Srpska daleka moda
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « NARODNA UMETNOST « Vez i nošnja « Srpska daleka moda
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpska daleka moda  (Pročitano 3939 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Mart 09, 2011, 10:52:34 pm »

*
Izlog iz pretprošlog veka


SRPSKA DALEKA MODA

Posle 138 godina u Srbiju se vratila zbirka narodnih nošnji koju su članovi Srpskog učenog društva 1867. godine poslali na Prvu sverusku etnografsku izložbu. Za izložbom ostala je zanimljiva priča


Dve godine pre održavanja Prve sveruske etnografske izložbe, 1865. godine, Srpsko učeno društvo dobilo je pismo od Društva ljubitelja prirodnih nauka pri Moskovskom univerzitetu koje je želelo da na izložbi predstavi kulturu svih slovenskih naroda, te je pozvalo kneza Mihaila da novčano pomogne sakupljanje odeće, muzičkih instrumenata i oružja: "Odelo koje ovo društvo traži neka bude domaće, čisto narodno i potpuno, sve od glave do pete, a osobito bez ikakvih uvedenih novosti... Dobro bi bilo takođe da uz odelo bude crtež ma i najprostiji kako koji komad od odela na čoveku stoji jer bez toga komitet može počiniti nehotičnih pogrešaka kad stane figure nameštati. I lutke te što će na njima stajati haljine treba da budu portreta i kopije sa onih meštana odakle je ruho, zato je želja neka uza svako ruho bude priložen i fotografski lik s lica i s profila meštana odakle je nošnja... Svaku grupu koja bude karakterisala jedno pleme, ili mesto, opkoljavaće svi mogućni predmeti domaćega života, na priliku: posuđe domaće, stolsko i sobnje, muzički instrumenti i uopšte predmeti domaćih i društvenih običaja."




Jedna od slika koju je Stevan Todorović napravio pokazuje redosled oblačenja nošnje. Ovaj crtež bio je neophodan da bi kustosi u moskovskom muzeju znali kojim redom da oblače lutke. Pored skice žene iz Valjevskog okruga, stajala je legenda: 1. košulja; 2. kecelja; 3. tkanice; 4. pafte; 5. prsnik; 6. konđa; 7. čarape, cipele

Na ovo pismo knez Mihailo Obrenović odgovorio je sa 400 dukata koje je posebnom odboru dao sa zadatkom "da se dogovore i odrede šta se ima spremiti da se na taj izlog pošalje". Odbor je odlučio da nabavi po jedno odelo "devojačko, žensko, udovičko, muško za mladića i za sredovečnog čoveka". Članovi odbora rešili su da odela traže i otkupljuju po selima u Valjevskom, Užičkom, Čačanskom, Rudničkom, Kragujevačkom, Jagodinskom i Ćuprijskom okrugu. Sekretar Ministarstva prosvete i crkvenih dela Milan Đ. Milićević i slikar i profesor beogradske realke Stevan Todorović, najbolje su poznavali srpske predele i narodne običaje, pa je dogovoreno da njih dvojica krenu na put, "odaberu i sakupe sve ono čime bi se Srbija dostojno predstavila na predstojećoj izložbi". Izgledalo je kao da je sve spremno i odabrano — novac, ljudi, mesta... Međutim, nevolje su počele kad su sakupljači odeće zašli po selima i počeli da objašnjavaju običnom narodu kako treba da se fotografiše za potrebe nauke.

Najviše muka imao je profesor Nikola Vukičević iz Sombora koji se prijavio da sakupi nošnju Srba iz Bačke. Prema njegovom priznanju, bio je to neočekivano težak posao: "Pred samo Uspenje, video sam u crkvi momka obučenog u kompletnu svečanu nošnju, kakve nose momci — domaćini u Bačkoj. Istog dana, po podne, na pazaru mi je pošlo za rukom da nagovorim jednu mladu ženu (njenog muža sam isto odlučio da slikamo, jer se nikako nije slagao da se ona slika bez njega). Istog dana na pazaru sam sreo tri Šokice (Srpkinje katoličke vere) iz sela Berega — mladu udatu ženu i dve devojke, i samo posle mnogih molbi su se složile da se slikaju narednog dana. Morao sam im dati po gulden i obećao svakoj portret."


                                                 

Fotografija 1: Sakupljači narodnih nošnji koji su od 1865. do 1867. godine putovali po Srbiji, fotografisali su i devojku Savku Milanović
iz Buđanovaca da bi kolegama iz Moskve tačno objasnili kako se odeća nosi.
Fotografija 2: Na putovanju kroz Srbiju, profesor Vukičević beležio je podrobno sve podatke o ljudima čiju je nošnju otkupljivao.
Tako je opisao i Petra Vukičevića iz okoline Sombora: "Momak od 22 godine, Srbin pravoslavne vere. Rast 5 stopa i 9 palaca.—
Fotografija 3: Oglavlje iz srednje Bačke iz sredine 19. veka


U istom pismu profesor Vukičević žali se na nevolje koje ima s narodom: "Ljudi su ovi vrlo čudni, pa su držali da ja s njima komediju hoću da provodim i umal nisam zlo prošao, jer čuo sam da muž one žene, koju sam jednu fotografiju poslao, zlostavi je i drži da je nepošteno delo od nje što se fotografisati dala."

Moskovsko društvo zahtevalo je u svojim "Instrukcijama" da se za izložbu zabeleže svi podaci o osobama od kojih je otkupljena nošnja i da se na crtežu prikaže način nošenja odeće. Sledeći ove zahteve, sakupljači su morali da prionu na vrlo zahtevan posao i naprave detaljan opis odeće koja se u to vreme nosila. U jednom od pisama, "etnolozi" su do tančina opisali devojku iz Bačkog Podunavlja čije su odelo kupili: "Njeno ime je Klara Družina, ima 17 godina, visine pet stopa bez jednog palca. Njena nošnja je sledeća: dugačka košulja, pojas i kecelja (pregača). Minđuše u ušima. Raznobojna ogrlica oko vrata. Pokrivalo za glavu. Nosi se povrh glave u kiki i spušta niz leđa. Nikakvu drugu odeću Šokice nemaju, i nose je kako leti, tako i zimi. Osim toga nose crvene čizmice sa žutim krajevima, ali samo na veliki praznik, i pošto je tada bio običan dan, sve tri su bile bose, te sam morao da kažem da ih slikaju takve."


                      

                       Milan Milićević i Stevan Todorović zabeležili su na jednoj fotografiji kolo koje se 1866. godine igralo
                               u blizini Jagodine i pokušali da na taj način verodostojno prikažu život u tadašnjoj Kneževini Srbiji.


Muškarci su bili manje stidljivi, ali mnogi od njih nisu umeli da objasne koliko njihove nošnje vrede i kako se prave. U to doba, u Srbiji, odeću su šile žene, pa njihovu pravu cenu nekada nije bilo moguće odrediti. Jedna od zabeležaka svedoči o nedaćama koje su imali sakupljači koji su hteli da otkupe muška odela: "Petar Vukičević je momak od 22 godine. Srbin pravoslavne vere, rođen u Somboru. Rast pet stopa i devet palaca. Nošnja ovog momka je jako skupa i teško je doznati pravu cenu njegove košulje i dugih pantalona, zato što ni momci ne znaju koliko košta: majke i sestre same tkaju i šiju. Prema savetu tih momaka, može se umesto njihove nošnje nabaviti ista takva, s lažnim zlatom, što je mnogo jeftinije. Nošnja momka je sledeća: šešir, košulja vezena belim koncem, duge platnene gaće i svilena marama na vratu sa zlatnim resama, svileni prsluk (prsnjak). Puna nošnja (letnja, praznična) s pravim zlatom za 67 guldena, a sa lažnim — 40."

Pored ljudi iz odbora, kolekciju odeće koja je krenula put Moskve obogatio je i knez Mihailo Obrenović. On je poklonio dve nošnje — "Srbin slepi guslar" i "Udata Srpkinja u gradskoj nošnji iz Beograda".

Na izložbi u Moskvi Srbija je bila predstavljena u prizoru "Slepi srpski pevač" koji se sastojao od 14 figura dece, žena i muškaraca okupljenih oko slepog pevača ispred manastirskog zida. U "izlogu" su se našli muzički instrumenti — gusle, gajde, frule, karabe (duvački instrumenti), oružje, ali i drveni modeli raznih građevina — letnjih kuća, predmeta iz domaćinstva — klupa, stolica i stolova. Prema nekim podacima, izložbu je videlo skoro milion ljudi, a do danas je ostao sačuvan zapis jednog posetioca: "Pet grdnih dvornica bilo je puno različnih stvari kojima se narodi služe, a bilo je nekoliko grupa iz voska načinjenih ljudi različnog roda i pola, te su izgledale kao da tu stoje živi ljudi."


                  

                   Fotografija 1: Nošnja slepog guslara iz Donje Gruže (Šumadija)
                         i odeća dečaka iz Jasenice (Šumadija) koje su bile prikazane na moskovskoj izložbi 1867. godine.
                         Fotografija 2: Nošnja starije žene iz okoline Užica je iz sredine 19. veka.
                         Fotografija 3: Muška nošnja iz Gornje Gruže (Šumadija)


Nakon zatvaranja izložbe, sav materijal je spakovan, a potom je tri puta menjao vlasnika. Prvo je bio smešten u Etnografskom muzeju Daškova, potom u Muzeju naroda u Moskvi, a od 1948. godine čuva se u Etnografskom muzeju u Sankt Peterburgu. Posle 138 godina, kustosi Etnografskog muzeja u Beogradu doneli su u našu zemlju deo narodnih nošnji koje se više od jednog veka čuvaju u Rusiji. Nažalost, neke stvari su tokom vremena propale, neke su zagubljene, ali danas očuvana zbirka broji oko 160 predmeta. Nekoliko meseci Srbija je ponovo uživala u najstarijim sačuvanim nošnjama sa ovog prostora, a sada je ponovo u Rusiji da tamo i nadalje bude ambasador naše kulture.


Milica Petrović
http://www.politikin-zabavnik.rs/2008/2920/06.php
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: