Stamenko Đurđević (1888―1941)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « VAJARSTVO « Srpski vajari « Stamenko Đurđević (1888―1941)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stamenko Đurđević (1888―1941)  (Pročitano 3674 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Februar 27, 2016, 01:38:23 am »

**

STAMENKO ĐURĐEVIĆ
(Krnjevo, 19.02.1888 ― Beograd, april, 1941)


ĐURĐEVIĆ STAMENKO, vajar (6/11 1888, Krnjevo, smederevski okrug). Kao čobanče u svome kraju i kao radnik u Beogradu pao je u oči sa svojim pokušajima, te je primljen u beogradsku umetničku školu. Pošto je svršio tu školu, studirao je vajarstvo u umetničkoj školi u Pragu i u Supérieure des Beaux-Arts. 1924 priredio je u Beogradu izložbu svojih radova, većinom portrete viđenih srpskih javnih radnika. Poznatiji su mu radovi, biste: kieginje Ljubice, N. Pašića, kralja Petra, Spomenik Trećepozivcu, Karađorđu i t. d.   

V. P.

Veljko Petrović, Đurđević Stamenko, Narodna enciklopedija srpsko–hrvatsko–slovenačka, I knjiga, Zagreb 1928, str. 699.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 27, 2016, 02:31:22 am »

*
УДК 730:929 Ђурђевић С.
821.163.41'929 Ђурђевић С.
ZBORNIK NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU XVIII—2
istorija umetnosti
Izdavač Narodni muzej u Beogradu
Glavni i odgovorni urednik Tatjana Cvjetićanin
Beograd 2007



Uglješa Rajčević


STAMENKO ĐURĐEVIĆ (1888―1941)


VAJAR I KNJIŽEVNIK


Tokom poslednje dve decenije XIX veka rođeno je desetak mladih ljudi koji su se u svojim ranim godinama života opredelili za umetnički poziv, zvanje skulptora, a svoju umetničku praksu i ugled pokušavali da ostvare i steknu u Beogradu. To su: Dragomir Arambašić (1881), Živojin Lukić (1884), Stamenko Đurđević (1888), Dušan Jovanović-Đukin (1891), Đorđe Oraovac (1891), Ilija Kolarović (1894) i Milan Nedeljković (1896). Umetničko obrazovanje sticali su kako ko, u zemlji i na strani, a umetničkim poslom najduže se bavili u zemlji, i tu na svoje delo skretali pažnju likovne javnosti i likovne kritike. Od njihovog talenta, vrednoće, ali i uslova koji su im bili pružani za rad, za koje su uspeli da se izbore, zavisio je i njihov pojedinačni, individualni domet u umetnosti za koju su se opredelili. Mnogi od njih, nažalost, nisu ostavili delo u tolikom broju da bi istorija umetnosti mogla da danas o njima i njihovom radu donese valjan sud. Mnogima je delo, pošto nije bilo preneto iz gipsa u trajniji materijal, uništeno ― nestalo, a nekima do daljeg i zagubljeno. Bilo je i pokušaja da se dela jednog od njih (sredinom prošlog, XX veka) sakupe i izlože, organizuje izložba, ali se od pokušaja odustalo usled toga što radovi nisu sačuvani ― a ako je nešto i sačuvano, ne zna se u čijem je posedu. Galerija "Dušan Vlajić" u Skadarliji činila je pokušaje da za zamišljenu i planiranu izložbu prikupi dela Dragutina Arambašića, Galerija SANU dela Živojina Lukića, ali je sve ostalo samo na pokušaju. Nažalost, ne samo da ostvarenja većine tih umetnika nisu u naše vreme bila izložena oceni likovne publike i kritike (izuzimajući ono što se čuva i izlaže u muzejima), već nisu dobila ni adekvatnu prezentaciju u stručnoj literaturi, a o monografijama i da ne govorimo. Izuzetak je, ne bez razloga, Sreten Stojanović (najmlađi od njih), što ohrabruje.

Iako Stamenko Đurđević, po broju sačuvanih dela, ne pruža velike mogućnosti da se o njemu, njegovom životu i radu, danas govori i da se definitivno donese objektivan sud o njegovim umetničkim dostignućima, mi to činimo, pokušavamo, uvereni da bi svako odlaganje ovog odgovornog posla dovelo dobronamernog istraživača u još teži položaj, pred činjenicu da su nestala i ona dela koja su nam do danas bila poznata i dostupna.


BIOGRAFIJA SA PODACIMA O ŠKOLOVANJU

Stamenko Đurđević, na osnovu sačuvanih podataka i svedočenja rođaka i poznanika, rođen je 19. (6. po starom kalendaru) februara 1888. godine u Krnjevu, kod Smederevske Palanke. Rođen je u porodici Miloja i Anđelije Đurđević, siromašnih zemljoradnika. Iz ovog braka, pored Stamenka, supružnici su imali i mlađeg sina Nebojšu. Nebojša Đurđević poginuo je kao borac u Prvom svetskom ratu, na samom početu ratnih borbi. Miloje, poznat voćar u svom kraju, i majka Anđelija, seoska vidarka, nisu imali mogućnosti da iškoluju svoju decu. Stamenko je radio sve poslove u kući, čuvao stoku i prvi put, kao čobanin u polju uzeo u ruke nožić da njime delje u drvetu, oblikuje različite figure. Odmah pošto je završio osnovnu školu, on je napustio roditeljski dom. U Smederevu je pohađao gimnaziju i istovremeno radio kao šegrt. Već tada je ispoljio i književne ambicije, pisao je pesme. Kada je napunio četrnaest godina Stamenko je prešao u Beograd i radio na Savi kao amalin, nosač, a kasnije u jednoj trgovini postao trgovački pomoćnik1.

Rano, 1902―3. godine Đurđević se oženio Danicom Dadom Radosavljević iz Velikog Orašja. Iz ovog braka rođena su tri sina: Zoran (1904), Nebojša i Miloje. Sva deca Stamenka i Danice rođena su u Beogradu. Danica, Stamenkova supruga, neko vreme je bila profesor Ženske stručne škole u Beogradu (Ul. Kraljice Natalije). Za ove kao i druge podatke o Stamenku dugujemo zahvalnost njegovom sinu, Zoranu, sa kojim smo se pre dvadesetak godina upoznali u Beogradu.

Na poziv vajara Đoke Jovanovića Stamenko se 1906. godine upisao u Umetničko-zanatsku školu u Beogradu. Već juna 1908. godine, Večernje novosti u svom broju od 9. juna, u članku pod naslovom Izložba Umetničko-zanatske škole, obavestile su svoje čitaoce o tome šta je njihov novinar ― kritičar zatekao u Školi, i kako je doživeo taj susret sa Školom i đacima. Bata, kako se potpisao autor članka, pisao je opširno:

Svaki profesor ima svoje odeljenje. Pri ulasku u Školu, prvo se stupa u odeljenje g. Jovanovića vajara, gde su izloženi vajarski radovi dvojice takmičara: g.g. Lukića (Živojina) i Đurđevića, koji su u trećoj godini, a zatim radovi đaka iz prve godine. G. Lukić je daleko izmakao g. Đurđeviću. G. Lukićevi se radovi ističu kao prvi u vajarskom odeljenju, osobito nekoliko aktova-bareljefa. Mekoća modelovanja, koža, mišići, to se sve kod g. Lukića jasno vidi kao po prirodi (...)

Isti su modeli služili g. Đurđeviću, koji je kao i Lukić radio po prirodi, ali Đurđevićevi radovi svi su gotovo nedovršeni. Njegova je stvaralačka snaga mnogo izdašnija, mašta mu je pak fantastičnija, jer to se da primetiti po njegovim radovima, g. Đurđević traži slobodu i slobodne poteze, kao što to rade i ostali svetski vajari današnjeg doba, ali dok je g. Đurđević đak g. Jovanovića on to neće postići, osobito kad znamo da je g. Jovanović profesor, koji ne daje svojim đacima snage, maha i poleta, već na protiv on im pri korekturi ubija svaku volju i dalje oduševljenje za rad. Dešavao sam se za vreme Jovanovićeve korekture, on neće svome đaku reći: dobro je, već uvek to nije ništa; nema ničega, ostavi školu, bolje ti je... i t. d. pa i pored svega toga ubijanja volje rad g. Lukića je ipak za tri godine uspeo i pokazao da bi mogao biti slavan vajar i majstor-veštak..
2.

Drugi kritičar, M. Ć. (Milan Ćurčin) u Srpskom književnom glasniku XXI, 1908. godine, pomenuo je, u svojoj kritici sa iste izložbe, i Stamenka Đurđevića, ali uz primedbu: "U vajarskom odeljenju Gospodina Đoke Jovanovića dolaze u obzir samo dva đaka, izrazitiji i veštiji Lukić i manje izraženi Stamenko (ime ili prezime?)"3.

Đurđević je, najverovatnije, sa uspehom završio školovanje u Umetničko-zanatskoj školi, da bi 1909. godine otišao u Pariz i tamo nastavio umetničko školovanje. Na osnovu sačuvane dokumentacije iz Ministarstva prosvete (kasnija dokumenta ― posle Prvog svetskog rata), vidi se da je Đurđević bio zainteresovan za školovanje na Ecole des Beaux Arts u Parizu. Pominje se da je učio kod prof. Marsijea. O Đurđevićevom boravku u Parizu tih godina, 1909―1912. nema sačuvanih pisanih tragova, pa ni potvrde o tome gde je i kod koga studirao vajarstvo. Po povratku u Beograd Đurđević se na svojim molbama Ministarstvu prosvete redovno potpisivao kao "akademski vajar", pa, pretpostavljamo, da je za to imao valjano opravdanje, posedovao važeću diplomu.

Pred rat, 1913/14. godine on je ponovo u Beogradu, sa porodicom, u stanu u Krunskoj ulici br. 31. Miran porodični život i umetnički rad Stamenko je bio prinuđen da prekine odmah po izbijanju Prvog svetskog rata. Mobilisan je i odveden na front, ali je već u prvim sukobima njegove jedinice s neprijateljem bio zarobljen i odveden u zarobljenički logor, u Nežider. Bolestan, ili po dobroj vezi, on uspeva da izdejstvuje otpust iz logora i odlazak na lečenje, oporavak, u Čehoslovačku. Boravio je u Pještanima u Slovačkoj. Tu se dobro snašao, čak imao i uslova za rad na skulpturi, pa je bio u prilici i da izlaže, kako je to, kasnije, pričao svojim ukućanima.

Iz ovog perioda, Đurđevićevog boravka do 1913. u Čehoslovačkoj, postoji pisani trag u Srbobranu iz pera anonimnog kritičara. Kritičar je preneo čitaocima podatak o tome da su praške novine pisale o mladom kiparu Đurđeviću i njegovim kiparskim projektima vezanim za istoriju Čehoslovačke. U celini preuzimamo ovaj zanimljiv članak:

Praška Samostalnost piše o Srpskom kiparu Stamenku Đurđeviću, mladom umetniku, rođenom u selu Krnjevu u Srbiji, koji je na trnovitom putu umjetnosti dospio do zlatnog Praga, gde radi i usavršava se već tri godine.

Svoju mladost proveo je Đurđević kao pastir kod ovaca, slično slavnom talijanskom slikaru Segeminiju, da se docnije posvetio umjetnosti. Pa i slavni, u svijetu čuveni Ivan Meštrović, bio je također pastir, a danas je prvi među umjetnicima, ponos našeg naroda. Od mladoga čobanina Đurđević postao je nosač robe a kasnije čovjek, koji se probijao uz najteži život k idealu umjetnikog stvaranja, Đurđević je dospio sve do Londona, gdje je studirao u umjetničkim galerijama bajoslovne zbirke kiparstva sviju vjekova; kasnije je otišao istim poslom u Pariz. A sada već tri godine radi u Pragu.

Prva Đurđevićeva kompozicija zaista pažnje vredna bila je alegorijska skupina statua, koju je mladi kipar nazvao Češka 15 vijeka. Mladi srpski kipar simbolizira Češku iz slavne prošlosti kao monumentalnu pojavu matere, koja drži na rukama malo dete. Pod njima je niz husitskih boraca koji čine sa dvije djevojke na brzim konjima kompaktan donji dio opće uspelo komponovane skulpture. To je Đurđevićevo djelo u skici kupilo srpsko Ministarstvo prosvjete.

Betovenova glava crnomanjastog tvorca Češke 15 vijeka sniva o velikoj izradi skupine u tuču, žutom i bijelom mramoru, iz kojeg bi bila isklesana teška, ponosno podignuta pojava ― Majka Češke... Ali veliki san mladog srpskog umjetnika kao da će, na žalost, ostati samo neostvaren san.

Osim toga Đurđević neumorno radi na drugim djelima; od kojih valja spomenuti modelovanu figuru osjećajne žene, kćeri Františeka Palackoga i žene Fr. Riga, koja je bila mati žene pokojnog ministra Brafa.

Đurđević je upravo dovršio Poprsje G-đe Rigove, koju je izmodelovao kao hraniteljicu ostavljenog djeteta, po mišljenju same G-đe Brafove veoma je uspjelo, iako je našao na raspolaganju samo nekoliko ne baš najjasnijih fotografija.

Mladom Stamenku Đurđeviću nije bilo moguće uz njegove prilike dugo studirati u stranim školama; u Pragu je bio godinu dana đak profesora umjetničke škole Drahonjskog. Uprkos tome on je talenat, koji mnogo obećava, naročito u portretnoj struci.

Nadajmo se, veli češki list, da će pregalački srpski kipar savladati materijalne prepreke, i da će prodrijeti nekojim svojim djelima ne samo u svojoj otadžbini, nego i u Češkoj, u kojoj će Đurđević, možda, naći drugu otadžbinu.
4

Po završetku rata naš vajar otišao je iz Čehoslovačke u Francusku, ponovo u Pariz. Taj njegov boravak u Parizu pokriven je valjanom dokumentacijom, arhivskom građom iz Ministarstva prosveta u Beogradu. Tako smo saznali, iz jednog dopisa poslatog iz Pariza Ministarstvu prosvete, da je Stamenko Đurđević bio upućen na produžetak studija u Pariz 12. februara 1919. godine. Bila mu je dodeljena stipendija u trajanju od tri meseca, kao i putni trošak. U Parizu, na Ecole des BeauxArts, nije se mogao upisati jer je: (...) zadocnio sa dolaskom, a po godinama starosti ne može biti redovni student. Privatne škole su takođe odmakle, jer je školska godina na izmaku. S toga je on, radi daljih svojih studija morao uzeti jedan atelje... U nastavku dopisa tražen je odgovor na pitanje: kako Ministarstvo prosvete misli postupiti u slučaju Stamenka Đurđevića. Odgovor je koncipiran na samom aktu: Odobravam da se iz budžeta Prosvetnog Odeljenja u Parizu izdaje puna državna pomoć i sve druge prinadležnosti, koje se izdaju i drugim studentima iste struke, Stamenku Đurđeviću, vajaru u Parizu. Ministar Ljub. M. Davidović

Iz drugog akta, od 29. oktobra 1919. godine, Đurđevićeve molbe ministru prosvete, saznajemo:

Po oslobođenju Srbije, vratio sam se iz ropstva i u Vašem Ministarstvu dobio sam stipendiju za Pariz od 250 fran. mesečno, gde sam se usavršavao u skulpturi.

Stipendija mi ističe 30. decembra 1919. godine.

Pošto želim da radim u većem, a za sigurnost da bih to i mogao, pozivam se na Gospodina rektora beogradskog univerziteta Dr Jovana Cvijića, koji zna o mojim uspesima; TO MOLIM Gospodina Ministra da mi izvoli odrediti subvenciju sa većom mesečnom pomoći, da bi mogao plaćati atelje, modele i materijal; i za putni trošak do Pariza.


Beograd, 29. X 1919.                                                      S poštovanjem
Studenička 79.                                                               Stamenko Đurđević
                                                                                   Akadem. Vajar

Đurđević je pred kraj godine, novembar-decembar 1919. oboleo, pa je bio na lečenju u Čehoslovačkoj, a zatim u Beogradu na oporavku. Tokom boravka u Beogradu on se obraćao Ministarstvu prosvete i uporno molio da mu bude produžena stipendija i za 1920. godinu. Molba mu je bila uslišena, o čemu postoji i dokument: Odlučujem: da se g. Stamenku Đurđeviću izdaje stipendija do kraja jula 1920. školske godine. isto tako ima mu se izdavati po 30 fr. mesečno na ime nabavke materijala za rad, i ima mu se izdati putni trošak za put radi lečenja. Odluku je potpisao ministar pravde, kao zastupnik ministra prosvete.

Što se tiče Đurđevićeve bolesti, on je podneo uverenje da boluje od zapaljenja kostiju desnog kolena ― artritis tuberculose, kako je bilo konstatovano u lekarskom uverenju koje je podneo Ministarstvu. U koju je školu bio upisan školske 1919/20. godine, i da li je uopšte bio upisan, teško je reći. On, u jednoj svojoj molbi iz 1919. pominje školovanje i kaže: Školu nisam posećivao jer sam mislio da je već bilo vreme da se samostalno razvijam. Na isti način je radio i vajar g. Dušan Jovanović, po odobrenju Prosvetnog Odeljenja...

Do kada je Đurđević ostao u Parizu teško je reći. Podaci se ne podudaraju. U svakom slučaju u Beogradu je bio maja 1922. godine, kada je sa Momirom Korunovićem priredio izložbu u velikoj sali Oficirskog doma. Tako, ovom izložbom, započeo je Đurđevićev umetnički put i umetnički razvoj, iako je i znatno pre toga vremena on izlagao neke od svojih ranih radova.

Pored ratnih stradanja i bolesti, Stamenko Đurđević je u životu imao i drugih teških trenutaka, gubitaka. Naime, pred kraj 1929. godine, novembra ili decembra, poginuo mu je sin. U pismu Udruženju kvalifikovanih likovnih umetnika Jugoslavije, čiji je bio član, on je obavestio Upravu udruženja da neće, zbog tragičnog događaja ― pogibije sina, moći da prisustvuje jednom važnom skupu svog novog umetničkog udruženja.

Svoje pismo završio je rečima: "Drug za druga, kolega za kolegu i samo će na taj način biti zaštićen i pojedinac"’.

U potpisu: "S poštovanjem
Vaš kolega i drug
Stamenko".5

Stamenko Đurđević je poginuo prilikom nemačkog bombardovanja Beograda, aprila 1941. godine.

[...]

_______________

1 S. Pau. (Siniša Paunović), Đurđević Stamenko, Likovna enciklopedija Jugoslavije, tom I, Jugoslavenski leksikografski zavod "Miroslav Krleža", Zagreb 1984, 381.
2 Бата, Изложба Уметничко-занатске школе, Вечерње новости, 9. јун 1908.
3 М.Ћ. (Милан Ћурчин), Изложба Уметничко-занатске школе, Српски књижевни гласник, XXI/I, 1908, 58―62.
4 Аноним, Српски кипар у Прагу, Србобран, 30/1913, 52.
5 Историјски архив Београда, К―XIV / 10,5.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 27, 2016, 02:55:46 am »

*

RAD VAJARA
STAMENKA ĐURĐEVIĆA




Spomenik trećepozivcima u Karađorđevom parku u Beogradu


Na fotografiji je spomenik trećepozivcima srpske vojske u Prvom svetskom ratu, rad vajara Stamenka Đurđevića, podignut 1923. godine u Karađorđevom parku u Beogradu. Natpis na spomeniku: "Trećepozivci sedmog pešadijskog puka narodne vojske svojim hrabrim izginulim drugovima, Varovnica―Beograd 1914―1915". Narodna biblioteka Srbije — Veliki rat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: