, Posebna izdanja, kn,. I, MCMLXV, "Prosveta", str. 143.
16 Isto.
17 Steva Todorović, Koliko i kakvih živopisnih slika ima u beogradskim javnim zbirkama, Glasnik Srpskog učenog društva, Beograd 1868., knj. XXXIII., str. 56—65; i Jovan Sekulić, nav. delo u napomeni pod 4), str. 251.
18 Jovan Sekulić, nav. delo, str. 251.
19 Nikola Kusovac, nav. delo, str. 197.
20 Uz ovo mišljenje N. Kusovac daje napomenu: "Miodrag Ibrovac, Tri pisma Prote Mateje Nenadovića, Prilozi za književnost, istoriju i folklor, knj. 20., sv. 1—2., Beograd 1954., str. 100. Taj portret je izgubljen ili uništen za vreme prvog svetskog rata, kao i portreti druge Protine žene Joke i Svetomira Nenadovića. Ako su, zatim, tačni navodi M. Ibrovca, u kojima stoji da su tom prolikom izgubljeni i portreti Sime i Alekse Nenadovića, zajedno sa Protinom prepiskom i rukopisima Ljube Nenadovića, onda će biti da je Knežević za potrebe porodice Nenadović naslikao i replike istih portreta, jer su se sačuvali originali rađeni za Galeriju kneza Aleksandra"...(N. Kusovac, n.d. str. 1977.)
21 Napomena N. Kusovca: "Dr Pavle Vasić, Život i delo Anastasa Jovanovića, Beograd 1962., str. 66 i 69". (N. Kusovac, n.d. sgr. 197).
22 Napomena N. Kusovca: "Za manji portret Prote Mateje, koji se takođe pominje u objavljenim pismima, M. Ibrovac smatra da je to onaj koji se čuva u beogradskoj Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković". Biblioteka je 1931. godine dobila na poklon od Katarine, kćerke prvog srpskog fotografa i litografa Anastasa Jovanovića, veći broj predmeta među kojima je od naročite vrednosti "slika Prote Mateje Nenadovića, originalan rad Johana Besa". (Radoslav Marković, Univerzitetska biblioteka u Beogradu, Beograd 1968., str. 29). Međutim, taj portret može biti samo slobodno interpretirana kopija Besovog izgubljenog dela. Naime, u pismu od 4. oktobra 1846. godine Prota za manji Besov portret navodi: "Ovo je portret lepo do pojasa svršio, ali je od pojasa vrlo hitao"..., a portret koji se čuva u Biblioteci slikan je samo do pojasa, čime je sve rečeno. Autora ovog portreta, ili samo slobodnije slikane kopije, valjalo bi, prema slikarskom postupku i stilskim odlikama, tražiti u krugu oko slikara Jovana Popovića". (N. Kusovac, n.d., str 197).
23 Napomena N. Kusovca: "M. Ibrovac, nav. d., str. 103—104". (N. Kusovac, nav. d., str. 197).
24 Nikola Kusovac, nav. d., str. 197—198.
25 Ovo svoje mišljenje N. Kusovac obrazlaže i u napomeni: "O tome koliko je naporno moglo biti "sedenje" umetniku prilikom izrade portreta može se naslutiti iz pisma Prote Mateje u kojem objašnjava Anastasu Jovanoviću zašto Bes nije uspeo da izradi portret kneza Aleksandra Karađorđevića. Prota piše: ....jošte kada je vaš moler kod mene bio, ja sam svetlog knjaza nukao da posedi da mu se lik moluje, no onda imao je dosta posla i nije mogao sedeti; a drugo, kaže da mu se jedan moler obećao, vrlo iskusan, kome je i reč dao doći mu makar i 5 puta molovati ga, veli: dokle ga potrefi..." (M. Ibrovac, nav. de., str. 104)". I dalje,: "Nema sumnje da je pomenuti "vrlo iskusni" slikar upravo Uroš Knežević, pa je očigledno da on nije slikao lako i na brzinu portrete, ili bar ne kada se radilo o znamenitim i uglednim ljudima. Činjenica da je portret ponavljao po nekoliko puta, dok ne zadovolji naručioca, kazuje da je poziranje modela često bilo dugotrajno i teško"...(N. Kusovac, nav. d., str. 198).
26 Jovan Sekulić, nav., str. 251.
27 Tako je zabeležio neko od kustosa Narodnog muzeja u Beogradu, na kartonu iz kartoteke inventara pod rubrikom "opis" (stari inv. br. 259, a novi inv. br. 470). Karton sam kao i kartone ostalih portreta Nenadovića, uspeo da pogledam zahvaljujući dobroti Vere Ristić, istoričara umetnosti — savetnika Narodnog muzeja u Beogradu.
28 Ljubomir Kovačević, Prota Mateja Nenadović (posmrtno objavljen tekst — primedba B. J.), Kalendar "Kolubara" za 1936. godinu, izdanje Udruženja Valjevaca i Valjevki u Beogradu, str. 68.
29 Isto. Natpis na krstu glasi: "ЗА ЛБОВ ВР И ОТЕЧЕСТВА" Prota Mateja je dobio ovaj zlatan krst od ruskog cara posle bitke na Loznici, 5. i 6. oktobra 1810. godine, gde su Srbi pod vođstvom Karađorđa i Prote Mateje, a uz sadejstvo ruskog pomoćnog odreda, potukli Turke.
30 M. Ibrovac, nav. d., str. 101. Treba reći da je Prota izbegao u Carigrad 1840. godine, a vratio se u Srbiju u decembru 1841. godine. U to vreme na turskom prestolu se nalazio sultan Abdul Medžid I (vladao od 1839—1861. godine). Pokušao sam da pronađem šta znači "orden iftihara" da saznam kakav je to orden (u čemu mi je svesrdno pomagao Mića Kaljević, iz Gradske biblioteke "Ljubomir Nenadović" u Valjevu), ali bez uspeha. Na kraju sam u rečniku Abdulaha Škaljića "Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku", izdanje "Svjetlost" Sarajevo 1979. godine, na strani 353., naišao na reč „ITIBAR (IHTIBAR, IKTIBAR) koja znači: 1. čast, ugled, poštovanje, uvaženost, i pod 2. "itibar činiti", "itibar učiniti", što znači iskazivati (iskazati) poštovanje, odavati (odati) čast". Na osnovu toga mislim da bi "Orden Iftihara", kako ga beleži M. Ibrovac, trebao da znači "ORDEN ČASTI".
U spisku ličnih predmeta Prote Mateje, koji je sačinio i potpisao 1. decembra 1927. godine Matija S. Nenadović, unuk Prote Mateje, zabeleženo je pod rednim brojem 7.: Orden "Ivtilar" u brilijantima, Babin, a u rubrici "Odakle vodi poreklo" piše: od turskog sultana. (Vidi knjigu — Branko Vujović: BRANKOVINA, Beograd 1983, str. 107—108.
Izdanje: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture — Beograd, Društvo istoričara umetnosti Srbije i Narodni muzej — Valjevo. Posebna izdanja 3.) Dakle, Matija S. Nenadović je kao naziv ordena zabeležio "IVTILAR", a ne kao M. Ibrovac "orden IFTIHARA". Međutim, ni pod nazivom „IVTIJLAR" nisam uspeo da odgonetnem značenje tog ordena, jer ni taj naziv nisam našao u Škaljićevom rečniku turcizama.
31 Za razliku od ovog Protinog portreta koji je slikao Knežević, gde Prota levom rukom drži za dršku svoje sablje, na litografiji koju je radio Anastas Jovanović po Besovoj kopiji donetoj u Beč, Prota levom rukom drži za balčak (dršku) jatagana koji je pripadao njegovom ocu knezu Aleksi Nenadoviću, a koji se danas nalazi u Narodnom muzeju u Valjevu. Ovaj podatak je zabeležio Miodrag Ibrovac (M. Ibrovac, nav. d., str. 101. — Vidi napomenu pod 20), a zatim koristeći M. Ibrovca za izvor i Ljubisav Andrić (Protini portreti", list "Napred" br. 1172 od 9. VII—1971., str. 10). Miodrag Ibrovac je morao to dobro da zna, jer je bio šurak Jevrema Nenadovića, Protinog praunuka, pravnika i sudije iz Valjeva. U kući sada pokojnog Jevrema Nenadovića - čika Ješka nalazio se jedan primerak litografije u boji, koji je radio Anastas Jovanović po Besovoj kopiji, a koju M. Ibrovac pominje u svom delu. Ja tu litografiju nisam mogao da pogledam, jer se danas taj primerak nalazi kod arhitekte Jakova Nenadovića, koji živi u Parizu, a sin je pokojnog Jevrema Nenadovića - čika Ješka.
Da ovom prilikom napomenem da su i Protina sablja i ostali predmeti koji su pripadali članovima porodice Nenadović, a koji se danas čuvaju u Narodnom muzeju u Valjevu, otkupljeni po referatu Gradske državne arhive u Valjevu br. 575 od 3. XI 1954. godine. Muzej je u to vreme bio fuzionisan sa Arhivom.
32 Konstantin Nenadović, Život i delo velikog Đorđa Petrovića Karađorđa Vrhovnog Vožda oslobodioca i Vladara Srbije i život njegovi vojvoda i junaka, Beč 1884, knj. II, str. 399—400. (Konstantin je bio sin Nikole, rođenog brata Prote Mateje — primedba B. J.).


Napomena: Portret Prote Mateje Nenadovića preuzet sa: www.arte.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Oktobar 15, 2013, 11:07:45 pm »

**

3 PORTRET VOJVODE JAKOVA NENADOVIĆA

3. 1 Autentičnosg portreta. Portret vojvode Jakova Nenadovića, (ilustracija br. 5) što se tiče autentičnosti, za stručnjaka takođe, predstavlja mali problem. Naime, postoje mišljenja iako je Knežević slikao ovaj portret skoro dve decenije posle smrti vojvode Jakova, da nije isključena mogućnost da je slikar mogao i lično da ga vidi. Vojvoda Jakov se vratio iz Rusije u Srbiju 1831. godine, a umro 1836. godine u vreme kada je Knežević uveliko radio u Srbiji u koju je došao tokom jula 1834. godine. Dr Pavle Vasić navodi mogućnost da je Knežević mogao nacrtati neku skicu još za života vojvode Jakova, ili ga naslikao sećajući se njegovog lika, koji je ranije negde video.33 I Jovan Sekulić je izneo mišljenje da je Knežević, po svom dolasku u Srbiju, mogao i lično da vidi vojvodu Jakova:34 Na ovakve zaključke navodi činjenica što portret vojvode Jakova, u odnosu na portrete koji su rađeni napamet, "ima karaktera i izvesnu individualnu notu,"35 o što je "mnogo smeliji u koloritu, svežiji, sigurnije modelovan, neposredniji i snažniji.36 Izgleda da se slikarskim kvalitetima portret vojvode Jakova približava onim portretima koji su rađeni prema prirodi, jer je Knežević "ipak najbolji, najubedljiviji, slikarski dosledan onome što hoće da sprovede, originalan i ličan."37

Nalazeći se u dilemi da li je portret vojvode Jakova rađen napamet ili ne, dr Pavle Vasić navodi još jednu mogućnost: "S obzirom na to da je Jakov živeo u Rusiji na velikoj nozi, kao kakav bojar, moguće je da je naslikao i neki od ruskih slikara, po čijem je originalu Knežević slikao ovaj portret za galeriju."38

Da bi Knežević uspeo da naslika ovako sugestivan ustanički lik vojvode Jakova, verovatno su doprineli i dobri opisi koje su slikaru mogli dati Prota Mateja i Jevrem Nenadović, sin vojvode Jakova.

3. 2 Opis spoljašnosti vojvode Jakova. U porodičnom predanju Nenadovića sačuvan je opis spoljašnosti vojvode Jakova i izgled njegovog odela. "Jakov je bio povišeg rasta, tela koštunjavo punog i snažnog, pleća dosta široki, prsiju snažni, i zdravo kosnati, glavu imao je osrednju, kosu na glavi nosio je kratko šišanu, i u svoju starost sasvim belu imao je, kao što su mu i brkovi beli bili. Čelo imao je umereno sa borama nabrato i misleće, oči imao je poveće graoraste, obrve poveće i povijene, nos rimskog tipa, usta umerena i usnica crvenkasti, brkove je imao zdravo dugačke, debele i pravo lepo zasukato uvijene, lice imao je ne dugo, čisto, lepo i malo žućkaste boje, izgled imao je ozbiljan, junačan, mudar, prijatan i gospodstven, da je svakog privlačio sebi da ga poštuje i ljubi. "što se odela tičem, zabeleženo je: "On se čisto i lepo odevo. Za Kara-Đorđeva vremena uvek je u Vojvodskom kadiveli i srmali skupocenom odelu išao, a docnije kad je iz Rusije došo, nosio je po načinu Ruskog plemstva odelo, Srbske dušanke, a i evropsko odelo, i uvek čisto, lepo i ukusno"...39

3. 3 Opis portreta. U opisu portreta vojvode Jakova, iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, kustos je zabeležio da je to "portret starijeg čoveka koji je slikan s lica do ispod pojasa. Ima kratku sedu kosu, duge zaliske i isto tako bele duge zašiljene brkove. Odeća mu je tamno-plava i tamno-zelena, bogato ukrašena zlatom. Ispod vrata orden. Za pojasom zadenuto oružje. S leve strane vidi se deo balčaka od sablje. Pozadina smeđe maslinasta, osvetljena s desne strane."40

3.4 Istorijska pojedinost na portretu. Koliko se Knežević interesovao za istorijske pojedinosti i prikazivao ih kad god je to bilo moguće, vidi se i po tome što je na portretu vojvode Jakova naslikao jedan detalj, na osnovu predanja sačuvanog u porodici Nenadović. Ali, da vidimo prvo šta kaže predanje: ... "Za sve vreme desetogodišnje borbe Srba sa Turcima Jakov je se borio uvek sa Bosanskom vojskom na jugozapadu. Jakova su držali skoro za najveštijeg i srećnog vojvodu, jer gotovo svud je u bojevima nad Turcima održavao pobede. On je osim napred navedeni bitaka bio još u mnogim i drugim bitkama. No srećan je bio, te nije više na sebi imao nego tri rane. Jednu je dobio na glavi u bitki kod Loznice na Žičkom polju, drugi put zdravo ranjen je bio u nogu u bitki kod Lešnice progoneći Osman-Pašu i Francuze i treći put bio je ranjen u desnu ruku do samog ramena u bitki na Sakalu u Bosni. Od ove poslednje rane Jakovljeva je desna ruka izgubila moć, i nije se mogao kretati svuda kako je hteo, a naročito na više. Kad je se Bogu molio i krstio, nije mogao prste svoje do čela doneti. Pa tako nije mogao sabljom da radi i pištoljima desnom rukom da bije. I tako je sablju pasao i pištolje nosio na protivnoj desnoj, za levu ruku naručnijoj strani, počem je se obučio levom kao i desnom rukom sablju vaditi, Turke seći i pištoljima ji tući"...41

Knežević se sigurno morao sit naslušati ovakvih pričica, a podatak o paralisanoj desnoj ruci iz ovog predanja iskoristio je slikajući portret vojvode Jakova na taj način što je na portretu naslikao oružje (pištolje i sablju) sa desne strane, a levu ruku vojvode Jakova sa šakom na silavu (pojasu za oružje), spremnu da se lati pištolja ili sablje.

3.5 Godina slikanja portreta. U vezi sa godinom slikanja portreta vojvode Jakova već je rečeno da je u novinskom članku ("Srbske novine") od 4. XI—1855.) zabeleženo da se među šesnaest gotovih likova istaknutih ustanika nalazio i lik vojvode Jakova. I dok dr Pavle Vasić smatra da je portret rađen u vreme 1852—1855. godine,42 Nikola Kusovac je mišljenja da je portret slikan oko 1852.43


Boško Jeremić

_______________

33 Dr Pavle Vasić, nav. dela (Vidi napomenu pod 2), str. 63 i napomenu pod 3), str. 38).
34 Jovan Sekulić, nav. d., str. 253
33 Dr Pavle Vasić, isto kao u napomeni pod 33)
34 Jokan Sekulić, nav. d., str. 253
37 Isto
38 Dr Pavle Vasić, isto kao u napomeni pod 33)
39 Konstantin Nenadović, nav. d., str. 360—36
40 Prepis sa kartona iz kartoteke Narodnog muzeja u Beogradu — stari inv. br. 266, novi inv. br. 445
41 Konstantin Nenadović, nav. d., str. 361—362
42 Dr Pavle Vasić, nav. delo u napomeni pod 2) — Katalog slika Uroša Kneževića, str. 116., i Ilustracije: portret vojvode Jakova Nenadovića — 48 po redu.
43 Nikola Kusovac, nav. delo — Katalog, str. 204., i Ilustracije, str. 243.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Oktobar 15, 2013, 11:28:40 pm »

**





4 PORTRET KNEZA ALEKSE NENADOVIĆA

4. 1 Autentičnosg portreta. Kneževićevo interesovanje za istorijske pojedinosti došlo je do izražaja i prilikom slikanja portreta kneza Alekse Nenadovića (ilustracija br. 6). Za ovaj portret se svi, koji su do sada pisali o njemu, slažu da je rađen napamet — po opisu savremenika ili po sličnosti sa članovima porodice. Knežević je koristio živu porodičnu tradiciju pa se spoljašnost kneza Alekse na portretu potpuno slaže sa opisom koji daje Konstantin Nenadović, unuk kneza Alekse.

4. 2 Opis spoljašnosti kneza Alekse. Konstantin Nenadović sa dosta detalja opisuje kneza Aleksu: "Knez Aleksa je bio stasa osrednje višeg, tela snažnog i koštunjavog, glavu imao je osrednju, koju na glavi nosio je napred kratku začešljanu, a ostrag od potiljka dugačku, koju je u pletenicu (perčin) pleo i niz leđa pušćo, lice čisto, lepo malo rumenkasto, obrve imao je guste, velike i povijene, koje su mu skoro oči natkrivale, brkove je imao smeđe, debele, guste, povelike i pravo zasukane, a izgled ozbiljno prijatan i junačan"...

Konstantin Nenadović daje i detaljan opis odela svoga dede: "Aleksa je uvek nosio čisto narodno odelo; uleto nosio je na nogama tozluke i na sebi čistu do kolena košulju, a po vr iste džemadan ili koporan a i ječermu, a po vr džemadana fermen ili kratki gunj. A u zimlje doba čakšire od plave boje, džemadan i fermen, a po vr svega veliki resnati gunj sa trorakljim na prsima svilenim zakopčaljkama. Obično išo je sa golim vratom, a nosio je i crnu maramu i okovratnik crni oko vrata, a na glavi nosio je crnu šubaru, a i kapu kriškaru od plave čoje ili kadive, koje pruge šava odozgo popunjene su bile gajtanom zlatnim. I po kraj svega tog uvek nosio je za silajem po jedan pištolj i mali nož. Kod kuće je imao i čuvo Austrijski oficirski potpun mundir sa čakovom (čakov = paradna vojna kapa u Austriji — primedba B. J.), koji je zlatnim gajtanom u vr i u dnu opervažen, i kog je u sonenširima pervaz zlatom izvezen bio, a na čakovu i napred bila je zabodena zlatna ruža, sa štikovanim u sredini imenom Austrijskog cesara"...44

Treba reći da dr Pavle Vasić ne isključuje mogućnost da je Knežević video i slikao pojedine delove odela kneza Alekse, koji su se bili sačuvali u porodici Nenadović. Mali nož za pojasom, koji se vidi na portretu, čuva se danas u Narodnom muzeju u Valjevu, a po predanju u porodici Nenadović koristio se — posle smrti kneza Alekse — samo za sečenje slavskog kolača.45 Nož je belokorac. Na dršci su utisnuti vegetativni ornamenti. Dužina noža je 28 st, sečiva 18 st. Što se tiče lica ono je, verovatno, manje verno, mada se uglavnom podudara sa opisom K. Nenadovića".

4. 3 Opis portreta. Za portret kneza Alekse kustos Narodnog muzeja u Beogradu beleži da je to "Portret sedog čoveka slikanog do ispod pojasa u stojećem stavu, okrenutog tri četvrti u levo. Brci usukani, perčin pada niz leđa. Obučen je u plavo i zeleno odelo sa crvenim silavom za pojasom. Pozadina smeđa s desne, zelenkasto siva s leve strane".46

4. 4 Poređenje portreta sa portretom vojvode Jakova. Ako bismo želeli da uporedimo portret kneza Alekse sa portretom njegovom brata vojvode Jakova, onda bi smo mogli da navedemo reči Jovana Sekulića: "Dok je portret kneza Alekse Nenadovića siromašniji u detaljima neposredno viđenog i doživljenog, sa jednim skromnim akcentom perčina koji pada niz leđa, dotle je portret njegovog mlađeg brata vojvode Jakova, koga je Knežević po svom dolasku u Srbiju mogao i lično da vidi, s obzirom na to da je ovaj umro 1836. godine, mnogo smeliji u koloritu, svežiji, sigurnije modelovan, neposredniji i snažniji"...47

4. 5 Godina slikanja portreta. Što se tiče godine slikanja portreta kneza Alekse, treba reći da postoji mišljenje da je portret slikan 1855. godine,48 kao i mišljenje da je slikan možda oko 1852.49


Boško Jeremić

______________________

44 Konstantin Nenadović, nav. d., str. 327—328.
45 Ovaj podatak saopštio mi je Protin praunuk Jevrem Nenadović — čika Ješko, pravnik i sudija iz Valjeva, sa kojim sam jedno vreme zajedno radio u Narodnom muzeju u Valjevu.
46 Dr Pavle Vasić, nav. dela (Vidi napomenu pod 2), str. 63, i pod 3), str. 39)
47 Prepis sa kartona iz kartoteke Narodnog muzeja u Beogradu — stari inv. br. 287., novi inv. br. 701. Treba napomenuti da je na kartonu u rubrici "način nabavke" zabeleženo da je portret "poklonio Ljubomir P. Nenadović 1865."
48 Jovan Sekulić, nav. d., str. 253
49 Dr Pavle Vasić, nav. delo u napomeni pod 2) — Katalog slika Uroša Kneževića, str. 122 i Ilustracije — portret kneza Alekse Nenadovića, 55 po redu.


Napomena: Portret Prote Mateje Nenadovića preuzet sa: www.arte.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Oktobar 15, 2013, 11:52:45 pm »

**

5 PORTRET VOJVODE SIME NENADOVIĆA

5. 1 Autentičnost portreta. I portret vojvode Sime Nenadovića, (ilustracija br. 7) najmlađeg sina kneza Alekse, Knežević je izgleda morao da slika napamet — po pričanju i opisu savremenika, ili po sličnosti sa članovima porodice. Takvo mišljenje zastupaju Jovan Sekulić i dr Miodrag Kolarić.50 I dr Pavle Vasić piše da je Kneževiću za slikanje portreta vojvode Sime poslužio sličan izvor koji je umetnik koristio prilikom slikanja portreta kneza Alekse.51 Ali, on iznosi i pretpostavku da bi to mogla biti kopija sa nekog drugog portreta. Na ovakav način zaključak navodi činjenica što se portret vojvode Sime takođe odlikuje živahnošću i ubedljivošću kao i portret vojvode Jakova "pa se može pretpostaviti da je rađen po nekom uzoru, minijaturi ili portretu koji je do sada ostao nepoznat."52

5. 2 Opis portreta. Neko je od kustosa Narodnog muzeja u Beogradu je za portret vojvode Sime zabeležo da je to "Portret mlađeg punijeg čoveka, slikanog do ispod pojasa u stojećem stavu. Obučen je u zelenu donju haljinu, zlatom ukrašenu. Preko nje ima kratku ružičastu odeću dugih rukava. Za crvenim silavom oružje. Desna ruka za pojasom. Pozadina siva."53 Ovom opisu treba dodati da vojvoda Sima na portretu desnom rukom za pojasom pridržava fišekliju, okačenu oramenikom preko levog ramena, koja je danas izložena u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Valjevu.

5. 3 Opis spoljašnosti vojvode Sime. Konstantin Nenadović, sinovac vojvode Sime, daje dosta precizne podatke o tome kakav je bio spoljašnji izgled njegovog strica i kakvo je odelo nosio, a tim podacima se svakako koristio i slikar Uroš Knežević. Konstantin je, na osnovu predanja sačuvanog u porodici, zabeležio:... "Sima je bio vrlo lep čovek, nežnog i vrlo prijatnog veselog lica, lepi čisti obraza, obrva plavi povijeni, brčiće kao mlad imao je male, kosu na glavi imao je smeđu i po evropskom aristokratskom ukusu češljatu. On je bio stasa povisokog, i snagu tela s prema njegovim mladim godinama imao je neobično u veliko razvijenu, kao čovek u mnogo starijim godinama."... A, onda nastavlja o odelu: "...Nosio se tako čisto i ukusno gospodski da mu nije ravnog bilo u Srbiji. I osim vojvodskog bogatog odela imao je i nosio bogate samur — ćurkove, bekeše, dušanke gajtanima izvezene; a i drugo evropsko francusko odelo, i pokraj toga imao je luksuzni toaletni stvari."...54

5. 4 Slikar je shvatio suštinu lika vojvode Sime. Knežević se sigurno nije interesovao samo za spoljašnji izgled i izgled odela vojvode Sime. On je morao čuti i priču o otmenoj i plemenitoj duši ovog najmlađeg i najobrazovanijeg vojvode iz prvog srpskog ustanka, koji je znao nemački, italijanski i mađarski jezik. Kneževiću je morao biti poznat i patriotski žar vojvode Sime, koji je 1813. godine, kada je ustanku zapretila najveća opasnost, prešao u Srbiju, gde je, zbog svojih vojničkih znanja i vrlina, u dvadesetoj godini bio postavljen od Karađorđa za kolubarskog vojvodu. Knežević je sigurno znao da je vojvoda Sima, kao kneževski sin i još tako reći dečak, kadet Austrijske carevine, mogao mirne duše da ostane u svojoj službi daleko od krvavog poprišta borbi u Srbiji. Znao je da Simi Nenadoviću to niko ne bi mogao da zameri, ili da ga zbog toga osudi, jer je njegova porodica dala takav udeo u borbi za oslobođenje od turskog ropstva kao malo koja u Srbiji. Knežević je posebno, kao slikar i umetnik, morao osetiti opredeljenje vojvode Sime da plemenitost obavezuje i da on ne bi bio veran odraz kuće Nenadovića da je ostao po strani, daleko od sudbonosnih vojevanja u Srbiji. I na kraju, Kneževića je moralo kosnuti saznanje o ranoj tragičnoj smrti vojvode Sime, koji je na čelu valjevske vojske pri jurišu u boju na Dublju, 14. jula 1815. godine, pao smrtno pogođen u dvadeset trećoj godini. Slikar je morao osetiti da će ovaj slavni podvig ostati upisan u istoriji kao jedan od najplemenitijih priloga u borbi za oslobođenje srpskog naroda.

Knežević je, dakle, sve to morao da zna i oseti da bi mogao da naslika ovako "neobično lep portret mladog vojvode Sime Nenadovića, koji skoro sa dirljivom sugestivnošću oživljava ovu mladalačku, čistu i punu entuzijazma prirodu, punu vere i samopouzdanja u stvar za koju se bori i gine."55 Kao što piše Jovan Sekulić... "Portret vojvode Sime Nenadovića nije samo istorijski memento, sećanje na ovu herojsku ličnost iz ustanka, on je i deo Kneževićevog unutarnjeg raspoloženja doživljenog u duši, nošenog u srcu i izlivenog na platnu"..."

5.5 Godina slikanja portreta. Što se tiče godine slikanja portreta vojvode Sime Nenadovića, treba reći da dr Pavle Vasić piše da je to moglo da bude u Beogradu oko 1856," a Nikola Kusovac da je možda slikan oko 1852. godine."56


Boško Jeremić

________________

50 N. Kusovac, nav. delo, Katalog — str. 204., Ilustracije — str. 245.
51 Jovan Sekulić, nav. d., str. 253., i Dr Miodrag Kolarić, nav. d., str. 143.
52 Dr Pavle Vasić, nav. dela — vidi napomenu pod 2), str. 64 i pod 3). str. 39.
53 Isto
54 Prepis sa kartona iz kartoteke inventara Narodnog muzeja u Beogradu — stari inv. br. 276., novi inv. br. 1024.
55 Konstantan Nenadović, nav., d., str. 244
56 Jovan Sekulić, nav. d., str. 253
57 Isto.
58 Dr Pavle Vasić, nav. delo u napomeni pod 2) — Katalog slika Uroša Kneževića, str. 122
59 Nikola Kusovac, nav. delo — Katalog, str. 204., i Ilustracije, str. 244.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Decembar 30, 2015, 04:45:40 am »

*

OTKRIVENA SLIKA UROŠA KNEŽEVIĆA

Portret gospođe Smiljane Milosavljević iz 1836. godine danas je u vlasništvu jednog Beograđanina i "Politika" ga sada, posle 173 godine, prvi put objavljuje za javnost

Gornji Milanovac — Portret gospođe Smiljane Milosavljević, rad Uroša Kneževića (1812—1872), jednog od najplodnijih srpskih portretista 19. veka, juče je prvi put fotografisan pred očima javnosti. Slika je velikog formata (70 h 50 cm), rađena uljem na platnu i jedan je od prvih ženskih portreta, možda i prvi, slikanih južno od Save i Dunava.

Na samoj slici je i autorova beleška: "Sie izobraženije predstavlja Smiljanu Sime Milosavljevića iz sela Bešića. U Čačku, 26. dekembra 1836". Te godine je Knežević boravio u ovom gradu i naslikao dva portreta gospodara Jovana Obrenovića i grb na njegovom konaku (danas je u njemu muzejska postavka).

— Nas je ovaj portret zainteresovao, jer je Smiljana bila iz Beršićakod Gornjeg Milanovca. Slikar je izostavio slovo "r", jer se tada, a i danas, ime sela izgovaralo bez tog glasa. Slika se dugo nalazila u vlasništvu porodice Vasilić iz Užica, za nju se nije znalo punih 136 godina, sve dok je, 1972. godine, nije otkrio i evidentirao Radomir Stanić, tadašnji direktor Zavoda za zaštitu spomenika u Kraljevu. Tragom njegove zabeleške pošli smo u potragu i pronašli je kod jednog od potomaka Vasilića po ženskoj liniji, koji živi u Beogradu — kaže Borisav Čeliković, direktor Muzeja rudničko-takovskog kraja.

Ko je Smiljana Milosavljević? Ljudi iz milanovačkog Muzeja su se dali u traganje i ponešto doznali. Reč je o gospođi udovici iz gornjeg sloja ondašnjeg društva. Verovatno je poticala iz porodice Vukomanović iz sela Srezojevci, tazbine kneza Miloša, ili iz kuće Vase Popovića iz Beršića, kneza crnogorske nahije. Bila je bliska dinastiji Obrenović, živela je u Čačku, bila jedna od retko obrazovanih žena toga vremena — utvrđeno je da je bila prenumerant (pretplatnik) više tada objavljenih knjiga. Očito je živela u materijalnom izobilju, što svedoči i ogrlica na portretu sa dva reda gusto nanizanih dukata.

Sadašnji vlasnik ne želi da se odvoji od ovog portreta, smatra ga porodičnom relikvijom. Ne želi ni da obelodani svoje ime i adresu. Dozvolio je jedino da Kneževićevu sliku fotografišemo. Objavljivanjem u "Politici", prvi put posle 173 godine, javnost je sada može videti.

Usput nam je ispričao neke zanimljivosti u vezi sa portretom. Slika je, jedno vreme, bila u posedu Ostoje Vasilića, čuvenog užičkog profesora matematike, potom je postala vlasništvo babe po majci sadašnjeg posednika.

— Kad je Tito posetio Užice, 1954. godine, gradski čelnici su hteli da Kneževićev portret Smiljane Milosavljević poklone maršalu. Ali, moja baka nije htela sliku da ustupi ni po koju cenu. Baka je, tada relativno mlada, zaposlena žena, kao kaznu, dobila premeštaj u Požegu — priča nam sadašnji vlasnik portreta.


Boško Lomović | 08.12.2009 | Politika
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: