Miodrag B. Protić (1922―2014)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Likovni kritičari i istoričari umetnosti «  Miodrag B. Protić (1922―2014)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag B. Protić (1922―2014)  (Pročitano 3087 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 22, 2015, 12:47:19 am »

*

MIODRAG B. PROTIĆ
(Vrnjačka Banja, 10.05.1922 ― Beograd, 20.12.2014)


Rođen je 10. maja 1922. godine u Vrnjačkoj Banji, kao najstariji od četvorice braće. Osnovnu školu završio je u mestu rođenja, a gimnaziju u Kraljevu. U Beogradu je studirao na Slikarskoj školi Mladena Josića, gde su mu profesori bili Jovan Bijelić, Zora Petrović i dr. Diplomirao je na Pravnom fakultetu. Na Protićevo formiranje presudno su uticali roditelji, predeo rodnog kraja, škola, lektira, studijska putovanja. Slikar, teoretičar, istoričar moderne umetnosti, osnivač i prvi upravnik Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, organizator umetničkog života, pisac memoarske i autobiografske literature. Dobitnik je brojnih značajnih nagrada. Radovi mu se nalaze u brojnim muzejima i galerijama. ...

media.nmkv.rs PDF
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 27, 2015, 11:07:34 pm »

**

MIODRAG B. PROTIĆ O PRISUSTVU EVROPSKOG DUHA U SRPSKOJ UMETNOSTI I KRITICI XX VEKA


U svojoj knjizi "Otmica Evrope" iz 1995. godine Miodrag B. Protić je između ostalog uvrstio i eseje i studije objavljene od 1960. do 1995. godine: "Raspad i restauracija estetskog kriterijuma" iz knjige "Slika i smisao", 1960; "Tabaković ― slikar viđenja sa svešću ― in memoriam" "Tabaković uzor i preteča", Politika, 29. jun 1977; "Ideje srpske kritike i teorije 1900―1950" I―II, uvodnik za ove knjige, 1980/81; "Šumanović - slikar 'napretka' i 'povratka', Politika 30. april 1984; "Kritika i kriza", NIN, 27. januara 1985. godine; "Konjović ― slikar metafore", "Politika", 2. jul 1988; "Etičke i estetičke alternative ― Srbi u evropskoj civilizaciji", savetovanje u Balkanaloškom institutu SANU, 1993; "Kritika kao stvaralački čin", "Politika", 25. maj 1995. godine.

U njima je između ostalog razmatrao i pitanja prisustva svropskog duha u srpskoj umetnosti i kritici u periodu od devet decenija prošlog veka. To prisustvo simbolično je okarakterisao kao otmicu Evrope i naznačio njene osnovne pravce.

A otmicu Evrope video je u činjenici da je ona na srpsku umetnost uticala "presudnim procesima u svojoj kulturi. Pre svega relativisanjem grčko-latinskog i hrišćanskog humanizma, racionalističke filozofije prosvećenosti, naglo proširenom naučnom i umetničkom svešću. Menjanjem predstava o svetu, čoveku, društvu". I da je baš blagodareći tome srpska umetnost napustila "akademsku varijantu podražavanja prirode, onoga što oko vidi i himeričnu ideju idealno lepog, večnog, pa ciničnu ideju da je umetnost samo shematizacija nečeg što je prethodno sa ideološkog, političkog ili etičkog stanovišta već shematizovano. I naslutila svoju samobitnost, razliku između slikanog i slike, teme i sadržaja. Otkrila je da su strukturni elementi dela ― oblik, boja, linija u stvari njen temelj, njena konceptualna sredstva, vrelo njenog značenja. Da ona zato ne treba da bude potčinjena drugim oblastima, već da s njima uporedno postoji i deluje".

Otmicu Evrope video je i u ponovnom uspostavljanju i odbrani estetskog kriterijuma u našoj kritici kao nezamenljivog regulatora umetničkog stvaranja i klasifikatora umetničkih vrednosti. A značilo je isključivo njegovu primenu pri ocenjivanju i vrednovanju jednog umetničkog dela i umetnosti uopšte koji omogućava da se uoči "logična struktura" i "esencijalna suština" njenog ispoljavanja. A odbrana estetskog kriterijuma bila je u stvari odbrana same umetnosti od političkih, ideoloških i drugih kriterijuma i njene "uloge u jednoj novoj koncepciji života i sveta". Umetnosti kao putokazu ka čoveku "prirodno datog" koliko i "istorijski zadatog", formuli humanizma i afirmaciji ljudske veličine koja ga uzdiže do harmonije, kontemplacije, Demokritovog "zatišja duše", čistog saznanja... A koja je u istorijskom procesu "ukidanja njegove alijenacije, u težnji za njegovim povratkom prirodi i životu... nezamenljivo sredstvo".

Protić primećuje da su u našoj kritici i teoriji od 1900. do 1950. postojali odjeci evropske moderne misli o umetnosti: napor da se kritika, teorija i istorija povežu kao međuzavisne komponente svesti i čovekovog iskustva; da su se osećali odbljesci filozofije umetnosti i filozofije istorije, nazirala svest o odnosu istorije i kritike "u jedinstvenom procesu razumevanja umetnosti" i shvatanje da kritički sud predstavlja "savršenu svest i osetljivost na odnos između dela i celine, individualnog i opšteg". Osim toga, srpska umetnička misao napustila je iskustva normativne estetike kao izraza određenih, okamenjenih, apriornih postulata po kojoj je "dobro i lepo sve što odgovara apstraktnoj skali njenih vrednosti" i okrenulo se estetici strasnih traženja umetničke istine, u čijoj osnovi je "induktivno posmatranje umetničkog dela, živo saznavanje, svest o stalnoj evoluciji" umetnosti, njenom procesu i razvoju kroz menjanje škola, stilova i poetika. Pratimo, takođe, rasprave o značaju umetničkog dela i ulozi umetnosti kao i odgovore na ključna pitanja koje se umetničko delo može smatrati uspešnim. Zatim, pokušaje da se likovnom odredi mesto prema nauci, nastojanje da se odredi samo biće, priroda i pojam umetnosti, različita gledišta o lepom i njegovim svojstvima, i odnosu umetnosti prema prirodi. Prepoznajemo odsjaje Kročeove lirske intuicije, uloge instinkta i mašte kao tipično ljudskog ponašanja koje ima odraza u modernoj umetnosti.

Otmicu Evrope Protić je video u slikarstvu Save Šumanovića, Milana Konjovića i Ivana Tabakovića. Šumanović oličava glavne poetike međuratnog umetničkog razdoblja u jugoslovenskom slikarstvu i neke od osnovnih poetika tadašnjeg pariskog slikarstva. Tvorac moderne i preteča postmoderne u nas, umetnik u čijem su se delu na visokoj vrednosnoj ravni "prelamale nade i sumnje modernih vremena", svojim kretanjem otkrio je "fenomen 'napretka' i 'povratka' kao logiku umetničkog razvoja i jedinstven dijalektički proces koji se ne može razdvajati na jedan ili drugi deo... "Izrazita metafora Konjovićeve slike" razvijena kao predstava predmeta i motiva... funkcioniše prema Van Gogovom načelu: sjajem zalaska sunca izraziti strasti ljudske duše koje je u vojvođanskom predelu sa žitom i žetvom potpuno ostvareno..." Tabaković je pak ostvario "poetiku prema kojoj granice stvarnosti sežu do granica saznanja i prema kojoj je neophodno da se umetnost približi nauci..." On je prvi u nas razumeo da "umetnost koja bi ostala u krugu usko 'estetskog', 'lepog', koja se ne bi obogatila novom dimenzijom, koja ne bi osetila uzajamnost pojava, odnos između njihove površine i njihovog značenja, svesti i strukture, saznanja i tajne ― ne može dosegnuti bitne probleme ni života ni umetnosti..."

Za razliku od shvatanja da je nacionalna samo ona umetnost koja obrađuje narodne motive i mitove, ilustruje narodni život i istoriju, Protić piše da je pod uticajem evropske misli o nacionalnom, preovladalo shvatanje da "nacionalna umetnost, bez obzira kojim se temama bavi, može biti samo individualno preobražena umetnička realnost epohe, ne ponaaljanje, već i otkriće. Uviđalo se da je nacionalna umetnost dinamična, ne statična, otvorena, a ne zatvorena. Da je ona sve ono što stvore naši najbolji umetnici. Da se njena svojstva ne određuju a priori, već samo konstatuju a posteriori. Da tradicija kao 'najsavršenija bit' odvojena od sadašnjosti nije dobra i stvaralački shvaćena tradicija, jer joj se tim odvajanjem oduzima "ono što je u njoj najveće: poruka upućena budućnosti..."

Zahvaljujući takvim pogledima, srpsko slikarstvo se "spaslo romantično shvaćenog 'nacionalnog'. Duh 'svoje sredine' zamenilo je 'svetskim duhom'. Okrenulo se najvećim kulturnim i demokratskim središtima Evrope, Parizu u prvom redu..."

Po Protićevom mišljenju, naša kritika se pod ugicajem evropske misli o njenoj ulozi, u okvirima svojih osnovnih nadležnosti, vratila nekim svojim starim načelima: sve manje je sudila prema poetikama, sve više prema kreativnoj moći ― "zlatnoj žici koja ih povezuje u celinu". Postala je svesna da "merilo avangardnosti više i nije toliko u odnosu prema jednoj ili drugoj umetničkoj pojavi, koliko u odnosu prema slobodi kao osnovnoj pretpostavci i konstruktivnom cilju svesti, i odgovarajućem sklopu umetničkog živopga..." Ona je iskazala i potrebu "da se 'u modernim vremenima' i u nas promene definicije nekih važnih pojmova: da se, recimo, ukine boemska predrasuda o stvaranju kao pukom osećanju i vaspostavi njegov spoj sa višom namerom ― inače kako objasniti Partenon, Studenicu, katedralu u Strazburu, Tomasa Mana, Gerniku... I da se stvaranje posmatra kao slobodan čin pojedinaca okruženog datostima prirode, društva i kulture, uronjenog u Kasirerov simbolični svemir...

Shvatanje tih osnovnih pitanja sve više su nalagala inverzije: dinamično umesto statično poimanje nacionalne kulture; angažovanost koja biće umetnosti ohrabruje umesto angažovanost koja ga potire; izvorno, individualno, umesto opšteg svojstva umetničkog dela; ličnu slobodu kao uslov postizanja nadličnog otkrića; stilsku razuđenost..." Takvi obrti, njihova savremenost i aktuelnost u teoriji i primeni omogućavali su dijalog, prisustvo Evrope u Srbiji i Srbije u Evropi. U srpsku umetnost i kritiku evropski duh je nadolazio zahvaljujući pojedincima koji su prvih decenija prošlog veka, a naročito između dva svetska rata, odlazili u evropske metropole, najviše u Pariz, odakle su se posle školovanja vraćali u Srbiju kao prosvećeni ljudi, Evropljani sa željom da je razviju, unaprede po evropskim standardima: ekonomskim, političkim, obrazovnim, kulturnim. Takvi pojedinci, "oslobađajući svoju maštu i misao, preobražavali su srpsku umetnost i kulturu..." Oni su čin pukog praćenja zamenili činom učestvovanja, činom "izvornog pripadanja Evropi i svetu i očuvanju tvorački shvaćenog identiteta", pri čemu primamljivost nisu ispoljavali u stvaralačkoj pobudi već u "recepciji stvorenog", "dijalogu sa drugim", slobodi "suprotne stvaralačke volje" što je značilo "da pored jedne stane druga pobuda i da se jednoj isključivosti ne odazove toliko jedna potčinjenost koliko druga isključivost..."

Evropska umetnost najpre je ušla u beogradske zbirke pa u beogradski umetnički život. Kralj Milan se smatra jednim od prvih kupaca Tuluz-Lotreka i francuskih impresionista. Knez Pavle je stvorio zbirku starih majstora u kojoj se nalazilo i El Grekovo kapitalno delo "Laokoon" (danas u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu). Kašanin je prvi stvorio zbirku moderne umetnosti (danas u Narodnom muzeju). Međutim, evropska umetnost je najviše bila prisutna na izložbama: Ljubomir Micić je već 1924. godine u Beogradu organizovao prvu internacionalnu izložbu moderne umetnosti. Muzej kneza Pavla je priredio dve nezaboravne izložbe: "Italijanski portret kroz vekove", 1938, na kojoj je bilo izloženo 150 remek dela Mikelanđela, Rafaela, Ticijana, Đorđonea, Tintoreta, Tijapola, Pjera de la Frančeska, Botičelija, Montenje, Mesine, Karpača, Lota, Veronezea i drugih klasika. Zatim izložbu "Francusko slikarstvo XIX veka", 1939, na kojoj je bilo izloženo 160 dela francuskih klasika: Koroa, Kurbea, Domijea, Davida, Delakroa, Engra, Milea; impresionista: Degaa, Monea, Manea, Pisaroa, Renoara, Sisleja, Tuluz-Lotreka..., kao i remek dela osnivača moderne: Gogena, Van Goga, Sezana...

Taj zamah, prekinut Drugim svetskim ratom, a potom vladavinom socrealizma kod nas, nastavljen je posle 1950. godine izložbama: Francuske savremene umetnosti, 1952, Murove, 1954, Van Gogove, 1956, zatim nizom izložbi u Muzeju savremene umetnosti od njegovog otvaranja 1965. godine: Pikasoa, Iva Klajna, Ernsta Neizvesnog, Majakovskog, Pol Klea, Hansa Rihtera, Kupke, Huana Miroa i drugih svetskih umetnika, ali i mnogobrojnim izložbama inostrane umetnosti: američke, francuske, nemačke, poljske, čehoslovačke, danske, italijanske, kanadske, ruske, austrijske, meksičke, britanske, belgijske, grčke, indijske, švedske, norveške, brazilske, mađarske, finske i drugih država. Zapažene su i dve velike međunarodne izložbe moderne umetnosti "Beograd 77", i "Beograd 80", na kojima su učestvovale 33 zemlje sa 190 umetnika koji su izložili 450 umetničkih dela. Pri tom je Muzej savremene umetnosti sarađivao sa najpoznatijim svetskim muzejima i galerijama u Parizu, Njujorku, Rimu, Pragu, Berlinu, Londonu, Minhenu, Budimpešti, Helsinkiju, Stokholmu, Lođu, Nirnbergu, Firenci, Kopenhagenu, Oslu...

Od samog početka XX veka zapaženo je bilo i prisustvo srpskih umetnika u Evropi (Rimska izložba 1911. godine), a naročito posle Drugog svetskog rata i pada ideologije socrealizma, od 1950. pa nadalje, kada je intenzivirano učešće na svetskoj umetničkoj sceni: bijenalima u Aleksandriji, 1955, Tokiju, 1955, Veneciji, 1956, Sao Paolu, 1965, na kojima su dobijali pohvale i nagrade (nagrada UNESCO u Veneciji, 1956) a zatim na izložbama širom zemaljske kugle u preko 70 gradova: Parizu, Marseju, Strazburu, Tokiju, Veneciji, Amsterdamu, Varšavi, Njujorku, Vašingtonu, Briselu, Londonu, Stokholmu, Rimu, Atini, Budimpešti, Kopenhagenu, Berlinu, Madridu, Barseloni, Lisabonu, Pekingu... Na otvaranju pariskog Bobura u postavci su bila dela i naših umetnika Dade Đurića i Veličkovića.

Imajući sve to u vidu Protić je zaključio:

"Pošto je evropskom edukacijom svojih umetnika dosta primila, Srbija je njihovim neposrednim učešćem u važnim umetničkim pokretima ponešto i dala: ekspresionizmu, dadaizmu, nadrealizmu, lirskoj apstrakciji, fantastici i novoj figuraciji, 'paralelnoj umetnosti'..."

Boško Ruđanin



post skriptum:

Danas, kada svim snagama težimo ujedinjenoj Evropi, politički, ekonomski pa i kulturno, valja se podsetiti i jedne Protićeve izjave još iz 1986. date Radmili Matić Panić za publikaciju "Miodrag B. Protić" Muzeja savremene umetnosti:

"Trebalo bi prestati sa dokazivanjem da smo, eto, i mi Evropa, da Evropu pratimo pa i simuliramo, i, umesto toga, početi sa učestvovanjem u stvaranju naše, a time i njene, autentične umetnosti, polaziti od premise da smo celokupnom svojom istorijom Evropa, bez obzira na ranijeg azijskog osvajača, i da sve najbolje stvoreno na ovim koordinatama pripada ipso facto evropskoj kulturi kao i ono što se stvori drugde ― u Oslu, Lisabonu ili Pragu. Dok se receptivni odnos prema Evropi ― koja se sastoji u načelu da svaka pojava kod nas može biti dobra samo ako je nastala u Rimu, Parizu, Berlinu, Londonu ili Njujorku ― ne zameni kreativnim, bićemo daleko od nje, njoj se može pripadati samo nesvodljivim, izvornim prilozima. Posle svesti o Maljeviču, Mondrijanu, Pikasu, Ivu Klajnu, ili konceptualnoj umetnosti, pledoaje za izvornost naše kulture ne znači, razume se, i ne može značiti pledoaje za nekakvu balkansku folklornu, već za jednu savremenu umetnost koju stvaramo kao Evropljani, prožeti svojim egzistencijalnim i povesnim iskustvima pod istim nebom modernih vremena. Nije dakle o tome reč ― smatrao sam i smatram da 'nacionalna kultura koja je ispod vremena u stvari subistorijska, provincijalna ili folklorna, da tradicija koja se suprotstavlja modernom iskustvu nije nikada ― tačno shvaćena tradicija"...

Bez te promene imaćemo ponekog predstavnika u evropskoj kulturi samo ukoliko on tamo i živi, u njenim centrima, i jednu umetnost ovde, na periferiji, koja, uznemirena time, ništa ne čini da taj status pratioca (da ponovim Vinkelmana: onaj koji prati ― zaostaje) zameni statusom njenog učesnika i stvaraoca u ovom balkanskom području, gde je evropska kultura uostalom i ponikla."

BAGDALA
Godina LVI Januar ― mart 2014 Broj 499
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 14, 2016, 07:45:42 pm »

*

MIODRAG B. PROTIĆ (1922―2014)


Delovanje Miodraga B. Protića ostavilo je dubok trag na kulturnoj i umetničkoj sceni Jugoslavije i Srbije u drugoj polovini XX veka. Kao  osnivač Muzeja savremene umetnosti i njegov prvi upravnik (1965―1980), Protić je formirao ustanovu kulture sa dalekosežnim, ambicioznim ciljevima u čije osnove rada su ugrađena praktična i teorijska iskustva najuglednijih muzeja moderne i savremene umetnosti u svetu. Rukovodeći se osnivačkim ciljevima koje je Protić postavio, Muzej se tokom narednih decenija razvio u vodeću instituciju moderne i savremene umetnosti u Jugoslaviji. U uvodnom tekstu monografije Muzeja savremene umetnosti iz 1965. godine, Miodrag B. Protić je jasno apostrofirao jugoslovensku orijentaciju Muzeja, pri čemu je srpsku umetnost video kao integralni deo jugoslovenske umetničke scene. Protićev doprinos u koncipiranju umetničkih zbirki Muzeja doveo je do toga da ta institucija danas raspolaže najreprezentativnijim delima jugoslovenskih umetnika XX veka. Svojom delatnošću Protić je kroz brojne programske aktivnosti afirmisao Muzej savremene umetnosti kao ustanovu od posebnog značaja u valorizovanju, istorizovanju i postavljanju jugoslovenske umetnosti na mapu svetskih umetničkih zbivanja. Bio je autor ključnih izložbi moderne umetnosti u Muzeju savremene umetnosti: "Počeci jugoslovenskog modernog slikarstva", "Treća decenija: Konstruktivno slikarstvo", "Nadrealizam, postnadrealizam, socijalna umetnost", kao i retrospektiva Save Šumanovića, Milene Pavlović Barili, Peđe Milosavljevića i drugih značajnih umetnika.

Svojom vizijom razvoja Muzeja, Protić je postavio temelje instituciji koja je težila da bude savremena, što je po njegovim shvatanjima bilo mogućno jedino ukoliko bi ona imala jugoslovensku, odnosno svetsku i internacionalnu orijentaciju.

Protićev umetnički rad razvija se uporedo s njegovim radom na mestu upravnika Muzeja, u specifičnim socijalnim, političkim, kulturnim i umetničkim okolnostima karakterističnim za razvoj jugoslovenskog posleratnog društva.

Umetnički rad Miodraga B. Protića se tokom decenija razvijao kao visoko konzistentna i kontinuirana delatnost. U zaključku studijskog teksta za monografiju o Protićevom stvaralaštvu, Jerko Denegri kao suštinsko određenje celokupne, višedecenijske Protićeve aktivnosti navodi pojam modernističkog projekta, naglašavajući da je njegovo "slikarsko, kritičarsko, teorijsko, istorijsko-umetničko i organizaciono delovanje u znaku ideala poznomodernističkog projekta."

U zbirkama Muzeja savremene umetnosti, Protićev slikarski opus zastupljen je s ukupno 67 dela. Najveći broj dela Muzej je stekao putem poklona, odnosno Legatima koje je ustupio sam autor, imajući u vidu činjenicu da kao upravnik Muzeja nije dozvoljavao da se njegova dela kupuju.

Kao umetnik, Protić je izlagao na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu, na bijenalima u Veneciji, Aleksandriji, Tokiju i Sao Paolu. Bio je član grupe "Samostalni", "Decembarske grupe" i grupe "63".

Protićeva publicistička i teorijska delatnost trajala je do kraja njegovog života. Bio je dugogodišnji kritičar NIN-a, saradnik lista Politika, časopisa Delo, Književnost, Umetnost i Književne novine. Objavio je više knjiga iz oblasti kritike, teorije i istorije likovne umetnosti, među kojima su najvažnije: Savremenici I i II, Srpsko slikarstvo XX veka, Slika i smisao, Jugoslovensko slikarstvo 1900-1950, Oblik i vreme i drugih.

Dobitnik je brojnih nagrada: Uneskove na XXVIII Bijenalu u Veneciji (1956), Ordena Deneborg Kraljevine Danske (1981), Ordena oficira rada književnosti i umetnosti Republike Francuske (1983), Sedmojulske nagrade SR Srbije (1985), Nagrade"Todor Manojlović" (1995), Nagradelista "Politika" (2001), Nagrade"Sava Šumanović" (2003), Vukove nagrade (2004) i drugih. arte.rs
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: