|
Angelina
|
 |
« Odgovor #4 poslato: Decembar 13, 2015, 03:35:55 pm » |
|
*
LJUBICA MRKALJ, slikar
U NEBESKOJ IZMAGLICI
Beograd je nekada "vibrirao" kao sve evropske prestonice. Posedovao je moć, imao i talentovane ljude, ali istovremeno i neki nakaradni duh koji je doveo do ove nesreće
Kad govorimo o našim "pariskim slikarima" uvek nam, nekako, "promakne" Ljubica Mrkalj, da li zato što je žena ili zato što je najmlađa, ili i jedno i drugo. U poslednje vreme počela je da se pojavljuje sve više i više, prvo na grupnim izložbama, a sada i sa samostalnom izložbom akvarela i slika, koja je, nedavno otvorena u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu (nekadašnja Galerija kod pozorišta). Za proleće je Moderna galerija iz Valjeva najavila njenu takođe samostalnu izložbu slika. Trenutno učestvuje na kolektivnim izložbama u Valjevu i u Beogradu (Narodni muzej).
U ovoj sredini Ljubica je poznata kao glumica, slikar, fotograf, ličnost koja se bavi mnogim medijima.
"Ljubica gradi svoj svet od svetlosti dana", napisao je pesnik Danilov. Na ovoj samostalnoj izložbi, pod nazivom "Let iznad mog omiljenog predela", potvrđuje se i sledećom rečenicom: "Svetlost koja plavi njenu sliku dolazi iz matice elementarnosti i kreće se po 'nebesko plavoj svesti'." Slike izgleda kao da su nastale u nekakvoj nebeskoj izmaglici, a Ljubičini nestvarni predeli su prepoznatljivi svakom svoj, ali samo jedan njen.
Zašto je toliko dugo nije bilo?
■ To je dokaz da je moje odsustvo bilo isto tako primećeno, jer sam od početka postavila sebi zadatak, kao i mnogi talentovani slikari iz moje generacije ― ozbiljni slikari, da svaki nastup bude jedan uobličen opus, da publici pokažem posle nekoliko godina ono što činim. Tu sam bila vrlo stroga i izbirljiva, pogotovo što sam morala privremeno da odem u Pariz. Kad kažem morala sam, to moranje i to privremeno još se provlače i traju. Od neke samostalnosti, zrelosti slikarske, od prve samostalne izložbe (1975. godine) shvatila sam da ću morati sama da izborim sebi put ne do definitivnog povratka u Beograd, već put do publike koja me je već na prvim izložbama dočekala veoma štedro, sa radošću.
Bavite se različitim medijima.
■ Pošto sam od onih stvaralaca koji se s istom strašću bave s više rodova i u samom likovnom stvaralaštvu čistom pikturalnosti, recimo crtežom, mene podjednako vezuju čisto grafičke veštine kao što su duboka štampa (suva igla, bakrorez, bakropis...), zatim originalna litografija, pasteli, ali prvenstveno ulje na platnu koje je, za mene, sklop najsavršenijih mogućnosti.
Fotografija je meni na neki način nadoknadila prazninu u mom pariskom boravištu koja je nastala dolaskom u novu jezičku sredinu gde nisam mogla da nastavim da se bavim mojim teatarskim i, recimo, književnim iskustvom. Nastavila sam da pišem i fotografišem, pa je fotografski medij pokupio nešto od teatarskog i kostimografskog, od onih prvih godina sedamdesetih kad sam se dvoumila u izboru medija. Tada sam shvatila da moram svaki medij perfektno da savladam da bih mogla kasnije da pokušam da napravim nekakvu sintezu.
Sve teme, kroz različite medije, dotiču istu vrstu problematike koja mene proganja od početka, kad još nisam bila definisana kao stvaralačka ličnost.
Koja je to problematika?
■ Uvek sam se pitala ono poznato ― da li forma prevladava nad sadržinom ili je sadržina nameće. Pitala sam se šta je ideja likovnosti, šta je neka suština, skelet. Da li je to znak, simbol u nekoj svojoj psihološkoj i ideogramskoj predodređenosti, čitljivosti kao figurativnost. Kako smo je mi u likovnosti iscepali na fragmente, na jednu konceptualnu umetnost, apstraktnu, figuralnu? Ne znam, povlačimo neki raslojeni vid, ja bih rekla vrlo diletantskog razmišljanja o likovnoj umetnosti. Mene je progonila, ne samo mene pošto znam mnoge mlade slikare iz te generacije kad smo sedamdesetih godina nastupili onako bučno, progonila nas je ideja onoga što je pokušala grupa Medijala. Znači, gde na već oprobanim temama, motivima čisto ikonografski već izanđalima, pokušamo da novu mentalnost likovnog događaja dovedemo u pitanje, da napravimo prodor u neku višu sferu odgovornosti jednog likovnog dela. Nije bio problem kako to objasniti, nego kako to samo po sebi dođe do nekog svog kristalnog oblika, da poseduje i pitanje i odgovor da isto bude jedan vid nosioca našeg iskustva, znači da nama stvaraocima ostavi područje koje je mistifikovano, koje je čisto pikturalno, neobjašnjivo.
Medijala je kao jednu od stvari ponovo uvela slikarstvo kao vraćanje renesansnoj umetnosti koja nema veze sa našom tradicijom.
■ Medijala je pokušala, i dobrim delom uspela, da preskoči vremenski jaz u onome šta je naša tradicija, jer ako hoćemo da se vezujemo za tradiciju moraćemo da se vezujemo za tradiciju preko istorijske i prostorne, vremenske i teorijske rupčage. A Medijala je tu rupčagu ne premostila, nego je pripremila to premošćavanje. Na tom terenu sam sa još nekima (to ne bih ovog trenutka teorijski da tumačim) kolegama iz generacije. Mi smo nekako intuitivno bili povezani mnogo više od, recimo, nekih naših profesora koji su se trudili upravo da nas opterete istim tim pitanjima koja i vi postavljate, tj. zašto se ne nadovezujemo na ono što je posedovala Vizantija. Vizantija je posedovala sve, i vezu sa onim što je sada postalo odredište, kao što je apstrakcija. Posedovala je i tu figuraciju, naročito nešto što je prvobitna slika, ikona, ta apsolutna vrednost ikonografije koja je čist geometrijski znak, ali isto tako i psihološki aplikator.
Zašto ste otišli u Pariz?
■ Bilo je više razloga kada sam otišla sa friškom diplomom i slikama u ruci. Ovde nisam imala krov nad glavom i jednostavno, činilo mi se tih prvih godina da, nemajući krov nad glavom, nemajući porodicu koja bi mi to mogla priuštiti (znači nikakvu zaleđinu da ostvarim prva dela), morala sam sebi reći "pa dobro sada je pitanje opstati ili ne opstati". Možda je sada vreme preispitivanja i trebalo bi da pođem i da se proverim ja sama, da proverim svoje slikarstvo, i sebe kao ljudsko biće. Nikakvih iluzija nemam prema sudu koji će donositi o meni jer niko od njih i ne zna ko sam ja. Nikakvog razloga neće imati Francuzi da mi podvaljuju jer su oni odavno prezasićeni, šta se još može novo dogoditi? Bila je to jedna maratonska igra i trebalo je dugo dokazivati se. Tada mi je izgledalo da je mnogo jednostavnije početi od jedne velike nule nego se boriti u beogradskoj čaršiji za neko malo parče mesta. Nekako mi je sudbina već tada bila ispisana samim tim rizikom.
Znači, pre 20 godina, videli ste da je Beograd licemeran. Da li se izmenio u međuvremenu?
■ Ne. Samo sada to licemerstvo, kao u nekoj grotesknoj igri, navelo je mene da se suočim sa vlastitom maskom, znači da sam se našla pred velikim krahom.
Ipak, nisam očekivala da je ostala sredina kakvu je pamtim. Sredina koja je imala zvuk virtuoznog instrumenta i koja je mogla da odgovori na svaki koncertantni izazov. Beograd je vibrirao kao sve evropske i svetske prestonice i posedovao je moć, imao je talentovane ljude, ali istovremeno je postojao i neki nakaradni duh koji se obračunavao sa svim umetnostima te je doveo do ove unakaženosti i nesrećnosti. Kroz masku tog licemerja moraćemo da pogledamo gde je ta naša čednost. Hoću da kažem da je to licemerje odigralo strašnu ulogu i da je dovelo do kraha same čaršije.
Ko je najviše kriv za to, društvo, država, slikari, kritičari?
■ Svi su krivi. Strašno je to koliko su svi postali kratkovidi u ovom likovnom svetu. Mislim kratkovidi u odnosu na nešto što je nasleđe i što nemamo prava da uništavamo, mislim na tlo koje pripada deci. Za mene je oduvek bila teška situacija. Zakasnila sam za porodicu, za podelu počasti i mesta i ateljea, zakasnila sam sa dolaskom u Pariz jer je prošlo vreme kada su se umetnici podržavali... ne znam šta je to, možda nešto zaudara u kosmičkom smislu. Situacija je, naizgled, negativna, ali ne može doveka biti takva. Na Zapadu je isto tako krizna situacija. Mislim da nas očekuje konačan obračun, što je dobro jer će odstraniti ono što je loše u muzejskim postavkama. Doći će do strašno rigoroznog čišćenja u umetnosti, mada sumnjam da će prave vrednosti biti uskoro postavljene i da ćemo doživeti nekakvu renesansu.
Nisam sledbenik Nostradamusa. Ja delam i pokušavam da napravim mesta za druge, za one koji su, duboko sam ubeđena, vredni. To je sve što mogu da uradim. Moje vraćanje češće je deo upornosti da opstanem tamo gde je epicentar vibracija koje su me izbacile u svet. Nikada neću naći odgovore ukoliko u kući nisam podržana.
Autor: Milan Damnjanović | NIN, 18.10.1996; Strana: 38
|
