Simeon Čemerikić Sima (1906―1973)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Simeon Čemerikić Sima (1906―1973)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Simeon Čemerikić Sima (1906―1973)  (Pročitano 3792 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: April 30, 2016, 07:56:48 pm »

*

SIMEON SIMA ČEMERIKIĆ
(Prizren, 28.01.1906 ― Niš, 1973)

Sima Čemerikić se rodio 1906. u Prizrenu, gde je 1923. završio nižu gimnaziju, a potom se sa porodicom preselio u Skoplje. Državnu umetničku školu u Beogradu, upisao je 1924. godine. Nakon diplomiranja 1929, jedno kraće vreme boravio je na usavršavanju u Veneciji. Po dolasku u Skoplje započinje svoju slikarsku karijeru, i zajedno sa drugim likovnim delatnicima sa ovih prostora, ispisuje stranice makedonske moderne umetnosti. Slovio je za jednog od pionira akvarela u Makedoniji. [...]

Raznovrsno i bogato stvaralaštvo Sime Čemerikića, sticajem neobjašnjivih okolnosti, ostalo je van domašaja šire i stručne javnosti.

Pogledati: Kamenko M. Marković, "Nepravedno zaboravljeni slikar", Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini 2010, br. 40, 241―25
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 30, 2016, 09:01:36 pm »

*
УДК. 75-05(497.1)
Kamenko M. Marković


NEKOLIKO REČI O JEDNOM ZABORAVLJENOM SLIKARU


Apstrakt: U ovom radu se govori o slikaru Simi Čemerikiću, čije je raznovrsno i bogato stvaralaštvo, sticajem neobjašnjivih okolnosti, ostalo van domašaja šire i stručne javnosti. Rodio se 1906. u Prizrenu, gde je 1923. završio nižu gimnaziju, a potom se sa porodicom preselio u Skoplje. Državnu umetničku školu u Beogradu, upisao je 1924. godine. Nakon diplomiranja 1929, jedno kraće vreme boravio je na usavršavanju u Veneciji. Po dolasku u Skoplje započinje svoju slikarsku karijeru, i zajedno sa drugim likovnim delatnicima sa ovih prostora, ispisuje stranice makedonske moderne umetnosti. Slovio je za jednog od pionira akvarela u Makedonji. Januara 1931. godine postavljen je za nastavnika crtanja u Belikoj medresi u Skoplju. U ovoj sredini ostao je do kapitulacije zemlje, i važio je za odličnog likovnog pedagoga. Drugi deo života, od 1941, do smrti, 1973. proveo je u Nišu. U gradu na Nišavi je od 1945. do 1951. radio kao profesor crtanja u Prvoj muškoj gimnaziji, a od 1951. godine predavao je crtanje, anatomiju, dekorativno pismo i ornamentiku u Školi za primenjenu umetnost. U periodu od 1953. do 1959. godine bio je direktor Škole za primenjenu umetnost. U ovom gradu ostao je upamćen kao odličan likovni pedagog i najbolji akvarelista.


Istoričari umetnosti mogu samo da žale što nam je ostalo veoma malo podataka o detinjstvu i mladosti Sime Čemerikića. O sebi i svom školovanju nije mnogo govorio, pa i pored delimično sačuvane porodične arhive, nije moguće sa preciznošću utvrditi sve činjenice vezane za njegov život i rad.

Rođen je 28. januara 1906. u Prizrenu. Kršteno ime bilo mu je Simeon, ali se u svim kasnijim zvaničnim dokumentima navodi kao Sima Čemerikić. Zna se da je posle završene niže gimnazije u rodnom Prizrenu 1923. godine sa porodicom prešao u Skoplje, koje je već u 19. veku predstavljalo trgovački i kulturni centar prema kome su se srpske porodice sa Kosova okretale. Danas nije moguće naslutiti koji su ga motivi opredelili da se 1924. godine upiše u Državnu umetničku školu u Beogradu. Da li je to rano ispoljeni talenat, ili, možda, podsticaj i usmerenje profesora koji su mu predavali crtanje? Sva je prilika da je u ranoj mladosti pokazivao naklonost prema crtanju. Moguće je da je sveukupna atmosfera u kulturi grada doprinela da se Čemerikić odluči za, nimalo siguran, put u svet umetnosti.

Beogradska Umetnička škola, osnovana 1919. godine, bila je u usponu kada u nju 1924. godine ulazi Sima Čemerikić. Istini za volju te godine iz nje su otišli Petar Dobrović i Toma Rosandić.1 Za profesore je imao takva ugledna imena kao što su Beta Vukanović (1875―1972), Ljubomir Ivanović (1882―1946) i Milan Milovanović (1876―1946), a kraće vreme i Petar Dobrović (1890―1942). Osim u školi, Čemerikić umetničko obrazovanje stiče i posetama izložbama koje su se tih godina priređivale u Beogradu. Tamo se sretao sa slikarstvom zasnovanom na principima sezanizma, postkubizma i konstruktivističkog pristupa predmetnom svetu slike. Te ideje u našu umetnost doneli su, većinom, oni slikari koji su se školovali u Parizu, u ateljeu Andre Lota (1885―1962). To će, ujedno, i biti koreni stvaralaštva Sime Čemerikića. Godine 1929, Sima Čemerikić diplomira na Umetničkoj školi i sa grupom školskih drugova odlazi u Veneciju "radi produženja slikarstva, ali ne ostaje(m) dugo."2 Zanimljiv je ovaj podatak, o odlasku u Italiju, s obzirom na to da je željeno odredište mnogih umetnika, u to vreme, bio Pariz.

Možda razloge tome treba potražiti u činjenici, kako kazuju porodična osećanja, da je Sima posebno cenio italijansku umetnost, i da se divio Ticijanovoj umetnosti.

Danas je nemoguće utvrditi da li je tada u Veneciji zaista imao priliku za neko dodatno usavršavanje, možda kratki boravak u nekoj od brojnih privatnih škola, ili, pre, u nečijem slikarskom ateljeu. "Činjenica da je za svoje dalje usavršavanje, nakon završenog školovanja, izabrao Veneciju, a ne Pariz, koji je u to vreme bio meka umetnosti, govori u prilog tezi da on nije želeo da suštinski menja pogled na slikarstvo, koji je formirao u Umetničkoj školi u Beogradu."3 Po povratku u Skoplje, Sima Čemerikić je, januara 1931. godine postavljen za nastavnika u Velikoj medresi, gde je sve do izbijanja Drugog svetskog rata predavao crtanje i lepo pisanje ― kaligrafiju. Sva je prilika da je taj posao obavljao pedantno i odgovorno, jer u arhivskim dokumentima nailazimo na službene ocene koje ga obeležavaju kao odličnog pedagoga: "Radi sve vrste crtanja i nastoji da razvije kod učenika maštu i sposobnost tačnog gledanja i posmatranja kao i umetnički ukus".4

Čemerikić ovakve metode nadograđuje te "Na kraju svake godine priređuje izložbe đačkih radova pa je to učinio i u 1936. godini i pokazao vrlo dobar uspeh".5 Njegove "Nastavne i vaspitne metode odlikuju se jasnoćom", a on sam... ima odlične pedagoške osobine i takt."6 Stoga je razumljivo što je za državni ispit 1935. godine uzeo temu "Cilj nastave crtanja u srednjim i stručnim školama".7 Kao takav pedagog ostaće upamćen i u Nišu, brojnim generacijama đaka Gimnazije i Škole za primenjenu umetnost, koji sa ljubavlju i toplinom govore o njemu. Skopski period Sime Čemerikića, osim pedagoškim radom, obeležen je i izlagačkom aktivnošću. U Skoplju je tih godina delovalo četrdesetak likovnih umetnika, što ovaj grad pretvara u značajan centar jugoslovenske međuratne umetnosti. Svakako najistaknutija imena bili su Lazar Ličenoski (1901―1964) i Nikola Martinoski (1903―1973).

Ličenoski je slikao pitoreskne predele Makedonije i ljude u zavičaju koji se bave ribarenjem i malim zanatima. Nezaboravne su mu dela: Tkalje ćilima, Galičanka, i Afion, možda najpoetičniji pejzaž u čitavoj makedonskoj umetnosti. Zelena ovde ima svežinu mladog lišća posle kiše. Neke slike Ličenoskog prikazuju socijalne motive njegovog kraja sa sentimentalno-ironičnom notom. Poštovan i cenjen u Jugoslaviji, Ličenoski je 1945. godine izabran za člana Umetničkog saveta likovnih umetnika Jugoslavije.8 Nikola Martinoski formiran u klimi evropskog ekspresionizma, nastavio je da slika one teme koje su obrađivali njegovi slikarski uzori, ali i sve ono što je bilo neobično, izazovno i bolno. "Karakteristični su u tom smislu crteži Martinoskog iz njegovog pariskog perioda, skicozno određeni nemirnom linijom koja fiksira groteskno-satirične oblike, kroz koje defiluje bizarni polusvet velikih metropola, ono što je u njima lascivno, izazovno i nesvakidašnje. U Makedoniji Martinoski je spontano našao ekvivalent za ove motive u sirotinjskim prizorima skopskih ciganskih mahala, u siromašnim enterijerima, u dnu njene društvene sredine: u javnim kućama u krčmama Skoplja i Soluna".9 Početkom četvrte decenije dolazi grupa Siminih kolega iz Umetničke škole — Vangel Kodžoman (1904—1994), Zora Popović (1902—1978) i Saba-hadin Hodžić (1909—1982). Tada je i osnovano Udruženje likovnih umetnika Vardarske banovine10 čiji je član i izlagač bio i Čemerikić. Godine 1932. biran je za blagajnika Udruženja. Koliko je, u današnjim prilikama, moguće saznati, Čemerikić je učestvovao samo na VII izložbi Udruženja, aprila 1933. godine. Sasvim je izvesno da je njegovo slikarstvo bilo i ranije predstavljeno skopskoj publici, jer Ličenoski u prikazu izložbe koju je 1932. godine organizovalo Društvo prijatelja umetnosti Jefimija, žali što se na njoj ne mogu videti i pasteli Sime Čemerikića.11

Takođe, u ranije navedenoj arhivskoj građi12, čitamo da je on učesnik izložbi likovnih umetnika "... u Skoplju i van Skoplja". Koje su to druge izložbe, gde su organizovane, za sada nije bilo moguće odgonetnuti.

U katalozima izložbi Društva likovnih umetnika Niša13 navodi se grupno izlaganje u Pragu, organizovano "pre rata". Nema sumnje da je tadašnja stvaralačka aktivnost Sime Čemerikića probudila interesovanje kod likovnih kritičara, koji o njemu daju pozitivan sud.14 Sredinom 1938. godine u Skoplje dolazi još je-dan školovani slikar Ljubomir Belogaski (1911―1994). Nakon okončanih studija slikarstva u Beogradu (1931―1938), iste godine počinje da radi kao likovni pedagog u jednoj gimnaziji u Skoplju. Ljubomir Belogaski će vremenom postati jedan od najvećih akvarelista u makedonskoj likovnoj umetnosti, bio je u prijateljskim odnosima sa Simom Čemerikićem, i snažno je podržavao Čemerikićevu posvećenost akvarelu žanru ― slikarstva koji je u ovoj sredini bio u začetku. Zahvaćena vihorom rata, porodica Čemerikić, nakon kapitulacije zemlje odlazi iz Skoplja za Srbiju, a polovinom maja meseca Sima je postavljen za nastavnika u Državnoj realnoj gimnaziji u Velikom Gradištu. Avgusta meseca premešten je na rad u I mušku gimnaziju u Nišu. I ovde se bavi pedagoškim radom, najpre u gimanaziji, a potom, do penzionisanja, u Školi za primenjenu umetnost. Aktivan je član Društva likovnih umetnika Niša, redovno se pojavljuje na godišnjim smotrama. Međutim, za života nije stigao, sticajem okolnosti, da svoje obimno i raznovrsno delo predstavi publici na samostalnoj izložbi. Slikarska zaostavština Sime Čemerikića sadrži više stotina radova, u vlasništvu sina, Zorana Čemerikića, kao i kod rodbine, prijatelja i nekoliko starih i uglednih niških porodica. Desetak njegovih akvarela poseduje i Narodni muzej u Nišu. Iako je, po Zoranovom kazivanju, veliki broj slika i crteža, nastalih u skopskom periodu, stradao u požaru pre ratne 1941. godine, po nešto se iz tog vremena i sačuvalo. Neki Čemerikićev rad je možda stradao i 1963. godine u katastrofalnom zemljotresu koji je pogodio Skoplje. Možda se na prostoru Makedonije, i dan-danas nalaze neka Čemerikićeva dela o kojima šira javnost ništa ne zna. To bi valjalo istražiti.

Najraniji, danas poznati, radovi Sime Čemerikića datiraju iz poslednjih godina školovanja u Umetničkoj školi. To su, pre svega, skice i studije ljudskog tela, rađene olovkom. Iako po malo tvrde, one nam govore o dobro savladanom zanatu. Rađene akademski, klasično, odaju sigurnu ruku autora. Na samom kraju studija, ili neposredno iza toga, nastala je jedna serija aktova, izvedena nešto slobodnije. Snažna i čvrsta tela, oblikovana su izmenom svetlih i tamnih površina, koje svoje ishodište imaju u konstruktivističkom načinu građenja formi. Na ovim radovima primetan je uticaj Petra Dobrovića. Zavisno od sredstava kojim su crteži izvedeni, autor dobija različite vrednosti za iste motive. Tako je akt u olovci ― tušu oštrih bridova, dok onaj u sangvini ima umekšane, ali i dalje skulptorske oblike. Kao što je već rečeno, Sima Čemerikić, od samih početaka svoje osnovne slikarske ideje izražava u tada vladajućoj prevazi forme nad bojom. Takav je i autoportret (ulje na platnu, 51 x 65 cm. Nije signirano), nastao, verovatno, krajem treće ili početkom četvrte decenije. Blaga geometrijska stilizacija prepoznatljiva je u ovom zanimljivo postavljenom, tročetvrtinskom profilu. Simetričnost prostora razbijena je dijagonalno komponovanom masom poprsja. Pretežno tamnu pozadinu, kao i odeću, rasvetljava lice sazdano na principima konstruktivističkog rešavanja forme. Kolorit je svedenih tonova, iz donjeg registra, zasnovan na odnosu svetlog i tamnog. Postavljanje figure prema nepromenljivoj tamnoj pozadini ukazuje da Čemerikić možda nešto duguje Klodu Maneu(1840―1926). To je psihološki portret, dobro prostudiran i odlično naslikan. Ovom vremenskom razdoblju pripadaju i pasteli Portret nepoznatog i Portret Rusa. Oni su bili izlagani na nekoj od izložbi organizovanoj tih godina, o čemu svedoče i fotografije sačuvane u porodičnom albumu. Na tim, požutelim fotografijama, nažalost, nema nikakvih zabeleški. Zato i nismo u prilici da utvrdimo kada su i gde izlagani ovi radovi. Najverovatnije da je to bila već pomenuta VII izložba Udruženja likovnih umetnika Vardarske banovine. Naime, France Mesesnel, istoričar umetnosti i profesor na skopskom Filozofskom fakultetu, u prikazu ove izložbe ističe "studije glava"15 Sime Čemerikića.

Za portret poznat pod imenom Ciganče (akvarel, 25 x 33,5 cm. nemamo dovoljno podataka da možemo sa sigurnošću kazati da li je skopska publika bila u prilici da ga vidi na ovoj izložbi, ali bi se na ovo delo, ili neko sasvim slično, mogla odnositi visoka ocena izrečena tim povodom. Đorđe Orlov student istorije umetnosti, i slikar navodi da "... u akvarelu i pastelu ističe se g. Čemerikić, čiji jedan akvarel spada u najuspelije radove na izložbi".16 Ciganče je rađeno u najboljim tradicijama slikarstva treće decenije. Pouke sezanizma o modulaciji su osnova. Sitne, kolorističke pege, po principu svetlotamno, grade mlado i puno života dečije lice. Zagasite i svetle boje inkarnata, najplemenitijih tonova, pune su iskričavih čestica koje indukuju svetlost po površini. Crvenkasti akcenti naglašavaju pojedine deonice, ne remeteći sveukupnu toplinu kolorita koja zrači sa ovog portreta. "Naslikani portret dečaka je impresionistički isečak trenutka uhvaćenog u kratkom ali intenzivnom trajanju. Blagi pogled dečakov u nešto neodređeno (možda u život, u sudbinu, u neizvesnost!) i neodređeni poluosmeh, odaju utisak nevinosti i" čednosti detinjstva17.

Početkom četvrte decenije primetna je promena u Čemerikićevom stvaralaštvu, ona je rezultat određenih promena koje su se dogodile u likovnoj umetnosti tog vremena. On se postepeno oslobađa od izvikane konstruktivnosti i zaranja u boje, tonove, u pravo slikarstvo, bez velikih crnih mrlja, korišćenih u prethodnoj epohi i okreće se kolorističkoj koncepciji slike. Došlo je do jednog velikog pročišćavanja palete i do jedne čulnosti koja više nije bila zbunjena intelektualnim dodacima koji su u slikarstvo, u pravo slikarstvo, bili uneti spolja, a površina slike osvetlila se nekom blagošću u kojoj se javlja Čemerikićeva osetljivost za ton. Jedna Mrtva priroda, naslikana uljem na kartonu stoji na prelasku tih dveju poetika. Slikar iz prethodnog perioda zadržava skoro monohromnu sivomaslinastu paletu, ali su oblici znatno mekši, razigraniji. Sve ove odlike poseduje i Portret seljaka (Akvarel, 28 x 38 cm. Nije signirano.) Taj prelaz nije ni nagao, ni izrazit, već se javlja postupno, sadržeći u jednoj slici elemente jednog ili drugog likovnog postupka. To se najbolje može videti u dvema mrtvim prirodama s ribama, od kojih je jedna verovatno ona "Mrtva priroda, pastel g. Sime Čemerikića",18 koju ističe Ljubomir Dobričanin u prikazu VII izložbe Udruženja likovnih umetnika Vardarske banovine. "Ovde se javljaju široke bojene površine ujednačenog tonaliteta, čak izrazitog kolorita. Jarka crvena, oranž i plava, ponegde i žuta, odaju Čemerikićevo kolorističko opredeljenje. Da bi se razdvojili široki planovi, granicu među njima čini vijugava plava ili crvena linija. Unutrašnji sklop predmeta nije tako čvrsto modelovan, a površine su razgrađene vidljivom fakturom. I svetlost je više prisutna, oplemenjujući istančanost kolorističke harmonije19.

Vremenom, Čemerikićevo slikarstvo je sve više okrenuto ka boji kao nosiocu osnovnog likovnog izraza. Nije poznato da li je slikao pejzaže, tako karakteristične za probuđeni kolorizam četvrte decenije. Samom kraju skopskog perioda pripadaju Portreti brata (Akvarel, 30 x 43 cm. Nije signirano) i Sestre (Akvarel, 30 x 42 cm. Nije signirano) i jedan Autoportret (Akvarel, 29 x 40,5 cm. Nije signirano). To su radovi na kojima dominiraju svetli tonovi, svež i razigran kolorit, što je sigurana potvrda da je umetnik prihvatio iskustva intimizma i poetskog realizma. Jedno razdoblje u životu i stvaralaštvu Sime Čemerikića je bilo završeno. Država u kojoj se školovao ― raspala se. Teritorija nekadašnjeg kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca bila je zahvaćena ratnim požarom. Bili smo narod umiranja i tuge.


Niš

Dolaskom u Niš, i po okončanju rata, u kojem je i sam učestvovao od novembra 1944. godine, započinje drugi period života i stvaralaštva Sime Čemerikića. Nova sredina, novi ljudi i nov drušetveno ― ekonomski poredak. Sve ukazuje da se on nije priklonio zahtevima i ideologiji socijalističkog realizma. Nema u njegovom stvaralaštvu velikih "udarničkih" kompozicija. Očigledno je, da on nije bio oduševljen socrealizmom poput Bože Ilića (1919―1993), nekadašnjeg profesora Umetničke škole u Nišu. "Ideju socrealizma prvi je prihvatio najdarovitiji i najmlađi — Boža Ilić. Njemu je najviše odgovarala ovakva programska koncepcija, jer je on voleo monumentalnu, figurativnu kompoziciju kao kod starih majstora: Velaskeza, Delakroa i Kurbea i njihove zanatske veštine. Sada, kada posle vremenske distance sagledavamo njegovo stvaralaštvo, čini nam se da je zahvaljujući tome što nije ranije opterećen nikakvim stilskim i tematskim okvirima i što u suštini nije do kraja razumeo programske zahteve, u svet jugoslovenske umetnosti uleteo brzinom komete. Iz nje je tom brzinom i izleteo."20 Čemerikić je nastavio kao i mnogi umetnici, tamo gde je, za trenutak, zastao. Novi početak, ili bolje reći novu fazu, možda najbolje izražava jedna Mrtva priroda (46,5 x 33 cm. Nije signirano), naslikana uljem na kartonu. Nastala, najverovatnije oko 1950. godine, odaje umetnika usmerenog ka kolorističkim vrednostima i prevashodnoj ulozi boje u građenju slike. Ona je rezultat "oslobođene" palete, što se moglo uočiti kod jednog broja slikara u tim prvim godinama po prestanku socrealizma. Čiste, zasićene boje zvonkih tonova, kao da su direktno nanete iz tuba. Naglašena faktura i gotovo nepogrešiv osećaj za materiju, dodatni su element, primeren ovakvom načinu likovnog izražavanja. Nažalost, ovo je jedna od retkih slika rađenih uljem, jer se Čemerikić potpuno predaje akvarelu. Nismo uspeli da proniknemo u razloge napuštanja rada uljanom tehnikom. Možda ih treba tražiti, između ostalog, i u kritici povodom kolektivne izložbe Društva likovnih umetnika Niša, gde je Čemerikić izložio jedan broj ulja i akvarela. Kritičar konstatuje: "Ulja ... koja su još sirova. U akvarelu on ima solidan zanat".21 Odrednica "sirova" ovde je data u negativnoj konotaciji. Ne znamo koja su to ulja, nismo ih pronašli u Čemerikićevoj zaostavštini. Ukoliko se radilo o radovima sličnih odlika kao što je već pomenuta Mrtva priroda, ova odrednica bi se mogla odnositi samo na fizička svojstva boje — na njenu čistotu, bez mešanja sa drugim, ali to ni u kom slučaju ne bi smelo da bude negativno ocenjeno, pre bi moglo da bude potvrda kritičarevog nerazumevanja.

Dve godine ranije, Boža Ilić je izložio svoju sliku Sondiranje terena na Novom Beogradu (Narodni muzej, Beograd), Čemerikić, iznenađen, gunđa pred tom bučnom slikom: "Šta je ovo! Ne poznajem ovaj način slikanja!" S druge strane, moguće je da se Čemerikić potpuno predao akvarelu svestan da je radovima u ovoj tehnici još u skopskom periodu postigao odlične rezultate. Dok se u skopskom periodu, sudeći po napisima u štampi i sačuvanim radovima, nije intenzivno bavio pejzažom, u niškom — ova tema postaje dominantna. Niš i njegova okolina imaju dovoljno inspirativnih predela; u njegovoj neposrednoj blizini je i Sićevačka klisura, koja je svojevremeno opčinila Nadeždu Petrović (1873―1915), ali je Čemerikić svoja najbolja ostvarenja naslikao na obali Jadranskog mora. "Te pitoreskne predele, gde se lepota tražila u zanimljivosti samog pejzaža, on je slikao na realističan način. Njegovu pažnju manje je privlačila arhitektura renesansnih gradova, a više sveukupni vizuelni doživljaj. Važno je bilo uhvatiti u trenu neprimetni titraj vodene površine ili zabeležiti vrelinu morskih isparenja i ljubičastu izmaglicu zalazećeg sunca. Otmene stare vile zarasle u meko zelenilo četinara, ogledaju se u sjaju vode neke male uvalice. Scene iz luka i marina sa "šumom" katarki i jarbola, pružale su priliku da se u akvarel unese i linija, shvaćena na crtački način.22 Ali, ima i dvadestak akvarela sa Jadranskog mora na kojima je Čemerikić postigao prozračnost kompozicije i uhvatio efekte zamiruće svetlosti na obali, bez ijednog crtačkog detalja (Jelsa ― Hvar, 1960, Bol, 1965, Crkvica sa zvonikom, 1965, Motiv s mora, 1960, Predeo s mora, 1960, Krk, 1961, Krk ― Šilo, 1962, Jelsa, 1962).

Zanimljiv je proces nastajanja pojedinih akvarela. Slikar je ponekad neki od tih motiva radio prvo kao crtež olovkom, a potom i u akvarelu. Pri tom, oba rada imaju sva obeležja završenog ― celovitog dela. Pojedine predele je, potom, prenosio na platno. Ta dela ne spadaju u manje uspela ostvarenja. Naprotiv!


Sima Čemerikić. Portret sestre. 1935. Akvarel, 30 x 42 cm. Nije signirano.

Vrlo srećno je formulisana jedna slikarska koncepcija kad je rečeno: "Treba slikati efekte koje nam stvari daju, a ne same stvari", ― drugim rečima treba slikati ono što nam naša vizuelnost sugeriše, a ne bukvalno onako kako naše fizičko oko vidi.

Svestan činjenice da je u njegovom radu nastupio zamor, i da mu je potrebna promena, Čemerikić se okreće crtačkim tehnikama. Čini to u dobar čas. Od 1960. do 1962. godine, on intenzivno koristi olovku, tuš i njihovu kombinaciju, ili kombinaciju tuš ― akvarel, i ostvaruje odlične rezultate (Motiv iz Jelse, olovka 1960, Krk ― Šilo, tuš ― akvarel, 1962). Ali i ovde, u ovoj tehnici, on se često stidi veštine i smerno, skoro sa zamuckivanjem vuče perom ili flomasterom kao u strahu da nekim prenagljenim potezom ne poremeti tanano tkivo svoje vizije.

U ovom razdoblju ostvario je i nekoliko izvrsnih radova služeći se pastelom — svojom omiljenom tehnikom (Mrtva priroda, 1962).

Od 1962. do 1967. godine on se služi flomasterom, kombinacijom olovke i flomastera, ali ne zapostavlja i pastel. Rezultati nisu izostali. Jedna sjajna niska radova to nedvosmisleno potvrđuje (Motiv iz Crikvenice, flomaster, 1962, Bol, olovka — flomaster, 1965, Ulica u Rovinju, flomaster, 1965, Vodice, flomaster, 1967, Vodice, pastel, 1967).

Neki od ovih radova nisu kasnije uopšte korišćeni i predstavljaju sasvim nepoznate stranice Čemerikićevog dela.

Potrebno je istaći da se Čemerikić dugo bavio akvarelom i da je ostavio iza sebe oko sto pedeset odličnih radova.

Njegove radove na izložbama Društva likovnih umetnika Niša, kritika je pozitivno ocenjivala. Istoričaru umetnosti Bojani Deljanin, nisu promakla bitna svojstva Čemerikićeve slikarstva: "Dok većinu slika ovog umetnika odlikuje rasvetnjena paleta, dotle u slikama Kriva livada, Suva planina, Dubrovnik, preovlađuje tamni, plavozelenkasti ton. Ima se utisak da su slike kod kojih je došla do izražaja umetnikova rasvetljena paleta, poetičnije, toplije i pune života. Inače izloženi radovi ovog slikara pokazuju zrelog umetnika koji raspolaže bogatim registrom boja, čija kičica suvereno vlada tonalitetom, što na gledaoce ostavlja upečatljiv utisak. Slika Hrizanteme ostaje dugo u sećanju posle razgledavanja izložbe, a to dolazi otuda što se tamniji i svetliji tonovi uzajamno dopunjuju i stvaraju nezaboravni sklad boja, dok se dve jabuke, kako svojim oblikom tako i bojom, po svojoj izražajnoj snazi približavaju naturalizmu."22

S druge strane, moglo se uočiti, i pokatkad je to likovna kritika nagoveštavala, da je ovakvo Čemerikićevo slikarstvo samo odraz tradicionalizma i dobro savladanog zanata. Ovo je, donekle, i razumljivo, jer su se u prvoj polovini sedme decenije u našoj likovnoj umetnosti događali procesi suprotni onome što je zastupao Sima Čemerikić. Bilo je to vreme enformela, koji je i u Nišu imao svoje zastupnike, i pored čijih odličnih radova, mirnoća i ustalasali ritam Čemerikićevih poetsko-realističkih predela, mogu izgledati kao radovi iz nekog drugog doba.

Godine 1963, na majskoj izložbi deset niških slikara organizovanoj u Izložbenom prostoru u Tvrđavi, Sima Čemerikić je izložio osam akvarela. Bojana Deljanin je u niškim "Narodnim novinama", kao najbolje radove ocenila platno Pod lipom Čedomira Krstića i akvarele Sime Čemerikića.23

Sima Čemerikić je kroz svet slikarstva išao istraženim putevima, lagano. U njegovom radu nije bilo ni krupnih skokova, ni velikih padova. Ono što je naučio na Akademiji, činilo je osnovni supstrat njegove umetnosti. Njega se nisu ticali pravci u slikarstvu: on nije verovao u staro i novo, niti je ikad radi struja koje su ga okruživale i pomislio na kakvo nasilje nad svojom ličnošću. Ako je ponešto novo i usvojio, to je zato što mu se nametnulo samo po sebi u jednom trenutku kao jedino moguć način da se valjano izrazi.

Izvesno je da Sima Čemerikić nije pripadao likovnoj avangardi, ali je snažno doprineo razvoju likovne umetnosti na ovom prostoru. Kada je reč o akvarelu, on je ovoj prefinjenoj tehnici široko otvorio vrata i pokazao da ona ni u čemu ne zaostaje za drugim slikarskim tehnikama. Istini za volju, poneki akvarel Nišlije su videle i ranije, kao deo stvaralštva Vladislava Titelbaha,* tu, pre svega, mislim na Staru karaulu u Nišu i Dve žene u radnom odelu, i Ćele-kulu (Akvarel je naslikan 1881. godine.) Đorđa Krstića (1851―1907). Ali, Sima Čemerikić je svojim kontinuiranim i predanim radom, sredini u kojoj je živeo i stvarao, jasno stavio do znanja da se rezultati u ovom žanru umetnosti mogu postići samo velikim radom, i da ova slikarska tehnika ne zaslužuje da se njome umetnik koristi s vremena na vreme, ili u dokolici. To i ne treba da čudi, kada se zna da je u Umetničkoj školi imao za profesora, izvrsnog akvarelistu — Betu Vukanović.

U nastojanju da se pravedno oceni Čemerikićevo slikarstvo, trideset i osam godina nakon njegove smrti, moramo kazati da u njemu ima lepota i to svojih, iz sopstvene duše. Kao takav dao je srpskom slikarstvu 20. veka nekoliko prvorazrednih pejzaža, na kojima preovladavaju topli i lirski akcenti. U pejzažima s mora, Čemerikić je doživeo zvezdane časove svoje umetnosti. Kada se ovo kaže, tu se pre svega misli na Predo s mora, možda jedan od njegovih najboljih akvarela, ali i na Pejzaž iz Makarske, Mali Lošinj, Motiiv iz Bola ― Brač, Krk, Barka, Hvar ― Jelsa, Motiv iz Vodica...

Na njegovim mrtvim prirodama nema ničeg što iznenađuje, sve je slikarski i zanatski korektno urađeno. On se trudio da ostane veran prirodi, tvorcu tako zavodljivih oblika. Ruže su "poetična" slika koja zahteva posmatranje iz blizine. Postavivši dve knjige (zarad ravnoteže), pored bokala sa divnim cvetovima ruža, na slici poetičnog naziva Ruže i knjige, Sima Čemerikić nam priča o ljubavi prema cveću. Brojne druge slike, još jasnije otkrivaju diskretnu i veoma osećajnu prirodu ovog slikara. Retrospektivna izložba radova Sime Čemerikića u zgradi Narodnog muzeja u Nišu, 1997. godine, izazvala je veliko interesovanje stručne i šire javnosti. Njegovi učenici, kolege, prijatelji, bivše komšije i poznanici tokom marta i aprila dolazili su u ovaj izložbeni prostor da odaju priznanje najvećem akvarelisti koga je Niš ikada imao.

Iz ovih redaka može se nazreti velika i mnogostruka delatnost Sime Čemerikića kao slikara i pedagoga.

O Simi Čemerikiću je malo pisano, a do 2010.* godine nijedno njegovo delo u boji, nije bilo reprodukovano u stručnoj literaturi. Ovim radom ta nepravda je na izvestan način ublažena, ali nije ispravljena. Nadamo se da ćemo videti i njegovu veliku izložbu, koja će biti prilika da se upozna celokupan njegov rad. Prošlo je sto pet godina od rođenja Sime Čemerikića i trideset i osam od njegove smrti. Vreme je da se o njemu napiše jedna celovita priča, a on zauzme ono mesto među likovnim stvaraocima koje je radom i dometima svoje umetnosti zaslužio.

_________

01 Станислав Живковић, Уметничка школа у Београду 1919―1939, Београд 1987, стр, 15.
02 Аутобиографија без датума, чува се у породичној архиви.
03 Каменко М. Марковић, Мајстори акварела 2, "Сито-принт плус", Ниш 2010, стр. 9.
04 Службени лист за 1939. годину, од 4. 3. 1939, чува се у породичној архиви.
05 Службени лист за 1937. годину, од 14. 2. 1937, чува се у породичној архиви.
06 Службени лист за 1940. годину, од 25. 2. 1940, чува се у породичној архиви.
ности. Свакако најистакнутија имена били су Лазар Личеноски (1901―1964) и Никола Мартиноски (1903―1973).
07 Диплома о државном испиту од 20. 4. 1935, чува се у породичној архиви.
08 Umetnost, Nova uprava saveza likovnih umetnika Jugoslavije, "Savez likovnih umetnika Jugoslavije," Beograd 1950, str. 79.
09 Борис Петковски, Социјална уметност у Македонији 1930―1950, у: Југословенска уметност XX века, Музеј модерне уметности, Београд 1969, стр. 61―62.
10 Угљеша Раичевиќ, Здружението на југословенските ликовни уметници на Вардарската Бановина во Скопје, "Разгледи" 8―9, Скопје 1980, стр. 936―951.
11 Личеноски (Лазар Личеноски), Изложба јужно-србијанских сликара у Скопљу, "Вардар", Скопље 5. 6. 1932, стр. 7.
12 Види напомене 4 и 6.
13 Каталози изложби Ниш 67 и Ниш 68.
14 Љуб(омир). М. Добричанин, Утврђивање једног сликарског плагијата на великој изложби у Скопљу, "Правда", Београд 23. 4. 1933, стр. 12.
15 Ф(ранце). М(есеснел), Изложба Удружења ликовних уметника у Скопљу, "Јужни преглед" бр. 4, Скопље 1933, стр. 138.
16 Ђорђе Орлов, Са изложбе јужносрбијанских уметника у Скопљу, "Вардар", Скопље 27. 4. 1933, стр. 7.
17 Даница Радуловић Столић, Плес и чаролија боја, у: Мајстори акварела 2, "Ситопринт плус", Ниш 2010, стр. 18―19.
18 Љубомир Добричанин, наведени рад.
19 Наташа Дрча, Сима Чемерикић, Народни музеј Ниш, Ниш 1997. (Каталог).
20 Златимир Марковић, Савремена ликовна уметност Ниша, "Ситопринт плус", Ниш 2007, стр. 15.
21 Aноним. Трећа изложба слика и скулптура у Нишу, "Народне новине", Ниш 17. 5. 1952, стр. 5.
22 Бојана Дељанин, Мајска изложба, "Народне новине," Ниш 7. 5. 1960, стр. 5.
23 Златимир Марковић, Савремена ликовна уметност Ниша, "Зограф", Ниш 2007, стр. 39.


__________

* Rođen u mestu Lenešice kod Praga 1847. godine, završio je Visoku tehničku školu u Pragu a pohađao je i slikarske studije. Ostavio je u crtežu, ulju i akvarelu više stotina radova različite likovne vrednosti. Detaljno je obrađivao srpsku etnografiju, a njegovi brojni likovni radovi imaju više dokumentarni nego umetnički karakter. Umro je u Beogradu, 1925. godine.

* Kamenko M. Marković, Majstori akvarela 2 "Sito-print plus", Niš 2010, sadrži 15 reprodukcija Čemerikićevih dela u boji, str. 25―39.



Korišćena literatura

01.   Личеноски (Лазар Личеноски), Изложба јужно-србијанских сликара у Скопљу, "Вардар", Скопље 5. 6. 1932, стр. 7.
02.   Љуб(омир). М. Добричанин, Утврђивање једног сликарског плагијата на великој изложби у Скопљу, "Правда", Београд 23. 4. 1933, стр. 12.
03.   Ђ(орђе). О(рлов), Са изложбе јужносрбијанских уметника у Скопљу, "Вардар", Скопље 24. 7. 1933, стр. 7.
04.   Ф(ранце). М(есеснел), Изложба Удружења ликовних уметника у Скопљу, "Јужни преглед" бр. 4, Скопље 1933, стр. 188.
05.   Аноним. Трећа изложба слика и скулптура у Нишу, "Народне новине", 17. 5. 1952, стр. 5.
06.   С(лободан). Поп(овић), Кроз атељеа, "Народне новине", Ниш 27.11.1954, стр. 6.
07.   Аноним. Отворена је пролећна изложба Друштва ликовних уметника из Ниша, " Народне новине", Ниш 7. 5. 1955, стр. 5.
08.   Аноним. Отворена изложбаа нишких сликара и вајара, "Народне новине", Ниш 8. 12. 1956, стр. 5.
09.   ИВ (Иван Вучковић), Зрелија остварења, "Народне новине", Ниш 14. 9. 1957, стр. 5.
10.   Ј (Драгољуб Јанковић), Изложба слика и скулптура ликовних уметника Ниша, "Народне новине," Ниш 9. 5. 1959, стр. 5.
11.   Бојана Дељанин, Мајска изложба, "Народне новине", Ниш 7. 5. 1960, стр. 5.
12.   Р(адомир). Антић, Мајска изложба ликовних уметника, "Народне новине", Ниш 6.5. 1961, стр. 7.
13.   В(идосав). Петровић... И дела вредна пажње, "Народне новине", Ниш 19. 10. 1963, стр. 7.
14.   В(ојислав). Девић, Од реалистичког до апстракције, "Народне новине", Ниш 22. 7. 1967, стр. 6.
15.   Угљеша Раичевик, Здружението на југословенските ликовни уметници на Вардарска Бановина во Скопје,
        "Разгледи" бр. 8―9, Скопје 1980, стр. 936 ― 951.
16.   Mustafa Memić, Velika Medresa i njeni učenici u revolucionarnom pokretu, Skoplje 1984, str. 50, 82.
17.   Станислав Живковић, Уметничка школа у Београду 1919―1939, Београд 1987, стр. 15.
18.   Драгољуб Јанковић, Школа у ликовном животу града, у: 40 година Школе за примењену уметност у Нишу, Ниш 1988, стр. 39―40.
19.   Наташа Дрча, Сима Чемерикић, Народни музеј Ниш, Ниш 1997. (Каталог).
20.   Златимир Марковић, Савремена ликовна уметност Ниша, "Зограф", Ниш 2007, стр. 15, 39.
21.    Umetnost, Nova uprava saveza likovnih umetnika Jugoslavije, "Savez likovnih umetnika Jugoslavije", Beograd 1950, str. 79.
22.   Борис Петковски, Социјална уметност у Македонији 1930―1950, у: "Југословенска уметност XX века",
        Музеј модерне уметности, Београд 1969, стр.61 ― 62.
23.   Каменко М. Марковић, Мајстори акварела 2, "Ситопринт плус ", Ниш 2010, стр. 25-39.
24.   Драган Симић, Мајстори акварела, "Народне новине", Ниш 20. 7. 2010.




Каменко М. Марковиќ
ЗА ЗАБОРАВЕНИОТ СЛИКАР

Резиме


Трудот се однесува на Сима Чемерикик, сликар чија разновидна и богата креативност останала необјаснета за општата и професионалната публика. Роден е во 1906 година во Призрен, каде што завршил основно училиште, а семејството потоа се преселило во Скопје. Во 1924 година се запишал во Државното уметничко училиште во Белград. По завршувањето на школовањето, во 1929 бил на кратка обука во Венеција. По вракањето во Скопје, ја започнал својата уметничка кариера. Тој е еден од сликарите во оваа област што ја создаваа современата македонска уметност. Во медресата во Скопје во 1931 година е назначен за учител по цртање. Останал во регионот до окупацијата и бил одличен учител. Вториот дел од животот, од 1941 до неговата смрт во 1973 година, го поминал во Ниш. Работел како професор во машката гимназија од 1945 до 1951 година. Потоа предавал цртање, декоративно и орнаментално пишување во Училиштето за применета уметност. Во истото училиште е назначен за директор во периодот од 1953―1959. Во Ниш тој го поминал животот како одличен учител и извондреден акварелист.


Kamenko M. Marković
ABOUT A FORGOTTEN PAINTER

Summary


This paper deals with Sima Čemerikić, the painter, whose varied and rich creativity, due to unexplained circumstances, has remained beyond the reach of general and professional public. He was born in 1906 in Prizren, where in 1923 he completed lower secondary school after which his family moved to Skopje. He enrolled the State School of Art in Belgrade in 1924. Having graduated in 1929 he spent a short time training in Venice. Upon his arrival in Skopje, he began his artistic career. He was one of many artists from the region who printed the pages of Macedonian modern art. He had a reputation as one of the pioneers of watercolors-aquarelle painting in Macedonia. He was appointed teacher of drawing in the madrassa in Skopje in 1931. He remained in this region until the surrender of the country, and was a great art teacher. The second part of his life, from 1941 to his death in 1973, was the time he spent in Niš. He worked as a drawing professor at the First Men’s Grammar School from 1945 to 1951. Afterwards, he taught drawing, anatomy, decorative and ornamental writing at the School of Applied Art in 1951. He was then appointed the principal at the same school from 1953 to 1959. He has been remembered in the city of Niš as a great art teacher and the best watercolorist. | kalamus.com.mk pdf
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: