Nedeljko Gvozdenović (1902—1988)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Nedeljko Gvozdenović (1902—1988)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nedeljko Gvozdenović (1902—1988)  (Pročitano 4268 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Januar 24, 2016, 02:29:33 am »

*

NEDELJKO GVOZDENOVIĆ
(Mostar, 24.02.1902 — Beograd, 31.01.1988)


Rođen 24. februara 1902. godine u Mostaru. Klasičnu gimnaziju završava 1922. godine u rodnom gradu. Slikarstvo uči u privatnoj školi Hansa Hofmana (Hans Hofmann) u Minhenu od 1922. do 1924. godine.

Posle kraćeg boravka u Parizu, od 1926. godine živi i radi u Beogradu.

Prvi put izlaže na II jesenjoj izložbi beogradskih umetnika 1929, a samostalno 1934. godine.

Studijski boravi u Parizu 1936.

Bio je član grupe Dvanaestorica (1937) i jedan od osnivača grupe Šestorica (1954).

Profesor je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1940. do 1972. godine.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran 1963, a za redovnog člana 1970. godine. Dopisni je član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

Učestvovao je na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu i predstavljao jugoslovensku umetnost na međunarodnim izložbama u Parizu 1937, Veneciji, na XXVI Bijenalu 1952, Tokiju, na IV Bijenalu 1957. i Bruklinu, na XXII Bijenalu akvarela 1963. Samostalno je izlagao u Beogradu (1934, 1961, 1970), Mostaru (1965, 1972, 1979), Nišu (1966), Somboru (1972), Zrenjaninu (1973), Aranđelovcu (1969, 1974), Kragujevcu (1975), Budvi, Nikšiću (1976) i Tuzli (1977).

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada za dostignuća u likovnoj umetnosti.

Umro je u Beogradu 31. januara 1988. godine. Galerija SANU
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Januar 24, 2016, 02:43:56 am »

**


NEDELJKO GVOZDENOVIĆ

U pohodu na slikanu površinu



"Najbolje je ponizno doći pred prirodu,
nešto doživeti, mislim očima, pa to onda
umetničkim sredstvima,
kompozicijom, formom, bojama, tonom
što snažnije izraziti."
                               N. Gvozdenović




Galerija RTS
22. oktobar — 21. novembar 2014.

Izdavač Radio-televizija Srbije
Za izdavača Nikola Mirkov, v. d. generalnog direktora RTS
Autor teksta i izložbe Nikola Kusovac
Likovno-grafičko rešenje i priprema Zoran Đorđević
Beograd, 2014.

Preuzimanje izložbenog kataloga: rts.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 15, 2016, 03:32:16 am »

**

U pohodu na slikanu površinu


U predgovoru kataloga Poklon zbirka Nedeljka Gvozdenovića gradu Beogradu, davne 1983, onda zahvalni gradonačelnik Beograda, arhitekta Bogdan Bogdanović, preporučio je između ostalog: "Ponekad valja načiniti topografsku kartu značajnog čoveka... stoga što uvek postoji neki složen, nevidljiv odnos između topologije i inspiracije, između dislociranja i mišljenja, između lutanja i lutanjem otkrivenog smisla." Što je pri tome on imao u vidu samo topografsku kartu Gvozdenovićevih prebivališta u Beogradu, nikako ne isključuje potrebu primene iste preporuke na umetnikov životni put u celini.

Prema tome, ako se pristupi izradi topografske karte Gvozdenovićevog životnog puta, onda se po prirodi stvari na prvom mestu mora pomenuti Mostar, nekad važan kulturni centar Srba iz Hercegovine, u kojem se on rodio 24. februara 1902. godine. Gvozdenovići, inače uvažena trgovačka porodica u Mostaru, bili su poreklom iz Crne Gore. Umetnikov otac Petar bio je više cenjen kao dobar čovek nego kao spretan trgovac. Zato ni činjenica da je Gvozdenovićeva mati Mara poticala iz dobrostojeće trgovačke porodice Zec, koja se u Mostar doselila iz južne Hercegovine, nije mogla promeniti zlu radnu sudbinu Petra Gvozdenovića. Do njegovog poslovnog sloma došlo je još 1908. godine. U pomoć je pritekao njegov otresiti brat, koji je tada preuzetu trgovinu vodio uspešno ali kratko, do prerane smrti.

Međutim, uprkos svim nedaćama, mladi Gvozdenović je u rodnom gradu stekao mnogo više nego što su mu prilike objektivno dozvoljavale. Pored uzornog domaćeg vaspitanja, stekao je on i temeljno školsko obrazovanje. Rano prepušten sebi, sopstvenoj trezvenosti i odlučivanju o sudbini, on je brzo, kao prečicom, iz kratkih pantalona uskočio u doba pune zrelosti i odgovornosti. Njega je naprosto nemoguće zamisliti u bezazlenoj i opuštenoj dečačkoj igri i mladalačkoj zabavi. Naprotiv, pred očima uvek stoji predstava mladog Gvozdenovića kako sa starmalom ozbiljnošću i odgovornošću ispunjava svoje radne obaveze i kako sa golemom ljubavlju uči strane jezike, odnosno kako uzbuđen i duboko koncentrisan prelistava trotomnu Istoriju razvitka moderne umetnosti od Julijusa Majer-Grefea (J. M. Graefe) ili pak kako zajapuren od uzbuđenja čita likovne prikaze Bože Lovrića i Marka Cara objavljivane u Letopisu Matice srpske. Upravo ga kao takvog, prerano sazrelog i uozbiljenog, na nevolje i svakojake životne izazove sviklog, mudrošću i znanjem ispred svojih vršnjaka postavljenog, doživljavamo u opisima njegovih biografa i još više u njegovim autobiografskim kazivanjima. Da takav doživljaj mladog Gvozdenovića nije samo puki utisak, lako je moguće uveriti se iz niza bitnih osobina njegove naravi i još više njegove stvaralačke prirode u celini. Naime, on je kroz ceo život ostao sam, pravi samotnjak, tipičan predstavnik onog soja ljudi što nikada ne traže potpore, ne očekuju niti primaju pomoć, jer to podrazumeva i određene obaveze a on na njih nikada nije pristajao. Bio je samo davalac i darodavac, pošto mu je takav životni stav omogućavao da uvek bude na drugoj strani ulice, odakle se obraćao lakim klimoglavom, uz jedva primetno podizanje obaveznog šešira, umesto našeg poznatog drmusanja ruke ili, sačuvaj bože, padanja u zagrljaj i celivanja. Šta na sve to reći, kada ni njegovo dugogodišnje drugovanje i nepomućeno prijateljstvo sa slikarom Ivanom Tabakovićem nije nikada prešlo granicu uljudnog ophođenja koje se podrazumeva u odnosu između ličnosti koje se oslovljavaju sa Vi.

Bilo bi, ipak, pogrešno ako bi se olako i naprečac zaključilo da je Gvozdenović rado i bezbolno pristajao na osamu. Ne, njega su u ranoj mladosti na samovanje nagonile učmala sredina i mnoge nedaće. Kada priča o mladosti, o vremenu provedenom u Mostaru, potom Minhenu i naročito o prvim godinama boravka u Beogradu, on, prečesto da bi bilo slučajno i bezrazložno, ističe strahovitu usamljenost, setu i tugu. Rano je sazreo i još ranije postao preterano osetljiv, samokritičan i poput većine istinskih intelektualaca skeptičan, raspinjan mnogim nevericama i sumnjama, lako se zatvarao i povlačio u sebe. Kasnije, mnogo kasnije, kada su se prema njemu kao zrelom i sve uglednijem slikaru i likovnom pedagogu počele pružati raširene ruke prijateljstva, svejedno da li iskrenog ili ne, bilo je kasno. Gvozdenović je već bio u svojoj ljušturi, pod svojeručno izgrađenim staklenim zvonom, nedodirljiv, zagledan u svoje duhovne prostore, zaokupljen svojim slikanim površinama i bez ostatka posvećen umetničkom i pedagoškom radu.

Dakle, po prirodi podozriv i sumnjičav, daleko od svake mladalačke samouverenosti, opsednut strahom od greške i mogućeg kritičkog suda, Gvozdenović je prema sebi i sopstvenom radu bio od samih početaka nemilosrdan. Tako, na primer, u jednom njegovom pismu iz 1924, upućenom iz Minhena prijatelju Ivanu Tabakoviću, samo nekoliko dana pre završetka dvogodišnjeg učenja u privatnoj školi slikara Hansa Hofmana (Hans Hoffman, 1880—1966), čitamo redove čija poruka ne zahteva dodatno objašnjenje. Tu mladi, ali nimalo mladalački samouveren i nekritičan, umetnik piše: "Ja se sada mučim s velikim formatom i nikad nisam zadovoljan s onim što načinim. Znate, stara priča, više hoću nego mogu. I kada biste Vi bili sada ovde, a zaželeli da vidite moje stvari, ja ne znam da li bih imao šta da Vam pokažem. Ono što je nedavno bilo dobro, sada mi izgleda mizerno; i tako sve izbrišem i poderem." (Naglašavanja u tekstu N. K.)

Ako se pak Gvozdenović u vreme kada je mogao biti samouveren, između ostalog i zbog pune podrške svog učitelja Hofmana, prema svom radu odnosio tako što je uglavnom sve brisao i uništavao, onda nije teško objasniti zašto su retki njegovi početnički radovi, posebno oni nastali u Mostaru pre odlaska u Minhen. Jer, sumnje nema, Mostar je nekom svojom osobenom likovnošću ostavio neizbrisiv trag u njegovom slikarstvu. Mada se čini suvišnim, za svakog ko ma i ovlaš poznaje Gvozdenovićevo stvaralaštvo, valja istaći da ovde nije u pitanju oveštala slika grada na tirkiznoj Neretvi, sa vitkim mostom i pitoresknom starom čaršijom, nego ona suptilna likovnost čiju nam bit on otkriva kada objašnjava da je polazište za sliku Beli zid s lestvicama, nastalu 1965, nosio u sebi decenijama i da, kada ju je naslikao, nije bio svestan njenog porekla. Tek "deset ili više godina" kasnije, kako svedoči u kod nas jedinstvenim autobiografskim kazivanjima što se sadrže u dragocenim razgovorima koje je vodila i zapisala Gordana Harašić, posle višekratnih vraćanja skici i nekih dorada, pošto je on retko svoja dela smatrao dovršenim, oživela je u njegovom sećanju jedna tiha mostarska ulica, na Brakovcu, kojom je kao dečak često prolazio. I, u tom trenutku, kaže on: " ... nisam video samo zid; osetio sam i posebnu atmosferu, mekotu vazduha jednog lepog dana rane jeseni. Ono što me je, u ovom i još nekoliko slučaja, zbunilo i, čak, uzbudilo jeste dužina vremenskog razmaka: posle skoro pedeset godina, iz potisnutih, izbledelih sećanja na daleko detinjstvo, probilo se na videlo svesti, nekoliko podataka koji kao da su, mimo moje volje, odredili karakter jedne složene celine."

Već iz saznanja da je Gvozdenovićevo zrelo slikarsko delo nadahnuto i prožeto sećanjima na rano upijenu likovnost mostarskog krajolika, dakle da je poniklo iz sećanja na one osobene beline puteva i staza, kamenih podzida i međa, koje se prepliću na valerski tanano iznijansiranoj zelenoj potki satkanoj od niskog mediteranskog rastinja po obroncima okolnih planina, što doista stvaraju "posebnu atmosferu" i "mekotu vazduha", moguće je uveriti se do koje mere je bio blagotvoran i neizbrisiv njegov odnos prema rodnom gradu. Zato Mostar na njegovoj životnoj topografskoj karti nije tek "tužna provincija" u kojoj se rodio, proveo detinjstvo i mladost, nego i mesto gde je uspešno završio gimnaziju, otkrio i počeo da neguje presudne ljubavi i strasti prema učenju stranih jezika i nadasve prema slikarstvu. Naime, na osnovu svega što je pokazao tokom prvih dana učenja u Minhenu može se pouzdano zaključiti da je on već solidno vladao elementima crtačke veštine. Istodobno, prema tada i nešto kasnije ispoljenoj zrelosti njegovih pogleda na suštinske probleme umetnosti, više je nego očito kako je za prilike u kojima se formirao posedovao primernu likovnu kulturu. I, bez obzira na golemu cenu, uloženi trud ("...činilo mi se kao da golim rukama lomim kamen") i samotnjaštvo kojima je plaćao svoje samoobrazovanje, nipošto se ne može poreći značaj Mostara u Gvozdenovićevoj biografiji.

Tako se, eto, upravo iz Mostara, gde je sa odlikom maturirao 1922, nestrpljivi Gvozdenović otisnuo pravo u Minhen. Naravno, odmah se nameće pitanje zašto je otišao tamo a ne u onda, za većinu srpskih mladića i posebno budućih slikara, mnogo izazovniji i privlačniji Pariz. Na slično pitanje, u kojem se još ističe njegovo podjednako dobro poznavanje i nemačkog i francuskog jezika, on je Gordani Harašić odgovorio: "Neka bojažljivost, šta li? Činilo mi se da bi jedna godina ili dve Minhena poslužile kao predsprema za daleki svet. Pariz je bio strašno za nas dalek. Ali moram da kažem, kada sam već došao u Minhen, nisam se pokajao, jer Hans Hofman i njegova klasa i cela atmosfera u klasi i to kako su korekture tekle, sve je bilo iznad Bozara (Beaux arts) u Francuskoj, iznad mnogih privatnih škola u Parizu. Iznad poznatog Šomijera (Chaumiere) i još nekih... Minhen je bio široko otvoren prema Parizu." Ako se iz ovog odgovora isključe kasniji, naknadnim saznanjima stečeni ali tačni sudovi o pariskim školama lepih umetnosti, onda kao smerokaz u traganju za pravim razlozima njegovog odlaska u bavarsku prestonicu ostaju "neka bojažljivost", zatim utisak da je Pariz "strašno daleko" i uverenje da bi minhenske studije mogle biti dobra "predsprema za daleki svet".

Jasno je da svaka od navedenih smernica ima dublje korene koji ukazuju na uzroke zbog kojih se Gvozdenović privoleo Minhenu umesto Parizu. Bojažljivost je stanovita osobina njegove naravi, pa ako je trebalo birati između pobednički euforičnog, pomodnog i kosmopolitskog Pariza, s jedne, i stradanjima zaokupljenog, samo na tradiciju oslonjenog Minhena, s druge strane, onda je za njega postojao samo jedan izbor. Jer, on je mir uvek pretpostavljao buci, skromnost slavi a utemeljeni tradicionalizam svakoj pomodnosti.

Osećaj da je Pariz strašno daleko logična je posledica činjenice da je Mostar Gvozdenovićeve mladosti deo Habzburške monarhije i kao takav prožet duhom germanske kulture. Bilo bi suvišno trošiti reči na dokazivanje kako mu je i zašto onda bio Minhen bliži od Pariza. Jer tri godine, koliko ih je proteklo od kraja Prvog svetskog rata, nisu mogle u nasleđenoj svesti doneti bitne promene u korist onda, nesporno, podsticanog frankofilstva. Može se tek u svetlosti tih od Srba, posebno srpske mladeži, ratom okaljenih savezničkih veza sa Francuskom sada sagledavati Gvozdenovićevo prihvatanje Minhena kao predspreme za daleki svet, tačnije za onaj strašno daleki Pariz.

Prema svemu kako je Gvozdenović svedočio u mogim prilikama i osobito prema vrednostima njegove ukupne umetničke zaostavštine, što je važnije, jasno se može zaključiti da su njegov odlazak u Minhen i dvogodišnji rad u Hofmanovoj školi urodili plodom. Cilj njegovog odlaska u Minhen bio je uobičajen. Trebalo je, poput većine srpskih đaka, da se posle kraćih priprema i pohađanja neke umetničke škole upiše na Akademiju. Nastrpljivi Gvozdenović se, sudeći po ishodu, nije dobro pripremio. Od dva rada kojima je konkurisao za prijem na Akademiju Akt je ocenjen rđavo, dok je Studija glave bila bolje primljena. Ipak, rezultat je bio negativan i on nije primljen na Akademiju. Njegov potonji učenik i dobar tumač njegovog dela Stojan Ćelić smatra da bi upis predstavljao loš potez, pošto je Akademija "... zadržala svoj konzervativni dril, dok se umetnički život van nje odvijao slobodnije". Mada u tom zapažanju ima istine, ipak ga treba uslovno primiti. Mogao je mladi Gvozdenović poput vršnjaka i prijatelja, kakvi su bili Ivan Tabaković i Jefta Perić, učiti uporedo na Akademiji i u biloj kojoj drugoj privatnoj školi, gde bi pored akademskog drila imao prilike da radi slobodno i po volji. Mada dalji njegov umetnički razvoj potvrđuje Ćelićeva zapažanja, ipak ima dokaza da je žalio što nema diplomu neke od akademija lepih umetnosti. Tako se pre dolaska u Beograd, na primer, raspitivao za uslove upisa na zagrebačku Akademiju, čak i za upis na "ma koji fakultet".

Iz Minhena, osim učenja kod Hofmana koji ga je kao crtača hrabrio, Gvozdenović je poneo još jednu trajnu ljubav. Tu i tada otkrivena crtačka uzvišenost starih majstora sa Dalekog istoka, iz Kine i Japana, postala je i za celi radni vek ostala važna hrana njegovom celokupnom stvaralaštvu. O tome on govori maja 1975. Dragoslavu Adamoviću Ziri u intervjuu Jedna velika ljubav je bila: "Mogu vam reći i ovo: jedna velika ljubav, uz sve to, postojala je, ipak. Rekao bih bez ustručavanja: bila je i jeste. Kao crvena nit provlači se kroz svih ovih mojih pedeset godina rada, prati me, zrači, osećam je. To je bio jedan studentski minhenski susret: imao sam one čuvene Pretorijusove reprodukcije stare kineske i posebno japanske umetnosti... To što sam tada osetio, u tom susretu i posle dugom ispitivanju, proučavanju, posmatranju tog sveta i njegovog sklada, ostalo je u meni... večno. Ušlo je u mene, spustilo se negde duboko, utonulo u meni i — odozdo neprekidno zrači." Sada se lako može zaključiti: da upravo u ovakvoj ljubavi počiva i odgovor na pitanje zbog čega je on dugo i uporno radio isključivo na usavršavanju i negovanju crteža.

Tek po povratku u Mostar, koji je bio iznuđen porodičnim nevoljama i oskudicom, dakle između leta 1924. i proleća 1926, Gvozdenović se prvi put prihvatio kičice i uljanih boja. Ali i tada, čini se, ne po volji i stvaralačkom nagonu, nego iz nužde i zbog narudžbina. Uostalom, o tome on piše, kome bi drugom nego prijatelju Tabakoviću: "... ja sam ovde prisiljen da produciram Fabrikware, stvari naručene, glupe i oglupljujuće, ali rentabilne, stvari kojih se odričem, pre nego što su i gotove... Crtam manje, nastojim više da se približim slikarstvu." Nažalost, pošto nema sačuvanih, tačnije poznatih, slika iz tog mostarskog razdoblja, teško je prosuđivati kako se odvijalo njegovo rano približavanje slikarstvu. Ono što se pouzdano zna jeste da se zahvaljujući sredstvima što ih je dobio prodajom nekoliko slika otisnuo na put za Beograd. Tako se od 1926, umesto evropskih i svetskih kulturnih centara, Beograd pojavljuje kao treće i svakako najvažnije mesto na njegovoj životnoj topografskoj karti, prvo sa sobicama, "sarkofazima", u ulicama Prote Mateje, Kralja Milutina, Vojvode Milenka i Palmotićevoj, potom sa ateljeom u potkrovlju Kolarčeve zadužbine, i na kraju sa stanom i ateljeom u zgradi na Studentskom trgu br. 19, gde je radio i živeo do smrti. [...]


Korišćena literatura:

M. B. Protić, Н. Гвозденовић, Retrospektivna izložba 1930–1970, MSU, Beograd, mart–april 1970; С. Ћелић, Недељко Гвозденовић, Београд, 1972; Д. Аврамовић, Једна велика љубав је била, Политика, 11. мај 1975; М. Јевтић, Разговори с уметницима, Недељко Гвозденовић, Венац, Београд, мај 1976; В. Јовановић, Сликари Иван Табаковић и Недељко Гвозденовић: записи и преписка, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 1980; Л. Трифуновић, Недељко Гвозденовић Мостару, Избор текстова о Н. Г., Текстови из интервјуа и анкета Н. Г., Мостар, 1980; Поклон збирка Недељка Гвозденовића граду Београду, МГБ, Београд, 1983; М. Поповић, Неколико идеја поводом нове поставке у Галерији Легата Недељка Гвозденовића, Поклон збирка Недељка Гвозденовића граду Београду, Београд, 1986; Н. Кусовац, Сликарство Недељка Гвозденовића, Г. Харашић, Свет сликане површине (Разговори са сликаром Н. Г.), Недељко Гвозденовић, Универзитет уметности, Београд 1987.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 15, 2016, 04:06:57 am »

*

Otvorena izložba LEGAT NEDELJKA GVOZDENOVIĆA

U Galeriji Doma kulture, u okviru 50. festivala "Mokranjčevi dani" otvorena je izložba slika iz Legata Nedeljka Gvozdenovića "Slike zaboravljenih predela i predmeta".

Izložbu je nakon uvodnih reči Dragane Knežević, v.d. direktora Doma kulture i Filipa Brusića Renauda, ispred Kuće Legata otvorio Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.

Predsednik Opštine Negotin, Jovan Milovanović, uručio je Filipu Brusiću i počasnicu 50. Mokranjčevih dana.

Akademik Nedeljko Gvozdenović (1902—1988), slikar i nekadašnji  profesor Likovne akademije u Begoradu jedan je od idejnih tvoraca osnivanja Kuće legata kao zasebne ustanove kulture koja se bavi čuvanjem zaostavština poklonjenih gradu Beogradu. Veliki darodavac je svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu  poklonio rodnom Mostaru, gradu Beogradu u kome je proveo najveći deo svog života i SANU, kao uspomenu na svoje dugogodišnje članstvo i privrženost ovoj instituciji. Gvozdenović je bio slikar izrazito lirskog temperamenta, što ga je svrstalo u predstavnike intimističkog  slikarstva. Slikajući obične, male predmete i prizore, mrtve prirode, enterijere, predele i portrete, prevashodno je bio zaokupljen proučavanjem likovnih problema, procesom pretvaranja čiste boje u apstraktnu, linearnu formu, ili (kako je sam govorio) — "redukcijom vizuelnog na jedan koloristički akcenat i jasnu linearnu strukturu".

Legat, koji čine 562 umetnička dela, od toga 45 slika u tehnici ulje na platnu i na kartonu, i  više od 500 radova na papiru u raznim tehnikama, poklonio je gradu Beogradu 1980. godine, sa željom da poklon još za njegova života bude pristupačan široj kulturnoj javnosti. Grad Beograd ga je poverio na čuvanje i javno izlaganje Muzeju grada Beograda, a potom je — 2007. godine Gvozdenovićev legat predat na staranje Kući legata. Negotin 11.09.2015.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: