sledeća tema »

[Angelina]

*




IVAN TABAKOVIĆ
(Arad, 10.12.1898 — Beograd, 27.06.1977)


Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919—1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad.

U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: "Zemlja" (1929), "Dvanaestorica" (1937) i "Šestorica" (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja.

Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici. Galerija Matice srpske

Fotografija: blogaradean.wordpress.com

[Angelina]

*
IVAN TABAKOVIĆ


MIT KOJI (NEZASLUŽENO) BLEDI


    Bezimeni, 1967.


Zbog čega tvrdimo da — ako srpska umetnost nema Paula Klea i Maksa Ernsta, može da se ponosi ništa manje značajnim Ivanom Tabakovićem?

Do 10. maja u beogradskoj Galeriji RTS mogla se videti izložba slikara, akademika i profesora Ivana Tabakovića, čija harizma prevazilazi okvire jedne izložbe i naše sredine pa se o njemu može razmišljati i kao o fenomenu. Takvi epiteti u ovo vreme skoro da ništa ne znače mladoj publici, koja sistematski izbegava galerije i muzeje, a ukoliko zaviri u prostor likovnih dešavanja, to je samo zbog senzacija koje joj nudi njena generacija. Kvalitetne izložbe i knjige sada se prave za sredovečne i starije poznavaoce kulture, koji su već upućeni u problematiku i kojih je sve manje. Mladi svet ne poznaje i ne priznaje kulturu drugačiju od turbofolka, repa, tetovaža, grafita i skejtborda, za njih se može reći da su "duhovni invalidi", kako je to odavno odredio jedan profesor engleskog jezika.

SOCIJALISTI SU BILI BOLJI Ne za pola veka, već za svega nekoliko godina, kultura se urušila a da nismo mogli ništa da učinimo, istopila se i nestala, globalisti i demokrati čine ono što socijalisti nisu ni pomišljali. Ostaju još samo tragovi nekadašnje slave pa se pitamo ko uopšte danas mari za Ivana Tabakovića. Oni koji drugačije misle trebalo je da nedavno odu do Galerije RTS, koja je samo jedna među mnogim bez posetilaca. Tabaković je donedavno bio božanstvo srpske umetnosti koje obitava u nebeskim visinama a sada je samo predmet interesovanja specijalista. Željko Tonšić, isto tako neprevaziđeni slikar i pedagog, kaže da njegovi đaci ne znaju ni ko je Ljuba Popović; kakva li će tek biti sudbina ostalih savremenih umetnika?

Srpska i jugoslovenska umetnost bile bi siromašne bez Tabakovića, koji se školovao između dva svetska rata i učestvovao u osnivanju grupe "Zemlja" u Zagrebu. Rođen u Aradu 1898, bio je pre svega vezan za Beograd u kojem je preminuo 1977. godine, gde je smatran jednim od najumnijih srpskih stvaralaca. Postojao je mit o Tabakoviću, koji sada bledi. Da je imao više sreće i bio rođen bilo gde u Evropi, njegove radove bi gledali u muzejima moderne umetnosti. U bogatom i razuđenom opusu tog umetnika središti se skoro celokupna istorija modernizma, od intimizma, ekspresionizma, socijalne umetnosti i nadrealizma do pop-arta i "Mediale", koja ga je smatrala jedinim duhovnim ocem, ne videći osim njega nikog bitnog u srpskom modernizmu.

"ŽELJNI TAJNE ISTORIJE" Da bi se bolje razumeo taj sjajni duh, treba napraviti malu digresiju. Kada Milomir Marić, poznati novinar i urednik, otvara izložbe, iznosi uvek samo sijaset pikantnih anegdota koje zabavljaju publiku, ali ne ume ništa suštinski, dublje da kaže o umetniku i njegovom delu. To uopšte ne čudi jer Marić ne krije da nema razumevanja za kritiku i teoriju. Ako, međutim, pogledamo koje su se sve individue, agresivne intelektualke, feministkinje, razne "stručnjakinje" i "borice" za ljudska prava dočepale umetnosti, postajemo željni Marićeve tajne istorije. Milovan Vidak je tvrdio da savremena srpska umetnost propada zato što su njom zagospodarile žene. Postmoderni kvazifilozofi i istoričarke umetnosti koje misle da je sadašnja umetnost izuzetna po pravilu su nesposobni da razumeju duhovnu stranu stvaralaštva, a kamoli ezoterijsku. Celokupna današnja likovna teorija samo je vid nastavka pozitivizma i strukturalizma, u najboljem slučaju marksizma. Ovde je opšti trend da se ideolozi konceptualizma bave starijom umetnošću, kao da ih isprazni avangardizam za to kvalifikuje. Poznavaoci te problematike tvrde da je profesorka Lidija Merenik sa Katedre za modernu umetnost beogradskog Filozofskog fakulteta unakazila Ivana Tabakovića u monografiji koja se smatra jednim od njenih ključnih radova. Ne mogu o velikom slikaru pisati oni kojima su najveći uzori u umetnosti Mileta Prodanović, Mrđan Bajić i De Stil Marković. Po Marićevom načelu, bolje je upoznati se sa živopisnim anegdotama nego dozvoliti pseudointelektualno zaglupljivanje, događaji iz života neuporedivo više kazuju o čoveku i delu od ispraznih dovijanja. [...]

Dejan Đorić | 30.05.2014.| Pečat

[Angelina]

*

IVAN TABAKOVIĆ — SLIKE






Utakmica, 1927.
Zbirka Galerije Matice srpske





Ivan Tabaković
GENIUS, 1929.
ulje na platnu, 70,5 x 80,5 cm


Slika Genius nastala je 1929. godine, iste godine kada je Ivan Tabaković sa nekolicinom prijatelja umetnika osnovao umetničko udruženje "Zemlja" u Zagrebu. Ovo delo obeležava završetak Tabakovićevog umetničkog formiranja i početak njegove prve zrele umetničko-filozofsko-etičke faze. Genius sintetiše ne samo privatnu filozofiju i lični etički kodeks i vrednosni sistem Ivana Tabakovića, već i čitav jedan niz zamršenih pouka koje je umetnik primao od Zagreba preko Minhena, pa opet do Zagreba, kada se na završetak školovanja nadovezuje nesigurna egzistencija, rad na Anatomskom institutu i saradnja sa Otonom Postružnikom i, kasnije "Zemljom".

Genius je slika koja obeležava glavni ambijent Tabakovićevog duhovnog i socijalnog angažmana tog perioda. Desetorica muškaraca i jedanaesti koji iz slike upravo iskoračuje, nalaze se u bezličnom prostoru, velikoj sobi, koja liči na salu kakvog zadružnog doma ili fiskulturnu salu provincijske gimnazije. Tabaković ih je, zapravo, zatvorio, skoro vakuumirao, u kocku. Par vrata remeti ovu kubičnu dvoranu, koja je ustvari poprište neobičnog pijansko-trubačko-duvačkog bahanala, u kome se svaki prisutni muškarac zabavlja sam za sebe. Nijedna figura ne komunicira sa bilo kojom drugom u ogromnoj sobi, bez obeležja, oskudnog nameštaja, jedne hoklice na kojoj sedi trubač i jednog stočića u desnom, isečenom kadru, na koji je položena boca. Jedan od muškaraca, sasvim levo, kraj vrata u prvom planu, leži na podu. Drugi, kao da pokušava da na zid između vrata okači trombon. Treći, noseći barjak koji umesto grba ima flašu, izlazi kroz druga vrata. Trojica u prvom planu, sleva nadesno: prvi sedi na hoklici i duva u trubu, centralni lik, ćelav, trbušast, obučen u tamni sako i svetle pantalone, zaneto duva u trombon, treći ekvilibrira na levoj nozi, u pozi trapavog, nezgrapnog baletana, mašući maramicom i bocom u levoj ruci. U zadnjem planu, dvojica koncentrisano duvaju u nekakve duvačke instrumente, treći kao da zamahuje velikom trubom. Nad njima u vazduhu lebdi genius, opružen kao da pliva, obučen poput arlekina, bosonog leti nad ovim prizorom, otpozdravljajući veseloj družini, sa bocom šampanjca iz koje izleću ose u desnoj i štapom, kojim diriguje prizorom, u levoj ruci. Čini se da on jedini, u ovoj neobičnoj, nekomunikativnoj grupi, zna šta radi.

U ovom burlesknom prizoru mogu se prepoznati odjeci nemačkih umetnika Georga Grosa i Oto Diksa, jer na sličan način Tabakovićeva slika predstavlja oštru kritičku viziju raspalog, trulog i izgubljenog društva. On svojim slikama iz zemljaškog perioda, a pogotovo slikom Genius pravi subverziju kolektiviteta: alegorijom jednog kolektiva koji se raspada i koji, eventualno, predviđa novi, bolji, koji tek treba da bude stvoren. Galerija Matice srpske

[Angelina]

*

IVAN TABAKOVIĆ — SLIKE






Novi Sad, 1935.
Umetnička dela iz kolekcije Pavla Beljanskog






Zima na Senjaku, 1940.
Umetnička dela iz kolekcije Pavla Beljanskog


Posle 1938. i tokom ratnih godina nastaju brojni beogradski pejzaži. Uz nekoliko izuzetaka, Tabaković isključivo radi motive sa Senjaka, gde živi i odakle, očigledno, crpe sve vizure koje bi ga kod pejzaža ili vedute mogle zanimati. U grupi senjačkih pejzaža-veduta izdvaja se prozračna i setna slika Zima na Senjaku (1940), sudeći po dnevničkim zapisima, slikana tokom januara, u kojoj Tabaković metodično ispituje mogućnosti plavih i belih tonova slike s namerom da izbegne monotoniju prizora/pogleda na Beograd pokriven snegom, s prozora svog ateljea u kući Ristićevih. više  » » »

[Angelina]

*

IVAN TABAKOVIĆ


... Život Ivana Tabakovića često je bio vezan za Zrenjanin i Banat uopšte obzirom da su njegovi otac i brat, Milan i Đorđe, arhitekti, svojim radom bili vezani za ovo područje. Ivan Tabaković je tako sticajem okolnosti postao jedan od aktivnih učesnika odnosno jedan od organizatora kulturnog života ovog grada, a kasnije je bio i čest učesnik Umetničke kolonije Ečka. Iz biografije Ivana Tabakovića možemo uočiti, da iako je bio umetnik sa svojstvenim likovnim jezikom koji je teško svrstati u određene tada aktuelne pravce, uvek je bio sklon iniciranju različitih umetničkih organizacija, kao i pedagoških ustanova. Sklonost kao pedagoškom radu, povezanost sa umetnicima koji su se kretali na ovim prostorima i visoko razvijena svest o neophodnosti edukacije i obrazovanja verovatno su uticali na to da se on rado odazove i učestvuje i u radu ovakvih kulturnih događaja, možda ne od velikog značaja za celokupnu srpsku istoriju umetnosti, ali u lokalnim okvirima od velikog značaja za razvoj jedne zajednice. Savremena galerija Zrenjanin poseduje devet radova Ivana Tabakovića, nastalih u periodu od 1956. do 1972. godine kroz koje možemo sagledati njegov raznovrstan opus, od kompozicija u kojima uočavamo njegov slikarski prodor od asocijativnog znaka do "čiste" apstrakcije, odnosno bespredmetnosti do kolaža u kojima je očigledna njegova specifična kritika društva. Tokom čitavog svog umetničkog delovanja Tabaković teži da svoju umetničku viziju oplodi jednom naučnom dimenzijom.
galerija.rs