Narodna nošnja — Nišavski region
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « ZONE NARODNE KULTURE I UMETNOSTI « Moravska zona « Narodna nošnja — Nišavski region
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Narodna nošnja — Nišavski region  (Pročitano 5883 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« poslato: April 11, 2011, 01:24:20 am »

*


NARODNE NOŠNJE — NIŠAVSKI REGION




Pafte


Nišavski okrug Niš je osnovan 1992. godine... Nišavski okrug čine grad Niš i opštine Aleksinac, Doljevac, Merošina, Ražanj, Gadžin Han i Svrljig kao i gradske opštine Medijana, Pantelej, Crveni krst, Palilula i Niška banja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 11, 2011, 01:26:07 am »

*


NARODNE NOŠNJE — NIŠAVSKI REGION










red 1: devojka u niškoj nošnji;
red 2: zenska dudica;
red 3: zenski srmeni jelek;
red 4: zenska pregaca;
red 5: zenski zubun od belog sukna i
red 6: opancici pertlaši

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 28, 2016, 01:05:44 am »

*
УДК: 391(497.11)"183"
ИД Број: 205948684
Radisavljević Vladan
etnolog-antropolog
Aleksinac



NARODNA NOŠNJA U ALEKSINAČKOM POMORAVLJU
U PERIODU OSLOBAĐANJA OD TURAKA 1830—1833. GODINE



Apstrakt: Rad predstavlja skroman doprinos ovogodišnjem izdanju časopisa "Karadžić" posvećenom obeležavanju 180 godina od oslobođenja Aleksinca od Turaka, odnosno pripajanja Aleksinačke nahije tadašnjoj kneževini Srbiji. U eseju je dat okvirni opis narodnog odevanja ovog kraja, sa ciljem da se upotpuni slika života ljudi pod novonastalim istorijskim okolnostima.

Ključne reči: Aleksinac, kultura, narodna nošnja, srpski građanski kostim, odevanje, tatar-Rista Prendić


Uvod

Sa pogodnostima koje su Srbiji potvrđene Hatišerifom iz 1830. godine i pripajanjem šest nahija tadašnjoj kneževini Srbiji 1833. godine, polako i sigurno su nastajali uslovi za stvaranje srpskog građanskog sloja sa svim svojim kulturnim osobenostima. Među tih šest nahija bila je i Aleksinačka nahija, ali ne u svojoj celosti, jer se nova granica pomerila na jug, između varoši Aleksinca i sela Katuna, pa je deo Aleksinačkog pomoravlja i dalje ostao u Turskoj carevini, još uvek pod jakim uticajem orijentalne kutlure. Aleksinac se tako i počeo razvijati kao pogranična varoš i kao takav je ostao gotovo pola veka (sve do 1877. godine). To je upravo uslovilo i brži raskid sa otomanskim nasleđem na ovoj pograničnoj teritoriji, u vidu promena na odeći, prostornog ponašanja u samoj varoši podizanjem crkava i škola, rušenjem džamija i arnautskih mahala (Arnauti su imali zasebnu malu koja se zvala Arnautska Mala i koja se protezala pored Moravice idući groblju1), intenzivnijeg prihvatanja zapadnih sistema vrednosti itd. "Ovo je sasvim razumljivo, jer se upravo na granicama, na ivicama, i odvija diferencijacija odnosno razdvajanje celina. Pošto identitet i alteritet, identičnost i drugost, žive u simbiozi, njihove se najistaknutije odlike artikulišu upravo tamo gde se oni susreću — na granicama."2


Narodna nošnja u Aleksincu


Za razliku od modnog kostima, fiksirani kostim poznatiji kao narodna nošnja, trpi sporije promene, pre svega zbog svoje funkcionalnosti. Narodna nošnja pruža informacije o etničkom i geografskom poreklu ljudi koji je nose i govori nam o  konfesionalnom, bračnom, imovinskom, ritualnom statusu i starosnoj dobi osobe. Moramo imati na umu i to da se, kako kaže profesor Ivan Kovačević, svakodnevnom radnom odelu XIX veka (i prve polovine XX veka), iz praktičnih i estetskih razloga, nije pridavala veća pažnja pri sakupljanju, pa danas, kada kažemo narodna nošnja, uglavnom imamo predstavu o odelu koje se nosilo u specijalnim prilikama3, ili onom koju je nosio bogatiji sloj ljudi.

Iako su promene na narodnom kostimu spore, određene istorijske prilike i nagle promene u društvu (promena vlasti, nagli ekonomski napredak, migracije stanovništva...) svakako ostavljaju traga i na narodnom odelu.

Osnovu muške narodne nošnje činila je dugačka košulja od belog kučinjavog platna ili lana, krojena od jednog komada platna na koji se dodaju dva "klina" sa obe strane ispod rukava, čime se dobija proširenje (tzv. "dinarski" tip košulje). Čakšire sa "đutlucima" ili "poguzinama" koje su se nosile u to doba, narod je nazivao "poturlije"4.

Pored njih nošene su i čakšire uskog kroja, sa manje ukrasnih gajtana. U početku su krojene od belog debelog sukna, a ukrašavane crnim vunenim gajtanima, da bi od sredine XIX veka preovladala crna boja sukna. Čakšire su opasivane u pojas raznobojnim vunenim tkanicama, a imućniji su opasivali i kožne pojaseve "silave" u kojima su nosili oružje ili pribor za duvan. Na gornjem delu tela je najčešće dolazio duži ili kraći "džemadan" odnosno jelek sa preklopljenim prednjim polama, ili u nekim slučajevima "čepkenli" mintan (sa visećim, prosečenim rukavima). Na nogama su se na selu nosili opanci domaće proizvodnje od neštavljene svinjske kože, a u samoj varoši su najčešće nošene plitke šiljate cipele "jemenije", koje su dobile naziv po državi Jemen odakle i potiču. Na glavi su nošeni crveni fesovi oko kojih su obmotavani peškiri ili kape poznate kao "kriškare" ili "dinjare". Čuvene velike šubare ili "barle", karakteristične za istočnu Srbiju, nošene su po Aleksinačkim selima istočno od Morave.5

Jedna od karakterističnih promena u načinu odevanja i ukrašavanja tela muškaraca, koja biva sve učestalija u tom periodu, jeste šišanje perčina, koje su muškarci do tada rado nosili. Naredba o šišanju perčina je i zakonom bila određena i vršila se iz vrlo praktičnih razloga, naime, u borbi sa neprijateljem, borac bi bio vrlo lako onesposobljavan hvatanjem za kosu. Tihomir Đorđević prenosi kako mu je u detinjstvu pričala baba Vukana iz sela Lužana, kako je skinut perčin njenom mužu i ostalim Lužancima neposredno po prisajedinjenju Aleksinca Srbiji. "Jednoga dana, priča ona, dođe kapetan sa pandurima i pozva sve seljake kod Kule (bivša Frenčevića kula ispod Lužana). Kad se seljaci skupiše, on naredi pandurima, te im, velikim terzijskim makazama, poodsecaše perčine. Ljudi se postiđeno vratiše kućama, noseći svaki svoj perčin, koji su bili debeli kao konjski repovi. Kad mi žene vidosmo šta je učinjeno, počesmo kukati kao za mrtvacem."6

Dobar opis odela jednog viđenijeg Srbina toga vremena, daje nam Sima Trojanović, opisujući izgled Riste Prendića iz Aleksinca, čuvenog tatarina Knjaza Miloša. S obzirom da je kao glasnik imao privilegije službenog lica, po želji Kneza Miloša, Rista je bio odeven gotovo potpuno po turski. "Šalvare duge do zemlje, boje crvene, zatvoreno-plave ili maslinaste od fine skerlet-čohe, svilenim gajtanom izvezene, a na desnoj i levoj nogavici izrađen je bio ornament nalik na polumesec, ali ne "polumesec" jer bi time sasvim pokazivao turski emblem, a on je to hteo da izbegne, ali makar malo kad je nalik, Turcima je ipak godio."7

Opasivao se sa dva pojasa, širim "tarabolosom" i kitnjastijim silavom "od fina sahtijana, sav izvezen zlatom"8 u koji je bila zadenuta kubura sa kundakom okovanim u srebru i jatagan. Jelek u crvenoj ili zelenoj boji bio je izvežen punim zlatnim vezom i sa zlatnim pucima. Preko njega nosio je ćurče sa širokim rukavima postavljeno samurovinom. Na glavi je nosio fes sa kićankom, a za njegov skupoceni ćurak se u Aleksincu govorilo, kada neko neće nešto da prokaže: "Kaži, kaži, dobićeš tatar-Ristin ćurak." Na nogama je nosio već pomenute jemenije, dok je u putu nosio široke čizme.

I u ženskom odevanju ovoga kraja, obavezna je dugačka bela košulja dinarskog tipa. Preko nje, žene su nosile "zapregu" ili "zavijaču". To je karakteristična vunena ili pamučna suknja koja se sa malim izmenama do skora mogla videti u Aleksinačkom pomoravlju. Isprva rađena od dve pole, obavijala se oko tela. Vremenom se skraćuje i slobodni krajevi se sastavljaju te poprima formu prave suknje. Preko zavijače žene su se opasivale pregačama (keceljama). Na gornjem delu tela najčešće je nošen haljetak od belog sukna pod nazivom ćurdija ili zubun. "Ćurdija se zvala u selima zapadno od Morave, a na istoku je to bio zubun, zobun."9 Vrlo lep i karakterističan odevni predmet ukrašavan izveženim cvetnim motivima, kićankama i prišivenim komadima vune. Za žensko oglavlje tog vremena karakteristični su "trvelji". Sastoje se iz dve ispletene vunene pletenice koje se upliću sa kosom ili samo savijaju pored ušiju.10 Preko trvelja se nosila kapa "ručnik" sa resicama koje su padale niz leđa, a na kojima su visili razni metalni novčići. Preko toga se vezivao beli platneni peškir poznatiji kao "ubradač". Na nogama su takođe nošeni opanci.

* * * *

Pojedini delovi odeće turskog porekla su strogo zabranjivani nemuslimanskom stanovništvu (čalme, materijal u zelenoj i crvenoj boji itd.). Sa narodnim oružanim ustancima sa početka XIX veka i slabljenjem centralne vlasti, kako kaže Jasna Bjeladinović-Jergić, dolazi do sve češćeg kršenja zabrane nošenja odeće istočnjačkih osobina, pre svega od strane viđenijih Srba. Nakon izdejstvovanja slobode 1833. godine, dolazi do prekida sa ovom vrstom buntovništva te i do sve brže evropeizacije u načinu odevanja našeg stanovništva, čime je trebalo što pre odbaciti sve ono što bi podsećalo na doskorašnjeg zavojevača. Dimitrije Davidović, po čitanju hatišerifa, simbolično skida šal (čalmu) i šalje ga kući.11 U tom periodu "traganja" za sopstvenim nacionalnim identitetom nastaje "srpski građanski kostim"12, čija je osobenost sama kombinacija već postojećih odevnih predmeta, a koji vremenom postaje u potpunosti standardizovan. Takva nova kombinacija se prilično uklapala i u modne trendove Zapadne Evrope toga vremena.

Osnovu tog novonastalog srpskog građanskog kostima kod žena činila je sada već obavezna svilena košulja, usko krojena do tela i "fistan" odnosno dugačka haljina sa srcolikim izrezom na grudima. Grudni otvor na fistanu pokrivao se maramom koja se uvlačila u otvor fistana. Oko struka se vezivao pojas "bajader". Preko fistana se nosio možda i najkarakterističniji odevni predmet tog doba — "libade" koje je dugo do struka i sa zvonastim rukavima, najčešće od somota sa zlatnim gajtanima. Zimi su se nosile i bunde od tamnog atlasa ili somota, naravno, postavljene krznom. Na glavi je nošen fes sa tepelukom, odnosno filigranskom pločicom kružnog oblika ukrašenom još i metalnim novčićima. Udate žene su nosile i "bareš", somotsku traku oko tepeluka ukrašenu biserima i dragim kamenjem.


Zaključak

Proces evropeizacije muškog načina odevanja je tekao mnogo brže negoli proces prihvatanja zapadnoevropskih trendova u ženskom odevanju, zato što su muškarci u suštini više putovali od žena, i školovali se u inostranstvu, dok ulogu održavanja nacionalnog oblika odevanja preuzima upravo ženski kostim. Već nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine, evropski muški kostim je jedini oblik odevanja muškaraca u gradovima pa tako i u Aleksincu.

Dakle, sa oslobođenjem i stvaranjem mladog građanskog društva koje je želelo da na svaki mogući način izrazi svoj novi, povoljni položaj u državi koja je u povoju, stvoreni su uslovi i za prodor modnog kostima (i veštačkih materijala) iz Zapadne Evrope, koji će, već prema trendovima imati raznolike forme u nastupajućem vremenu.


_____________________

01 Тихомир Р. Ђорђевић, Алексинац после ослобођења од Турака 1833. godine, Политика број 9209 — година XXXI , Београд, понедељак 1. јануар 1934.
02 Марија Тодорова, Имагинарни Балкан, Београд, 2006, стр. 20
03 Иван Ковачевић, Музеји и модернизација: дрес, трактор и пластична лутка, Етноантрополошки проблеми, свеска 2, Београд, 2011, стр. 367
04 Драгослав Антонијевић, Алексиначко поморавље, Београд, 1971, стр. 103
05 Драгослав Антонијевић, нав. дело, стр. 103
06 Др. Тихомир Р. Ђорђевић, Коса у Јужних Словена, у Загребу, 1926, стр. 25
07 Сима Тројановић, Наше кириџије, Српски етнографски зборник, број 13, Београд, 1909. стр. 104—105, у: Милорад Јовановић, Последњи српски татарин Риста Прендић, Пешчаник бр. 4 Историјски архив Ниш, 2006. стр. 189
08 Сима Тројановић, нав, дело, стр. 189
09 Драгослав Антонијевић, нав. дело, стр. 107
10 Јасна Бјеладиновић-Јергић, Српска традиционална одећа, Народна култура Срба у XIX и XX веку, Београд, 2003, стр. 33
11 Тихомир Р. Ђорђевић, Из Србије Кнеза Милоша, Културне прилике од 1815. до 1839. године, Просвета-Београд, 1983, стр.53 према: М. Гавриловић, Милош Обреновић II, "Наставник" за 1913, стр. 707
12 Мирјана Прошић Дворнић, Женски грађански костим у Србији XIX века, Зборник Музеја примењене уметности 24—25, Београд, 1981—82



THE FOLK COSTUME IN POMORAVLJE OF ALEKSINAC IN THE PERIOD
OF LIBERATION FROM THE TURKS 1830 — 1833


Summary

With the liberation from the Turks, conditions for creating a Serbian civil class with all its cultural characteristics were slowly and surely realized. Aleksinac was annexed to the Principality of Serbia in 1833. The national garment of this region belongs to the zone of the central Balkans, and with changes in economy, politics and the structure of the population, it has suffered some changes. With the disappearance of Turkey’s ruling government, people generally rejected Turkish clothing elements and the so-called "Serbian civil costume" was created.


Literatura:

Антонијевић, Драгослав, Алексиначко поморавље, Српски етнографски зборник, књига LXXXIII одељење друштвених наука, Живот и обичаји народни, књига 35, Београд, 1971.
Бјеладиновић-Јергић, Јасна, Српска традиционална одећа, Народна култура Срба у XIX и XX веку, Београд, 2003.
Ђорђевић Р. Тихомир, Алексинац после ослобођења од Турака 1833. године, Политика, број 9209 — година XXXI, Београд, понедељак 1. јануар 1934.
Ђорђевић Р. Тихомир, Из Србије Кнеза Милоша, Просвета — Београд, 1983.
Ђорђевић Р. Тихомир, Коса у Јужних Словена, посебни отисак из "Народне старине", у Загребу, 1926.
Јовановић, Милорад, Последњи српски татарин Риста Прендић, Пешчаник бр. 4 Историјски архив Ниш, 2006.
Прошић Дворнић, Мирјана, Женски грађански костим у Србији XIX века, Зборник Музеја примењене уметности 24—25, Београд, 1981—82.
Тодорова, Марија, Имагинарни Балкан, Београд, 2006.

KARADŽIĆ : časopis za istoriju, etnologiju, arheologiju i umetnost / Broj 5/2013.
glavni i odgovorni urednik Aleksandar Nikezić. Aleksinac : Zavičajni muzej
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: