*
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: O DRAGANU MOJOVIĆUDesilo se nešto što se u ovom našem, teškom i strašnom, a zaglušenom medijskom bukom, vremenu tako često događa: do juče si sretao čoveka i razgovarao s njim, a onda ga, iznenada, nema. Tako se desilo i sa našim poznatim književnikom Milenkom Pajićem iz Požege, koji je decenijama radio u Domu kulture u Čačku. Trebalo je da ode u penziju; nije imao nikakvih ozbiljnijih (registrovanih) zdravstvenih problema... Sedeo je u svom domu, čitao (bio je strastveni čitalac ) i — zaspao... Pre neki dan...
A dogovarali smo se da za časopis koji je uređivao, "Art 032", spremimo prilog o našem poznatom slikaru, Draganu Mojoviću...
Bog da prosti dušu Milenkovu!
Umesto voštanice i Pajiću i Mojoviću, zapis o našem slikaru, pripreman za neobjavljeni broj časopisa...
Ko je bio Dragan Mojović?
Slikar, rođen 1942. godine u Beogradu, gde je preminuo 2001. Završio je Tehnološki fakultet, a jedno vreme studirao i filozofiju. Slikarstvo je učio u Slikarskoj školi u Šumatovačkoj ulici. U srbskom slikarstvu javio se početkom sedamdsestih godina 20. veka. Prvu samostalnu izložbu imao je 1976. u galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu. Samostalne izložbe imao je, pored Beograda, i u Novom Sadu, Ljubljani, Parizu, Zrenjaninu, Somboru, Sarajevu, Zenici, Čačku, Ohridu, Aranđelovcu i Prištini, a na kolektivnim izložbama pojavljivao se između ostalog, u Dablinu, Mančesteru, Pekingu, Nankingu, Varšavi, Moskvi, Gracu, Veneciji, itd. Izlagao je i na Venecijanskom bijanalu, Memorijalu Nedežde Petrović u Čačku i drugde. Organizovao je i multimedijalne manifestacije, tzv. Dejstva, od Ekvinocijumskog pošumljavanja 1981, preko Obnove centra sveta (1984) do Osvećenja centra sveta (1993). Dobio je i veliki broj jugoslovenskih i srbijanskih nagrada za umetnost — između ostalih, i Politikine nagrade "Vladislav Ribnikar". Reprodukcije njegovih dela objavljivane su u prestižnim svetskim monografijama.
Mojović se, posle svog obraćenja u Pravoslavlje, veoma aktivno uključio u rad Pravoslavne misionarske škole pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, između ostalog i svojim predavanjima. Kao duhovni sin episkopa budimskog Danila, naslikao je jednu ilustraciju njegovog učenja o tajni Svete Trojice, koja i danas stoji u holu Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Patrijarhu Alekseju Drugom poklonio je svoju ikonu Nerukotvorenog obraza prilikom njegove posete hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu 1994. Mojović nije bio samo slikar, nego i ozbiljan hrišćanski mislilac, čiji pogled na svet je izvanredno zabeležio Miroljub Jevtić u svojoj knjizi razgovora "Vremekazi Dragana Mojovića" (Kej, Valjevo, 1994). U ovoj knjizi, Mojović se pokazuje kao hrišćanski umetnik i filosof po preimućstvu. Između ostalog, on kaže: "Naravno da bi bila besmislica govoriti o nekom normalnom religijskom životu — izvan crkve, kao što ne može biti ni porodičnog života — izvan bračne zajednice. Nastojim zato da budem ucelinjen u našu Pravoslavnu crkvu, na svetosavski način, znači i saborno, liturgijski i porodično".
Mojović se suočavao i sa izazovima antihrišćanstva koje je pretilo Srbima. U intervjuu koji je dao časopisu "Jefimija" (razgovor je vodio Dragoš Kalajić ), Mojović je rekao: "Kičma takve Evrope je Dunav, a njeno srčano središte je Beograd. Pošto je ujedinjenje suprotnosti moguće samo u tom središtu, razumljiva je stalna osvajačka pomama Nekrsta usmerena na naš raskrsni grad. Naše beogradsko raskršće, kao tačka usredištenja, večito privlači Nekrst, jer je to ono za čim Nekrst večito žudi. Sav satkan od neizlečive uznemirenosti, nekrst je večito ekscentričan, sav u teturanju, jer njemu bolno nedostaje centar, iako ga prividno prezire. Zato ne smemo da mu dopustimo da zasedne u ovo sveto mesto; naročito u ovo doba, pred skoro proglašenje Antihrista za predsednika Ujedinjenih nacija kao nove svetske vlade, potrebnije je no ikad da se okupimo oko svetog Save. Srpske suprotnosti zategle su se danas do kidanja, ali mi ih sada svetosavskom mudrošću već bolje raspoznajemo. Sa jedne strane su revolucionarni bezumnici, koji u ime slobode propovedaju samoubilački kult smrti. S druge strane su korumpirani srebroljupci, koji u ime boljeg života zagovaraju amoralni kult izdaje. Ali većina nas je osvešćenih koji su se, shvativši spasonosnost Svetosavskog kulta, pribrali u uverenju da smo najjači onda kad smo najslabiji".
U svom poslednjem, zaveštajnom tekstu, "Prosvetljenje", zapisao je: "Upoređujući lik savremenog čoveka sa humanističkim idealima slobodoumnih mislilaca renesanse, danas treba, pre svega, pošteno sagledati sebe same, otuđene od Boga i sopstvene stvaralačke suštine, okružene materijalnim dobrima za koja se tako grčevito držimo, zarasle u udobni egoizam, bezuspešno samozavaravane verom u istorijski progres, beznadežno usamljene u gomili, prepuštene nepodnošljivoj lakoći postojanja. I tada se treba zapitati da li je, uistinu, srednji vek bio mračniji od ovoga.
Prema porukama koje su ostale da nam zrače sa pravoslavnih ikona, pre bi se reklo da je obratno.
Naše srednjevekovne ikone, kao mali slikarski prozori prema bogolikom svetu, otkrivaju umnom pogledu da je, pored onog mračnog srednjeg veka, postojao i jedan ozareni srednji vek, koji se kupao u Tavorskoj svetlosti. Za nas je ta svetlost danas nedostižna jer smo izgubili čulo unutarnjeg vida koje je dar vere.
Mračni srednji vek inkvizicije, zapravo, samo je senka onog pravog, svetlog srednjeg veka, o kome se, na žalost, uglavnom ili ne govori ili se govori bez razumevanja.
U sumraku ove civilizacije, koji se sve više širi sa Zapada, ovo pravoslavno ikonografsko ozarenje jedina je preostala svetla tačka na horizontu naše nade — da smo mi ipak deca svetlosti. Da je naša suština svetlost i da zato možemo sa radošću da očekujemo onaj čas kada će svet postati svetlost.
Upravo zbog toga ni danas nema mesta očajanju! Iskonski Božji poziv čoveku za stvaralačkom saradnjom i pored svega važi i dalje, sve do poslednjeg trenutka. I u uslovima slabe vidljivosti smisla, premudrost Nebeskog Učitelja uvek iznova strpljivo izvodi na put uspostavljanja narušene kosmičke harmonije. I opet, kao i uvek, nikada silom, već uvek uz našu volju, ali i uz sve drastičnije lekcije iz velikog učenja o dolasku k sebi!
Treba biti siguran da i u sadašnjim okolnostima, kada izgleda da više ništa ne može da se učini za ovaj svet, sa Bogom to postaje moguće. I pored evidentne čovekove krivice za ekološku katastrofu koja je u toku, smak sveta možemo da odložimo. Otuda, upravo danas, naš je prvi poziv ponovno uspostavljanje lične veze sa Bogom. On je u nama i treba ga otkriti kao spasonosnu tačku oslonca. To je temelj hrišćanske ekologije".
Da je Dragan Mojović zaista bio istinski pravoslavni misionar, svedoči i ispovest poznate TV voditeljke Dine Čolić u novinama "Pravoslavlje": Poznata sam po tome da govorim istinu, tako da je ovo svojevrsna javna ispovest. Početkom rata, Minimaks i ja smo na Kipru radili dobrotvornu aukciju slika u slikarskoj koloniji. U razgovorima koje smo vodili, a bili su vezani za Boga, pokušala sam da budem duhovita i na konstataciju slikara Dragana Mojovića, čija dela krase korice moderne svetske umetnosti koju su izdali Japanci, koji je rekao da se na nebu suprug brine za suprugu, kao i na zemlji, ja sam rekla: "Lepo, onda će se za mene brinuti dvojica!" On se na to okrenuo prema meni i rekao: "Za Vas se neće brinuti niko, Vi ste kao Marija Magdalena pre preobraćenja!" Kao da mi je neko udario šamar, u momentu sam sve shvatila — treba da se obratim Bogu i popravim šta se popraviti može. Imala sam dva građanska braka, nikada nisam sumnjala u Boga, ali sam bila neopredeljena, nisam ocrkovljena, a odlazila sam i u Katoličku i u Pravoslavnu crkvu moleći se svojim dečijim molitvama. Odjednom sam shvatila da mom životu nedostaje nešto važno. To me je odvelo ocu Vaji u Crkvu Aleksandra Nevskog koji me je poučio: "Za šta god da se opredelite, budite dobar vernik!" Otac mi je pravoslavac, majka je u 17. godini prešla u Pravoslavlje ali sa "morskim genima", koje i ja nosim. Opredelila sam se za Pravoslavlje. Čitala sam literaturu, odlazila na Liturgiju i shvatila da sam pravoslavac u duši. "E, to će malo da boli", upozorio je o. Vaja, kada sam krenula sa prvim ispovestima, epitimijama, postovima, pričešćivanjem".
O Mojoviću ona kaže: "Bio je moj prvi duhovni učitelj koji je mnogo znao i puno mi pomogao. Prvi put sam se pričestila za Vaskrs 1994. godine i saznala da Dragan Mojović umire u jednoj beogradskoj bolnici. Sumnjalo se da su u pitanju pluća, ali se tačno nije znalo šta je. Čula sam neki glas koji mi je govorio: "To nije tačno, on boluje od sistemskih bolesti a pluća su sekundarna stvar!" Pregledao ga je moj suprug, prof dr reumatologije Zoran Anđelković koji je tada radio na VMA. Moj muž je uspeo da čoveku koji je bio pod kiseonikom, postavi dijagnozu za četiri minuta. I to istu onu koju sam rekla. Svi su se krstili, ja sam u ruci imala krst i vodu Svetog Vasilija i znala da Bog neće ostaviti mog prijatelja. Počela je borba za život Dragana Mojovića koja je trajala sedam godina. Za to vreme održao je nekoliko izložbi, zaokružio slikarski opus, mog muža nazivao svojim anđelom čuvarom, postali su najbolji prijatelji i prošli nekoliko kliničkih smrti. Zajedno smo se molili dok je umirao. To je krug ljubavi u Hristu — on je meni pomogao, da bi moj muž njega vratio u život — sve je to Gospod uredio. To me je učvrstilo na putu vere".
Potpisnik ovih redova seća se razgovora koje je vodio s Mojovićem. Bio je o čovek koji je imao šta da kaže, ali je umeo i da zaćuti pred Tajnom. Gledao me je, onako mladog i nadobudnog, sa puno bratske brige i ljubavi, i upozoravao me, kada sam, još 1991, počinjao da pišem o Novom svetskom poretku, da se čuvam, jer se zna ko su oni. Naravno, nije me učio kukavičluku, nego oprezu. Sećam ga se kad je određivao centar sveta u Čačku, i na tom mestu postavio mermerni stubić sa urezanim krstom; jer, krst je centar sveta, i gde god je ksrt — tu je središte. A Srbiju, celu, treba krstom prekrstiti.
Zajedno smo, sa ocem Ljubom Petrovićem, putovali u Moskvu, na Sabor pravoslavnih bratstava 1993, u doba rata i sankcija koje su nas tada zadesile. Bio je oduševljen ruskom pobožnošću. Tvrd na suzu, pustio ju je kad je gledao kako sveštenik u jednom hramu čita molitvu pred ispovest, i plače zajedno s narodom. Posle Rusije, čini mi se, počeo je da slika i ikone.
Od kada se razboleo, živeo je u naročitim uslovima molitvene i medicinske izolacije; međutim, čuli smo se ponekad telefonom, i razgovarali o Na(d)suštnom i svakodnevici koja se pretvorila u ono što je još jedan genijalni srbski samotnjak, pesnik Novica Tadić, odredio krilaticom: "Tek da nam nije dana bez srama". Tešili smo se verom u Utešitelja.
Ovaj vredni i dragoceni čovek i umetnik, Dragan Mojović, bio je predstavnik prave srbske elite 20. veka — ljudi spremnih da se, u potrazi za Smislom, odreknu taštine, sećajući se da, kako reče pesnik, "ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver".
Borba za veru 22.01.2015.
