Uroš Predić (1856—1953)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XVIII—XXI veka « Uroš Predić (1856—1953)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Uroš Predić (1856—1953)  (Pročitano 11398 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« poslato: Mart 12, 2011, 09:02:35 am »

**




UROŠ PREDIĆ
(Orlovat, 07.12.1856 — Beograd, 11.02.1953)


"Uroš Predić je, pored Paje Jovanovića, najznačajniji srpski predstavnik akademskog realizma. Školovao se u Beču a život je proveo između Beča, Beograda i rodnog Orlovata. U svom slikarskom opusu najviše je negovao portret, žanr sa nacionalnim motivima i predstave istorijske tematike, ali se bavio i ikonopisom i oslikavanjem ikonostasa, zbog čega se smatra poslednjim značajnim srpskim ikonopiscem. Bio je jedan od osnivača Lade i Udruženja likovnih umetnika i dugogodišnji predsednik ovih udruženja. Dopisni član SANU postao je 1896. a redovan 1910. godine."

Autoportret Uroša Predića iz 1916. preuzet sa portala Magic Blue
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 07, 2011, 09:59:50 pm »

*

UROŠ PREDIĆ


Uroš Predić rođen je u Orlovatu 1857. godine. Nakon završene gimnazije, pančevačke realke koja je kasnije nazvana po njemu, otišao je na školovanje u Beč 1876. godine. Umetničku akademiju u Beču završio je 1880. godine u klasi profesora Gripenkerla. U toku studija dobio je Gundelovu nagradu za slikanje uljem po muškom modelu.

Od 1882. godine radio je u privatnom ateljeu profesora Gripenkerla. Od 1883—1885. bio je asistent umetničke akademije u Beču. U to vreme po upustvu profesora Gripenkerla i arhitekte Hanzena izradio je 13 slika mitološke sadržine za friz parlamenta u Beču.

Godine 1885. vraća se u Orlovat i radi seriju slika iz života lokalnih seljaka. Od 1886-1889. godine boravi u Beogradu, a od 1890. do 1893. u Novom Sadu i Starom Bečeju. Zatim se ponovo vraća u Orlovat gde boravi do 1909., kada prelazi u Beograd gde ostaje do smrti.
 
Godine 1888. prvi put je u Beogradu izlagao svoje slike. U svom slikarskom opusu najviše je negovao portret, žanr sa nacionalnim motivima i predstave istorijske tematike. Čuveni su njegovi portreti članova Srpske kraljevske akademije, zatim žanr predstave Na studencu, Vesela braća i Siroče na majčinom grobu, kao i istorijske scene Kosovka devojka i Bosansko-hercegovački begunci. Između ostalog bavio se i oslikavanjem ikonostasa zbog čega se smatra da je on poslednji značajan srpski ikonopisac. Među njegovim ikonostasima ističe se ikonostas bečejske pravoslavne crkve i ikonostas u kapeli Bogdana Dunđerskog.
 
Godine 1896. izabran je za dopisnog, a 1910. za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Bio je jedan od osnivača umetničkog udruženja Lada 1904. godine i dugo ostao predsednik ovog udruženja. Jedan je do osnivača udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. godine i prvi njegov predsednik.

Umro je u Beogradu 1953. godine a shranjen je, prema sopstvenoj želji, u Orlovatu.
 

Škola: Umetnička akademija
Mesto škole: Beč
Godina završetka: 1880
Klasa: Christian Grieppenkerl


Samostalne izložbe:

1888. Prva samostalna izložba, Beograd
1890. Novi Sad, Sremski Karlovci, Pančevo, Vršac
1910. Beograd
1920. Beograd
1949. Beograd i Novi Sad, sa Pajom Jovanovićem

Grupne izložbe:

Jugoslovenske izložbe, I, III, IV
Izložbe Lade, II—VIII, XIII—XIV, XVI, XXI—XXV

1889. Svetska izložba, Pariz
1907. Srpska izložba, London
1911. Medjunarodna izložba, Rim
1921. Izložba likovnih umetnika iz Beograda, Sombor
1927. Staro srpsko slikarstvo u Vojvodini, Novi Sad
1930. Jugoslovenska izlošba, London
1946. Prva izložba Vojvodine, Novi Sad
1947-48. Slikarstvo i vajarstvo naroda Jugoslavije XIX. i XX. veka, SSSR-Poljska-Čehoslovačka-Mađarska
1948. Savremeni vojvođanski likovni umetnici, Novi Sad
1951. Novi Sad kroz istoriju, Novi Sad
1951. Pejsaži Beograda, Beograd

Nagrade/priznanja:

Grundelova nagrada za slikanje uljem po muškom modelu
| Arte
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 07, 2011, 10:00:00 pm »

*

UROŠ PREDIĆ


Uroš Predić — akademski slikar, rođen u Orlovatu 07.12.1857. godine. Bio je onakav kakav je mogao da bude sin banatske ravnice. Širok kao nebo, plodan kao njive i miran kao Tamiš. Njegove slike predstavljaju najviši domet akademskog realizma u srpskom slikarstvu s kraja XIX veka.

... Detinjstvo je proveo u Orlovatu gde je i završio osnovnu školu. Dalje školovanje nastavio je u Pančevu, a slikarstvo je studirao u Beču. Svoj umetnički rad ostvarivao je u Beogradu i u drugim mestima Srbije, a posebno u Vojvodini. Vezu sa rodnim Orlovatom nikad nije prekidao. Bio je onakav kakav je mogao da bude sin banatske ravnice. Širok kao nebo, plodan kao njive i miran kao Tamiš. Njegove slike predstavljaju najviši domet akademskog realizma u srpskom slikarstvu s kraja XIX veka.
 
Njegova platna, savremeni potezi kista, skladne boje i oblika kao da su izvirali iz rodnog Orlovata odakle je crpeo teme slušajući svoje seljake, njihove priče, jadikovke, veselja, pesme i legende i bio "živopisac" onakvog kakvog su oni želeli i imali predstavu o sebi. Za života osporavan zbog stila, ali hvaljen zbog tehničke čistote i izraza, stvarao je u vremenu intenzivnih promena u slikarstvu kada stilovi moderne stvaraju nove stranice umetničkog izraza, ne shvatajući i ne prihvatajući ih, premda je bio poznavalac svega novog, ali sumnjičav u odnosu na njihove vrednosti.
 
Hvaljen i preuveličavan od strane konzervativne kritike i podržavan od neobaveštene publike kako su govorili modernisti, osporavajući njegovo delo u srpskom slikarstvu, govoreći da će njegove slike, njegovo delo, živeti samo sa njegovim vremenom i da će poput najbanalnije, nevredne literature biti zaboravljeno već posle prvog čitanja. No, još za života svrstan je u velikane srpskog slikarstva. Sa njegovim delima, delima Paje Jovanovića i Steve Todorovića akademski realizam dostiže najviši nivo. Teme koje je radio Predić su raznolike i kreću se od portretskog slikarstva preko istorijskih i crkvenih motiva, do kompozicija iz svakodnevnog života zbog kojih je postao popularan i omiljen kod naroda.
 
Kao portretista Predić se dokazao još kao student skrenuvši na sebe pažnju platnom "Moravkinja" i studijom dečije glave nazvanom "Naburena devojčica". Teme istorijske sadržine i one koje su inspirisane narodnom poezijom, slike: "Bosanski begunci", "Starina Novak", "Srbi oko guslara" i dr. su rađene zvučnim koloritom, zanatskom besprekornošću, ali i kako pojedinačni kritičari kažu bez dubljeg smisla, premda je očigledno da je u te radove uneo sav svoj talenat. Sredinom osamdesetih godina, boraveći u Orlovatu, Predića su počele zaokupljati teme iz narodnog života, na kojima će raditi narednih nekoliko godina.
 
U tom razdoblju Predićevog stvaranja nastaju čuvena i poznata dela : "Deca kod bunara", "Deca pod dudom", "Banaćanin pred vratima advokata", "Biće belaja", "Vesela braća, žalosna im majka", "Siroče na majčinom grobu" i dr. Na svim navedenim radovima može se uočiti izvrsno poznavanje slikarskog zanata, razvijeni smisao za humor i blagonaklone pouke. Ovim kompozicijama Predić, kako je sam govorio, želeo je da šiba greške naroda i da ih nasmejava, jer će ih na taj način najbolje podučiti. Posebno ćemo se osvrnuti na period zivota i umetničkog stvaranja Uroša Predića nazvanog vojvođanskim razdobljem. To razdoblje je obuhvatalo dvadesetak godina, pravedno raspoređenih između dva veka.To je vreme pune Predićeve umetničke zrelosti. Većim delom, stalno je nastanjen u Orlovatu gde je radio pejzaže i studije iz banatske seoske svakodnevnice.
 
Najznačajniji iz tog vremena mu je ikonostas crkve u Bečeju, vrhunsko ostvarenje u Predićevom crkvenom slikarstvu što je predstavljalo uzor i obrazac za sve njegove potonje radove u ovoj oblasti koja je stalno prisutna u njegovom stvaralaštvu. Između ostalog uradio je ikonostas crkve u Perlezu, patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, Njegoševu kapelu na Lovćenu i mnogo drugih. Za vreme boravka u Orlovatu i rada u Starom Bečeju i ostalim mestima Vojvodine, Predić je uradio čitav niz portreta poznatih vojvođanskih ličnosti bogatijih slojeva društava. Time postaje zvanični portretista vojvođanskog građanstva i klera.
 
Do kraja života Uroš Predić, već živa legenda proteklog vremena i umetnosti, živi u Beogradu. Radi i slika predano ne napuštajući realističke vode, ali bez značajnijih ostvarenja. Umro je 1953. godine u Beogradu, dostojno ispraćen od javnosti. Sve do smrti Predić nije prekidao vezu sa Orlovatom. Koliko je bio privržen svojim "dragim Orlovaćanima" potvrđuje i njegova oporuka iz 1949. god. na osnovu koje su njegovi posmrtni ostaci preneseni iz Beograda u Orlovat i položeni u porodičnu grobnicu.
 
Jednoj mutnog februarskog dana dočekali su ga Orlovaćani na železničkoj stanici i poslednji put proneli kroz blatnjave seoske ulice. Ljudi su ćutke i s poštovanjem pozdravljali čoveka koji je svojom kičicom ovekovečio orlovatske ulice, kuće, ljude i naravi.
  
Na malom seoskom groblju preko pruge nalazi se spomen ploča na kojoj piše da se tu za večna vremena nastanio veliki umetnik Uroš Predić.
Nightlife-Belgrade
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 07, 2011, 10:08:27 pm »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE






KOSOVKA DEVOJKA
ulje na platnu, 88x115 cm | Beograd, 1919. | IB U/179


"Jedna od najpoznatijih Predićevih slika 'Kosovka devojka', započeta je pred svetski rat 1914. a završena po njegovom okončanju 1919. godine. Nastala je prema ikonografskom modelu slikara Ferda Kikereca iz 1879. godine. Predić se od 1914. bavio ilustrovanjem narodnih pesama, pa je i prvu verziju ove slike radio za Kolo srpskih sestara radi reprodukovanja na razglednicama u humanitarne svrhe. Drgu verziju je slikao za oleografsku reprodukciju koju je Adam Čaklović uradio u Zagrebu 1920. godine. Misija ove slike je bila patriotska i ostala više ilustrativno nego monumentalno delo. Predić je predstavio bojište neposredno posle Kosovske bitke 1389. godine, izvukavši u prvi plan devojku odevenu u narodno srednjevekovno odelo, koja pruža pomoć ranjenom srpskom junaku, pojeći ga vodom iz zlatnog putira. Istorijska kompozicija je smeštena u letnji pejizaž, u zoru, kada se na nebu rađa dan, a priroda budi procvetalim makovima. Statična kompozicija obiluje detaljima, palim borcima, realistički prikazanim.

Ova slika pripada malom broju istorijskih kompozicija koje Muzej čuva kao ilustraciju događaja iz srednjevekovne istorije Srpskog naroda. Besprekorno izvedena, slika je primer umetničkog shvatanja koje je ovaj slikar usvojio i negovao od završetka studija na Umetničkoj akademiji u Beču."

"Pavle Orlović je ranjeni vitez sa čuvene slike 'Kosovka devojka' Uroša Predića iz 1919. godine.
Rudnički vojvoda i jedan od najpouzdanijih Lazarevih ljudi. Prema predanju bio je sin vojvode Vuka a potomak čuvenog vojvode Grgura Orlovića. Takođe, njegovo ime vezuje se za pripadnost viteškom Redu Zmaja. Orlović je, pre nego mu je Lazar dodelio Rudnik i Novo Brdo na upravu nakon rasapa župana Altomanovića, imao feud na Drini kod današnje Ljubovije."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 07, 2011, 10:46:28 pm »

*

OBJAŠNJENJE SLIKE "KOSOVKA DEVOJKA"


Imajući u vidu dodatno interesovanje čitalaca za značenje ove slike na osnovu mog prethodnog tumačenja, smatram da je neophodno da objavim njeno potpunije objašnjenje. Ovo tim pre što je od strane čitalaca bilo dodatnih pitanja i nejasnoća uz niz komentara pa i dilema uzrokovanim nedovoljnim poznavanjem časti. U stvari, odavno sam stekao uverenje (a ovo je još jedna potvrda) da naša javnost, posebno mlađa generacija, veoma malo poznaje kompleksan i moćam fenomen časti.

... Pored slika kao što su "Seoba Srba", "Miloš ubija cara Murata", "Krunisanje cara Dušana" ili na primer "Dizanje ustanka u Takovu", jedna od najpoznatijih slika u našem narodu je slika Uroša Predića "Kosovka devojka". To je izuzetno umetničko delo koje uz niz drugih slika na različit (sebi svojstven način), daju prestavu i simboliku, duh i poruku vezanu ne samo za Kosovski boj 1389. godine, već pre svega za kosovski fenomen, odnosno Kosovski zavet i njihovu etičku osnovu dobra.

Simbolika ove slike je jedinstvena i kompleksna. Ona se može potpunije objasniti i razumeti ukoliko se to vrši iz ugla poznavanja kosovskog fenomena, odnosno Kosovskog zaveta s jedne; a potom i sa aspekta poznavanja etike, morala, kulta, duha i zakona časti uopšte (a posebno viteške, odnosno vojničke časti), s druge strane. Njena simbolika je naročito značajna za kadete Vojne akademije i poruke koje se odnose na oficirski poziv i misiju oficirskog kora u oružanim sastavima Srbstva. Radi celovitijeg razumevanja duha i poruka ove slike, nju je neophodno pojasniti kroz nekoliko sledećih sadržaja i detalja.

Ranjeni junak je vitez Orlović Pavle. Pod njegovom simbolikom i rangom, obuhvaćeni su svi vitezovi od vladara kao najodgovorenijeg i najvišeg po rangu, preko 24 velikaša koji su bili članovi Velikaškog veća (danas bi ono odgovaralo nivou Vlade.); potom vitezova srednjeg i nižeg plemstva koji su bili najbrojniji. Orlović Pavle indirektno predstavlja i sve druge srbske ratnike koji su se junački i viteški borili u Kosovskoj bici. Pošto je on vitez, to je njime predstavljena viteška čast tadašnje, a po zavetu i naše vojske. Mač je jedan od glavnih simbola viteške časti. Njegov mač je okrvavljen i polomljen u žestokoj borbi u Kosovskom boju. Obzirom je ovaj mač bez kanije, on predstavlja ujedno i Božiji mač (mač ima oblik sličan krstu), odnosno mač Božije pravde u hrišćanskom smislu. (Ovde bi se mogla naći veza sa početkom naše himne "Bože pravde".)

Naročito je značajno razumeti da je Kosovka Devojka simbol Srbije, odnosno Otadžbine. (Kosovke devojke simbolično predstavljaju srpske zemlje.) Obzirom da se Srbija branila na Kosovu polju, i kako je Njena čast sačuvana (Kosovka je devojka), Kosovka devojka je simbol sačuvane časti Otadžbine. Tu čast njoj je obezbedio ("venčan" svojom čašću i zlatnim pojasom), vitez Orlović Pavle.

Zlatni pojas na Orloviću Pavlu je viteški pojas koji je on u ime države, odnosno Otadžbine dobio od vladara, odnosno cara. (Treba podsetiti da je po Dušanovom zakoniku, vlastelin dobijao od cara zlatni pojas, bisernu svitu i oružje, odnosno mač.) Ovaj pojas je pre svega simbol viteške službene časti. Predstavlja s jedne strane onoga ko je zlatni pojas dodelio; i s druge, simbolizuje službenu vernost nosioca koji ga je "venčanjem" svojom viteškom čašću zaslužio. Njegovu simboliku i duh po zavetu nosi ešarpa od pozlaćene srme. (Moralo bi se imati u vidu da istu simboliku i duh imaju ešarpe i u drugim vojskama.)

Ovakav pojas, odnosno ešarpu od pozlaćene srme u državi i društvu ne dobija ni jedna druga profesija, služba, struka ili zanimanje, osim oficira koji su završili Vojnu akademiju. Na osnovu te neosporne činjenice profesionalni oficiri su po zavetu jedini zakleti čuvari, branioci i zaštitnici države, nacije i Otadžbine. (Drugi to nisu.) U vezi ešarpe treba istaći da je njena kopča urađena u obliku državnog grba Republike Srbije. Iz prethodno navedenog, jasno je da u oficirskoj ešarpi predstavljen otadžbinski ideal oficirske službe. (Ideali časti oficirske službe su različiti u drugim državama. Tako je na primer u Rusiji to "Otadžbinski dug", u Engleskoj je "Imperijalni interes", u SAD je "Pravedna stvar" itd.)

Po duhu navedene simblike koja je zavetno data slikom "Kosovka Devojka", dobijanje ešarpe za novoproizvedene oficire je simbol njihovog "venčanja" za državu, odnosno Otadžbinu s jedne, i poštovanja i priznanja njih kao jedinih pravih profesionalaca u vojsci s druge strane. Dakle, tu, ne samo svetu i uzvišenu obavezu već i privilegiju od strane države, a preko Vojne Akademije i ešarpe, ima pravo da dobije samo svršeni student, odnosno kadet Vojne akademije — budući oficir. Ovo je i zbog toga što je on jedini pravi i istinski profesionalac u svakoj, pa i našoj vojsci.

Lepotom i oblikom prikazan je zlatni kondir iz kojeg Kosovka Devojka napaja vinom Orlovića Pavla. Tim predmetom i činom napajanja, predstavljeno je njeno priznanje za časnu, tešku i ipak uspešnu borbu na bojnom polju (ispod njega je mrtav spahija, odnosno neprijatelj), ali i brižna želja da ga oporavi za nove borbe i pregnuća. Vino, pored hrišćanske simbolike, u ovoj slici ima i onu drugu: naime, Kosovka devojka mu na jedinstven način ukazuje poštovanje, brižno mu nazdravlja, krepi ga i tako pomaže da se oporavi i nastavi svoju svetu, uzvišenu i pravednu službu i otadžbinsku misiju. Drugi zlatni kondir sa peškirom na kojem se vide od krvi obrisi, je postavljen nešto dalje s desne strane i iza leđa Kosovke devojke. Tim se pokazuje prethodno ukazana pomoć Orloviću Pavlu, da bi ga potom Kosovka devojka pridignuvši ga napajala vinom. Ovo ukazivanje prve pomoći se pogrešno tumači u smislu da je Kosovka devojka jedna vrsta bolničarke, odnosno medicinske sestre. Kosovka devojka je, kako je prethodno navedeno, simbol Otadžbine, i ne sme se svoditi na nivo medicinske sestre, odnosno Kola srpskih sestara, naročito zbog toga što slika "Kosovka devojka" podseća, afirmiše i aktuelizuje veoma moćne sadržaje iz kompleksnog kosovskog fenomena. Međutim, u vezi sa prethodnim kondirom na kojem je opisani peškir, valja zaključiti da je država dužna da u miru i ratu svom najodanijem delu društva, oficirskom koru kao jedinom profesionalnom i zakletom čuvaru interesa države, nacije i vere, obezbedi najbolju i neprekidnu zdravstvenu zaštitu u odnosu na sve ostale kategorije stanovništva, da bi on što sposobniji (u smislu zdravlja) mogao da ostvari svoju svetu misiju u uslovima kada se mogu potpuno urušiti interesi Otadžbine.

Da bi se istakla simbolika dostojanstva i časti visokog ranga, pojedini vredni predmeti se prave od od zlata i drugih plemenitih metala i ukrašavaju dijamantima i dragim kamenjem. Tako je ukrašen bodež na pojasu Orlovića Pavla. On je simbol viteškog dostojanstva, i predstavlja viši simbol od viteškog mača zbog toga što pored simbolike časti obuhvata i simboliku dostojanstva visokog ranga. Važno je uočiti da je ovaj bodež u kaniji. On nije oružje za samoodbranu. Njegova namena je posebna i samo jedna. On jasno opominje da lice koje nosi zlatni pojas, nikada i ni pod kojim uslovima ne sme učiniti izdaju Otadžbine. Međutim, ukoliko preti takva opasnost ili neizbežan čin, onda se u ime interesa Otadžbine mora izvršiti samoubistvo, odnosno ubistvo. (To što pojedinci imaju suprotno i neprihvatljivo mišljenje u vezi spomenutog samoubistva, samo potrvđuje da oni nikako da shvate suštinu vojničke časti i Otadžbinskog ideala oficirskog poziva u Srpstvu, prevodeći to na neka hrišćanska tumačenja koja za oficirski poziv nisu težišno opredeljujuća.) U ovoj slici, Ideal službene viteške (vojničke) časti je Otadžbina, odnosno Kosovka devojka. Ona je svetinja, i sve se Njoj, odnosno Otadžbinskom idealu potčinjava, pa i život. Kod ove slike, kad je već reč o bodežu, treba imati u vidu da je centar slike, odnosno da se njene dijagonale seku baš na vrhu drške ovog bodeža, što naravno nije slučajno. Kako je taj vrh sjajan, on ukazuje na dragi kamen (moguće i dijamant), koji je najčešće najveći dragi kamen na celom bodežu. Sve to samo potvrđuje, odnosno pojačava značaj, ozbiljnost i uzvišenu simboliku ovog "pojasnog oružja".

Ime i prezime Orlovića Pavla takođe zaslužuje objašnjenje. Prezime Orlović može da se vezuje: s jedne strane, za Nemanjiće i njihove bele dvoglave Orlove, a s druge, što je očiglednije, i za njegov štit na kome je viteški znak po kojem je dobio prezime. Dakle, on je predstavljen crnim orlom na čijim grudima je krst sa četiri slova "S". Kako je po simbolici orao poznatiji kao carska ptica, Orlović se indirektno vezuje za Dušanovo carstvo. Po tome je on vitez moćne Nemanjićke tradicije. Ime Pavle je hrišćansko. Apostol Pavle simolično predstavlja osvetljen put hrišćanskog učenja (Pavle — osvetljen put). Prema tome ime junaka Orlovića Pavla ima simbolično značenje koje odgovara visokim zahtevima hrišćanske vojske, odnosno ukazuje na "put idealnog vojnika srbske vojske".

Radi dodatne analize slike, treba uočiti i sledeće. S desne strane a u pozadini slike vide se dva konja: beli koji je oboren i ubijen, i dorat koji stoji ali bez jahača. Prvi (beli — boja časti) je konj cara Lazara, a drugi — dorat (crveni — simbol krvi i nasilja, sa glavom okrenutom ka zapaljenim kućama iz kojih kulja dim) je Muratov. Oba gospodara su stradala, svaki po meri svoje časti, za svoju državu, veru, ideje i namere. Car Lazar je stradao po duhu hrišćanskog opredeljenja "Za Carstvo Nebesko" u odbrani otačastva, države, nacije i vere, odnosno u odbrani etike dobra. Sultan Murat je stradao na putu uverenja svoje vere (borbi protiv nevernika) i interesa za carstvo tursko koje je kao agresivno, nasilničko, pljačkaško i osvajačko usmereno na drugu zemlju. (Kao primer valjalo bi se podestiti koje su stravične zločine i pljačke činili Turci prilikom osvajanja Carigrada. Navedimo i našu Ćele kulu koja je u svetu jedinstven spomenik divljaštva i nasilja turske države i vojske.) On je kao takav predstavnik zla koje nasrće i napada etiku dobra. (Ovde se mora imati u vidu da sultan nije doveo vojsku na manevre na Kosovu polju, da bi potom pravio teferić uz Lab i Sitnicu i jeo baklave sa Lazarom i našom vojskom. On je poveo vojsku u nemilosrdni godišnji osvajačko-pljačkaški ratni pohod da bi veličanstvenom pobedom nad srpkom vojskom baš na Vidovdan proslavio stogodišnjicu postojanja turskog carstva. Tu nameru da baš na Vidovdan, na dan herojskog rodonačelnika srpskog naroda iz predačke vere, porazi Srbe, platio je glavom.)

Na levoj strani slike leži mrtav turski vojnik sa strelom u grudima. Strela predstavlja ujedno koplje, a koplje u univerzalnom značenju simbolizuje pobedu nad svim zlom ovoga sveta. Tom strelom, odnosno zamenom simbolike koplja, slikovito je prikazana kazna za svakog osvajača, pljačkaša, nasilnika i zlotvora.

U donjem delu slike je ubijeni spahija, odnosno turski vitez, okrenut licem ka zemlji. Njegova odeća je ukrašena zlatom čime se pokazuje ne samo na rang, već na njegov, odnosno turski materijalni, osvajački i pljačkaški interes. Takav interes se prikazuje kroz njegov okrvavljeni jatagan koji i dalje drži nad oborenim štitom sa karakterističnim srpskim oznakama. Ovaj deo slike sa štitom polako prekriva bujan korov koji cveta. Štit je uvek simbol odbrane ukoliko stoji uspravno i pravilno. Kako je ovde štit položen na zemlji, on ukazuje na jednu vrstu poraza u smislu okupacije teritorije gde je ona, u slici od strane "otomanskog carstva", a u opštem značenju, od bilo kojeg neprijatelja uspostavljena.

Vitezovi su na štitovima imali oslikane svoje simbole ili oznake. Na štitu Orlovića Pavla je oslikan orao na osnovu kojeg je (kako je već rečeno) i određeno njegovo prezime. Inače, simbolika orla je višestruka. Po jednoj (kod Slovena), crni orao predstavlja boga Peruna. (Po drugoj, orao je uz koplje borbeni znak boga Vida — boga rata.) Upravo na ovoj slici, simbolika crnog orla više predstavlja boga Peruna, jednog od tri vrhovna boga naše predačke vere. On je bog groma, prirodnih sila, pravde i poretka, ali i rata. Poznato je da hrast sveto drvo boga Peruna. Manje je poznato da na "najvišoj grani" kao Perunov simbol stoji crni orao da bdi sa visine nad okolnim svetom. Prema ondašnjim mitološkim verovanjima da bi odbranio i uspostavio pravdu, svojim silama: gromom, "munjevitim strelama", sekirama "koje mu se u ruke vraćaju", bog Perun kažnjava krivokletnike i sve one koji čine zlo i narušavaju poredak. On je po tom osnovu i verovanjima Bog pravde iz prehrišćanskog perioda. (Valja podsetiti, da se prve reči naše himne "Bože pravde" mogu odnositi i na ove sadržaje verovanja naših predaka.)

Dakle, kroz Orlovića mač, odnosno Božiji mač, mač (hrišćanske) Božije pravde, i crnog orla (prehrišćanske) Božije pravde, vremenski sveobuhvatno (prehrišćanski i hrišćanski period) i simbolično je predstavljena PRAVDA, kao veliko univerzalno ljudsko, narodno, moralno, pravno, etičko i socijalno dobro, koju treba uspostaviti, braniti i čuvati. Kako je na grudima tog orla krst sa četiri slova "S" to se njima ukazuje na naš narod koji veruje u PRAVDU, u Božiju pravdu; bori se a nju i na njenom polju strada. Na nju računa i nju poziva kroz himnu "Bože pravde".

Ovaj štit je ipak Nemanjića štit jer pripada vitezu naše države, našeg naroda i naše vojske; vitezu koji je za svoj znak uzeo crnog orla, simbola Boga Pravde, odnosno pripada vitezu koji je nepokolebljivo opredeljen da časno brani i odbrani na Kosovu polju interese Otadžbine, države, nacije i vere, odnosno Kosovku devojku. On u stvari po meri, duhu i zakonima časti u širem smislu značenja brani PRAVDU, odnosno etiku dobra.

Pored zlatnog pojasa simbola časti na vernost Otadžbini, bodeža simbola njegovog viteškog dostojanstva, mača simbola njegove viteške časti; on ima brkove koji su simbol muške časti i bradu koja je simbol muškog dostojanstva. Njegov lik odgovara liku Miloša Obilića sa Obilića medalje koju je ustanovio Njegoš 1847. godine. (Značajno je istaći da je Miloš naše najmoćnije ime koje ima značenje u smislu "čast duše srbskog naroda", i nema pandam u ženskom imenu. S druge strane, Obilić po zavetu i kultu predstavlja "nesalomivi duh našeg naroda". Tako se i kroz lik Orlovića Pavla pronosi velikodušna nesalomiva Obilića čast Srbstva.)

Uz prethodno, valja zapaziti i sledeće: na njegovoj raskopčanoj dolami nalaze se sa obe strane belim (boja časti) vezom izvezeni krstovi. (Krst je simbol vere, ali je i univerzalni simbol časti u hrišćanstvu.) Ovih belih krstova ima devet od kojih se jasno vide šest, dok su ostala tri u delimičnom preklopu dolame, prekrivena sa oba pojasa. Njima se indirektno ukazuje na devet braće Jugovića. Za porodicu Jugovića ne postoje istoriski dokazi da je u srbskom plemstvu postojala. Međutim, srbski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. (Vratko vodi poreklo iz bočne loze Nemanjića. On je otac kneginje Milice. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka.) Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug — stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu — s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere, te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda koji se kroz Orlovića Pavla i onih devet izvezenih belih krstova tako predstavljaju i projavljuju.

Lice Orlovića Pavla je okrenuto nebu (uzvišenom, nebeskom, plemenitom...), jer ga tako pridržava, napaja i oporavlja Kosovka devojka. Za razliku od ovog našeg viteza, glava mrtvog Turčina ispod njega, je okrenuta suprotno — ka zemlji (materijalnom, zemaljskom, egoističnom...) iz koje niče i cveta (moralni) korov. Uz okrvavljeni jatagan, jasno se simbolizuje osvajačko nasilje, odnosno etika zla.

Imajući u vidu da je jedina čast kroz istoriju branila etiku (kako to navodi jedan filosof), Orlović Pavle je upravo predstavnik viteške, odnosno vojničke časti našeg naroda. Tako je u Orlovića Pavla od oružja, opreme, odeće i lica, sve prikazano kroz simboliku visokog dostojanstva i časti, neophodnih za uzvišenu misiju prema Otadžbini koju po zavetu ima i nosi.

Vezivanje crnog orla sa šiptarskim crnim dvoglavim orlom, nema osnove, tim pre što se na ovom štitu vidi naš krst sa četiri slova "S", ili ognjila. (Ognjila se vezuju za kremen kamen, koji je opet jedan od simbola boga Peruna. Iz kremena i udar ognjila izbije varnica — kao grom u malom — kojom se pali vatra.)

Deo slike sa ovim štitom nad kojim je ruka sa okrvavljenim jataganom osvajača, data je i simbolika porobljenog dela našeg naroda izloženog stradanju, beščašću i teroru. Kosovka devojka, upravo oporavlja Orlovića Pavla, da bi se osnažio i krenuo da oslobodi porobljeno, podigne štit pravde i doprinese poretku etike dobra na slavu i čast Otadžbine i Srbstva.

Kosovka devojka je dostojanstvena, brižna i pažljiva. Njena odora je ukrašena zlatnim i narodnim vezom ukazujući na našu vekovnu ljubav, trud i borbu za srećno i bogato Otačastvo. Kroz sliku se jasno vidi da Ona svu svoju nadu u vedriju i slobodniju budućnost vidi u oporavljenom Orlovića Pavlu. U njemu dakle, oseća i vidi svoju i njegovu jedino pouzdanu snagu, duh i veru časti i dostojanstva koji mogu da je odbrane i očuvaju. Na one koji nemaju časti ili se neće odazvati po glasu svoje savesti, ona i ne računa. Drugim rečima, kroz visoke moralne vrednosti časti ne samo svojih službenika po zakletvi, već i svih ostalih velikodušnih i časnih ljudi, Ona (Otadžbina) očekuje požrtvovanje, pomoć, podršku, razumevanje i ljubav kako u miru, tako naročito u onim najtežim i najopasnijim situacijama i okolnostima kada su ugroženi njeni vitalni (državni i nacionalni) interesi.

Slika Uroša Predića "Kosovka devojka" je urađena 1919. godine. U tom aktuelnom vremenu, ona na svoj način oživljava kosovski fenomen iskazujući poštovanje slavnoj srpskoj vojsci, što je nakon proboja Solunskog fronta, oslobodila Otadžbinu po duhu Kosovskog zaveta i stvorila pobedonosne uslove za ujedinjenje srpskih zemalja pod jedan državni krov. Kako je Kosovski zavet čisto i nedvoslisleno jasno srpski, on nema nikakve veze sa bratstvom Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno sa jugoslovenstvom i kasnije komunizmom. Iz današnjeg ugla posmatrano, odstupanje od Kosovskog zaveta, odnosno nacionalnog programa nakon Prvog svetskog rata (čime je teško stečeni i sačuvani državni suverenitet naivno gurnut u sumnjive bratske i jugoslovenske opcije), kao da je odmah i na vreme najavljivala ova neobično vredna i poučna slika.

Konačno, slika "Kosovka devojka" više govori i pobedi srbske vojske na Kosovu polju, nego o porazu. Ona je po Kosovskom zavetu, pobeda pravde i etike dobra nad zlom. Ona je i pobeda srbskog Obilića, Orlovića, Jugovića i Lazareva duha slave i časti nad beščašćem osvajača, pljačkaša, terorista, belosvetskih bandi, palikuća i nasilnika.

"Kosovka devojka", odnosno Otadžbina opominje da je Vidovdan po Kosovskom zavetu jedina prava oficirska slava i slava oružanih sastava Srbstva. Naročito je važno da studentima, odnosno kadetima Vojne akademije slika "Kosovka devojka" bude najlepša slika trajno urezana u srcu i duhu kao jedinstvena ikona njihove plemenite i uzvišene misije oficirskog poziva u Srbstvu. Ne ide se u Vojnu akademiju što se nekom sviđa oficirska uniforma ili već zbog nekog perifernog, "imidž" ili "kul" motiva. Opredeljenje za kadete Vojne akademije, odnosno za profesionalni oficirski poziv, mora biti na temeljima istinskog razumevanja i svesnog prihvatanja simbolike, duha i obaveza koje proističu iz oficirske ešarpe i naše Otadžbine. Svaki drugi motivi i raznorazna opravdanja i uveravanja, samo su manje ili više stranputice nedostojne moralnoj i etičkoj vertikali Kosovskog zaveta i Otadžbinskog ideala oficirskog poziva u Srbstvu.


N a u k

Poput "Gorskog vijenca", ono što je značajno za sliku "Kosovka devojka" je njena aktuelna, blagotvorna i nema a tako važna pouka, poruka i poziv svim Srbima kako ovde tako i u dijspori, da po duhu Kosovskog zaveta idemo putem visokog morala, požrtvovanja, rodoljublja, častoljublja, pravdoljublja, odgovornosti, rada, poštenja, čestitosti, velikodušnosti, ljubavi, upornosti, sloge, pobožnosti i naravno otačastvoljublja.

Ova izuzetna slika svojom plemenitom sadržinom kao živo biće najčestitije duše srbskog naroda ima blagorodan uticaj na našeg čoveka, pobuđujući u njemu nacionalni ponos i samopouzdanje po meri predanja, humanizma i etike dobra.

Posebnu poruku i opomenu upućuje vaskolikom Srpstvu da shvati izuzetnu važnost Otadžbinskog ideala i misije oficirskog poziva na ovoj balkanskoj vetrometini gde se jedino prema našem narodu vršio sistematski pogrom i genocid pri čemu je samo tokom 20. veka stradalo skoro 50 posto naše biološke mase.

Iz njene dubine kao da odzvanja naša himna "Bože pravde" pozivajući nas da se objedinjujemo, borimo, ispomažemo, jačamo, stvaramo i vaskrsavamo na svim poljima gde se ostvaruju i brane naši najvažniji nacionalni interesi, na sreću, čast i ponos Otadžbine i Srbstva.

I zato je zaista vredno pokrenuti zamah njenog što uverljivijeg i argumentovanijeg objašnjenja u srbskom narodu, imajući u vidu snagu predanja i poruke koje ova neosporno divna, izvanredno vaspitna, rodoljubivo poučna i umetnički vredna slika nosi i simbolikom i duhom zrači.


* * *

E da bi se steklo osnovno i tako potrebno saznanje, naravno ne samo radi uverljivosti razumevanja ove slike, već pre svega radi temeljnog i suštinskog razumevanja etike, morala, zakona, duha, vrsta i značaja časti, neophodno je pročitati bar jednu od tri moje knjige posvećene časti. Preporučujem knjigu "U ime časti". Za uvid i ocenu kvaliteta ove knjige, u prilogu članka data je recenzija prof. Dr Andrije Stojkovića. Zainteresovani mogu naručiti knjigu poštom, odnosno pouzećem na tel. 011- 2472 – 152.

Pukovnik u penziji Dr Rade S. N. Rajić | 08.03.2011 | srpska.ru
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Septembar 07, 2011, 10:49:36 pm »

**

UROŠ PREDIĆ — SLIKE






PETAR I KARAĐORĐEVIĆ
kralj Srbije 1903—1918. i Jugoslavije 1918—1921.
Uroš Predić, 1928. | vlasništvo muzeja u Topoli
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Septembar 07, 2011, 10:49:45 pm »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE





PORTRET KRALJICE NATALIJE
58 x 44 cm


Istorijat slike

  • Natalija Obrenović je najpre bila srpska princeza, a zatim kraljica
  • Rođena je u Firenci 1859. kao kćerka ruskog pukovnika Pjotra Keska i princeze Pulherije od Moldavije, potomka stare bojarske porodice
  • Godine 1875. udala se u Beogradu za srpskog princa Milana IV, koji je kasnije postao kralj Milan I da bi iz nerazjašnjenih razloga abdicirao 1889. godine
  • Natalija je bila regentkinja pre nego što je njen sin Aleksandar postao punoletan. Kako nije odobravala njegovu vezu, a kasnije i brak s dvorskom damom Dragom Mašin, sin ju je prognao
  • Po izgnanstvu (živela je u Francuskoj) primila je katoličanstvo i postala časna sestra. Umrla je u Parizu 1941. Svo svoje bogatstvo zaveštala Beogradskom univerzitetu i brojnim crkvama i manastirima u Srbiji
  • Njen portret je bečka aukcijska kuća nazvala "Kraljica Natalija Obrenović u Parizu", možda zato što se na njoj (na podu) vidi "Figaro"
  • Međutim, na stolu se vide i srpske novine "Domaćica", koje su tada bile hit
  • Iz Predićeve biografije, ipak, saznajemo da nije mogao biti slikan u Parizu jer je umetnik tada živeo u rodnom Orlovatu. Zato je verovatnije da je slikan na beogradskom dvoru ili prema fotografiji

  • Sliku je lično od Uroša Predića naručila kraljica Natalija
  • Portret se nije nalazio na dvoru u vreme majskog prevrata 1903. godine jer ga nema na spisku pokretnosti na dvoru kralja Aleksandra Obrenovića
  • Pošto je morala da napusti dvor (bila je u kućnom pritvoru po naredbi svoga sina, kralja Aleksandra), kraljica Natalija je pismeno naložila da se slika uputi Pjeru Lotiju (njenom prijatelju novelisti i kolekcionaru) preko francuske ambasade u Istanbulu
  • Naslednici Pjera Lotija prodali su Natalijin portret
  • Sretenović je sliku kupio u aukcijskoj kući "Bonhams" 13. novembra 2007. u Londonu
  • Srpska javnost je za sliku saznala 25. januara 2008, kada je izložena na izložbi u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Torontu


Deo iz monografije "Uroš Predić", autora prof. dr Miodrag Jovanovića, str. 251:
"Godina 1889. izradu tih bečejskih slika otpočeo sam još u Beogradu, još uvek u teskobnom stanu moga brata Stevana. Uzgred, kao uvek, radio sam i portrete. Pomenuću ovde samo portret kraljice Natalije, u celoj figuri malog formata, u njenom budoaru sa svim dragocenim ćilimima i ostalim nameštajem oko nje. Ova se slika izgubila se u katastrofi od 29. maja, kao i one druge dve slike koje je kupio kralj Milan." Kasnije je u svojim beleškama Uroš Predić, verovatno nehatom, pobrojao ovu sliku u registar slika urađenih 1888. godine. | Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Septembar 07, 2011, 10:50:49 pm »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE






DEVOJKA NA STUDENCU
1818—36


"U Galeriji Matice srpske u Novom Sadu čuva se slika Uroša Predića "Devojka na studencu". Ona ilustruje istoimenu pesmu Branka Radičevića o devojci koja je dala momku da pije vode, a on joj je razbio krčag.

Slika se sastoji iz dva dela. Zanimljivo je da je prvi deo slike, koji prikazuje momka i devojku i razbijeni krčag, Uroš Predić naslikao je 1918. godine, a drugi deo gde devojka iščekuje momka 1936. Te dve slike uokvirene su zajedničkim ramom za koji je sam autor dao nacrt. Slika je izvedena studiozno u duhu realizma sa koloritom izuzetno živih boja."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Septembar 07, 2011, 11:20:33 pm »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE





VESELA BRAĆA
1887 | ulje na platnu, 82 x 122 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Septembar 07, 2011, 11:22:23 pm »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE






MORAVKINJA
1879
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Septembar 08, 2011, 12:45:42 am »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE







ZORKA PREDIĆ POPOVIĆ
1911
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Septembar 09, 2011, 12:00:39 am »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE






TALIJANČE
1882


Portret devojčice preuzet sa portala Magic Blue
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Septembar 09, 2011, 12:00:47 am »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE




   


NADURENA DEVOJČICA     
VREDNE RUČICE | 1987 | ulje na drvetu, 15x27 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Septembar 09, 2011, 12:00:57 am »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE






HERCEGOVAČKI BEGUNCI
1889 | ulje na platnu, 148x114 cm





SIROČE NA GROBU
1888 | ulje na platnu, 124x100 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Februar 23, 2012, 10:30:32 pm »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE



   

SV. SAVA BLAGOSILJA SRPČAD | 1921 | ulje na platnu, 93x130 cm
KNEZ LAZAR SE ODRIČE ZEMALJSKOG CARSTVA | 1900 | vlasništvo muzeja u Kruševcu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Maj 17, 2012, 11:21:12 pm »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE





BOGORODICA SA HRISTOM


Slika preuzet sa portala Magic Blue
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Novembar 16, 2012, 03:05:02 pm »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE





SVETI GEORGIJE, 1907.


Slika preuzet sa portala Magic Blue
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Jul 05, 2013, 01:34:08 am »

*

UROŠ PREDIĆ — SLIKE





SVETI GEORGIJE 1930.


Slika preuzet sa portala Magic Blue
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Oktobar 04, 2013, 12:47:51 am »

*
UROŠ PREDIĆ


VITEZ ORLOVIĆ PAVLE I KOSOVKA DEVOJKA

U Predićevom slikarskom opusu najviše je portreta, ikonografije i istorijske kompozicije, a široj javnosti najpoznatija je slika "Kosovka devojka"

Đak istaknutog bečkog slikara Kristijana Gripenkerla, Uroš Predić (1857—1953) svojim slikama proslavio je i sebe, i srpsku istoriju, a ponose se njime i rodni Orlovat, i Crepaja u kojoj je završio nemačku školu, Pančevo u kome je pohađao realnu gimnaziju. Ponosi se njime i Umetnička akademija u Beču koju je završio 1880. godine. Uticaj profesora Gripenkerla osećao se tokom čitavog Predićevog rada, koji je uz Paju Jovanovića bio jedan od naših najvećih slikara realizma.
 
Još kao student dobio je Gundelovu nagradu za sliku "Nadurena devojčica", a u periodu 1883—1885, dok je bio asistent Umetničke akademije u Beču, po uputstvu prof. Gripenkerla i arhitekte Hanzena izradio je 13 slika mitološke sadržine za friz parlamenta u austrijskoj prestonici. Po povratku u Orlovat, a kasnije u Beogradu, Novom Sadu i Starom Bečeju, slikao je portrete običnih ljudi. Na samostalnim izložbama 1888, 1910, 1920, 1949. godine u Beogradu, 1890, 1949. u Novom Sadu, 1890. u Sremskim Karlovcima, 1890. u Pančevu i Vršcu izložio je radove koji su mu doneli slavu. Početkom prošlog veka, 1904. godine, sa još nekoliko umetnika osnovao je društvo "Lada", čiji je bio dugogodišnji predsednik. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 26. januara 1909, a 3. februara 1910. godine za redovnog člana. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. godine i prvi njegov predsednik.
 
Neumorno je radio do kraja života. Nekoliko meseci pre smrti popeo se na stolicu da ređa slike u ateljeu, pao je i polomio nogu. Umro je 11. februara 1953. godine u Beogradu u 96. godini, kao najstariji srpski slikar. Sahranjen je, prema sopstvenoj želji, u rodnom Orlovatu.
 
SLIKARSKI OPUS
 
U Predićevom slikarskom opusu najviše je portreta, ikonografije i istorijske kompozicije. Ređe je slikao predele i uradio je samo jedan akt. Oslikao je nekoliko ikonostasa, od kojih se posebno izdvajaju dva — ikonostas bečejske pravoslavne crkve i ikonostas u kapeli bečejskog veleposednika Bogdana Dunđerskog.
 
Godine 1885. u Pančevu je počeo sa slikanjem portreta po porudžbini, ponekad uz pomoć fotografija. Radio je najčešće reprezentativne portrete, glave ili biste. Od portreta posebno se izdvajaju portret kraljice Natalije Obrenović, te predsednika Akademije: Sime Lozanića, Stojana Novakovića (1920), Jovana Žujovića (1921), Jovana Cvijića (1923), Đorđa Vajferta (1927) Slobodana Jovanovića (1930), Bogdana Gavrilovića (1935) i Aleksandra Belića (1940).
 
Široj javnosti poznat je po istorijskim kompozicijama od kojih je svakako najupečatljivija "Hercegovački begunci" iz 1889. godine, a lepotom pleni i "Devojka na studencu". Ovaj slikar realizma verno je predstavljao likove, a njegove slike, koje su i svojevrsna hronika društva njegovog vremena, pune su emocija, poput slike „Siroče na majčinom grobu“, koja spada u žanr scene, ili "Vesela braća".
 
KOSOVKA DEVOJKA
 
Široj javnosti najpoznatija je njegova slika "Kosovka devojka", ulje na platnu koje je više puta reprodukovano, kopirano, po kome su vezeni gobleni. Na toj slici, koja predstavlja scenu iz kosovskog ciklusa, do izražaja su došli ne samo kvalitet Predićevog crteža, već i jasnoća kompozicije kojoj je uvek težio i, čini se, lako uspostavljao.

Ta slika, međutim, nije samo prikaz jedne istorijske scene, rezultat umetnikove želje da na platnu ostavi svoje viđenje dešavanja na kosovu polju posle boja. Njome autor posmatraču prenosi i poruke ne samo vezane za Kosovski boj iz 1389. godine, već za kosovski fenomen. Slika je puna simbolike i detalja koji se mogu različito tumačiti i koji su predmet analiza. Centralne figure su ranjeni vitez Orlović Pavle i Kosovka devojka, koja posle boja vinom i hlebom krepi ranjenike. Trudeći se da svaki detalj obradi do savršenstva, Predić je na slici prikazao i devojčin peškir i zlatne kondire i njenu odeću, vitezov mač i zlatni pojas. I svaki od tih detalja može se posebno analizirati i tumačiti njegova simbolika, kao simbol svih boraca za slobodu.
 
Kroz lik Pavla Orlovića predstavljeni su svi junaci Kosovskog boja, dok je bezimena devojka iz naroda, koja simboliše sačuvanu čast domovine, žena na čija je pleća svaljena velika obaveza, među kojima i ona prva i u takvim trenucima najvažnija — da pomogne ranjenima, vrati ih u život. I, najzad, da produži život. Kao sjajan predstavnik realizma, Predić je na licima Orlović Pavla i Kosovke devojke naslikao ozbiljnost, patnju, bol, ali i nadu u isto vreme. Možda je upravo u tome, u tim skrivenim porukama, tajna ne samo lepote, već i prihvaćenosti slike u širokim narodnim masama.



Kao sjajan predstavnik realizma, Predić je na licima Orlović Pavla i Kosovke devojke naslikao ozbiljnost, patnju, bol, ali i nadu u isto vreme. Možda je upravo u tome, u tim skrivenim porukama, tajna ne samo lepote, već i prihvaćenosti slike u širokim narodnim masama.

Ljiljana Staletović | 24.06.2012 | Akter Diplomatique
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 641



Pogledaj profil
« Odgovor #19 poslato: Oktobar 14, 2013, 02:18:36 am »

*

ŠEST DECENIJA OD SMRTI UROŠA PREDIĆA

Deo prvi: Kolevka velikana. Uroš Predić bio je asketa za štafelajem. U rodnom Orlovatu nalazi se ikonostas sa likovima majke, oca i dede




IKONOSTAS Čuveno delo Uroša Predića u crkvi u Orlovatu, kao posveta roditeljima / Foto Z. Jovanović


ZA Orlovat, nadomak Zrenjanina, danas se možda ne bi ni znalo da se ponajviše ne spominje kao mesto rođenja jednog od najvećih srpskih slikara realista Uroša Predića (1857—1953). Tu je nedavno obeležena i šezdesetogodišnjica njegove smrti.

Ali, zapravo — na kakav trag o ovom značajnom i izuzetno skromnom slikaru namernik može da naiđe u ovom banatskom selu? Više je nego skroman.

Na ulasku u Orlovat omanja tabla u obliku slikarske palete putnika obaveštava: "Zavičaj Uroša Predića". Ambicije Orlovaćana su veće. O svom trošku su mermerom obložili porodičnu grobnicu Predića. Inicirali gradnju spomen-kuće, roditeljskog doma Uroševog.

Konkretno, ali jedino uz pomoć tamošnjeg sveštenika Rajka Srdića najviše može da se "pročita" u samoj crkvi gde je u 72. godini Predić oslikao ikonostas i jednu od niša u paraklicima hrama. Kako je Uroš Predić za svetačke likove na svojim brojnim ikonostasima podosta koristio lokalno stanovništvo, ovde je on ostavio i svojevrsnu posvetu svojim roditeljima. U jednoj od dve niše naslikao je Svetu Paraskevu — suprotno uobičajenom klišeu — kao staricu. Paraskeva zapravo jeste portret njegove majke za koju je bio jako vezan. Tu snažnu vezu potvrđuje i maramica nađena u njegovom legatu kojom je, kako je sam zapisao na komadu papira nađenom uz nju — obrisao poslednje suze umirućoj majci. U drugoj niši slikarski stil jasno "kazuje" da Svetog Savu, taj robusni lik nije radila Uroševa ruka. Freska je delo slikara Koste Vanđelovića Štipljanina. Ipak, taj Sveti Sava, sa likom Uroševog oca Petra, sveštenika u Orlovatu, rađen je po njegovom crtežu. Na samom ikonostasu u liku Sv. Nikole je portret njegovog dede. Možda su među anđelima i njegove dve sestrice umrle u ranoj mladosti.

O atmosferi u kojoj je Uroš rastao i formirao se može da se sazna podosta — indirektno. Najpre da Orlovat nije tek tamo neka selendra svedoči i Jevanđelje koje se čuva u crkvenom sefu. Teško, okovano u pravo srebro, ukrašeno još sa poludragim kamenjem, štampano je u Moskvi 1773. — po narudžbini iz Orlovata! To govori o moći ovog naselja, kao i veliki park iz 18. veka, projektovan u francuskom stilu sa rondelama i spiralama šimšira, starim drvećem precizno isplaniranim, ali i mladim samoniklim. Pored parka je crkva u srpsko-moravskom stilu iz 1927, podignuta na temeljima starije, manje barokne crkve u kojoj je služio Urošev otac. Tu su i Sokolski dom sa velikom salom, pa započeta spomen-kuća Predića, kuća Granične straže iz 1799, koju je crkva otkupila 1908. i sad je dom lokalnog paroha. Dijagonalno od buduće spomen-kuće, za koju danas nema novca, kuća Boška Stankova.

— E, ovde je bila kuća Predića koju su od njegovog sinovca Svetozara 1927. kupili moj deda i otac — priča vremešni Boško koji se još seća "čika Uroša".

Naime, dve ratne zime 1942. i 1943, "čika Uroš" je proveo u kući svog prijatelja, ali je svratio i dva puta da obiđe mesto svog ranog detinjstva. Oba puta po Boškovoj priči, koji je tada imao 10 godina, njegovi roditelji su ga zadržali na večeri i pitali ga šta da mu spreme, a Uroš je uvek želeo "kulju i mleko".

Stankovi su na mestu Predićeve izgradili novu kuću (i ona je danas stara) ali o negdašnjem domu i životu Predića na ovom mestu najviše "zna" prastari, džinovski dud usred dvorišta.

DUBOKA SETA

Sveta Petka koja je za pokolenja sačuvala lik Uroševe majke, odiše nežnošću. Smeštena je u banatski pejzaž u kom se dobro vidi Orlovat s crkvom i Vršački breg u daljini. Ovo vredno delo, međutim, vidno propada: boja se ljuspa i otpada. Sveštenik Rajko Srdić kaže da su se obraćali i pokrajinskom i republičkom zavodu moleći za stručnu pomoć. Dolazili su i eksperti... Ali ništa se nije pomerilo sa mrtve tačke. Predić je 7. septembra 1949. došao da obiđe Orlovat i ikonostas — svoje delo. Tad je zapisao: "Lik Bogorodice je jedan od mojih najuspelijih radova, sa izrazom neke duboke sete koja se opaža tek kad se duže zagleda u njeno lice".

ŽIVOT

Uroš Predić je rođen 1857. godine u Orlovatu. Osnovnu školu je pohađao u Crepaji, a gimnaziju u Pančevu. Studije je završio na bečkoj slikarskoj akademiji, gde je kasnije radio kao asistent.

U toku svog skoro jednovekovnog života živeo je i radio u Beču, Beogradu, Novom Sadu, Bečeju i Orlovatu. Autor je velikog broja ikonostasa, portreta i istorijskih žanr-dela, od kojih su najpoznatija "Kosovka devojka", "Vesela braća, žalosna im majka" i "Na studencu". Predić je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 1910. godine. Jedan je od osnivača društva Lada i Udruženja likovnih umetnika. Umro je 1953. godine, u 96. godini, i po sopstvenoj želji sahranjen je na mesnom groblju u Orlovatu.

SAHRANA

U svom testamentu Uroš Predić obaveštava rodbinu da je na zahtev Orlovaćana pristao da bude sahranjen u svom rodnom mestu u porodičnoj grobnici. Navodeći svaku i najmanju pojedinost vezanu za "budući događaj" on poručuje: "Rodbini i prijateljima naročito naglašavam, da je sasvim dovoljno, ako budu prisustvovali opelu u beogradskoj mrtvačnici, te da je posle suvišno da se bacaju u troškove i dosadu oko pratnje do Orlovata".

Od Boška Stankova saznajemo da je rodbina došla na sahranu...

— Bilo ih je oko 40, moji su im ovde u dvorištu pod dudom spremili jelo i piće, pa tu im je bio dom predaka. Ali, kad su odlazili niko od njih nije upitao: "Dugujemo li šta?"

Savo Popović | 30.06.2013 | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: