Miloš Šobajić (1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Miloš Šobajić (1945)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Šobajić (1945)  (Pročitano 4964 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Januar 05, 2016, 07:01:41 pm »

*




MILOŠ ŠOBAJIĆ


Miloš Šobajić, slikar i skulptor, rođen je 1945. godine u Beogradu. Diplomirao je na Akademiji vizuelnih umetnosti u Beogradu 1970.  da bi se dve godine kasnije preselio u Pariz. Od 2005. je bio dekan a sada radi kao profesor slikarstva na Fakultetu za umetnost i dizajn "Megatrend". Takođe je vanredni profesor u najvećoj kineskoj visokoj školi za primenjenu umetnost "Luxun Akademiji" u gradu  Shenyang (Šenjan, Kina). Pored sedamdeset samostalnih, izlagao je na više od četiri stotine grupnih izložbi u zemlji i svetu. Njegove slike i skulpture nalaze se u mnogim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. O Šobajići je napravljen niz stranih i domaćih filmova i reportaža a bibliografski podaci o umetnikovom delu upućuju na preko sedam stotina tekstova. Dobitnik je Vukove nagrade.
nezbit.edu.rs


* * *

"'Šobajići su od sojne loze, znamenite, koja potiče iz istoimenog mesta podno manastira Ostrog, ali je veliki slikar, umetnik Miloš, rođen u Beogradu, odakle je 1970. krenuo da osvaja Pariz, a zatim i ostali svet'. Ova čestica iz biografije Miloša Šobajića putokaz je onima koji su zainteresovani da bliže upoznaju velikog srpskog, evropskog i svetskog slikara kojeg u javnom životu prati odrednica više etičke nego estetske prirode. I sa tom odrednicom da je 'srpski nacionalista', Šobajić se uspešno nosi i jednako traje u velikom umetničkom svetu."
pecat.co.rs

Fotografija: Večernje novosti. Autor nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Januar 05, 2016, 07:43:38 pm »

*

MILOŠ ŠOBAJIĆ — SLIKE









"Gledanje je osnova slikanja. Dok slikam ja sam u molitvi. Kao na liturgiji. Ja slikam moje strahove. U srpskom korpusu će uvek biti umetnika, to dokazujemo još od naših starih manastira do danas. ..." [Miloš Šobajić, slikar]

Fotografije preuzete sa zvanične internet prezentacije: Miloš Šobajić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Januar 05, 2016, 08:31:49 pm »

*

MILOŠ ŠOBAJIĆ — SLIKE






Poslednji korak
Tehnika: kombinovana tehnika na platnu
Dimenzija: 162 x 130 cm
Izvor: artinfo.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Januar 05, 2016, 08:56:41 pm »

*



"Dok slikam, u sebi osećam Svetog Đorđa koji ubija aždaju. Tražim aždaju po platnu, na onim mestima gde curi gomila crnih i sivih boja koje prave skrivalice toj nemani. Ona se tu negde krije i sprečava moj hod kroz sliku. Sva ta svetla i tame, te figure i abstraktne forme koje uporno usaglašavam koračajući kroz aždajinu teritoriju, slažem i raspoređujem, da bi slici dao smisao. Ceo taj mali zaraženi svet na slici, sve te moje prijatelje i neprijatelje koji ratuju i cure po platnu, pa prelaze iz forme u formu, moram da obuzdam i izravnam, da ih podmirim i smirim. Dok slikam, osluškujem ne bi li čuo onaj zvuk koji treba da dođe sa slike, koji nagoveštava kraj posla. Kad ga čujem, a on je zvonak i lep, tada znam da sam najzad aždaju ubio i da sam sve probleme rešio. Dok slikam, ja koračam kroz moj strah."

Miloš Šobajić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 05, 2016, 09:15:41 pm »

*

MILOŠ ŠOBAJIĆ
BEŽANJE I GUŠENJE


27/4 — 25/5/18.

"... Slikarstvo Miloša Šobajića kreće iz veoma zamršenog istorijskog čvorišta iz koga se granaju i razvijaju različite poetske diskurzivnosti koje paralelno traju i na domaćoj i na svetskoj sceni, naravno u različitim statusima, dajući svetu umetnosti bogatstvo izraza, stavova i pogleda na svet u ritmu koji je scenu značajno ubrzao i razigrao.

Šobajić se već na početku svoje karijere jasno opredelio. Prvo, za sliku kao scenu na kojoj se odvija manje ili više dramatična društvena priča realizovana u komplikovanim kompozicionim rešenjima prepunih detalja, likova, značenja i poruka kako bi reprezentovale stav autora o globalnom stanju stvari. A zatim, drugo, za sliku koja razvija svoj unutražnji život, koja neguje i narativno i monumentalno kao novi vid slikarskog jezika.

U jednom metaforičkom smislu Šobajić izdvaja motive sukoba, nasilja, izgona i žrtve kao arhetip civilizacije koji se provlači kroz čitavu istoriju a ne jenjava ni u savremenosti bez obzira na tehničko-tehnološki napredak i blagostanje u pojedinim aspektima života ili specifičnim oblastima društva, generalno sveta. Zato on sliku konsturiše kao neku vrstu horora, kao jezovitu poruku o međusobnim odnosima na planeti. Ili, ako se uzme u obzir energija kojom njegova dela zrače, kao čovekovu potrebu da se, i tako raspet i sputan, ogoljlen i odran, oslobodi tog moćnog pritiska i iskorači u drugi svet.

... U čitavoj konstrukciji izložbe, potpomognut raspetim, ogoljenim i odranim telesima, efekat stravičnosti prisutan je kao umetnikova subverzija stvarnosti kojom on odbacuje onaj prijatni, ulepšani i estetski aspekt života kako bi ispunio ulogu društvenog korektora. S obzirom da su instituicionalni mehanizmi korekcije spori, zarđali ili korumpirani, umetnik kao individualac na ovaj način reagiju, brzo i efikasno, kao društvena savest gradeći univerzalnu poruku upozorenja.

Zato, kada se posmatraju figure ili delovi figura slikane snažnim potezima ekspresivnih učinaka sa detaljima koji izazivaju osećanje nemoćne strave pred silom ogoljene prirode, ne mogu se zanemariti sve telesne patnje i bolovi nastali u procesu izgona, ali, takođe ne sme se zaboraviti ni psihička bol i strahovi svih vrsta koji su definitivno prethodili fizičkim patnjama. Finale svih patnji Šobajić smešta u kadaverski konstruisan ambijent sa belim pločicama i plavo zelenim svetlom zatvorenih, izolovanih i konačnih prostora života."

(Slavko Timotijević, istoričar umetnosti / izvodi iz teksta za katalog izložbe)
msuv.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Januar 18, 2016, 10:11:45 pm »

*

SLIKAMA LEČIM LJUDE


Miloš Šobajić, slikar

"Ja ne volim da opisujem, ja želim da ostavim utisak. Želim da ljude lečim slikama. Da čovek, gledajući, oseti sve bilje, s ove kamilice i majčine dušice i da se ta zdrava energija upije u njega"

Srpski slikar Miloš Šobajić, rođen je u Beogradu 1945. godine. No, njegovo odrastanje obilježeno je boravkom u Crnoj Gori, kod babe Vasilije, u Nikšiću. Likovnu akademiju završio je u rodnom gradu 1970. godine, da bi početkom sedamdesetih otišao u Pariz, grad koji je zračio neodoljivom privlačnošću za mnoge mlade umjetnike. Nakon 37 godina života i rada u Parizu, vratio se u Beograd. Pored slikarstva, po povratku u Beograd, angažovao se i na polju pedagogije, pa radi kao dekan i profesor slikarstva na Fakultetu za dizajn Megatrend univerziteta, a vanredni je profesor i na Luksun Akademiji u kineskom gradu Šenjanu.

Vaša porodica, koja je iznjedrila sedam pisaca i slikara, zauzima ugledno i važno mjesto u istoriji Crne Gore. Među vašim precima su mnogi obrazovani i preduzimljivi, istakli su se svojim radom i talentnom, što je za većinu Crnogoraca bilo nezamislivo u periodu kad je ratničko doba proteklo, a građanska kultura nije dobila na zamahu?

Moj predak Borko, 1846, da bi nahranio porodicu, ukrao je ovcu, grdno su gladni bili. Kad je shvatio da je ovca manastirska, on se rastužio, pao u depresiju i odlučio da se preseli sa porodicom u Srbiju. Tamo su se obogatili. Trgovali su pretežno u Valjevu, mada su i putovali. Nakon nekoliko decenija, početkom osamdesetih godina 19. vijeka, vratili su se u Crnu Goru, donoseći sa sobom bogatstvo koje su zaradili. U Danilovgradu su otvorili dva mlina na Zeti, koja su bili čudo tehnike za to vrijeme, čak je i kralj Nikola dolazio da to vidi kako to čudo vrti, i jednu robnu kuću. A 1979. godine, kada je Nikšić oslobođen, tamo su nastavili posao gdje su otvorili još jednu robnu kuću. Njihov finansijski uspjeh bio je očigledan. No, to nije bilo toliko bitno, bitno je da su oni otvorili prvo pozorište, prvu čitaonicu, prvu biblioteku, prve novine, prve časopise, prvi orkestar pleh muzike, prvi bioskop... Danas, 110 godina kasnije, od toga nema ništa... Sve su srušili ili zatvorili, nema ničeg... Danas je ostalo samo sjećanje na ta djela, Nikšić se zaključao, zgrada pozorišta je srušena, nema bioskopa, nema novina, nema ničeg.

Zašto ste postali slikar?

Mene je sudbina odredila. Ja nisam želio da idem na Akademiju, ali me je otac natjerao. Rekao je da ću ići na Akademiju, iako nisam osjećao da je to moj izbor. Istina, mnogo sam crtao, ali to mi je bilo sasvim lako, nisam shvatao to kao posao, više je to bio neki unutrašnji, prirodni poriv. Moj otac se divio slikarima, najviše je na svijetu volio slikare, bio je kolekcionar... A tu je bio i deda Ilija, koji je bio stric mom ocu. Ja sam tada mislio da je slikar naš profesor koji je predavao u školi, a mi ga gađamo kredom dok nam nešto crta na tabli. Ma ne, nije on slikar, slikar je Milo Milunović. A koliko on zarađuje, pitao sam oca. Više od Tita — rekao je on. E, onda može.

Međutim, poslije prvih predavanja na Akademiji, shvatio sam svu ljepotu tog zanimanja, i shvatio sam da je samo jedno zanimanje bolje od slikarskog, a to je filmska režija. Za razliku od slike, film vremenom postaje sve bolji. I ja sam se oprobao u filmu, malo, nisam se puno trudio, ali želim da to radim. Napravio sam jedan kratkometražni film, iz čega sam mnogo naučio. Trg, noć, nikog na trgu, samo čuješ neku buku i kamera prilazi čovjeku koji nešto radi. U tom mraku on se ubija od posla, samo se znoji i zida. Negdje pred jutro, shvatamo da on, u stvari, zida sebe. Prvom prolazniku, pod svjetlošću ranog jutra, postaje jasno da je on sebe uzidao u spomenik. To sam napravio, traje deset minuta, ali nije dobro... Sama ideja ne čini film, potrebna je tehnika...

Početkom devedestih niste štedjeli glas pobune protiv politike koju je Zapad vodio na Balkanu. Vaša podrška nama je mnogo značila, ali je Vama donijela mnogo problema. Zapad to ne prašta, čak ni svojim umjetnicima, kao što je Petar Handke.

Petar Handke se snažno bori za interese Srba, a u toj demokratiji zapadnoj svakog dana izađe neki tekst protiv njega. Međutim, njega to ne zanima. Mene je francuska štampa gazila. Bio sam zgrožen da se ruši Jugoslavija koja je nastala na krvi miliona Evropljana i da se opet pravi nacistička, hitlerovska podjela. Nastojao sam da ukažem na te greške, ali nisam imao podršku. Kasnije sam shvatio da je to pogrešan put, da istupima u medijima ne postižem svoje ciljeve. Ja sam slikar, pa ću da se bavim slikarstvom, nisam revolucionar.

A kako stvari izgledaju na terenu, najslikovitije govori činjenica da su pozorišne predstave Petera Handkea skinute sa repertora uglednih pozorišnih kuća, samo zato što je bio na sahrani Slobodana Miloševića.

Ima puno ološi oko nas. Treba se boriti protiv, ali to nije lako. Sve zavisi od toga koliko imate snage da opstane uprkos tome što ste se zamjerili.

Ipak, o vašem djelu se u Evropi i dalje mnogo piše. Upravo je izašla iz štampe nova monografija?

Prvi put o meni piše engleski pisac i istoričar umjetnosti Edvard Lusi-Smit i ta knjiga treba da izađe svaki čas u Londonu, u izdanju Filip Vilson izdavačke kuće. To je velika monografija sa više od 400 ilustracija. Ja ne bih slikao i radio da ne vjerujem u svoj rad, vjerujem da mogu da napravim strašne stvari a tek ću da ih napravim. Imam i povjerenje u sebe, ali to što radim je daleko od onoga što treba da bude. Borim se da dođem do toga i često proklinjem sebe što nemam više talenta. Moje slike su bolje nego što sam ih zamislio, ali znam da ima još nešto što ne vidim, što bi trebalo da bude, a ponekad mi trebaju i pare da ostvarim to što zamislim. To nije važan detalj, ali pomaže. Sad imam ideju da napravim jednu posebnu salu, iznad koje će biti providni bazen, ali ne prava voda već od posebne plastike, u kojoj će se kupati ljudi, čija će se orgomna tijela vidjeti odozdo, a onda bi se odlazilo u drugu, manju salu u kojoj bi se prikazivao jedan kraći film o nekim strašnim događajima, nekom ubistvu...

Nedavno ste dali i javnu lekciju likovnoj kritici u Beogradu, povodom Oktobarskog salona. U čemu je problem savremene srpske likovne scene?

Svako radi što zna i kako može, i tu nije ništa problematično, ali je loše to što se kič i dilentatizam javno hvale u novinama kao likovni domet, kao što se desilo povodom poslednjeg Oktobarskog salona u Beogradu. Umjesto da se uputi izvinjenje publici i naglasi da je to tako kako jeste, dok se ne dogodi nešto bolje, na sva usta se hvale loše interpretacije nadrealističkih fazona. To je možda bilo interesantno nakon Prvog svjetskog rata, ali danas je potpuni anahronizam. Nije ništa bolja situacija ni na Zapadu, ali je problem u tome što su oni tu prvi imitatori, a mi se sjetimo da to imitiramo tek kad vidimo kod njih. Tako se hvale kao veličanstvena djela koja ne bi dobila ni prelaznu ocjenu na fakultetu. Kao da niko nije čuo da je postojao Dado, a prije Dada Renoar a prije Renoara Karavađo i da je sve to napravljeno mnogo bolje i mnogo ranije.

U Francuskoj, tačnije u Parizu, postoji za sve ukuse likovna ponuda, od najgoreg kiča do najozbiljnijih stvari. I u tome je veličina Pariza. A ovi nude samo ljevičarski kič, nasuprot onom desničarskom klasičnom kiču koji prepoznajemo u prizorima: zalasci sunca, jeleni, domaćice, devojčice sa suzama... Ta isključivost je problematična jer uskraćuje mogućnost onoj drugoj, alternativnoj, nezvaničnoj likovnoj sceni, koja postoji i u Beogradu, samo što je mnogo bolja od ove zvanične. I umjetnost u vezi sa politikom i komercijalom, postaje roba i to vrlo kvarljiva.

Konačno, šta mene briga šta drugi rade, važno je ono što ja radim.

Bili ste nedavno u Crnoj Gori? Kakvi su vam utisci?

Crna Gora je divna, a oni su nevini. Pitam moje prijatelje da li nam treba prevodilac, pošto sada govorimo dva jezika, pa se ne razumijemo, a oni mi kažu: "Ne zajebavaj." Mi smo svjedoci da se za našeg života od srpskog jezika napravilo pet-šest jezika, a da se od srpskog naroda napravilo tri, četiri, pet, šest država. A ko će za 500 godina znati da je to nekada bila srpska zemlja, srpska država, srpski jezik. To će znati oni koji prežive. To je, kao što kaže Matija, kao da se pljune u vazduh, pa im sve padne u lice. Najviše štete prave sebi. Nisam pratio od otcjepljenja, da li i dalje pljuju po Srbima kao i ranije?


EVROPA — KOLEVKA ZLA

Sioran je rekao da je Evropa kolijevka zla. To je bolno tačno. Svo zlo je krenulo iz Evrope, od krstaških ratova, Napoleona, Hitlera. Hitler je njihovo čedo, danas, kao i juče. Vojska, ubistva, zločini, sve je to uvijek isto, samo se parole mijenjaju. Kada su oslobađali Hristov grob, prešli su preko nemanjićke države, zgazili je, porobili, ojadili. Kada je Napoleon širio buržoaski sistem, popalio je Dalmaciju i Crnu Goru. Tada je stradao i manastir Praskvica, iznad Svetog Stefana. Šta je manastir smetao Napoleonovim vojnicima dok su tuda prolazili?

Katarina Brajović | 19.04.2010 | Српске новине ЦГ
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 03, 2016, 03:04:36 am »

*

ZA KULTURU JE GLOBALIZAM POGUBAN

Miloš Šobajić, srpski, evropski i svetski slikar

Gledanje je osnova slikanja. Dok slikam ja sam u molitvi. Kao na liturgiji. Ja slikam moje strahove. U srpskom korpusu će uvek biti umetnika, to dokazujemo još od naših starih manastira do danas. Ostaje nam samo nada, a moje je duboko uverenje da je Kosovo srpsko i da će srpsko i ostati. Način na koji nam je oduzeto govori mnogo, kaže Šobajić

"Šobajići su od sojne loze, znamenite, koja potiče iz istoimenog mesta podno manastira Ostrog, ali je veliki slikar, umetnik Miloš, rođen u Beogradu, odakle je 1970. krenuo da osvaja Pariz, a zatim i ostali svet". Ova čestica iz biografije Miloša Šobajića putokaz je onima koji su zainteresovani da bliže upoznaju velikog srpskog, evropskog i svetskog slikara kojeg u javnom životu prati odrednica više etičke nego estetske prirode. I sa tom odrednicom da je "srpski nacionalista", Šobajić se uspešno nosi i jednako traje u velikom umetničkom svetu.

[...] Razgovaramo sa njim o njegovom slikarstvu i nekim aktuelnim pitanjima savremenog sveta.

Pripadate velikim slikarima čija se dela nalaze u više od dvadeset muzeja u svetu koji čuvaju samo prave vrednosti (Pariz, Amsterdam,Brisel, Atina, Koblenc, Šenjang...). Kada ste i kako osetili ili naslutili da ćete postići veliki uspeh u slikarstvu?

Moj otac je bio moj prvi kolekcionar i sa oduševljenjem sakupljao svaki moj nacrtani papirić još kad sam bio dečak. Meni je to njegovo oduševljenje bilo čudno, ali on je taj koji me je kasnije ubedio da idem na Likovnu Akademiju i od tog trenutka sam otkrio da je u slikarstvu moja budućnost i moja sreća. Negde na sredini studija, videvši mnoge velike slikare po Evropskim muzejima silno sam poželeo da i ja pokažem šta mogu. Tako mi se tada učinilo da mogu te zamahe ruku i stopala i neke nedefinisane prostore u kojima se čovek kliza i posrće, a koje sam gledao svakodnevno u mom mozgu, da naslikam i zapanjim sebe samoga na prvom mestu. Nisam tada ipak još bio u stanju da slikam takvu sliku, ali sam je video i znao sam da ću jednog dana uspeti da je naslikam.

U Parizu ste se veoma brzo dokazali kao slikar. U "gradu umetnosti" to je redak slučaj. Šta je bilo presudno?

Morao sam da slikam što sam bolje mogao, kako bi preživeo i opstao. Nekima se to dopalo i eto dobrog početka. Sreća mi se u neku ruku osmehnula.

Obožavali ste renesansno slikarstvo a kasnije sebe videli kao potomka nemačkih ekspresionista. Kako je tekao taj put?

Renesansno slikarstvo je kao lek za oči. Oduševljen sam tom čistoćom, harmonijom i blagošću i ostao do danas opčinjen ranom renesansom, pre svega, ali otišao sam u drugom pravcu, prema nečemu što je neobuzdano sa naglašenim preterivanjem, slično nemačkom ekspresionizmu, pre bi rekao pravoslavnoj ikoni, koja magnetski privlači oko posmatrača baš zbog njenog preteranog naglaska na jednom detalju.

Vi ste od one "vrste" umetnika koji imaju ogromnu, upadljivu, stvaralačku energiju. Da li je to vreme, u kome takvi umetnici stvaraju, neko drugo vreme, u koje poniru i izranjaju, a ne ono obično svakodnevno, merljivo satima, minutima...?

Dok slikam ja sam u molitvi. Kao na liturgiji. U belini mog ateljea pokušavam da nađem onu poslednju kap talenta kojeg nemam dovoljno, kako bi dao slici energiju potrebnu za život. Tada mi je neophodna koncentracija do koje teško dolazim i samo u nekoliko blaženih ternutaka mi je potrebno da uđem u to stanje u kojem vreme prestane da postoji. Takvi trenutci su dragoceni jer su retki i bez njih ne mogu da naslikam sliku.

Oni koji Vam se istinski dive kao i umetnička kritika, kažu da Vi prepadate Vašu publiku tako što pred nju postavljate teška pitanja: Šta je zlo, kakva je sudbina posmatrača... Koliko je važno da se delo dopadne umetniku da bi se taj eho preneo i na publiku?

Ja slikam moje strahove. Pokušavam da na platnu izmirim sve začarane strane, da im dam formu, popravim levu i desnu stranu jednačine koja je postavljena na platnu. Kako to posmatrač čita ja ne znam, ali bi voleo da oseti pre svega energiju koju mu šaljem kao lek. Odnosno voleo bi da se gledalac pred mojim delom tako oseća.

Zašto slikari (muškarci) često vole temperamentnu crvenu boju?

Ako mislite da je crvena boja samo muška, ne bi se složio. Šta je Karmen onda? Crvena boja je energija, krv, fascinacija, ljubav, mržnja, i mnogo još osećanja bliskih strasti. To poseduju i žene i muškarci. Istina je da ja pridajem posebnu pažnju crvenoj boji.

Na čemu insistirate kod Vaših studenata, čemu ih učite, a da to ne mogu da nađu u knjigama?

Učim ih da se ne plaše onoga što gledaju i kako će ga preneti na platno. Gledanje je osnova slikanja. Svi vidimo na naš poseban način, u tome i jeste razlika između umetnika. Podržavam svačiji pogled, samo kod studenata pokušavam da ga sinhronizujem sa njegovom rukom koja crta ono što njegovo oko gleda. To je prapočetak slikarstva. Posle prve lekcije dolazi do problema. Pikaso je rekao da su svi talentovani do trideset i pete godine i da svi obećavaju... Ali šta posle? Razgovor, dugi razgovori su neophodni da bi se došlo do nekih zaključaka. Umetnost je toliko lična stvar, da je teško nekoga naučiti bilo šta u tom domenu. Razgovor i upoređivanja su jedini put do nekih zaključaka.

Kakvi su srpski talenti danas a kakvi studenti u Kini gde takođe predajete? U čemu je razlika?

Kod nas ima puno talentovanih ljudi iz raznih oblasti, iz sporta, matematike, biznisa, književnosti, pa i lopovluka, a i slikarstva. Ko dokle stigne, zavisiće od niza faktora ali siguran sam da će u srpskom korpusu uvek biti umetnika. To dokazujemo još od naših starih manastira do danas. Kinezi su ogroman narod. Njihovo slikarstvo je staro 5000 godina. Bilo je repetitivno milenijumima u večnom ponavljanju iste teme obrađivane na isti način. Poslednjih decenija oni prolaze u sasvim novu fazu iz koje će se sigurno roditi nešto posve originalno. U to sam ubeđen. Država Kina stoji sa velikim parama iza svojih umetnika i podržava ih na svetskom planu, što nažalost nije slučaj sa srpskim umetnicima. Mislim da je to fundamentalna razlika između nas i njih.

Centrala tema Vaše umetnosti je čovek. Kakva je budućnost čovečanstva kada su u pitanju odnosi među ljudima, ako je od svega najvažniji odnos sa onima koje volimo i koji vole nas?

Uvek sam slikao čoveka. U početku sam ga slikao u gomilama, koje su se smanjivale do grupnih portreta, pa ga najzad postavio u sobu, sasvim smog, da bi ga potom eliminisao i slikao samo njegov trag kojeg ostavlja prolazeći kroz neki prostor. Mislim da nam je to sudbina. O bližnjima na mojim slikama nema reči, isto kao što nema žena na mojim platnima. Bližnji i žene su suviše krhka i draga bića i o njima kod mene na slikama i skulpturama, ni reči, što ne znači da moju Draganu, koju obožavam, ne držim najdublje u mom srcu.

Kakav je Vaš odgovor na pitanje "Zašto je moj bližnji sve dalje od mene" s obzirom da volite čoveka?

Ono što su nekad bila božanstva, anđeli i sveci, danas ih možemo svakog časa gledati i uvećane na ogromnim reklamama ili TV ekranima, koje su sastavni deo našeg života. Oni nam se obraćaju sa osmehom, sa lažnim obećanjima i to su postali naši idoli, naša svetinja, naši bližnji, kako rekoste. Mi nemamo više vremena da se bavimo sobom. Mi možemio samo da posmatramo naš usamljeni trag kojeg ostavljamo za sobom.

Kako gledate na sivilo civilizacije, socijalnu bedu, i u kakvoj je ona vezi sa novim svetskim poretkom? Kakva je ovo demokratija danas i šta je sa ljudskim pravima?

Novi svetski poredak je verovatno dobar u ekonomiji, jer omogućava da izaberete ili kupite bolji i jevtiniji proizvod, nezavisno gde ste na planeti. Za kulturu je globalizam poguban. Posebno za kulturu malih naroda kao što je Srbija, jer ne prihvata individualnog stvaraoca, koji je po definiciji subverzivan i šteti jednoumlju apsolutne vlasti, kojoj je slogan, svi smo mi umetnici, odnosno ako smo svi umetnici, umetnik u onom klasičnom smislu kao autentični i samostalni mislilac, više ne postoji. Demokratija je vlast dobro organizovane manjine nad većinom, a ljudska prava su dozvoljena u onoj meri koja ne remeti status dobro organizovane manjine na vlasti.

Član ste Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Da li ste i koliko mogli da pomerite stvari sa mrtve tačke?

Kao što vidite, nisam uspeo baš ništa po tom pitanju da pomognem ali naša zajednička i velika satisfakcija je postojanje jake i stabilne Republike Srpske. To je velika pobeda.

Da li ste imali priliku da kažete svetu bar delić istine o Kosovu i Metohiji?

Naravno da sam razgovarao sa prijateljima i neprijateljima o Kosovu. Koliko sam uspeo da im prenesem moja osećanja i istorijske činjenice, ne znam?

Ako je "umetnost najveća politika", kakva je perspektiva "Briselskog dijaloga" iz Vašeg ugla?

O Briselskim razgovorima nisam dovoljno informisan, kao uostalom ni cela naša javnost. Ostaje nam samo nada, a moje duboko uverenje je da je Kosovo srpsko i da će srpsko i ostati. Način na koji nam je oteto govori puno.

Prijatelj ste sa Peterom Handkeom koji često dolazi Srbima na Kosovu i Metohiji. Da li biste napravili izložbu u nekom od lepih galerijskih prostora Srpskih kulturnih centara, koji nisu zamrli već su sve življi uprkos svim pretnjama i strahovima?

Peter Handke je pisao tekst za veliku monografiju o mom radu, koja je pre petnaest godina objavljena u Parizu. On je izuzetan čovek, sa neverovatnom hrabrošću i samopouzdanjem. Uvek se zapanjujem tako hrabrim stavom tog velikog pisca, kojeg sa radošću viđam ali nažalost dosta retko. Naravno da bih sa velikom radošću video jednu moju izložbu na Kosovu. Niko me do sada nije zvao. Došao bi sa Draganom, mojom suprugom vrlo rado. Ona bi sigurno jako volela da napravi resital uz moju izložbu.

Pre dve godine izašla je iz štampe nova monografija o Vama?

Da objavljena je u Londonu kod izdavača,Filip Vilson Publišer, a tekst je napisao njihov čuveni kritičar Edvard Lusi Smit, i to je bio za mene divan događaj, jer sam tom monografijom prvi put zakoračio u englesko govorno područje, koje obuhvata pola planete. Idemo dalje i osećam da sam tek na pola mog radnog puta. Vidimo se na Kosovu.

Zašto volim Karavađa ?

Karavađo je otišao do samog vrha slikarskog iskaza, slikajući najdramatičnije slike ikad stvorene. On je velemajstor među majstorima. Divim mu se. To njegovo svetlo, tamno koje je on prvi upotrebio da bi stvorio dramu kakvu niko do tada nije naslikao me fascinira. Koliko je mir na slici jednog slikara poput Fra Anđelika iz rane renesanse, lek za oči, toliko je panika kod Karavađa, dokaz da smo živi, ali večnoj opasnosti, kaže Miloš Šobajić.


"VELIKI ZAMAH", SINONIM ZA ŠOBAJIĆEVU SLIKU

Miloš Šobajić poseduje ogromno likovno-umetničko iskustvo, razvijeno i brušeno na stalnim sukobima kreativne svesti sa globalnom stvarnošću sveta i stvarnošću umetnosti. On je, reklo bi se, tipičan predstavnik onih tendencija unutar umetnosti koje nastavljaju tradiciju evropske avangarde u njenoj težnji da likovni jezik prevede iz stanja čistog estetizma u supstancu kritičkog odnosa prema obesmišljenoj stvarnosti sveta. Njegova slika se određuje pojmovima kao što su dinamika, ritam, pokret, veliki zamah, neuhvatljivo kretanje, žestina gesta. Njegova skulptura kao agresivna činjenica prostora koja narušava ravnotežu ispraznog odnosa duha i fizičkog sveta. I zato se slika i skulptura prožimaju, spajaju i osmišljavaju kao medijska celovitost.

Samu tematsku osnovu svojih slika najbolje je objasnio sam autor u jednom pismu: "Kupatila, odnosno lavaboi su za mene već stara tema i očigledno ne mogu ih se otresti. To je kao prilaz čistom, opranom, sterilizovanom. Kao da se čistimo od prljavog u životu, kao Pontije Pilat. U velikom iskoraku prilazimo, skoro iščašeni, tom lavabou u raznim satima dana. U sumrak, u zoru, a uvek sa istom i jednom željom da dodirnemo nešto čisto..." Ovako o Milošu Šobajiću piše Sreto Bošnjak, likovni kritičar.

Slavica Đukić | JEDINSTVO
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Avgust 03, 2018, 01:58:25 am »

*

MILOŠ ŠOBAJIĆ: SRPSKI GENI SVE OPRAŠTAJU I PRIHVATAJU

Slikar i profesor Miloš Šobajić u interjvuu za "Novosti" o svetu u kome danas živimo, Srbiji, Evropskoj uniji i Rusiji, našem duhu, zabludama i verovanjima...

Svojim slikama Miloš Šobajić odavno opominje da pad može i te kako da bude bolan, a da se uz lom, rastaču i ideali, nadanja i iluzije. U razgovoru za "Novosti", poznati srpski slikar i profesor emeritus na Fakultetu umetnosti i dizajna pri Megatrend univerzitetu, situira nas u aktuelnim planetarnim kovitlacima, otkriva naše zablude i verovanja, i meri sačuvanu intelektualnu, umetničku i duhovnu snagu.

Akteri na vašim slikama su izmileli na trotoare. Čovek koji doživljava udes na vašem platnu u potpunosti je iskoračio iz slike i izašao u smutnu stvarnost?

Nemački kritičar Volfgang Koš kaže da se čitav sadržaj mojih slika sruči na stopala posmatrača i prignječi mu prste. Tačno je, živimo u vreme udesa. I sve je gadnije. Ali, čovek je odvajkada bio u škripcu. Slikao sam ga prvo u velikim gomilama, pa ga onda, sedamdesetih, izdvojio, da bih na kraju i njega počeo da brišem, u korist stvari koje su se nalazile oko njega, pa je ostao samo trag njegovog prolaska kroz prostor. Stigao sam, sad, do gušenja. Neko nas guši, znamo i ko. Opstajemo, živimo, ali se gušimo.

U vašim delima pojedinac doživljava razne vrste fizičkih i psihičkih lomova. Gde je klizavije, na vašem platnu, ili na ulici?

Živimo u prostoru iskrivljenom po dijagonali, u kom nigde nisi siguran. Klizavica je ogromna. Jedan dan ne možeš da predvidiš, da bude onakav kakvim si ga zamislio. Stalno se nešto ispreči, da se oklizneš. U trpnom smo stanju i svakog časa očekujemo udarac. Deo smo ogromne gomile kojom neko rukovodi i usmerava je u raznim pravcima, ali ne u onom u kom bi pojedinac želeo da ta gomila ide.

Bilo je dovoljno pogledati vaša platna i skulpture, pa videti šta nam se sprema. Vaše slikarstvo je, u neku ruku, predskazujuće?

Kažu da umetnik oseća budućnost. Verovatno postoji određeni senzibilitet, ali ne bih rekao da sam prorok. Nije to bio ni veliki Pikaso. On je samo, na svojim slikama, prekinuo linearnu perspektivu. A kad perspektive nema na platnu, nema je ni u životu.

Šta ne valja u ovom našem svetu u kom danas živimo?

Kultura je stavljena pod komandu. Sve podseća na staljinističko doba. Komesari su danas glavni kreatori. Umetnost je subverzivna i kao takva ne odgovara nijednoj vlasti. Svaka želi da je ukroti i stavi pod svoje. Tako i ova današnja, svetska vlast, pokušava da je svede na minimum štete po nju. S tim što je to kroćenje sada očiglednije nego ranije. Prave vrednosti su bačene u potpuni zapećak. Za "urlikalice" ima para, za umetnost nema. Ne može država da se stvara samo privredom. Sve izgleda zamućeno, prljavo i neodređeno. Preovladava neobrazovanost. Nisu potrebni veliki pojedinci, već gomila koja će raditi ono što se od nje traži. Mali čovek se u tom haosu ni za šta više ne pita. Koriste svaki trenutak njegovog slobodnog vremena, zasipaju ga svim i svačim, i stvaraju mu iluziju da i on, tako, u nečemu učestvuje. Za to vreme, jedni se silno bogate, drugi strahovito siromaše. Zbog toga je razočaranje sveprisutno. Situacija je vrlo napeta. Predoseća se opasnost.

Kako to popraviti?

Mi, mali, sigurno nemamo alat za tu opravku. Kao mlad, bio sam veliki optimista. Mislio sam da svet ide prema rajskom stanju. Svađao sam se sa starijim prijateljima koji su tvrdili obratno. Međutim, prevario sam se. Ovo je čudno stanje. Ko god da pobedi, neće biti dobro.

Kako se ova naša Srbija snalazi u svetskim lomovima?

Mala smo zemlja, koja nema pravo odluke. Oduzeli su nam Kosovo, pa još kažu da treba da ćutimo. Loše se živi, teško plivamo, ali smo, nekako, ipak, na površini.

Šta vredi, a šta ne valja kod nas?

Imamo ljudski potencijal i kvalitet. Vrlo smo talentovani, od sporta i umetnosti, do velikog biznisa i lopovluka. Postoji veliki borbeni element, ali je očigledno već godinama upražnjavan u pogrešnom pravcu. Ne valja što je kultura potpuno zapuštena, što su muzeji zaključani. Nije dobro što nema dovoljno sredstava za život, pa ima mnogo ljudi koji su spremni da za sto evra urade ono što se od njih traži. Svetski moćnici nas vrte kao pione na bojnom polju, onako kako oni to žele, da ginemo za njihove interese.

Koliko je duha, posle svega, zadržao srpski narod?

Taj duh se dosta promenio, ali nema sumnje da ga i dalje posedujemo. Pogledajte samo društvene mreže, nema ničeg duhovitijeg od toga. Narod zna šta mu rade.

Ima li nam mesta u toj zajedničkoj Evropi i treba li da hrlimo u njen zagrljaj?

U svakom pogledu pripadamo Evropi. Nismo Azija. Naša umetnost je odvajkada bila evropska, od manastira do danas. Ali, sumnjiva mi je ta administrativna organizacija koja se zove EU. Napravljena je iz nečijih interesa koji nama ne bi u potpunosti odgovarali.

Dokle treba da se zbližimo s braćom Rusima?

Koliko god možemo, iako u istoriji u tome do sada nismo uspevali. U najtežim trenucima smo bili razdvojeni, jer su oni uvek bili u teškoj krizi, kad je nama pomoć bila potrebna. Dva naroda koji se vole, koji imaju sličan jezik, istu veru, široku dušu, treba da budu jedan uz drugi. Mi smo, na neki način, i žrtve zbog toga što svi misle da smo predvorje Rusije, i da je Rusija, u stvari, na Balkanu, u Srbiji. Neka tako i misle, ja se s tim slažem. To su naša braća po krvi i materi. Hvala bogu da se Rusija probudila, pa ponovo postoje dva pola. Dok je postojao samo jedan, ovi drugi su odlučivali o svemu, mogli nekažnjeno da bace bombu u svačiju kuću. Sad ipak moraju da se zamisle da li to mogu da urade tek tako.

Jedan ste od retkih ko je krenuo suprotnim pravcem - dok mnogi maštaju da odu na Zapad, vi ste se sa Zapada vratili kući.

Posle 35 godina provedenih u Parizu, odjednom sam shvatio da mesto gde se radi više uopšte nije bitno. Mediji su toliko postali moćni, da od bilo kuda možeš da radiš šta god hoćeš. Nije više važno gde radiš, nego šta radiš. Možeš da napraviš film u planinama Bosne i da dobiješ svetske nagrade, a možeš da snimaš u Holivudu koliko god hoćeš i da ne uradiš ništa. Velika je satisfakcija imati jedan od najuspešnijih univerziteta te vrste u ovom delu sveta. Imam i veliki atelje u Beogradu, izlažem po svetu, radim, našao sam svoju najveću ljubav Draganu. Uživam.

Šta ste doneli iz tog zapadnog sveta što vam koristi u našoj svakodnevici?

Svako širenje vidika pomaže. Mrdni, putuj, promeni mesto, ako ništa drugo, protiv uroka. Ako možeš, treba sve videti, da bi ti mnogo toga bilo jasnije. Mada, ima i onih kojima je sve jasno i kad sede kod kuće, na vrh brda. Iz Francuske sam doneo smirenost, otklon u razmišljanju, način u ophođenju. Pariz daje veliku nonšalanciju u odnosima. Sigurno je da sada staloženije donosim odluke.

Gde se danas više nauči, na fakultetu ili na pijaci?

Iako današnji fakulteti po "Bolonji" daju vrlo skučeno obrazovanje na nivou maturskog saznanja, ipak je izvanredna stvar dobiti akademski stil i šlif. Ali, i životna škola je vrlo moćna stvar. Volim pijacu, mnogo sam na njoj naučio. Svestran čovek mora da ima obe diplome.

Kojim vrednostima učite vaše studente? Šta im je danas najpotrebnije?

Poznavanje osnovnih vrednosti. Neki ljudi od kojih sam se to najmanje nadao, pojma nemaju ko je Luj Armstrong. Njih interesuje brza lova. Hoću sve, odmah i sada. A onda te ne zanima ko je Lav Tolstoj. Jer, potrebno je mnogo vremena da se pročita "Rat i mir". Šta će ti Gogolj i Kafka, kad ti treba brza hrana?

Čemu će nas sve ovo naučiti?

Ničemu. Kao što nas nije naučio Drugi svetski rat, kao što nije ni Jasenovac, kao što nas ništa ne nauči ičemu. Zbog našeg genetskog sastava, sve praštamo i prihvatamo.


KINESKI ZMAJ ĆE DALEKO Posećivali ste Kinu i predavali tamo na univerzitetu. Gde će se zaustaviti kineski zmaj?
Ići će daleko. Pragmatični su, pametni, uspešni, vredni, fantastični. Imaju vremena, sve rade natenane, sigurno, proračunato, polako. Zabrinuti su, kao i svi, ali i vrlo staloženi. Autentični su, imaju svoj naročit model. Zadivljen sam tim narodom.


UVEK JE RANIJE BILO BOLJE Može li umetnost da živi i razvija se u kontekstu liberalnog kapitalizma?
Zašto da ne! Kad sam došao u Pariz 1972. godine, stari slikari su mi rekli da sam stigao u loše vreme. Uvek se govorilo da je nekad bilo bolje. Nikad nije bilo dobro za umetnost. I ja sad mogu da kažem kako je u Francuskoj bilo divno osamdesetih. Uvek je tobož ranije bilo bolje nego sada. Uvek je loše, uvek je borba strašna, ali je, u isto vreme, i dobro. Sve zavisi od toga da li čovek može da izdrži sve šamare i toljage, sve udarce i lažna obećanja, da ide napred, i da nosi svoj krst na leđima. Vreme nikad nije dovoljno dobro i nikad nema dosta para.


Goran Čvorović | 01.03.2015. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: