Dragan Mojović (1942—2001)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Dragan Mojović (1942—2001)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragan Mojović (1942—2001)  (Pročitano 4777 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Januar 05, 2016, 02:34:55 pm »

*




DRAGAN MOJOVIĆ
(Beograd, 09.12.1942 — Beograd, 2001)


Slikar, rođen 1942. godine u Beogradu, gdje je preminuo 2001. Završio je Tehnološki fakultet, a jedno vrijeme studirao i filozofiju. Slikarstvo je učio u Slikarskoj školi u Šumatovačkoj ulici. U savremenom srpskom slikarstvu njegovo djelo se izdvaja kao zasebna formalno-jezička, koncepcijska i semantička cjelina. Bavio se metafizikom i metahemijom. Stalno je tragao za univerzalnim oblicima i stvorio sliku simboličkog realizma.

Sam sebe je svrstao u postkonceptualistički duhovni prostor, ali sa vjerom da je smisao oblika u sintetičkom jedinstvu materije i ideje. Sliku je gradio na svili kao podlozi sa posebnom preparaturom i na taj način dobijao gotovo nevjerovatnu plastičnost stvari i oblika koje je slikao. Od 1974. godine izlagao je samostalno i grupno na brojnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Osim izložbi priredio je i nekoliko multimedijalnih događaja. Dobitnik je više nagrada i priznanja za likovno stvaralaštvo. Bio je član ULUS-a.
Muzej savremene umjetnosti RS


* * *

... Izlagao od 1974. na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samostalno u Beogradu (1976, 1980, 1983, 1991, 1994), Novi Sad (1978), Ljubljana (1979), Periz (1982), Zrenjanin (1986), Sombor (1986), Budva (1986), Sarajevo (1987), Zenica (1987), Čačak (1989), Ohrid (1990), Aranđelovac (1993), Priština (1995) i dr.

Nagrade: nagrada za slikarstvo na XI Bijenalu mladih, Rijeka (1976); otkupna nagrada na VI Trijenalu saveremenog jugoslovenskog crteža, Sombor (1977); otkupna nagrada na VI Međunarodnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka (1978); nagrada X Memorijala Nadežde Petrović, Čačak (1978); X "Vjesnikova nagrada Josip Račić", Zagreb (1979); otkupna nagrada na VII Međunarodnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka ( 1980); otkupna nagrada na XX analu, Poreč (1980); otkupna nagrada na izložbi "Umetnost i ekologija", Maribor (1980); Politikina nagrada, Beograd (1980); nagrada Ečke kolonije akvarela, Zrenjanin (1985); nagrada za slikarstvo na XX Oktobarskom salonu (1989) i dr.
Skulpture Srbija

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Januar 05, 2016, 02:45:04 pm »

*

DRAGAN MOJOVIĆ — SLIKE





Bez naziva
Izvor: Izložba "Tesli u čast"
Galerija Užice, 2013.


Izložba "TESLI U ČAST" na poseban način obogaćuje našu kulturnu sredinu. Sastavljena iz bogatog fonda Umetničke galerije "Radionica duše" na obeležavanju 70 godina od smrti Nikole Tesle, dodaje specifičan akcenat. Naime, likovni umetnici pridružuju se značajnom događaju, izražavajući na svoj način poštovanje za našeg čoveka čije je prometejsko delo promenilo svet.

Koristeći bogatstvo svog likovnog jezika — u rasponu od akademskog do poetskog realizma, od nadrealne figuralike preko ekspresionističke egzaltacije i smirenih valerskih sazvučja, sve do savremene simbolike i apstrakcije — izloženi slikari vajari spontano nam otkrivaju koliko je za njih vizija velikog naučnika bila dragocena inspiracija za kreativni čin. [...]
Prof. dr Stanislav Živković, istoričar umetnosti


* * *





Vreme, 1989.
Materijal: slikarsko platno
Tehnika: ulje
Dimenzije: 200 x 150
Izvor: Muzej grada Beograda


* * *

DRAGAN MOJOVIĆ


TEMPIRANJE

Čovek je mera svih stvari.  (Protagora iz Abdere)

Suština svih stvari su brojevi.  (Pitagora sa Samosa)


O vremenu ne mogu da govorim, ali ni da ćutim. Ne znam kako da priđem vremenu kad ga ne vidim. Vreme je nevidljivo jer je nezamislivo — ali ako ne mogu da ga zamislim, mogu da ga doživim. Doživljaj vremena moguć je samim životom datim u meni biomehanizmom koji je uvremenjen sa ritmom materije. Ali to je pakleni mehanizam tempiran na smrtnu imploziju: otkucaji krvi u slepim očima dokazuju mi da sam natempiran.

Biće života opire se neposradnom doživljaju vremena, jer je vreme prostor njegovog susreta sa ništavilom. Izbegavam doživljaj vremena jer mi je mučan; radije ga naprosto preživljavam zaboravom. Ali namerno umrtvljavanje bića donosi sobom tupi osećaj dosade, a njen prostor je ispunjen lepljivim vremenom. Pa čak i kada se odlučim na naivno izbegavanje dosade otupljivanjem bića hobby-igrama zaborava, okolnosti života po sebi navode na granične situacije u kojima dolazi do suočavanja sa vremenom na brutalan način.

Vreme ne može da se misli; još teže je ne misliti ga.

Ali, ako ne mogu da ga mislim, mogu da brojim. Brojanje je međuigra između aktivne ustremljenosti misli i pasivnog podavanja otupljujućem samozaboravu; takođe, broj je na samoj granici misli, poslednja isturena tačka do koje doseže mogućnost da se uopšte još nešto zamisli.

Iza broja je ništavilo.

Kao što jezik nije puko groblje metafora, već sadržalac arhetipske niti istorijskog vremena, ni brojevi nisu tek računski elementi, već poseduju kondenzovanu mudrost univerzalnog vremena. Brojevi uređeni u niz dobijaju prema aigoritmu nizanja i poseban emocionalni kontekst. Leonardo iz Pize je već to dobro osetio kada je pomoću zečeva slikao niz: 1, 1, 2, 3, 5, 8, . . .





Slika ekspanzivnog tempa rasta zečijeg naroda nije vekovima fascinirala matematičaree samo algoritmom koji je jednostavan: svaki član niza jednak je zbiru prethodna dva, već, rekao blh, pre svega snažnom emanacijom biološkog tempa niza. Strukturu brojnog niza zapažam u svim neprohodnim oblastima bića: algoritam beskonačnog konvergentnog niza prisutan je na primer često u konstrukciji sna, kada se sanja da se sanja, da se sanja.., a to isto je sadržano i u vizuelnom iskustvu imaginarnog sa više ogledala, kada se ogledam da se ogledam, da se ogledam... U ovim kontekstima nizanje ima nekakvu uznemirujuću tendenciju suludog multipliciranja. Međutim, emocionalni smisao uređenog niza prirodnih brojeva sasvim je drugojačiji: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, . . . , saopštava uverenje o opštoj uređenosti totaliteta. Pribran, metodičan i konstruktivni smisao ovog brojnog niza, tako saglasan sa ritmom otkucaja moje krvi, deluje impozantno i sveobuhvatno.

To što sam biološka bomba tempirana na smrt, i pulsiram prema tempu nizanja prirodnih brojeva otvara mogućnost doživljaja Vrhovnog ritma. Uživljavanjem u beskonačno nizanje brojeva bivam neprimetno uvučen u neposredni doživljaj vremena zahvaljujući unutrašnjoj korespondenciji algoritma prirodnog brojnog niza sa ritmom mog bila.

Ako pažljivo čitam: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 . . . (kao što se čita notni tekst), ako ne prelećem preko zapisanih brojeva podrazumevajući dobro poznati tempo uvećavanja za jedan, ako dakle doslovce čitam napisane brojeve, otkrivam posle dovoljno dugog odbrojavanja emocionalni smisao tog nizanja. Kada se tempo nizanja potpuno sinhronizuje sa pulsorn, ostvarujem doživljaj vremena. [...] sr.scribd.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Januar 05, 2016, 03:11:28 pm »

*

DRAGAN MOJOVIĆ — SLIKE






Rađanje Lepenskog vira iz Eurinominog jaja, 1998.






Deus ex Machina Treće Evrope, 1998.


Fotografije: Škokljev Antonije Škokljev Ivan BOGOVI OLIMPA IZ SRBIJE
Nazivi Panonije koreni duhovne kulture Evrope
Izdavačko preduzeće Nauka
Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 02, 2016, 01:07:06 am »

*

PUT U CENTAR SVETA


in memoriam
DRAGAN MOJOVIĆ (1942—2001)

Smrt umetnika uvek izaziva verbalnu digresiju: mi kažemo da je otišao od nas onaj koji, uistinu, zauvek ostaje u nama.
      
Čas odlaska slikara Dragana Mojovića stigao je pre nego onaj neminovni kraj koji čeka svakog živog. Prvi nagoveštaji njegovi javili su se, paradoksalno, u vreme kada je umetnik bio na vrhuncu života, ulazio u svoj najzreliji i najplodniji stvaralački period. Bilo je to sredinom devedesetih, Mojović je dovršavao ciklus slika posvećen temi četiri antička elementa i načeo novu, monumentalnu temu Lepenskog vira. Rad na platnima velikog formata usporila je, a zatim zaustavila zloslutna pojava retke, čudne, gotovo misteriozne bolesti bez imena. Slikaru koji je decenijama radio od jutra do mraka i načinio stotine slika, najednom je ponestalo snage.
      
Bilo je to pomanjkanje fizičke, telesne energije. Snagu duha Mojović nije gubio ni kad je fatalna bolest uzela maha. Mučen dugim ispitivanjima i još dužom terapijom, on se vraćao u atelje, svojim platnima, čim bi mu to postalo moguće, pa i malo pre. Sasvim svestan težine borbe koju vodi za život, u kojoj mu je potreban svaki atom snage, on je crpeo čudesnu energiju iz nekog samo njemu znanog izvora. Dovršavao je žurno svoj veličanstveni lepenski ciklus slika. I izlagao, više i češće nego ikada ranije.
      
Duh Mojovićev nije se predavao ni u časovima kada bi telo sasvim klonulo. Vratio se iz kliničke smrti, što je delom bilo čudo, a delom podvig lekara. Sa osmehom se sećao duhovitog zapisa sa jedne rimske stele na nekropoli u Caričinom gradu: "Mnogo puta sam umirao, ali ovako nikada"... I kao da se ništa nije dogodilo, bacio se na posao, da promoviše svoju novu temu, "Gnezda", simboličnu himnu životu. Prvi put na njegovim platnima pojavilo se prepoznatljivo telo živog, organskog bića. Bile su to jedine vedre, gotovo vesele slike u delu heraklitski "tamnog", metafizičkog slikara.
      
Da li je u tim slikama našao ono za čim je tragao tokom čitavog svog umetničkog veka: centar sveta? Duže od dve decenije istraživao je tajnu antičkih elemenata, zemlje, vode, vazduha i svetlosti. Čeznuo je da otkrije peti element, skriven u jezgru univerzuma, u mističnom središtu bića. Znao je da to središte nije "mesto", ne nalazi se sa ove strane granice datog nam prostora i vremena. Niko od naših slikara nije tako i toliko kao Dragan Mojović promišljao o vremenu, čeznuo za večnošću, bolno svestan da se ona ne da misliti. Niko kao on nije motrio prostor, u samoj sponi njegovih nepojmljivih dimenzija, i čudio se: otkud u njemu kamen, otkud voda, i najviše otkud svetlost? Samo u njoj, u svetlosti, nazreo je trag središta bića, eonskog centra sveta: njegova je boja zeleno... Ono je svuda, na žalu peskovitog početka svetskog prostora zapljusnutog penom iskonskog okeana, u komadu hladnog kamena i u njemu uklesanom znaku koji kaže sve i ništa.
      
I na kraju, opet apsurd: nedugo pre no što će se prekinuti poslednja nit napete Mojovićeve svesti, javiće se na njegovim slikama prvi uočljiv simbol petog elementa. Njegovo mesto je simbolično gnezdo koje je prikazano "sad i ovde", a zapravo je "uvek i svuda". A središte njegovo, njegov centar, jeste sama svest o tome.
      
Slikarski duh Dragana Mojovića nije potonuo u manihejsku tamu. On je iščezao u svetlosti.
      
Đorđe Kadijević


Najjači smo kad smo najslabiji

U poslednjem intervjuu koji je dao kolegi Dragošu Kalajiću, a objavljen je u novom broju "Jefimije", Dragan Mojović na kraju svoje ispovesti, između ostalog, kaže:
      
"...Kičma takve Evrope je Dunav, a njeno srčano središte Beograd. Pošto je ujedinjenje suprotnosti moguće samo u tom središtu, razumljiva je stalna osvajačka pomama Nekrsta usmerena na naš raskrsni grad. Naše beogradsko raskršće, kao tačka usredištenja, večito privlači Nekrst, jer je to ono za čim Nekrst nedostižno žudi. Sav satkan od neizlečive uznemirenosti, Nekrst je večito ekscentričan, sav u teturanju, jer njemu bolno nedostaje centar iako ga prividno prezire. Zato ne smemo da mu dopustimo da zasedne u ovo sveto mesto; naročito u ovo doba, pred skorašnje proglašenje Antihrista za predsednika Ujedinjenih nacija kao nove svetske vlade, potrebnije je no ikad, da se svi okupimo oko svetog Save.
      
Srpske suprotnosti zategle su se danas do kidanja, ali mi ih sada svetosavskom mudrošću već bolje raspoznajemo. Sa jedne strane su revolucionarni bezumnici koji u ime slobode propovedaju samoubilački kult smrti. S druge strane su korumpirani srebroljupci, koji u ime boljeg života zagovaraju amoralni kult izdaje. Ali većina nas je osvešćenih koji su se, shvativši spasonosnost Svetosavskog kulta, pribrali oko našeg duhovnog oca u uverenju da smo najjači kada smo najslabiji..." NIN 01.03.2001. 01.03.2001.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 02, 2016, 01:28:34 am »

*

SEĆANJE NA UMETNIKA — DRAGAN MOJOVIĆ (1942—2001)


govori: prof. dr Dušan Pajin, profesor filozofije i estetike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu

U srpskom slikarstvu druge polovine 20. veka delo Dragana Mojovića izdvaja se kao zasebna vizuelna, koncepcijska i semantička celina. Bio je pobornik klasičnog likovnog medija (slikanja na platnu), ali je kombinovao medije, radio performanse i akcije, to jest različite vidove konceptualne umetnosti. Jedna od njegovih najpoznatijih akcija bila je u periodu 1978 — 1980. U centru Beograda 1978. proglasio je centar sveta, a 1980. izveo drugu akciju i na tom mestu zasadio kedrovo drvo.

Naporedo je radio slike u kojima dominiraju arhetipovi, forme i energije od kojih žive umetnost, nauka, mitovi i religija. Mojović je stvarao slike simboličkog realizma, tragajući za univerzalnim oblicima, u sintetičkom jedinstvu akcija, materija i ideje. [skc.org.rs]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 02, 2016, 04:19:20 am »

*

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: O DRAGANU MOJOVIĆU


Desilo se nešto što se u ovom našem, teškom i strašnom, a zaglušenom medijskom bukom, vremenu tako često događa: do juče si sretao čoveka i razgovarao s njim, a onda ga, iznenada, nema. Tako se desilo i sa našim poznatim književnikom Milenkom Pajićem iz Požege, koji je decenijama radio u Domu kulture u Čačku. Trebalo je da ode u penziju; nije imao nikakvih ozbiljnijih (registrovanih) zdravstvenih problema... Sedeo je u svom domu, čitao (bio je strastveni čitalac ) i — zaspao... Pre neki dan...

A dogovarali smo se da za časopis koji je uređivao, "Art 032", spremimo prilog o našem poznatom slikaru, Draganu Mojoviću...

Bog da prosti dušu Milenkovu!

Umesto voštanice i Pajiću i Mojoviću, zapis o našem slikaru, pripreman za neobjavljeni broj časopisa...

Ko je bio Dragan Mojović?

Slikar, rođen 1942. godine u Beogradu, gde je preminuo 2001. Završio je Tehnološki fakultet, a jedno vreme studirao i filozofiju. Slikarstvo je učio u Slikarskoj školi u Šumatovačkoj ulici. U srbskom slikarstvu javio se početkom sedamdsestih godina 20. veka. Prvu samostalnu izložbu imao je 1976. u galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu. Samostalne izložbe imao je, pored Beograda, i u Novom Sadu, Ljubljani, Parizu, Zrenjaninu, Somboru, Sarajevu, Zenici, Čačku, Ohridu, Aranđelovcu i Prištini, a na kolektivnim izložbama pojavljivao se između ostalog, u Dablinu, Mančesteru, Pekingu, Nankingu, Varšavi, Moskvi, Gracu, Veneciji, itd. Izlagao je i na Venecijanskom bijanalu, Memorijalu Nedežde Petrović u Čačku i drugde. Organizovao je i multimedijalne manifestacije, tzv. Dejstva, od Ekvinocijumskog pošumljavanja 1981, preko Obnove centra sveta (1984) do Osvećenja centra sveta (1993). Dobio je i veliki broj jugoslovenskih i srbijanskih nagrada za umetnost — između ostalih, i Politikine nagrade "Vladislav Ribnikar". Reprodukcije njegovih dela objavljivane su u prestižnim svetskim monografijama.

Mojović se, posle svog obraćenja u Pravoslavlje, veoma aktivno uključio u rad Pravoslavne misionarske škole pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, između ostalog i svojim predavanjima. Kao duhovni sin episkopa budimskog Danila, naslikao je jednu ilustraciju njegovog učenja o tajni Svete Trojice, koja i danas stoji u holu Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Patrijarhu Alekseju Drugom poklonio je svoju ikonu Nerukotvorenog obraza prilikom njegove posete hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu 1994. Mojović nije bio samo slikar, nego i ozbiljan hrišćanski mislilac, čiji pogled na svet je izvanredno zabeležio Miroljub Jevtić u svojoj knjizi razgovora "Vremekazi Dragana Mojovića" (Kej, Valjevo, 1994). U ovoj knjizi, Mojović se pokazuje kao hrišćanski umetnik i filosof po preimućstvu. Između ostalog, on kaže: "Naravno da bi bila besmislica govoriti o nekom normalnom religijskom životu — izvan crkve, kao što ne može biti ni porodičnog života — izvan bračne zajednice. Nastojim zato da budem ucelinjen u našu Pravoslavnu crkvu, na svetosavski način, znači i saborno, liturgijski i porodično".

Mojović se suočavao i sa izazovima antihrišćanstva koje je pretilo Srbima. U intervjuu koji je dao časopisu "Jefimija" (razgovor je vodio Dragoš Kalajić ), Mojović je rekao: "Kičma takve Evrope je Dunav, a njeno srčano središte je Beograd. Pošto je ujedinjenje suprotnosti moguće samo u tom središtu, razumljiva je stalna osvajačka pomama Nekrsta usmerena na naš raskrsni grad. Naše beogradsko raskršće, kao tačka usredištenja, večito privlači Nekrst, jer je to ono za čim Nekrst večito žudi. Sav satkan od neizlečive uznemirenosti, nekrst je večito ekscentričan, sav u teturanju, jer njemu bolno nedostaje centar, iako ga prividno prezire. Zato ne smemo da mu dopustimo da zasedne u ovo sveto mesto; naročito u ovo doba, pred skoro proglašenje Antihrista za predsednika Ujedinjenih nacija kao nove svetske vlade, potrebnije je no ikad da se okupimo oko svetog Save. Srpske suprotnosti zategle su se danas do kidanja, ali mi ih sada svetosavskom mudrošću već bolje raspoznajemo. Sa jedne strane su revolucionarni bezumnici, koji u ime slobode propovedaju samoubilački kult smrti. S druge strane su korumpirani srebroljupci, koji u ime boljeg života zagovaraju amoralni kult izdaje. Ali većina nas je osvešćenih koji su se, shvativši spasonosnost Svetosavskog kulta, pribrali u uverenju da smo najjači onda kad smo najslabiji".

U svom poslednjem, zaveštajnom tekstu, "Prosvetljenje", zapisao je: "Upoređujući lik savremenog čoveka sa humanističkim idealima slobodoumnih mislilaca renesanse, danas treba, pre svega, pošteno sagledati sebe same, otuđene od Boga i sopstvene stvaralačke suštine, okružene materijalnim dobrima za koja se tako grčevito držimo, zarasle u udobni egoizam, bezuspešno samozavaravane verom u istorijski progres, beznadežno usamljene u gomili, prepuštene nepodnošljivoj lakoći postojanja. I tada se treba zapitati da li je, uistinu, srednji vek bio mračniji od ovoga.

Prema porukama koje su ostale da nam zrače sa pravoslavnih ikona, pre bi se reklo da je obratno.

Naše srednjevekovne ikone, kao mali slikarski prozori prema bogolikom svetu, otkrivaju umnom pogledu da je, pored onog mračnog srednjeg veka, postojao i jedan ozareni srednji vek, koji se kupao u Tavorskoj svetlosti. Za nas je ta svetlost danas nedostižna jer smo izgubili čulo unutarnjeg vida koje je dar vere.

Mračni srednji vek inkvizicije, zapravo, samo je senka onog pravog, svetlog srednjeg veka, o kome se, na žalost, uglavnom ili ne govori ili se govori bez razumevanja.

U sumraku ove civilizacije, koji se sve više širi sa Zapada, ovo pravoslavno ikonografsko ozarenje jedina je preostala svetla tačka na horizontu naše nade — da smo mi ipak deca svetlosti. Da je naša suština svetlost i da zato možemo sa radošću da očekujemo onaj čas kada će svet postati svetlost.

Upravo zbog toga ni danas nema mesta očajanju! Iskonski Božji poziv čoveku za stvaralačkom saradnjom i pored svega važi i dalje, sve do poslednjeg trenutka. I u uslovima slabe vidljivosti smisla, premudrost Nebeskog Učitelja uvek iznova strpljivo izvodi na put uspostavljanja narušene kosmičke harmonije. I opet, kao i uvek, nikada silom, već uvek uz našu volju, ali i uz sve drastičnije lekcije iz velikog učenja o dolasku k sebi!

Treba biti siguran da i u sadašnjim okolnostima, kada izgleda da više ništa ne može da se učini za ovaj svet, sa Bogom to postaje moguće. I pored evidentne čovekove krivice za ekološku katastrofu koja je u toku, smak sveta možemo da odložimo. Otuda, upravo danas, naš je prvi poziv ponovno uspostavljanje lične veze sa Bogom. On je u nama i treba ga otkriti kao spasonosnu tačku oslonca. To je temelj hrišćanske ekologije".

Da je Dragan Mojović zaista bio istinski pravoslavni misionar, svedoči i ispovest poznate TV voditeljke Dine Čolić u novinama "Pravoslavlje": Poznata sam po tome da govorim istinu, tako da je ovo svojevrsna javna ispovest. Početkom rata, Minimaks i ja smo na Kipru radili dobrotvornu aukciju slika u slikarskoj koloniji. U razgovorima koje smo vodili, a bili su vezani za Boga, pokušala sam da budem duhovita i na konstataciju slikara Dragana Mojovića, čija dela krase korice moderne svetske umetnosti koju su izdali Japanci, koji je rekao da se na nebu suprug brine za suprugu, kao i na zemlji, ja sam rekla: "Lepo, onda će se za mene brinuti dvojica!" On se na to okrenuo prema meni i rekao: "Za Vas se neće brinuti niko, Vi ste kao Marija Magdalena pre preobraćenja!" Kao da mi je neko udario šamar, u momentu sam sve shvatila — treba da se obratim Bogu i popravim šta se popraviti može. Imala sam dva građanska braka, nikada nisam sumnjala u Boga, ali sam bila neopredeljena, nisam ocrkovljena, a odlazila sam i u Katoličku i u Pravoslavnu crkvu moleći se svojim dečijim molitvama. Odjednom sam shvatila da mom životu nedostaje nešto važno. To me je odvelo ocu Vaji u Crkvu Aleksandra Nevskog koji me je poučio: "Za šta god da se opredelite, budite dobar vernik!" Otac mi je pravoslavac, majka je u 17. godini prešla u Pravoslavlje ali sa "morskim genima", koje i ja nosim. Opredelila sam se za Pravoslavlje. Čitala sam literaturu, odlazila na Liturgiju i shvatila da sam pravoslavac u duši. "E, to će malo da boli", upozorio je o. Vaja, kada sam krenula sa prvim ispovestima, epitimijama, postovima, pričešćivanjem".

O Mojoviću ona kaže: "Bio je moj prvi duhovni učitelj koji je mnogo znao i puno mi pomogao. Prvi put sam se pričestila za Vaskrs 1994. godine i saznala da Dragan Mojović umire u jednoj beogradskoj bolnici. Sumnjalo se da su u pitanju pluća, ali se tačno nije znalo šta je. Čula sam neki glas koji mi je govorio: "To nije tačno, on boluje od sistemskih bolesti a pluća su sekundarna stvar!" Pregledao ga je moj suprug, prof dr reumatologije Zoran Anđelković koji je tada radio na VMA. Moj muž je uspeo da čoveku koji je bio pod kiseonikom, postavi dijagnozu za četiri minuta. I to istu onu koju sam rekla. Svi su se krstili, ja sam u ruci imala krst i vodu Svetog Vasilija i znala da Bog neće ostaviti mog prijatelja. Počela je borba za život Dragana Mojovića koja je trajala sedam godina. Za to vreme održao je nekoliko izložbi, zaokružio slikarski opus, mog muža nazivao svojim anđelom čuvarom, postali su najbolji prijatelji i prošli nekoliko kliničkih smrti. Zajedno smo se molili dok je umirao. To je krug ljubavi u Hristu — on je meni pomogao, da bi moj muž njega vratio u život — sve je to Gospod uredio. To me je učvrstilo na putu vere".

Potpisnik ovih redova seća se razgovora koje je vodio s Mojovićem. Bio je o čovek koji je imao šta da kaže, ali je umeo i da zaćuti pred Tajnom. Gledao me je, onako mladog i nadobudnog, sa puno bratske brige i ljubavi, i upozoravao me, kada sam, još 1991, počinjao da pišem o Novom svetskom poretku, da se čuvam, jer se zna ko su oni. Naravno, nije me učio kukavičluku, nego oprezu. Sećam ga se kad je određivao centar sveta u Čačku, i na tom mestu postavio mermerni stubić sa urezanim krstom; jer, krst je centar sveta, i gde god je ksrt — tu je središte. A Srbiju, celu, treba krstom prekrstiti.

Zajedno smo, sa ocem Ljubom Petrovićem, putovali u Moskvu, na Sabor pravoslavnih bratstava 1993, u doba rata i sankcija koje su nas tada zadesile. Bio je oduševljen ruskom pobožnošću. Tvrd na suzu, pustio ju je kad je gledao kako sveštenik u jednom hramu čita molitvu pred ispovest, i plače zajedno s narodom. Posle Rusije, čini mi se, počeo je da slika i ikone.

Od kada se razboleo, živeo je u naročitim uslovima molitvene i medicinske izolacije; međutim, čuli smo se ponekad telefonom, i razgovarali o Na(d)suštnom i svakodnevici koja se pretvorila u ono što je još jedan genijalni srbski samotnjak, pesnik Novica Tadić, odredio krilaticom: "Tek da nam nije dana bez srama". Tešili smo se verom u Utešitelja.

Ovaj vredni i dragoceni čovek i umetnik, Dragan Mojović, bio je predstavnik prave srbske elite 20. veka — ljudi spremnih da se, u potrazi za Smislom, odreknu taštine, sećajući se da, kako reče pesnik, "ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver".

Borba za veru  22.01.2015.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: