sledeća tema »

[Angelina]

*





ŽELJKO TONŠIĆ
(Beograd, 1954 ― Zemun, 05.07.2014)


Željko Tonšić rođen je 1954. u Beogradu. Završio je Srednju dizajnersku školu, smer za industrijski dizajn, potom i Akademiju umetnosti, odsek fotografija. Jednu deceniju bavio se grafičkim dizajnom, a onda se potpuno posvećuje slikanju. Posvećuje, u doslovnom smislu. Prvu samostalnu izložbu imao je 1992. Izrastao je u jednog od najreprezentativnijih predstavnika srpskog simbolističkog slikarstva na prelazu vekova. Izuzetno cenjen, naročito u inostranstvu, pa stoga ne čudi što se njegova slika nalazi i u zamku-muzeju Grijer, u "najboljoj evropskoj kolekciji savremenog fantastičnog slikarstva".

Posle borbe sa teškom bolešću, preminuo je 5. jula 2014. u Gornjoj varoši svoga Zemuna. Sahranjen je 7. jula, tačno na svoj 60. rođendan.


Slike i slikovnice

Nerado je govorio o svom delu. Radije je ostavljao da ono govori o njemu. Gajio je otmeni prezir prema banalnosti marketinga i užasu opšteg samohvalisanja. Živeo je kao tihi bogotražitelj, posvećeni majstor, ratnik lepote, spokojno noseći svoj krst na tom putu.

― Slikari su, uvek su u nekim svojim svetovima i razmišljanjima ― govorio je. ― Iskonski slikar je neprestano u svojoj slici. Tako nastaju slike koje imaju energiju, tajnu i smisao. One te same vezuju za sebe, stojiš pred njima opčinjen i šokiran. Ako nije tako, to nije slika nego slikovnica, i nije majstorstvo nego štancovanje. Kada moderni slikari nešto naslikaju, moraju da to objašnjavaju na 25 strana teksta, ne bi li nekoga zainteresovali za tu mazariju i ne bi li joj pridali značenje koje niko ne vidi.


Gornja varoš

Majstorska radionica Željka Tonšića, u Svetotrojičnoj 21, bila je verovatno najbolja slikarska škola za mlade umetnike. Imala je programe za crtanje, slikanje, grafiku i vajanje. Pripremala je za upis na elitne studije i u umetničke škole. Njeni polaznici imali su ogroman procenat prolaznosti. I umetnici sa visokim diplomama dolazili su tu da douče neke veštine i tajne zanata.

Željko Tonšić stanovao je iznad Muhara, u Dobanovačkoj. A većina njegovih remek-dela nastala je u ateljeu u ulici Josipa Šenera 9, u naselju "Galenika".

Sve u Gornjoj varoši njegovog Zemuna.

Piše: Dejan Đorić
Deo teksta preuzet sa: SRBIJA nacionalna revija: Čovek biblijskih snova
Fotografija: СЕРБИЯ национальный обзор: Желько Тоншич (1954―2014): Человек библейских снов digitalno izdanje • broj 45 • 2014

[Angelina]

*

ŽELJKO TONŠIĆ u ateljeu








Fotografije: facebook


"U celoj Evropi postoji samo jedan slikar koji je zahteve simbolista za umetnošću, kao krajnjim izrazom lepote, doveo do kraja."
[Dejan Đorić]

[Angelina]

*

ŽELJKO TONŠIĆ — SLIKE





Perfection


* * *

"[...] Tih i skroman, delikatne poetike, uvek se sklanjajući od javnosti, Tonšić je svakodnevno, u punom smislu reči neumorno stvarao svoje čudesne slike pred kojima su se posetioci savremenih galerija osećali kao da ih je neko preneo u sred Renesanse, u vreme kada je glavni ideal stvaralaštva bila još uvek Lepota.
Svojim upornim i doslednim insistiranjem na tradicionalnom pristupu slikarstvu, po kome se ne ulazi olako i prebrzo u eksperiment i 'koncept', on sujetnu i pomodnu "originalnost" stavlja daleko iza i ispod majstorskog poznavanja veštine slikanja i dubokog osećanja motiva koji se slikom opisuje i izražava..." V. Đ. Đ.

[Angelina]

*

ŽELJKO TONŠIĆ — SLIKE





Ad Multos Annos (Dugi niz godina)
Izvor: 4.bp.blogspot.com





Ave Maria, 1999.
Fotografija: artodyssey1.blogspot.com




Ave Marija (naslovna)
Fotografija: СЕРБИЯ национальный обзор
digitalno izdanje • broj 45 • 2014

[Angelina]

*

ŽELJKO TONŠIĆ — SLIKE





Ante Portas, Pre kapije, 2005.
Fotografija: artiflex




Ante Portas (Apokalipsis) detalji
Fotografija: СЕРБИЯ Национальный обзор: Желько Тоншич (1954―2014): Человек библейских снов
digitalno izdanje • broj 45 • 2014

[Angelina]

*

ŽELJKO TONŠIĆ — SLIKE









Alba Avis
Fotografija: СЕРБИЯ Национальный обзор: Желько Тоншич (1954―2014): Человек библейских снов
digitalno izdanje • broj 45 • 2014

[Angelina]

*
SLIKAR ŽELJKO TONŠIĆ, USPRAVAN I NEPOKOLEBLJIV U RUŠEVINAMA EVROPSKE UMETNOSTI


IZABRANI RATNIK LEPOTE

"Još volim ja, još prosipam nedužnu svetlost, krv svoju, za te" (Edit Sitvel)

Vilijem Batler Jejts, jedan od vođa Zlatne zore, okultne grupe najinteligentnijih ljudi Velike Britanije s početka dvadesetog veka, pevao je: "Centar ne drži više i anarhija je provalila svetom". Kakvog smisla ima danas slikati i slaviti lepotu kada je Marsel Dišan nenadmašnu Đokondu proglasio kurvom, a istoričari umetnosti njegov pisoar uzdigli do umetničkog simbola čitave epohe. Dalje od toga moglo se samo udaljavati od ljudskog i propadati u beskraj sveta negativne teologije avangardizma. Pojavili su se antihramovi, centri poništenja svetosti, koji donose samo haos i rasulo. Svi gradovi se polako pretvaraju u jedan jedini, u Nekropolis, u živi elektronski organizam koji će čelikom, strujom i apsurdom okovati celu planetu, kako je predvideo opat Pjer Tejar de Šarden. Posvuda orgije smrti, a Zemlja se pretvara u pakao. Satanizam, kako uče sveti oci pravoslavne vere, doseže do nepreglednih ponora teologije ništavila, iako u Starom zavetu piše: "Ne bavite se zlom".

O svetu izopačenih vrednosti Žan d'Ormeson je pisao: "Ako niko ne zna da iscrta vrt, izgradi hram, napiše odu, proslavi kult bogova ― kako je moguće obnoviti kulturu i civilizaciju, obnoviti radost života i spoznaje?" Modernu umetnost i civilizaciju kao carstvo inverzije prvi je sa tog stanovišta sagledao Miro Glavurtić, okultni vođa grupe Mediala. Mirča Elijade je primetio da su dojučerašnji bogovi umetnosti bačeni na smetlište, a lepota je, smatra Hans Sedlmajr, demolirana. U strahu da ne spreče pojavu i stvaranje nekog novog "genija", kritičari, istoričari i teoretičari umetnosti ukinuli su svaki oblik vrednovanja. Na putu do konačnog trijumfa postmoderne prosečnosti i jednakosti estetska skala kao da ne postoji. Kritičar koji bi hteo da uspostavi nove, ili da vaskrsne stare vrednosne kriterijume mogao bi se uporediti Don Kihotom. Ukoliko bi imao i neki ideološki stav suprotan vladajućoj plutokratiji, bio bi anatemisan.

Umetnicima koji se suprotstavljaju prevlasti boga Mamona neuporedivo je teže ― oni su umetničko podzemlje, izgnanici iz današnjeg galerijskog sveta, mučenici lepote. U skladu sa nadom Džozefa Bojsa da umetnik više nikada neće uzeti kičicu u ruke, nekadašnji heroji pariskog salona sada bi bili bi proglašeni za kopiste ili kičere. Ni modernizam, međutim, nije oslobođen kiča.

U celoj Evropi postoji samo jedan slikar koji je zahteve simbolista za umetnošću, kao krajnjim izrazom lepote, doveo do kraja. On nema monografiju, sajt na internetu, kataloge, nikada nije samostalno izlagao, nije član nijednog udruženja i niko o njemu nije pisao. To je Željko Tonšić, posvećenik slikarstva, jedan od poslednjih koji slika s beskrajnom pažnjom, srcem i dušom. Možda je sada jedino on sposoban da, poput Leonarda da Vinčija, Vilhelma Lajbla, Milovana Vidaka i nekoliko drugih majstora, sliku radi više godina. Njegovo poslednje veće delo, Apokalipsu, slikao je tri godine. Ramovi koje izrađuje za svoje slike, kao što su to radili renesansni majstori, usklađeni su sa određenom kompozicijom. U lim kojim je tokom dva meseca oblagao ram jedne veće slike, a potom ga voskirao, Tonšić je ukucao 18.000 ekserčića. U slike je uneo svu svoju energiju, ispod slojeva boje tajne zapise, a tokom seanse slikanja je, uz kandilo i tamjan, izgovarao molitve.

Kupci njegovih slika velike duhovne i materijalne vrednosti uvereni su da mogu da leče njihove teško obolele supruge, pa nijedno Tonšićevo platno nikada nije preprodato.

U čemu je smisao ovakvog potpunog predavanja i upornog, viteškog neposustajanja? Nije li to možda egocentrizam majstora koji se uzdigao iznad svih ostalih i sada sa te visine posmatra ljudsko stado. Ili je u pitanju hir, kapric nekog kome su podjednako strani nedoučeni slikari kao i avangardistički eksperimentatori koji neumorno izlažu projekte i ne pomišljajući da bi publici trebalo ponuditi makar malo umetnosti. Nije li to aristokratski prezir pobednika, heroja, onog ko je najviše i najbolje uradio, i tako odbacio sve slabosti i prljavštinu ovog vremena.

Željko Tonšić se možda poslednji tako ponosno, elegantno, vešto i slobodno uzdigao iznad ruševina evropske umetnosti. Neki od najvećih umova su Beograd proglašavali tajnim centrom sveta, a Tonšić je proizašao iz beogradskog ezoterijskog kruga i prevazišao sve uske okvire i određenja. Spasao se iz sveta truleži, vinuo se za života u carstvo dobrote, lepote i istine, dosegao do kosmičke, onostrane svetlosti. Njegova magija, njegovi snovi i slava koja raste ukazuju da je izabran. Mislioci, monasi i umetnici poput njega svojim činodejstvovanjem brane ovaj svet od potpunog raspadanja, plamte duhom, otvarajući svete puteve. Neki to čine možda samo u ime nekog cveta ili velikog belog oblaka. Za njega je kult savršenstva i forme iznad svega. Ratnicima za lepotu ovaj svet zapravo ništa ne znači. Njihovom delu se ne može ništa ni dodati niti oduzeti.

Piše: Dejan Đorić
НАЦИЈА online | jun 2005.

[Angelina]

*
ŽELJKO TONŠIĆ (1954―2014), RATNIK LEPOTE, POSLEDNJI PRAVI EVROPSKI SIMBOLISTA


ČOVEK BIBLIJSKIH SNOVA

Pripadao je drevnoj sorti posvećenika preko kojih su nam stizala najviša objavljenja. Tragao za našim anđeoskim odrazima, za kopčama koje nas povezuju sa nebeskim zavičajem. Istraživao do krajnosti lepog. Obesnaživao đubrište globalnog Nekropolisa. Znao da simboli otključavaju svetove, okeane zagonetnog sećanja. Nerado je govorio o svom delu, radije ostavljao da ono govori o njemu. Slagao se sa Tomasom Manom: "Otvoreno priznajem da prezirem prosečnost. Ona ne zna ništa o majstorstvu, pa stoga vodi olak i glup život"

Otišao je, zauvek, princ srpskog slikarstva.

Ko je taj zagonetni majstor, sudija elegancije, cenjen podjednako od realista i slikara fantastike? Da li je on poslednji veliki srpski slikar, jedini posle Milovana Vidaka kadar da jednu sliku, Anteportas, posvećenu temi Apokalipse, radi tri godine? Ili neko ko je vodio najbolju slikarsku školu u Srbiji, koja je imala status gilde, u kojoj je učitelj davao odlikovanja po stepenima zasluga? Ili sve to zajedno, pa još mnogo više?

Neshvatljiv sadašnjim mazalima i avangardistima, znao je da sliku prelije preko ivica i izrađuje nedostižne ramove, vrhunska umetnička dela (u one od metalnog lima ukucavao je i sedamnaest hiljada ekserčića). Zašto vodeći svetski eksperti za fantastičnu umetnost više vole da dobiju razglednicu sa reprodukcijom njegovog dela nego monografiju nekog drugog našeg umetnika? Da li zato što je bio verovatno poslednji pravi evropski simbolista, zalutao iz vremena prerafaelita u dvadeset prvi vek, umetnik koji je u srpskoj kulturi otpora zlu izveo nesvakidašnji podvig? Kada su 1999. godine na Srbiju padale bombe istovarane iz "civilizovanih zemalja", Tonšić je u svom ateljeu uporno, u znak prezira prema agresorima, slikao najlepšeg anđela ne samo u novijem srpskom slikarstvu, onog anđela koji ga sada čuva. Ne znajući za naučni rad nagrađen Nobelovom nagradom 1996. godine, otkrio je strukturu sličnu fulerenu, laserski sintetizovanom molekulu izvanredne lepote.

Da, zanimale su ga krajnosti lepog, možda i teror lepote, ali i okultno. Pravio je magične tekstualne zabeleške na slikama, sublimisane poruke koje je prekrivao slojem boje da bi delovale skriveno. Imao je biblijske snove, i na otpadima je pronalazio knjige o anđelima i anđeoske skulpture, odraze svoje prave prirode.

Nije bio okrenut samo prošlosti. Na neki čaroban način njegovo slikarstvo, bez izložbi, kataloga, monografija ili dokumentacije, bilo je opomena budućnosti i zato je tako duboko poštovano. Za bolje razumevanje tog raznovrsnog opusa ipak se treba okrenuti unazad.


S KRSTOM OD RUŽINOG DRVETA

Vilijem Batler Jejts, jedan od vođa "Zlatne zore", okultne grupe najinteligentnijih ljudi Velike Britanije s početka dvadesetog veka, pevao je:

"Centar ne drži više i anarhija je provalila svetom."

Kakvog smisla ima danas slikati i slaviti lepotu kada je Marsel Dišan, odavno, nenadmašnu Đokondu proglasio kurvom a istoričari umetnosti njegovu pišaonicu uzdigli do umetničkog simbola epohe? Posle toga put dalje vodi ka neljudskom, ka propadanju u ponore negativne teologije avangardizma. Pojavili su se antihramovi, centri poništenja svetosti, koji donose samo haos i rasulo. Gradovi se polako pretvaraju u jedan jedini, u Nekropolis, u živi elektronski organizam koji će čelikom, strujom i apsurdom okovati celu planetu, kako je predvideo opat Pjer Tejar de Šarden. O svetu izopačenih vrednosti Žan d'Ormeson kaže: "Ako niko ne zna da iscrta vrt, izgradi hram, napiše odu, proslavi kult bogova, kako je moguće obnoviti kulturu i civilizaciju, obnoviti radost života i spoznaje?"

Modernu umetnost kao carstvo inverzije prvi je sagledao Miro Glavurtić, okultni ali i ultrakatolički vođa grupe "Mediala". Mirča Elijade je primetio da su dojučerašnji bogovi umetnosti bačeni na smetlište, a lepota je, smatra Hans Sedlmajr, odavno demolirana. Na putu ka konačnom trijumfu (post)moderne prosečnosti ukinuto je estetsko. Kritičar koji bi hteo da uspostavi vrednosni kriterijum nalikovao bi Don Kihotu.

Umetnicima koji se suprotstavljaju prevlasti boga Mamona teže je nego drugima. Oni nose krst od ružinog drveta, mirisan i trnovit. Umetničko su podzemlje, izgnanici iz današnjeg sveta, martiri lepote. U skladu sa nadom Jozefa Bojsa da umetnik više nikada neće uzeti kičicu u ruke, proglašeni su za kopiste, kičere i anahroniste. Malo ko je svestan da ni modernizam nije oslobođen kiča.

U celoj Evropi u novije vreme postojao je samo jedan slikar obnovitelj ingenioznih zahteva simbolista. Nastojao je herojski, uprkos vremenu, da razloge lepog dovede do kraja. U čemu je smisao ovakvog potpunog predavanja čarima slikarstva i upornog, viteškog neposustajanja? Nije li to možda egocentrizam majstora koji se uzdigao iznad ostalih i sa visine posmatrao ljudsko stado? Ili je u pitanju hir, kapric nekog kome su podjednako strani nedoučeni slikari kao i eksperimentatori koji ne pomišljaju da bi publici trebalo ponuditi i malo umetnosti? Nije li to aristokratski prezir pobednika, onog koji je najviše i najbolje uradio, i tako odbacio slabosti i prljavštinu ovog vremena?


U ONOSTRANOJ SVETLOSTI

Željko Tonšić se možda poslednji tako ponosno, elegantno, vešto i slobodno uzdigao iznad ruševina svetske umetnosti. Tematika njegovog slikarstva ne može se razumeti bez katolicizma, koji je aktivno ispovedao (i sahranjen je na malom katoličkom zemunskom groblju).

Neki od najvećih srpskih umova proglašavali su Beograd tajnim centrom sveta. Tonšić je proizašao iz beogradske gnoze, ezoterijskog kruga, ali je prevazišao uske okvire i određenja. Spasao se iz sveta truleži i za života vinuo u netruležno carstvo lepote, dobrote i istine, dosegnuvši kosmičku, onostranu svetlost. Njegova magičnost, snovi i slava koja raste ukazuju da je izabran.

Mislioci, monasi i umetnici poput njega svojim činodejstvovanjem brane ovaj svet od potpunog raspadanja, plamte duhom, otvaraju puteve sakralnom. Neki to čine možda samo u ime jednog cveta ili velikog belog oblaka. Za Željka Tonšića je kult savršenstva i forme bio iznad svega. Ratnicima za lepotu ovaj svet zapravo ništa ne znači. Njihovom delu se ne može ništa dodati niti oduzeti. [...]

Piše: Dejan Đorić
Deo teksta preuzet sa: SRBIJA nacionalna revija: Čovek biblijskih snova

[Angelina]

*
ŽELJKO TONŠIĆ


SLIKA JE NEMA PESMA

Predstavnik simbolizma kod nas, Željko Tonšić, važi za jednog od naših najboljih slikara. Imali smo tu čast da ga posetimo i porazgovaramo o njegovom viđenju umetnosti i životu slikara u Srbiji. Ljubazno nas je ugostio u svojoj umetničkoj radionici u Zemunu, gde smo se divili njegovim slikama i radovima njegovih učenika. Prenosimo Vam samo deo razgovora o srpskom slikarstvu današnjice i o njegovim učenicima koji upravo tu vredno rade i razvijaju svoj talenat.

Pripremajući se za intervju, primetili smo da na internetu i u medijima uopšte, ima vrlo malo podataka o vama. Zašto je to tako?

■ Postoji jedna izreka Mutum est pictura poema (slika je nema pesma) i to je istina. Ako slika ne govori sama za sebe, dodatna naracija je izlišna.
 
Jedan deo našeg čitalaštva jesu mladi neafirmisani umetnici koji tragaju za svojim stilom. Pričajte nam o Vašem umetničkom putu, traganju i sazrevanju. U ranoj mladosti ste učili industrijski dizajn?

■ Išao sam u srednju dizajnersku školu (tada se zvala Škola za industrijsko oblikovanje) na odsek industrijskog dizajna, koji je ouvek važio za najteži smer. Tamo sam naučio da budem precizan i pedantan. Već tada sam adaptirao podrum u kući gde sam živeo i sve svoje slobodno vreme provodio sam crtajući. U tom podrumčetu sam dočekao i kraj studija.

Kako ste se odlučili da posle akademije, gde ste diplomirali na odseku za fotografiju, postanete slikar?

■ Dok sam bio na akademiji razmišljao sam o opredeljenju. Činilo mi se da grafički dizajn, a i fotografija, moraju da se uče, a da će slikarstvo već nekako samo moći da me osvoji. Tako je i bilo. Posle studiranja radio sam nekih desetak godina grafički dizajn, ali me to nikada nije preterano zanimalo kao klasičan crtež i slika. U galeriji Stara kapetanija 1992. godine imao sam samostalnu izložbu crteža, koja je proglašena za izložbu meseca. Posle toga sve više ulazim u svet slikarstva. Predamnom je bio mukotrpan period analize, samokritike, učenja, rada, rada i rada... NULA DIES SINE LINEA.

Koliko su danas slikari u Srbiji slobodni i iskreni u svom radu?

■ Današnja umetnost uopšte daje prioritet priči "Carevo novo odelo". Tako su se i mnogi slikari prekvalifikovali u kamermane, cirkuzante, nadrimislioce, glumce naturscike i šta već ne. Najveći glasnogovornici u ime slikarstva su ili loši slikari ili to uopšte nisu. Studentima slikarstva  predaju profesori iliti "profesori" koji blage veze nemaju ni sa slikom ni sa crtežom (čast izuzetcima). Uzgred, crtež je esnafski osnov. Ali to je tema mnogo kompleksnija i zalazi u još neke oblasti. Naravno tu je i onaj drugi deo priče, ali mislim da su njeni akteri u manjini. U svakom slučaju, imaju moje poštovanje.

Za Vaše slike kažu da zrače pozitivnom energijom i mističnošću. Kako uspevate da prenesete tu energiju na platno?

■ Dosta toga se dešava nesvesno. Slikari su uvek su u nekim svojim svetovima i razmišljanjima. Iskonski slikar je konstantno u svojoj slici. On i kada priča o nečemu sasvim drugom, jedan deo njega razmišlja o slici. Tako nastaju slike koje imaju energiju. U suprotom, ukoliko slikari ne razmišljaju, oni se pretvaraju u štanc mašine. Moderni slikari kada nešto naslikaju moraju to da objasne na 25 strana teksta. Sliku primetiš ili ne primetiš.
 
Kakav utisak treba slika da ostavlja na posmatrača?

■ Posmatrač kada vidi pravu sliku, ona mora da mu odveže pertle, da mu zarumeni obraze, da ga ostavi bez daha. Ako se to ne desi, onda je to delo više slikovnica nego bilo šta drugo. Kada sam jednom prilikom bio u Njujorku video sam u jednom zamku izloženu sliku Van Ajka. Bio sam očaran. Tri sata sam sedeo, gledao je i upijao svaki njen delić. Čak sam joj i miris osetio, bogobojazni, tamjanski. I danas mi je u čulima ta slika.

Dakle, može se reći da je na Vaš rad najviše uticao Van Ajk?

■ Recimo da ja naginjem ka takvoj vrsti slikarstva u tehničkom smislu. Pristup stvaranja svemirskog prisustva i po horizontali i po vertikali.

Kritičari Vas nazivaju jednim od najboljih slikara fantastike, recite nam kako Vi doživljavate taj pravac.
 
■ Ako je tako, onda sam u lepom društvu. Iako je prisutna u skoro svim pravcima u umetnosti, slikarstvo fantastike danas nije baš omiljeno u pojedinim slikarskim krugovima. Pravac je vrlo zgodan za uhlebljenje raznim mazalima i problematičnim tipovima, kako kreativno tako i zanatski. Inače, sama fantastika je širok pojam. Eto, apstraktna slika koja je po nekima diametralna sa ovim pravcem je čista fantastika (naravno ako je iskrena).
  
Šta je za Vas bitnije u slikarstvu, veština ili ideja? Na šta publika kod nas najviše reaguje?
 
■ Da li ste negde videli ćopavu balerinu ili kljakavog pijanistu? Naravno da je tehnika bitna, ali ništa ne vredi bez kreativnog dela. Jedno bez drugog ne ide, mora da se prepliće. Sve češće srećem ljude koji su željni toga da vide pravu sliku. Slikanu sliku, onako, baš. Dosta im je tufnica, jufkica, cepanja, grebanja... gologuzih gegova i šta sve ne.

Naša redakcija je pokrenula konkurs na temu "Kreativno ili klonirano". Da li mislite da kod nas ima mnogo "kloniranja"?
 
■ Naša mala sredina je veoma kopirantska. To je bilo, jeste i biće. Pariz, Njujork, London... kako to gordo zvuči. Ko nije pogledao japanski film "Ahil i kornjača" (Achilles and the tortoise) od Takesi Kitana, neka to obavezno učini. Dosta toga će mu biti jasnije.
 
O Vama je pisano da živite u svom svetu, ne dozvoljavajući realnosti da Vas poremeti. Da li je to uvek tako ili neki nemili događaj koji život nanese pronađe svoj put i utisne se u Vaš rad?
 
■ Naravno, samo što se ja sa tim borim na drugačiji način. Dan pre nego što je počelo bombardovanje, počeo sam da slikam Arhangela Gavrila (slika Ave Maria). Slikao sam je sve vreme koliko je trajao rat. Poslednjeg dana bombardovanja sam je i završio. Viđao sam tada da su neki umetnici slikali nekakve mrtve ptice, vatru, neke užase. Čovek ne treba da se bori protiv crnog sa još crnjim, protiv crnog se boriš belinom. Tako sam se ja branio i to je moja "ratna slika".
 
Ostatak intervjua na: Creative Art Magazine