sledeća tema »

[Angelina]

*





MILENKO ŠERBAN
(Čerević, 04.04.1907 — Beograd, 30.07.1979)

Umetničko obrazovanje započeo je u ateljeu slikara Vase Eškićevića u Novom Sadu, između 1923. i 1926. godine. Prvi put samostalno je izlagao 1926. godine u Muškoj gimnaziji u Novom Sadu. Iste godine otišao je u Pariz, gde je pohađao časove na popularnoj Akademiji Kolarosi (L' Académie Colarossi) kod profesora Žana Pikara Le Dua (Jean Picart-le-Doux) i Andrea Favorija (André Favory). Potom se 1927. godine u nekoliko navrata usavršavao u privatnom ateljeu francuskog umetnika Andrea Lota (André Lhote). Drugi boravak u Parizu i duže učenje kod Lota 1929. godine značilo je definitivno osamostaljenje umetnika i ostvaranje njegovog punog umetničkog sazrevanja. Godine 1928. Šerban je izlagao na dve izložbe: u Parizu, na izložbi grupe jugoslovenskih umetnika, i u Novom Sadu na zajedničkoj izložbi sa slikarom Krstom Hegedušićem u prostorijama nekadašnje Produktne berze (zgrada u kojoj se danas nalazi Galerija Matice srpske). Bio je profesor crtanja u Zanatskoj školi u Novom Sadu 1929—1933. godine. Od 1927. godine radio je sporadično kao scenograf u pozorištima u Novom Sadu (u Srpskom narodnom pozorištu, Narodnom pozorištu Dunavske banovine i Vojvođanskom narodnom pozorištu) i Beogradu (u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Umetničkom pozorištu). U Beogradu je 1963. godine postavljen za profesora scenografije na Akademiji primenjenih umetnosti i na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju na predmetu Tehnika scene i scenografije. Učestvovao je u reorganizaciji tadašnjeg Muzeja Matice srpske u Novom Sadu, čiji je najpre bio restaurator (1935—1936), a izborom Novog Muzejskog odbora 9. septembra 1945. godine postavljen je za kustosa i upravnika, i na tim pozicijama ostao do 1947. godine. Izlagao je sa umetničkom grupom "Oblik" (1931—1938) i bio jedan od osnivača grupe "Šestorica" (1954). Dobitnik je Republičke nagrade za slikarstvo 1946. godine i nekoliko nagrada za rad u pozorištu.

Tekst: Galerija Matice srpske
Fotografija (detalj): Muzej Pavla Beljanskog

[Angelina]

*

MILENKO ŠERBAN — SLIKE





Predeo sa kućama, oko 1935.
ulje na kartonu, 49 x 36 cm
Fotografija: Facebook

[Angelina]

*

MILENKO ŠERBAN — SLIKE





Moja žena, 1930/1931.
ulje na platnu, 130 х 89 cm
Zbirka Galerije Matice srpske, Novi Sad

[Angelina]

*

MILENKO ŠERBAN — SLIKE





Portret
tempera, 34,5 x 50 cm
potpisano dole desno: Šerban
Savremena galerija Zrenjanin





Lektira, 1961.
Fotografija: Blic

[Angelina]

*

MILENKO ŠERBAN, MOJA ŽENA, 1930/1931.
ulje na platnu, 130 x 89 cm


"U fokusu" za mesec april 2014. godine je slika Moja žena Milenka Šerbana, slikara, scenografa, likovnog pedagoga i upravnika Muzeja Matice srpske u Novom Sadu.

Milenko Šerban (1907—1979) je jedan od predstavnika srpskog intimizma ali i ekspresionističko–kolorističkih tendencija srpskog slikarstva u periodu između dva svetska rata. U njegovom ranom opusu tridesetih godina XX veka preovladavaju vedute grada, pejzaži intenzivnog kolorita, naročito fruškogorski predeli a od druge polovine četvrte decenije teme su mu češće portreti, figure u enterijerima i mrtve prirode.

O slici:

Milenko Šerban sliku Moja žena, idealizovan portret Ivanke-Mile Šerban rođ. Starčević, radi 1930—1931. godine, nakon drugog boravka u Parizu (1929) i ozbiljnijeg učenja kod Andrea Lota. Slika nastaje u periodu posebnog emotivnog ushićenja za umetnika, jer se upravo u to vreme, 1930. godine, oženio Ivankom. Svojoj supruzi je posvetio još desetak portreta koji prikazuju nežnu, uspavanu, utišanu Milu, često zamišljenog pogleda i melanholičnog izraza. Slika Moja žena pokazuje umetnikovu sposobnost da sa tek nekoliko pedantno probranih predmeta vešto dočara ambijent. Predstavljena ličnost prožima se sa okolinom koja je okružuje, a prikazani ukrasi govore o ljudima koji u tom prostoru žive. Raskošna bela lepeza u ruci elegantno odevene Ivanke deo je niza detalja koji ispisuju hroniku atmosfere. Slika na zidu koju Šerban delimično odseca svojim kadriranjem je u ulozi dublerskog autoportreta — ukazuje na umetnikovo prisustvo i želju da se baš tu nalazi. Na drugoj strani se nalazi, takođe sečen kadriranjem, stočić prekriven belim stolnjakom i vaza sa cvećem. Na slici se uočava zaokupljenost enterijerom, voljenim i zaštićenim prostorom, ukratko kućom, što je čest motiv slikarstva intimizma i poetskog realizma karakterističnog za srpsku umetnost četvrte decenije XX veka. Ovo slikarstvo intimnog, poetičnog, sadržaja odlikuje se smirenošću, stišanim emocijama, i najčešće prikazuje svet ušuškanih građanskih života, smešten u savremene enterijere, gde kao da je vreme zaustavljeno. Portret Ivanke Šerban, kao i brojni drugi portreti istog perioda su zanimljiva mapa za sumiranje utisaka o ukusu srpskog međuratnog građanstva, a predmeti izabrani da budu naslikani postaju posredna studija ličnosti i statusni element buržoaske stvarnosti. Enterijer ovde podrazumeva i mesto žene u tom okviru, uvučenu u sigurnost doma. Slikarstvo intimizma nudi prefinjenu lirsku notu, koja ovde odgovara predstavi nežnog ženskog bića. Lepeza, vaza sa cvećem, pažljivo konstruisan enterijer, istovremeno ukazuju na oblast "ženskog prostora" u slikarstvu.

Slika Moja žena se pojavljuje kao neočekivan iskorak iz umetnikovog dotadašnjeg rada. U poređenju sa nekim radovima iz istog perioda i naročito sa nešto kasnije nastalim delima, njegova vizija je ovde znatno smirenija. Kompozicija je rađena u jednoj ravni, u tankim slojevima i suvim, plošnim namazima boje. Svetli kolorit celine, u belim i narandžastim tonovima, sa naglašenim tamnim potezima i jasnom linearnom strukturom, upućuje na vedrinu umetnika i njegovo toplo osećanje. Međutim, taj sentiment nije iskazan u svojoj punoći, već je samo nagovešten. Očevidno su još prisutne lekcije učenog slikarstva i promišljeno komponovanje gde svaki detalj ima svoju ulogu, bez prepuštanja slučajnosti. Ovde se Šerban pokazuje kao izvanredan slikar ljudskog lika i naravi, koristeći mogućnost da kolorističkim odnosima uspostavi kontakt sa ličnošću i otkrije ne samo njena fizionomska, već i karakterna svojstva.

Šerban je poklonio sliku Moja žena Muzeju Matice srpske na poziv Franje Malina, tadašnjeg upravnika Muzeja Matice srpske, koji je 13. jula 1933. godine u ime Upravnog odbora uputio pismo poznatim vojvođanskim umetnicima s molbom da ustupe Muzeju po jedan svoj rad za formiranje galerije savremenih jugoslovenskih slikara i vajara. U odgovoru upućenom Upravnom odboru Šerban je naveo da Matici srpskoj poklanja ovu sliku kao dostojno oduženje za Matičinu stipendiju koju je uživao kao gimnazijalac.

Slika Moja žena danas je deo stalne postavke srpske umetnosti XX veka Galerije Matice srpske. Pozivamo Vas da posetite Galeriju i njenu stalnu postavku. Galerija Matice srpske

[Angelina]

*
TRI DECENIJE OD SMRTI MILENKA ŠERBANA


ČEREVIĆ BEZ SLIKAREVOG LEGATA

Dela koja je veliki umetnik svojevremeno darovao rodnom selu odavno odnesena i do danas nisu vraćena u Zavičajni muzej

Retko koji umetnik je toliko voleo i bio svim srcem i kistom vezan za svoje rodno mesto, kao Milenko Šerban (1907—1979) za "gospodsko selo Čerević", kraj Dunava, podno Fruške gore, a u kićenome Sremu. U njemu se rodio, završio osnovnu školu i stekao prve ljubavi prema starim šorovima, kućama i vinogradima, prema blagorodnim padinama i bogatom, šarolikom priobalju. Vraćao se Šerban svome Čereviću počesto, tokom školovanja u Novom Sadu i Parizu, a pogotovo kada je stekao uvaženo ime, obilno doprinoseći formiranju modernog srpskog i jugoslovenskog slikarstva između dva rata. Jedan od najznačajnijih vojvođanskih slikara 20. veka, najpre Čerevićanin i Sremac, a tek potom žitelj novosadski, beogradski, Milenko Šerban je bio vrstan majstor portreta, akta i mrtve prirode. Pri pomenu njegovog imena, istinski poštovaoci umetnosti najpre se prisete upečatljivih pejzaža sa motivima Fruške gore, rodnog Čerevića, obližnjih Ledinaca i Sremskih Karlovaca, dunavske obale. Svojim ranim slikama, naročito fruškogorskim i sremskim predelima, smatraju kritičari, "Šerban je postavio visoke norme slikarskog izraza".

Bezgraničnu ljubav i vezanost za zavičaj, "čvrstom voljom i pri zdravoj pameti", umetnik je materijalizovao poklonom od dvadesetak slika svome Čereviću. Ali, tih radova u njegovom rodnom selu odavno nema, sklonjeni su na neko "sigurnije" mesto, po svoj prilici u Galeriju Matice srpske u Novom Sadu, čiji je upravnik jedno vreme Šerban bio. Dok obilazimo prostorije Zavičajnog muzeja u Čereviću, gde su se slike nalazile, poznati kulturni pregalac Nikola Ćirilović Ćira nam priča:

— Od Šerbana nam je ostala još samo ova slika, "Sokak u Čereviću", iz pedesetih godina, koju smo na poklon dobili od republičkog funkcionera Dušana Čkrebića, u vreme otvaranja muzeja. Zvanični legat su "povukle" supruga i kćerka Milenka Šerbana, pored ostalog, kako su govorile, zbog vlage i loših uslova smeštaja. A ruku na srce, te dve žene — koje su nedavno preminule — i nisu baš bile naklonjene ovom selu. Kolikogod je veliki slikar voleo Čerević, toliko njegovi najbliži nisu marili za našu provinciju. U međuvremenu, uslovi u Zavičajnom muzeju su znatno poboljšani, vlaga je sasvim otklonjena, ali slike nam nisu vraćene.

Valjalo bi dodati još jedan važan, a nedovoljno poznat detalj. Kada je nekadašnja kuća beležnika Pavlovića, a potom seoska kafana, otkupljena za čerevićki muzej, ne mali doprinos njenom uređenju je dao upravo Milenko Šerban. Ne samo što je poklonio svoje slike, već je aktivno učestvovao i u osmišljavanju celokupne muzejske postavke. Čerevićanin Dimitrije Marunkić, zadužen za adaptaciju zgrade, i te kako je slušao zamisli svog čuvenog sugrađanina. I tako je u mestu Jovana Grčića Milenka, Stefana Živkovića Telemaka, Jovana Soldatovića, Milenka Šerbana i drugih velikana, 1980, otvoren jedan od retkih seoskih muzeja u Srbiji. Ličnost velike erudicije i svestrana umetnička pojava, Milenko Šerban je ostavio snažan trag u srpskom slikarstvu, scenografiji i kostimografiji, ali i na pedagoškom planu. Umro je pre tri decenije, 30. avgusta 1979. godine u Beogradu. Pre ravno 35 godina, veliku retrospektivnu izložbu imao je i u Galeriji "Lazar Vozarević" u Sremskoj Mitrovici. Krajem 2006, njegova supruga i kćerka darovale su Kući legata u Beogradu značajan deo Šerbanove ostavštine.

Nažalost, rodno selo dočekuje tridesetogodišnjicu smrti svog čuvenog sugrađanina bez legata koji mu je Milenko Šerban velikodušno i od srca ostavio. Stekli smo utisak da u "gospodskom selu Čereviću", zapravo, i ne znaju ko bi to od nadležnih trebalo da zatraži ono što Zavičajnom muzeju sa puno prava pripada.

Dušan Poznanović | Sremske novine, 2011