*
MOJ DRAGOŠ KALAJIĆUmro je Dragoš Kalajić. Napustio je svoju porodicu i svoje prijatelje, svoje čitaoce i poštovaoce. Napustio je svoju Srbiju i svoju Evropu, svoj Rim i svoj Beograd. Tog 22. jula, nekoliko minuta posle ponoći, nije umro samo jedan superioran, otmen i hrabar čovek, već i nešto mnogo više od toga.
Retko se kad (na jednom mestu, a u ljudskom obličju) steklo toliko izvanrednih osobina, toliko retkih vrlina i još ređih talenata.
Jer, sve što u sebi nije nosilo neki tajni pečat istinske veličine — izgledalo mu je nedostojno pažnje. I sve što nije bilo dovoljno rizično, plemenito, opasno — bilo mu je potpuno neinteresantno. Sve u njegovom životu odgovaralo je traganju za apsolutnim, jedinstvenim, uzvišenim vrednostima.
Praunuk čuvenog rektora Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, sin kraljevskog oficira i profesorke univerziteta, slikar i istoričar umetnosti školovan na prestižnoj Akademiji lepih umetnosti u Rimu, majstor karatea i fascinantni erudita, Dragoš Kalajić je bio pravo otelotvorenje onog nedostižnog antičkog ideala — primer harmonije visokog duha, osetljive duše i gvozdenog tela.
Sav iz jednog poteza, celovit u svom mišljenju i ponašanju, on je više podsećao na mermerni kip nekog drevnog heroja, nego na čoveka, našeg savremenika. On je radio na samom sebi, na svojoj spoznaji, svojim lektirama, svom hodu, držanju, govoru, pogledu. Poput vajara, lično je oblikovao svoj konačni izgled, sklanjajući ono što ne može da izdrži najviše zahteve koje je, nemilosrdno, postavljao pred sebe. Njegova omiljena izreka bila je, nimalo slučajno, ona Ničeova:
Ono što me ne ubije, čini me jačim. Ova opasna misao je svog tvorca dovela do tragičnog kraja, s one strane razuma, u veliku usamljenost i ludilo; Dragoša je ona samo učinila još jačim kaleći ga, poput ognjene senke, plamenom svoje tajne.
Iako umetnik i esteta, on vrednosti i ideale nije tražio u spoljašnjim proporcijama. Tragao je za njima u ostvarenom obliku, kroz svoje susrete sa odabranim ličnostima. I zato ga nije mrzelo da pređe hiljade kilometara i da prevaziđe bezbroj najrazličitijih predrasuda samo da bi sreo traženog sagovornika: svetogorskog monaha, prokletog pesnika, ostarelog ratnog veterana, zaboravljenog tradicijskog mislioca, progonjenog ideologa pod policijskom pratnjom, prvosveštenika rimske crkve, predsednika jedine slobodne države u Evropi.
Tragajući, nalazio je svoj mir. Upoznavao je sve one koji nisu želeli da potpišu bezuslovni pakt sa niskošću vladajućeg duha vremena. Sticao je nova iskustva i nove prijatelje: Ezru Paunda, Julijusa Evolu, Đorda de Kirika, Emila Siorana, Denija de Ružmona, Aleksandra Lončara, Ivana Mužića, Modraga Jankovića, Vintilu Horiu, Artura Švarca, Zana D'Ormesona, Mišela Mora, Žana Raspaja, Ernsta Jingera, papu Benedikta XVI, pravoslavne vladike Irineja (Bulovića) i Porfirija (Perića).
Spisak njegovih ličnih susreta vremenom je prerastao u pravi indeks najznačajnijih imena evropske i svetske duhovnosti. Njegova neumorna putovanja su tako prerasla u bogotražiteljsko hodočašće, u sakralni put što vodi pravo u centar tradicijske Evrope. Pod njegovim koracima i pred njegovom radoznalošću otkrivala se, polako, ona gralska, pikarska, monaška, ratnička staza. Ona kojom se jedino može prići sopstvenom spasenju. Ona što vodi u sopstveno središte.
Na tom svetom putu spasenja nalazio se, bez ikakve sumnje, glavni junak naše posmrtne priče — u trenutku svog davno iščekivanog susreta sa smrću. Umro je, smiren i dostojanstven, spreman za daleki put. Dostojan svojih svečanih zaveta. Tačno u trenutku kada je i njegov rodni beli grad polazio na počinak.
U poslednjoj noći svog zemaljskog života, ja duboko verujem, Dragoš se susreo sa svojim poslednjim, anđeoskim sagovornikom.
■ BEOGRAĐANIN Rođen i odrastao na Čuburi, Dragoš je bio pravi Beograđanin, do samog kraja. Idealni predstavnik svoje generacije, on je bio pravi princ Beograda tokom ranih šezdesetih, sve dok nije (još kao mladić) otišao u Rim na svoj dugogodišnji boravak u Italiji.
Od svih Dragoševih lica, ono beogradsko je bilo i najšarmantnije, i najživlje, i najupečatljivije. Na samom početku on je, onako uspravan i ćutljiv, u svojoj legendarnoj kožnoj jakni (koju je nasledio od oca, predratnog oficira), poput pravog urbanog odmetnika prkosio svemu lažnom što ga je okruživalo.
To je bilo vreme beogradskog sna
Slatkom životu, epoha Kinoteke i prvih putovanja u inostranstvo. Pre nego što je otišao u Rim na nastavak slikarskih studija na čuvenoj Akademiji lepih umetnosti, Dragoš je odgledao film svoje mladosti:
Vajdin Pepeo i dijamanti sa Zbignjevom Cibulskim u glavnoj ulozi. Tu je naučio kako se živi ultimativno, do kraja, uprkos svima i svemu, oslobođen straha od smrti. Zatim je i sam odigrao jednu od glavnih uloga u filmu Joce Živanovića
Čudna devojka (gde ga je, na čuđenje svih budućih gledalaca, nadsinhronizovao Ljuba Tadić).
A onda je otišao u jedini grad koji je mogao da konkuriše njegovoj ljubavi prema Beogradu. Otišao je, preko mora, u Rim.
■ SLIKAR Prešavši sa beogradske na rimsku Akademiju, Dragoš je ušao u veliki svet evropske umetnosti, ozbiljnih lektira i uticajnih galerista. Pred njim se otvorio čitav lavirint italijanske likovne scene. I on je počeo da vodi neku vrstu dvojnog života. Na jednoj strani bodi art, vizuelna poezija,
slikarstvo surovosti, Dragoševi čuveni ekrani na slikama (kao projekcija budućnosti), a na drugoj susreti sa poslednjim preostalim misliocima Tradicije, obilazak sakralnih istorijskih mesta, učenje svih velikih evropskih jezika, neumorno čitanje.
Iako naizgled sasvim različite, obe dimenzije Dragoševog života bile su ujedinjene kroz magnetnu snagu njegove ličnosti, u jasnim unutrašnjim hijerarhijama duha.
Kao i inače, i kao slikar Dragoš je uvek bio drugačiji od ostalih. On je slikarstvo doživljavao kao heraldiku i pod njegovim kistom kao da i nisu nastajale slike, već pre prizori — pravi ideološki i estetski grbovi visoke simbolike. Ovi moćni ideološki prizori zrače sasvim specifičnom energijom, imaju nešto magijsko u sebi. Svetlosne vizije su istovremeno i ezoterijski anagrami, inicijatičke meditativne ikone, pokušaj stvaranja integralne slike. Nastale kao rezultat primene čitavog niza tradicionalnih duhovnih tehnika, one aktivno deluju na posmatrača: uče ga, opominju, testiraju. Daju mu vedrinu večnosti nudeći mu radost utehe.
Razbacane po zidovima Evrope, Dragoševe slike imaju neku neobičnu, gotovo isceliteljsku snagu. U sebi nose čežnju za izgubljenom lepotom sveta, vapaj za nestalom civilizacijom klasičnih vrlina. I svaka od njih je zato samo delić velikog mozaika jedne te iste ideološke poruke podsećanje na zlatno doba čovekove civilizacije, pre svih revolucija.
■ ARBITAR DUHOVNE ELEGANCIJE Ne možemo, a da se ne setimo i nezaboravnog Dragoševog televizijskog serijala pod nazivom
Ogledalo XX veka. Snimano po čitavom svetu (u Londonu, Rimu, Parizu), ovaj neobični ciklus emisija na temu sudbine umetnosti imao je neverovatnu gledanost. Pred početak prikazivanja neke od epizoda beogradske ulice bi bile prazne baš kao da se igra fudbalski derbi. Nikada ni pre ni posle toga nijedna televizijska emisija iz kulture (a posebno o slikarstvu) neće ponoviti uspeh Dragoševog
Ogledala. Ostaće nam u pamćenju njegove oštre, duhovite strelice na temu stanja u savremenom društvu, ali susreti sa velikim umetnicima poput Henrija Mura ili Đorđa de Kirika.
Mnoge su nezaboravne scene tada prikazane pred potpuno preneraženim gledaocima. Recimo, u epizodi snimanoj u Njujorku Dragoš se popeo u helikopter i onako u odelu, sa sve leptir-mašnom, na najvećoj visini prosto iskoračio prema provaliji ispod sebe. Nasmejan i samouveren, na samo njemu svojstven način odbrusio je u kameru: "Sada se upravo nalazimo iznad kloake sveta iznad prestonice ljudske gluposti i ružnoće!"
Ili, recimo, scena snimana u Harlemu, gde Dragoš stoji ispred jednog zida potpuno išaranog grafitima i govori o degeneraciji moderne umetnosti. S leđa mu prilazi neki lokalni siledžija i vređa ga. Dragoš se mirno okreće, jednim neočekivanim, strahovitim udarcem nokautira uljeza i zatim nastavlja da govori o stanju savremene civilizacije kao da se ništa nije dogodilo. Kamera sve vreme snima ostavljajući gledaoce u potpunom šoku.
■ PISAC Sa perom uvek u obliku mača, Dragoš je našu kulturu upoznao sa jednim posebnim tipom mišljenja. Prorok čitave generacije, Dragoš je srpskoj javnosti ponudio sasvim drugačiji pogled na svet od onoga što je do tada mogla da čuje, vidi ili pročita.
Dragoš je — kao pisac, izdavač i urednik — u naš duhovni život uveo čitav niz klasika tradicijske misli. Od Plotina, Genona, Tilaka, Evole i braće Jinger, preko Korbena, Hoseina Nasra, Šuona, Titusa Burkharta, do Karlajla, Majrinka, Šestova, Berđajeva, Denija de Ružmona razvijala se, u mašti potpuno zatečenih čitalaca, čitava jedna osobena duhovna linija, bez poređenja i uzora (ne samo u našim okvirima). Uređujući najbolji posleratni beogradski časopis
Delo (temati o Indiji, Japanu, Islamu, ezoteriji i umetnosti, alternativnim kulturama, mitu i tradiciji) i vodeći elitnu prevodnu ediciju
Kristala, Dragoš Kalajić je nesebično podelio sa nama svoju omiljenu lektiru. Ne krijući svoje uzore, on je delovao kao neobični prosvetitelj s desna — i u svojim sopstvenim knjigama i u onima koje je preporučivao i objavljivao.
■ EVROPLJANIN Dragoš Kalajić je bio beogradski Rimljanin i srpski Evropljanin, u najdirektnijem smislu reči. On je od Evrope i njene drevne prestonice primio samo ono najbolje. Dobio je atribute istinske gospoštine, inteligencije, poznavanja jezika, lepog držanja, aristokratskog stava.
Život i delo Dragoša Kalajića se mnogo i dosledno razlikuju od predstave koju je dozvolio da ljudi imaju o njemu. Sve je kod njega, u stvari, bilo intimno, diskretno, čak stidljivo. Najsuptilnija zbivanja nije nikada paradno pokazivao, njegova intimna strujanja su bila samo njemu znana. Sve je kod njega bilo obavijeno velom tajne. Bio je neumoljivo diskretan, posebno kada je reč o ličnim osećanjima. Tu je diskrecija bila apsolutna.
Bio je mnogo bolji, u stvari, nego što je dozvoljavao da se primeti. Imao je pravi oficirski karakter koji ne dopušta da drugi primete kako saoseća sa njima plašeći se da se ne opuste, ne razmaze i oslabe. U ophođenju je zato bio strog, oštar, gotovo nemilosrdan. Time je, kao i mnogi iz njegove posleratne generacije sakrivao svoje pravo lice u želji da se to ne protumači kao slabost.
Ali, iznutra, sve je bilo sasvim drugačije. Pre svega, on se nikada, ni u jednom trenutku života, nije zaustavio, učaurio, zaledio. I niko zato ne može da kaže, da je on bio baš to i samo to. Nije nikada stao, nije prestao da se formira, preobražava ni najbližima nije pokazivao mnogo toga što je osećao. U diskreciji je držao sva svoja traganja, preumljenja, zapitanosti. Ipak, i pored svih teškoća i nepogoda koje mu je život svesrdno isporučivao, Dragoš je uspeo da uradi mnogo toga. Pre svega, srušio je, u svojoj Srbiji, onu veštačku branu između njene savremene kulture i svih njenih dalekih izvora i uzora. I, možda još važnije, srušio je, u sebi samom, u svom duhu i delu, onu neprirodnu branu između Istoka i Zapada, Nemačke i Rusije, Rima i Vizantije, tvrđave i manastira, heroizma i hrišćanstva, Ungerna fon Štemberga i Milutina Bojića, Vinavera i Jejtsa.
Tražio je one koji su spremni, baš kao i on, da krenu u prve redove, da stanu na grudobran svih naših Otadžbina.
Intuitivno, duboko u sebi, osećao je pozvanje da bude na čelu elite koja će ustrojiti i dati nov smisao za budućnost srpskom naroda Zato je proveo praktično čitav život tragajući za ljudima koji bi sačinjavali ovu novu srpsku i evropsku elitu, za nastavljačima njegovog hiperborejskog sna.
I zato njemu, tom junačkom oficiru bez vojske i savršenom džentlmenu bez premca, evo i još nekoliko reči besmrtnog Marka Aurelija. Dobacuje nam iz večnosti, sa puteva sećanja:
Katul me je naučio da ne odbacujem prijatelja koji me, makar i bazmzložno, zbog nečeg optužuje, nego da pokušam da mu ponovo povratim pređašnje raspoloženje i naklonost prema sebi. Da o svojim učiteljima govorim samo dobro i da to činim iz ubeđenja.Autor: Dragoslav Bokan
(Srpski nacionalni nedeljnik EVROPA, broj 70, 11. avgust 2005.)
srpskapolitika.com
