*
DRAGOMIR GLIŠIĆ (1872—1957)i ukus njegovog doba120 godina od rođenja jednog slikara
Počeci srpske likovne umetnosti dvadesetog veka vezuju se za mali broj ličnosti, pa njena istorija nije toliko bogata imenima da bi se neko od njih moglo prepustiti zaboravu. Jedno od njih je ime Dragomira Glišića. Ipak, umetnikovu godišnjicu je, tokom leta, obeležila samo slikareve kći, takođe slikarka, Mara Glišić-Ristić (1911) u umetnikovom ateljeu i dvorištu porodične kuće, u krugu prijatelja, jednom prigodnom izložbom svojih i očevih radova.
Dragomir Glišić počeo je kao samouk, u rodnom Valjevu, radeći portrete sa fotografija. Zapazio ga je pisac Ljubomir Nenadović i ohrabrio da se bavi slikarstvom. Od 1895, Glišić uči u Beogradu kod Kirila Kutlika, kao najstariji đak prve generacije ove prve crtačko-slikarske i umetničko-zanatske škole u Srbiji; negde u isto vreme kad i Milan Milovanović (1876—1946), Kosta Miličević (1877—1920), Nadežda Petrović (1873—1915).
Od 1899. do 1904. boravi u Minhenu, gde završava akademiju, a jedno vreme uporedo pohađa umetničko-zanatsku školu. Ponovo u Beogradu, najpre kratko radi kao karikaturista, i kao predavač u večarnjim zanatskim školama. Posle neuspelog osnivanja privatne slikarske škole, 1904/5. dobija mesto nastavnika crtanja u III beogradskoj gimnaziji. Za pedagoški rad će više puta biti odlikovan ordenima Svetog Save. Postaje član "Lade" (1904) i Srpskog umetničkog udruženja (1907). Od 1912. do 1918. učestvuje u svim ratovima Srbije. Vreme 1916—1918. provodi na formacijskom mestu ratnog slikara i fotografa, koje je tada postojalo u srpskoj vojsci. Na samom frontu izrađuje veliki broj fotografija, crteža, karikatura, skica i uljanih slika. (Ima podataka da je ratni slikar bio još 1913, ali iz toga doba nema sačuvanih ratnih radova.) Godine 1919. postaje član Udruženja likovnih umetnika (1929. predsednik). Rat je odneo puno godina: pre njega bio je "jedan od mladih", u međuratnom periodu, ostaje jedan od retkih aktivnih slikara svoje generacije, i tada se već svrstava u "starije" i konzervativnije. U želji da sačuva akademski zanat, sa istomišljenicima osniva Udruženje kvalifikovanih likovnih umetnika (1929—1932). Praćen postepeno sve uzdržanijim sudovima modernih kritičara, ali omiljen u publici i među kupcima (jedna njegova slika nalazi se i u Šlomovićevoj kolekciji), Dragomir Glišić ostavlja za sobom veliki broj portreta, mrtvih priroda, pejzaža i ikona, a izlaže po nekoliko puta godišnje, po pravilu, na raznim grupnim izložbama. Pored svih ličnih nesreća i gubitaka, nastaviće da radi i tokom drugog rata, i kasnije, bukvalno do poslednjih dana života. Pod brižnim okom kćeri Mare, izgled njegovog ateljea, sa najotpunijom zbirkom njegovih radova, ostaće neizmenjen od 1957. do danas.
Kroz dugogodišnji rad Dragomira Glišića prelama se ceo tok srpskog slikarstva prve polovine dvadesetog veka, svaka promena i novost. U osvetljenju i crtežu nekih njegovih ranih dela prepoznaju se tragovi secesije. U nekim drugim, bojom i slobodom poteza postiže ekspresionistički izraz. Na solunskom frontu, pod jakim suncem i (zbog nedostatka vremena) radeći brzo, postiže impresionističku formu. U trećoj deceniji, glatkim slikanjem upotrebom linije i modelujući tonom približava se klasičnoj struji, a izborom zanimljivog prirodnog oblika i ekspresionizmu forme. Pred nekim motivima vidi samo boju, pa se krajem dvadesetih vraća na opet aktuelnu upotrebu boje. Sebe nalazi i u poetskom realizmu i intimizmu, čija je shvatanja (okretanje realnom, starim majstorima, jednostavnost, prisnost) nosio u sebi odavno i kao nove tokove ih samo "dočekao" tokom tridesetih. Uoči drugog rata, umeo je da se izborom teme približi i tzv. "socijalnom slikarstvu".
Ali, dok su moderni umetnici ove promene duboko proživljavali kao faze razvoja nove umetnosti, u Glišićevom slučaju to su samo dijalozi sa modernom umetnošću, izleti u aktuelne tokove, posle kojih se vraćao na svoj osnovni, realistički način izražavanja. Naime, za razliku od svojih vršnjaka, začetnika moderne struje srpske umetnosti 20. veka, Glišić je pošao drugim putem. Danas se može smatrati začetnikom i vodećim predstavnikom jedne nedovoljno prikazane, ali u svoje vreme jake, aktivne i uticajne konzervativne struje u srpskom likovnom životu prve polovine 20. veka. U toku učenja kod Kutlika, njegovi uzori su bili Paja Jovanović, Uroš Predić i Đorđe Krstić. U Minhenu, upoznao je Ažbea, kod koga su učili mnogi moderni slikari, ali je bio okrenut Akademiji, uticajima Lajblovog realizma, Pinakoteci i starim majstorima čije je kopije izrađivao.
Ne menjajući svoje osnovne ideje o umetnosti (izložio ih je detaljno 1939. i 1957.) držao se u osnovi ralističkog načina rada. Modernizam je shvatio kao nastavak stare umetnosti i njeno formalno osveženje ("slikanje bez senke", "izostavljena anatomija a ostavljena samo glavna površina"). U Sezanu, Matisu i Van Gogu, na primer, video je umetnike koji su ipak "dobro savladali zanat", i u svoje radove unostili "sve pozitivne elemente akademskog znanja". Smatrao je, naprotiv, da mnogi srpski umetnici samo izgledaju "moderni" jer tog (akademskog) znanja nemaju. Slikajući stvarnost koju vidi, na isti način je i čitao modernu sliku; nikad nije prihvatio modernu ideju o slici nezavisnoj od vidljive stvarnosti. Elemente nove umetnosti uzimao je jedino kao dopune stare. Zato je mogao da prihvati secesiju samo do granice iza koje počinju vizije i metafizičke poruke, impresionizam do tačke iza koje se gube jasni oblici ili nastupa dvodimenzionalnost, formu ekspresionizma samo do početka deformacije oblika, kolorizam do tačke rastapanja forme. Ali nikako dalje. Apstraktno slikarstvo za njega je bilo "ludorija koja se ne može održati". Tu su granice forme, i shvatanja.
I ne samo Glišićevih shvatanja. Takav uzdržaniji stav nailazio je svojevremeno na simpatije u publici. Podaci govore da je u međuratnom periodu otkupljeno preko hiljadu i petsto njegovih slika, zato se može reći da su slikarstvo Dragomira Glišića i princip na kome se ono zasniva značajni kao pokazatelj ukusa većeg dela likovne publike njegovog doba.
Predrag Dragojević |
dragojevic/radovi
