Milutin Dedić (1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Milutin Dedić (1935)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milutin Dedić (1935)  (Pročitano 6313 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 21, 2015, 05:23:23 pm »

*





MILUTIN DEDIĆ


Milutin Dedić (rođen u Šibeniku, Kraljevina Jugoslavija, 1935.[1] od oca Jovana i majke Jelke) je srpski akademski slikar, istoričar umetnosti i putopisac.[2]


BIOGRADIJA

Rođen je u srpskoj porodici u Šibeniku, od oca Jovana i majke Jelke Dedić. Ime je dobio po srpskom Kralju Milutinu. Oženjen je, ima dva sina, Luku (akademski slikar), i Filipa (diplmirao filmsku montažu).[...]

Milutin je u Beograd došao 1957. godine, a 1962. godine je diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Milutin Dedić je bio učesnik preko 30 međunarodnih i domaćih umetničkih kolonija, izlagao je u Republici Srbiji, Republici Srpskoj i inostranstvu.[2] Posebno je zanimljivo da je više od dvadeset puta posećivao manastir Hilandar, (koji je obilato pomagao Kralj Milutin, gde je na mestu stare crkve sagradio novu sabornu crkvu), koji mu je bio velika inspiracija u preko 500 crteža i slika na kojima se nalazi manastir Hilandar. Česti motivi na Dedićevim slikama su vodenice, okeanska pučina, istorijski krajputaši i spomenici ljubavi, manastiri, kulturno-istorijsi spomenici, lepote u Srbiji, a pre raspada Jugoslavije i u rodnom Šibeniku, i širom Dalmacije.[3]

Milutin Dedić je sastavio 40 ukoričenih kljiga, koje broje oko deset hiljada stranica, ispunjenih zapisima, a sa četiri hiljade portreta i tri hiljade crteža. U posebnim blokovima su još dve hiljade radova većeg formata i u koloru.

O svom životnom putu Milutin Dedić između ostalog kaže: "Do 1962, kada sam diplomirao, promenio sam trideset i pet adresa i isto toliko gazdarica, studirao sam i radio kao konj, sve i svašta. Ne, nijednog trenutka nisam pomišljao da odustanem, da se vratim... Jeste meni Šibenik u srcu, ali mi je Srbija u duši. To se lako da objasniti ..."

Kao poznavaoca srpske tradicije i kulturne baštine, manastira Hilandar, Milutina Dedića nazivaju slikarom kulturne baštine.[3] [sr.wikipedia]


Reference

[1] Srpska pravoslavna crkva: SOZ-e Eparhije banjalučke: Predavanje na temu: "Hilandar zauvek" 16.04.2010.
[2] Glas srpske: Hilandar — duhovna riznica kroz vjekove — Milutin Dedić
[3] Ilustrovana Politika: Milutin Dedić gospodar vetrova


Fotografija: Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 21, 2015, 05:30:41 pm »

*

MILUTIN DEDIĆ — SLIKE






Hilandar
Izvor: Grid Point graphic desing
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 21, 2015, 05:30:49 pm »

*

MILUTIN DEDIĆ — SLIKE






Bez naziva
Izvor: Grid Point graphic desing
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2015, 07:14:01 pm »

*
POZNATI U PRNJAVORU


MILUTIN DEDIĆ GOSPODAR VTROVA


Imao je samo sedamnaest godina kada su ga vetrovi uzeli u svoje naručje, ali nikada nije pomišljao da odustane i da se vrati. Jer, jeste mu Šibenik ostao u srcu, ali mu je Srbija sve vreme u duši

Svako ispisuje redove svoje knjige koja će ga predstaviti i smrtnicima, i onom koji, ionako, sve zna. Milutin to radi zbilja: njegovi čudesni dnevnici u sveskama optočenim kožom nižu se na polici kraj vrata teskobnog ali svetlog stana pri vrhu dugačke trinaestospratnice što je pre dvadesetak godina nikla na uglu Vladetine i Ulice 27. marta, ispod Tašmajdanskog parka. Svoje dnevnike smera da pretoči u knjigu, u neki povesni roman o sebi i drugima. Otuda, valjda, revnosna strast kojom ih ispisuje, oslikava i ređa po vremenskom sledu.

― Zar ti ne vodiš dnevnik? ― upitao je tobož zgranuto kada je uhvatio zbunjeni pogled gosta. ― Možda nije kasno? Pa, ja sam svoj počeo da pišem i slikam još kao šesnaestogodišnjak…

Sa zida je teatralno skinuo uramljenu sliku: crtež nekakve dalmatinske kalete sa stablom masline pred kamenim zdanjem što zauzima centralno mesto kompozicije rađene olovkom. Pri dnu je datum: 1951. godina.

― Moj prvi crtež. Mati ga je sačuvala zbog mene, ja ga čuvam zbog nje. To je početak svega, pa i mojih dnevnika... Nego, imam za vas jedan zahtev i dva pitanja! Prvo, da odmah pređemo na "ti", da se ne zbunjujemo i ne plašimo jedni druge. Onda, jeste li gladni? Da ispržim na brzinu omlet? Ne?! Dobro de, a što ćete popiti?

Tako smo se upoznali i sprijateljili.

Posadio nas je na rastrešeni trosed ispod zida na kome je, al fresko, oslikana jedna stara gravira Šibenika. Okolo su bile njegove slike koje se još nisu osamostalile. Na vitkom poljskom štafelaju, umesto platna, stajala je ogromna knjiga. U uglu sobe je stara amfora optočena naslagama krečnjaka, a kraj nje niska polica sa školjkama koje svedoče o savršenstvu prirode. Ispod ogledala starinske psihe stoji prašnjavi model oronulog jedrenjaka i do njega globus, artefakti čovekove neutoljive žeđi za skitanjem. Ispod je gomila velikih tamnih ključeva za brave od konoba, kuća, crkava i kapela, zagubljenih železničkih stanica, konačišta... [...]


Uloga Brojgela i Bokerinija

Zapravo, bilo je teško ustanoviti da li živi u ateljeu ili slika u stanu? Kako god da je, po raskalašno veselom neredu lako se dalo otkriti da tu obitava sam.

― Odavde upravljam klimom ― govorio je širom otvarajući prozore kako gostima ne bi uskratio mogućnost da se samoubijaju cigaretama. ― Odavde, sa ovog ćuvika, ja upravljam svojim i tuđim životima, tu primam pacijente... Ali, nisam sam. Imam dva sina: odrasli ljudi, taman posla da još žive sa mnom. Kad deca žive s roditeljima, svašta može da im padne na pamet. Stariji Luka baš priprema magistarsku izložbu na Likovnoj akademiji: marljiv je, dobar, talentovan i pobožan. Mlađi Filip još nije diplomirao jer se satire od posla: on je filmski montažer. Ali, ne znam smem li da ih hvalim toliko, da se ne iskvare zbog toga? Inače, u našoj porodici svi smo na tom terenu... Umetnici.

Ispod glasa je poverio sagovornicima da se dobro razume u ljude, a osobito u žene. Ovo drugo bi mogao i da dokumentuje: jer, razvodio se dva puta. To je, objasnio je smejući se, pre svega stvar životnog iskustva. Onda se uozbiljio i zamislio.

― Moja majka je bila nepismena žena, a nikada nije želela da se opismeni. Radila je kao služavka po bogatijim kućama od naše. Ali, ona je svojim oštrim okom merila debljinu ljudske gluposti, laži, perfidije i podlosti. Zbog toga je želela da joj sinovi budu dobri ljudi. Rano je primetila da u bratu i meni nešto čuči: u njemu poezija i muzika, u meni slikarstvo. On je besomučno svirao na flauti i klaviru, a ja sam crtao, i sve pod njenom budnom pažnjom. Bezbroj puta mi je pocepala crtež uz reči: "Ovo ništa ne valja." Arsen je svirao Bokerinija, što je za nju bilo gotovo potpuno iracionalno, ali je i njega opominjala... A onda me je siromaštvo poteralo od kuće. Imao sam samo sedamnaest godina kada su me vetrovi života uzeli u svoje naručje.

Poneo je sa sobom samo jednu knjigu. Bila je to Brojgelova monografija sa čudesnim predgovorom akademika Marjana Matkovića. Tu knjigu, ponovo ukoričenu, čuva kao posebnu relikviju.

― Ja sam preskočio osnovnu školu. Kada je trebalo da pođem u prvi razred, počeo je rat, pa su partizani i skojevci svaki čas bacali bombe na italijanske škole. Kada su 1943. došle ustaše i NDH, nama pravoslavcima je bilo zabranjeno školovanje. Posle oslobođenja meni su, zbog godina, odredili da odmah pođem u prvi razred gimnazije. Da, kao danas peti razred osnovne. I tada sam, u izlogu jedine šibenske knjižare, a držao ju je otac Igora Mandića, ugledao knjigu koja me je opčinila. Nisam mogao da pročitam čak ni naslov, ali morao sam da je imam. Kukumavčio sam majci da mi je kupi iako nismo imali ni za kruh. Bilo je u njoj i besa i tuge kad me je dohvatila za ruku i odvela u knjižaru. Šjor Mandić je znao da smo uboga sirotinja, pa je obećavao da će mi dozvoliti da dođem kod njega kad god hoću da prelistavam knjigu. Ma, kakvi: ja sam zapeo da je imam kao da mi od toga zavisi život. Moja dobra mati je posudila novac, tada basnoslovnih dvesta deset dinara, i kupila mi je. Tek na prvoj godini fakulteta spoznao sam kakvo je to blago. Zbog te knjige sam putovao u Španiju da bih obišao muzej Prado i video originalnu Brojgelovu sliku "Trijumf smrti". I sve ostalo, a naročito slike Franciska Bajea, Gojinog šuraka, fantastičnog španskog slikara, za koga mnogi u Srbiji još nisu čuli.


Tajna s više lica

Kada je 1957. došao u Beograd, shvatio je da mu je Likovna akademija nedostupna. Naime, morao je da radi, da se izdržava, a tamo nikada nisu primali vanredne studente. Zato se i upisao na Filozofski fakultet da studira istoriju umetnosti. Uporedo je, naravno, slikao u Šumatovačkoj...

― Do 1962, kada sam diplomirao, promenio sam trideset pet adresa i isto toliko gazdarica, studirao i radio kao konj, sve i svašta. Ne, nijednog trenutka nisam pomišljao da odustanem, da se vratim... Jeste meni Šibenik u srcu, ali mi je Srbija u duši. To se lako da objasniti...

Bila je to priča koju nikada nikome nije poverio! Nešto kao ― porodična tajna.

― Moja dobra mati Jelka je rodom iz jednog zabitog sela u Dalmatinskoj zagori. Kakvo je selo, najbolje govori ime ― Rupe. Nalazi se u gornjem toku reke Krke, na petnaest kilometara od Skradina. Samo, krajolik je fantastičan: surov, a prelep. To im je sam Bog dao. Rupljani su tu došli posle Kandijskog rata 1690. godine iz Hercegovine. Bili su Srbi, pravoslavci, a nazvali su ih Bunjevci jer su bili sa obala reke Bune... Moja majka je bila od Miškovića... Ali, kad su prispeli, vlast im postavi uslov da se pokrste. Da pređu u katoličanstvo. I, šta će narod, Bog je jedan, tešili su se ostavljajući staru veru. Samo jedna porodica nije pristala, pa su je izmestili na kraj sela, da ne upadaju u oči kad naiđe neko od svetovnih ili crkvenih velikodostojnika. To su Nadoveze, od njih je onaj naš poznati fudbaler. Mati se udala za oca Jovana Dedića, Srbina, 1929, pa je opet morala u pravoslavlje. Upokojila se 19. februara, iliti veljače, 1995, uoči one čuvene vojno-redarstvene operacije "Oluja". Bilo je to u vreme kada je svaka komunikacija sa Šibenikom bila nemoguća. Ja, uostalom, od početka tog užasa nisam odlazio onamo, ali sada je to bio dug prema materi, prema poreklu. Brat Arsen mi je iz Zagreba javio ovu tužnu vest preko pevača Lade Leskovara. Zvao sam ga odmah telefonom i zavapio: "Ne sahranjuj!" Tri dana sam putovao do tamo, naokolo... E, u Šibeniku postoje tri groblja: katoličko, pravoslavno i ― partizansko, a jedino ovo poslednje, na osam kilometara od grada, ima uređaje za čuvanje tela pokojnika. Smestili su je onamo iako ona nikada nije volela partizane. Znao sam da je pobožna žena i da je u duši ostala katolkinja, pa sam otišao kod don Marka da ga zamolim da joj održi opelo. Imao je uslov: da se opelo održi na partizanskom groblju i samo u krugu porodice, kako neko ne bi pomislio da vrbuje pravoslavce. Bio je to šekspirovski prizor: partizansko groblje, katolički pop, a mi pravoslavci. Majku smo posle toga sahranili u grobnici na pravoslavnom groblju. I ceo taj katolički Šibenik je došao na njen sprovod. Za tu priliku je neko otvorio staru crkvicu... ma, popovi su odmah pobegli... i bar stotinak njih je ušlo da zapali sveću za dušu dobre starice.


Gde su sad Italijani

Kaže da je Gete bio sasvim u pravu kada je napisao: "Kad ti majka umre, počinješ da stariš." Posle ostaju uspomene, sećanja na ono što jeste, što je moglo a nije, ili je bilo a nije trebalo.

― Od materine smrti nisam išao onamo ― uzdahnuo je. ― Nije mi stalo. U Šibeniku me sad niko ne zna iako sam tamo priredio jednu veliku izložbu; rano sam otišao, šta li. Ali, postoji taj grob i stela nad njim koja takođe ima svoju priču.

Ispod oka je proverio da li nas još zaokuplja pažnja, pa kad je dokučio da ga slušamo netremice, nastavio:

― Na starom groblju pravoslavna sirotinja je sahranjivana u zajedničkim grobnicama. Kao sad ove, masovne. Osama posle smrti je bila privilegija imućnih. E, na tom groblju je bila i grobnica u koju je jedan talijanski plemić, neki Inkjostri, sahranio svoju suprugu Darinku. Srpkinju. Umrla je tokom Prvog svetskog rata, a ta grobnica i to groblje su joj je bili poslednje želje. Bila je to "il grande inamorata", velika ljubav... Kada je ovaj plemić umro ili otišao, ne znam, grobnicu su nasledile njihove sluge. Mati je doznala za to, pa je otišla kod njih i kupila je plativši sve pošteno. I tada me je pozvala telefonom da me pita šta da radi sa tekstom na steli, a ja sam joj rekao da ne dira ništa dok ja ne dođem. Kad sam stigao u Šibenik, imao sam šta videti: na steli su bila dva teksta, jedan ispisan na talijanskom, a drugi na onom kitnjastom crkvenoslovenskom. U prvom, gde je na talijanskom, naravno latinicom, pisalo "Ovde počiva naša sestra u bogu Darinka...", to Darinka bilo je napisano ćirilicom. Opet, u crkvenoslovenskom tekstu, samo je njeno prezime Inkjostri bilo napisano latinicom. Mi smo pri dnu stele dodali naše prezime Dedić ne remeteći prethodni tekst, uvereni da je to istovremeno i spomenik našoj materi, i ljudskoj plemenitosti i razumevanju. Voleo bih da taj spomenik mogu videti neke budale koje pričaju o toleranciji...

Posle smo pričali o slikarstvu, a ja sam nehotice pokazao svoje neznanje zapitavši ga kojim stilom slika.

― Kada je Sava Šumanović, posle silnog zlopaćenja, došao u Šid kod svoje majke, naslikao je onu svoju kolekciju predivnih sremskih pejsaža, plus kupačice. Onda su mu 1937. godine rođene tetke organizovale izložbu u "Cvijeti Zuzorić", i na njoj se tada okupio silan svet i mnogi novinari. Skolomotali su ga sličnim pitanjima: kojim stilom slika? A on, koji je prošao kroz najbolje likovne škole na svetu i učio od najvećih majstora, mrtav hladan im odgovori: "Ja slikam onako kako najbolje umem." Ma, ko te pita za manir. To je izmišljotina. I ja... Recimo ovako: poštujući sva elementarna likovna pravila, onaj zanatski deo, neobično mi je važno da u sliku unesem doživljaj, ali i poruku, s nadom da će do nekoga dopreti.

Na kraju nam je pokazao svoju kolekciju starih ključeva. Ima jedan od kase izvesnog dubrovačkog trgovca iz četrnaestog veka i od stare konobe u selu Rupe, u Zagori, nadomak Skradina.

― Svratite još koji put, da vam pričam o svojim skitanjima svetom...

Miloš Lazić
Tekst objavljen u Ilustrovanoj politici
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 21, 2015, 07:25:30 pm »

*
MILUTIN DEDIĆ:


HILANDAR U TEMELJIMA SVETSKE CIVILIZACIJE

Hilandar je nepresušan izvor ne samo srpske kulture, umetnosti i duhovnosti, on je u samim temeljima svetske civilizacije.

Parafraziram jednu misao velikog engleskog glumca Lorensa Olivijea, koji je možda najbolji tumač Šekspirovih dela: "Gospodo, ja kada izlazim na pozornicu, imam povećanu odgovornost da vodim računa kako govorim jer je na tom jeziku pisao Šekspir." Srbi koji se bave umetnošću i duhovnošću moraju da vode računa da u njihovom životu postoji Hilandar.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" putopisac, istoričar umjetnosti i slikar Milutin Dedić, koji je svoj stvaralački put najčešće usmjeravao prema manastiru Hilandar, gdje je boravio dvadeset puta i oslikavao njegove zidove.

Sveti Sava je išao bos, bio je veliki ljubitelj siromašnih, pa je jednom prilikom na tržnici u Solunu tražio da ga prodaju da se tim parama nahrani sirotinja, a danas vidimo da nije tako. Danas kada se voda zamutila moramo da se vratimo izvoru, a taj izvor je Hilandar ― kaže Dedić.

GLAS: Ime ste dobili po kralju Milutinu, koji je bio i jedan od ktitora koji su tokom vijekova darivali manastir i pomagali razvoj Hilandara. Izgleda da je Vama kralj Milutin, osim imena, u nasljeđe ostavio i ljubav prema Hilandaru?

DEDIĆ: Moguće je da postoji neka neraskidiva veza u vezi sa tim. Nisam nikada dublje o tome razmišljao, rekao bih da je to slučajnost, jer je sveštenik koji je bio u Šibeniku pre Drugog svetskog rata odlučio da srpskoj deci daje imena po imenima značajnih srpskih ličnosti i odredio da se zovem Milutin. Verovatno je on u svojoj viziji koncipirao neke događaje. Međutim, moja ljubav prema Hilandaru je nešto vrlo dublje i trajnije što me inspiriše.

GLAS: Koliki je značaj umjetničkih riznica Hilandara?

DEDIĆ: Hilandar je nepresušan izvor ne samo srpske kulture, umetnosti i duhovnosti, on je u samim temeljima svetske civilizacije. Parafraziram jednu misao velikog engleskog glumca Lorensa Olivijea, koji je možda najbolji tumač Šekspirovih dela: "Gospodo, ja kada izlazim na pozornicu, imam povećanu odgovornost da vodim računa kako govorim jer je na tom jeziku pisao Šekspir." Srbi koji se bave umetnošću i duhovnošću moraju da vode računa da u njihovom životu postoji Hilandar. Sveti Sava je išao bos, bio je veliki ljubitelj siromašnih, pa je jednom prilikom na tržnici u Solunu tražio da ga prodaju da se tim parama nahrani sirotinja, a danas vidimo da nije tako. Danas kada se voda zamutila moramo da se vratimo izvoru, a taj izvor je Hilandar.

GLAS: Učestvovali ste na više od trideset međunarodnih i domaćih umjetničkih kolonija. Koliko su kolonije značajne za mlade stvaraoce?

DEDIĆ: Kolonije pružaju mogućnost da dođe do susreta starijih i iskusnijih slikara sa mladima koji su tek zakoračili na put tajnih horizonata umetnosti. Možda se one u današnje vreme malo zloupotrebljavaju, jer ljudi putem kolonija lako dolaze do kvalitetnih dela, ali zanemarićemo tu devijaciju. Ono što je bitno reći je to da kolonije podižu likovni i kulturni nivo, a za mlade umetnike to je jako važno.

GLAS: Česti motivi na Vašim slikama su vodenice, okeanska pučina, istorijski krajputaši... Gdje sve pronalazite inspiraciju za djela?

DEDIĆ: Sve ono što je u najboljem smislu proizvod ljudskog duha, pameti i ljudskih ruku, privlači mi pažnju. Iskren izraz ljudskih emocija i doživljaja budi u meni želju za stvaranjem, ali ne da bih od toga pravio neki spektakl, nego da u okviru svojih mogućnosti premostim prošla vremena kako bi to imalo svoju projekciju u budućnosti. Pre nekoliko godina imao sam izložbu koja se zvala "Povratak u budućnost" i želeo sam da pokažem da nema budućnosti ako ljudske vrednosti ne vidimo na pravi način. U tome je smisao mog odnosa prema svetskoj baštini, u okviru koje poseban akcenat stavljam na srpsku baštinu, koja nije dovoljno afirmisana.

GLAS: Iza Vas je tridesetak samostalnih izložbi u Srbiji i svjetskim metropolama. Kako je publika u inostranstvu reagovala na Vaše slike?

DEDIĆ: Vrlo su čudne reakcije i iskustva sa izložbi. Na jednoj svetskoj izložbi brzih crtača koja je održana u Trstu 1993. godine trebao sam da dobijem prvu nagradu, kao najbolji brzi crtač na svetu. Pošto sam Srbin, a bili smo do te mere satanizovani, dobio sam treću nagradu. Međutim, toliko su bili "zaslepljeni" mojim crtežima da sam im nekoliko i  poklonio. Prilikom postavke jedne moje izložbe u Francuskoj ljudi su bili oduševljeni srpskim manastirima i vodenicama.

GLAS: Želju za putovanjima dobili ste još u Šibeniku, pored brodova, pučine, mornara... Koja mjesta niste posjetili, a voljeli biste da to učinite?

DEDIĆ: Svaki put kada izađem iz mog stana i ateljea na jedanaestom spratu velike zgrade u centru Beograda, pokajem se. Odatle imam priliku da vidim ceo Banat, Pančevo... Kada vidim tu ravnicu, Dunav i nebo, zamišljam neke horizonte i imaginarna snaga me provocira da pokušavam da sagledam šta se nalazi iza. Video sam mnogo toga u životu, ali to je malo u odnosu na ono što postoji. Ostalo je mnogo toga da se vidi, ali imam 78 godina. Bio sam prošle godine na Kavkazu i na Kubi i moram priznati da me kolena više ne slušaju.


Rodni grad

GLAS: Pričali ste da nikada niste pomišljali da se vratite kući, jer Vam je Šibenik u srcu, a Srbija u duši. Kakva Vas sjećanja vežu za rodni grad?

DEDIĆ: Prvo poglavlje knjige "Trg tišine", na koje sam posebno ponosan, odnosi se na moj život u Šibeniku, period detinjstva i mladosti do odlaska iz Šibenika. Šibenik je postao parametar za mnoge moje stavove i dileme. To je grad bogate tradicije. U Šibenik odem povremeno, jer mnogo vremena provodim na drugim mestima. Kada je reč o mom odnosu prema umetnosti i kulturi, Šibenik je nepresušna konstanta u mom životu.


Biografija

Milutin Dedić rođen je u Šibeniku 1935. godine. Diplomirao je istoriju umjetnosti na Beogradskom univerzitetu 1962. godine. Više od 20 puta posjećivao je manastir Hilandar, koji mu je bio velika inspiracija za više od 500 crteža i slika.

Česti motivi na Dedićevim slikama su vodenice, okeanska pučina, istorijski krajputaši i spomenici ljubavi, manastiri, kulturno-istorijski spomenici...

Sastavio je desetine ukoričenih knjiga, koje broje oko deset hiljada stranica ispunjenih zapisima, a sa četiri hiljade portreta i tri hiljade crteža. U posebnim blokovima su još dvije hiljade radova većeg formata i u koloru.

Aleksandra Madžar | 15.12.2012 | Glas Srpske
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: