Leposava Bela Pavlović (1906—2004)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Leposava Bela Pavlović (1906—2004)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Leposava Bela Pavlović (1906—2004)  (Pročitano 5480 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Januar 11, 2016, 09:18:20 pm »

*




LEPOSAVA BELA PAVLOVIĆ
(Beograd, 17.08.1906 — Beograd, 23.04.2004)

"akademski slikar, viši stručni saradnik i lektor na Beogradskom univerzitetu i SANU, profesor francuskog jezika, prevodilac sa rumunskog, dobrotvor, obnovitelj i doživotni počasni predsednik 'Lade'..."

* * *

Poput mnogih mladih Beograđanki iz uglednih porodica, pripremni tečaj u Umetničkoj školi u Beogradu završila je kod Bete Vukanović. Prateći službovanje svoga oca diplomate, u Bukureštu je učenje nastavila kod J. A. Steriadija, cenjenog slikara, grafičara i profesora na Akademiji. Po povratku u otadžbinu, diplomirala je na Filološkom fakultetu 1929. godine; uporedo je završila studije (1930) i specijalizaciju (1932) na akademskom tečaju u beogradskoj Umetničkoj školi. Crtež je savladala pored Lj. Ivanovića, prvog među našim crtačima, a slikarsku veštinu duguje majstorima palete, B. Vukanović i M. Milovanoviću. Kao član od 1938, ubrzo sekretar, kasnije predsednik i doživotni počasni predsednik "Lade", priredila je mnoge njene izložbe širom Srbije i dve svečarske u Narodnom muzeju (1974. i 1995). Samostalno je izlagala u Bukureštu, Skoplju i Beogradu. Podučavala je francuskom jeziku studente Filološkog fakulteta, bila prevodilac i recenzent, objavljivala studije o rumunskoj narodnoj književnosti, održala brojna predavanja, štitila autorska prava svog rođaka Slobodana Jovanovića, pisala predgovore u katalozima, savetovala mlađe i davala slike u humanitarne svrhe. Iako svestrana i silom prilika prinuđena da se posveti drugim poslovima, nikada nije prestala da se bavi slikarstvom, crtežom i ilustracijom. [...]

Ostatak teksta na: Muzej Pavle Beljanski
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Januar 11, 2016, 09:57:26 pm »

*

SVEDOK PROHUJALOG VEKA: LEPOSAVA BELA ST. PAVLOVIĆ


Slikarka Leposava St. Pavlović bila je naš najstariji slikar.

Rođena je 17. avgusta 1906. u Beogradu, u uglednoj beogradskoj porodici intelektualaca koja je stanovala u Gospodar Jevremovoj 39, još od 1882, a preminula je pre par meseci, u dubokoj starosti.

Gospođica Bela je poslednja srpska dvorska dama, naš najstariji slikar, doživotni predsednik "Lade", profesor Beogradskog univerziteta.

U njenoj mansardi pohranjeni su svi svedoci njenog trajanja.

Vreme je stalo u Gospodar-Jevremovoj 39, a patina se stvrdla u vazduhu, ali i u svakom uglu ovog zaboravljenog prostora.

Svet je ugledala u staroj beogradskoj Gospodar-Jevremovoj ulici, čiji se broj nije menjao sve tamo od 1882, kada je kuću s numerom 39 sazidao njen deda Kosta St. Pavlović, upamćen kao prvi načelnik, tek od Turaka oslobođenog i Srbiji pripojenog niškog okruga.

Drugi rođendan je proslavila u vozu za Pariz.

Gospođica Bela je tu završila i niže razrede gimnazije, u eksternatu za žensku decu, tako da joj je francuski jezik postao blizak kao maternji.

Tu je poprimila i duh francuske kulture, koji nikad neće zaboraviti.

Sledi povratak u rodni Beograd.

Tu će, odmalena sklona slikarstvu, po savetu porodici bliske slikarke Bete Vukanović, upisati i završiti pripremni tečaj na Umetničkoj školi.

Diplomiraće na Kraljevskoj umetničkoj školi kod uvaženog nastavnika Ljube Ivanovića, naporedo sa potonjim poznatim umetnicima: Ljubicom Sokić, Stevanom Bodnarovim, Mišom Vukotićem, Pivom Karamatijevićem.

Magistriraće kod slikara Milana Milovanovića 1932. godine.

— Bila sam najbliža prijateljica kraljice Marije, iako sam sedam godina mlađa od nje. Imala je strašan talenat za slikarstvo i vajanje. Kad je moj otac bio savetnik Poslanstva u Bukureštu, rumunski kralj i kraljica su nas često pozivali na prijem u dvor. Tamo sam napunila osamnaest godina i u njihovom dvoru sam doživela svoj prvi bal. Kad se Marija udala za kralja Aleksandra, često sam je posećivala — pričala je ova živa legenda starog Dorćola.

U nekad raskošnoj bašti u Gospodar-Jevremovoj 39 nedeljom se okupljalo ime do imena: Jovan Dučić, Ivo Andrić, Milan Rakić, Grgur Jakšić, Aleksandar Belić, Isidora Sekulić, Nadežda Petrović, pa Toma Rosandić, Krista Đorđević, Ignjat Job, Milo Milunović, Petar Dobrović, Milan Kašanin, Petar Lubarda...

Zrelo doba provela je radeći na više razboja.

Da bi zaboravila gde je.

I da je komunisti ne bi oterali iz rodne kuće.

Predavala je francuski budućim diplomatama sećajući se onih pređašnjih, izlagala je uporno sve ono što bi u akcijaškom stroju naslikala, mnogo se baštrala radom u Crvenom krstu. I s mukom održavala stara druženja.

Bila je prijatelj sa Ivom Andrice, Isidorom Sekulić i Dučićem, iako je poslednji bio 40 godina od nje stariji.

Bela je sopstvenu zbirku slika poklonila Narodnom muzeju, dok je 1996. godine, 154 svoja crteža podarila Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, a biblioteku Bogosloviji Eparhije šumadijske u Kragujevcu.

Preminula je prošle godine, a dom porodice Pavlović uvršten je u spomenike kulture i nalazi se pod zaštitom Gradskog zavoda za zaštitu spomenika. skyscrapercity.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Januar 11, 2016, 10:30:15 pm »

*

LEPOSAVA BELA PAVLOVIĆ — SLIKE






Vuk Karadžić, 1987.
tempera, 17 × 25 cm
Fotografija: Madl' Art auction house
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Januar 11, 2016, 10:52:20 pm »

*

LEPOSAVA BELA PAVLOVIĆ


Narodni muzej u Beogradu je nastavio uspešnu saradnju sa kućom Topy i Vojnoizdavačkim zavodom, te je u okviru edicije "Žene u srpskoj umetnosti" izašla nova monografija o još jednoj značajnoj Srpkinji, Leposavi Pavlović (1906—2004). Zaostavštinu ove slikarke, ali i prevodioca, lektora i pedagoga, čini preko 670 popisanih dela, većinom slika, crteža i grafika. Čitavog života posvećena umetnosti kao pravi kulturni poslenik, L. Pavlović je bila izuzetno agilna i u strukovnim udruženjima, poput ULUS-a ili Društva srpskih umetnika "Lada", na čijem je čelu bila dugi niz godina. Narodni muzej





* * *

Ljubica Miljković, autor monografije o Leposavi Beli Pavlović: "Bez obzira na to što se čitavog života snalazila u jednoj sobi i delimično na mansardi, jer je u deo porodične kuće useljen stanar, nikad nije nikoga mrzela niti o bilo kome rekla ružnu reč. Čak je i umetnicima komunistima, posebno onima s kojima se družila od studija, pronalazila samo dobro, branila ih i pominjala njihovu spremnost da pomognu, ističući Đorđa Andrejevića Kuna, a naročito Branka Šotru i tadašnjeg predsednika ULUS-a Zuku Džumhura. Posle smrti brata, postala je nosilac autorskih prava za objavljivanje dela svog rođaka Slobodana Jovanovića i ustupila ih Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Išla je na vernisaže mlađih kolega, bila odan prijatelj Zori Petrović, Isidori Sekulić... Ne treba zaboraviti da otac Bele Pavlović nije potpisao podršku koju su u junu 1942. Nemci tražili od uglednih građana, zbog čega se našao u logoru na Banjici. Pošto njegova etička načela nisu bila dovoljno dobra posleratnoj vlasti, neko vreme nije primao penziju. Ona je preuzela brigu o roditeljima, pa je zarađivala i kao profesor francuskog. Da bi joj ostalo vremena za umetnost, lišila se napredovanja u naučnim zvanjima. Otud jedan od naslova poglavlja monografije 'Sposobnost da nađe vreme za sve što voli'."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 12, 2016, 12:19:00 am »

**

ESEJ O MORALU

Prijateljica rumunskih princeza, od kojih će jedna postati srpska kraljica, stanovnik nekoliko evropskih metropola, Bela Pavlović nije bila blazirana gospođica nesvesna stanja kroz koje je prolazilo društvo tokom njenog dugog i bogatog života





Leposavu Belu Pavlović (1906—2004) naši ugledni posleratni istoričari i teoretičari umetnosti nisu smatrali toliko relavantnom slikarkom da bi joj u svojim pregledima i studijama posvetili više od rečenicu, dve. Ali, "presuda" joj je možda izrečena znatno ranije — početkom 1936. kad joj je Radojica - Noje Živanović, slikar komunista i osnivač grupe "Život", zamera da radi u "duhu predratnog slikarstva", zapravo zamera joj što u njenim delima nema socijalnog angažmana — što nije dobro ako želi da "njen rad dobije neko značenje i za druge, a ne samo za nju lično".

Ali, Bela Pavlović jeste bila angažovana i kao dobrovoljac Crvenog krsta i smatrala je da slikarstvo ne treba da služi u propagandne svrhe, što će se dogoditi po završetku Drugog svetskog rata. Angažovana je i od nemačkog bombardovanja aprila 1941. do savezničkog 1944. kao likovni hroničar rušenja srpske prestonice. Da je kojim slučajem stradala kao dobrovoljac Crvenog krsta možda bi se teoretičari njenim delom više bavili. Ako ne drugačije onda kao slikarke-mučenice. Ali, ona je svojim celim životom, radom, konačno zaveštanjem, učinila više za ovu sredinu nego mnogi slikari "revolucionari".  

Monografija Ljubice Miljković posvećena Leposavi Pavlović nepristrasno se bavi delom slikarke u konteksu onovremenog društva, pozicijom njene ugledne dobrostojeće građanske porodice i likovnom situacijom u tadašnjoj Srbiji. Bez glorifikovanja Miljkovićeva situira Pavlovićevu u domaću istoriju umetnosti i time ispravlja tuđe previde i ambicije. Međutim, ova knjiga je mnogo više od slikarske monografije, jer Ljubica Miljković "lista" i etiku jednog društva, odnosno korifeja tadašnje Srbije. Knjiga je svojevrsni esej o etici obrazovane građanske klase, jedne građanske porodice — u ovom slučaju Pavlović, esej o moralu pojedinca koji stasava u takvoj porodici. Kroz nepretenciozno složenu priču koja je zanimljivija od mnogih romana koji se bave građanskim životom u Beogradu između dva svetska rata. Miljkovićeva otkriva kakav suštinski doprinos društvu i kulturi, pa i predstavljanju Srbije pred strancima mogu da daju ljudi poput Pavlovića. Mada Ljubica Miljković barata konkretnim činjenicama — datumima, ustanovama, zvanjima i pozicijama u društvu Leposave Bele Pavlović i njenih predaka — ona govori i o moralu dela srpskog društva kom Pavlovići mogu poslužiti kao sinonim. Od ličnog i pojedinačnog, ne sugerišući, ona doseže univerzalno.

Bela Pavlović sa diplomama francuskog jezika i Umetničke škole, prijateljica rumunskih princeza, od kojih će jedna postati srpska kraljica, stanovnik nekoliko evropskih metropola, nije bila blazirana gospođica nesvesna društvenog okruženja, te situacije i stanja kroz koje je prolazilo društvo tokom njenog dugog i bogatog života. Ali, nije mahala zastavom na barikadama. Ona je primer kako svestan, moralan i obrazovan građanin više doprinosi društvu i stavom i radom od bukača. Kako se ovde ne posmatra Pavlovićeva van porodice i društva, ova višeslojna monografija može se čitati i kao svojevredna "pedagoška poema".

Dijalog sa vremenom koji Miljkovićeva vodi preko Pavlovićeve još je jedna od vrednosti monografije koju u okviru biblioteke "Žene u srpskoj umetnosti" objavljuje "Topi", Vojnoizdavački zavod i Narodni muzej iz Beograda.


PREVODI Bela Pavlović je priredila i napisala predgovor za knjigu "Odlomci rumunske poezije" 1940. Opisala je i ilustrovala boravak Akademskog pevačkog društva "Obilić" u Parizu 1938. i prevela na francuski Mokranjčeve "Rukoveti". Sećala se kako joj je Isidora Sekulić, vršnjakinja njenog oca sa kojom se dugo godina družila, pročitala rukopis svoje knjige posvećene Njegošu, da bi je potom spalila i ubrzo umrla. Posle smrti svog brata Koste, postala je nosilac autorskih prava na dela Slobodana Jovanovića, ujaka svog oca...

SKULPTURA Slikarka koja je, po diplomiranju, završila specijalizaciju na Akademskom tečaju kod Mila Milutinovića 1932, učila se i vajanju kod Tome Rosandića. Izvela je nekoliko skulptura od kojih se danas zna za četiri.

ZBIRKA Zbirku umetničkih dela, svojih i autora s kojim se družila, Bela Pavlović poklonila je Narodnom muzeju u Beogradu. Spomen — zbirci "Pavle Beljanski" poklonila je svoja 154 crteža, a kao znak sećanja na svog velikog prijatelja Pavla Beljanskog, i album sa delima poznatih srpskih umetnika koje je počela da prikuplja 1939. godine. Možda bi ovi galantni pokloni bili i veći da joj 1996.  nije opljačkan atelje kad je, pored ostalog, nestao i pastel Save Šumanovića.

Savo Popović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Mart 10, 2016, 03:06:51 am »

*
Dom u Gospodar Jevremovoj u Beogradu otvoren za posetioce

PORODICA PAVLOVIĆ ČUVAR GRADSKOG DUHA

Dom porodice Pavlović u Gospodar Jevremovoj ulici od 1971. godine je zaštićen spomenik kulture. Međutim, malo Beograđana zna koliki je značaj ove arhitektonsko-ambijentalne celine za istoriju, nauku, umetnost i hortikulturu. U domu Pavlovićevih već 123 godine, kroz istoriju jedne od najstarijih beogradskih porodica, gradi se i čuva i duh ovog grada.

Nedavno predstavljanje publikacije Đorđa Pavlovića "Dom porodice Pavlović" otvorilo je vrata sećanja na veličanstvenu prošlost ove "dinastije" i njenu ulogu u kulturnoj istoriji grada. Tom prilikom je i prvi put javnosti otkriven Dom Pavlovićevih kao značajan kulturni centar.

Rodonačelnik Pavlovića je Kosta St. Pavlović, prvi upravnik niške varoši po oslobođenju od Turaka. Mirazom njegove supruge Anke Pavlović podignuta je prizemna kuća u neorenesansnom stilu, koja je od samog početka predstavljala "kutak susretanja" građanske umetničke, političke i intelektualne elite Beograda, ali i mesto uspostavljanja diplomatskih odnosa. Kroz nju su prošli mnogi naši velikani i graditelji Beograda: Stojan Novaković, Jovan Cvijić, Nikola Pašić, Ljuba Davidović, Mihajlo Petrović Alas, Bogdan Popović, Jovan Dučić, Milan Rakić, Rastko Petrović, Ivan Meštrović, Veljko Petrović i mnogi drugi.

Prijemima i balovima porodice Pavlović prisustvovali su i francuski i rumunski intelektualci i članovi Kraljevskog doma. Leposava-Bela Pavlović, poslednja dvorska dama koju su Beograđani poznavali, nastavila je tradiciju okupljanja elite Beograda u svom domu. U njenom slikarskom ateljeu godinama su se sastajali i stvarali naši istaknuti umetnici: Petar Lubarda, Cuca Sokić, Zuko Džumhur, Mario Maskareli, Milić od Mačve i drugi, a posebno rado viđen gost bio je i Ivo Andrić.

Svedoci smo i novog poglavlja istorije "Doma porodice Pavlović" — doba konačnog oslobođenja i preporoda, 2003 — 2004, kada peta i šesta generacija Pavlovića, pod nadzorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, obnavlja porodičnu kuću i pretvara je u kulturni centar.

— Obnova Doma Pavlovića je simbolično i obnova građanskog društva u Beogradu u vreme kada nam se nude drugi modeli civilnog društva — kaže dr Jovanka Kalić, dopisni član SANU.

Međutim, iako je kuća renovirana, neka oštećenja nastala tokom ratova još uvek ugrožavaju vrednosti koje ona čuva.

— Povremeno se voda sliva pravo na uramljenog Slobodana Jovanovića, pa izgleda kao da je proplakao. Kao da suze pušta nad našom sadašnjicom — priča Đorđe Pavlović.

U podrumu zgrade je mali porodični muzej gde su izloženi sačuvani umetnički i etnografski predmeti iz istorije kuće, fotografije istaknutih članova porodice, istorijski dokumenti, priznanja i mnoge simbolične vrednosti koje su čuvari geneze i istorije jedne porodice i njenog vremena.

Bašta u domu Pavlovića proglašena je 2004. godine najlepšom na Starom gradu. Vrt, koji je svojevremeno s pažnjom i ljubavlju uredila Anka Pavlović u pravu mali oazu u centru grada, takođe je pod zaštitom Republičkog zavoda za zaštitu prirode.

— Nadam se da će ona naći mesto u kulturnom životu današnjeg Beograda. Ovde će se održavati koncerti renesansne muzike, pesničke večeri, umetničke radionice, a osmislili smo i programe za naše najmlađe građane. Planiramo konkretnu saradnju sa kulturnim centrima Beograda, a verujem da će Dom porodice Pavlović biti zanimljiv i stranim turistima — ističe Đorđe Pavlović.


RODOSLOV PORODICE PAVLOVIĆ Rodonačelnik Kosta bio je okružni načelnik i prvi gradonačelnik oslobođenog Niša, predsednik beogradskog odbora Liberalne stranke Jovana Ristića. Njegov sin Stevan, pravnik, diplomata, prevodilac bio je pomoćnik ministra spoljnih poslova, guverner 77. distrikta Rotary International, predsednik Društva prijatelja Francuske, nosilac zvezde Legije časti. Unuk Kosta, diplomata, književnik, istoričar "dogurao" je do šefa kabineta predsednika vlade Dušana Simovića i Slobodana Jovanovića, i bio šef Slavističke biblioteke Kembridžkog univerziteta, potpredsednik Zapadnoevropske eparhije, predsednik Udruženja srpskih pisaca u inostranstvu;
Od dama, unuka Leposava-Bela, bila je akademski slikar, profesor francuskog jezika, prevodilac, lektor u SANU i doživotni počasni predsednik "Lade";
Jedan od unuka Dobrosav-Bojko, arhitekta konzervator i jedan od osnivača Društva konzervatora u zemlji, Ikomosa u Parizu i Međunarodnog instituta za narodno graditeljstvo na Balkanu u Veriji.

Glas javnosti 2005
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: