Ignjat Job (1895—1936)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Ignjat Job (1895—1936)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ignjat Job (1895—1936)  (Pročitano 8646 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 15, 2015, 10:24:28 pm »

*




IGNJAT JOB
(Dubrovnik, Austrougarska, 28.03.1895 — Zagreb, Kraljevina Jugoslavija, 28.04.1936)

Ignjat Job, srpski slikar poznog mediteranskog ekspresionizma.

U Dubrovniku je pohađao školu, koju je prekinuo 1910. godine. Sa starijim bratom Cvijetom, osnovao je amatersku kazališnu družinu u Dubrovniku i glumio u predstavama Boj na Kosovu i Smrt majke Jugovića 1912—1913). Kasnije će biti i glumac u Trifkovićevom pozorištu u Nišu. Austrijske vlasti ga hapse zbog nacionalizma, prvo 1912, a zatim 1914. godine (stariji brat Cvjetan je poginuo kao dobrovoljac u srpskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata) i smeštaju u zatvor u Šibeniku, a kasnije u duševnu bolnicu.

U Zagrebu je studirao slikarstvo u Privremenoj višoj školi za umjetnost i umjetnički obrt (1917—1920) i još jednom na istoj (1935), ali sada sa nazivom Akademija likovnih umjetnosti. Boravio je i stvarao u Lambadi, Zagrebu, Rimu, Napulju i Kapriju, Beogradu, Kulini, Supetru na Braču, Splitu, Lumbardi i Komiži, zatim opet u Beogradu i Zagrebu.

Zajedno sa svojim kolegama Petrom Palavičinijem i Brankom Popovićem, Jovan Bijelić je 1926. godine formirao grupu "Oblik" kome pristupaju: Petar Dobrović, Živorad Nastasijević, Toma Rosandić, Veljko Stanojević, Sreten Stojanović, Sava Šumanović i Marino Tartalja kao članovi osnivači, a kasnije ovoj grupi pristupaju: Ignjat Job, Zora Petrović, Ivan Radović, Mate Razmilović, Risto Stijović, arhitekta Dragiša Brašovan. twishort.com

Fotografija: Katalog izložbe Ignjat Job — uzvitlan životom i stvaralaštvom
autor: Ljubica Miljković
Narodni muzej u Beogradu i Galerija RTS
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2015, 10:24:58 pm »

*

IGNJAT JOB — SLIKE





Dama u crnini (Portret žene; Portret moje žene), 1923.
ulje na platnu, 95 x 76 cm
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2015, 12:42:41 am »

*

IGNJAT JOB — SLIKE





Prolećni predeo I (Predeo), 1928.
ulje na platnu, 63,2 x 69 cm
Narodni muzej u Beogradu




Pejzaž sa alojama (Predeo; Primorski predo; Pejzaz), 1929.
ulje na kartonu, 50,5 x 72 cm
Narodni muzej u Beogradu




Dvorište, 1935.
ulje na šperploči, 39,6 x 50,2 cm
Narodni muzej u Beogradu




Zalazak sunca (Pejzaž s morem; Primorski predeo), 1935.
ulje na kartonu, 50,7 x 72 cm
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2015, 03:18:39 am »

*

IGNJAT JOB — SLIKE





Ostrvljani u krčmi (U krčmi), 1932.
ulje na platnu, 55,4 x 65,1 cm
Narodni muzej u Beogradu




Na žalu (Bahanal; Kompozicija), 1935.
ulje na platnu, 67 x 94 cm
Narodni muzej u Beogradu


* Navedeni su izvorni nazivi, pre svega iz kataloga tekućih izložbi i monografije Grge Gamulina, nekada i novi da bi se sa njima u budućnosti lakše snalazilo, a u zagradama su dati oni pod kojima se dela vode u inventarskoj knjizi Narodnog muzeja, pogrešno u pomenutom monografskom popisu i stručnoj literaturi. [Ljubica Miljković, autor Kataloga izložbe Ignjat Job — uzvitlan životom i stvaralaštvom]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 19, 2015, 03:18:48 am »

**

Ljubica Miljković
Katalog izložbe Ignjat Job — uzvitlan životom i stvaralaštvom
Narodni muzej u Beogradu i Galerija RTS


IGNJAT JOB
uzvitlan životom i stvaralaštvom


Kada su dr Miodragu Kolariću zagrebački kritičari zamerili što je radove Ignjata Joba uvrstio u Pola veka srpskog slikarstva, sa podnaslovom Slikarstvo beogradskog središta, u okviru Pola vijeka jugoslavenskog slikarstva 1900—1950, prikazanog u Modernoj galeriji u Zagrebu i Narodnom muzeju u Beogradu (1953), oglasio se dr Nikola Job, sudija zagrebačkog Okružnog suda. On je objasnio da naš stručnjak uopšte nije pogrešio, jer ne samo da stvaralaštvo njegovog brata jeste u beogradskom središtu i obogaćuje srpsko slikarstvo, nego se i sam Ignjat smatrao Srbinom, kao i njihov otac, jedan od vođa Srpske stranke u Dubrovniku, kojoj su pristupili i drugi članovi porodice Job. U poštovanje tradicije uverava i tragična činjenica da je njihov stariji brat slikar Cvijetan, Ignjatov uzor, poginuo kao dobrovoljac srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Ignjata Joba za srpsku umetnost vezuje i boravak u Srbiji (1912—1913, 1922—1927, oktobar 1934 — mart 1935), zatim redovno učešće na prestižnim smotrama u Beogradu i posle povratka u Hrvatsku. Nije nebitno ni to što je prve slikarske pouke dobio od Marka Murata, jednog od osnivača Društva srpskih umetnika Lada (1904), kojem se srbovonje u Dubrovniku ne prašta kod mnogih. Pri tom, da bi se oženio Viktorijom Oršić, poreklom iz Rumunije, prešao je u pravoslavlje 1919. godine. Sa drugom suprugom Živkom Cvetković, studentkinjom filozofije, organizatorom levičarskog pokreta na Beogradskom univerzitetu i ubrzo učiteljicom, venčao se, 1923, u crkvi sv. Save u Beogradu. Rano preminulom i neprežaljenom sinu, dao je ime svog kuma Rastka Petrovića, književnika i likovnog kritičara.

Opredeljenje je jedno — rodoslov drugo. Jobov deda po ocu bio je Italijan — starinom Francuz, a pradeda po majci Nemac sa korenima u Švajcarskoj. Prvi je u Dubrovnik došao iz Furlanije kao grenadirski narednik u austrijskoj vojsci i postao poznat klesar, drugi iz Švarcvalda da bi se pročuo kao časovničar. Njihov potomak Ignjat, iz milošte Inko, cenio je ljude i umetnost po najboljem što pružaju, a ne po pripadnosti određenoj naciji. On ne može da se izdvoji ni iz srpskog ni iz hrvatskog slikarstva, jer je stvarao, izlagao, uticao na likovni život i ostavio tragove i u Srbiji i u Hrvatskoj.

Umetnici pripadaju svima, posebno oni najbolji čiji dometi lako prelaze granice i postaju opštečovečansko blago. Njihovo lično uzdiže se do univerzalnog, što jeste suština umetnosti. Narodni muzej to nikada nije zaboravio. Nabavljao je i izlagao esencijalne tvorevine autora iz bivših jugoslovenskih republika i pre njihovog ujedinjenja. Mihajlo Valtrović, tada na čelu Narodnog muzeja, otvarajući izložbu 1898, u doba kralja Aleksandra Obrenovića, izrekao je ideju o neophodnosti spajanja južnoslovenskih naroda u duhovno kolo. Ubrzo su to uverenje realizovali kraljevi iz dinastije Karađorđević, Petar I i njegov sin Aleksandar, zatim i drugi vladari do i posle raspada Jugoslavije. Tako je formirana i sa prvobitnim usmerenjem produžila da traje Zbirka jugoslovenskog slikarstva XX veka, sa različitim nacionalnim školama koje se i dodiruju i razilaze. U njoj se, među brojnim radovima umetnika rođenih na teritoriji sadašnje Hrvatske, ističu dvadeset dve slike Ignjata Joba.

Mada se Job žalio da je teško živeo od svoje umetničke delatnosti, on ne spada u umetnike čiji radovi nisu zanimali eksperte i ljubitelje. Preko trećine njegovog opusa nalazi se u muzejima i privatnom posedu u Srbiji, najviše u njenoj prestonici. Sreten Stojanović je dao nešto više podataka o tome kako se to desilo: S vremena na vreme pojavi se u Beogradu sa slikama i rasporedi ih. Jedne proda, druge da za robu, a treće ostavi za izložbu. Mnogi znalci su hvalili Jobova dela, kao i Branko Popović koji je jedno i otkupio. Bilo je kolekcionara, poput Pavla Beljanskog i Branka Janoševića, koji su imali razumevanja za to čemu stremi i što nudi ovaj umetnik. Zahvaljujući izboru saradnika svog Umetničkog odeljenja, Ministarstvo prosvete je, 1925. i 1932, otkupilo i odmah Narodnom muzeju ustupilo Damu u crnini i Muljanje grožđa. Sa prolećnih izložbi u Beogradu (1931. 1932. i 1935), nabavljeni su: Tin Ujević, Za berbe i Dvorište. Ostale slike otkupljene su između 1951. i 1982, odnosno dobijene na poklon 1967, 1979. i 1993. godine.

Od sakupljenih radova jedan upućuje u Jobove najranije poetske preokupacije, većina pruža odličan uvid u estetske postulate od 1928. do 1935. godine. Najvredniji imaju mesto u stalnoj muzejskoj postavci, a mnogi su uključivani u antologije srpske, hrvatske i jugoslovenske umetnosti u Srbiji i inostranstvu, poslednji put u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu (2007), Nacionalnom muzeju u Bukureštu i Galeriji SANU u Beogradu (2009). Narodni muzej je često pozajmljivao Jobova dela za retrospektivne i prigodne preglede, koje su organizovale srodne ustanove, a samostalnu izložbu ovog umetnika priredio je jednom (1958). Potom je, 1961, pod svojim krovom i u Umetničkoj galeriji u Skoplju, prikazao izbor njegovih, Bijelićevih i Dobrovićevih slika.

Stojan Ćelić je autor prve monografije o Jobu, a Grgo Gamulin druge, opširnije i jedine sa skoro potpunim popisom umetničke zaostavštine. Jobovo stvaralaštvo bilo je izazovno i za srpske i hrvatske stručnjake. Pored mnogih likovnih kritičara, teoretičara i istoričara umetnosti (Todor Manojlović, Sreten Stojanović, Cvito Fisković, Pjer Križanić, Vladimir Rismondo, Josip Vrančić, Miodrag Kolarić, Kruno Prijatelj, Jerolim Miše, Đorđe Popović, Lazar Trifunović, Miodrag B. Protić, Ješa Denegri, Boris Vižintin), njegovim životom i delom bavili su se studioznije Zvonko Maković i Igor Zidić.

U monografskom popisu nalazi se dvesta sedam Jobovih slika, ali ovom broju treba dodati i pedesetak koje su se naknadno pojavile. Gamulin je rano stvaralaštvo ovog poklonika ekspresionizma podelio na: Italijansko razdoblje (1921), Razdoblje krize (1921—1925) i Minijaturni stil (1925—1927). Narodni muzej nije uspeo da nabavi ni jedno od ostvarenja sa Kaprija, koje odlikuje vrlo redukovana paleta i duh simbolizma, secesije i ekspresionizma forme, ali čuva portret nastao po dolasku u Beograd (Dama u crnini, 1923). Ne znamo zašto ovaj rad nije ušao u Gamulinov popis, zacelo omaškom, jer je nezaobolazan za sagledavanje Jobovog opusa i umetnosti u Jugoslaviji. Za ovaj reprezentativan portret, vođen kao Portret žene ili Moja žena, verovalo se da je naslikan neposredno pre ulaska u muzejski depo. Ipak, istinu otkrivamo u fusnoti monografije, u kojoj se citira fragment pisma Mirku Uzorincu: Da li si gledao one moje dvije stvori na izložbi "Prolj. salono". Portret pjevačice gđe Stefonović, pod nozivom "Damo u crnini" (...). Stoga ne stoji Gamulinovo mišljenje da je na ovoj kultnoj smotri u Zagrebu Job izlagao portret gospođe Vukmirović. Proljetni solon je održan ujesen 1923, što pomaže kod preciznog utvrđivanja godine nastanka, koju podržavaju i svojstva stila.

Dama u crnini, izvedena je u duhu poetike aktuelnog neoklasicizma, vrlo racionalno, molskim sazvučjima, svođenjem forme i sa elementima metafizičkog slikarstva. Ona opravdava tezu da su Jobovi temelji u magičnom realizmu. Važna je i kao slika kojom je Job stupio u likovni život, a prvenstveno što u potpunosti odražava tokove vremena i objašnjava razvoj budućeg ekspresioniste. Pobija Gamulinov zaključak da je Job od povratka iz Italije do Kuline prošao kroz prazninu, kao i da je ostavio malo slika bez ikakvog značenja.

Poglavlje o Jobovim slikama iz Kuline, selu na Jastrepcu u kojem je Job živeo od 1925. do 1927., Zidić je naslovio: Životne realije i slikovna zbiljnost. Ovaj vrstan poznavalac hrvatske umetnosti misli da stvarne veze između sadržaja tih djela i realna životnog okružja na Ovčar Kablaru nije bilo. Ipak, to nije u potpunosti tačno. Neke slike proizilaze iz žudnje za zavičajem, ali ima i onih koje su podstaknute tada najbližim okruženjem. Sreten Stojanović je smatrao da su nosile otisak primitivizma i naivnosti, koja je odgovarala njemu. Prijatno u prirodi čuvali su pastiri i pastirice, u raznim haljinama kao iz priča, stada ovaca. Jedni su svirali, drugi sedeli i uživali. Sve je odisalo željom za odmorom u travi, u polju i u uređenim pašnjacima. Na njima je, u duhu magičnog i arhaičnog realizama, nesporno podstaknut Brojgelovim scenama, Job poetizovao i idealizovao prizore iz svakodnevice, koje Ivanka Reberski svrstava u mala remek-djela našeg neoklasicizma.

Narodni muzej baštini dvadeset jednu sliku iz drugog segmenata stvaralaštva, koji se odvijao od avgusta 1927, kada je Dubrovčanin, kratko Nišlija i pomalo Beograđanin, stigao u Vodice. Iz ovog malog mesta pokraj Šibenika poznata su dva ulja, jedno od njih je Prolećni predeo I (1928). Njega je Narodna banka otkupila aprila 1928, a Narodnom muzeju donirala 1967. godine. Vrlo je bitan zato što svedoči o promeni poetike. Posle smeđih nijansi, čvrste modelacije i žanr-scena, Job je pigmentima dao veću autonomiju, nanosima paste pokrenuo fakturu i usredsredio se na urbane primorske motive. Svetlost Mediterana pomogla mu je da nađe sebe. Lako, sigurno i spontano registrovao je prizore iz Dalmacije. Zato verujemo da sve što je uradio može da se definiše kao Životne realije i slikovna zbiljnost, jer po motivima njegove kompozicije jesu utemeljene u stvarnom, a po izvođačkom postupku u pikturalnim zakonima i autonomnom prostoru slike. Prvo je proisticalo iz viđenog i proosećanog, drugo iz burne reakcije i strastvenog temperamenta, koji su se podudarili sa tendencijama tridesetih.

Prateći učiteljske premeštaje svoje supruge, Job je u Supetru na Braču boravio od avgusta 1928. do septembra 1933. godine. Tu je uradio i tri odlična portreta koji, jednako kao veština kojom sa tek nekoliko vehementnih namaza paste vrlo uspešno dočarava sopstveni lik u okviru prizora iz kafana i drugih sastajališta pristalica Bahusa, opovrgavaju Gamulinovu pretpostavku da nije bio dobar portretista. Od desetak njegovih odličnih portretskih domašaja Narodni muzej čuva tri vrlo dragocena: Portret Tome Rosandića (1929), Autoportret (1929) i Tin Ujević (1929).

Portret Tome Rosandića potvrđuje Joba kao dobrog crtača spremnog da odgovori većim zahtevima figure u enterijeru, počevši od kompozicionog rešenja, preko veštih skraćenja do sugerisanja lika i karaktera. Po skidanju sa štafelaja u Supetru na Braču, ovaj rad je stigao u kuću na Topčiderskom brdu i bio dostupan samo najbližima portretisanom. Ugledan vajar, pedagog i jedan od osnivača Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u starosti nije sam realizovao svoje skulpture velikog formata. Najčešće mu je, kao i kod konja pred Narodnom skupštinom Srbije, pomagao Sava Sandić. Maestrova učenica bila je i Mira Sandić. Mara Rosandić je mladim skulptorima za venčanje darovala portret svog pokojnog supruga, njihovog cenjenog profesora, saradnika i prijatelja. Tako se ovom radu zameo trag i nije ušao u Gamulinov popis. Kada su ga Sandići poklonili Narodnom muzeju, odmah se našao u stalnoj postavci i antologijskim izborima.

Job je tokom studija beležio svoj lik ugljenom i akvarelom. Na Prvoj jesenjoj izložbi u Beogradu, otvorenoj 30. decembra 1928, promovisao je tehnikom ulja izveden Autoportret. To je najverovatnije onaj iz Galerije umjetnina "Branko Dešković" u Bolu, koji se sada vodi kao Autopoprtret sa šeširom, mnogo racionalnije građen prigušenijim akordima, primereno slikama iz 1928, tako da je neoboriva datacija u monografiji ispod reprodukcije, ne iz popisa. Autopoprtret iz Narodnog muzeja jeste crtački i koloristički hrabriji, ikonografski sadržajniji. Job je pogled uperio u posmatrača, ujedno i u sebe samog. O suočavanju sa tada zalečenom neizlečivom bolešću i zapitanostima pred neizvesnostima najviše svedoči zlokobna prazna paleta koja nagoveštava egzistencijalnu neizvesnot — ne nadolazeću hromatsku eksploziju.

Po izjavi Cvijete Job, njen otac je svog prijatelja Tina Ujevića portretisao dok se odmarao kao njihov gost u Supetru. Kao i kod Rosandićevog portreta, posvetio se liku, karakteru, rukama u prvom planu. I dalje je koristio smirene akorde, bez sonornijih akcenata i nešto ekspresivniji slikarski tretman koji odgovara onom kod Autoportreta. Ubeđeni smo da je i ovaj izvanredan portret uradio krajem 1929, ne 1930, a predstavio godinu i pô kasnije na III prolećnoj izložbi slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnika u Beogradu (maja 1931), pod nazivom Tin Ujević. U prikazu ove smotre Rastku Petroviću se učinilo da je neprijatan u svojoj bizarnosti. Možda se književniku nije dopalo što je slikar hrvatskog pesnika u naponu snage, od duha i pera, obrazovanog i poliglotu, sa neprevaziđenim zbirkama pesama za sobom (Lelek Sebra i Kolajna), koje ga neraskidivo vezuju za srpsku poeziju, zabeležio u boemskom izdanju, kao klošara sklonog alkoholu, ne kao uzvišenu personifikaciju pesništva.

I kod supetarskih motiva Job je krenuo uzdržanije i promišljenije, pridržavao se polazišta, detalja arhitekture i vegetacije, po pravilu bez ljudi. Na prvoj samostalnoj izložbi u Splitu (juna 1929) predstavio je četrdeset dela, koja na osnovu šturih podataka ne mogu da se u potpunosti identifikuju. Nema sumnje da je jedan od eksponata bio predeo iz Narodnog muzeja, koji se javlja pod različitim nazivima, ali ispravan je samo Pejzaž sa alojama, preuzet iz kataloga Druge jesenje izložbe u Beogradu (1929). Po slobodi postupka i iskrenjem svetlosti iz sonornih boja, on dokazuje da su Van Gogova iskustva bila vrlo podsticajna. Otkrio je, kao što uočava Maković, ključne šifre svoje umjetnosti, snagu čiste, pulsirajuće boje i svjetla. Čista boja, koja ništa ne opisuje, već samo izražava duševna stanja i osjećaje.

Značajan raniji pejzaž, koji je u inventarsku knjigu Narodnog muzeja upisan kao Predeo sa Brača, Gamulin u tekstu pominje kao Luku I, a u popisu kao Luku II. On ocenjuje da je najlepši iz grupe sa splitske izložbe, mada navodi da je nastao 1929—1930. godine. Njegov izvorni naziv nalazimo na poleđini, na autentičnoj nalepnici: Spliska (Brač) pejsaž. Po svežini spektra, likovnoj leksici i plastičnoj građi svakako potiče iz 1929, kada je, kao Spliska, predstavljen na Prvoj izložbi Oblika u Beogradu.

Iz iste serije jeste i rad otkupljen (1958) od Krešimira Mateljana iz Splita, koji se u inventarskoj knjizi Narodnog muzeja vodi kao Supetar. Poštovali smo Gamulinovu dataciju (1929—1930), kao i naziv Predeo sa umetnikovim domom II, dok nismo na poleđini otkrili nalepnicu sa podacima: Pejzaž — Supetor 1930. Tako se ova slika pojavljuje u literaturi pod sva tri naziva i nedoumicom oko datacije. Istini odgovara ono što je autor naveo i Gamulinova ocena da je ona primer širokih veduta iz 1930, odnosno produžetak nastojanja prikazanih prethodne godine. Slično važi za Primorski predeo (oko 1930), koji je izostao iz monografskog popisa. Kod njega se uočava razgibaniji crtež i oporiji zvuk pigmenata. Iako je težište i dalje na supetarskim zgradama i alojama u centru, pažnju privlači vrlo shematizovan žetelac sa srpom u ruci. Čini se da ovaj detalj anticipira povratak omiljenim životnim realijama.

Trojni portret, morfološki blizak supetarskim motivima, koji se u muzejskom invenatru vodi kao Tri mornara, a u monografiji i katalozima češće kao Ribari Ive, Ilija i Bartol, na izvestan način bi mogao da se poveže sa žanr-scenama. Kontrolisanim potezima, nešto naglašenijom deformacijom, ležernijim crtežom, jarkim bojama, žitkom i jedrom pastom nanetom širokom četkom koja ostavlja tragove i doprinosi podrhtavanju fakture, Job definiše tela i vrlo izražajne likove i kreće ka novim mogućnostima.

Kod Joba je do zaokreta došlo početkom 1931. godine. Postao je, kako Maković objašnjava, slikar krajnje euforičnih i rospojasanih raspoloženjo u obližnjoj seoskoj krčmi, na pučkoj veselici. Bio je pronicljiv posmatrač, katkad i aktivan učesnik. Njegovo stvaralaštvo obeležavaju, citiramo Zidićev ubedljiv literarni opis, mediteransko pripovjedno pretjerivanje, vinski infišacijuni i halucinacije, ljetne nesanice i zimska noćna priviđenja, alkoholne fantazmagorije, lovački i erotski piknici, južnjačka raspusnost, đavli i macići pomiješani u istome kotlu s anđelima i svecima, pa velika i moćna priroda mora i kamena. (...) U malom broju pejzaža zvoni boja u svojoj punini, silovita i divlja. Sve je drugo zemljano-vinsko, uzmućeno i pomješano, na paleti i na platnu, odveć nemirno i poneseno da bi bilo čisto. Od tada je, svi se slažu sa Ćelićem, Job zaista bio uzvitlan životom i stvaralaštvom.

Zaključke poznavalaca Jobovog razvoja u potpunosti afirmiše i jedna od prelomnih kompozicija (Za berbe, 1931), eksponat IV prolećne izložbe slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnika u Beogradu (maja 1932). Plastična struktura ovog rada znatno se razlikuje od prethodne. Nema više vangogovske hromatike, gipkih linija i mirnijih ploha. Armatura crteža je naglašena, oblici ispunjeni usplahirenom grafemom, pigmenti ne isijavaju mediteransku svetlost, do izražaja dolazi neobuzdani temperament. Od ove slike Job je, po Gamulinu, u tu našu južnu umjetničku provinciju unio nužno i drugačiju slikarsku artikulaciju, stilski sasvim suprotnu onoj dotadašnjoj, temperamentnu i bučnu ali neposrednu i punu života. Bila je to artikulacija odjek onog drugog lica Dalmacije, seoskog i pučkog, ne tako kulturnog, ali mnogo životnijeg.

Za berbe je usamljena u Jobovom opusu. Sve koje slede nisu tako crtački čvrste, skoro geometrizovane. Remek-delo Kopači (1932), otkupljeno (1957) od M. Rismonda iz Beograda, verovatno sina ili rođaka Vladimira Rismonda koji se, 1931, osvrnuo na Jobovu izložbu u zagrebačkom Salonu Galić, Todor Manojlović izdvaja kao divnu sliku. Čini se da je autor kod nje imao na umu Dobrovićeve reči: Slika je za mene koloristička masa. Ja gledam u istu kolorističnu masu i na objektu koji slikam, i ja ne aranžiram slike, ja ih prenosim onako kako mislim da ona doista (u prirodi) postoji. Intenzifikacija kolorističkih masa na objektu, to je moj program po svaku cenu. (...) Ja svodim boju na njene elemente. Na osnovu crno-bele fotografije pretpostavljamo je istoj poetici blisko Mlado vino (1931), kardinalno Jobovo delo koje nam nije dostupno, ali ga reprodukujemo da bi se sagledala celina sakupljenih vrhunskih vrednosti. Ovaj eksponat Šeste izložbe Oblika (1931), prvi je pohvalio Rastko Petrović: Ignjat Job je takođe kud i kamo ispred Joba koga smo poslednji put videli. On ima čvrstine i kičmenosti u zamisli, ima jasno osećanje boja, poetsku ideju i pitomost i svežinu u predstavi te ideje. "Mlado vino" je čitava pesma.

Kod većine Jobovih slika nastalih posle 1931, linearna struktura je dominantna, pretežno razgibana, melodična i uskovitlana. Narodni muzej čuva dve kompozicije izvedene u istom dahu i sa iste palete, otkupljene na izložbama u Beogradu (1932. i 1933). Jedna slavi razdraganost pri berbi (Muljanje grožđa, 1932) — druga uživanje u vinu, sa pojednostavljenim, ali vrlo sugestivnim likovima i, čini se, karikaturalnim autoportretom u središtu (Ostrvljani u krčmi, 1932). Job je plahovitim gestom i ritmovima preneo opijenost događajem i, ujedno, ispoljio nemir u sebi. Stiče se utisak da su njegovi upečatljivi žanr-prizori slikani na licu mesta, jer nisu izgubili iskrenost trenutka. Ipak, za malobrojne postoje skice koje dokazuju da su realizovani naknadno po zakonima slikarstva i još uvek jakim doživljajem. Job je Rastku Petroviću razotkrio svoja nastojanja: Velika slika pored kolora i dinamike koju ima u sebi, život je bitan i gust, sa fabulom, ako hoćeš, vedrom, ali koja se fabula pored svega toga iščauruje u jednu čisto slikarsku dramu. Ta je drama moje pravo gledanje na život, a koje je za uzrujanosti pri slikanju, samo došlo do svoga izražaja. Mada je autor imao na umu svoj rad sa X izložbe Oblika (1933), iskazao je u potpunosti sve čemu stremi i svoj umetnički kredo od kojeg nije odstupio.

U Jobovoj umetničkoj zaostavštini ima više crteža, mahom sa studija u Višoj školi za umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu, ali vrlo malo slika nagog tela. Aktu enterijeru (Poluakt), iz Zadužbine dr Nadežde i dr Lazara Ristića u Narodnom muzeju, Gamulin vodi kao rad iz 1931—1933, iako saglasja smeđe, armatura crteža, izvesna stilizacija forme i odbacivanja svega suvišnog, ukazuju da je nastao 1934. godine.

Zbog ozbiljnih problema sa zdravljem, Job se oporavljao na Visu od jula do avgusta 1934. godine. Bili su to za njega i srećni i nesrećni dani, razdvajanje od supruge i začetak veze kojoj su se mnogi protivili. U pismu svojoj novoj ljubavi, od sebe znatno mlađoj, pomenuo je: Jučer sam napravio prvu dobru sliku. Uglavnom, osjetio sam da mogu prilično dobro do se koncentrirom (a poslije dugo dugo vremena) i da nađem užitka u slikanju. Naslikao sam jedno "Dvorište sa cvijećem". Figure ljudi potisnuo je u drugi plan, prepustio se atmosferi sunčanog mediteranskog dana, pikturalnoj zasićenosti. Neočekivano, iskazao je vedre i raspevane emocije, trenutak sreće i harmonije. Zadovoljan postignutim, svoje delo je odabrao za VII prolećnu izložbu slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnika u Beogradu, maja 1935. godine. Kustosi su odmah shvatili, a istraživači Jobovog stvaralaštva potom potvrdili da ovaj eksponat spada u red kapitalnih tvorevina četvrte decenije u nekadašnjoj Jugoslaviji. Tako se, sasvim slučajno, u Narodnom muzeju čuva i delo kojim je Job izišao iz likovnog života, prestao da bude savremenik i postao klasik.

Po povratku u Split 1934, možda i sledeće, mučne i teške godine, kada bolest uzima maha, a Job živi sa svešću da svaki dan može da bude poslednji, obradio je nekoliko raskalašnih kompozicija, dve prvih meseci 1935, u improvizovanom ateljeu u Novinarskom domu u Beogradu: Iskušenje sv. Antonija i Na žalu (Bahanal). Obe su povezane sa mitologijom. I imaginarne i realne. Za drugu Gamulin smatra da pokazuje formalnu artikulaciju ponešto drugačiju i ne odviše sretnu. Sasvim suprotno, Ćelić se istom oduševio: Job može u lakoći svog pristupanja slikanju zameniti likovni doživljaj literaturom. Tada je slika razbijena, grupe se gube i ravnoteža nestaje. Moguće je da su takvi komadi nastali direktno posle učešća u nekoj pijanci ili posle viđenja slične scene. Ali ima komada koji nas zanose dahom antike. Jakva je Kompozicija (1934—35), svojina Narodnog muzeja u Beogradu: bahanalija na morskoj obali, slobodna u ritmu postavljenih figura, raskošna u datom životu, putenosti i plamenu tela, na smeni kolorističkih plamsaja i sivog. Sa ovakvim stavom složio se i Trifunović koji je ovaj Jobov prizor istakao kao remek-delo.

Job je svoje stvaralaštvo zaokružio u Supetru na Braču. Osim uobičajenih motiva, privukle su ga masline. Stabla ovog drveća koje, između ostalog, označava snagu, pobedu i očišćenje, obrađivao je na istom mestu kao i pre sedam godina. Na kraju svog kratkog života vratio se večnosti prirode. Kod identifikacije tri slike sa istim nazivom Masline, kojima Gamulin okončava popis u monografiji, pomažu različiti rimski brojevi. Na začelju je ova iz Narodnog muzeja, koja odzvanja plameno crvenom zemljom, zelenilom krošnji, plavetnilom mora i belinom neba. Sada bi iza nje trebalo da stoji i četvrta čiji smo stari naziv (Predeo), koji nije odredio autor nego kustos pri inventarisanju, prilagodili varijantama iz iste serije (Masline IV). Ona potkrepljuje Jobove reči: Nigdje ove svjetlosti i zelenila neba. Kod nje je postigao sklad plavih i zelenih tonova, zagasitog azura neba i belih oblaka, uskovitlanih linija i bogatih ploha.

U Jobovom opusu zapaženo mesto ima Zalazak sunca (1935). Ekspresionista, katkad sklon detaljisanju, uspeo je da elemente iz prirode apstrahuje do simbola neumitnog odlaska, čini nam se i slutnje ponovnog rađanja bez našeg prisustva.

Ćelić Zalazak sunca, tada vođen kao Primorski predeo, ubraja u vrhunska dostignuća. On sasvim ispravno ocenjuje da je proizišao direktno iz čuđenja pred mirom prirode. I to pred onim mirom koji je u sebi sačuvao ranija kretanja. Kamenje, more, uvale, povijeni borovi, jedrilica. Čas u kome nema zvuka ili čas u kome oko otkriva zvuk. Slika je napravljena sa najmanje sredstava, jedina u kojoj akcenti, vrlo izraziti i dekorativni, potvrđuju mir. Gamulin je istakao da u "Zalazu sunca" boje već žare slutnjom tragedije, i sve nam se čini zrelo, teško i kao blizu kraja. Trifunović je primetio da ima teške melanholije i plave rezignacije u Zalasku sunca (1935) iz Narodnog muzeja, remek delu u kome Jobovo slikarstvo dostiže umetničku sintezu i sažima sva dugogodišnja istraživanja. Ovo ostvarenje nije poslednje, ali jeste krešendo, najviši uzlet, veličanstven završetak. Ono je i početak trajanja Jobove umetnosti i naznaka da su pred njim bili izazovi redukcije, možda i apstrahovanja, aktuelni od šeste decenije prošlog veka i uverenje da bi osvojio i druge poetske i estetičke visine.

Branko Popović je, u prikazu Osme prolećne izložbe (1936), naglasio da se oko radosno zaustavlja na Jobovoj slici kao na polju jedne više slikovnosti, botatije, stilski raznovrsnije, znatno sintetičnije, istovremeno podsetio koliki je gubitak pretrpela jugoslovenska umetnost smrću neizmerno obdarenoga slikara i čoveka, koji je ostavio iza sebe velika dela najvišeg slikarskog nadahnuća i dara. Sreten Stojanović je za Posmrtnu izložbu slikarskih radova Ignjata Joba (1937) napisao da je izraz njegovog života, a da platna vezana za čoveka treba da pokažu i naše zadocnelo priznanje umetniku. Todor Manojlović se nadovezao na vajarev tekst u katalogu i svoj prikaz okončao: Slike Ignjata Joba, svetla i uzbudljiva svedočanstva jednog plemenitog umetničkog života, svrstavaju se sa prestižom među najmarkantnije tvorevine našeg modernog slikarstva.

Posle Drugog svetskog rata počela je potpuna verifikacija Jobove ostavštine. Kruno Prijatelj je prihvatio da on nije samo jedno od najznačajnijih imena slikarstva Dalmacije, između dva rata, već jedno od najvećih imena čitave naše moderne umjetnosti. Gamulin je Jobovo stvaralaštvo definisao kao spontani ekspresionizam. Atribut je suvišan, jer ekspresionizam podrazumeva spontanost, žustar gest, snagu boje... Nesporno je Job život poistovetio sa stvaranjem, iskazao nemir i najskrivenije titraje duše. Zato Trifunović ističe da je naš jedini pravi ekspresionistički slikar. Miodrag B. Protić je, u skladu sa senzibilitetom slikara i izuzetnog teoretičara, tačno zaključio: Po svome dvojstvu — melodiji čulnosti koja hoće da uguši i nadjača melanholiju — po stilskom jedinstvu, po sadržajnosti i opojnosti, naročitoj dimenziji vremena, potresnoj iskrenosti (nikad nije bio u Parizu) — Job blista u najvišem sazvežđu naše umetnosti.

Sa veće distance i uz poštovanje izrečenih stavova o Jobovom opusu, Maković je potvrdio da Jobov "spontani ekspresionizam" znači sam vrhu korpusu hrvatskog "drugog ekspresionizma, ili "kolorističkog ekspresionizma" (...) Njegovo slikarstvo kasnog razdoblja puno je snažne, često patetične emocionalnosti koja izrasta podjednako iz orgijastičkog i tragičnog životnog osjećanja. Zidićev naslov Od traumatskog i magičnog realizma ka orgijastičkom i ekspresivnom slikarstvu lapidarno upućuje u genezu stila, a nepobitna je i njegova konstatatcija: Od 1930. do 1936. odigrava se jedna od najljepših nažalost i najtragičnijih — drama hrvatske moderne umjetnosti; veličanstvena borba za izraz koju će Inko Job dobiti, ali borba koju je vodio cijelim svojim bićem: protiv vječnoga siromaštva, protiv društvenih prilika, protiv sredine, protiv ravnodušnosti društva, protiv bolesti, protiv samoga sebe i mnogih svojih slabosti (pića, naglosti, neumjerenih zanosa), protiv svoje zaljubljive naravi, protiv destruktivnih poriva, potrebe da pretjeruje, da doslovce — gori. Što reći? Da je pobijedio svoje protivnike, u sebi i van sebe, da jeuspio naslikati niz remek-djela, da je stvorio ono o čemu je uvijek sanjao — svojjezik — i da je iscrpljen, iscijeđen, sažgan groznicom i zanosima, izdahnuo u 41. godini svoga zemaljskog života. Kad sve zbrojim, pred nama jelikgrešnika, a nad njegovom je glavom svetačka aura.

Narodni muzej sakupljenim radovima u potpunosti potvrđuje ocene uvaženih stručnjaka i pruža uvid u razvojni put i uspone jednog od korifeja kolorističkog ekspresionizma, čijom se umetnošću ponose i Hrvatska i Srbija. Pred sobom ima zadatak da nabavi neki rani rad i minijaturu iz Kuline. Tako bi odlično uobličenu kolekciju Jobovih slika formirao po pravilima muzeologije i ispunio obavezu da za budućnost sačuva jezgro koje dostojno svedoči o rezultatima uglednog umetnika i opštečovečanske umetnosti.





Ignat Job: Autoportret, 1929.
ulje na platnu, 55,5 x 45 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 19, 2015, 03:36:21 am »

**





Fotografija: Katalog izložbe Ignjat Job — uzvitlan životom i stvaralaštvom
autor: Ljubica Miljković
Narodni muzej u Beogradu i Galerija RTS


Ignjat Job

(Dubrovnik, 28. III 1895 — Zagreb, 28. IV 1936)

Po majci je poreklom iz Nemačke, po ocu iz Italije. Bio je kosmopolita katoličke, zatim pravoslavne veroispovesti. Sa starijim bratom Cvijetom, osnovao je amatersku kazališnu družinu u Dubrovniku i glumio u predstavama Boj na Kosovu i Smrt majke Jugovića. Bio je glumac u Trifkovićevom pozorištu u Nišu (1912—1913). Austrijska vlast ga je uhapsila u leto 1914. godine. Iz zatvora je, zahvaljujući porodičnom prijatelju, prebačen u duševnu bolnicu u Šibeniku (1914—1916). Preselio se u Zagreb i tu sudirao slikarstvo u Privremenoj višoj školi za umjetnost i umjetni obrt (1917—1920) i još jednom na istoj (1935), ali sada sa nazivom Akademija likovnih umjetnosti. Boravio je i stvarao u Zagrebu, Rimu, Napulju i Kapriju (1920—1921), Beogradu, Kulini, Supetru na Braču, Splitu, Lumbardi i Komiži, opet u Beogradu i Zagrebu.

Imao je za sobom vanbračnu ćerku Mariju (1913) i razveden brak (1919), kada se upoznao i venčao (1922) sa Živkom Cvetković, studetnkinjom filozofije u Beogradu, budućom učiteljicom u Kulini kod Aleksinca, Vodicama, Supetru na Braču i Splitu. Sa njom je dobio ćerku Cvijetu (1924) i sina Rastka (1925).

Učestvovao je na zajedničkim smotrama u Zagrebu, Splitu, Novom Sadu i, najviše, Beogradu. Samostalno je izlagao u Splitu (1929. i 1931). Bio je član umetničke grupe Oblik. Posle komemorativnih (1937) u Beogradu i Splitu, priređeno je više retrospektivnih izložbi u Zadru, Rijeci, Dubrovniku, Ljubljani, Beogradu, Zagrebu, Dubrovniku itd. Njegova dela su uključivana u antologijske preglede srpske, hrvatske i jugoslovenske umetnosti, a najznačajnija čuvaju Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Spomenzbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu, Moderna galerija u Zagrebu, Galerija umjetnina "Branko Dešković" u Bolu, Umjetnička galerija u Dubrovniku, Galerija umjetnina u Splitu i druge muzejsko-galerijske ustanove u Hrvatskoj.


Osnovna literatura

S. Ćelić, Ignjat Job, Prosveta, Veograd, 1959; G. Gamulin, Ignjat Job. Život i djelo, Matica hrvatska, Zagreb, 1961; M. B. Protić, Ignjat Job (1895—1936), u: Srpsko slikarstvo XX veka, Nolit, Beograd, 1970, 175—(180); L. Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd, 1973, 175—(180); G. Gamulin, Ignjat Job, Galerija umjetnosti, Bol 1987; Z. Maković, Ignjat Job. Retrospektivna izložba, Umjetnički paviljon u Zagrebu, Zagreb, 1997; I. Zidić, Ignat Job 1895—1936., Moderna d.o.o., Zagreb, 2010.



Katalog izložbe Ignjat Job — uzvitlan životom i stvaralaštvom
Narodni muzej u Beogradu i Galerija RTS

Izdavači Narodni muzej — Beograd Radio-televizija Srbije
Za izdavače Bojana Borić-Brešković, Aleksandar Tijanić
Autor izložbe i kataloga Ljubica Miljković
Slikar-restaurator Jovan Pantić
Restaurator ramova Miroslav Vasić
Fotografi Veljko Ilić (5,6,8,9,14—16,20,21) Vladimir Popović (1—4, 7,10—12, 17—19,22)
Likovno-grafičko rešenje i priprema Zoran Đorđević
Štampa Štamparija RTS
Beograd, 2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2015, 05:41:46 am »

*
NEDELJKOVIĆ:


STRADANJE SRBA U DUBROVNIKU 1914.


Posle sarajevskog atentata Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog u Dubrovniku, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. U članku "Neprosvjećeni i nekulturni" koji je objavljen u listu "Srpska Zora" od 1 (15) jula 1914.: "Iza održatih zadušnica u subotu 4 o. mj. razbijala je i lomilarulja sve što je srpsko u Dubrovniku ... Razbijači su najžešće navaljivali na općinu, a najveću su štetu počinili u Srpskom Sokolu "Dušanu Silnom", gdje su ostali samo goli oštećenizidovi a sav namještaj, gimnastičke sprave i društveni čamac izlomili su razbijači na komadiće"(1). "Ilustrovani list" iz Zagreba objavio je 18 srpnja 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom "Demonstracije u Dubrovniku"(2). U listu "Dubrovnik" o napadima na srpske škole: "Već 4 jula 1914, šest dana nakon ubijstva nadvojvode Franca Ferdinanda, nesvijesna rulja svakog ološa i dogonske fukare, nahuckana od organa austrijske vojne i civilne vlasti, bijaše provalila i u lokale srpskih škola, polomila namještaj, skrhala učila, raskidala je, koje je 4 jula, kada su bile zadušnice za austrijskog naslednika, udesila u Dubrovniku fukara, natjerana od austrijske policije, protiv dobrih patriota a naročito Srba, tako ga raspališe (govorio je u jednoj kafani, gdje se je od njih sklonio, da će pucati na tu rulju)."(4) [...]

O stradanju dubrovačkih Srba od objave rata Srbiji 1914. u listu Dubrovnik: "Još prije nego je zvanično rat bio objavljen, poduzela su se pojedinačna i skupa hapšenja svih iskrenih narodnih ljudi, koji su i po svom društvenom položaju i po svom patriotskom radu uživali ugled u narodu. U progonima koje su vlasti proti njima preduzele uzeli su otvoreno i bez zazora učešća i loše sluge goreg gospodara, od kojih nam je pok. Austrija namrla priličan broj i koji i dan danas kukaju za njom i ponekad cijene da im se pruža prilika da obnove 1914 godinu." Pregaoci iz Dubrovnika sprovedeni su u tamnicu u Šibenik. Kao nosioci velikosrpskog pokreta predati su kao taoci vojničkim zapovjednicima. Prilikom ukrcavanja na brod u gruškoj luci rulja je po hrvatsko-klerikalnom listu u Dubrovniku "Prava Crvena Hrvatska" vikala: " ...u more s njima, utopite ih, dolje Bona, ... dolje Srbija, živjela Austrija, živjela Hrvatska, živjela vojska". Ista rulja se okupila pred opštinskom zgradom na vest da je opština raspuštena kličući: "Tako treba! Više je vrijeme! Nećemo da s nama Srbi zapovijedaju! Dolje srpska zastava!" Odstranjeni su svi natpisi i table pisane ćirilicom kao i stegovi u bojama srpske zastave na srpskim društvima. Rulja je sa odobravanjem gledala skidanje natpisa.(8 ) Marin Papi, posjednik iz Komolca bio je uhapšen i sa ostalim prvacima Srbima dubrovačkim prevezen u Šibenik, pa u Zadar, gdje je duže bio zatvoren u tamnicama i kao talac.(9) Slikar Marko Murat uhapšen je i do 1916. zatvoren u logoru Nežider u Mađarskoj.(10) Jednog radnika upitali su u tamnici: "Je li ti teško?". Radnik je odgovorio: "Kako će mi biti teško kad sam među gosparima?"(11) Ignjat Job uhapšen je u leto 1914. U zatvoru su ostali zatvorenici kao Vaso Piper morali da mu pomažu zbog duševnih smetnji. Iz zatvora je, zahvaljujući prijatelju porodice, prebačen u duševnu bolnicu u Šibeniku. Njegov brat Cvijeto Job poginuo je kao dobrovoljac srpske vojske u Prvom svetskom ratu.(12) [...]

Posle sarajevskog atentata Frankovci su razbijali i lomili sve što je bilo srpsko u Dubrovniku. Austrijske vlasti vršile su premetačine i hapšenja. Pregaoci iz Dubrovnika sprovedeni su u tamnicu u Šibenik. Kao nosioci velikosrpskog pokreta predati su kao taoci vojničkim zapovednicima. Opština je raspuštena. Odstranjeni su svi natpisi i table pisane ćirilicom kao i zastave na srpskim društvima. Zasedao je vojni sud. Posle Ujedinjenja Srbi se nisu svetili. Vođeni su sudski procesi protiv pojedinih organizatora demonstracija. Posle Prvog svetskog rata klerikalci i Radićeve pristalice izazivale su sukobe u Dubrovniku. U listu "Sloga" upozoravali su na mogućnost obnavljanja sukoba u Dubrovačkoj oblasti.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije


Napomene:

01. "Непросвjећени и некултурни", "Српска Зора", бр. 9, Год. VIII, 1(15) jула 1914, Бокешка штампариjа у Котору, стр. 3;
02. "Демонстрациjе  у  Дубровнику", Илустровани  лист, бр. 29, Год. I, 18 српња 1914, Загреб, стр. 1;
03. Јовица  Перовић, "Српске школе у Дубровнику за вриjеме рата 1914—1918.", "Дубровник", 25 маjа 1940, бр. 21, стр. 3, Год XXVII, Југословенска Штампариjа — Дубровник;
04. А.Б. "Перо Будмани", стр. 1—2, бр. 51,  "Дубровник", 23.децембар 1939, Дубровник;
05. "Преметачине", "Dubrovnik", Dubrovnik, 29 jула 1939, бр. 30, стр. 3, 4; "Gospara Lamba s Jejevice povrh Dubrovnika Gospođi Mari poslanica", (4) "Dubrovnik", Dubrovnik, 8 jула 1939, бр. 27, стр. 3;
06.  "Дон Стиjепо Кусиjановић", "Народна Свиjест", Дубровник 11 jула 1922, бр. 28, стр. 2; "Политички процес из 1914. г. пред судом", "Слога", Дубровник, 19. Априла 1924, бр. 7—8,  стр. 3;
07. К. Милутиновић, "Матица Српска у  Дубровнику", Југословенски књижевни лексикон, Матица  Српска, 1971, Нови Сад, стр. 313;
08. "Након 25 година", бр. 30, "Дубровник", 29 jула 1939, стр. 4; "Пред 25 година", Ј.П. "Одстрањене ћирилске табле", бр. 31, "Дубровник", 5 августа 1939, Дубровник, стр. 2, 3, 4;
09. Јовица Перовић, "Успомени Марина Папи, посjедника из Комолца (Риjека дубровачка)",стр. 2—3, "Дубровник", бр. 47, 26 новембра 1938, Дубровник;
10. В. Петровић, "Мурат Марко", "Народна Енциклопедиjа", II књига, Загреб, стр. 919;
11. "Дубровник након 19-те годишњице ослобођења", "Дубровник", Дубровник, 27. новембар 1937, бр. 44, стр. 1;
12. Љубица Миљковић, "Игњат Јоб", Београд, 2013, стр. 3, 24;


Deo teksta preuzet sa: Jadovno
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Januar 05, 2016, 04:46:47 am »

*

NARODNI MUZEJ: BLAGO SKRIVENO OD OČIJU JAVNOSTI

"Novosti" u depoima Narodnog muzeja u kojima je smešteno najvrednije nacionalno blago. Kapitalna Šumanovićeva slika jedini put bila viđena 1922. na Petoj jugoslovenskoj izložbi

Osim značaja i vrednost koju ima za nacionalnu umetnost i kulturu, svaka slika koja je ušla u Narodni muzej ima i posebnu priču o svom "prethodnom životu". Neki od tih svojevrsnih "životopisa" otkriveni su sa zakašnjenjem od nekoliko godina, čak i decenija. [...]

Jedna druga, "kapitalna slika", kako je ocenjuje Ljubica Miljković, kustos i samostalni savetnik Narodnog muzeja, ima drugačiju predistoriju. Reč je o portretu čuvenog vajara, markantnog Tome Rosandića, koji je uradio ništa manje značajan umetnik — Ignjat Job. Rosandić je bio odličan pedagog i harizmatična ličnost i bio je često meta slikara i vajara. Slika je "božanstvena", kako kaže Ljubica Miljković, napravljena je u Supetru na Braču, u vreme kad je Rosandić radio Mauzolej porodice Petrinović, a Job je u to vreme živeo na Braču. Depo skulpture Narodnog muzeja istovremeno čuva i monumentalna vrata tog mauzoleja — Rosandićevo delo nastalo kad i Jobova slika.

Taj portret je izmakao očima stručne javnosti, nikad nije izlagan. U Muzej je dospeo kao poklon vajara Mire i Save Sandića koji su taj portret dobili (opet kao poklon) od Rosandićeve udovice Mare. Ne slučajno, jer Sava Sandić je bio "desna ruka" već onemoćalog Rosandića i onda kad je radio čuvenu kompozociju "Igrali se konji vrani".

— Umetnička vrednost te slike je velika jer Joba pokazuje kao vrsnog portretistu, kao i njena materijalna vrednost, budući da spada u remek-dela portretske umetnosti. A uvek je bila poklanjana — kaže Miljkovićeva. [...]




Portret Tome Rosandića, 1929.
ulje na platnu, 107 x 90 cm


NABAVKE Pored predratnih akvizicija, koje ukazuju na izvanredan senzibilitet stručnjaka i komisija koje su odabirale dela, posle Drugog svetskog rata su dela za Muzej otkupljivala državna nadleštva, banke...
Ministarstvo kulture je to radilo do pre dvanaestak godina. Ali, mnoge značajne slike ušle su u Muzej kao pokloni i legati. Najznačajniji koji je došao u Muzej, kada je reč o zbirci slika 20. veka, je legat dr Jakova Smodlake.

Tekst preuzet u delovima: Savo Popović | 17.10.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: