Nedeljko Goga (1937)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Nedeljko Goga (1937)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nedeljko Goga (1937)  (Pročitano 2763 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 29, 2016, 01:07:41 am »

*

NEDELJKO - NEĐO GOGA

diplomirani likovni umetnik

Neđo Goga je rođen 1937. godine u Vrbaškoj, na Kozari, Kraljevini Jugoslaviji.

Posle rata, čiji je početak doživeo pod nemačkim bombama u Beogradu, kao četvorogodišnjak, a ostatak u paklu na zemlji zvanom Kozara i ljudskoj klanici i paklu zvanom Jasenovac, gde su ga, pored ostalog, sekli i boli bajonetima, Goga se našao u Beogradu u bolnicama i domovima za ratnu siročad, kao najmlađa živa žrtva Holokausta u nas.

O njemu je, pored brojnih snimljenih filmova i Stiven Spilberg snimio dugometražni film, o čemu ima pismenu zahvalnicu Spilberga i kopiju filma. O Goginom životu piše i Dragoje Lukić u knjizi "Rat i djeca Kozare", kao i Đorđe Dević u knjizi "Tako je bilo".

U Beogradu odrasta, završava škole i studije likovne umetnosti. Ženi se, postaje otac bliznakinja. Ulazi u svet normalnih. Usavršava likovnu umetnost do perfekcije. U Minhenu slikarstvo, u Beču skulpturu...

1956. godine je bio na Tibetu na štakama, da bi naučio istočnjačku nauku življenja, Ajurvedu i TM kao i da se oslobodi strahovitih ratnih trauma koje su ga pritiskale i danju i noću. Tamo ostavlja štake i bolove i vraća se samo sa štapom da bi te dalekoistočne nauke življenja prilagođene ovdašnjim uslovima koristio do danas, svakodnevno. Zahvaljujući kojima i danas živi, mada kao invalid prve kategorije, a uz pomoć izuzetno jake volje i rada na sebi kao i naklonjene Karme, svakako... Kad je saznao da će mu zemlja biti bombardovana došao je iz Švajcarske u Beograd da bude sa svojim narodom kad mu je najteže...

Od posledica NATO bombardovanja i ekstremnog stresa, od ratnog zločina priređenog od strane YU-vojske već vrlo krhkog zdravlja Goga dobija infarkt mozga i dijabetes...

I pored brojnih scila i haribdi kroz koje je prolazio Goga je uspeo da ostvari i svoj vrlo redak i bogat umetnički opus. Stvarao je sa društveno priznatim statusom samostalnog umetnika i redovnim članstvom ULUPUDS-a u zemlji i širom sveta. Veliki deo života je proveo na studijskim boravcima na Bliskom i Dalekom istoku, kao i u Evropi.

U Bengaziju je boravio i radio godinama, gde je radio portrete Gadafija. A tu su mu i deca, Aneta i Silvija, bliznakinje, završile osnovnu školu.

Posle bombardovanja Srbije od strane NATO Goga se povukao u Vrnjačku Banju u svoj letnjikovac da u miru i eventualnom radu proživi, koliko mu je preostalo, sabirajući prebogate uspomene u zadnjih šesdeset i sedam godina na događaje koji su se ređali kao na filmskoj traci u sedamdeset i sedam godina. A počeli su sa bombardovanjem Beograda od strane fašističke Nemačke 1941. godine koje je preživeo sa četiri godine. Pa Kozara, zatim Jasenovac. Takođe logor smrti, ali samo za decu, u Sisku. Sva tri su dela ustaških monstruma. I najzad NATO bombardovanje Srbije.

Valjda je dosta za jedan ljudski život, makar on bio i Gogin.

U Vrnjačkoj Banji, marta 2009. godine

Zvanična internet prezentacija: Neđo Goga
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 29, 2016, 01:11:31 am »

*

NEDELJKO GOGA


U okviru srednje generacije umetnika Neđo Goga predstavlja pojavu koja sa jedne strane može da se poveže sa jakim uticajem nasleđa poetskog i magičnog realizma srpskog slikarstva tridesetih koji je obnovio neke od iluzionističkih postulata umetnosti renesanse, a sa druge savremenom strujom evropskog hiperrealizma. Žestoko osporavan od dela kritike, ovaj vid nove figurativne umetnosti opstaje i obnavlja se više od četvrt veka zahvaljujući vitalnosti tradicije poetike predmetnog sveta i prirode, duboko ukorenjenoj u novovekovnoj literaturi i plastičnim umetnostima. Dok u američkoj struji dominira kritički pa i odbojan stav prema predmetima i ljudima ― produktima tehnološke civilizacije, u evropskoj smo na području melanholije jednog sveta u laganom nestajanju, ali još uvek otvorenog za doživljaj snažnog zanosa pred lepotom "cveta u čaši vode".

Bilo da je u pitanju mrtva priroda, enterijer, pejzaž, akt ili pokret Neđo Goga je zagledan u svaki detalj njegove strukture, striktno poštujući prvobitno izabrani ugao posmatranja, prostiranja svetlosti, odnose površina i predmeta. Iz ovog aspekta to je slikarstvo koje je, slično fotografiji, vezano za trenutak realnosti, a iz aspekta procesa nastanka dela sasvim je blisko apsolutnoj posvećenosti zanatu starih majstora, stupnjevitom i pedantnom podslikavanju koje se stapa sa umetnikovim uživanjem u laganom predavanju svakom prevoju materije i treptaju svetlosti. U "Baletskim patikama" i "Violini sa draperijom" instrumenti umetnosti koje nestaju u vremenu ― igre i muzike ― kao da su upili sve napore tela i treptaje duše čineći jedno opipljivo svedočanstvo umetničkom naporu što se, poput Sizifovog neprekidno obnavlja u težnji da se dosegne imaginarni vrhunac. Predmeti i plodovi u mrtvim prirodama i predstavama ekcesorijuma ("Draperija sa vinom", "Plava lampa") naizgled obični kriju radosti i tuge svojih vlasnika, atmosferu prolaznosti koja prati neumitno i sudbinski najsvečanije i najbanalnije trenutke čovekovog bitisanja. Kroz pejzaže Šumadije i Vojvodine, pred poljima nabreklim od zrelih plodova, herojski ponositom ruševinom u izmaglici proplanka preko koga su ginule vojske zlatastim svetlucanjem moćne ravničarske reke u jesen, povlači se slikareva strasna opsednutost teksturom i detaljem. ... »  »  »

Mirjana Bajić, istoričar umetnosti
Novembar, 1994. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 29, 2016, 02:10:04 am »

*

U PAKLU RATA: "JEO SAM STAKLO U LOGORU"

I dan-danas Nedeljko Goga vuče posledice svih strahota koje je kao četvorogodišnji dečak doživeo sa tri godine starijim bratom Vasom. Kao kozaračko dete dospeo je u logore Jasenovac, Sisak i Stara Gradiška. Nijednog trenutka tokom života nije se predavao, a izlaz iz trauma detinjstva pronašao je u slikarstvu i vajarstvu.

U Minhenu je specijalizovao zidno slikarstvo, u Beču skulpturu. U potrazi za novim saznanjima stigao je čak na Tibet, gde je proveo godinu i po dana i vratio se načitaniji, psihički i fizički zdraviji. Radio je i živeo u Beogradu, Bengaziju, Švajcarskoj, pa ponovo u Beogradu.

Ponosan je na prijateljstvo sa Muamerom Gadafijem, kome je slikao porodične portrete.


KOZARAČKO DETE

― Rođen sam 1937. godine u Vrboškoj na Kozari. Rat nas je zatekao u Beogradu 1941. godine gde smo preživeli bombardovanje, pravi pakao. Otac je gradio Palatu Albanija i Saveznu skupštinu. Majka je radila u ministarstvu.

Morali smo da bežimo iz grada i sa grupom Krajišnika krenuli smo peške na Kozaru. Roditelji su učestvovali u osnivanju partizanskog pokreta na Kozari sa Mladenom Stojanovićem. Nažalost, tamo su već bile ustaše. Bio je to pakao zvani Kozara.

Dok su roditelji bili na ratištu, mi smo bili kod bake, i u zbegovima. Uvek smo bili u grupi, čak i ko nije imao nikog svog, u grupi se spasavao, spasavali smo se zajedno. Ko nije ubijen, poslat je u logore.

Brat Vasa i ja smo imali tu sreću da preživimo Kozaru. Sklonili smo se u žbunje i sve gledali. Pokupili su nas Nemci i da nije bilo njih, svi bismo bili ubijeni. Odvedeni smo u logor u Staru Gradišku u leto 1942. godine. I tu su nas raspoređivali, deca u logore, mlade žene i radno sposobne odvajane su za Nemačku, za radne logore, a muškarci koji nisu pobijeni oterani su u Jasenovac.

― Imao sam četiri godine kada sam se našao u tom hudom vremenu i ratne slike ni danas mi ne izlaze iz glave. Nas su strpali u voz i sproveli u Jasenovac. Tu smo Vasa i ja bili dok nije trebalo da dođe neka komisija iz Crvenog krsta, koja je trebalo da se uveri da li je to radni ili koncentracioni logor. Bili smo živi kosturi i da nas komišija ne bi videla takve, prebacili su nas vozom u Sisak, u logor za decu. Kad je prošla komisija, počeli su da vraćaju decu. Međutim, Vasa je nas nekoliko sakrio u neke šupe i zatrpao džakovima, tako da smo ostali.


USTAŠKA PROPUSNICA

― U logoru za decu u Sisku čuvale su nas časne sestre, koje su tucale staklo i ubacivale nam u kuvani krompir i bundeve da nas što pre unište. Moj brat bi mi donosio hranu u lanenoj košulji. Vadio je krupnije staklo iz hrane, ali ono sitno niko nije mogao da izvadi. I danas svi imamo problema zbog tog stakla. I inače bio sam sav izranjavan.

Majka je septembra 1942. godine bila na Kozari u rovu kao pomoćnik mitraljesca. Verovala je da smo nas dvojica poginuli. U neko gluvo doba noći, kako mi je kasnije ispričala, pojavila joj se žena u belom sa pregačom i rekla joj:

"Savka, i Vaso i Neđo su ti živi. Nalaze se u logoru za decu u Sisku. Ako ne dođeš za tri dana, Neđo će ti umreti", rekla je i otišla.

Moja majka je verovala da joj se javila Sveta Petka. Otišla je kod komandanta i ispričala mu je sve to. Obukla se u seljačko odelo i otišla u Bosansku Gradišku gde je našla neku prijateljicu koja je bila udata za visokog ustaškog oficira.

Prijateljica je predstavila da je ona Hrvatica čiju su decu slučajno uzeli i tražila da njen muž da propusnicu. Dobila je ausvajs od Ante Dumbovića i došla u Sisak.

Kad je došla u logor, ceo joj se okrenuo oko glave, jer su tu bila i deca njene sestre i braće, a ona je mogla da izvede samo mene i mog brata. Krišom nas je izvela. Ja je nisam ni prepoznao.

Ušli smo u voz i otišli kod njene prijateljice u Srbac.


KRV ZBOG ŠINJELA

― Mama je te 1945. godine dobila pismo od svoje sestre Anke iz Inđije, koja joj je rekla da se dele kuće u Vojvodini. I ona je kao prvoborac dobila pravo na svoju ličnu kolonizaciju.

Otac je poginuo na Kozari i ne znamo gde mu je grob. U Inđiji sam završio osnovnu školu, u Beogradu srednju arhitektonsku, pa likovnu akademiju i postao umetnik. Sećam se da je mama, pošto nismo imali odeće, uzela svoj vojnički šinjel i napravila nam pantalone.  Iz škole smo se vratili hodajući raskrečenih nogu i plačući. Niz noge nam je curila krv, jer su nam pantalone odrale kožu s nogu.

― Od osnovne škole sam bio opredeljen za umetnost. Ne znam šta je fudbal, šta je igranka, jer sam bio po centrima za rehabilitaciju. Nekoliko godina sam bio na neuropsihijatriji jer sam imao strašne bolove od posledica rata.

Dok sam ležao u bolnici, medicinska sestra mi je dala knjigu o istočnjačkom načinu života. U početku sam odbijao da čitam, ali kad sam pročitao oduševio sam se i tražio od sestre da mi donese još knjiga. Tad sam rekao sebi: "Idem ja na Tibet da se iškolujem, da osposobim da upravljam sobom!


ŠTAKE NA TIBETU

Rekao sam medicinskim sestrama da svima kažu da Goga pravi portrete, jer hoće da sakupi pare da ide na Tibet. Sestra mi kupi materijal za crteže i ja počnem raditi.

Pozirali su mi ne samo iz bolnice u kojoj sam ja bio, već su dolazili i iz drugih klinika da mi poziraju. Skupim novac, odem na Tibet gde sam proveo godinu i po dana. To je bilo 1956. godine u vreme Hruščova i Informbiroa.

Onda su maltene molili ko hoće da ide u Rusiju. Odem u rusku ambasadu i dobijem čak dve vize. Odem prvo do Moskve, gde sam sačekao dvadesetak dana na neki transport, neke kamione koji su vozili krompire, i ubacim se tamo.

― Za pet-šest meseci boravka na Tibetu odbacio sam štake. Dalaj-lama je izuzetan čovek. Naučili su me da meditiram. Živeo sam s monasima, a sporazumevali smo se kako znamo i umemo. Na Tibetu sam ostavio štake i bolove i vratio se sa mišlju kojom se vodim: "Niko ne može da vas uznemiri a kamoli iznervira ako mu vi ne dozvolite".


SVADBA U BANJI

― Bio sam u Banji Rusandi kod Zrenjanina. Zanimljivo da u Vojvodini nema nijednog kamička, a ja nagazim na ludi kamen. Kriva je bila lekarka koja me je lečila sa pegicama na licu i crvenom kosom. Ja sam joj rekao: "Vera, ako me izlečiš, bićeš mi žena". Zahvaljujući njoj ostavio sam štap. Kad sam izlazio iz banje, pod jednu ruku sam uzeo nju, a pod drugu kuma. Već prve godine braka, 1962. godine, dobili smo bliznakinje, Anetu i Silviju. Ja sam asistirao prilikom porođaja.

― Živeo sam i u Beču, Minhenu, Švajcarskoj... Dok sam živeo u Minhenu, završio sam zidno slikarstvo. Radio sam i na Bliskom i Dalekom istoku.

U Bengaziju sam boravio godinu dana, gde sam radio portrete Muamera Gadafija. On je od Tita tražio slikara pa su predložili mene. Još sam tada živeo u Minhenu. U konzulat je stigao telegram iz Beograda da odmah dođem. Bio je sa potpisom Josipa Broza i ja sam tako otišao u Bengazi. Tamo su ćerke završile osnovnu školu, supruga je radila.

Od Gadafija sam tražio da mi napiše molitvu i ja sam kupio tepih i klanjao se s njima zajedno. Ja sam se klanjao i molio se svom bogu. Tu se zbližimo. Godinama sam bio kod njega. U Švajcarskoj sam živeo do bombardovanja SRJ. Vratio sam se u Beograd 1999. da budem sa svojim narodom. Strašno me potreslo kada sam video kako avioni opet lete iznad Beograda i bacaju bombe. Tada sam dobio moždani udar i dijabetes. Tada sam se povukao u Vrnjačku Banju i tamo imam letnjikovac i atelje, gde živim i stvaram.


NE IDE NA KOZARU
― Vrlo retko sam odlazio na Kozaru jer nisam imao tamo šta da tražim, ni kamen na kamenu nije ostao od našeg imanja. Digli smo ruke od toga i dobili kuću u Vojvodini, a komšijama ostavili ono što je preostalo.

FILM O LJUDSKOJ SUDBINI
― Dok sam bio u Švajcarskoj sreo sam Stivena Spilberga na nekom prijemu. Malo smo popričali i on se zainteresovao za moju životnu priču, pa je snimljen dokumentarni film pod naslovom "Ja hoću, ja mogu, ja činim". On je predsedavajući fondacije Instituta vizuelne istorije, koja je prikupila 53.000 svedočenja žrtava holokausta i genocida na 39 jezika iz 62 zemlje sveta.

SLIKE KOJE OPUŠTAJU
― Moje su slike takve kao da ih je slikao čovek koji nema brigu u životu. Mene su funkcioneri posle rata molili da napravim ciklus slika sa logorima za ljude sa Kozare. Nisam imao snage da to uradim i da to sve ponovo proživljavam. Napravio sam samo jedan portret partizanke sa ranjenim borcem, za to sam prikupio snage. Želim da moje slike opuste ljude, ne da ih užasnu.

S. Đurić | 06.10.2015. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: