|
Angelina
|
 |
« Odgovor #7 poslato: Novembar 24, 2016, 12:26:09 pm » |
|
**
UMETNIČKI PREGLED
KOSTA MILIČEVIĆ †.
Sa dubokim bolnim uzbuđenjem crtam krst uz ovo ime čiji se vedri zvuk isto tako protivi zamisli smrti kao i srčana, trepereća živahnost njegovog nosioca, od koga se sada, ipak, praštamo za navek.
Kosta Miličević nas je ostavio; iznenadno, naglo, rekao bi gotovo nervozno, kao što je sve i sva činio u svome čudnom, izmučenom, nemirnom umetničkom životu. Jedan težak, turoban i — recimo slobodno — tragičan život koga je on, međutim uspeo da shvati sa dobrim humorom i nosi hrabro, junački, pod, ponekad i odviše obmanjujućom maskom večite šaljivčine i neukrotivog bohema najboljeg kova. Jer, bojim se, da su usred varljivog prštanja i sevanja njegovog neiscrpivog humora i njegovi najbliži pomalo previdili, zaboravili onaj njegov toliko ozbiljan i čedan unutrašnji plamen, iz koga se, srećom i u prkos svemu, rodilo nekoliko odličnih i delikatnih umetničkih dela, ali, na nesreću, i cela gorka tragedija slikara i čoveka Koste Miličevića.
Da je taj žarki umetnički plamen od strane "zvaničnih faktora" i publike ostao nezapažen i cinički zanemaren (što je indentično sa najnamernijim ugušivanjem), to je, na žalost, na veliku žalost i sramotu našeg sveta "sasvim prirodno", još uvek "sasvim prirodno!" U prkos svima ogromnim potrebama, promenama i onoj mnogohvaljenoj velikoj evoluciji kroz koje su, poslednjih pedeset godina, prošli naš narod i naša država, jedna jedina stvar ostala je potpuno ista i netaknuta: tretiranje naših kulturnih radnika, naših umetnika, književnika, naučnika i mislilaca. Dakle baš onih koji hiljadu puta više no i najveći političari, najslavnije vojskovođe i najblagorodniji dobrotvori daju dušu i pravi raison d' être svome narodu.
Način života i sudbina naših duhovnih radnika kao da su jedared za svagda određeni, jednoobrazno, prema jednoj svirepoj i glupoj šabloni, od koje nema spasa no putem begstva u inostranstvo. (Dvojica-trojica naših najjačih, mlađih slikara bili su, baš u ovo poslednje vreme, na taj način prinuđeni da traže mogućnosti za opstanak i napredak po raznim zapadnim zemljama, dok je, istodobno, jedan hrđavi stari bečki slikar, zvanično i sa obilnim putnim troškom, izaslat da bi kao portretista jednog velikog prijatelja naše Otadžbine "proslavio našu umetnost i u dalekoj tuđini.)
Kosta Miličević, siromah, nije imao sredstava da blagovremeno pobegne, pa je sa svim prirodno, podpao onom prekom i neumoljivom zakonu "o umetnicima": kuburio je, mučio se, borio se ovde, pokušavao je, nadčovečnim naporima, da stvori ponešto dobro — u čemu je, srazmerno, i znatno uspeo — dok se najzad jedna gripa, jedno zapalenje pluća nije smilovalo i na brzu ruku učinilo kraj celoj toj turobnoj tragikomediji.
Drugih biografskih podataka o njemu ni nema, ili su barem beznačajni, izmišljeni. Valjda još da navedem da je učio ovde u Beogradu i, kratko vreme, u Pragu, da ga je posle poneo sobom vrtlog rata, da je prošao kroz Albaniju, kroz izgnanstvo i sve njegove bede — i da je najzad posle srećnog povratka u Otadžbinu na prošlogodišnjoj izložbi "Ratnih slikara" doživio i jedan umetnički uspeh. Naravno, jedan vrlo skroman, tihi uspeh, — priznanje iskrenih drugova i one šake ljudi što imaju pojma o slikarstvu — bez ikakvih materijalnih posledica.
Pri njegovom pogrebu još jedna jezovito groteskna epizoda koja se ne može prećutati: neposredno pred polazak sprovoda iz Vojne Bolnice, retki prisutni prijatelji traže po avliji malo slame i jedan od drugoga, jednu belu džepnu maramu — za jastuče, pokojniku pod glavu... U Albaniji nije bilo mnogo bednije.... Izgleda da za umetnika prolazak kroz Albaniju traje nešto duže no za ostale. Pustinja, glad očajanje, usamljena smrt, bez pokrova i jastučića, bez saučešća. Po koji slučajno prisutan drug ili prijatelj samo pali jednu skromnu, tananu voštanicu čelo glave poginuloga.
Večna uspomena Kosti Miličeviću, vrlom umetniku, vrlom čoveku!
Todor Manojlović.
Tekst objavljen u časopisu "Misao"
|
