*
PRINC UMETNIKVitak, tamnokos, lepolik čovek u četrdesetim godinama života, fino podrezane brade u dobro sašivenom odelu po poslednjoj modi, probijao se kroz veliku masu naroda na topčiderskoj železničkoj stanici davne 1903. godine. Uzbudljiv dan za srpski narod u jednoj teškoj godini. U majskom prevratu ubijeni su poslednji Obrenović i nevoljena kraljica Draga. U Beograd je stizao novi kralj — Petar I Karađorđević.
"Gospodine, na peron mogu samo ljudi s dvora," isprečio se gardijski oficir, komandir obezbeđenja.
Čovek sa finom bradom se mašio unutrašnjeg džepa svog dobro skrojenog odela i izvadio legitimaciju prestižnog francuskog lista Figaro. Gardijski oficir je zapanjeno raširio oči, a onda salutirao i propustio gospodina na peron.
"I ja sam komad nameštaja sa tog dvora", osmehnuo se neznanac oficiru stajući na crvenu stazu postavljenu na peronu. U džep je vratio legitimaciju na kojoj je pisalo — Božidar Karađorđević, novinar Figaroa.
Princ Božidar Karađorđević rodio se 6. januara 1862. u Beču, kao mlađe muško dete princa Đorđa Karađorđevića i Sarke (Sare) Anastasijević, jedine kćeri znamenitog kapetana Miše Anastasijevića. Božidarov otac Đorđe bio je jedinac kneza Alekse, sina Karađorđa Petrovića, i Marije Torokine, kćeri dvorskog feldmaršala Romanovih. Snujući da svom velikom bogatstvu bez muškog naslednika obezbedi krunu, preduzimljivi Miša Anastasijević isposlovao je udaju svoje jedinice za princa plemenitog roda. Ali smutne godine vratiće na vlast u Srbiju Obrenoviće, a Karađorđevići će morati da napuste zemlju.
Božidar je, zahvaljujući značajnom imetku svoje majke, školovan u najboljim evropskim školama. Srednju školu i studije Prava završio je u Nemačkoj, a Veliku umetničku školu i Muzički konzervatorijum u Parizu. Nemirnog, ljubopitljivog duha, višestruko talentovan bio je zainteresovan za sve osim za politiku što je do očajanja dovodilo njegovu politički izvanredno ambicioznu majku. Od malena okružen najviđenijim ljudima ondašnje evropske kulturne i političke scene za divno čudo nije izrastao u salonskog snoba. Pišući maja 1908. godine u ondašnjem Srbobranu dirljiv nekrolog rano preminulom Božidaru, njegov biograf i urednik prinčevih 'Posthumnih novela', Žan Fino, zabeležiće između ostalog da je ovaj neobični Karađorđević uvek voleo da sam zaradi sredstva za život i da je najsrećniji bio okružen običnim svetom — zanatlijama, novinarima, svakidašnjim ljudima. Zaljubljenik u pisanje, slikanje i primenjenu umetnost, neumorno je stvarao.
Božidar Karađorđević je kao vrlo mlad čovek počeo da piše za najuglednije novine i časopise u Francuskoj. Njegovi uzbudljivi, esejistički pisani putopisi iz raznih krajeva sveta mogli su se čitati u Revi Nuvel, La Revi de Pari, Figarou, Le Magazin Literer... Savršeno je govorio, pored maternjeg srpskog jezika, nemački, francuski, engleski, italijanski, ruski i jedan od indijskih-bramanskih dijalekata koje je naučio za potrebe svog putovanja u taj egzotični svet. Pisanje i slikanje, jer princ je akvarelima i crtežima sam ilustrovao svoje tekstove, za prestižne francuske listove otvaralo je mogućnost da se zaviri u tu otadžbinu dostupnu novinaru, ali ne i nosiocu prezimene svrgnute dinastije. Godine 1893. Revi Nuvel donosi reportaže pod naslovom 'U Srbiji' i 'Na Atosu', a u Revi Ebdomader iste godine se mogu pročitati putopisi 'Po Dalmaciji i Bosni' i 'U Crnoj Gori i Albaniji'.
'Pisano kitnjastim pomalo izveštačenim stilom, kako je to već moderno u Evropi i nimalo laskavo po srpsko pleme' — zapisaće svojeručno kao komentar, poviše Božidarevog teksta o Srbiji, poslednji Obrenović, Aleksandar I.
Tek 1903, po povratku Karađorđevića na presto Božidar može da pođe na veliko putovanje po Srbiji bez straha i lažnog imena. Sa svojim nerazdvojnim prijateljima Pjerom Lotijem i Edmonom de Pirijem, otkriva zavičaj. Italijanski časopis L'Ilustracione objavljuje Božidarov putopis po Srbiji sa izvanrednim crtežima Topole, što će već 26. juna iste godine preneti srpski list Zastava.
Došavši u svojstvu ekskluzivnog novinskog izveštača da piše o krunisanju svog strica Petra Prvog, princ Božidar je očaran i potpuno zanesen malom, siromašnom kraljevinom. Ali on nema prinčevske, već umetničke ambicije. Na Velikoj jugoslovenskoj izložbi, koju je 1904. otvorio kralj Petar I, Božidar izlaže jedno ulje na platnu 'Venecijanski kanal' iz 1895, dva bareljefa sa likovima novog kralja i njegove rano preminule supruge kneginje Zorke, te desetak različitih umetničkih predmeta fine izrade u zlatu, srebru i koži. Sve eksponate sa izložbe poklanja Narodnom muzeju u Beogradu, kao što će nekoliko godina kasnije njegova velika i dragocena biblioteka, a prema prinčevom testamentu, biti darivana Univerzitetskoj biblioteci u srpskoj prestonici.
No, biti Karađorđević i biti umetnik i pisac, ne odgovara slici ratnika, pobunjenika i kraljeva, kako naš narod voli da vidi predstavnike ove dinastije, i princ Božidar je morao da se vrlo brzo suoči sa tom činjenicom. U katalogu Velike izložbe Antun Gustav Matoš između ostalog piše: "Njegovo kraljevsko visočanstvo princ Božidar Karađorđević bio je ljubazan da izloži neke od svojih radova. Kakav sjajan ukus i profinjen osećaj za umetnost. Zadovoljstvo je videti rad jednog darovitog ljubitelja umetnosti." Tako je u otadžbini ocenjen stvaralac čiji stručni radovi u oblasti umetnosti predstavljaju nezaobilazno štivo školovanog sveta u ondašnjim specijalizovanim časopisima u Britaniji i Americi, jedan od osnivača Britanske enciklopedije, umetnik čijem se formatu divio Pariz!
Ni tokom života, a ni posmrtno domaća javnost, sa izuzetkom nekoliko obrazovanih pojedinaca, nije imala sluha za ličnost i stvaralaštvo Božidara Karađorđevića. Istoričar književnosti Sima Simić piše u julskom broju Vidika iz 1938. da radi na monografiji o princu Božidaru. Monografiju je preduhitrio rat, a njen tekst je u nepovrat izgubljen. Nezapaženo će proći i knjiga Stevana K. Pavlovića 'Bižu D'Ar' iz 1978. u izdanju Laž D'om iz Lozane, koja nikada nije prevedena na srpski jezik. Ni lik princa Božidara Karađorđevića nije poznat domaćoj publici, iako se čak tri njegova portreta, radovi njegove prisne prijateljice, rano preminule ruske slikarke, Marije Baškirceve, Edmona de Pirija i njegove supruge Mari nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu. Nijedna prinčeva knjiga, niti novinski ili stručni tekst, sa izuzetkom onog u Zastavi 1903, nikada nisu prevedeni na srpski jezik.
Princ Božidar je umro 2. aprila 1908. od tifusa u Ruskoj bolnici u Versaju i sahranjen je na slavnom pariskom groblju Per Lašez. Kako ni on, a ni njegov stariji brat Aleksa (1858—1920), nisu imali dece domovi Đorđa Karađorđevića i čuvenog zadužbinara Miše Anastasijevića su se ugasili. Tako je veo zaborava tiho i brzo pao na blistavo delo i ime čoveka koji je za sebe voleo da kaže da je novinar, pisac i umetnik, a da je princ sasvim slučajno.
Dobar posmatrač, izuzetan kritičarPrinc Božidar Karađorđević spada među pionire moderne likovne kritike u svetu. Bio je među malobrojnim smelim duhovima koji su se usudila da na Salonu secesije 1903. godine u Parizu argumentovano stane na stranu Art nuvoa i njegovih nosilaca. U seriji tekstova koje je povodom ovog čuvenog Salona, koji označava prekretnicu u ukupnom toku moderne umetnosti, objavio u britanskom Art magazinu, princ Božidar ne samo što očarava svežinom pisanja i oštrinom opažanja, već otkriva retku sposobnost jednog likovnog kritičara da predvidi buduće tokove u umetnosti. Koliko je visoka svest Božidara Karađorđevića o neminovnim promenama, a on to pre svega dobro uočava u radovima vrsnih zlatara kakav je mladi Rene Lalik, pokazuju i radovi u plemenitom metalu samog princa Božidara koji se danas čuvaju u Albert i Viktorija muzeju u Londonu i Ke D'Orseju u Parizu. Dva Božidarova dela pretekla ruci sudbine sačuvana su i u Srbiji. U legatu rektorata u kapetan Mišinom zdanju ogrlica koju je dizajnirao za majku Saru, a u Muzeju u Smederevu jedna lepa kopča za kaiš sa floralnim motivima.
Multidisciplinarni umetnikZnačajan broj akvarela i crteža sa motivima predala iz zemlje i inostranstva, čiji je autor princ Božidar, čuva se danas u Narodnom muzeju u Beogradu. U ovom muzeju sa nalazi i jedno od retkih sačuvanih Božidarevih ulja — "Venecijanski kanali". Pored slikarstva i zlatarstva, princ Božidar je jako voleo da radi u koži, a njegova posebna pasija su bili kostimi i maskenbali. Njegovi savremenici primećuju da nije bilo toga što nije znao da napravi sopstvenim rukama. Da naslika, sašije, izveze, oblikuje u zlatu, srebru, bronzi. I to nije bio kraj talenata ovog multidisciplinarnog stvaraoca. Božidar je voleo pozorište i družio se sa ljudima naklonjenim muzi Taliji. Sin čuvene Sare Bernar bio je jedan od najbliskijih Božidarevih prijatelj i, nesumnjivo, ona osoba zbog koje je Božidar bio u prilici da zaigra na sceni uz legendarnu glumicu. Tako je ovaj princ-umetnik i prvi srpski glumac u dijaspori, pored toga što je nesumnjivo jedan od najinteresantnijih i najuticajnijih intelektualaca svoga vremena u Evropi.
Tamara Ognjević
