Leonid Šejka (1932―1970)*
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Leonid Šejka (1932―1970)*
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Leonid Šejka (1932―1970)*  (Pročitano 12146 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 13, 2015, 09:58:18 pm »

*




LEONID ŠEJKA
(Beograd, 24.04.1932 ― Beograd, 15.12.1970)


Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija ― naime, Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu ― zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je "zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju". No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već ― doći do sebe.

Deo teksta: Politika, 22.08.2008.
Fotografija: Večernje novosti, 18.12.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2015, 10:14:23 pm »

*

LEONID ŠEJKA — SLIKE






Alhemija, 1956.
Izvor: danilokis.org


* * *

Leonid Šejka: "O mom ranijem životu ukratko: u detinjstvu, ništa izuzetno. Gledajući sebe tadašnjeg, teško se prepoznajem. Vidim samo jednu tamnu svest ili, još bolje, jedan mrak u svesti. A zatim uspon, napredak, izvesno rasvetljenje, sa kojim dolazim samo do jedne potpune prosečnosti. Zabave, igranje fudbala, vezivanje kose preko noći, učenje novog šlagera za sutradan. Jednog dana ušao sam u jednu biblioteku. Na stolu su bile razbacane knjige. Dobih želju za skupljanjem znanja. Počeo sam od astronomije. Astronomija je za mene bila poetična nauka; vređalo me je iznošenje praktične koristi astronomije. Zvezdano nebo je takav prostor po kome može slobodno da se luta u mislima. Mesec, ugledan kroz teleskop, umesto ravne pločice ukazivao se sličan rapavoj, okrugloj i suvoj zemlji; uzbuđivalo me njegovo tragično lebdenje u praznom." Moji tragovi blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 13, 2015, 10:14:32 pm »

*

LEONID ŠEJKA — SLIKE






Kroz prozor, 1966.
ulje na platnu, 70 × 65,5 cm
sign. g. d: Ш 1966, ćir.


...Prvi put jе izlаgао 1953. а prvu sаmоstаlnu izlоžbu је prirеdiо u bеоgrаdskој gаlеriјi Grаfičkоg kоlеktivа (1958). Rеtrоspеktivnа izlоžbа prirеđеnа mu је u Bеоgrаdu (1972). Biо је јеdаn оd оsnivаčа i tеоrеtičаrа umеtničkе grupе Меdiјаlа (1957) nа čiјim izlоžbаmа је učеstvоvао dо 1970. gоdinе. Оd 1961. člаn је ULUS-а. Dоstа је putоvао: Мinhеn, Sаlcburg i Bеrn (1967), Cirih, Bеrn, Pаriz (1968), а putоvао је i u Еnglеsku i Hоlаndiјu. Pоrеd slikаrstvа bаviо sе i vајаrstvоm, ilustrаciјоm i scеnоgrаfiјоm. Prirеdiо је dvаnаеsеt sаmоstаlnih izlоžbi оd kојih: sа Drаgаnоm Lubаrdоm u Bеоgrаdu (1958), sа Мirоm Glаvurtićеm u Cirihu (1968), u Мinhеnu, Bаzеlu, Bеrnu... Kоlеktivnо је izlаgао nа izlоžbаmа sа ULUS-оm, grupom Меdiјаlа, nа Biјеnаlu mlаdih, Оktоbаrskоm sаlоnu, nа izlоžbаmа nаdrеаlizmа, u inоstrаnstvu nа Меditеrаnskоm biјеnаlu u Аlеksаndriјi, Меđunаrоdnој izlоžbi аkvаrеlа u Bruklinu i mnоgim rеprеzеntаtivnim izlоžbаmа јugоslоvеnskе umеtnоsti (Rim, Brnо, Prаg, Frаnkfurt, Lеvеrkuzеn). Dоbiо је nаgrаdu Nоlitа zа Тrаktаt о slikаrstvu (1965).

Fotografija i tekst: Katalog  
50 godina od obnavljanja Likovne kolonije u Sićevu 1964―2014
Izdavač Narodni muzej Niš
Autor izložbe i kataloga Mara Makarić
Fotografije: Željko Cajić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 13, 2015, 11:27:21 pm »

*

LEONID ŠEJKA — SLIKE





Odaja Omega (detalj), 1967.
ulje na platnu
Fotografija: Vreme
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 14, 2015, 12:23:49 am »

*

LEONID ŠEJKA:


... Jednoga dana sam dobio poruku. Poruku-naređenje, molbu, predlog? Ni do danas nisam saznao... Ukratko, morao sam da otputujem.

Ali kuda? Izgleda da je to bilo svejedno. Mogao sam da idem u ma kom pravcu i da ne pogrešim, da to bude pravi. Oni koji su poslali poruku možda su sve već predvideli. Ići napred, samo je privid, kasnije se vidi pređeni put ― kao da je bio unapred utvrđen u vidu nekog nacrta, zatvorenog u koverti, koja se može otvoriti da bi se sve to videlo, proverilo. U stvari, onda kad je već nepotrebno, dakle, na kraju, kad se putovanje završi.

I sada, posle dugog lutanja, čini mi se da sam stigao, ukoliko to nije prevara. Mogu samo da rekonstruišem , šematski, moj put. Evo ga :

(Sledi skica puta od Grada, preko Zone prelivanja i Provalije, do Zamka ; skica nosi naslov Nacrt opšte dispozicije. Napom. priređivača.)

Kao što se vidi Grad ima istu površinu kao i Đubrište; između Grada i Đubrišta postoji Zona prelivanja. Ne zna se gde prestaje Grad, a gde počinje Đubrište.

Ako je cilj bio Zamak, preko Đubrišta je bilo najkraće do njega. Ali sve to nije bilo tako jednostavno. Mi živimo u svetu privida, iluzornosti, i nikad se ne zna ni početak, ni da li je dostignut vrhunac, ni to da je osećaj kretanja jedna zabluda, da se možda stoji u mestu ili okreće u krug ili se ide po zemljištu toliko poznatom, da je već postalo dosadno. I tako, desilo se, na primer, umesto da pođem najkraćim putem, pođoh zaobilaznim ili, čak, dugo pokušavah da prođem sa one strane gde prolaza uopšte nije bilo. A sad mi je jasan razlog da iz Grada doprem do Zamka. Jer, prvo, sve je to zahtevalo korenite metamorfoze i žrtve; drugo, Grad je bio od Zamka odvojen Provalijom, tako da niko u Gradu nije znao za Zamak, pa i ja sam mogao samo da nasluđujem njegovo postojanje.

Ulazeći, dakle, u Đubrište, mogao sam bez zadržavanja da pođem u pravcu Zamka, ali, kao što rekoh, ja sam jedva znao za njegovo postojanje i, s druge strane, hteo sam da ispitam sve mogućnosti, sve prolaze, a još više, sve ćorsokake oko velikog prostranstva, koje zovem Đubrište. Ono je preda mnom u celoj neprekidnosti i u dimenziji koja ne može da se sagleda, da se premeri, tako da od cele površine ispitujem jedan mali deo, moj deo.

Što se tiče Grada, njega sam mogao da rekonstruišem na osnovu svega ovoga razbacanog po Đubrištu, što je, u stvari, bila odbačena neupotrebljivost, a za mene mnogo više od toga ― jedan kosmos, nezavisan od Grada, iako se Đubrište prelivalo u Grad ili čak poklapalo sa njim, što je verovatno i uslovilo da sam, lutajući po Đubrištu, zašao u Zonu prelivanja i s teškim naporom svesti uspeo da shvatim da je to što imam pred sobom u stvari Grad. više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 23, 2015, 05:25:13 am »

*





Monografija: LEONID ŠEJKA 1932―1970 • Dejan Đorić



Izdavač: Službeni glasnik
ISBN: 9788675497042
Broj strana: 188



Dvojezična monografija Leonid Šejka, na srpskom i engleskom jeziku, posvećena je jednom od naših najznačajnijih slikara druge polovine 20. veka, osnivaču i glavnom teoretičaru grupe Mediala. Danas postoji veliki broj ljudi, raznih profesija i orijentacija, koji sve više pokazuju interesovanje kako za grupu slikara pod imenom Mediala, tako i za tvorca i glavnog teoretičara te grupe ― Leonida Šejku, slikara koji je slikarstvo doživljavao kao "hleb života". Ali, ova monografija nije namenjena samo njima. Centralna studija u njoj, autora Dejana Đorića, ne razotkriva samo Šejkine egzistencijalne probleme, njegovu čudesnu životnost, aktuelnost i umetničku punoću, već predstavlja i svojevrsno preispitivanje akademske umetnosti druge polovine dvadesetog veka. Ova monografija namenjena je čitaocima svih profila: za generacije koje prolaze ona je podsetnik, za sadašnje generacije ona je priručnik, a za generacije koje dolaze ona je putokaz ka jednoj od estetika likovnog stvaralaštva, ali i svojevrsne životne filozofije. Ko je Leonid Šejka? Umetnik koji je krajem pedesetih godina 20. veka imao snage da iznese zahtev za jedinstvo suprotnosti, za poimanje fantastike, za dešifrovanje duševnih sfera i mitskih oreola. Umetnik koga su, pored slikarstva, zanimale i druge oblasti čovekovog društvenog života. Zbog toga plan i kompozicija ove monografije pokazuju Šejku, pre svega, kao najvećeg radoznalca druge polovine prošlog veka, a onda i kao posebnog stvaraoca koji je umetnost umovao u perihorezi teorijskog i praktičnog slikarstva. Drugim rečima, od predgovora do bibliografije, preko glavne studije, reprodukcija i dokumentarnih fotografija, monografija odiše iskustvima Šejkinog dramatičnog života i medialističkih istraživanja. Monografija Leonid Šejka štampana je na papiru reprezentativnog kvaliteta, obima 190 strana, u formatu 22 x 32 cm, u tvrdom povezu i s plastificiranom omotnicom u koloru. U njoj su reprodukovane najznačajnije Šejkine slike i crteži, a čitav ilustrativni materijal obogaćen je brojnim dokumentarnim fotograf ijama i drugim prilozima. Delfi knjižare
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Januar 19, 2016, 01:42:45 am »

*

TRAKTAT O SLIKARSTVU
Leonid Šejka


Opis

Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura ― uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u "rodnu melodiju", kako je govorio još jedan "zaboravljeni", Momčilo Nastasijević.

Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o "tradiciji budućnosti", tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju.

U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti ― do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad―Đubrište―Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom―Čistilištem―Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje.

Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: "1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4―5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih."

Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak.

Branko Kukić Delfi knjižare
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Januar 19, 2016, 03:54:15 am »

*

UMETNIČKI ČIN VAN ESTETSKOG PREDMETA


Za dve decenije koliko je nastajala (slikarstvom je počeo da se bavi 1950. godine od prve izložbe 1958. do smrli 1970), ukupna umetnička zaoslavština Leonida Šejke ostavila je u našoj sredini najdubljeg traga, a mitski repovi "Mediale", grupe u kojoj je bio ključna ličnosl, i dan-danas se na različite načine provlače ovdašnjim umetničkim sistemom. Najnovija izložba Šejkinih dela priređena u Muzeju savremene umetnosti (veliki legat Ane Čolak-Antić od 90 slika, 106 crteža, pet kolaža, četiri grafike, 367 skica i dr.), odličan je povod da se ponovo suočimo sajednim od možda najintrigantnijih, a svakako najzagonetnijim stvaralaštvom srpske umetnosti ovoga veka.

Ova najnovija izložba dela Leonida Šejke dobra je prilika i za razmatranje razlika koje postoje između istinskog i lažnog razumevanja umetničke prošlosti a najuputnije je početi upravo od konstatacija Ješe Denegrija koje je izneo u knjizi „Teme srpske umelnosti ― pedesete”. On kaže da je Šejkin doprinos novom jeziku naših likovnih umetnosti u šestoj deceniji bio u njegovom shvatanju da je umetnički čin moguć mimo estetskog predmeta, što bi bilo natragu dematerijalizujućim praksama konceptualizma. Na istom mestu, u nastavku, piše kako je upravo on shvatio da je veliku muzejsku umetnost prošlosti legitimno koristiti operacijom citata znakova i oblika drugih umetnika iz različitih perioda ― što je očigledno daleka i nesvesna najava postmodernizma.

Da je i sam Šejka u svojim najdubljim intelektualnirn i kreativnim porivima naslutio predstojeće promene u praksama i jeziku umetnosti svedoči i jedna njegova beleška (navedena u predgovoru kataloga retrospektivne izložbe u MSU) gde doslovno stoji: "1956. radio sam nešto blisko današnjim neodadi i popartu. Znači, bio sam za 4―5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je tako zaista bilo, onda sam sa ovim šlo sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih."

U to vreme on radi, uz karakteristične, složene slike ("Muzejska postavka", "Multiplikacija") i one redukovane na simboličke sadržaje ("Stražara"), kolažirana ulja na drvetu ("Cinzano flaša"), i prve objekte, "destrukcije" i "proglašavanja" (dela stvorena u duhu) koji su jasno ukazali na pojavu jedne nove estetike istovremeno sa onergičnim nastupom velike generacije autora srpskog poznog modernizma. Našavši se u tom trenutku na razmeđi socijalističkog realizma i socijalističkog estetizma (kako je Sveta Lukić nazvao tu novu umetničku epohu), Šejka je uz brojne umetnike, manje-više bliskih poetici "Mediale" poput slikara Toškovića, Đurića, Glavurtića, Radovanovića, Koste Bradića, Olje Ivanjicki, Milića od Mačve, Milovana Vidaka, Svetozara Samurovića ili arhitekata Vukovića, Peđe Ristića, Vlade Veličkovića i drugih, uticao na formiranje drugačije, življe slike tog vremena koja je umnogome uticala na to da se počne menjati tradicionalno shvatanje o izgledu i sadržaju novog umetničkog predmeta.

U tom procesu bila su, u osnovi, moguća dva puta kojim su se razišli umetnici ovakvih shvatanja. Naši budući "Parižani" započeli su da pretresaju ružne sadržaje u najdubljoj utrobi vremena, surpvo, egzistencijalno svedočeći o njegovim skrivenim karakteristikama. Šejka se međutim okrenuo prošlosti nalazeći u nekim njenim epohama, kako se tada govorilo ― inspiraciju. I ta činjenica je izazvala (i još uvek izaziva) mnoge nesporazume, kontroverzne ocene o njegovom radu, pa čak i stanovita nipodaštavanja. Tradicionalisti (među slikarima i kriličarima) u njemu su videli umetnički neškolovanog i slikarski neizgrađenog autora, a modernisti retrogradnu pojavu disparatnu vremenu i dominantnom liku umetnosti. Ovakva negiranja uzrokovala su, prema svedočenju "medialaca", "neki okultni rat" budući da su se njihove izložbe "na misteriozan način, u poslednjem trenutku odjavljivale, sa vrlo nebuloznim, neuverljivim ili nikakvim objašnjenjem".

Kasnije je Glavurtić na sledeći način opisao taj odnos prema "Mediali": "Relacionizam je termin kojim smo zamenjivali medialističku tendenciju da se obuhvate suprotnosti, te da na relacijama različitih polova: lepog i ružnog, apstraktnog i konkretnog, haosa i kosmosa, realnog i fantastičnog, analitičkog i sintetičkog, klasičnog i modernog, đubrišta i zamka, meda i ale razastremo naš likovni univerzum. Relacionalizam je nevešto krio medializam. Pod nazivom Mediala nije se moglo izlagati jedno vreme. (Poznije će jedna umelnička institucija izlagati naše slike i crteže, uvek pod nekim drugim nazivom, a izraz Mediala, kao i podaci o izlaganju na izložbama Mediale u pojedinačnim bibliografijama izlagača biće sistematski izbačene. Mediala zvanično ne postoji! O Mediali, ako se piše, treba pisati kao o povjesnom faktu, u prošlom vremenu, pa ipak ideja je živa, a slikari Mediale izlažu širom sveta.)"

Iako je već u njegovo vreme bilo očigledno kako "prima inspiracije iz istorije umetnosti" (navedeno u nepotpisanoj recenziji "Tages-Anzeigera", Cirih, 1968), upravo to "osvrtanje” izazivalo je u modernističkoj kritici najodlučniji otpor. A da li je u pitanju temeljni nesporazum sa epohom (vremenotn poznog modernizma)? sam Šejka je ovako definisao tadašnje interesovanje: "U suštini program Mediale svodi se na jedno: napraviti dobru sliku sa svim osobinama koju sliku čine slikom... Slikarstvo renesanse nam naprosto daje orijentaciju i stvara u nama jedan pojam dobre slike. I to je cela mudrost u programu Mediale." Dakle, usudio se tada da formuliše pozitivan program, kako je napomenuo Miodrag B. Protić, u vremenu opštih destrukcija u umetnosti ― apstrakcije, enformela, nove figuracije...

O Šejkinoj složenoj i osetljivoj ljudskoj prirodi govori i jedan detalj u biografiji, događaj ― upravo njegov neobični poduhvat koji se redovno izbegava u komentarima (izuzev krajnje skrivenog, nejasnog pominjanja u tekstu Irine Subolić za katalog retrospektivne izložbe: "istražni zatvor novembar-decembar 1966" i Nikole Šuice u "Vremenu" 1990: "svojevena duhovna porodica pod budnim okom vlasti i idelogije... Pokušaj osnivanja nezavisnih novina dodaju mu krajem 1966. iskustvo hapšenja i zatvaranja"). Grupa jugoslovenskih intelektualaca i umetnika odlučila je da pokrene nezavisni časopis za kulturu koji su nazvali "Put". U osnivačku redakciju, pored Šejke, ušli su Daniel Ivin, Marijan Batinić, Franjo Zenko, Mihailo Mihailov, Peđa Ristić i Slobodan Mašić kao tehnički urednik, a privremeni sekretar redakcije bila je Dušanka Barović, supruga advokata Jovana Barovića koji je podneo zahtev za registraciju časopisa. Činovnici Titovog režim mora da su bili zgranuti i zgroženi: nekakva grupa osniva nezavisne novine mimo uobičajenog načina da se takva javna delatnost vodi jedino kroz organizovane (a tada je to isključivo značilo od tajne policije kontrolisane) socijalističke društvene forme.

Naravno, odmah je usledilo spektakularno, sinhronizovano i istovremeno hapšenje članova redakcije u Beogradi, Zagrebu i Zadru i momentalno pokretanje istrage protiv svih (računajući i njihovog advokata?!) zbog "udruživanja u neprijateljsku organizaciju" kako je stajalo u optužnici. Nakon tri meseca, bez ikakvog obrazloženja, postupak je naprasno prekinut i svi su pušteni iz zatvora izuzev Mihailova kome je pronađen osnov za proširenje optužnice na "neprijateljsku propagandu". Marija Čudina, tadašnja Šejkina žena, redovno ga je posećivala u zatvoru donoseći mu, uz druge potrepštine, i pribor za crtanje. To se, međutim nije moglo reći za većinu članova "Mediale" (koji su se i kasnije, očigledno zastrašeni, veoma klonili pominjanja ove Šejkine nevolje).

I danas se šire krugovi Šejkinog i "Medialinog" uticaja ― katkada smisleno i opravdano ― u umetničkom pogledu, ali najčešće besmisleno i neopravdano. Tome je svakako ponajviše doprinela zavodljivost tema i literarnost vizuelnog sižea ovakvih slika. Problem je nastao kada su današnju sudbinu i novu poziciju Mediale preuzeli "postmedialci", netalentovani sledbenici i mediokritetski paraziti koji o slikarstvu jedva da nešto znaju a o Šejkinom umetničkom legatu baš ništa. Mnogobrojni fanovi među amaterima i ijubiteljima umetnosti koji posle njegove smrti podgrejavaju ili obnavljaju mit o Šejki učinili su totalnu mistifikaciju njegovog dela. Međutim, još jednom imamo prilike da vidimo tu fantastičnu, fascinantnu ikonografiju đubrišta, zamkova, soba, terasa i svega drugog što je Leonid Šejka crtao i slikao, što je doista pouzdan umetnički putokaz njegovim istinski posvećenim poštovaocima i sledbenicima.

[...] Prvi put je izlagao 1953. godine (sa Dadom Đurićem, Urošem Toškovićem i Sinišom Vukovićem); priredio je 12 samostalnih izložbi i brojne grupne u zemlji i inostranstvu. Sa grupom "Mediala" izlagao je četiri puta, plus "retrospektivno" 1969, kada je zapravo sumiran njen rad počevši od prve 1958. godine (na kojoj su pored Šejke učestvovali Olja Ivanjicki, Miro Glavurtić i Vladan Radovanović). Dve godine posle smrti, 1972, u Muzeju  savremene umetnosti priređena mu je retrospektiva, a neposredno nakon smrti njegove druge supruge, Ane Čolak-Antić 1977. u Salonu MSU prvi put je prikazan legat Šejkine umetničke zaostavštine koji je poklonila ovom muzeju.

Jovan Despotović, Istoričar umetnosti i likovni kritičar
Naša Borba, 28-29.3.1998, str. XVIII
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Januar 23, 2016, 04:12:11 am »

*
LEONID ŠEJKA


PREMERAVANJE ODSJAJA


ŠEJKA

"Umetničko je ono delo u kojem ruka, glava i srce idu zajedno", rekao je Džon Raskin. Čini se da je Leonid Šejka, jedan od najznačajnijih likovnih umetnika druge polovine dvadesetog veka sa ovog područja, stvarao u skladu sa ovim postulatom. Baš kao i Aleksandar Blok, Šejka je smatrao da "umetnosti, kao ni životu, slabi nisu dorasli". Sama imena Šejkinih slika, poziv su na san, košmarni, trzav, ali san o istini sveta: "Soba s mapom vulkanske zone", "Inkubus alhemičara Fausta", "Ostrvo Patam", "Kameleonske igre", "Vermerov krčag ili mleko ikona", "Skladište"... [...]

Studiozno delo posvećeno Leonidu Šejki, "Leonid Šejka ― apokaliptičar i interpretator" iz pera Dejana Đorića (Službeni glasnik) otkriva Šejku ― "slikara, vizionara, filozofa, estetičara, fotografa, arhitektu, pesnika i, nadasve, ezoterika". U monografiji Dejan Đorić analizira Šejkin neuobičajeni razvojni put slikara: od Đubrišta, preko Skladišta, do ― Zamka, "od sumorne poetike odbačenih predmeta moderne civilizacije, preko njihove revitalizacije posredstvom umetnosti do harmonije života, obavijenog atmosferom pobožne svetlozarnosti". Na sveopšte otuđenje, agresiju tehnokratije i potrošačkog mentaliteta, simulakrum stvarnosti i opšti besmisao, Šejka je imao samo jedan odgovor ― kreaciju.
[...]
Krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, Leonid Šejka bio je pokretački duh i glavni teoretičar grupe Medijala, koja je okupljala izrazite pojedince, nudila drugačije stavove i mogućnost različitih likovnih postupaka. Grupu Medijala činili su: Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Olja Ivanjicki, Siniša Vuković, Dado Đurić, Uroš Tošković, Kosta Bradić, Milić Stanković, Vladimir Veličković, Ljuba Popović, Svetozar Samurović, Milovan Vidak i Vladan Radovanović.

Ovo su godine i ljubavi između Šejke i Olje Ivanjicki. O tom odnosu u knjizi razgovora "Oluja mozgova", (objavio vršački KOV), Olja Ivanjicki kaže: "U to vreme oboje smo bili studenti, nismo ništa ni odlučivali ni znali, svako je bio na svom fakultetu ― on na arhitekturi, ja na vajarstvu. Koliko smo uticali jedno na drugo? Bilo je to paralelno isprobavanje na svim terenima, od muzike, literature, filozofije, arhitekture... Tek smo otkrivali mogućnosti i život. Uticali smo jedno na drugo tako što sam ja njega upućivala na renesansu, a on se nalazio u 20. veku, između Le Korbizjea i Arpa. Oni su mu bili uzori... "Ivanjicki dodaje da je Medijala morala da pronađe neki putokaz između svih mogućih, zvaničnih puteva. "Mi smo, recimo, Dalija, uzeli za svog člana iako on to nije znao. Smatrali smo da pripada misli koja je nama bliska. Te godine donele su lep rezultat, iako smo bili onemogućavani kao i svi napredni stvaraoci", seća se vremena Medijale Olja Ivanjicki.

Sam Šejka uneo je sasvim novi duh u srpsko slikarstvo, fantastiku postnadrealizma, težnju ka integralnoj slici. Čitavog života, Šejka je eksperimentisao; bavio se "skupljanjem senki, osluškivanjem školjki, premeravanjem odsjaja", i zalagao se za slikarstvo koje bi integrisalo sve tekovine modernog doba.

Sa puta po SAD, gde je boravila godinu dana, Olja Ivanjicki je donela 1968. godine nešto sasvim novo ― slikanje na telu, jednu od tvorevina hipi pokreta. Postoji fotografija snimljena na Kosančićevom vencu, gde Šejka slika zmaja na koži Olje Ivanjicki. Ivanjicki, Šejka i pesnikinja Marija Čudina, slikanjem na telu izražavali su potrebu da slikar postane deo slike koju stvara, da likovnoj umetnosti jednom i doslovno ― pozajmi sebe.

Šejka je svirao gitaru (još jedna analogija sa Kišom), muziku smatrao oblikom metafizičke molitve, koja nas, spajanjem manifestovanog i nemanifestovanog zvuka, dovodi u direktnu vezu sa božanskim kreativnim principom univerzuma. Ako je za Čarlsa Simića Bog ― kritičar, za Šejku, on je bio muzikalni kreator svemira.

U svetu u kome je metastazirala materija u meri u kojoj je sada čitav svet postao deponija, u kome je otpad prenaselio čovekove snove, svesno i nesvesno, Šejka je smatrao da se predmet mora spojiti sa ritualom i da je umetnost jedini putokaz u drugi, jedini stvarni, stvaralački život. U trenutku kada je objavljena smrt morala, Šejka je tvrdio da je slikarstvo "moralni čin" i pisao: "Ovaj atelje svojim blistanjem pokazuje da se tu zbiva jedan svečani čin, čin slikanja. To je svetao čas života, života ispunjenog, osmišljenog, stvaralačkog, među stvarima koje su ogledalo spokojstva i unutrašnje ravnoteže".

Šejkin odlazak takođe nosi pečat rituala i simbolike. Omiljeni Šejkin slikar, uzor i učitelj, bio je Vermer van Delft, rođen 1632, tačno tri stotine godina pre Šejke. Petnaestog decembra 1970, u snežni, sivi dan, zauvek je otišao Leonid Šejka, istog datuma kada i Vermer. Šejkin atelje i dalje je simbol za tajnoviti "red i lepotu, raskoš, tišinu i nasladu", a u Traktatu o slikarstvu, on kaže: "Sada odlazeći poručujem svima koji ovo slede da nastave, ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve".

Politika ǀ 22.08.2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Januar 23, 2016, 04:45:52 am »

*

LEONID ŠEJKA (1932―1970) Horizont minulog veka

Nigde se na Balkanu u dobu koje je Justin Popović odredio kao đavolsko nije pojavio umetnik takvog dara, koji je za života počeo da zadobija auru genija. Isprva priznat u užem krugu prijatelja, Šejka je postao simbol slobodnog čoveka i umetnika, kome se sve više obraćaju generacije mladih stvaralaca i mislilaca

Pre četrdeset godina, 15. decembra 1970. godine, Leonid Šejka je telesno napustio ovu "dolinu suza".  Iz sadašnje perspektive sve više se uviđa da je kao stvaralac natkrilio horizont evropske umetnosti dvadesetog veka. Nigde se na Balkanu u dobu koje je Justin Popović odredio kao đavolsko nije pojavio umetnik takvog dara, koji je za života počeo da zadobija auru genija. Isprva priznat u užem krugu prijatelja, Šejka je postao simbol slobodnog čoveka i umetnika, kome se sve više obraćaju generacije mladih stvaralaca i mislilaca.


BORHESOVSKO OBRAZOVANJE

Mnogi su svoj avangardizam etablirali, preprodali i kompromitovali, završivši kao pedagozi kojima studenti naivno veruju da učeći od njih mogu postati umetnici. Šejku nije moguće zamisliti kao profesora ili akademika, nije ga moguće oponašati, on je gorostas čije delo ulazi u sferu misticizma i teologije i zato Uroš Tošković, jedan od poslednjih velikih umetnika, samo o njemu nikada ništa ružno nije rekao.

Šejka je sin Trofima Vasiljevića, ruskog emigranta, oficira-topografa carske vojske i Katarine Zisić, kulturne žene grčkog porekla. Oca u svojim tekstovima nikada nije pominjao, a o majci je ostavio poetski zapis sa njenog pogreba. Pohađao je rusku osnovnu školu, kasnije gimnaziju i u porodici pored ranog čitanja ruskih klasika (Dostojevski, Tolstoj, Ljermontov) stekao temeljno tradicionalno obrazovanje. Umeo je da na gitari odsvira sve što čuje, a prijatelji tvrde da je bolje interpretirao Bulata Okudžavu od njega samog. Posle gimnazije sa Sinišom Vukovićem je završio Arhitektonski odsek Srednjotehničke škole i bio određen za šefa gradilišta hotela "Morava" u Čačku. U klaustrofobičnoj sredini, "po zadatku", na idiotskom poslu sa idiotskim ljudima, kako je opisao, doživljava duhovnu krizu i na zaprepašćenje radnika dolazi na posao ošišan  do glave, puštajući da mu izraste duža brada. U toj kafkijanskoj atmosferi dogodio se njegov unutrašnji obrt, konverzija ili drugo rođenje. Počeo je da crta i piše, samovoljno napustio radno mesto i uspeo da se upiše na Arhitektonski fakultet u Beogradu. Na studije je došao kao erudita. Veoma rano je stekao grandiozno, borhesovsko obrazovanje. Kao retko ko obrazovao se temeljno, sistematski, po oblastima, sledeći abecedu. "Počeo sam od astronomije. Prešao sam na atomistiku, a potom na biologiju. Zatim sam mogao da konstatujem njihov redosled prema evolucionom stupnju stvari koje su one ispitivale. Postao sam usamljen" (Šejka, 1955―56). Enciklopedijsko znanje odredilo je razvoj njegove dijalektike čudesnog, omogućilo mu da se nadmoćno i sa lakoćom kreće po raznim duhovnim oblastima, po istorijskoj vertikali i horizontali i tako formira radikalne ideje.

Arhitekturu su tada studirali Predrag Peđa Ristić (Peđa Isus), Siniša Vuković, Vukota Tupa Vukotić, Vladimir Veličković, Milić od Mačve, Milutin Trpković i Slobodan Mašić. Duh grupe, zaslužan za izmenu poretka i vrednosti ne samo naše kulture, bio je među studentima arhitekture i slikarstva. Šejka je onda započeo proučavanje istorijskih avangardi za koje će biti stalno zainteresovan i njegove prve slike su u stilu fovizma i kubizma. Ekskluzivnim idejama, knjigama, tekstovima i slikama svrstao se u red velikih tradicionalista i ezoterika moderne epohe kakvi su Zedlmajr, Genon, Evola, Ortega i Gaset, Borhes, Eliade, Sioran i Berđajev, čije je ideje dalje razvio. Paradoksalno je i jedan od najvažnijih avangardista dvadesetog veka, a njegova je monografija izašla pre u Nemačkoj nego kod nas. Šejkini radovi prethode fluksusu, neodadi, u akcijama na đubrištu bio je možda prvi umetnik performansa, među prvima se bavio enformelom kod nas, naslikao je neke od prvih hiperrealističkih slika u svetu, najavio je objektnu umetnost i estetiku katastrofizma devedesetih, junk art, savremenu umetnost baziranu na kolekcijama, uveo je konceptualizam u svoje stvaralaštvo, a slika "Muzejska postavka" iz 1956. godine može se smatrati prvom anahronističkom slikom u svetu, prvim primerom tzv. "slikarstva memorije". Na sličan način njegova dela prethode letrizmu, box-artu i postmoderni.


LOŽA BALTAZAR I MEDIALA

Ranih pedesetih u Beograd dolaze drugi veliki umovi i kreativci medialne škole, Miro Glavurtić, Dado Đurić, Uroš Tošković, Ljuba Popović, Milovan Vidak, Dragan Lubarda i Ljubodrag Janković Jale. Druženja Šejke, Siniše Vukovića, Dada i Toškovića datiraju još od 1952. godine, kada se formiralo jezgro grupe koje će prerasti u mističnu ložu Baltazar, a potom 1958. godine sa Oljom Ivanjicki i Vladanom Radovanovićem u grupu Mediala. Ona predstavlja najsnažnije duhovno i metafizičko uporište prevladavanja opasnosti, haosa i destrukcije (post)moderne. Osnovi Mediale su na dubljim temeljima od likovnih, stremi ka višim ciljevima pa su i dometi dalekosežniji. Postavljena je dragocena i jedinstvena duhovna vertikala sa korenom u alhemiji i magiji, a ishodištem u hrišćanskom misticizmu. Dolores Čaće, crna muza Mediale, supruga Ilije Savića, okultnog vladara grupe, čoveka iz senke i najbližeg Šejkinog prijatelja se zapitala odakle je usred banalnog poratnog miljea Beograda Mediala iščupala takva žilu. Pojavila se veličanstvena umetnost, restauracija vrednosti u vreme sveopšteg demonskog pada, kriterijum naspram nihilizma. Pogled je bio uprt u budućnost i kao da je iz nje došla ozarenost. Peđa Ristić, Miro Glavurtić, Dragoš Kalajić i Dragan Mojović su Beograd smatrali za centar sveta. Ovde su začete neuporedive intuicije preporoda, obnove, jedinstva umetnosti i duhovnosti. Mediala je sa podjednakim samopouzdanjem odbacila zapadni i istočni model kulture.


PRVI MEĐU JEDNAKIMA

Leonid Šejka je u tom jezgru bio srž i stožer, neosporni vođa grupe, prvi među jednakima. Zračio je metafizički, posvećen u crnu magiju koliko i u slatko pravoslavlje, intelektualno, kao superiorni mislilac i teoretičar, moralno i etički, kao čovek vere. Oko njega su se okupljali najznačajniji umetnici, pesnici, književnici, mislioci i sineasti, od Danila Kiša, Mirka Kovača, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Bože Vukadinovića, Zorana Gluščevića, Zorana Mišića, Živojina Pavlovića do Mihajla Đokovića Tikala, Radovana Hiršla i Titka Čaće kao podmladka Mediale. Veoma je uticao i na nešto mlađu generaciju "nove figuracije", umetnike poput Dragoša Kalajića, Radomira Reljića, Dušana Otaševića i Branka Miljuša.

Bio je oženjen sa najvažnijom hrvatskom posleratnom književnicom Marijom Čudinom koju je voleo i živopisao kao renesansnu princezu. Kasnije je bio u braku sa Anom Čolak Antić, istoričarkom umetnosti i kustosom Galerije "Grafički kolektiv", gde je sve započelo. Svoj životni put, umetnost i teoriju, označio je kao sistem prolaska od Grada, preko Đubrišta do Zamka. Postavio je svoju misao o integralnoj slici u eshatološki poredak pakla, čistilišta i raja, razvivši ideju Centra, koji je označavao simbolom nazvanim Cadis, uporedo se baveći onim što su on i Glavurtić definisali kao magija ekstrema i jedinstvo suprotnosti. Bio je zapravo jedan od poslednjih proroka. U sirotinjskom socijalističkom Beogradu pedesetih, najavio je buduću planetarnu civilizaciju Đubrišta pa je čak predvideo i kosmičko đubrište. U skladu sa tim umetnost je za njega bila arheologija, polje beskrajnih mogućnosti, magijske i religijske prakse. Tek sada  nemački teoretičari društva dolaze na slične ideje kao što je Miro Glavurtić među prvima u dvadesetom veku pisao o inverznim i okultnim osnovama moderne umetnosti, o čemu odnedavno izlaze stručna izdanja. Delo i misao Leonida Šejke su neiscrpni rudnik, zlatni majdan za buduće generacije što su još kasnih šezdesetih spoznali na njegovim izložbama Meret Openhajm i likovni kritičari Berna, Minhena, Ciriha i Bazela.

Posle četrdeset godina na Šejkinim izložbama susreću se razne generacije, posećuju ih deca, vojnici, sveštenici, teolozi, slikari i najavangardniji umetnici jer iz njegovog dela ističe likovno miro. Svojom etikom i estetikom na obzoru novog eona ono se ukazuje kao vanvremensko i sakralno na sasvim drugačiji način od crkvenog jer "vrh sadašnjeg postaje signal budućeg", kako kaže apokaliptičar i integrator Leonid Šejka.

Piše Dejan Đorić Pečat ǀ 16.12.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Februar 18, 2016, 01:13:44 am »

*

LEONID ŠEJKA


Ovaj esej je potvrdan odgovor na pitanje da li je Leonid Šejka najznačajniji srpski umetnik druge polovine dvadesetog veka. Šejka se, na samo njemu svojstven, jedinstven način, umetnički ostvario i postao prepoznatljiv i nezamenljiv na mapi naše kulture, ali i šire. Dajući odgovore na postavljeno pitanje, nismo obuhvatili celinu Šejkinog stvaralaštva, već samo određene domene ove jedinstvene pojave u evropskoj kulturi dvadesetog veka. Njegova autentična umetnost i teorijska misao na najbolji način preporučuju vertikalizam duhovne kulture Beograda ili beogradski pogled na svet. Vitalnost, svojstva i intenzitet tog stvaralaštva odavno su formirali uže i šire krugove slikara, arhitekata, pesnika, teologa, mislilaca, sineasta, likovnih kritičara i istoričara umetnosti nadahnutih Šejkinim delom. U pitanju je tradicija, kako Olja Ivanjicki kaže, "magova beogradske škole mišljenja". Dragoš Kalajić kaže da je "prvi put javno ispoljena stvaralaštvom Milene Pavlović-Barili i od tada karakteriše duhovnu nezavisnost ili suverenost spram mena i promena moderne umetnosti".

Afirmacija Šejkine samobitnosti podrazumeva i neke estetske vrednosne sudove. Samim tim što je bio renesansni tip čoveka, uomo integrale, slikar vizionar, filozof, estetičar, fotograf, arhitekta, pesnik, nadasve ezoterik, Šejka je jedinstvena pojava ne samo na domaćoj sceni već i u "internacionali" moderne umetnosti. Ona je složenija samim tim što svojim istraživanjima i eksperimentima prethodi nekim postignućima neoavangarde. Zbog toga bi se umetnička i životna biografija ovog kosmopolite mogla prikazati i u sasvim drugačijem svetlu i da ne izgubi na tačnosti. Zato o Šejki  govorimo kao o umetniku a ne kao slikaru, jer je bio više od slikara. Mnogi su istakli da je volšebnik i harizmata, prorok i vernik, demonolog i arhislikar, onaj koji razmišlja o misiji umetnika i umetnosti.

Pišući o jednoj od Šejkinih posthumnih izložbi, Ljiljana Ćinkul je primetila da se "u nejednakim vremenskim amplitudama pojačava pažnja i interesovanje za fenomen Leonida Šejke", te da "svaki ponovni susret sa Šejkinim stvaralaštvom za savremenike postaje obavezujući". Govoreći o potrebi "novih čitanja njegovog dela"2, ona je postavila pitanje da li se njegov opus uopšte može sagledati u celini. Razuđenost i složenost tog dela, njegova filozofsko-estetska utemeljenost, nadilaze uobičajenu "tradicionalnu leksiku i izraženo istorijsko osećanje" (Lj. Ćinkul) koje mu se obično pripisuju. Gotovo da je nemoguće uraditi sintetizovanu kritiku svih osobenosti Šejkinog života i stvaranja, pa to i nije naša namera. Kažemo "stvaranja" jer je Šejkino delo kao nikad do kraja sazidana kula koja se ogleda u dubokim vodama istorije (metaforu dugujemo Živojinu Turinskom). Uticao je na generaciju slikara i grafičara tako raznorodnu da su na jednom polu Dragoš Kalajić, Mihajlo Đoković Tikalo i Branko Miljuš, a na drugom Radomir Reljić, Radovan Hiršl i Titko Čaće, ali i na stvaralaštvo mlađih umetnika kao što su neoavangardni i ništa manje mistični naslednik Stevan Novaković i njegov posvećenik Zoran Velimanović. Slike i objekti vodećih figuralista Milana Tucovića, Vase Dolovačkog i Vladimira Dunjića često su inspirisani Šejkom. Nikada se u istoriji srpske umetnosti nije dogodilo da ličnost i delo jednog rano preminulog stvaraoca pokreće tolike generacije, da umetnički traje i u novom veku, uz  poštovanje i bez osporavanja. više » » »

Dejan Đorić, 16.01.2010.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: