sledeća tema »

[Angelina]

*





SAVA STOJKOV
(Sombor, 29.03.1925 — Sombor, 20.08.2014)


Rođen je 29. marta 1925. godine u Somboru kao sin prvenac zemljodelca Vladimira Stojkova i Milice, devojaštvom Karlić. Osnovnu i Građansku školu završio je u Somboru, a 1941. godine upisuje trgovački zanat i počinje da se bavi aranžiranjem izloga. Prva ulja na platnu naslikao je 1942. godine.

"Ratna 1941. godina zatekla me je kao petnaestogodišnjeg šegrta u školi tekstilne struke. Sreća mi se osmehnula kad sam od svog dobrog druga zaposlenog u knjižari dobio celokupan slikarski pribor. Tada su nastala moja prva ulja na platnu kojima sam zabeležio rodni Prnjavor i somborsku periferiju."

Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada I bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.

Sava Stojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. "Sedi i 'ćapka' kistom, zagledan u 'ništa gde sve postoji', gradeći iz 'dijaloga' dva Save neku stvarnost koja je i nama istinita."

Pored pejzaža Sava Stojkov je bio i izvanredan portretist. On je slikao likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavljao u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.

Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.

Sava Stojkov je preminuo 20. avgusta 2014. godine u Somboru.

 
17. januara 2012. godine,u saradnji sa udruženjem slikara i galerijom "Beli Anđeo" i "Privrednom komorom Beograda" Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u Sredačkoj ulici br 10a.

Sava Stojkov galerija-legat
Fotografija: serbiosunidos.com

[Angelina]

*

SAVA STOJKOV: SAČUVAO SAM PAORSKU DUŠU


"Sve moje nadahnuće ima duboke korene u mom detinjstvu, zavičaju, predelima i ljudima sa kojima sam odrastao. Tako je i slika 'Bački doručak' nastala kao sećanje na odlazak na njivu, sa deda Simom ili mojim ocem Vladom. Ništa mi tada nije bilo slađe, nego onako umornom, u travi, gde mi nisu smetale ni muve, ni mravi, sesti i pojesti doručak koji nam je mati pripremila"

Slikanje je moja opsesija od najranijeg detinjstva. Jedva da sam imao šest godina kada sam na prozorčetu naše paorske kuće, u siromašnom somborskom predgrađu Prnjavoru, izložio nekoliko svojih crteža, sakrio se iza "pendžera" i slušao kako komšiluk u prolazu komentariše moje radove. Prvu nezvaničnu izložbu imao sam 1938. u somborskoj Građanskoj školi, kao đak trećeg razreda ove škole, imao sam svega trinaest godina, na predlog mog nastavnika crtanja Maslova, inače Rusa.

Prva moja zvanična izložba održana je u junu 1945. godine, u oslobođenom Osijeku, u Domu kulture. Ja sam tek napunio dvadeset godina, izašao kao mladić iz rata i počeo vredno da slikam. Izložio sam portrete svojih drugova i prizore iz našeg svakodnevnog vojničkog života. Vojsku sam nastavio da služim kao slikar u Centralnom domu Jugoslovenske armije u Beogradu, gde sam učio od tada najvećih imena našeg slikarstva — Đorđa Andrejevića Kuna, Branka Šotre, Antuna Hutera i drugih. Upisao sam se i na Umetničku akademiju, kao prvi na prijemnom ispitu, ali, nažalost, iz ekonomskih razloga nisam nastavio školovanje i vratio sam se u rodni Sombor da nikada više iz njega, osim nakratko, ne odem.


Druženje s Konjovićem

Najveći uticaj na moje slikarstvo ipak je načinio jedan somborski slikar, Lajoš Hušvet, sa kojim sam četrnaest godina odlazio u prirodu, posmatrao kako radi, učio, zapažao i napredovao. U isto vreme, u Somboru je i profesor Ivan Jakobčić držao časove slikarstva, pa sam i od njega, takođe, imao priliku mnogo da naučim. Milana Konjovića sam lično poznavao, još kao mladić posmatrao sam ga kako radi u prirodi i sećam se da sam se čudio što se on, stojeći pred štafelajem, prosto “mačuje” sa platnom, koristeći četkicu kao mač. Posle sam ga čak i portretisao, a bila mi je posebna čast kada me je, nakon prve velike nagrade koju sam dobio početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka u Italiji, posetio da vidi kako slikam na staklu i čestitao mi na nagradi.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka radio sam i kao dekorater, pa sam dobio i neke nagrade za najbolje sajamske dekoracije u Ljubljani i Skoplju. U somborskom preduzeću "Ekran" godinama sam pravio panoe za filmove i tu sam, najpre, i stekao ovu izuzetnu slikarsku kondiciju, koju i danas posedujem.

Kada se, negde sredinom sedamdesetih, nakon tri decenije rada, moje slikarstvo stilski prelamalo u pravcu koji će me učiniti poznatim u zemlji i svetu, nastala je i slika "Bački doručak". Sve moje slikarsko nadahnuće ima duboke korene u mom detinjstvu, zavičaju, predelima i ljudima sa kojima sam odrastao. Tako je i ova slika nastala kao sećanje na odlazak na njivu, sa deda Simom ili mojim ocem Vladom. Ništa mi tada nije bilo slađe, nego onako umornom, u travi, gde mi nisu smetale ni muve, ni mravi, sesti i pojesti doručak koji nam je mati pripremila. Bilo je tu slanine, one bačke, s prsta mesa i dva prsta slanine, pa luka, paradajza, kuvanih jaja, sa cipovkom hleba i "čobanjom" punom već pomalo smlačene vode.

Želeo sam da taj doručak ukrasim sa najlepšim vojvođanskim "cvetom" — suncokretom, kraj stare tarabe od dasaka i bagremovog prošća. U pozadini je to naše "Panonsko more", a na nebu je "simfonija" devet ševa, koje su, čini mi se, uvek u mestu letele i pesmom nas razgaljivale. Slika je rađena u tehnici ulje na platnu, veličine 60 puta 50 centimetara, a završio sam je 1975. godine. Odmah sam je prikazao na svim većim izložbama, a tih godina sam izlagao najčešće u Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji i SAD.

Naravno, bila je viđena i na mnogim izložbama širom bivše Jugoslavije, imao sam bezbroj ponuda da je prodam, ali sam želeo da je sačuvam kao sliku koja je istinski prelomila moje slikarstvo. Danas je ona deo retrospektivne postavke u galeriji mojih slika, u zdanju Preparandije u Somboru, zadužbini patrijarha Georgija Brankovića, koju mi je somborski Pedagoški fakultet svečano otvorio za moj 85. rođendan, u martu prošle godine, čime je ispunjen jedan od mojih dugogodišnjih snova. Jednu verziju ove slike uradio sam 1981. u tehnici ulje na staklu, i ona se nalazi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Reakcije publike i likovne kritike bile su veoma pozitivne, pa su zbog ovog, i još nekoliko sličnih radova, Oto Bihalji Merin i Dragoslav Đorđević za moje slikarstvo smislili naziv "poetski realizam", koji se, evo, održao i do danas.

Ja sam svoju popularnost primao kao nagradu, koja me je motivisala za dalji rad, ali sam se trudio da ne iskočim iz one svoje "paorske duše" i da sa svima budem prijatan, ljubazan i otvoren, ko god mi priđe ili mi se obrati. Tako je ostalo do danas. Evo i sada, kada je moje slikarstvo prisutno i na društvenoj mreži Fejsbuk, gde na jednom profilu već imam 5.000 prijatelja, pa sam morao da otvorim i drugi, ja uživam u ljudima kojima moja umetnost predstavlja neku nit sa detinjstvom, zavičajem ili predelima duše i srca, i sa njima sam u stalnom kontaktu ili prepisci.

Popularnost mi je donela mnogo, ali i oduzela deo privatnosti. Činjenica je da sam kod nas živi slikar sa najvećim brojem izložbi — 455 samostalnih i oko 650 kolektivnih, što, mislim, zaista predstavlja kuriozitet i među slikarima u svetu. Moji saradnici su pokrenuli dostavljanje ovog podatka i Ginisu. To što su me neki almanasi proglasili među sto najvećih slikara sveta samo je još jedno priznanje, od tridesetak koliko ih već imam. Sa posebnim ponosom napominjem da mi je poslednje veliko priznanje, Orden Svetog Save Srpske pravoslavne crkve, uručio vladika bački Irinej ove godine o Đurđevdanu. Pre dve godine dobio sam i najviše državno priznanje za kulturu — Vukovu nagradu, dok mi je od mnoštva međunarodnih nagrada najdraža ona Masarikove akademije u Pragu.

Ilustrovana Politika | 13.10.2011.

[Angelina]

*

SAVA STOJKOV — SLIKE






Bački doručak, 1975.
ulje na platnu
Izvor: pinterest.com

[Angelina]

*

SAVA STOJKOV — SLIKE





Bez naziva, 1982.
Izvor: nadlanu.com





Bez naziva, 1997.
Galerija Beli anđeo





Bez naziva, 2010.
Izvor: medias.rs


* * *

Odlomak iz teksta akademika Dejana Medakovića: "Iako Stojkov mahom slika seoski svet, na njegovim platnima nema ni traga nekoj oporosti, nema nasilja prema prirodi, nema bilo kakve socijalne napetosti, već je sve čežnjivo predodređeno postizavanju jedne više harmonije. U takvim duhovnim uzletima Stojkov se već vrlo rano oslobodio tragova svoje davne, polazne naive, on je prevazilazi i trajno napušta, da bi izrastao u oduhovljenog umetnika jake izražajne moći, u tvorca ličnog, a tako prepoznatljivog stila. Tražeći sebe, Sava Stojkov je postigao da prirodu portretiše sa onom istom iskrenosti koja je nekad, u XVII veku, preobrazila slikarstvo holandskih pejzaža. Pred nama je umetnik koji nas je na jedan gotovo očinski način, blagom, ali sigurnom rukom priveo skrivenim lepotama svog ravničarskog zavičaja."

nadlanu.com : Skrivene lepote ravničarskog zavičaja

[Angelina]

*

SAVA STOJKOV — SLIKE






Miloš Hadžić, 1999.
GMS_MS-4332_196
Matica srpska
Portreti časnika i dobrotvora / Kabinet potpredsednika





Novak Đoković, 2011.
Izvor: pinterest.com


Sava Stojkov: "Upoznao sam mnoge slavne ljude, velike umetnike, sportiste i državnike, ali ovaj mladi čovek mi je ispunio srce i ostao u najlepšoj uspomeni od svih".

[Angelina]

*

SAVA STOJKOV — SLIKE






Portret Miroslava Antića
Rad Save i Milana Stojkova
Izvor: dnevnik.rs

[Angelina]

*

SAVA STOJKOV


Druga polovina 19. veka, donela je, sa impresionizmom, slikanje pejsaža u eksterijeru. Umetnici odlaze van ateljea u potrazi i pokušaju da pronađu i zaustave mikrokretanje svetlosti, vazduha, vode, jednom rečju, prirode koja tim činom postaje centralna tema i cilj epohe. Glavni zaplet ove drame odvija se pred očima umetnika istovremeno kad nastaje slika a pulsiranje prirode i treptaj kratkog trena samo su zabeleženi isprekidani uzdasi nekog izvanvremenskog disanja koje ima spor i ujednačen ritam postajanja i nestajanja... Opsednutost prirodom i svetlošću, nikada kao tada nije ispunila istoriju umetnosti pejsažima, koji započinju jedan drugačiji, samostalniji život.

Zamislimo ravnicu, ispresecanu nasumičnom geometrijom njiva i bašti, zamislimo plavu izmaglicu u daljini i providnost sfumata do same linije horizonta, zamislimo pitomi krajolik u prvom planu iz koga proviruju tamne krošnje kao zrna grožđa iz Roga izobilja jednog Karavađa... Zamislimo mirni ritam smenjivanja plotova i kuća, zamislimo sliku Save Stojkova.

Ono što prvo pomislimo i osetimo obojeno je jednim setnim uzdahom koji donosi srećni smiraj. Ovaj veliki slikar pokazuje kako se spori ritam i topla boja sastaju sa zanatskim umećem i čine da sjedinjavanje umetnosti, matematike, filozofije i psihologije postane smisao jednog filantropskog životnog stava. On predmete opisuje jasnom, čvrstom formom koja je više slikarski utisak nego hiperrealistička tačnost. Tu ima malog podseđanja na slikane kulise francuskog galantnog slikarstva, naročito u tamnozelenim krošnjama velikih razgranatih stabala. Vidimo i malo žanrovske deskripcije Vermera van Delfta. Srećemo se i sa svetlo-tamnim Žorža De La Tura, ali pre svega sa jednim originalnim doživljajem svog okruženja koje slikarstvo Save Stojkova čini apsolutno prepoznatljivim ma gde ga videli.

Modelacija preciznim, jasno ograničenim površinama, velika pažnja u obradi teksture, topla gama od boje meda do tamno crvenih i smeđih tonova koji se komplementarno dopunjavaju hladnom plavičastom, zeleno-plavom, tamnozelenom, dodaju slikama ovog umetnika dimenziju uravnoteženosti. Iako nekad naspram uznemirenog neba, mir jedne kuće i naherene šupe na čijem krovu je izvrnuta polomljena košara, ukazuju da je to ona idilična slika detinjstva u vojvođanskoj ravnici koja se slikaru stalno vraća u sećanje. Čas je zelena i prolećna, čas zrela letnja sa njivom nepožnjevene raži, čas bogato jesenja a potom zimska i vetrovito snežna, ali uvek topla i detinje iskrena, slika doma koju svi nosimo u dušama i svesno ili nesvesno projektujemo u svoj život.

Doslednost ovih navedenih principa svog slikarstva, umetnik itekako poštuje i u portretima. Paorski život na tim licima je ostavio naborane tragove, ali žive oči zrače optimizmom i mudrošću. Poneki pogled uperen u daljinu može biti i sa dozom humora, može nam reći koliko stvarno taj lik zna i pamti i kolike je pouke od života izvukao. Prikazani su kako se bave svojim svakodnevnim poslovima u prirodnom okruženju, ne retko gradeći žanr-scenu. Uglačanih lica, prilično smirenog stava, jednostavni kao što su zaista i bili. Sava Stojkov se drži realnosti i kad slika poznate likove, Patrijarha Pavla, Lazu Kostića. Veljka Petrovića. Milana Konjovića...

Gotovo je nemoguće nabrojati sve dimenzije i značenja u delima ovog srpskog umetnika. U svom kretanju kroz ovozemaljski život, on je stalno na sve većoj visini a njegov pogled sve sadržajniji i obuhvatniji, a ona kućica i šupa sve više liče na san večitog dečaka, na istu bajku sa uvek različitim ali srećnim krajem gde se duhom bogato živelo sto godina, samo po dobru sve pamtilo, a kroz nevolje, sa očima uprtim u budućnost, prolazilo...

Maja Olić, dipl. istoričarka umetnosti
Izložba slika Save Stojkova Trstenik 01—15. 12.2011. PDF

[Angelina]

*

ŽIVA LICA, PEJZAŽ I DUH PANONIJE

Slava porodice Stojkov iz Sombora, a to je Sveti Nikola, ove godine je protekla setno, kroz priče i sećanja na domaćina i glavu kuće Savu Stojkova, koji je pre četiri meseca napustio ovaj svet. Otišao je, kažu,

među slavne muževe somborske, plemiće duha, one što su svoju varoš proslavili i na zemlji i na nebu. Nema više čika-Save, reći će vam s tugom svaki Somborac, zatim će vas vedro uputiti na mesto gde se čuva ono najlepše što je naslikala desnica maestra Stojkova. A to je njegova stalna retrospektivna postavka u Galeriji Preparandije, na Vencu Vojvode Radomira Putnika broj 30.

I ovo zdanje, u srcu slavnog grada, podignuto je 1895. godine kao zadužbina srpskog patrijarha Georgija Brankovića, da se u njemu školuju učitelji. I kuće, kao i ljudi, često imaju buran život, a takve je sudbine bila i Preparandija. Zbog viška istorije, stanari su se u njoj menjali, ali je 1995. vraćena Učiteljskom fakultetu. Od 29. marta 2010. na 85. rođendan Save Stojkova, deo prostora postao je Galerija, odnosno njegova stalna retrospektivna postavka.

Ovde se svakodnevno mogu videti 72 reprezentativna ulja na platnu, staklu i lesonitu iz svih umetnikovih stvaralačkih perioda. Sve se to danas lako pronađe na internetu, i slike i filmovi i likovni prikazi i izvodi iz deset knjiga o stvaralačkoj magiji Save Stojkova. Ali ipak treba doći i stati pred živa lica i pejzaže Panonije koje je slikar voleo, jer se to vidi na svakoj njegovoj slici. Ciga u snegu, žena sa krčagom, maestrova majka, dedovi, ciganka, siroče, kosač, pralja, ili dedin salaš, bački doručak, najbrojniji — raskošni prizori leta u ravnici ili kuće pod snegom.

U ovalnoj sali na spratu Preparandije, nalazi se atelje Save Stojkova, u kome je svakodnevno radio poslednje četiri godine (većina njegovih slika nastala je ipak u ateljeu u porodičnoj kući). Sve je na svom mestu, kao onog dana kada je zauvek otišao, ostavivši nezavršeno platno na štafelaju. O postavci brine kustos Milan Stepanović, koji je zapamtio mnoge neispričane priče o Savi Stojkovu:

— Od 29. marta 2010, kada je Galerija otvorena, pa do 5. juna ove godine, kada je čika-Sava zauvek zatvorio vrata ateljea, ovde je nastalo blizu pet stotina slika — kaže Stepanović. — Maestro je radio po deset sati dnevno, gotovo celog života. A kada je saznao da mu je Preparandija dodeljena kao prostor za stalnu postavku, što mu je bila životna želja, počeo je da slika četiri pejzaža velikog formata, tri puta metar i po. Završio je slike za svega dvadeset dana i iscrpljen pao u krevet, pa su ga nekoliko dana oporavljali infuzijom.

Sa velikom ljubavlju je portretisao ljude, i znane i neznane. Bio je i strastveni fotograf, a Stepanović se nada da će uskoro biti priređena i izložba tih fotografija, sa kojih je često skidao karaktere za svoje slike. — Za najbolji portret smatrao je onaj na kome je patrijarh Pavle: bio je presrećan kada mu je Patrijarh rekao: "To sam zaista ja". Kada je 5. juna ove godine, već načet bolešću, poslednji put došao u Preparandiju i u svoj atelje, ostavio sam ga samog. Malo kasnije, zatekao sam ga, kako u odlasku, misleći da ga niko ne vidi, ljubi dovratak ateljea. Kao da je slutio. Dva i po meseca kasnije, 20. avgusta 2014. Sombor je ostao bez poslednjeg velikog simbola svoje posebnosti — ispričao nam je Stepanović.

Ne zna se tačno koliko je slika potpisao Sava Stojkov (1925—2014), a započeo je da slika još kao dečačić, osnovac. Preko dvadeset hiljada, sigurno, a ni izložbe na sve četiri strane sveta nije lako pobrojati. Sa darom i gospodstvom se, kažu, rodio, i u rezidencijama i po šorovima, sve ljude je jednako poštovao, i voleo da ih oslovljava sa "dušo moja". A prvo je morao da se proslavi u svetu, da bi u svojoj varoši priredio samostalnu izložbu. Ono što je sigurno, Sava Stojkov će ostati zapamćen kao jedan od najvoljenijih i najproduktivnijih srpskih likovnih umetnika.

Neki ljubitelji moderne umetnosti znaju da kažu kako je na slikama Save Stojkova previše idile u neidiličnim vremenima. A zatim hitro priznaju kako pred tim arkadijskim prostorima lepote, ljudi postaju bolji nego što jesu. I kako nam te slike pomažu da izdržimo ledenu hladnoću ovog doba. Može li umetnost više od toga?

Radmila Lotina


Mika u četiri ruke

Oba sina Save i Barbare-Bare Stojkov, i Dragan i Milan, postali su slikari. Mlađi, Milan, po obrazovanju i struci je priznati arhitekta, ali je počeo da slika pre nekoliko godina, uz oca: "Kada smo, dve godine pre njegove smrti saznali da je otac teško bolestan, on je odbio operaciju i nastavio svoj život uobičajeno. To nas je veoma zbližilo i ja sam počeo da provodim dane sa njim u ateljeu, otkrivajući tajne njegovog slikarskog umeća, ali i ličnosti", seća se Milan Stojkov. "Uz njega sam počeo da slikam, a posebno mi je drag portret Mike Antića, koji smo zajedno naslikali — tata levu, a ja desnu polovinu. Srećan sam što sam dobio to vreme, da kao zreo čovek upoznam punu snagu karaktera i talenta svog oca". dnevnik.rs