Ljubica Mrkalj (1946)*
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Ljubica Mrkalj (1946)*
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubica Mrkalj (1946)*  (Pročitano 5658 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 13, 2015, 03:02:11 pm »

*




LJUBICA MRKALJ
(Odžaci, 30.06.1946)

Ljubica Mrkalj, slikar, fotograf i pisac, rođena je 30. juna 1946. godine, u Odžacima, Bačka. Studirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1966. do 1971. godine u klasi profesora Mladena Srbinovića. 1971. godine odlazi prvi put u Pariz ali se vraća u Beograd da bi na istom fakultetu magistrirala na postdiplomskim studijama 1973. Od 1966. učestvovala je na preko sto dvadeset kolektivnih i na više od trideset samostalnih izložbi u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Nemačkoj, Španiji, Belgiji... Od 1973. godine živi i stvara u Parizu.

Pored slikarstva piše poeziju i prozu i bavi se umetničkom fotografijom. Objavila je knjige "Arijadnino klupko" (prozni zapisi, zabeleženi od 1987. do 1997. godine, na putovanjima i u snovima), "Pancir ― košulja duginog sjaja" (zbirka pripovesti) i autobiografsku knjigu "Ikonolatrija" (SKZ, 2014) .

Član je Udruženja književnika Srbije.


* * *

Ljubica Mrkalj, peintre, photographe et écrivain, est née en Voïvodine, en Serbie. Elle a étudié à l’Académie des Beaux Arts de Belgrade de 1966 à 1971 et elle a obtenu son diplôme de spécialisation en 1973. La même année elle vient s'installer à Paris. Depuis 2000, elle séjourne régulièrement à Belgrade. Depuis 1966, elle a participé à une centaine d’expositions collectives, et elle a eu une trentaine d’expositions personnelles en Yougoslavie, France, Italie, Grèce, Allemagne, Espagne, Belgique. više » » »

Fotografija: kcb.org.rs org.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2015, 03:09:48 pm »

*

LJUBICA MRKALJ — SLIKE





Autoportret, 1972.
80 × 74 cm
Izvor: ljubicamrkalj.com




Autoportret ezoterijski, 1978.
Autoportrait ésotérique
130 × 130 cm
Izvor: ljubicamrkalj.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 13, 2015, 03:09:56 pm »

*

LJUBICA MRKALJ — SLIKE





Azaelovi darovi, 1973.
Ulje na platnu, 135 × 140 cm
Izvor: Izvor: arte




Sanjajući Mikelanđela, 1978.
180 x 180 cm
Izvor: ljubicamrkalj.com




Vizantijska verenica, 1987.
Ulje na platnu, 100 × 100 cm
Izvor: arte.com




Otmica Evrope – Luna, 1996.
nadlanu.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 13, 2015, 03:18:25 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 13, 2015, 03:35:55 pm »

*
LJUBICA MRKALJ, slikar


U NEBESKOJ IZMAGLICI

Beograd je nekada "vibrirao" kao sve evropske prestonice. Posedovao je moć, imao i talentovane ljude, ali istovremeno i neki nakaradni duh koji je doveo do ove nesreće

Kad govorimo o našim "pariskim slikarima" uvek nam, nekako, "promakne" Ljubica Mrkalj, da li zato što je žena ili zato što je najmlađa, ili i jedno i drugo. U poslednje vreme počela je da se pojavljuje sve više i više, prvo na grupnim izložbama, a sada i sa samostalnom izložbom akvarela i slika, koja je, nedavno otvorena u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu (nekadašnja Galerija kod pozorišta). Za proleće je Moderna galerija iz Valjeva najavila njenu takođe samostalnu izložbu slika. Trenutno učestvuje na kolektivnim izložbama u Valjevu i u Beogradu (Narodni muzej).

U ovoj sredini Ljubica je poznata kao glumica, slikar, fotograf, ličnost koja se bavi mnogim medijima.

"Ljubica gradi svoj svet od svetlosti dana", napisao je pesnik Danilov. Na ovoj samostalnoj izložbi, pod nazivom "Let iznad mog omiljenog predela", potvrđuje se i sledećom rečenicom: "Svetlost koja plavi njenu sliku dolazi iz matice elementarnosti i kreće se po 'nebesko plavoj svesti'." Slike izgleda kao da su nastale u nekakvoj nebeskoj izmaglici, a Ljubičini nestvarni predeli su prepoznatljivi svakom svoj, ali samo jedan njen.

Zašto je toliko dugo nije bilo?
 
To je dokaz da je moje odsustvo bilo isto tako primećeno, jer sam od početka postavila sebi zadatak, kao i mnogi talentovani slikari iz moje generacije ― ozbiljni slikari, da svaki nastup bude jedan uobličen opus, da publici pokažem posle nekoliko godina ono što činim. Tu sam bila vrlo stroga i izbirljiva, pogotovo što sam morala privremeno da odem u Pariz. Kad kažem morala sam, to moranje i to privremeno još se provlače i traju. Od neke samostalnosti, zrelosti slikarske, od prve samostalne izložbe (1975. godine) shvatila sam da ću morati sama da izborim sebi put ne do definitivnog povratka u Beograd, već put do publike koja me je već na prvim izložbama dočekala veoma štedro, sa radošću.

Bavite se različitim medijima.

Pošto sam od onih stvaralaca koji se s istom strašću bave s više rodova i u samom likovnom stvaralaštvu čistom pikturalnosti, recimo crtežom, mene podjednako vezuju čisto grafičke veštine kao što su duboka štampa (suva igla, bakrorez, bakropis...), zatim originalna litografija, pasteli, ali prvenstveno ulje na platnu koje je, za mene, sklop najsavršenijih mogućnosti.

Fotografija je meni na neki način nadoknadila prazninu u mom pariskom boravištu koja je nastala dolaskom u novu jezičku sredinu gde nisam mogla da nastavim da se bavim mojim teatarskim i, recimo, književnim iskustvom. Nastavila sam da pišem i fotografišem, pa je fotografski medij pokupio nešto od teatarskog i kostimografskog, od onih prvih godina sedamdesetih kad sam se dvoumila u izboru medija. Tada sam shvatila da moram svaki medij perfektno da savladam da bih mogla kasnije da pokušam da napravim nekakvu sintezu.

Sve teme, kroz različite medije, dotiču istu vrstu problematike koja mene proganja od početka, kad još nisam bila definisana kao stvaralačka ličnost.

Koja je to problematika?

Uvek sam se pitala ono poznato ― da li forma prevladava nad sadržinom ili je sadržina nameće. Pitala sam se šta je ideja likovnosti, šta je neka suština, skelet. Da li je to znak, simbol u nekoj svojoj psihološkoj i ideogramskoj predodređenosti, čitljivosti kao figurativnost. Kako smo je mi u likovnosti iscepali na fragmente, na jednu konceptualnu umetnost, apstraktnu, figuralnu? Ne znam, povlačimo neki raslojeni vid, ja bih rekla vrlo diletantskog razmišljanja o likovnoj umetnosti. Mene je progonila, ne samo mene pošto znam mnoge mlade slikare iz te generacije kad smo sedamdesetih godina nastupili onako bučno, progonila nas je ideja onoga što je pokušala grupa Medijala. Znači, gde na već oprobanim temama, motivima čisto ikonografski već izanđalima, pokušamo da novu mentalnost likovnog događaja dovedemo u pitanje, da napravimo prodor u neku višu sferu odgovornosti jednog likovnog dela. Nije bio problem kako to objasniti, nego kako to samo po sebi dođe do nekog svog kristalnog oblika, da poseduje i pitanje i odgovor da isto bude jedan vid nosioca našeg iskustva, znači da nama stvaraocima ostavi područje koje je mistifikovano, koje je čisto pikturalno, neobjašnjivo.

Medijala je kao jednu od stvari ponovo uvela slikarstvo kao vraćanje renesansnoj umetnosti koja nema veze sa našom tradicijom.

Medijala je pokušala, i dobrim delom uspela, da preskoči vremenski jaz u onome šta je naša tradicija, jer ako hoćemo da se vezujemo za tradiciju moraćemo da se vezujemo za tradiciju preko istorijske i prostorne, vremenske i teorijske rupčage. A Medijala je tu rupčagu ne premostila, nego je pripremila to premošćavanje. Na tom terenu sam sa još nekima (to ne bih ovog trenutka teorijski da tumačim) kolegama iz generacije. Mi smo nekako intuitivno bili povezani mnogo više od, recimo, nekih naših profesora koji su se trudili upravo da nas opterete istim tim pitanjima koja i vi postavljate, tj. zašto se ne nadovezujemo na ono što je posedovala Vizantija. Vizantija je posedovala sve, i vezu sa onim što je sada postalo odredište, kao što je apstrakcija. Posedovala je i tu figuraciju, naročito nešto što je prvobitna slika, ikona, ta apsolutna vrednost ikonografije koja je čist geometrijski znak, ali isto tako i psihološki aplikator.

Zašto ste otišli u Pariz?

Bilo je više razloga kada sam otišla sa friškom diplomom i slikama u ruci. Ovde nisam imala krov nad glavom i jednostavno, činilo mi se tih prvih godina da, nemajući krov nad glavom, nemajući porodicu koja bi mi to mogla priuštiti (znači nikakvu zaleđinu da ostvarim prva dela), morala sam sebi reći "pa dobro sada je pitanje opstati ili ne opstati". Možda je sada vreme preispitivanja i trebalo bi da pođem i da se proverim ja sama, da proverim svoje slikarstvo, i sebe kao ljudsko biće. Nikakvih iluzija nemam prema sudu koji će donositi o meni jer niko od njih i ne zna ko sam ja. Nikakvog razloga neće imati Francuzi da mi podvaljuju jer su oni odavno prezasićeni, šta se još može novo dogoditi? Bila je to jedna maratonska igra i trebalo je dugo dokazivati se. Tada mi je izgledalo da je mnogo jednostavnije početi od jedne velike nule nego se boriti u beogradskoj čaršiji za neko malo parče mesta. Nekako mi je sudbina već tada bila ispisana samim tim rizikom.

Znači, pre 20 godina, videli ste da je Beograd licemeran. Da li se izmenio u međuvremenu?

Ne. Samo sada to licemerstvo, kao u nekoj grotesknoj igri, navelo je mene da se suočim sa vlastitom maskom, znači da sam se našla pred velikim krahom.

Ipak, nisam očekivala da je ostala sredina kakvu je pamtim. Sredina koja je imala zvuk virtuoznog instrumenta i koja je mogla da odgovori na svaki koncertantni izazov. Beograd je vibrirao kao sve evropske i svetske prestonice i posedovao je moć, imao je talentovane ljude, ali istovremeno je postojao i neki nakaradni duh koji se obračunavao sa svim umetnostima te je doveo do ove unakaženosti i nesrećnosti. Kroz masku tog licemerja moraćemo da pogledamo gde je ta naša čednost. Hoću da kažem da je to licemerje odigralo strašnu ulogu i da je dovelo do kraha same čaršije.

Ko je najviše kriv za to, društvo, država, slikari, kritičari?

Svi su krivi. Strašno je to koliko su svi postali kratkovidi u ovom likovnom svetu. Mislim kratkovidi u odnosu na nešto što je nasleđe i što nemamo prava da uništavamo, mislim na tlo koje pripada deci. Za mene je oduvek bila teška situacija. Zakasnila sam za porodicu, za podelu počasti i mesta i ateljea, zakasnila sam sa dolaskom u Pariz jer je prošlo vreme kada su se umetnici podržavali... ne znam šta je to, možda nešto zaudara u kosmičkom smislu. Situacija je, naizgled, negativna, ali ne može doveka biti takva. Na Zapadu je isto tako krizna situacija. Mislim da nas očekuje konačan obračun, što je dobro jer će odstraniti ono što je loše u muzejskim postavkama. Doći će do strašno rigoroznog čišćenja u umetnosti, mada sumnjam da će prave vrednosti biti uskoro postavljene i da ćemo doživeti nekakvu renesansu.

Nisam sledbenik Nostradamusa. Ja delam i pokušavam da napravim mesta za druge, za one koji su, duboko sam ubeđena, vredni. To je sve što mogu da uradim. Moje vraćanje češće je deo upornosti da opstanem tamo gde je epicentar vibracija koje su me izbacile u svet. Nikada neću naći odgovore ukoliko u kući nisam podržana.

Autor: Milan Damnjanović | NIN, 18.10.1996; Strana: 38
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Januar 03, 2016, 09:17:50 pm »

*
INTERVJU : LJUBICA MRKALJ, SLIKARKA


ŽIVETI DOSTOJANSTVENO

U Parizu možete da vidite jednu konzumentsku, rekla bih snobovsku propagandnu kulturu modernosti, gde se istorija ponavlja

Devet godina nakon retrospektivne izložbe u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić", na kojoj je umetnica obeležila trideset godina stvaralaštva, pre nekoliko dana u galeriji Etnografskog muzeja, Ljubica Mrkalj otvorila je samostalnu izložbu "Bela živa priroda ― specifična težina slike". Od 1966. godine u svojoj bogatoj umetničkoj karijeri, Ljubica Mrkalj učestvovala je na preko sto dvadeset kolektivnih i više od trideset samostalnih izložbi u našoj zemlji i inostranstvu.

U Parizu, gde inače stvara više od trideset godina, njena dela izlagana su u galerijama, muzejima, salonima kao što su Galerija Alen Digar, Ginje, Žan Brijans, zatim Internacionalno naselje umetnosti i Nacionalni centar "Žorž Pompidu". Takođe, dela su joj otkupili brojni muzeji i fondacije iz Francuske i Srbije.

Ljubica Mrkalj, osim slikarstva piše poeziju i prozu, bavi se umetničkom fotografijom i performansom inscenirajući provokativne nastupe. U Etnografskom muzeju umetnica je izložila akvarele, ulje na platnu i mozaik, nazvavši ih "Bela živa priroda ― specifična težina slike".

Već 35 godina kod nas i u Francuskoj postoji termin živa priroda. To je jedan zaokret u onome što smo navikli da vidimo i što smo preuzeli iz tradicije i istorije umetnosti. Bela živa priroda kod mene je antiteza "Natura morte". "Živa priroda je kod mene podjednako predmet interesovanja koliko su i tradicionalne teme portreta ili pejzaža. Sa druge strane koliko naša pamet i arheologija dosežu u prošlost, mislim da su arhaične kulture kao i antičke nama bliske. Naslednici smo dobrim delom Rimske, Grčke, helenističke kulture, a one sve u celini sadrže i temu mrtve prirode, odnosno neku verziju mimezisa, posmatranja prolaznosti vremena. Hrana i ostaci hrane koji se prikazuju na mojim akvarelima sadrže prolaznost. Mrtva priroda nije postavka koja je za zabavu, koja je dekorativna i gde vam je sve voće i povrće u punom cvatu. Ona je osim traga smrti i vremena i oda životu.

Koliko su vaše mrtve prirode bliske tradiciji?

Postoje tehnike koje pronalazim u beleškama koje se ne smatraju slikarstvom. Nisu ulje na platnu, datiraju još iz srednjeg veka i renesanse. Dakle moji radovi sežu u prošlost ali su novi. Ukoliko pogledate prikaz francuskog istoričara umetnosti Iva Kobrija koji prati desetak godina ono što radim, videćete da me je svrstao u kraj 20. veka "Pariske škole" sa najznačajnim umetnicima figuracije. On je čovek koji brani aktuelno u savremenom slikarstvu. Znate, postoji tradicionalni postupak i deo slikarske tehnike, čega ne treba da se stidi umetnik danas, međutim, stvari su izopačene. Moj obračun je kao i za svakog pravog umetnika u tome, da svoje mesto pronađem posedujući sve vrednosti, nastavljajući tradiciju i kulturu prošlosti na novi način. Jednostavno, mogla bih da zaboravim da je Dišan bio prvi koji je izložio pisoar i da budem navodno originalna, i izložim novi ženski pisoar, a toga ima mnogo i često u takozvanoj modernoj umetnosti. Savremena umetnost ne mora da bude po svaku cenu moderna, ako se igra sa nasleđem i iskustvom ona se igra sa večnošću. Ne stidim se virtuoznosti, ali nju treba imati, kao i talenat.

Dugo godina živite u Parizu. Možete li nam opisati tamošnju likovnu scenu?

Nastalo je šarenilo i haos, naročito devedesetih godina, kriterijumi su poremećeni već duže vreme, a sada se poremetilo i tržište, tako da vi u Parizu možete da vidite jednu konzumentsku, rekla bih snobovsku propagandnu kulturu modernosti, gde se ponavljaju stvari. Isto tako imate i nešto što je krajnje površno u oblasti umetnosti, kao epigonstvo, raznoraznih apstraktnih majstora pedesetih godina ili figuracije na temu pseduoimpresionizma, pseudoekspresionizma, a u suštini sve je to pitanje jednog haosa u mentalnom svetu naše civilizacije. Ipak, ima i umetnika koje se ne plaše zakona programera kulture, takozvane muzeološke globalizacije, koja lobira i kreira krug umetnika.

Da li mislite da za slikarstvo i umetnost ima spasa u ovom konzumentskom društvu?

Mislim da je ono povezano sa ljudskom egzistencijom, sa dostojanstvom bića. Dostojanstveno postojati danas je već veliko pitanje, nažalost. Svoje neko malo mesto po intuiciji nalazim, pravim, branim i želim da se ono protegne sa jednim lancem pravih veza i verujem da će opstati.

Osim slikarstva, bavite se i pisanjem, performansima?

Da. Ne odgovara mi utabani put. U svom delovanju i postojanju čovek ne može bez podviga. Život i delo su svakodnevno prevazilaženje. To nije moj program, ali me je moje egzistencijalno i umetničko iskustvo tome naučilo. Vrlo lako i budno uskačem u novi medij i pritom ne gubim vreme. Uštedeti vreme praktično znači da ću kada se zamorim od slike, sačekati misao koja stiže i naći je na papiru ili u fotografskom objektivu.


BESMISLENA UMETNOST
Kakav je vaš odnos prema konceptualnoj umetnosti?
Moj odnos prema konceptualnoj umetnosti postoji u smislu bezgrešnog začeća koncepta, materijalnog i duhovnog koncepta. Mislim da delo ne može da bude bez mesa i kostiju. Ako se delo u 20. veku odreklo umetnika i "želi" da postoji nezavisno od njega, onda mu naravno nije potrebna ni materija, ni duh, onda može da ide u nigdinu odakle je i stiglo. Dakle, apsurdno je govoriti samo o konceptu, jer ako neko želi da govori o konceptu na bilo koji način, on treba da se svrsta u ideologe, eventualno u filozofe ili političare. Ali zašto onda i ne ide tamo? Pa zato što je mnogo teže proći, a najlakše je udenuti se beznačajnošću i besmislom u svet umetnosti, zato što je tu tolerancija najveća.


Autor: Siniša Jelovac | 20.11. 2007. | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: