sledeća tema »

[Angelina]

*




MILORAD BATA MIHAILOVIĆ
(Pančevo, 08.02.1923 — Pariz, 18.04.2011)


Milorad Bata Mihailović je rođen 8. februara 1923. godine u Pančevu.

Posle završene gimnazije upisuje Pravni fakultet u Beogradu koji ubrzo napušta, jer već naredne, 1946. godine, počinje studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Sa kolegama odlazi 1947. godine u Zadar, gde živi i stvara od marta do avgusta. Akademiju napušta 1947 (8 ). godine i nastavlja da radi samostalno.

Bio je član Zadarske grupe od 1947. godine, a od 1951. član i osnivač grupe Jedanaestorica.

Izlaže od 1947. godine. Prvu samostalnu izložbu priređuje u Beogradu 1951. godine u Galeriji ULUS.

U Pariz odlazi davne 1952. godine. Iz Pariza često putuje u SAD, Afriku i gotovo sve zemlje Evrope. Samostalno izlaže najčešće u Parizu, zatim u Beogradu, Hagu, Briselu, Londonu, Kopenhagenu, Oslu, Ulmeu (Švedska), Geteborgu, Kazablanci, Lilu, Rimu, Solunu, Skoplju, Budvi, Zrenjaninu, Nikšiću ...

Bio je član udruženja likovnih umetnika Srbije.

Bio je član je, van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine.

Dela Milorada Bate Mihailovića nalaze se u muzejima, privatnim zbirkama i društvenim institucijama u zemlji i inostranstvu.

Akademik Milorad Bata Mihailović je umro u Parizu, 18.04.2010. godine.

Tekst: Galerija SANU
Fotografija: Glas javnosti

[Angelina]

*
SLIKAR MILORAD BATA MIHAILOVIĆ EKSKLUZIVNO ZA "NACIJU"
O SMISLU, MOĆI, PUTU I NAPETOSTI IZMEĐU LIČNOSTI I SISTEMA


IZGUBLJENE PRESTONICE DUŠICE

"Na njegovim slikama prisustvujemo akciji spasavanja sveta, evakuaciji. Slikar kao da sa velikom zebnjom nadgleda utovar pred sam polazak na veliki put", zapisao je o njemu Pesnik. "Rodio se kao slikar, živi da bi slikao, a čini se da slika samo kad to ne može da izbegne. U groznici, u iznudici, na brzu ruku, uoči Božića, kad dođe stani-pani. Nekad i zakasni, pa mu četkica eksplodira u ruci. Zato je, kad srećno izađe iz tesnaca, tako široke ruke"

Srp­ski i pa­ri­ski sli­kar Ba­ta Mi­ha­i­lo­vić (Pan­če­vo, 1923) go­vo­ri kao ujed­no da­ti gla­so­vi iz ču­ve­ne knji­ge Lju­di go­vo­re Rast­ka Pe­tro­vi­ća.  Nje­go­va pri­ča je kao ži­va vo­da: vr­lu­da, igra se, sva u blje­sko­vi­ma se­ća­nja, u plod­noj zre­lo­sti is­ku­stva, a on­da se na­je­dan­put vra­ća me­đu oba­le, u glav­ni tok, i po­sma­trač shva­ta da nje­ne pu­ta­nje ni­su slu­čaj­ne. Nje­go­vo sli­kar­stvo mo­žda ne bi tre­ba­lo tu­ma­či­ti. Pe­snik Beć­ko­vić je u pra­vu ka­da ve­li da pi­sa­ti o sli­kar­stvu zna­či pre­vo­di­ti s je­zi­ka ko­ji raz­u­me sva­ko na je­zik ko­jim se spo­ra­zu­me­va tek po­ne­ko: "Šta i ka­ko sli­ka Ba­ta Mi­ha­i­lo­vić ni­je la­ko re­ći, ali da je on ve­li­ki svet­ski sli­kar — ni­je te­ško vi­de­ti."

Ži­vi­te na re­la­ci­ji Pa­riz—Be­o­grad, a sve če­šće ste u na­šoj pre­sto­ni­ci. Do­la­ze­ći iz Evro­pe, šta vi­di­te ka­da upo­re­di­te sta­nje du­ha ta­mo i ov­de?

■ Na ovo pi­ta­nje bi lak­še od­go­vo­ri­li ne­ki pro­fe­si­o­nal­ci ko­ji se ba­ve te­ma­ma vla­sti i do­mi­na­ci­je. Me­ni je to po­ma­lo muč­no, čak i da mi­slim o to­me, ali na­te­ra­ju me okol­no­sti da vi­dim. Vi­dim da je si­tu­a­ci­ja vr­lo slič­na i ov­de i ta­mo, i mi­slim da se to i tru­de ovi ko­ji vla­da­ju sve­tom. Ko­ri­ste, pri tom, je­dan vr­lo pro­za­i­čan i sta­ri na­čin — za­va­di pa vla­daj, upla­ši pa vla­daj, ko­rum­pi­raj pa vla­daj, i sve ta­ko re­dom. Tim si­ste­mom su na neo­pro­stiv na­čin sko­ro za­vla­da­li ne­čim či­ju taj­nu ni­smo od­go­net­nu­li: ži­vo­tom. Poj­ma ne­ma­mo šta je ži­vot, a oni su us­pe­li da ga do te me­re obe­smi­sle da su za­bo­ra­vi­li na Hri­sto­ve re­či: "Lju­bi bli­žnje­ga svo­ga kao sa­mo­ga se­be." Da je Hri­stos sa­mo to re­kao, čo­vek tre­ba da mu ka­že — hva­la, jer ni­šta dru­go ni­je mo­rao da ka­že. Ka­ko ti lju­di mo­gu da ži­ve sa za­šti­tom od de­se­tak go­ri­la, ka­ko ih ni­je sra­mo­ta da sa tom "za­šti­tom" uđu u ka­fa­nu gde se­di nor­ma­lan svet, da idu uli­com ta­ko? Svi ima­ju iste ko­šu­lje, iste fri­zu­re, iste gla­ve, pa se pi­tam oda­kle su, ko je njih pra­vio? Po­ne­kad no­ću raz­mi­šljam — mo­žda ima ne­ki taj­ni plan, pa ih je pri­ro­da sa­ku­pi­la da bi im omo­gu­ći­la da vi­še mu­če čo­ve­ka? Mo­žda će po­sle lak­še da ih uklo­ni kad su na oku­pu, a isti su svi, ne vo­le se, ve­ru­ju je­dan dru­gom sa­mo kad ima­ju oru­ža­nu za­šti­tu.

Za­što sve ovo pri­čam?

Ka­da sam do­šao u Pa­riz 1952. go­di­ne, pr­vih pet go­di­na sam bio mo­ler i to je bi­lo naj­lep­še vre­me, jer je rat bio go­tov i svi su po­če­li da u bli­žnjem vi­de bra­ta. Do­la­zi­li su mno­gi iz ra­znih ze­ma­lja u tu pre­sto­ni­cu du­hov­ne sli­kar­ske sud­bi­ne i svi su bi­li bra­ća. Ve­li­ke ne­sre­će zbli­že lju­de i oni poč­nu naj­i­skre­ni­je da se dru­že. Svi smo se­de­li na tro­to­a­ri­ma i pi­juc­ka­li ne­ko vi­no ko­je se to­či­lo iz bu­ri­ća, 5—6 vr­sta iz bu­te­lje ko­ja je kru­ži­la oko­lo. Se­deo je Sar­tr, pa ne­ki klo­šar, pa ja, i svi smo bi­li za­jed­no. Po­sto­ji ne­što osmi­šlje­no u ljud­skoj pri­ro­di što nas uve­ra­va da ima smi­sla po­sto­ja­ti i ne mi­sli­ti o to­me gde je kraj, sve do tre­nut­ka kad vas opo­me­nu: "Ču­vaj se nje­ga." A taj ne­ko je iz dru­ge kon­cep­ci­je ži­vo­ta.

Šta se sad pro­me­ni­lo?

■ Pro­me­ni­lo se to što da­nas ne­ma čo­ve­ka ko­ji bi na ne­ki na­čin bio ro­di­telj dru­štvu, uz funk­ci­ju ko­ju ima, re­ci­mo kao De Gol, ili ne­ka­da­šnji in­te­lek­tu­al­ci, na­uč­ni­ci, ko­ji su išli u iste ka­fa­ne u ko­je smo išli mi. Mo­glo je da se se­di ce­log da­na sa ne­što ma­lo pa­ra, da se pi­juc­ka­ju ne­ka vin­ca, je­de... Se­ćam se, jed­nom se­di­mo Pe­ra Om­či­kus i ja, i od­jed­nom do­la­zi sa že­nom ve­li­ki glu­mac Ga­ri Ku­per, ko­ga smo imi­ti­ra­li. Ho­će da pi­je vi­ski, a že­na mu ne da. Se­de­li smo sto do sto­la. On opet za­mo­li za vi­ski, a ona ne da. I on­da kel­ner na­mig­ne na­ma, jer smo se zna­li do­bro, do­la­zi­li smo če­sto i bog-zna-ka­ko smo se po­zdra­vlja­li. Ode on, do­ne­se vi­ski, sta­vi ga na­ma na sto i re­če: "Pre­ba­ci­te mu." Sve je ima­lo ne­ki dru­gi smi­sao i Ga­ri nam je bio mno­go za­hva­lan. Kad je od­la­zio, okre­nuo se i ma­hao nam, a mi smo bi­li ja­ko po­no­sni. Ma­hao nam Ga­ri Ku­per!
 

PRI­SNOST IZ DU­BI­NE

Ka­ko je da­nas? Da­nas je kao i kod nas. Vi­di­te te iste ka­fa­ne ko­je su do ju­če bi­le u ru­ka­ma na­ro­da ili dr­ža­ve, ne znam, ni­je ni va­žno, ima­le su ne­ke nor­mal­ne sto­lo­ve sa ne­što sto­li­ca oko­lo, sko­ro da je sva­ko dru­štvo ima­lo svoj sto u ka­fa­ni, kel­ne­re smo zna­li. Po­sto­ja­la je ne­ka pri­snost, ose­ćaj za­jed­ni­ce, stvar­na fa­mi­li­jar­nost. Sve te naj­in­te­re­sant­ni­je ka­fa­ne — ko­je su bi­le pre­sto­ni­ce ljud­ske du­še i ce­log sve­ta, u ko­je su do­la­zi­li bo­e­mi, bi­lo kog za­ni­ma­nja, pe­sni­ci, pi­sci, sli­ka­ri, no­vi­na­ri, bi­lo šta — sad su u ne­či­jim tu­đim ru­ka­ma. Su­štin­ski tu­đim. Kel­ner, ko­ji je pri­ja­telj, s ko­jim smo se ru­ko­va­li kad ula­zi­mo, sad ima div­no ode­lo kao ovi što vla­da­ju, s ve­li­kim ma­šna­ma oko gu­še, sad je go­spo­din i ja ne mo­gu da ga pre­po­znam. Ula­zim, vi­dim on me­ne pre­po­znao. Ka­žem mu: "Šta ti je, bre, ti kao da si ku­pio ovu ka­fa­nu?" "Ne, ni­sam", ka­že. "Pa kao ga­zda iz­gle­daš." "Sa­mo iz­gle­dam", ka­že, "ali ni­sam." "Pa ko ti je ga­zda?" "Poj­ma ne­mam", ka­že. "Znam sa­mo da je na­te­rao nas dvo­ji­cu, ko­je je iza­brao da osta­ne­mo, da ide­mo na ne­ki kurs za po­na­ša­nje i da uči­mo en­gle­ski. Vi­di­te ka­ko nas je obu­kao." "Pa je li ti lep­še sa­da?" Ka­že: "Jao, uvek ste vo­le­li da pra­vi­te vi­ce­ve, ali ovaj je naj­go­ri!"

Ne­sta­la je pri­snost, ne­sta­lo za­jed­ni­štvo, ne­sta­li šarm i ži­vo­pi­snost lju­di. Na­stu­pi­li su bla­zi­ra­nost i obez­li­če­nje. Uni­form­nost i ro­bo­ti­zo­va­nje. Sve je apa­ra­ti­zo­va­no i pre­or­ga­ni­zo­va­no, ne­ljud­sko i ste­ril­no, pre­di­zaj­ni­ra­no i pra­zno. Ta­ko je u Fran­cu­skoj, ubr­za­no se ka to­me ide i kod nas. Jed­na jef­ti­na ka­fa­ni­ca, ko­ja ni­je bi­la du­hov­no ta­ko jef­ti­na, sa­da ima ne­ke pla­stič­ne pre­svla­ke kao za pro­ba­nje ci­pe­la.

Mla­di lju­di su us­kra­će­ni za mo­guć­nost po­re­đe­nja. Kad smo mi bi­li klin­ci, iz­me­đu lju­di ko­ji ni­su isto mi­sli­li po­li­tič­ki, ili o umet­no­sti, ili šta god dru­go, po­sto­ja­lo je ne­ko ose­ća­nje da je to ma­nje va­žno. Va­žno je bi­lo, kad sed­ne­mo ma­lo da za­jed­no tro­ši­mo ovaj ži­vot, da nam bu­de što pri­jat­ni­je, a ono dru­go ne­ka sva­ko za se­be ra­di. Sad ne.

A oaze, ci­ta­de­le, po­sled­nje od­bra­ne?

■ Ima ih, na­rav­no, ma­kar u "du­bo­koj Fran­cu­skoj", ka­ko ka­žu, kao što ih mi još ima­mo na se­lu. Vo­dim Ra­ške du­hov­ne sve­ča­no­sti, sli­kar­sku ko­lo­ni­ju. Pro­šle go­di­ne je bi­lo 4—5 mu­ška­ra­ca i par da­ma. Po jed­na Ita­li­jan­ka, Bel­gi­jan­ka, Ru­ski­nja, Austri­jan­ka, je­dan Ja­pa­nac, sli­ka­ri sa ra­znih stra­na. Oni su se ta­ko zbra­ti­mi­li sa tim na­šim na­ro­dom ta­mo! A ja mo­ram da bu­dem kao stro­gi ta­ta. Vi­dim, šta­fe­la­ji sto­je sa istim plat­ni­ma, ne mr­da­ju od po­čet­ka, tri cr­ti­ce i ni ma­kac. Ja ko­ba­ja­gi pi­tam: "Do­bro, što su oni do­šli ov­de, šta ra­de sad?" Ka­žu mi: "Pa že­ne su u ku­hi­nji, ku­va­ju sa ovim na­šim že­na­ma, žao im da im ne po­mog­nu, pa uče na­šu ku­hi­nju, a mu­škar­ci obi­la­ze ma­na­sti­re, je­dan ho­će i da se za­mo­na­ši." Dok oni ta­mo sli­ka­ju, do­la­ze se­lja­ci sa ra­znim pe­če­nji­ma, po­slu­že­nji­ma, đa­ko­ni­ja­ma, i ka­žu — mo­li­mo vas, gos'n Ba­to, ka­ži­te da to ne tre­ba da pla­te, ne­go je to iz lju­ba­vi. Vo­leo bih da vi­dim to u gra­du, da ne­ko iz lju­ba­vi ka­že — daj da ti po­mog­nem da ku­vaš. To­li­ko je ži­vot do­bio ne­ki tu­žan i ru­žan ukus ne­shva­će­no­sti, i sve to zbog "dik­ta­tu­re ma­te­ri­jal­nog".
 

KA­ŽNJA­VA­JU VI­ZAN­TI­JU U NA­MA

Od ka­da je ži­vot ov­de po­čeo na taj na­čin da se me­nja i za­što — mi­sli­te li da su to­me do­pri­ne­li uda­ri i pri­ti­sci ko­ji­ma je naš na­rod bio iz­lo­žen ta­ko du­go, ili je to je­dan "ne­za­u­sta­vlji­vi glo­bal­ni pro­ces", ko­ji bi­va na­me­tan sve­tu svim sred­stvi­ma?

■ Mi­slim da je sve mno­go ra­ni­je vr­lo do­bro osmi­šlje­no i sa­mo se upo­tre­blja­va i usme­ra­va on­da ka­da i ona­ko ka­ko onaj ko je mo­ćan pro­ce­ni da tre­ba. Bom­bar­do­va­nje Sr­bi­je je pr­lja­vi zlo­čin hri­šća­na pre­ma jed­nom na­ro­du ko­ji je hri­šćan­ski, ali je ne­pre­kr­šten, ni­je uzeo ka­to­lič­ku ve­ru i u se­bi is­traj­no no­si Vi­zan­ti­ju. Pa­pa je ne­dav­no bio u Grč­koj da se iz­vi­ni grč­kom pa­tri­jar­hu što su sru­ši­li naj­du­hov­ni­ju, naj­moć­ni­ju, naj­ve­ću pre­sto­ni­cu hri­šćan­stva: Kon­stan­ti­no­polj. Za­što je on to pri­znao? Si­gur­no ni­je za­to što ne­će to vi­še da ra­de — evo, sa­da to opet ra­de sa na­ma, sa­da nam uzi­ma­ju Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. To je kao ka­da bi­smo mi oti­šli u Ita­li­ju da uzi­ma­mo do­sto­jan­stvo Ka­to­lič­ke cr­kve ta­mo gde je ona naj­du­blje ve­za­na za svo­ju su­štin­sku ulo­gu, pa da to pre­da­mo ne­ko­me ko ima dru­gu re­li­gi­ju. Mi­slim da je dav­no osmi­šlje­no i da se Ju­go­sla­vi­ja ras­tu­ri, da mi ni­smo ni bli­zu do­pri­ne­li do­bro to­me ko­li­ko su do­pri­ne­li po­zna­ti cen­tri mo­ći na Za­pa­du ili Ka­to­lič­ka cr­kva (ne ka­to­li­ci kao ver­ni­ci, na­rod je tu, even­tu­al­no, oče­ki­vao ne­ku ko­rist za se­be).

Ka­za­će ovi po­li­tič­ki ko­rekt­ni, ne ča­se­ći ča­sa: "Ah, opet te te­o­ri­je za­ve­re"?

Oni će svo­je ko­je­šta­ri­je po­na­vlja­ti u sva­kom slu­ča­ju. Mi, me­đu­tim, mo­ra­mo vi­de­ti ka­ko stva­ri do­i­sta sto­je. Bez to­ga ne mo­že­mo ni zna­ti šta nam je či­ni­ti.

Iako je kod nas zva­nič­no pro­kla­mo­va­no da je za bu­duć­nost Sr­bi­je od vi­tal­nog zna­ča­ja da uđe u EU, otud ipak do­pi­ru do nas raz­li­či­ti sta­vo­vi evrop­skih na­ro­da i vla­da o tom pi­ta­nju, pa i otvo­ren ot­por. Vi­di­te li mo­guć­nost da Evro­pa bu­de za­jed­ni­ca raz­li­či­tih na­ro­da, a ne sa­mo uni­fi­ko­va­no tr­ži­šte is­pu­nje­no po­li­tič­ki ko­rekt­nim sta­dom?

■ Od ka­ko sam se ro­dio raz­mi­šljao sam na na­čin ko­ji ni­je bio pri­hva­ćen od onih ko­ji dr­že omla­di­nu u svo­jim ru­ka­ma. Ra­no sam ose­tio da se ne­što mrač­no spre­ma, pa sam sli­kao Sr­bi­ju sa bi­kom — je­dan mla­di bik sto­ji is­pred ru­še­vi­na Sr­bi­je, is­pred jed­nog ma­na­sti­ra ko­jeg sko­ro da ne­ma, je­dan sve­ti rat­nik je unu­tra go­to­vo ne­mo­ćan, a u po­za­di­ni je Sr­bi­ja ko­ja ne­sta­je... To je dru­ga go­di­na Li­kov­ne aka­de­mi­je, 1947—48. Već on­da sam se ne­če­ga upla­šio i, na ža­lost, to me je ka­sni­je stal­no pro­ga­nja­lo, pa sam sli­kao lo­ba­nje. Za­tim sam pro­šao sve te op­se­si­je.
 

RENTABILNOST DI­ZAJ­NI­RA­NOG BRAT­STVA

Ni­su lju­di ti ko­ji bi pra­vi­li gra­ni­ce. Ni Šip­ta­ri ni­su ta­ko ma­sov­no ru­ši­li na­še ma­na­sti­re dok ni­su ose­ti­li da su po­dr­ža­ni od naj­moć­ni­je si­le, to ni­su ta­ko ni Tur­ci ra­di­li (ima kod lju­di u isla­mu po­što­va­nja za bo­go­mo­lje). Mi­slim da nji­ma to za­pra­vo i ne tre­ba, što bi oni ta­ko ru­ši­li da ni­su za­šti­će­ni i da im ni­je ne­ko su­ge­ri­sao da im je baš to po­treb­no. Taj ko­ji vla­da sve­tom ne­će do­zvo­li­ti da se pra­vi brat­stvo, ako mu ni­je ren­ta­bil­no, i ne­će do­zvo­li­ti da lju­di bu­du po­bo­žni na na­čin na ko­ji tre­ba da bu­du, ako to nje­mu ne od­go­va­ra.

Mno­go se  pra­ši­ne i la­žnih te­ma pro­iz­vo­di ka­ko bi se čo­ve­ku od­u­zi­ma­lo vre­me da ne bi raz­mi­šljao o za­i­sta ozbilj­nim stva­ri­ma — gde je put Čo­ve­ku na ku­gli Ze­mlji? Mo­ra pre­sta­ti da sa­nja da će Evro­pa i Evro­plja­ni ika­da mo­ći sa­mi se­bi da iza­be­ru od­nos pre­ma tra­ja­nju na ku­gli Ze­mlji­noj, ako to ne­ko­me od onih ko­ji su moć­ni, ko­ji vla­da­ju, ne od­go­va­ra. Me­đu­tim, osta­je pi­ta­nje ko su, za­pra­vo, ti naj­moć­ni­ji ko­ji vla­da­ju!

Mi­sli­te da se Evro­pi, ili EU, ne pi­še mno­go do­bro­ga?

■ Evro­pa ima ve­li­ke ma­te­ri­jal­ne pro­ble­me, jer su lju­di ko­je je ona ne­kad za­ro­blja­va­la, ko­lo­ni­zo­va­la, sa­da po­sta­li gra­đa­ni te Evro­pe i ve­li­ki je po­rast ne­za­po­sle­no­sti. Evro je osi­ro­ma­šio ku­pov­nu moć Evro­pe. Ve­li­ke su kri­ze, ne sa­mo u Fran­cu­skoj, svu­da. Sve to za­vi­si od to­ga ko vla­da ku­glom ze­malj­skom. Ako na­sta­vi da vla­da jed­na gru­pa lju­di, pro­fi­te­ri obo­ga­će­ni na gr­ba­či bli­žnjih, ni­ti će se usre­ći­ti Evro­pa, ni­ti će bi­ti za­jed­ni­ca slo­bod­nih lju­di.

To ne­će da vi­de isti oni što upra­vo do­zvo­lja­va­ju da se Ko­so­vo pre­pu­sti na mi­lost i ne­mi­lost ru­ši­o­ci­ma. Ka­ko sme­ju?! Pa to čak ne pri­pa­da sa­mo Sr­bi­ma, kao ni sve ono što je du­bok trag du­hov­nog po­sto­ja­nja čo­ve­čan­stva, kao pi­ra­mi­de. Mi tre­nut­no ne mo­že­mo da za­šti­ti­mo Ko­so­vo, a oni ko­ji ga uni­šta­va­ju ne­će bi­ti ka­žnja­va­ni. Oni ko­ji su do­šli kao pred­stav­ni­ci "me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce" su pla­će­ni za to da ga ne šti­te.

Ka­da ka­že­mo da je ne­što srp­sko, kao što su ma­na­sti­ri na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji za­du­žbi­ne srp­skih vla­da­ra, od­mah smo op­tu­že­ni za ne­ka­kav ne­ga­tiv­ni na­ci­o­na­li­zam; reč srp­sko je opet, kao u ona vre­me­na, pri­hva­tlji­va sa­mo ako ima ne­ga­tiv­ne ko­no­ta­ci­je. Oda­kle to po­ti­če?

■ To su glu­po­sti! Pa mi smo bi­li naj­broj­ni­ji na­rod na Bal­ka­nu, a sad ima­mo, pre­ma bro­ju sta­nov­ni­ka i ono­me ka­ko je bi­lo ju­če, naj­ma­nji pro­stor. Naš čo­vek za­pra­vo i ne­ma ose­ća­nje gra­ni­ca, mi­slim da no­si u du­bi­ni du­še ne­ku ve­li­ku du­hov­nu pri­ču, a sve što vam pri­čam sam pro­ve­ra­vao na pu­to­va­nji­ma. Se­ćam se pu­to­va­nja sa ocem, ko­ji je mno­go vo­leo da pu­tu­je. Bio je so­lun­ski rat­nik. Ka­da do­đe­mo u ne­ku se­o­sku ku­ću, pri­me nas u go­stin­sku so­bu, naj­lep­šu so­bu ko­ju ima­ju u ku­ći. Ta­da ni­su ima­li pa­ra da ku­pu­ju sli­ke Rem­bran­ta, ili Ba­te Mi­haj­lo­vi­ća (po­klo­nio bih im da sam ta­da bio sli­kar) — na zi­du sto­ji, is­pod div­nog ve­ze­nog pe­ški­ra, re­kla­ma "Šel". Ni­sam je do ta­da vi­deo. Ura­mi­li je kao iko­nu, da ulep­ša­ju so­bu, is­pod cve­će, sve mi­ri­še, le­po­ta jed­na. Kod nas se za Bo­žić od ko­la­ča pr­vo par­če na­me­nju­je za og­nji­šte, a dru­go za put­ni­ka na­mer­ni­ka. Naš čo­vek još ima ne­ku ljud­sku pri­ču ko­ju ni­je po­tro­šio, jer je za­stao ne­gde u "raz­vo­ju". Du­hov­nost je ne­što što čo­vek ili ima ili ne­ma, ne mo­že baš da se raz­vi­je ne­kim uče­njem ili gim­na­sti­kom. Srp­ski na­rod ima ne­ku du­hov­nu di­men­zi­ju. U to sam se uve­rio još kao mlad, a po­go­to­vo sad do­la­ze­ći sa pri­ja­te­lji­ma, obi­la­ze­ći Sr­bi­ju.

 
ISKON I PA­MET

Pu­to­va­nja sa stran­ci­ma?

■ Se­ćam se, još je Mi­ća bio živ (Mi­ća Po­po­vić, sli­kar), pu­to­va­li smo sa na­šim div­nim pri­ja­te­lji­ma Fran­cu­zi­ma, ko­ji su bi­li ta­ko sreć­ni što smo ih do­ve­li u Sr­bi­ju, i za­lu­ta­li smo ne­gde na Zla­ti­bo­ru. Već je bio mrak, noć. Na­i­đe­mo na ne­ki as­fal­ti­ra­ni put na pla­ni­ni. Mi­ća je išao pr­vi i sre­ćom, u po­sled­njem tre­nut­ku, us­peo da sta­ne. Is­pred je bi­la pro­va­li­ja, as­falt je na­glo pre­stao. Je­dan čo­vek, tu je ču­vao sto­ku, iza­đe i ka­že: "Ovo je za dru­ga Ti­ta gra­đe­no kad je do­la­zio jed­nom u go­ste, pa je sa­mo do­tle tre­ba­lo da se sa­gra­di. To­li­ko mu je tre­ba­lo."

Na to se Fran­cuz to­li­ko sme­jao, a kad se umi­rio re­če da ču­je od­ne­kle zvuk kla­vi­ra. Uti­ša­mo se i ču­je­mo za­i­sta zvuk iz do­li­ne u da­lji­ni. Mi­sli­li smo da ha­lu­ci­ni­ra­mo: ka­ko da se u toj pu­stoj vr­le­ti, gde ne­ma ni tra­ga sve­tla, ču­je kla­vir?! Ho­će Fran­cuz da ide­mo za zvu­kom, a ovaj čo­vek nam ka­že: "Ima tu ma­lo da­lje, ka­da pre­đe­te pre­ko ove ru­pe, jed­no se­lo, pa mo­žda tu kod njih svi­ra kla­vir."

Stig­ne­mo mi ta­mo, kla­vir ma­lo ra­šti­mo­van, je­dan deč­kić svi­ra, na­rod se­di s po­bo­žnim mi­rom i slu­ša. Pi­ta­mo ko je on. Ka­žu — iz se­la je, stu­di­rao je ne­gde i za­vr­šio mu­zi­ku, na­ba­vi­li smo mu kla­vir i ve­če­ras nam je kon­ce­rat, do­šlo je se­lo da ga ču­je.

Fran­cu­zi su stvar­no mi­sli­li da sa­nja­ju. Je­dan od njih me pi­ta: "Ka­ko se vi kr­sti­te?" Ka­žem mu. "Sa tri pr­sta, slič­no, sa­mo dru­gi smer ne­go vi." "Ja mo­ram srp­ski da se kr­stim, ne mo­gu ka­to­lič­ki, ne ide", ve­li.

Taj isti na­rod kad god mo­že pe­va, pre­de, šta ne ra­di, ne­ma se­lja­ka ko­ji ne ume da mi­sli, a po­go­to­vu že­ne. Ne­će ni da ka­žu šta sve zna­ju. To ni­je slu­čaj na Za­pa­du, ta­mo zna­ju sa­mo što su uči­li, iza to­ga ih uop­šte ne in­te­re­su­je. Pra­vi­lo im je — pa­me­tan sam sa­mo za ovaj de­lić ljud­ske pri­če i ni­šta pre­ko to­ga.

Mo­žda je nas sa­mo mu­ka na­te­ra­la na to, a oni, vi­so­ko­or­ga­ni­zo­va­ni, pro­sto ne mo­ra­ju ta­ko?

■ Ne, ni­je sa­mo to. Mi­slim da su uzro­ci mno­go du­blji. Ima ne­što u kri­zi što je neo­pi­si­vo va­žno. Te­ško je to i for­mu­li­sa­ti, mo­že se sa­mo ne­kim in­stink­tiv­nim ose­ća­njem po­ra­za ili po­be­de mar­ki­ra­ti. To je le­po ose­tio Čar­li Ča­plin, ka­da u onom fil­mu ra­di za ne­kom ma­ši­nom i uba­cu­je ne­ki deo. Jed­nom po­gre­ši i ne uba­ci to, tra­ka ga po­vu­če i on iza­đe pljo­snat — zna­či, svo­jom du­ši­com on je još ta­da ose­tio šta če­ka čo­ve­ka, da po­sta­je rob ma­te­ri­jal­nog i ma­ši­ne, bez du­ha i lič­no­sti. Sve je sa­da pro­ra­ču­na­to šta čo­ve­ku tre­ba da bu­de sre­ćan, da ima čak i ga­će od­re­đe­ne mar­ke, i to je sad po­sta­lo va­žno, po­sto­ji sa­mo jed­no što ne mo­gu da do­dir­nu: duh. Otud je ovo što nam se kao na­ro­du de­ša­va — pet ve­ko­va Tu­ra­ka, ko­mu­ni­zam, je­di­na hri­šćan­ska ze­mlja u ovoj epo­hi ko­ja je bom­bar­do­va­na, po­ni­ža­va­na, osu­đe­na da je iza­zva­la ras­pad Ju­go­sla­vi­je, da je ubi­ja­la te svo­je su­se­de, nji­ho­vu de­cu — to­li­ko gnu­sno! Ja ina­če ne umem da de­lim lju­de po na­ci­ji, imam div­ne pri­ja­te­lje Hr­va­te, čak me je je­dan pi­tao da se za­me­ni­mo, da on bu­de Sr­bin, a ja Hr­vat. Mo­že, ka­žem mu, osta­ću isti, a ti ćeš mo­žda iz­gu­bi­ti tu funk­ci­ju na ko­joj si, bo­lje ne­moj. Mi­slim da je to što nam ra­de to­li­ko pr­lja­vo i ni­sko, neo­pro­sti­vo. Pi­tam se i ka­ko lju­di ne shva­ta­ju da je taj Mi­lo­še­vić, pro­tiv ko­jeg sam ra­to­vao, ni­sam se sla­gao u mno­gim stva­ri­ma, za­me­rao sam mu, s pra­vom ili ne, ne znam, us­peo za ovih pet go­di­na da sa­ču­va do­sto­jan­stvo i ope­re lja­gu i sa se­be i sa Sr­bi­je.


MOĆ I DU­ŠA
 
Da li će se ovo što zo­ve­te stra­šnim vre­me­nom na­sta­vi­ti?

■ Sa­mo do jed­ne me­re. Ta­ko stva­ri sto­je, čo­vek je svo­jim ro­đe­njem do­bio jed­no pra­vo ko­je ni­kad ne ne­sta­je, a to je pra­vo da se na­da. Za to je do­volj­no da čo­vek iza­đe na uli­cu ka­da je le­po vre­me, kao što ja vo­lim (ova­ko, sve mla­đi i mla­đi) is­pred ate­ljea da iza­đem i gle­dam de­či­cu ka­ko ih maj­ke vu­ku za ru­či­ce, a kli­nac mo­ra da za­sta­je, mo­ra da te­gli ma­mi ru­ku, mo­ra da po­gle­da sva­ko go­van­ce, on se dru­ži sa svim stva­ri­ma ko­je po­sto­je. De­ca za­i­sta ima­ju či­sto­tu i zna­nje ko­je se ne­ka­ko iz­gu­bi kroz ži­vot, a bi­lo bi do­bro da lju­di za­dr­že u se­bi tu sve­ži­nu i de­ti­nju či­sto­tu u du­ši, ko­li­ko god je mo­gu­će. On­da se ne bi de­ša­va­lo da bom­bar­du­ju de­cu da bi is­pro­ba­li oruž­je, što se na­ma de­ša­va­lo.

Zna­či li to da se od­lu­ču­ju­ća bit­ka za Evro­pu na­ci­ja ipak ne vo­di oruž­jem, ne­go na pla­nu du­še i du­ha?

■ Evro­pa već po­ka­zu­je ap­surd­no ne­pri­ja­telj­stvo ti­me što lju­di iz sa­me Evro­pe, iz nje­nog "dru­gog de­la", ne­ma­ju pra­vo da odu do te Evro­pe ako že­le. Ta­kav je slu­čaj sa na­ma: sve te­že se do­bi­ja­ju vi­ze.

Spo­mi­njao sam na­še pri­ja­te­lje sli­ka­re ko­ji su bi­li pre­sreć­ni što mo­gu da do­đu i vi­de na­šu ze­mlju, što im ni­je ote­žan ili za­bra­njen ula­zak, ra­do­va­li su se kao de­ca. On­da su obi­la­zi­li ma­na­sti­re, pa im je jed­na mla­da mo­na­hi­nja, bla­ga i spo­koj­na kao sve­ti­ca, ob­ja­šnja­va­la po­re­klo tih ma­na­sti­ra i do­ča­ra­va­la nji­ho­vu taj­nu, nji­hov smi­sao. Bi­li su za­pa­nje­ni, po­go­to­vu že­ne. Da ne go­vo­rim o onoj za­pa­nje­no­sti već kad pr­vi put ugle­da­ju te ma­na­sti­re; ka­da čo­vek, za­tim, u njih ula­zi, za­i­sta je sa­svim su­prot­no ne­go kad ula­zi u ve­li­ke ka­to­lič­ke cr­kve. Ta­mo po­sto­ji sa­mo ar­hi­tek­tu­ra i moć, a ov­de po­sto­ji du­ši­ca.

Že­ne su bi­le zbu­nje­ne, pr­vi put su ušle u ne­ke vi­zan­tij­ske hra­mo­ve, ću­ta­le su s ve­li­kom po­bo­žno­šću. Jed­na Fran­cu­ski­nja, ko­ja je bi­la vr­lo ka­to­lič­ki kon­sti­tu­i­sa­na, na iz­la­sku mi je re­kla: "Ba­to, ja sam vam ra­ni­je za­me­ra­la ka­da ste mi go­vo­ri­li da ula­zi­mo u va­še hra­mo­ve i da na­u­čim po srp­ski da se kr­stim, ali ja bih sa­da hte­la da na­u­čim." Po­ku­šao sam da to okre­nem na ša­lu, ali one su se osta­le zbu­nje­ne pro­ži­ma­ju­ćom du­hov­no­šću pro­sto­ra u ko­ji su ušle, mi­ri­som ta­mja­na, vo­ska, bo­si­o­ka, gla­so­vi­ma ko­ji po­ju, ljud­skim gla­so­vi­ma. Za­tim, zbu­nji­va­lo ih je ko je sve pri­su­tan u toj ve­li­čan­stve­noj li­kov­noj pri­či, ča­rob­noj po le­po­ti svo­joj — ima i đa­vol­či­ća ne­gde na mer­de­vi­na­ma, pe­nje se, i on uče­stvu­je u ljud­skoj sud­bi­ni, an­đel­či­ći, sve­ci, sve je tu, ni­šta ni­je iz­o­sta­vlje­no, ce­la ljud­ska dra­ma.

Piše: Maja Radonić | Naciaja online | jun 2006.

[Angelina]

.

[Angelina]

*

ODLAZAK BATE MIHAILOVIĆA


Slikar Bata Mihailović preminuo je na Veliku subotu, u Parizu, u 89. godini. Strastven prema umetnosti i životu, buntovnik, kozer, hedonista govorio je da "slikari imaju dušicu kao deca" i da je slikarstvo "neka skoro dečja stvar".

Milorad Bata Mihailović je rođen u Pančevu, a u Beogradu je upisao Akademiju likovnih umetnosti (1946). Ubrzo je napustio studije i sa grupom umetnika, poznatom kao Zadarska grupa (1947), među kojima su bili Mića Popović, Petar Omčikus, Vera Božičković, Ljubinka Mihailović (Batina životna saputnica), Kosa Bokšan i Mileta Andrejević, odlazi u Zadar sa motivom da stvara slobodno, izvan vladajućeg akademizma i protiv dominirajuće estetike socijalističkog realizma.

U Pariz je sa Ljubinkom Mihailović otišao 1951. godine. Na često novinarsko pitanje, čime ga je Pariz zauvek zadržao, odgovarao je:

"Nisam nikad raščistio kako na to pitanje da odgovorim, a da pritom budem siguran da sam tačno odgovorio. Pa sam onda kao pravio viceve i govorio da nikada nisam odavde otišao. Imao sam 27 godina, dotle sam doživeo da gledam kako vise ljudi na Terazijama i na Savi. Pariz je ženski grad. Ima jedno gospodstvo civilizacije poštovanja žena. Sećam se kaubojskih filmova još kad sam bio klinac. Kauboj je uspešan ako klopne jednu Francuskinju, sedne s njom na konja, ode u preriju i na kraju se vidi kafana, a ona gazdarica".

Slikarstvo Bate Mihailovića prepoznaje se po intenzivnom koloru i razmahnutom, uskovitlanom gestu. Vizantija, religija i tradicija pravoslavlja od početka su bile okosnica njegove umetničke preokupacije.

"... Slikao sam gavrana koji se u crnom crnilu obrušio i kljuca celu srpsku prošlost, Pećku patrijaršiju, Žiču, Gračanicu.... Ja sam sva žaljenja slikao i slikam: Ćele kulu, Jasenovac, Svetog ratnika...", govorio je Bata Mihailović.

Često je dolazio u Beograd. Ko god je sedeo i razgovarao sa Batom, onako neformalno u nekoj beogradskoj kafani, ili u njegovom i Ljubinkinom stanu u Parizu, zna kako je vreme s njim prolazilo. Sa Batom se moglo pričati o svemu. Zabavljali su ga tračevi, grdio je političare, ljutio se što nestaju one prave beogradske i pariske kafane i što se sve više vrednuje materijalno. Radovale su ga male stvari:

"Danas me raduje vrapčić koji cvrkuće i skakuće pred klupom na kojoj sedim. Maše repićem i kao da poručuje — Ima nade", govorio je.

Od sredine sedamdsetih do početka 80-oh godina prošlog veka Bata Mihailović naslikao je portrete svojoj prijatelja: Žovorada Stojkovića, Dejana Medakovića, Dragoslava Mihailovića, Zire Adamovića, Matije Bećkovića...

"Drugari mi svašta govore. Na primer Matija Bećković karikira Dejana Medakovića kako izgleda na toj slici. A Dragoslav Mihajlović mi je govorio 'Kad god pogledam ovu sliku na kojoj si me naslikao, ja sam još uvek na Golom otoku'! Pa kažem mu, što je držiš iznad stola za kojim radiš"!, ispričao nam je Bata Mihailović u jednom od poslednjih intervjua za "Politiku".

Umeo je da šarmira žene, a o svojoj Ljubinki je govorio:

"Moja Ljubinka, divna slikarka i čovek, nežno biće, čudo od topline".

Bata Mihailović je voleo Beograd. I kada smo ga jednom pitali kada najčešće misli na ovaj grad, odgovorio je: "U Parizu kad god pada mrak, ja sam ovde, u Beogradu. U to doba, na prelazu dana i noći, dok još ne popalim svetla za slikanje, nostalgičan sam za ovdašnjim svetom".

Politika | 24.04.2011.