|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: Decembar 27, 2015, 11:07:34 pm » |
|
**
MIODRAG B. PROTIĆ O PRISUSTVU EVROPSKOG DUHA U SRPSKOJ UMETNOSTI I KRITICI XX VEKA
U svojoj knjizi "Otmica Evrope" iz 1995. godine Miodrag B. Protić je između ostalog uvrstio i eseje i studije objavljene od 1960. do 1995. godine: "Raspad i restauracija estetskog kriterijuma" iz knjige "Slika i smisao", 1960; "Tabaković ― slikar viđenja sa svešću ― in memoriam" "Tabaković uzor i preteča", Politika, 29. jun 1977; "Ideje srpske kritike i teorije 1900―1950" I―II, uvodnik za ove knjige, 1980/81; "Šumanović - slikar 'napretka' i 'povratka', Politika 30. april 1984; "Kritika i kriza", NIN, 27. januara 1985. godine; "Konjović ― slikar metafore", "Politika", 2. jul 1988; "Etičke i estetičke alternative ― Srbi u evropskoj civilizaciji", savetovanje u Balkanaloškom institutu SANU, 1993; "Kritika kao stvaralački čin", "Politika", 25. maj 1995. godine.
U njima je između ostalog razmatrao i pitanja prisustva svropskog duha u srpskoj umetnosti i kritici u periodu od devet decenija prošlog veka. To prisustvo simbolično je okarakterisao kao otmicu Evrope i naznačio njene osnovne pravce.
A otmicu Evrope video je u činjenici da je ona na srpsku umetnost uticala "presudnim procesima u svojoj kulturi. Pre svega relativisanjem grčko-latinskog i hrišćanskog humanizma, racionalističke filozofije prosvećenosti, naglo proširenom naučnom i umetničkom svešću. Menjanjem predstava o svetu, čoveku, društvu". I da je baš blagodareći tome srpska umetnost napustila "akademsku varijantu podražavanja prirode, onoga što oko vidi i himeričnu ideju idealno lepog, večnog, pa ciničnu ideju da je umetnost samo shematizacija nečeg što je prethodno sa ideološkog, političkog ili etičkog stanovišta već shematizovano. I naslutila svoju samobitnost, razliku između slikanog i slike, teme i sadržaja. Otkrila je da su strukturni elementi dela ― oblik, boja, linija u stvari njen temelj, njena konceptualna sredstva, vrelo njenog značenja. Da ona zato ne treba da bude potčinjena drugim oblastima, već da s njima uporedno postoji i deluje".
Otmicu Evrope video je i u ponovnom uspostavljanju i odbrani estetskog kriterijuma u našoj kritici kao nezamenljivog regulatora umetničkog stvaranja i klasifikatora umetničkih vrednosti. A značilo je isključivo njegovu primenu pri ocenjivanju i vrednovanju jednog umetničkog dela i umetnosti uopšte koji omogućava da se uoči "logična struktura" i "esencijalna suština" njenog ispoljavanja. A odbrana estetskog kriterijuma bila je u stvari odbrana same umetnosti od političkih, ideoloških i drugih kriterijuma i njene "uloge u jednoj novoj koncepciji života i sveta". Umetnosti kao putokazu ka čoveku "prirodno datog" koliko i "istorijski zadatog", formuli humanizma i afirmaciji ljudske veličine koja ga uzdiže do harmonije, kontemplacije, Demokritovog "zatišja duše", čistog saznanja... A koja je u istorijskom procesu "ukidanja njegove alijenacije, u težnji za njegovim povratkom prirodi i životu... nezamenljivo sredstvo".
Protić primećuje da su u našoj kritici i teoriji od 1900. do 1950. postojali odjeci evropske moderne misli o umetnosti: napor da se kritika, teorija i istorija povežu kao međuzavisne komponente svesti i čovekovog iskustva; da su se osećali odbljesci filozofije umetnosti i filozofije istorije, nazirala svest o odnosu istorije i kritike "u jedinstvenom procesu razumevanja umetnosti" i shvatanje da kritički sud predstavlja "savršenu svest i osetljivost na odnos između dela i celine, individualnog i opšteg". Osim toga, srpska umetnička misao napustila je iskustva normativne estetike kao izraza određenih, okamenjenih, apriornih postulata po kojoj je "dobro i lepo sve što odgovara apstraktnoj skali njenih vrednosti" i okrenulo se estetici strasnih traženja umetničke istine, u čijoj osnovi je "induktivno posmatranje umetničkog dela, živo saznavanje, svest o stalnoj evoluciji" umetnosti, njenom procesu i razvoju kroz menjanje škola, stilova i poetika. Pratimo, takođe, rasprave o značaju umetničkog dela i ulozi umetnosti kao i odgovore na ključna pitanja koje se umetničko delo može smatrati uspešnim. Zatim, pokušaje da se likovnom odredi mesto prema nauci, nastojanje da se odredi samo biće, priroda i pojam umetnosti, različita gledišta o lepom i njegovim svojstvima, i odnosu umetnosti prema prirodi. Prepoznajemo odsjaje Kročeove lirske intuicije, uloge instinkta i mašte kao tipično ljudskog ponašanja koje ima odraza u modernoj umetnosti.
Otmicu Evrope Protić je video u slikarstvu Save Šumanovića, Milana Konjovića i Ivana Tabakovića. Šumanović oličava glavne poetike međuratnog umetničkog razdoblja u jugoslovenskom slikarstvu i neke od osnovnih poetika tadašnjeg pariskog slikarstva. Tvorac moderne i preteča postmoderne u nas, umetnik u čijem su se delu na visokoj vrednosnoj ravni "prelamale nade i sumnje modernih vremena", svojim kretanjem otkrio je "fenomen 'napretka' i 'povratka' kao logiku umetničkog razvoja i jedinstven dijalektički proces koji se ne može razdvajati na jedan ili drugi deo... "Izrazita metafora Konjovićeve slike" razvijena kao predstava predmeta i motiva... funkcioniše prema Van Gogovom načelu: sjajem zalaska sunca izraziti strasti ljudske duše koje je u vojvođanskom predelu sa žitom i žetvom potpuno ostvareno..." Tabaković je pak ostvario "poetiku prema kojoj granice stvarnosti sežu do granica saznanja i prema kojoj je neophodno da se umetnost približi nauci..." On je prvi u nas razumeo da "umetnost koja bi ostala u krugu usko 'estetskog', 'lepog', koja se ne bi obogatila novom dimenzijom, koja ne bi osetila uzajamnost pojava, odnos između njihove površine i njihovog značenja, svesti i strukture, saznanja i tajne ― ne može dosegnuti bitne probleme ni života ni umetnosti..."
Za razliku od shvatanja da je nacionalna samo ona umetnost koja obrađuje narodne motive i mitove, ilustruje narodni život i istoriju, Protić piše da je pod uticajem evropske misli o nacionalnom, preovladalo shvatanje da "nacionalna umetnost, bez obzira kojim se temama bavi, može biti samo individualno preobražena umetnička realnost epohe, ne ponaaljanje, već i otkriće. Uviđalo se da je nacionalna umetnost dinamična, ne statična, otvorena, a ne zatvorena. Da je ona sve ono što stvore naši najbolji umetnici. Da se njena svojstva ne određuju a priori, već samo konstatuju a posteriori. Da tradicija kao 'najsavršenija bit' odvojena od sadašnjosti nije dobra i stvaralački shvaćena tradicija, jer joj se tim odvajanjem oduzima "ono što je u njoj najveće: poruka upućena budućnosti..."
Zahvaljujući takvim pogledima, srpsko slikarstvo se "spaslo romantično shvaćenog 'nacionalnog'. Duh 'svoje sredine' zamenilo je 'svetskim duhom'. Okrenulo se najvećim kulturnim i demokratskim središtima Evrope, Parizu u prvom redu..."
Po Protićevom mišljenju, naša kritika se pod ugicajem evropske misli o njenoj ulozi, u okvirima svojih osnovnih nadležnosti, vratila nekim svojim starim načelima: sve manje je sudila prema poetikama, sve više prema kreativnoj moći ― "zlatnoj žici koja ih povezuje u celinu". Postala je svesna da "merilo avangardnosti više i nije toliko u odnosu prema jednoj ili drugoj umetničkoj pojavi, koliko u odnosu prema slobodi kao osnovnoj pretpostavci i konstruktivnom cilju svesti, i odgovarajućem sklopu umetničkog živopga..." Ona je iskazala i potrebu "da se 'u modernim vremenima' i u nas promene definicije nekih važnih pojmova: da se, recimo, ukine boemska predrasuda o stvaranju kao pukom osećanju i vaspostavi njegov spoj sa višom namerom ― inače kako objasniti Partenon, Studenicu, katedralu u Strazburu, Tomasa Mana, Gerniku... I da se stvaranje posmatra kao slobodan čin pojedinaca okruženog datostima prirode, društva i kulture, uronjenog u Kasirerov simbolični svemir...
Shvatanje tih osnovnih pitanja sve više su nalagala inverzije: dinamično umesto statično poimanje nacionalne kulture; angažovanost koja biće umetnosti ohrabruje umesto angažovanost koja ga potire; izvorno, individualno, umesto opšteg svojstva umetničkog dela; ličnu slobodu kao uslov postizanja nadličnog otkrića; stilsku razuđenost..." Takvi obrti, njihova savremenost i aktuelnost u teoriji i primeni omogućavali su dijalog, prisustvo Evrope u Srbiji i Srbije u Evropi. U srpsku umetnost i kritiku evropski duh je nadolazio zahvaljujući pojedincima koji su prvih decenija prošlog veka, a naročito između dva svetska rata, odlazili u evropske metropole, najviše u Pariz, odakle su se posle školovanja vraćali u Srbiju kao prosvećeni ljudi, Evropljani sa željom da je razviju, unaprede po evropskim standardima: ekonomskim, političkim, obrazovnim, kulturnim. Takvi pojedinci, "oslobađajući svoju maštu i misao, preobražavali su srpsku umetnost i kulturu..." Oni su čin pukog praćenja zamenili činom učestvovanja, činom "izvornog pripadanja Evropi i svetu i očuvanju tvorački shvaćenog identiteta", pri čemu primamljivost nisu ispoljavali u stvaralačkoj pobudi već u "recepciji stvorenog", "dijalogu sa drugim", slobodi "suprotne stvaralačke volje" što je značilo "da pored jedne stane druga pobuda i da se jednoj isključivosti ne odazove toliko jedna potčinjenost koliko druga isključivost..."
Evropska umetnost najpre je ušla u beogradske zbirke pa u beogradski umetnički život. Kralj Milan se smatra jednim od prvih kupaca Tuluz-Lotreka i francuskih impresionista. Knez Pavle je stvorio zbirku starih majstora u kojoj se nalazilo i El Grekovo kapitalno delo "Laokoon" (danas u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu). Kašanin je prvi stvorio zbirku moderne umetnosti (danas u Narodnom muzeju). Međutim, evropska umetnost je najviše bila prisutna na izložbama: Ljubomir Micić je već 1924. godine u Beogradu organizovao prvu internacionalnu izložbu moderne umetnosti. Muzej kneza Pavla je priredio dve nezaboravne izložbe: "Italijanski portret kroz vekove", 1938, na kojoj je bilo izloženo 150 remek dela Mikelanđela, Rafaela, Ticijana, Đorđonea, Tintoreta, Tijapola, Pjera de la Frančeska, Botičelija, Montenje, Mesine, Karpača, Lota, Veronezea i drugih klasika. Zatim izložbu "Francusko slikarstvo XIX veka", 1939, na kojoj je bilo izloženo 160 dela francuskih klasika: Koroa, Kurbea, Domijea, Davida, Delakroa, Engra, Milea; impresionista: Degaa, Monea, Manea, Pisaroa, Renoara, Sisleja, Tuluz-Lotreka..., kao i remek dela osnivača moderne: Gogena, Van Goga, Sezana...
Taj zamah, prekinut Drugim svetskim ratom, a potom vladavinom socrealizma kod nas, nastavljen je posle 1950. godine izložbama: Francuske savremene umetnosti, 1952, Murove, 1954, Van Gogove, 1956, zatim nizom izložbi u Muzeju savremene umetnosti od njegovog otvaranja 1965. godine: Pikasoa, Iva Klajna, Ernsta Neizvesnog, Majakovskog, Pol Klea, Hansa Rihtera, Kupke, Huana Miroa i drugih svetskih umetnika, ali i mnogobrojnim izložbama inostrane umetnosti: američke, francuske, nemačke, poljske, čehoslovačke, danske, italijanske, kanadske, ruske, austrijske, meksičke, britanske, belgijske, grčke, indijske, švedske, norveške, brazilske, mađarske, finske i drugih država. Zapažene su i dve velike međunarodne izložbe moderne umetnosti "Beograd 77", i "Beograd 80", na kojima su učestvovale 33 zemlje sa 190 umetnika koji su izložili 450 umetničkih dela. Pri tom je Muzej savremene umetnosti sarađivao sa najpoznatijim svetskim muzejima i galerijama u Parizu, Njujorku, Rimu, Pragu, Berlinu, Londonu, Minhenu, Budimpešti, Helsinkiju, Stokholmu, Lođu, Nirnbergu, Firenci, Kopenhagenu, Oslu...
Od samog početka XX veka zapaženo je bilo i prisustvo srpskih umetnika u Evropi (Rimska izložba 1911. godine), a naročito posle Drugog svetskog rata i pada ideologije socrealizma, od 1950. pa nadalje, kada je intenzivirano učešće na svetskoj umetničkoj sceni: bijenalima u Aleksandriji, 1955, Tokiju, 1955, Veneciji, 1956, Sao Paolu, 1965, na kojima su dobijali pohvale i nagrade (nagrada UNESCO u Veneciji, 1956) a zatim na izložbama širom zemaljske kugle u preko 70 gradova: Parizu, Marseju, Strazburu, Tokiju, Veneciji, Amsterdamu, Varšavi, Njujorku, Vašingtonu, Briselu, Londonu, Stokholmu, Rimu, Atini, Budimpešti, Kopenhagenu, Berlinu, Madridu, Barseloni, Lisabonu, Pekingu... Na otvaranju pariskog Bobura u postavci su bila dela i naših umetnika Dade Đurića i Veličkovića.
Imajući sve to u vidu Protić je zaključio:
"Pošto je evropskom edukacijom svojih umetnika dosta primila, Srbija je njihovim neposrednim učešćem u važnim umetničkim pokretima ponešto i dala: ekspresionizmu, dadaizmu, nadrealizmu, lirskoj apstrakciji, fantastici i novoj figuraciji, 'paralelnoj umetnosti'..."
Boško Ruđanin
post skriptum:
Danas, kada svim snagama težimo ujedinjenoj Evropi, politički, ekonomski pa i kulturno, valja se podsetiti i jedne Protićeve izjave još iz 1986. date Radmili Matić Panić za publikaciju "Miodrag B. Protić" Muzeja savremene umetnosti:
"Trebalo bi prestati sa dokazivanjem da smo, eto, i mi Evropa, da Evropu pratimo pa i simuliramo, i, umesto toga, početi sa učestvovanjem u stvaranju naše, a time i njene, autentične umetnosti, polaziti od premise da smo celokupnom svojom istorijom Evropa, bez obzira na ranijeg azijskog osvajača, i da sve najbolje stvoreno na ovim koordinatama pripada ipso facto evropskoj kulturi kao i ono što se stvori drugde ― u Oslu, Lisabonu ili Pragu. Dok se receptivni odnos prema Evropi ― koja se sastoji u načelu da svaka pojava kod nas može biti dobra samo ako je nastala u Rimu, Parizu, Berlinu, Londonu ili Njujorku ― ne zameni kreativnim, bićemo daleko od nje, njoj se može pripadati samo nesvodljivim, izvornim prilozima. Posle svesti o Maljeviču, Mondrijanu, Pikasu, Ivu Klajnu, ili konceptualnoj umetnosti, pledoaje za izvornost naše kulture ne znači, razume se, i ne može značiti pledoaje za nekakvu balkansku folklornu, već za jednu savremenu umetnost koju stvaramo kao Evropljani, prožeti svojim egzistencijalnim i povesnim iskustvima pod istim nebom modernih vremena. Nije dakle o tome reč ― smatrao sam i smatram da 'nacionalna kultura koja je ispod vremena u stvari subistorijska, provincijalna ili folklorna, da tradicija koja se suprotstavlja modernom iskustvu nije nikada ― tačno shvaćena tradicija"...
Bez te promene imaćemo ponekog predstavnika u evropskoj kulturi samo ukoliko on tamo i živi, u njenim centrima, i jednu umetnost ovde, na periferiji, koja, uznemirena time, ništa ne čini da taj status pratioca (da ponovim Vinkelmana: onaj koji prati ― zaostaje) zameni statusom njenog učesnika i stvaraoca u ovom balkanskom području, gde je evropska kultura uostalom i ponikla."
BAGDALA
Godina LVI Januar ― mart 2014 Broj 499
|
